Srpski film

Publika u Srbiji je nedavno imala priliku da, što na festivalskim projekcijama, što na druge načine, konačno pogleda Srpski film, debitantsko dugometražno ostvarenje Srđana Spasojevića i scenaristički manifest Aleksandra Radivojevića. Đorđe Bajić je pre nekoliko meseci u ovom tekstu predložio (neobavezujuću) odrednicu „Hardcore Srbija“ kojom bi se mogao obeležiti ne pokret ali svakako trend u novom srpskom filmu koga karakterišu žanrovsko razmišljanje ali i vidan napor da se žanr transcendira i uđe u sferu nesputane umetničke ekspresije, okretanje ekstremnoj tematici, kao i više ili manje eksplicitan politički (pod)tekst koji stoji rame uz rame sa žanrovskim i umetničkim aspiracijama pomenutih naslova.

Srpski film je od tri u tekstu pomenuta filma najekstremniji kako na vizuelnom tako i na pripovedačkom planu i kao takav svakako najproblematičniji za distributersku eksploataciju. Nakon zapaženih pojavljivanja na festivalima u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi (videti recimo ovaj prikaz ili ovu oduševljenu reakciju gurua žanrovske, hm, kritike Harryja Knowlesa), Srpski film je i dalje bez obnarodovanog plana za ulazak u srpske bioskope i projekcije na letnjim festivalima mogle bi još dugo vremena ostati jedine legitimne prilike da ga ovdašnja publika pogleda. Štaviše, i reakcije američkih kritičara iako neretko izvanredno pozitivne skoro po pravilu su praćene brigom da će, nažalost ovaj film biti prevruć krompir čak i za DVD distribuciju u prekoatlantskim kolonijama. Već i gledanje trejlera pokazuje da se radi o energičnom, agresivnom, konfrontativnom proizvodu i nema sumnje u to da je u pitanju film koji provocira kako temom, tako i egzekucijom u kojoj je, kako se to obično kaže, malo toga ostavljeno mašti.

U najkraćim crtama, Srpski film pripada, hajde da kažemo podžanru filmova (i umetničkih radova uopšte) koji tretiraju večite motive erosa i tanatosa unutar šireg društvenopolitičkog konteksta tako što ih posmatraju kroz filter industrijske eksploatacije. Drugačije rečeno, Srpski film je ekstreman film prepun eksplicitnog seksa i nasilja zato što prikazuje nastajanje pornografskog filma nabijenog ekstremnim seksom i ekstremnim, ne-glumljenim nasiljem.

Motiv pornografije koja je „stvarna“, dakle koja se od „obične“ kinematografije razdvaja time što nema glume, specijalnih efekata, maske itd. i u kojoj su svaka kap telesnih tečnosti i neartikulisani krik protagonista autentični relativno je rado korišćen mitološki koncept u žanrovskom i nežanrovskom filmu. Srpski film zato ulaže ozbiljne napore da se izdvoji iz ove tradicije pre svega vizuelnom visceralnošću – rušeći desetine prećutnih ili eksplicitnih tabua vezanih za kinematografiju (čak i pornografsku) – a zatim i političkim intoniranjem i kontekstualizacijom eksploatatorskog seksualnog nasilja koje prikazuje.

Reakcije koje je Srpski film izazvao u domaćoj javnosti su predvidivo žestoko polarizovane – sa jedne strane zgražavanje nad sadržajem i ukazivanje na disproporciju između umetničke (ili političke) namere i nivoa eksplicitnog sadržaja, sa druge oduševljenje njegovom žestinom, smelošću i ambicijom da o najgorim elementima naše stvarnosti priča bez zadrške, estetske, političke ili neke treće. Utoliko, Srpski film manje-više zaoštrava konfrontaciju između (najmanje) dve Srbije koju smo videli u slučaju filma Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića. Srpski film je film višeg profila, vizuelno ekstremniji, sa glumcima koji (ne samo) u domaćem kontekstu imaju oreol zvezda. Đorđevićev i Spasojevićev stav prema svojim filmovima i filmu uopšte se svakako može porediti, mogu im se porediti tematike i oslanjanje na nekolike prepoznatljive žanrovske tradicije, no Srpski film je manje žilnikovski (ili pazolinijevski) u svojoj izvedbi, usredsređen na sržne društvene elemente, kao što je recimo porodica – krvna i venčana, manje okrenut čoveku, više okrenut nihilizmu. I u jednom i u drugom filmu, pak, ideja o ekstremnoj eksploataciji seksa kroz (ekonomski) avangardnu poslovnu strategiju je u samom centru dešavanja.

Zapravo, Srpski film koincidentalno ponavlja centralnu političku tezu Života i smrti porno bande, što pokazuje koliko je Bajić bio u pravu u svom gorelinkovanom tekstu. Srpski film eksplicitno razrađuje ideju o tome kako dosledna radikalizacija eksploatacije unutar industrije (zabave) – po principu „ono što je juče šokiralo, danas je tek opštepoznati popkulturni gimik“ – neizbežno završava u poslovnom odnosu između, hajde da kažemo zapadnog društva izobilja i ne-zapadnog društva siromaštva. Ovaj poslovni odnos je asimetričan (kao i većina, uostalom) i Radivojević i Spasojević ovde ostaju dosledni ideji eksploatacije „trećeg“ sveta od strane „prvog“ sveta (čisto politički koncepti) onako kako je tu ideju provlačila socijalno i politički angažovana proza i kinematografija poslednjih sedamdeset ili koliko već godina.

Konkretnije, Srpski film (slično Porno bandi) ekstrapolira ideje koje je Baudrillard svojevremeno na opšte šokiranje izneo u eseju Ne treba žaliti Sarajevo, prikazujući da razmena koju (bogati) zapad i (siromašne) zemlje u razvoju obavljaju završava na razmeni novca za žrtvu. Štaviše, u Srpskom filmu ovo je eksplicitno diskurzivno objašnjeno od strane lika Sergeja Trifunovića gde se koncept žrtve, ultimativno eksploatisanog (ljudskog) bića jedino još može strastveno kupovati na zapadu jer zapadu ta vrsta bola, gubitka i nemoći koju žrtva, neminovno pripadnica trećeg sveta, iskušava, naprosto više nije dostupna.

Ovo je svakako legitiman politički koncept no u konkretnom slučaju postoje najmanje dva elementa za diskusiju.

Prvi je naravno sam naslov filma. Domaća javnost, barem onaj njen deo svestan tematike filma i raspoložen za odbranu Srbije, već je reagovala predvidivim sloganima o tome kako predstavljanje Srbije u ovako lošem svetlu (spremnost na stupanje u ovu vrstu eksploatatorskog odnosa uprkos tradicionalnom moralu itd.), pokazujući da, po običaju ništa ne shvata. Srpski film ne samo da nije pamflet protiv (postmiloševićevske?) Srbije sa njenim neispunjenim obećanjima i nerealizovanim ulaganjima, već je, naprotiv, ovakvim geografskim pozicioniranjem koncepta žrtve i stavljanjem sržne građanske porodice u sam centar radnje, on jedan respektabilno glasan krik u ime svih eksploatisanih i žrtvovanih u (trećem) svetu ali pre svega u Srbiji. Ovde se, međutim postavlja pitanje percepcije filma u okruženju kome je Srbija malo familijarniji koncept nego što je Amerikancima. Naravno, američki kritičari su prepoznali sponu između pornografskog i političkog u eksploataciji koju Srpski film prikazuje, no, u regionalnom kontekstu, stavljanje, makar nominalno Srbije u ulogu žrtve, verujem, deluje neiskreno, čak podlo posmatračima iz drugih eks-jugoslovenskih republika.

Hoće se reći, da naslov filma ne referira eksplicitno na ovu zemlju, ovo bi u priličnoj meri pomoglo da se univerzalnost koncepta o eksploataciji onih-koji-ništa-nemaju (osim, moguće, ljudskog dostojanstva) posreduje širokim slojevima publike u regionu i dalje. No, iskreno me zanima kako na ideju o Srbiji i Srbima kao žrtvama (politike, ekonomije itd.) dekadentne gladi „prvog“ sveta reaguju drugi, koji su poslednje dve decenije navikli da Srbiju vide kao dželata a sebe (ili svoje susede) kao žrtve. Od razaranja Vukovara i ovčarskog masakra, preko opsade Sarajeva i srebreničkog pokolja (jedinog prepoznatog čina genocida u Evropi posle Drugog svetskog rata) pa do pokušaja etničkog čišćenja nad gotovo milion ljudi 1999. godine, Srbija i Srbi su u regionu dosledno nosili crni šešir i bili označeni kao počinioci, nikada žrtve. I koliko god je jalovo bilo naše nastojanje da ukažemo kako smo i mi stradali u devedesetim godinama (a jesmo), tako je i veliko pitanje koliko će ova vrsta fokusiranja na Srbiju kao simbol žrtve predatorskog, bolesnog Zapada Srpskom filmu učiniti usluga među onim ljudima koji razumeju jezik i prepoznaju imena glumaca, a nisu Srbi. U ovom smislu, odluka Vladimira Perišića da svoj film Obični ljudi liši referenci na postojeće narode, zemlje i događaje je možda bila srećnije ili barem mudrije rešenje. Dejan Ognjanović smatra da je ovo film poguralo u smeru kukavičluka, oduzimajući sa jedne strane istinsku relevantnost iskazu a sa druge dajući mu readymade politički iskaz bez potrebe da se stvarno uđe u klinč sa realnošću. Srpski film odlazi na dijametralno suprotnu stranu temeljeći se već svojim naslovom u ovde i sada ali s obzirom da je njegova priča naglašeno univerzalistička ne mogu a da se ne zapitam je li time sebi učinio uslugu.

Drugi element koji zavređuje razmatranje je svakako pitanje je li politički tekst filma plasiran na estetski uspeo način. Na nivou koncepta nema sumnje u ispravnost ovog pristupa, žižekovsko-baudrillarovska infuzija politike u žanrovski film onako kako je među domaćim filmskim poslenicima najartikuisanije obrazlaže Dimitrije Vojnov je apsolutno legitiman i potentan smer delanja. No, ovde se ponovo valja vratiti Mladenu Đorđeviću čiji je tretman politike i eksploatacije kao najprisutnije monete u razmenama između razvijenih i onih u razvoju bio nešto suptilniji. Viktimizacija kao industrijski postupak kod Đorđevića dolazi kroz slike. Sigurno, ovo su ekstremne slike ekstremne eksploatacije, ali kod Radivojevića i Spasojevića viktimizacija je diskurzivno postulirana. Ovo za moj groš nije najsrećnije rešenje. Objašnjavanje publici sopstvenog političkog podteksta, to jest njegovo izdizanje na nivo teksta je uvek riskantan potez i nisam siguran da su ga Radivojević i Spasojević izveli kako treba. Pogotovo što je film u načelu izuzetno vizuelan i što Spasojević, pogotovo tokom druge polovine pokazuje zavidnu sposobnost pripovedanja kroz slike i prizore radije nego kroz ekspozitorne monologe. To što je centralni tematski motiv filma morao da bude ispričan publici maltene direktno u kameru je estetski svakako manje zadovoljavajuće rešenje od nekih drugih rešenja koja u filmu možemo videti.

Naravno, film, kao i svako drugo umetničko ostvarenje živi i umire na račun svog estetskog sadržaja, a politički i svaki drugi je tu tek dobrodošla opcija. Srpski film se, u estetskom domenu, uprkos svom dakle veoma ambicioznom sociopolitičkom iskazu, valja posmatrati pre svega kao visokostilizovan eksploatacijski triler sa elementima horora i torture porna. Srpski film je, bar kako sam ga ja video, dakle, pre svega žanrovski film.

Jedan od razloga što je Srpski film pokupio i dosta negativnih reakcija (ne najmanje od onih koji ga nisu ni videli) je onda svakako i to što se njegova žanrovska disciplina valja vrednovati nevezano od njegove političke ambicije a to je, kada su teme ovako nezgodne, ponekad veoma teško. Drugi razlog je svakako to što Srpski film nije i najbolji žanrovski film koga ćete videti ove sezone.

No, zašto bi i bio? U Srbiji, žanrovski film je, posle svega što se dešavalo sa ovom zemljom i njenom kinematografijom, tek u povoju i samo je činjenica da je snimanje filma u toj istoj zemlji i dalje incident radije nego pravilo zaslužna za neretko neodgovarajuće perceptivne i analitičke instrumente kojima izlažemo te filmove (uzgred, Srpski film je praktično jedini domaće feature film snimljen bez pomoći poreskih obveznika što je podvig koji zaslužuje posebnu priču). Srpski film je nesumnjivo divovski korak napred za srpski žanrovski film, jedan samouveren, vizuelno i glumački ubedljiv film koga će pamtiti pre svega po nivou ekscesa retko zabeleženom ne u srpskoj nego i u svetskoj kinematografiji. Štagod da vam padne na pamet – od italijanskih Mondo filmova do japanskih Guinea Pig ejakulacija i njihovih spiritualnih naslednika – Srpski film je tu da ponosito pokaže da i mi umemo da igramo ovu igru. Neke od scena u ovom filmu toliko su ekstremne na nivou koncepcije i toliko zanatski uspele na nivou izvedbe da je Srpski film apsolutni must have za svakog poštenog gore/ eksploatacijskog frika.

Ono što kvari devojačku sreću ako niste ta vrsta frika je pre svega već pomenuta neugodno pozicionirana politička ambicija. U klasičnoj eksploataciji politika, ako je ima, najuspelije se plasira kroz podtekst i najbolje shvata kroz refleksiju (videti, najpametnije, kapitalni rad Bojana Baće na ovu temu). U Srpskom filmu, politika želi da zaigra na centru pozornice makar dovoljno dugo da je gledalac odmah prepozna i upamti jednako koliko i šokantne scene ekstremnog seksa i nasilja. I to ne samo da bode oči nego i, paradoksalno otupljuje oštricu političkog sadržaja u filmu jer, na kraju krajeva, pakovanje ideje u diskurzivnu formu (radije nego njena disperzija u slike, socijalni kontekst i karakterizaciju) provocira i diskurzivnu reakciju na istu. A u polemici koju Radivojević i Spasojević takoreći automatski startuju rečenicama koje su u usta stavili likovima Trifunovića i Todorovića teško da će Srpski film izaći kao pobednik. Umetničko sažimanje političke ideje stavlja se u preterano ranjiv položaj kada se u okviru samog umetničkog dela ono raspakuje i pokaže konzumentu ne bi li ga bolje razumeo. Više suptilnosti, manje pamfletskog izraza i stvari bi delovale daleko ubedljivije na ovom polju. Ovako, ponovljena insistiranja na „srpskoj“ stvarnosti i odnosu pomenutih trećeg i prvog sveta su u čudno nelagodnoj neravnoteži sa filmom koji je agresivno prestilizovan i vizuelno ama baš ni malo ne nastoji da bude naturalistički prikaz bilo kakvog ovde-i-sada. Srpski film je, utoliko, jedan ironični naslov, možda i komentar o nemogućnosti definisanja srpske kinematografije kao nekakvog preoznatljivog tela radova ili makar ideja, nikako naslov kojim se saopštava „istina“ o nekakvoj „stvarnoj“ Srbiji. Ili, ako hoćete, da bi saopštio istinu o svetu, Srpski film mora malčice da laže o Srbiji. Što je sasvim legitimno kao koncept, no, kako već rekosmo, možda je izvedbi nedostajalo suptilnosti.

U isti nedostatak suptilnosti može se ubrojati i prva polovina filma koja kontrastira ideal o porodičnom gnezdu kao pribežištu/ svetilištu sa još uvek samo obrisima preteće eksploatacije koja sledi. Srpski film sebi ne čini mnogo usluga time što su scene koje gledaocu prikazuju likove i odnose među njima prevashodno funkcionalne i, ponovo, zasnovane na diskurzivnom objašnjenju scenarističkih koncepata.

Drugačije rečeno, likovima koje ispred sebe vidim, ja ne verujem. Reči koje izlaze iz njihovih usta su jasne u intelektualnom smislu ali ne i žive, u smislu da ih povezujem sa postojećim likovima sa kojima valja ostvariti određeni stepen identifikacije. U ovom smislu, Srđan Todorović se nameće kao silovita glumačka pojava Srpskog filma tek kad prestane da glumi rečima i pređe na telesnu žustrinu. Ostatak ansambla je slično krut i tek pojavljivanje žanrovski perfektno stilizovanog Sergeja Trifunovića pokreće stvari i prebacuje ih sa nivoa pamfleta na nivo ubedljive kinematografske pripovesti. Sergej je i od strane zapadnih kritičara istican kao savršen u svojoj ulozi „sleazy eastern european porn producera“ i nije preterano reći da, barem dok Žika Todorović ne krene da divlja, Serž krade skoro čitav šou.

U ovome mu Radivojević mnogo ne pomaže povremeno naprosto neugodnim izletanjima u pamfletsko (posebno momenat u kome se kult muževnosti i ratništva nastoji nasilno uvezati u incestuoznu mitologiju – ne zato što ovo ne rezonira sa Srbijom i Srbina, naprotiv, rezonira jako, već zato što Radivojević i Spasojević scenu opterećuju agresivnom stilizacijom koja joj oduzima dah autentičnog), no Trifunovićev lik je praktično jedini u filmu koji – paradoksalno, zahvaljujući teatralnosti – deluje stvarno.

Priča o stvarnosti ili autentičnosti je, naravno uvek klizav teren kada se bavimo eksploatacijskom pornografijom. Ideja da će potrošač platiti da vidi stvarni bol ili stvarno poniženje (ili, znate već, stvarno sakaćenje ili smrt) je uvek kontrastirana sa idejom da je kinematografija umetnost opsene. Sa jedne strane, brojni su filmovi koji tretiraju nategnutost između mita o snuff pornografiji i realnosti (videti pod 8 mm ili Hardcore za najpoznatije primere), sa druge tu je širok spektar autentičnih eksploatacija, od pomenutih Guinea Pigova i Mondo filmova, do Elija Rotha i serijala Saw, sa treće tu je mejnstrim pornografija koja se poslednjih desetak godina sve naglašenije bazira na eksploataciji sa svim njenim podvrstama i podfetišima. Srpski film svojim nastojanjem da istinu saopšti kroz seriju očigledno ne-istinitih hiperbola polazi od prepoznatljivih modela (videti pod… John Stagliano, Max Hardcore, Tanya Hyde, John Thompson za mejnstrim primere), prolazi kroz domen koketiranja sa artizmom u eksploataciji i završava u čistom snafu. Gradacija nije suptilna, mada jeste efektna. No, o njenoj efikasnosti u smislu pripovedanja i dostizanja poente o žrtvi kao dvostruko viktimizovanom objektu (jednom kroz primarnu viktimizaciju na licu mesta a onda kroz odloženu viktimizaciju kroz konzumaciju industrijskog produkta) moglo bi se raspravljati. Gorepomenuti Schraderov film Hardcore ostaje i trideset godina kasnije kao primer disciplinovanog vođenja narativa i gradacije motiva koja kulminira u tački kada se neverica i stvarnost sudaraju tokom projekcije snaf filma. Schraderov iskaz o žrtvi je minimalistički i savršen. Srpski film, tri decenije docnije, Schraderov zaključak uzima tek kao polaznu tačku, povećavajući uloge bizarnosti, okrutnosti i vizuelnog ekscesa sa svakom novom scenom. No, dok ovo gledaoca svakako zabavlja na nivou tog istog ekscesa, efikasnost postupka je upitna. Srpski film je pravi primer toga kako sve jače udaranje u isto mesto čoveka neće boleti više jer je na bol otupeo. I koliko god mi kao geeku svaki novi Radivojevićev scenaristički preokret drag sa čisto konceptualne strane, sa strane uspelosti pripovedanja, Srpski film već na polovini servira toliko agresivnu scenu, toliko totalno eksploatatorski prizor ultimativne viktimizacije, da je do kraja filma efekat novih scena nasilja naprosto anuliran. Drugačije rečeno, money shot u ovom filmu dolazi prerano i sa strane motivacije protagonista ali i dovođenja radnje do zaključka, ostatak vožnje događa se u leru, na šinama.

Ne pomaže previše ni to što je završnica telegrafisana daleko pre nego što se do nje dođe, a njen vizuelni impakt umanjen činjenicom da a) već znamo kako se film mora završiti pa se finale svodi na mehaničku egzekuciju i b) već smo desenzitizovani prethodnim scenama. Opet, naravno, vizuelno rešenja su uniformno impresivna i kao gledalac sklon eksploatatorskim filmovima nemam zamerki ni na kadriranje, ni na maske (Miki Lakobrija kao i obično apsolutno blista), ni na ritam ni na crni humor koji njima provejava. Spasojević (i Radivojević) ovde prolaze sve ispite sa visokim ocenama.

No, kako Srpski film deluje kao da bi da bude više od tek maštovite eksploatacije tako je i meni dužnost da mu zamerim narativnu predvidivost u finalu (koja, paradoksalno, koincidira sa najuverljivijim pripovedačkim tehnikama koje Spasojević demonstrira), koja mu oduzima efektnost prema kraju, ali i oslanjanje na readymade koncepte koje ne bi trebalo trpeti u ovakvim filmovima. Na primer, mnogo se truda uloži da se lik Žike Todorovića izgradi kao neka vrsta superheroja/ poluboga pornografije, srpski Rocco Siffredi ili mršaviji Nacho Vidal, samo da bi film, onda kada treba njegovu karakterizaciju produbiti, zaroniti u razorenu ljudsku dušu i poentirati idejom o totalnoj viktimizaciji kroz političku determinisanost uloga na globalnom nivou (nešto slično završnici Orwellove 1984.), posegao za jeftinim rešenjem u vidu – industrijske hemije. U eksploatacijskoj tradiciji naravno da je ovo legitiman gest no velika je ovde prilika propuštena da se ode dublje u domen ogoljenog ljudskog – nešto što je zapravo svojstvo samo najinteresantnijih pornografskih filmova. Scenario kao da prepoznaje ovu svoju slabost (lik Katarine Žutić se njome bavi) ali je ne razrešava.

S druge strane, ono što film radi kako valja je svakako prikazivanje (a ne prepričavanje) da je viktimizacija dvosmeran proces, ne samo radnja koju jači obavlja na slabijem. Todorovićeva trajektorija od superheroja do žrtve je dobro oslikana, sa završnim scenama koje su fino ironične i demonstriraju da žrtva postaje žrtva tek kada samu sebe kao takvu prepozna – iako, paradoksalno, ona možda objektivno nije prepoznata kao žrtva. Ovo bi svakako moglo da se izdigne na viši nivo rasprave u svetlu mojih gore nakucanih meditacija o tome kako Srbija vidi sebe a kako je vidi okruženje.

Možda je najjači utisak koga nosim posle gledanja Srpskog filma neobično dupliciranje motiva na dva nivoa. U filmu gledamo autora koji pravi eksploatacijski film tvrdeći da se radi o sponi industrije i artizma i mračno ironiziranje koje prati njegove napore je potentan komentar i na politiku i na mentalitet koji se mogu vezati za Srbiju ali i za svet. No, jedan korak unazad i Srpski film je i sam eksploatacijski film autora koji nastoje da spoje žanr i „čistu“ umetničku ekspresiju (dakle opet artizam i industriju) samo se u njihovom pristupu ne da naslutiti ironija. Ovo je pošten pristup jer eksploatacija neminovno gubi čistotu onda kada demonstrira da je svesna sebe i kad krene da se samokontekstualizuje, ali u krajnjem ishodu agresivna ozbiljnost sa kojom Srpski film baulja kroz svoju visceru dok insistira da je ipak nešto više od brutalnog eksploatatorskog filma mogla bi biti njegov najveći balast.

No, eksploatacijski film gotovo po pravilu nije savršen, neretko je konceptualno nezaokružen i živi ili umire na snazi svoje eksploatacije koja govori sama za sebe, neopterećena diskurzivnim pojašnjenjima, kroz prizore i slike od kojih sklanjamo pogled a onda im se morbidno fascinirani vraćamo. Spasojević, Radivojević i ekipa (sa sve Skajviklerom koji je odradio izvrstan skor te nekim ženama poput Ane Sakić i Jelene Gavrilović koje između ostalih njihovih kvaliteta smatram svojevrsnim seks simbolima) su u ovom domenu isporučili proizvod koji ima šta da pokaže i kome će se i u budućnosti, kako se srpska kinematografija, žanrovska i ona druga budu razvijale vredeti vraćati. Malo li je?

EDIT: Za potrebe dalje političke analize ovog filma izvolećete pročitati i ovaj moj svežiji tekst.

75 reagovanja na “Srpski film”

  1. Predrkan tekst Meho, cak pre-do-nadrkan, da se izrazim u stilu Srpskog Filma. Jebo si mu dojenche.

  2. mehmetkrljic Kaže:

    Svakako predugačak. Hvala na znaš već čemu.

  3. Retard Kaže:

    Jebote kako si smorio.

  4. mehmetkrljic Kaže:

    Zamisli kako je tek meni bilo.

  5. Angela Delamorte Kaže:

    Dobar tekst, kao i obicno.
    Zanimljivo je da i ti i Ghoul i Vojnov izbjegavate ikonografsku analizu filma (ok, necete spojlere za svoje citaoce), vec se hvatate vecih socio-politicko-kulturnih pitanja. Ovaj film nije kritika trenutne politike, on samo proizilazi i momenta u kome se ocekuje da je kritican. ‘Srpski film’ je u sustini desnicarski film, premazan tradicijom progresivnog horora koji i sam spominjes donekle. Mimo ovog plasta, sve sto ostaje je mrznja prema zeni, velicanje porodice kao osnovne moralne jedinice drustva, i promociju nasilja kao solucije svih problema i kao instrument moralnog ciscenja.

  6. Pa nasilje i jeste rešenje svih problema. Prvo šamar, pa onda kud si krenuo. Aaalo okupator.
    xD

    • mehmetkrljic Kaže:

      Tek sam sada video da je tvoje komentare zadržao spem filter, iz nekog razloga. Da li se algoritam zgrozio nad tvojim veličanjem nasilja ili ga je odbila antihrišćanska nota tvog identiteta, tek, evo tvojih komentara u neprerađenoj formi!!

  7. mehmetkrljic Kaže:

    Pa… Ghoul i Vojnov imaju dosta ličnih, da kažem, veza sa filmom, sopstvenih inputa itd., tako da je njihovo gledište ofarbano time. Moje gledište je, sasvim verovatno ofarbano njihovim gledištima, ali ja sam zaista samo pisao onako kako sam video film.

    Mislim da je ova vrsta „desničarstva“ koju opisuješ (mizoginija, kult penisa, veličanje porodice, nasilje kao pročišćujući ritual) sasvim u skladu sa horor tradicijama koje SF priziva pa mi to nije neki preterani problem. Ako si ti to uopšte pominjao kao problem.

  8. Angela Delamorte Kaže:

    Koliko puta si pogledao SF?

  9. mehmetkrljic Kaže:

    Šta je sad ovo? Trik pitanje? Pa, samo jednom.

  10. Angela Delamorte Kaže:

    Pardon, uopste nije bilo trik pitanje.

    Razmisljam ako ima necega u filmu sto sam promasio na prvu loptu, a jednostavno nemogu opet da sjednem i gledam SF. Tri dana sam se oporavljao od prvog gledanja.

    Isto tako razmisjam o tvom komentaru nedgje gore da je SF film koji prica korz slike. Slazem se, ali se pitam sta se desi sa pricom kada su slike namjerno brutalne i maltene ponizavajuce za publiku.

  11. mehmetkrljic Kaže:

    Pa, da se razumemo, eksploatacijski film upravo je najuspešniji kada ti servira slike koje te zaista šokiraju ali i privlače istovremeno. To je ono što zovemo morbidnom fascinacijom i pošto je u pitanju fenomen koji naš razum ne ume efikasno da objasni, iracionalni utisci koje na nas to ostavlja su snažni i duboki iako na racionalnom nivou shvatamo da film koji gledamo nije „pametan“ u klasičnom smislu.

    Kraće rečeno: mislim da nisi ništa specijalno važno propustio, SF je najuspeliji u tome što servira eksploataciju koja zbilja deluje šokantno iako smo svi, mislimo, oguglali na sve. Brutalizovanje i ponižavanje publike za mene nikako nisu nužno loša stvar. Nisu automatski ni dobra naravno, ali cenim kada film u meni može da izazove reakciju koja nije samo intelektualna.

  12. Angela Delamorte Kaže:

    Slazem se, ali mislim da je za mene kljucni problem bas to sto SF samo i moze da izazove reakciju koja nije intelektualna. Film prikazuje sve (i jos vise), unistava svaku distancu izmedju sebe i publike (ono sto Zizek zove velo fantazije) i time zatvara bilo kakvu prilaznu tacku.

    Kao sok terapija je odlican, ali ne navodi na razmisljanje, nego na afektivnu samo-odbranu. U neku ruku, mislim da i tvoj tekst, koji se ni u jednom momentu direktno ne dotice kljucnih 4-5 scena nasilja, radi kao neka vrsta intelektualne samo-odbrane.

  13. mehmetkrljic Kaže:

    Hmmmm, ja sam namerno izostavio priču o tim scenama da ne bih ni na koji način umanjio njihov učinka na buduće gledaoca a i zato što mene one zapravo nisu pogodile na nekom uznemirujućem nivou – zato što film meni od početka vrišti „eksploatacija“ pa sam ga nekako tako i gledao… No, sve je moguće.

  14. đorđe Kaže:

    Nije bas sve moguce.Ovom ostvarenju ce u buducnosti
    pofaliti jedino gledaoci,ona reklama koja ide od usta do usta.
    Ali,glavu gore!Koliko je tek sranja snimljeno,i snima se,zasto
    bi ovo bilo losije? A kriticari ce stalno o necemu da pisu nadugacko,
    makar to bila guzva u vozilima GSBa.

  15. mehmetkrljic Kaže:

    Pa… ja ne umem da pišem kratko, avaj.

    A videćemo to za word-of-mouth hajp povodom SF-a. Do sada je samo to imao i išlo mu je dobro. Ja pre mislim da će mu zafaliti distribucija.

  16. Angus Young Kaže:

    Film mozete downloadovati sa ove adrese:

    ADRESA UKLONJENA DA NE BIH SEKIRAO ACU I OSTALE.

  17. Pedja Kaže:

    Meho, a i ostali kojima se ovaj nazovi film svideo: ne mogu da verujem. ovo je smejurija od filma, losa komedija na tragu Borata i slicnih, samo sto je ovaj barem bio smesan. nikad nista gore video nisam, „Citulja za Eskobara“ je remek-delo kad se poredi sa ovim…

  18. mehmetkrljic Kaže:

    Er… Borat??? Čitulja za Eskobara??? Um… da ne preteruješ malo??? Mislim, ovo je ipak ozbilno stilizovano sočinjenije. Sasvim uvažavam da ti se ne dopada i sve to, ali vidim da si drugde pisao da misliš da je tehnički loše urađen, pogotovo u splatter scenama, što me malo čudi, mislim da je tu sasvim na liniji svetskog eksploatacijskog filma. Dapače… Tako da.. nemam pojma, nije ti se dopao, OK, idemo dalje.

  19. Zdravo. Mozda je moj komentar ovde malo zakasneo, ali tekst sam skoro procitao pa me je naveo na razmisljanje pa eto… Dobar tekst. Kad se radi o ovakvim filmovima, diskusija koja se moze naci obicno se svodi na uobicajeno za i protiv shock filmova, obicno su dva tabora striktno podeljena izmedju ljudi koji nisu vidjali cesto shock filmove pa ih je lako moralno zgroziti, i onih koji gutaju i nekriticki obozavaju eksploataciju svake vrste. Dobro je procitati tekst koji se bavi objektivnim kvalitetima filma, van onog „grozan je – nije grozan“.

    Elem, hteo sam da pitam, da li se slazes sa teorijom da je „morbidna fascinacija“ posledica apstrahovanja smrti i nasilja u modernom drustvu? Tj, da u drustvu u kome se nasilje suzbija a smrt zahvaljujuci naprednoj medicini postaje nesto sto se desava retko i nekom drugom, nesto o cemu se cita u novinama, dakle apstrakcija, covek u filmovima trazi nesto sto mu na tom planu nedostaje?
    U smislu, da je u drustvima u kojima je stepen te apstrakcije manji, covek opremljen odbrambenim mehanizmima kojima se suocava sa tragedijom i nasiljem; mi, naprotiv, dovoljno je da dozivimo smrt nekoga bliskog ili da budemo zrtve nasilja (ulicne pljacke, recimo) pa da shvatimo koliko smo psiholoski bespomocni i nespremni da se nosimo sa takvom situacijom… sto se u sustini smatra humanim, ali svakako da nije uvek tako bilo (nisu li pre samo stotinak godina kod nas ukuchani na smrt odojceta reagovali sa pomirljivim „bog dao, bog uzeo“?).
    Da se zakljuciti da iako se ovakvo „nespremno“ stanje potpuno uklapa u danasnje norme, covek ipak ima izvesne psiholoske potrebe na tom planu i da ih kanalise gledajuci horor, filmove katastrofe i eksploataciju. Da se bar na taj nacin covek suocava sa nasiljem, da pokusava da izgradi neki svoj odnos prema tim stvarima, za sta nema priliku u realnom zivotu. Ovaj odnos, naravno, nije realan, izvitoperen je, jer doziveti nasilje nije isto kao gledati ga na ekranu, pa je pitanje da li je uopste i konstruktivan. U tom smislu ja imam izmesni problem s filmovima eksploatacije koji po meni (izvinices me) imaju slicnu ulogu u drustvu kao filmovi katastrofe, poput onih Rolanda Emeriha. S druge strane to je jedini ne-destruktivan nacin da se kanalisu neke potrebe koje objektivno postoje a u modernom drustvu nemoguce ih je udovoljiti.

    Elem, pitam se da li je to sto Srpski film izgleda ima vise uspeha na zapadu nego kod nas, posledica toga sto je kod njih nasilje znatno vise apstrahovano nego kod nas? Ljudi koji dozivljavaju nasilje u stvarnom zivotu po mom iskustvu vise vole da gledaju filmove lakog sadrzaja, sa lepim glumcima, a ja nisam sklon da ih krivim za to.
    Dalje, ako bi prihvatili da je film eksploatacije zanr koji sluzi da ljudima „fabrikuje“ odnos prema nasilju, kako se u tom smislu moze tumaciti insistiranje na Srpskom filmu kao predstavljanju srpske (ili kakve vec) realnosti? Meni citava ta dvojakost nekako licemerno zvuci, kao da autori pokusavaju da zadrze „i jare i pare“, da snime shock film koji je vise po njihovom ukusu, ali da politickim kontekstom opravdaju pravljenje takvog filma pred javnosti (a i pred sobom mozda? Po meni Radivojevic inace ima nezgodnu naviku da u benignim eksploatacijskim filmovima cita kojekakav angazovani podtekst, kao da ga gledanje filmova bez podteksta nekako sramoti). Imao sam utisak da si tako nesto mozda i sam nagovestio u nekim delovima teksta.
    Spoj shock filma i dela koje pretenduje da bude politicki otreznjujuce ima i druge preobleme. Jedan od bitnijih je pitanje ciljne publike; ovakav film svesno izaziva ljude (i distributere) da ga zaobilaze; da li ce ljudi koji izadju na pola filma ostati dovoljno da film na njih ima otreznjujuce dejstvo?

  20. mehmetkrljic Kaže:

    Auh, koliki komentar!!!

    Dakle, za početak nemam pojma, tvoja teza o morbdnoj fascinaciji i privlačnosti eksploatacjskih i horor sadržaja publici koja je inače uljuljkana u bezbednu i izdašnu srednjeklasu egzistenciju svakako zvuči razumno ali ja se ne usuđujem da se upustim u psihologiziranje tog tipa jer stvarno nemam pojma imam li znanja i razumevanja da tu kažem nešto što ne bi bila samo procesija floskula. Da li je „zapad“ bezbedniji i udaljeniji od nasilja nego što smo mi pa zato jače reaguje na Srpski Film? Ne znam, nisam siguran, mislim da je više u pitanju nekoliko drugih faktora: veća količina istreniranije žanrovske publike i (naročito) kritike, manje poznavanje lokalnog konteksta i nerazumevanje jezika pa im ne smeta drvenija prva polovina filma tie, možda najvažnije manji zahtevi za eksplicitnim dijalogom sa REALNIM stanjem u našem društvu. Ovo poslednje stoji u temelju mnogih negativnih reakcija na SF, kao da domaća publika u velikom broju ne želi ili ne može da prihvati film koji je eksplicitno izmešten u stilizaciju. Što nije uvek bilo tako, ali sada kao da je slučaj. Dobro, tu svakako ne pomaže ni to što autori, pogotovo Aca insistiraju da film jeste polemika sa PRAVIM stanjem stvari itd.

    No, mislim da je snimanje filma sa onolikom količinom nasilja i seksualnog nasilja najviše odraz jednog besa, što opet samo po sebi proizvodi podtekst. Kako sam i napisao, to što Aca nije mogao da odoli od presipanja podteksta direktno u tekst je objektivna manjkavost filma, ali ne bih mu zamerao što eksploataciju nadeva nekakvim značenjem. To je legitimno i, što se mene tiče, poželjno.

  21. Unapred se izvinjavam svima na mom prostackom recniku koji cu ovde upotrebiti. Inace nisam prosta ali Srpski film je u meni pokrenuo osecanja koja jedino na taj nacin mogu da izrazim. Ne proseravajte se sa tom kvazi intelektualnom kritikom za najgore moguce kinematografsko ostvarenje u istoriji svetske kinematografije. Film je bolestan,morbidan i to je slab opis. Za ono kakav je film mislim da ne postoji rec koja ga opisuje. Ne sporim da je sa te glumacke iliti umetnicke strane dobar. Ali sam iskreno zabrinuta za psihicko zdravlje gospodina Aleksandra Radivojevica scenariste gore pomenutog filma.Kao i za gospodina Srdjana Spasojevica reditelja za koga se iskreno nadam da vise u zivotu ni ja ni Srbija a ni svet necemo cuti. I da se ja pitam,a sreca pojedinaca sto se ne pitam odgovarali bi pred sudom za svoje kinematografsko ostvarenje. A sto se tice naslova i pouke filma to je posebna prica. Da se radi o ponizenju srpskog naroda i inzvarednih glumaca koji ce za „saku dinara“ pristati na svakojake bolescine-bar ja to tako shvatam. Sto u prilog govori da je Sergej Trifunovic pristao da igra u filmu a da predhodno nije procitao scenario. I zato ne vadite kestenje iz vatre sa uplitanjem politike i Bog te pita kojih zanrova,kad je film propalo sranje,a njegovi autori psihopate i sociopate koje bi trebale biti u nekoj ustanovi a ne na festivalima. Eto ja sam samo glas iz naroda,majka dvoje dece od 2 i 3 godine,fakultetski obrazovana,preduzetnica,sirokog shvatanja i seljackih korena. Ali dajte ljudi sto je mnogo-mnogo je.

    • Hekkatte Kaže:

      - SF je žanrovski vrlo određen film. Ako filmove kakav je SF inače ne gledate – niste trebali ni ovaj. Ili ste ga pogledali da bi se zgražavali.
      – kako se kaže u magazinu Maxim – Sergej Trifunović je pročitao scenario, razmišljao duže da li da ga prihvati, na kraju konsultovao svoju majku za mišljenje i prihvatio ulogu.
      – šta znači “ja sam majka dvoje dece“?
      Za vas je to potvrda vaše lične normalnosti, ali to što je neko “majka dvoje dece“ ne znači da je automatski “normalan“ u okvirima u kojima očigledno vi sagledavate tu neku građansku normalnost.
      Naprotiv, znam za lujke koje rade razne stvari (posebno sakrivene iza monitora), a “majke su dvoje dece“.

      • maxa Frankfurt Kaže:

        Ja trenutno radim na bogatom zapadu kome bi ovaj film i trebao dokazati da smo zrtve,ali posie gledanja sa nemackim kolegama koji zbog ovdasnjeg tempa zivota se ne udube ni u sopstveni zivot a kamo li u Srpske probleme-reakcije su bile sasvim suprotne(Vi ste satanski narod! Silujete rodjenu decu,sve vas treba pobiti! Uzas! Bolesno!) Postavljam pitanje-za koju publiku je sniman film???Za njih normalan sex odavno ne postoji,ali to je njihov proizvod a ne Srpski!!! Inace i ja sam otac dvoje maloletne dece sto nije potvrda moje „licne normalnosti,ali sam siguran da kad bi moji klinci slucajno odgledali Srpski film-u njihovim glavicama bi sve kockice bile pobrkane(recimo sex i roditeljski poljubac,zagrljaj i sl…….)

  22. I jos da dodam da se ne bih slozila da je to „udarac u stomak“ nama publici. Vec“ silovanje zdravog razuma“ od strane gore pomenutih autora. A zrtve smo svi od likova u filmu preko nas publike do istih autora koji trpe kritike i razapinju se na stub srama od meni slicnih.

  23. Mislim da cu se sloziti sa Tanjom. Svi akteri koji su stvorili i snimili ovu bljuvotinu su latentne psihopate.

  24. mehmetkrljic Kaže:

    Mislim da se neću složiti ni sa jednim od vas dvoje, ali dobro, svako ima svoje mišljenje. Za to smo se valjda i borili!!!! Naravno, sumnjam da je iko od nas kvalifikovan da dijagnostifikuje psihopatološke fenomene, ali jebiga ni ja nisam kvalifikovan da pišem filmske kritike, tako da…

    Ono što bih istakao a što sam već pomenuo u samom tekstu, je da je SF jedan prilično klasičan (po tematici, dramaturgiji i likovima) eksploatacijski film i da imam utisak da vas dvoje koji se osećate ovako uvređenim njime niste baš upoznati sa, eh, eksploatacijskom tradicijom. Da jeste, ne verujem da biste se toliko potresali. Ako vas interesuje, obavestite se o naslovima koje pominjem gore (Mondo filmovi, Cannibal Holocaust, Guinea Pig filmovi, pa trešeri poput Ilsa serijala itd.) pa će možda biti lakše da se SF stavi u neki kontekst – žanrovski, estetski, politički itd.. Kako već rekoh, to što ovaj film ima u naslovu reč „srpski“ je više provokacija nego ozbiljan politički iskaz, ne bi trebalo da se iko upeca na to.

  25. Jos samo fali da prave psihopate pogledaju klasican eksploatacijski film pa da im se dopadne to sto vide i da krenu da sprovode i izivljavaju svoje mracne fantazije redom… Pa cemo onda svi iskusiti pravo znacenje reci eksploatacija.

  26. mehmetkrljic Kaže:

    „Pravim“ psihopatama uglavnom nisu potrebni eksploatacijski filmovi da ih podstaknu na akciju. Nekima ne treba nikakav podsticaj, nekima je dovoljna vest na dnevniku, neke će podstaći knjiga, dokumentarni film, pesma na radiju, nečiji status na Fejsbuku i neke će, da, podstaći i eksploatacijski film. Ne verujem da je ukidanje eksploatacijskog filma efikasna taktika borbe protiv nasilnih psihopata. Pogotovo što nema statistike koja očigledno povezuje nasilne pop-kulturne sadržaje sa sociopatskim ponašanjem. Štaviše, urbano nasilje je u stalnom opadanju u državama na zapadu (pogotovo u SAD) u poslednjih dvadesetak godina, a pop-kultura je svakako postala bogatija nasilnim sadržajem…

  27. Nikolaus Kaže:

    Pogledao sam film i potražio neko mesto na kome bih pročitao šta o njemu misle oni koji o sedmoj umetnosti znaju više od mene, koji su mu spremnije pristupili i koji su bolje razumeli suštinu projekta… tek da mi bude lakše. Mehov tekst je prepun (što potrebnih, što bespotrebnih)intelektualizacija, doziran estetskim i etičkim procenama, ali, nažalost, sa vrlo slabim osvrtom na efekte koji „Srpski film“ ostavlja na 90 odsto gledalaca. A upravo je to stvar koja ovaj film izdvaja od svih ostalih… Dakle, nije mi lakše. I ja sam intelektualac, i nije mi teško da shvatim šta je pesnik hteo da nam kaže, i horor mi nije stran, i znam šta je snuff, i, uopšte, volim film… ali je ovo zaista previše.
    Žanr postoji, to je istina… ali, postoji i mera. Ne razumem kako silni filmofili koji se vatreno zauzimaju za ovo ostvarenje nisu primetili da ovaj film nema meru, nema obzira prema bilo kome i bilo čemu, i potpuno poništava ideju o ljudskosti?! Ne, ne… nemojte mi reći da je sve to u službi nekog višeg (umetničkog) cilja. Ma, nije. Vođen željom da nas emocionalno razori i tako skrene pažnju na sebe, autor nije vodio računa ni o čemu. Preterao je, i tu nema zbora.
    OK, mogu da shvatim i tu čudnu sortu ljudi koja je uspela da apstrahuje sve pojavne grozote, ili čak da pronađe zadovoljstvo u njima (što iskreno smatram bolešću), pa da sa intelektualne visine sagleda blistavu, osvežavajuću, filozofsku suštinu, ali ja svojoj deci ne bih dopustio da se igraju sa decom tih ljudi.
    Pa, molim vas, kakav je to izgovor (ne citiram, ali sam stekao utisak da je to poruka koju nam autori šalju): „Mi snimamo filmove o najcrnjim zverstvima, prikazujemo svetu hiperrealnu sliku ljudske izopačenosti, idemo do kraja (jer meni stvarno ne pada na pamet bilo šta odvratno ili užasno što nije „udenuto“ u film) – ali mi nismo psihopate i sociopate! Mi smo vrhunski umetnici koji se na suptilan, metaforičan način bave stanjem u jednoj zemlji… ili svetu, svejedno. Jedino smo malo preterali i u istom filmu, gradaciono iskoristili SVE postojeće motive ljudske bede i nesreće, ne štedeći sočne scene ekstremnog horora, da bismo malko skrenuli pažnju na sebe. Uostalom, nismo vas mi terali da gledate!“ E, jedino se sa tim poslednjim slažem. Žao mi je što sam gledao (mada tokom poslednjih desetak minuta više nisam „bio tu“.) i svima ću od srca preporučiti da ne gledaju.
    Naposletku, ne znam da l’ su autori (i oni koji su oduševljeni delom) ludi il’ odviše mudri, ali potpisujem da čovečanstvo još nije zrelo za „Srpski film“. Ako bude sazrelo – to će verovatno biti dan – dva pre kraja sveta.

  28. mehmetkrljic Kaže:

    Da ne bude zabune, niti spadam u intelektualce, ma kako ih definisali, niti sam nekakav poznavalac filma. Dakle, moje mišljenje je mišljenje zainteresovanog laika, ne više od toga.

    Drugo, naravno da sam se bavio analizom pretpostavljenih reakcija potencijalnih gledalaca SF u ovom tekstu, ali verujem da je teško čitati pažljivo dok ti se pred očima crveni a mozak ti pulsira u ritmu gneva.

    No, mislim da na delu imamo fundamentalno nerazumevanje okolnosti. Srpski Film nije laka zabava niti je suptilna trilerska pričica. Njegov jezik je jezik nasilja i ekstrema. To je njegova forma koja nema nikakve veze sa suštinom, dakle, jezik kojim priča nema veze sa sadržajem te priče. Ne vidim zašto su ljudi ovoliko šokirani filmom koji je jasno i eksplicitno postavljen kao klasična eksploatacija, fotografski, dramaturški i na sve druge načine. Naravno da je u pitanju agresivan, gadan film ali šta drugo očekujete??? kao kada biste otišli na koncert Motorheda i posle se žalili što se samo deru i prave buku. Srpski Film nije izmislio formu u kojoj se ostvaruje i jedino što je u njegovom slučaju radikalno novo je da takvih filmova nije do sada (mnogo) bilo u Srbiji. Ako ne odričemo pravo na umetničku egzistenciju jednom Ichi the Killer ili Mountain of the Cannibal God ili I Spit on Your Grave, zašto isto ne tretiramo SF?

    Dalje, ja smatra da je poništavanje ljudskosti i razaranje emotivnog sklopa sasvim legitiman estetski cilj umetničkog dela. Takva umetnička dela uostalom, u svim žanrovima i medijima, postoje duže od dve stotine godina i (nus)proizvod su Prosvetiteljstva i malo je gej da se sada tu nešto šokiramo kad ih ljudi iz našeg komšiluka prave. Srpski Film se može – i treba – kritikovati u pogledu kvaliteta ili uspešnosti u realizaciji svojih estetskih namera ali onog sekunda kad počnemo da dovodimo u pitanje legitimitet tih umetničkih namera izašli smo iz rasprave o flmu i umetnosti i ušli na teren ideologija i ličnih ideoloških sklonosti.

    Drugim rečima, da je Srpski Film imao upola manje scena nasilja i seksualne eksploatacije, da li bi ovo promenilo reakcije prema njemu poput ove Nikolausove? Da je u filmu ostavljena samo ONA scena filma u filmu koju Vukmir pokazuje Milošu, da li bi reakcije bile drugačije? Ne verujem. Dakle, ne verujem da je problem u gomilanju scena ekploatacije, već u nečem drugom.

  29. Nikolaus Kaže:

    Žao mi je ako sam ostavio utisak gledaoca čiji „mozak pulsira u ritmu gneva“ posle SF tretmana. Film sam gledao pre nekoliko dana i ono što sam izneo je deo mog filtriranog, prilično ukroćenog, utiska. Uzgred, tekst sam pročitao vrlo pažljivo (mada, priznajem da nije lako održavati koncentraciju), i nisam ni rekao da se ne bavi analizom reakcija (budućih) gledalaca, već da je osvrt na to slab (što je značilo: slabiji nego što sam očekivao, jer je taj momenat bio glavni razlog moje posete).

    Bio sam slobodan da zamerim filmu preteranost (koja se uglavnom tiče spektra ekstremno – ekstremnih motiva), ali za koju ne tvrdim da je stvarna (tj. ostavljam mogućnost da je to samo moj doživljaj, koji se podudara sa doživljajima mojih bliskih prijatelja, što je, uostalom, i logično) i izvinjavam se što moje oskudno poznavanje eksploatacije ne može da opravda toliku količinu užasa.

    Ja, nažalost, ne umem apsolutno da razdvojim sadržinu od forme (i skoro nestvarno mi deluje tvrdnja poput: „jezik koji to priča nema veze sa sadržajem te priče“, bar kad se radi o filmu), ali možda time dokazujem da nisam ciljna grupa ovog filma. Drago mi je zbog toga.

  30. mehmetkrljic Kaže:

    Pa nije nužno možda neko apsolutno razdvajanje forme i sadržaja, ali kao što bi neko neupućen sad mogao da se zgrozi nad Pekinpoovom Divljom Hordom ili nad Istvudovim neoproštenim ili Hilovim Jahačima zato što su u pitanju filmovi gde se psuje i surovo ubija a Rio Lobo i Poštanska Kočija nisu bili takvi, tako treba i prepoznati da funkcionisanje u domenu eksploatacijskog filma garantuje određene formalne pravilnosti ali ne i šta će biti „poručeno“ ili „posredovano“ tom formom. Hoću reći, kome smeta da vidi seksualnu eksploataciju i pornografski uslikan sadizam, mučenje i ubijanje ne treba ni da gleda Srpski Film. Kome ne smeta da to vidi može da ga gleda ali to nije garancija da je taj film nužno dobar jer sadrži nasilje i seks. Kao i obično, JESTE pitanje šta se radi sa svim tim nasiljem i seksom. Srpski Film je ostvarenje koje zaista natera čoveka da preispita sopstvene fundamentalne etičke, estetske i druge vrednosti i mada to ne radi suptilno već na snagu, to je legitimno umetničko ponašanje. Užas je stotinama godina deo umetničkog izraza. Od Goje i Velaskeza, preko Bodlera, De Sada i Diamande Galas, Kronenberga i Tsukamotoa. Ovo je legitimna umetnička alatka i naum. Na drugom mestu na ovom mom blogu ima tekst o Suehiru Maruou koji je u stripu uradio slične stvari kao autori Srpskog Flma (mada na značajno prefinjeniji način) (ali to je samo razlika u kvalitetu, ne u prirodi) a i njega je moguće tumačiti u sličnom ključu posttraumatske reakcije (Srbija posle izgubljenih ratova i raspada teritorije, te nestanka ikakve političke vizije – Japan posle izgubljenog osvajačkog rata i Bombe). Srpski Film je deo određene umetničke tradicije koja ima istoriju i može se legitimno tumačiti kritičarskim alatkama pa mislim da je gubljenje vremena iščuđavanje nad tim kako to može da bude tako užasno ako postoji čitava jedna grana umetnosti zasnovana na sličnim principima. Umesto da tako gubimo vreme bolje je da vidimo da li u okviru svojih zadatih granica SF pruža zadovoljavajući sadržaj. Ja sam ovim tekstom pokazao dosta elemenata koje mu zameram u smislu te vrste vrednosti ali ne mislim da bi bilo korisno neko psihologiziranje ili sociologiziranje s moje strane jer su te priče odavno ispričane od strane pametnijih ljudi od mene.

  31. Hekkatte Kaže:

    @maxa Frankfurt: film nije sniman za široke narodne mase, već za žanrovski veoma određenu publiku. Sledeći put malo pre gledanja proverite šta gledate, nemojte da vas neko prevari sa npr Martyrs koji nije kao SF ali je veoma uznemirujuć. Ili recimo film Lars fon Trira Antihrist, takođe vrlo uznemirujuć…
    Svuda je vrlo jasno navedeno kakav je film SF, a pojurio je da ga gleda i ko treba i ko ne treba. Ne razumem, zašto? Kao domaći je film pa da ga gledamo?! Gde ste ga gledali? Skinuli s interneta? Da li ste bar tim mučenim radnim Nemcima objasnili šta će gledati? I da li su spremni za to?
    Svakako se pobrinite da vaša deca dok ne dođu u doba kada će sama odlučivati šta će gledati ne odgledaju ovako nešto jer to nije film za decu a ni za većinu odraslih.

    • maxa Frankfurt Kaže:

      @hekkate:posle trinaestomesecnog ucesca u ratu(Kninska krajna 91-92 god-redovan vojnik bivse JNA),licno sam video uzivo toliko strasnih stvari koje ni reziser SF-a tesko moze zamisliti.Recimo;ogrlica od ljudskih prstiju,usiju i ostalih delova tela.Ali,citajuci vase komentare.dosao sam do zakljucka da je i to bila umetnost!? Zato mi dragi gospodine ne trebaju vasi saveti da li ce me neki film uznemiriti ili ne,jer me SP nije uznemirio,vec me je u trenucima gledanja bilo sramota moje zemlje Srbije.Tacno je,SF sa jos 5 druguh filmova na CD-u sam kupio od ulicnog prodavca piraterije kod h.Srbija u BG kad sam krenuo ovamo i neznajuci sta cu gledati(verovatno ga nije gledao ni prodavac da bi upozorio maloletne kupce),tako da verujem da je vec postao hit medju klincima,gaseci im ono malo zapaljenih grancica preostalih od Srpskog PORODICNOG OGNJISTA!

      • mehmetkrljic Kaže:

        Hekkate nije gospodin. A mešanje umetnosti (pa makar i filmske) sa životom je besmislica. Onda sigurno svaki film roman, sliku ili pozorišnu predstavu možemo da napadamo sa pozicija da smo u životu videli slične stvari i da to znači da oni nemaju opravdanje.

  32. Sigismund Kaže:

    Ljudi koji snime ovakav film ili bilo kakav drugi nisu ni manifestni ni latentni psihopatološki slučajevi. Za one koji nisu čuli: umetnost je legitiman način izražavanja. Kada bi ubica umesto zlodela nacrtao sliku ubistva, zločina ne bi ni bilo a on svakako ne bi bio počinilac. Šta ko gaji u svojoj duši je njegova lična stvar.
    Spasojević i Radivojević ne izlaze na ulicu, ne seku psima glave, ne siluju pa dave decu, ne teraju pod pretnjom nožem devojke u liftu ili na autobuskoj stanici na „prinudnu seksualnu radnju“ (ili kako već glasi debilna sintagma u našem zakonu).
    Oni serviraju u ogoljenoj vizuelnoj verziji psovke koje svakodnevno izgovaramo, i prizore nasilja kojima učestalo obasipaju naša čula putem novina i televizija. Smatram da je jedna od namera Spasojevića i Radivojevića da nam pokažu šta nam izlazi iz usta i da nas suoče sa onim što su prazna slova na papiru koja prelećemo pogledom ili isprazne reči koje izazivaju samo trenutnu reakciju kada ih čujemo. Poenta je da prestanemo da intelektualno masturbiramo sa temama bede, patnje i bola kojima smo okruženi godinama. Čak i ljude sa najjačim sposobnostima potiskivanja i najrazvijenijim mehanizmima obrane ovaj film primorava da reaguju emotivno. Ne možete biti ravnodušni ni u trenutku kada gledate, ni sutradan, ni posle pet dana. Nema adaptacije, nema olakšanja, nema anestezije. Hiruršku intervenciju pod nazivom Život morate makar na kratko provesti svesni (najmanje sat i tridesetak minuta koliko gledate ovaj film).
    Koliko god film bio prepun nasilja, on nikoga ne primorava da se zapita nad svojim životom. Samo pokušava (i sa sigurnošću uspeva) da vas trgne, ostalo morate sami.

  33. Sigismund Kaže:

    Ako ćemo da se vraćamo izvornom filosofskom razdvajanju forme i sadržaja, forma je poput smisla i svrhe koju ima sadržaj. Suštinski neodvojiva od sadržaja, osim kao jezički i logički pojam. Na isti način ono što zovemo duša je smisao i svrha tela i isto tako neodvojiva od njega. Ovaj film, ako se zamislite nad tom temom, se dosta poigrava sa faustovskom prodajom duše i nemogućnošću iskupljenja, bedom tela koje je ogoljeno i kome je oduzeta forma, odsustvom svake vrednosti i svrhe koju ima samo za sebe. To radi jezikom univerzalnim za ovo podneblje, gde je prodaja duše Mefistu obeležje proteklih decenija.

  34. Charlie Kaže:

    Letimicno sam, procitala tekst, iskreno zamorena „intelektualnim“ izrazima koji dominiraju.. Mogu da razumem zasto se Vama dopada film, po nacinu na koji ste ga opisali. Moje misljenje potvrdjuje i Vasa recenica da vas odredjene scene fasciniraju.

    Utisak koji je na mene ostavio film je dubok, da tesko mogu zamisliti dublji. Ali dubok kao od uboda noza nekog psihoticnog klosara, a ne kao dubina stiha Mike Antica ili njemu slocnog UMETNIKA.
    Na zalost, slozicu se da je film svojevrsna umetnost, ali umetnost modernog doba koja vodi u ludilo. Ocigledno su se sve riznice inspiracije ispraznile, kad zarad umetnosti stizemo do ovih tacaka.
    Cinjenica je da u modernom drustvu prolazi brutalnost, sex, sex, sex i sex, i smatram da upravo ovo ne doprinosi da navedeni film bude DRUGACIJI od drugih.. Naprotiv, on samo kopira neke vec napravljene korake i umesto autenticnosti, on samo povecava sve stepene tih ranije napravljenih koraka.

    Smatram.. da film ne treba da se distribuira i da prenosi upravo pogresnu sliku svetu, kao sto je naveo Nikolaus..
    Ne treba ga ni ukinuti, ali ko zeli da ga gleda, treba ga upozoriti o sadrzaju.

    Apsolutno sam sigurna u jedno.. Da bih bila daleko, daleko srecnija da ga NIKAD nisu ni napravili.

  35. mehmetkrljic Kaže:

    I ja bih bio daleko srećniji da je Goran Marković prestao da snima filmove osamdesetih godina, ali srećom, naše društvo ne funkcioniše tako što ispunjava želje pojedinaca nego želje većine, barem u načelu. Želja većine je u ovom slučaju da se umetnost ne ograničava ideološkim parametrima pa se tako mogu snimati i filmovi koji vređaju ideološko (i estetsko) čulo jednog, dva ili milion gledalaca. Ako ne volimo ovakve filmove, onda ne idemo u bioskop, ne kupujemo DVD, ne iznajmljujemo BluRay sa tim filmom. Proporcionalno tome koliko bude interesovanje za ovakve filmove, toliko će se i snimati i biti distribuirani. To je fer, sportski i pošteno. Ono što nije fer, sportski i pošteno je da tvrdimo kako za Srpski Film treba da važe drugačija pravila nego za Markovićevu Turneju, recimo. Turneja prenosi svetu jednako pogrešnu sliku, ali to je PRAVO autora tog filma, da snima takve filmove zato što veruje u to što njima saopštava i zato što hoće da se izbori da se to što saopštava plasira što je šire moguće. Zašto bismo isto to pravo – na verovanje i saopštavanje i plasiranje – garantovali Markoviću i Cveletu a ne i Spasojeviću i Aci R? Onda smo neprincipijelni lupeži kojima klecaju kolena svaki put kada neko izrazi mišljenje kome su suprotstavljeni i smatraju da neko iznad (država? mama? tata?) treba da to mišljene vetoizira. Da, razumem, Srpski Film vređa osećanja građana ove zemlje i čini da se osećaju kao ubodeni nožem od strane psihotičnog klošara, pa baš ZATO je važno da mu dopustimo da postoji kao i svaki drugi film: građanske slobode ne znače ništa ako za njih kažemo da važe samo dok nam to odgovara.

    No, nakon što sam ovo sve rekao, ja se u principu slažem sa Charlie da Srpski Film nije naročito originalan u okvirima svetskog eksploatacijskog kanona i da su njegovi pomaci u tom domenu najviše u tome što ODAVDE do sada nije izašao ni jedan film sa tim nivoom brutalnosti. Ali što pre shvatimo da živimo u svetu u kome postoje ljudi koji vole da gledaju ekstremnu fiktivnu brutalnost, da je estetski ili filozofski ili politički vrednuju i da ti ljudi nisu po automatizmu po zajednicu opasni sociopati, to ćemo pre da stupimo u stvarni svet i možda u njemu napredujemo. Mislim, čitajući komentare na ovaj film počinjem da mislim da naši ljudi nisu uopšte svesni koji je vek i na kojoj su planeti. :) Eksploatacija je žanr sa tradicijom, snimaju je Amerikanci, Italijani, Rusi i Japanci, decenijama. Ne moramo da je volimo ali ona je deo filmske umetnosti i u njoj postoje dobri i loši filmovi kao i u bilo kom drugom žanru.

    Inače, volim kad ljudi kažu da letimično čitaju ono što ja pišem jer ih zamaraju „intelektualni“ termini – to znači da moja taktika zasenjivanja prostote i dalje pali.

  36. [...] ste čitali moj prvi tekst o ovom filmu videli ste da sam o njegovom političkom sadržaju progovorio toliko da sam ga proglasio za previše [...]

  37. Hah.. Pa, sudeci po reakciji vecine, ne bih rekla da je film osvojio veliki aplauz. Slazem se da umetnost treba da ima slobodu, ali zar nije morbidnost pod maskom umetnosti podjednako ironicna kao i krstaski ratovi pod maskom vere??!
    Ne zelim da omalovazavam „nacelnu vecinu“ svojim misljenjem, ali po komentarima ljudi zakljucujem da sam u onoj realnoj vecini.
    Naravno, slazem se i sa tim da svi imamo izbor da film gledamo ili ne, ali.. ponekad je ljudska radoznalost jaca od gadjenja. I.. ja se nisam ogranicila samo na Srpski film u ovoj kategoriji filmova, ali ovde je prica o njemu. Svi ostali filmovi, slicni njemu, sto se mene tice – idu u isti kos.
    Sa misljenjem da ovaj film vredja osecanja gradjana ove zemlje se apsolutno ne slazem. Ovaj film vredja osnovna ljudska osecanja, nevezano od teritorijalne pripadnosti. (Sto dokazuje komentar maxa Frankfurt, avgust 28, 2010 u 7:35 pm)
    Na zalost, istina je da postoje ljudi koji uzivaju u brutalnosti koju nudi ovaj i slicni filmovi – ali da li to znaci da se treba prilagoditi njima?? Da li to onda znaci da cemo u nekoj bliskoj ili dalekoj buducnosti aplaudirati serijskim ubicama jer ljudi o tome vole da slusaju, gledaju, citaju?? Zalosno je sto ljudi u tome uzivaju i ne smatram da ovakve potrebe treba zadovoljavati. Sa ovakvim stavom, pretpostavljam da smatrate i da treba legalizovati deciju pornografiju??? Koliko sam upoznata, ima „ljudi“ koji i u ovome uzivaju!! A granice se sve vise pomeraju. (Zar u ovom filmu nije i ta tema obuhvacena, bar naceta?) Kao sto ste rekli, scene koje su nekad bile neprihvatljive, danas su normalne i „zabavne“.

    Sto se tice „intelektualnih“ izraza kojima ste pribegavali..Ne vidim prostotu u Vasem teksu – a ne znam ni zasto bi je bilo s obzirom na to da Vam sa umetnicke tacke film prija i smatrate ga uspehom srpske kinematografije. Meni samo odredjeni izrazi paraju usi. Za viktimizaciju postoji i srpski izraz, poput zloupotrebe, a po meni je izraz zlostavljanje sasvim adekvatan.. Znam da je viktimizacija izraz opsteprihvacen u sirim narodnim masama, ali mi je svakako zao sto je tako. Ali dobro.. svakako je intelektualnije biti naklonjen latinskim izrazima, nego turcizmima.

  38. mehmetkrljic Kaže:

    Ja turcizme naprosto obožavam. Ali viktimizacija nije isto što i zlostavljanje. Zlostavljanje podrazumeva aktivno delovanje, viktimizacija je šira od toga. Kada je neko silovan, on je zlostavljen, ali kada zbog toga potom trpi stigmu zajednice, koja može da bude sasvim pasivno izražena, onda je to viktimizacija. Takođe, u kontekstu ovoga o čemu sam pisao, trebalo bi da bude jasno šta je primarna a šta sekundarna viktimizacija i da ova druga ne može da se poistoveti sa zlostavljanjem.

    Dalje, ja i pričam, ako većina ne želi ovakve kinematografske (i druge) radove, oni se neće ni proizvoditi u primetnoj meri a ono što se bude proizvodilo biće marginalizovano, zatvoreno u tržišnu i kulturološku nišu u kojoj i inače u normalno prebivaju, ma je ovaj film dospeo u žižu javnosti na ime zvučnih glumačkih imena i još po nečega…

    Morbidnost pod maskom umetnosti svakako nije jednako ironična kao krstaški ratovi pod maskom vere. Umetnost se odvija u domenu duhovnog, ratovi u domenu telesnog, ekonomskog, političkog itd. Umetnost biramo da konzumiramo, rat pronalazi nas nezavisno od naše volje. Dakle, ovakva poređenja nemaju mnogo smisla. Srpski Film je proizvod jedne grupe ljudi koja njime plasira neku svoju viziju a koja nema nikakvog uticaja na ljude koji ne žele da sa njom imaju veze. Ne morate ga gledati, ne morate čitati o njemu, raspravljati o njemu, možete ga ignorisati u potpunosti i život vam se neće ni za mrvu promeniti (sem ako ne spadate u paranoidnu ekipu koja misli da samo postojanje ovakvih filmova podstiče nasilje, otuđenje među ljudima itd.)

    S druge strane, ako vam je radoznalost jača od gađenja, to je dobro. Ne postoji način da kao ličnosti ili društvo evoluiramo ako povremeno sebe ne nateramo da radimo stvari koje su potpuno protivne našim trenutnim vrednostima.

    Nažalost, Čarli, bojim se da ostatak tvojih komentara počiva na zameni teza. Već sam u prethodnom odgovoru precizno podvukao da se radi o uživanju u FIKTIVNOJ brutalnosti. Gledalac bokserskog meča posmatra dva stvarna čoveka kako se stvarno udaraju u nameri da jedan drugog onesveste. Gledalac Srpskog Filma posmatra veštačku krv, veštačke modrice, dekapitacije i lažne penetracije. Ako već krećemo u čišćenje društva od onih koji uživaju u brutalnosti od kojih je prioritetnije da krenemo?

    Isto tako, kakve veze imaju serijske ubice i dečija pornografija – fenomeni iz stvarnog sveta sa stvarnim posledicama po stvarne ljude i životinje – sa umetničkom fikcijom? Srpski Film nije povredio nikoga ko nije svojevoljno seo da ga gleda, pa čak i onda je taj neko u svakom momentu imao pciju da prestane da gleda. Srpski Film ima nešto svoje da kaže i možete slušati, slagati se, ne slagati se ili ga ignorisati. Ali pretvarati se da je u pitanju tvorevina kojoj nije mesto u ovom društvu je pogrešno, kukavičko i nekonstruktivno. Potrebna su nam i umetnička (i neumetnička) dela koja se bave i ovakvim stvarima. U najmanju ruku zato što njihovo postojanje potvrđuje da živimo u društvu zasnovanom na uvažavanju različitosti a u okvirima zajednički deljenih vrednosti. Srpski Film ni jednu temeljnu društvenu vrednost ne dovodi u pitanje: niko nije opljačkan, povređen ili prevaren da bi on nastao, čak ni dinar nije uzet od poreskih obveznika Srbije da bi se snimio. Ne propagira ideologije, ne odiše govorom mržnje, nema nikakvu mobilizatorsku aspiraciju. Ako ne možemo da prihvatimo njegovu različitost, problem je u nama.

  39. Charlie Kaže:

    Da ne prihvatam razlicitost, ne bih ni raspravljala o ovoj temi, zar ne? :)
    Ja samo dajem svoj skromni doprinos iznosenjem misljenja o istoj.

    Paralelu izmedju realnih dogadjaja i ovog filma sam povukla samo kako bih pokazala da svaka ideja koja se javi u necijoj glavi, pronalazi nacin da bude ralizovana. Zato mi je zao sto ovaj film postoji.
    Ne kazem da samo gledanje moze da natera nekoga da radi ono sto inace ne bi. Ne kazem ni da hoce! Jednostavno mi je zao sto je neko u stanju da smisli ovako nesto.

    Mozda sam naivno zivela u iluziji da ljudska bolest ima bar neke granice. Mozda sam bas zato kivna na SF – sto je pokazao da takve granice ne postoje. Trenutno je to fiktivno, sutra mozda ne bude.

    Ali po autorima filma i pristalicama istog – cekacemo da jurimo realne psihopate, do tada cemo fikciji dozvoliti da divlja. Sve na racun umetnosti i to konstruktivne.

    Bojim se da nasa razmena misljenja blago prerasta u raspravu. To mi nije bila namera. Ovaj film to svakako ne zavredjuje. :)

  40. mehmetkrljic Kaže:

    Ja, naprotiv, od raspravljanja i za raspravljanje živim!!!!!!!!!!!!

    Umetnost ne treba da bude konstruktivna, kao što ne treba ni da bude destruktivna. Postavljanje bilo kakve utilitarne uloge pred nju je iz moje perspektive pogrešno. Neka ljudi prave šta misle da treba, a publika (i kritika) će već sa time da se izbore.

    Ali verovatno jeste stvar u tome o čemu pričam već nekoliko dana: ljudi koji inače nisu svesni postojanja eksploatacijskih filmova, (niti drugih stvari poput goregrind muzike, Markiza DeSada u literaturi ili Suehira Maruoa u stripu, Hijokaidan u muzici i scenskom performansu, Guinea Pig, Mondo ili Cannibal Holocaust filmova) ne bi inače nikada došli u kontakt sa Srpskim Filmom, ali pošto u njemu igraju Žika i Sergej i pošto se zove tako kako se zove, sad misle da je ovo nekako novi dokaz novih dubina ljudske izopačenosti. Nije, Srpski Film je deo postojećeg umetničkog korpusa. Užasan je, neprijatan, konfrontativan i uglavnom ne previše suptilan, ali procenjujmo ga na umetničkoj ravni pre svega, sociološke će ionako biti pune novine kad dođe u bioskope.

    Uzgred, moram da ponovim nešto što sam gore već napisao: sve brutalnija pop kultura NE proizvodi sve brutalnije ljudsko društvo, naprotiv, društva koja vode takvu statistiku mogu da pokažu opadanje stope nasilnih zločina zajedno sa porastom nasilja prikazivanog u pop-kulturi (SAD, Japan, recimo). Dakle, „Trenutno je to fiktivno, sutra mozda ne bude.“ je jedna paranoja koja je istorijski dosta neutemeljena.

    U tom smislu, ja nemam ama baš nikakav problem da Čarli ili neko drugi kritikuje Srpski Film nemilosrdno i raščereči ga dok god koristi isti aršin koga primenjuje i za Gorana Markovića i za Srđana Koljevića i za Srđana Dragojevića itd. Čak i da kaže „Spasojević & Radivojević bi trebalo da prestanu da snimaju filmove jer je ovo neoriginalno eksploatatorsko smeće koje hvata na buku i kontroverzu i nema umetničku vrednost“. Ali imam problem kad se krene sa amaterskim psihologiziranjem („Oni su bolesni!!!“ „Zar ovakvi ljudi žive među nama???“) i sociologiziranjem („Ovaj film će nauditi srpskoj reputaciji u svetu!!!“ „Ovaj film će podstaći ljude među nama na slična dela!!“) jer je to neutemeljeno, nesuvislo, netačno itd. i skreće temu na pogrešnu stranu i troši puno svačijeg (mojeg pre svega) vremena na pobijanje takvih tvrdnji a mogli bismo to vreme da utrošimo na interesantniju raspravu.

  41. Sigismund Kaže:

    Tekst ispod koga svi mi komentarišemo je odličan, jedan od tri-četiri najbolja koja sam čitao, a čitao sam sve što sam pohvatao na ovu temu na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku.

    Čitam komentare (koji su na ovom sajtu još i najblaži) i ne mogu da verujem. Još samo fali da neki pseudopatriotski sajt objavi imena i prezimena svih članova ekipe koja je učestvovala na pravljenju filma i da pozove na njihov linč pod izgovorom „borbe za srBsku stvar“, srBsku veru i odbranu vekovnog ognjišta, „tuđe nećemo – svoje ne damo“ itd. Uopšte me ne bi iznenadilo, jer većina komentara se suštinski ne razlikuje od takvih stavova. Opšte je poznato da Srbija ima srce i znamo gde joj se nalazi. Ali da li ima i mozak?
    O tome šta se može reći da je bolesno, a šta ne sam polemisao gore i ne bih se ponavljao. Samo da napomenem da sam u struci, barem što se tiče dihotomije zdravlje-bolest. I da mi jedna od najvećih preokupacija odnos pojmova duše i tela, a ovaj film je bogato štivo na tom području.
    Film nema moralnu granicu, a neprestana polemika se vodi na temu morala. Pa jel taj MORAl mora svuda da se meša? „Jaoj, oduzeli ste nam naše granice, zahtevamo da nam ih vratite!“ Probajte da gledate na ovaj film „sa one strane dobra i zla“. Ne mora sve što narušava idealizovanu čistotu vaše Persone da bude obavezno nešto što je loše. Film kopa po mračnim aspektima Duše, tera vas da ronite u njima i ako ste pametni isplivaćete bogatiji.

  42. mehmetkrljic Kaže:

    Ne tvrdim da je oni direktno smanjuju (mada ima i teza da ako čovek iživi ovakav impuls kroz fikciju onda ima manju potrebu da ga iživi kroz akciju, ali nisam siguran da to treba uzimati skroz zdravo za gotovo) ali postoji pozitivna korelacija između porasta kulturne raznolikosti (koja uključuje i ovakve estetske ekstreme), kvaliteta života i smanjenja nasilja u urbanim zajednicama. Nisu možda ekskluzivno uzajamno zavisni fenomeni ali nisu ni sasvim nezavisni, reklo bi se.

  43. Sigismund Kaže:

    Nisam ni mislio da direktno smanjuju stopu nasilja, ali da psihodinamički posmatrano mogu samo da smanje, nikako da povećaju. Jedan razlog je upravo onaj koji si naveo. Proživljavanje kroz fikciju može samo da smanjuje nasilnost jer se impuls ka činjenju takvih dela ublažava i drži ispod nivoa prelivanja u dela. Tome doprinosi to što naš mozak i fikciju doživljava kao stvarnost s obzirom da je najveći deo njegove evolucije protekao u savani, a neuporedivo manji u svetu tehnike i fikcije (Satoshi Kanazawa). Zato smo sposobni da plačemo gledajući melodramu ili špansku seriju iako su to sve samo glumci (čak jako loši glumci). Potreba za gledanjem takvih stvari potiče iz naših emotivno neispunjenih života, pa nakon gledanja nastavljamo svakodnevne aktivnosti emotivno zasićeniji. Minimalno modifikovan ovaj princip može biti primenjen na Srpski film. S tim da emocija koju on nosi ima veliku iskrenost, a dubina do koje zaranja u tkivo naše psihe je veoma bolna.
    Nadam se da će film podstaći mnoge mlade i neafirmisane režisere i scenariste pune orginalnih ideja da naprave od naše kinematografije nešto više od sladunjavih filmića u kojima se identifkujemo sa društvenim marginalcem koji živi u siromašnoj porodici koja se obavezno na kraju obogati ili sa lopovima koji pljačkaju zločinačku zemlju i donose novac za preporod Srbije. To je ono na šta ovaj film može da podstakne, direktno ili indirektno. To mu je i manifestni cilj, koji Radivojević ne propušta da naglasi u svakom intervjuu.

  44. mehmetkrljic Kaže:

    Da… pa ja nisam ni stručno ni nestručno kvalifikovan da ovo potvrđujem ili opovrgavam pa nek ostane na istoriji da sudi tvojim rečima Sigismunde!!! A i ja se nadam da će naša kinematografija da se prene i krene u razne strane. Njena bolna tačka svakako je u burazersko-mafijaškoj kontroli nad sredstvima koje strukture vlasti dodeljuju kao podršku snimanja filmova pa je u tom smislu Srpski Film kao tvorevina koju država NIJE finansirala svetionik koji zaista može da inspiriše.

  45. Mene samo interesuje kako to da su ustaljeni centri i prihvatilista umetnicki interpretiranog uzasa, horora i seksualne dekadencije, SAD i VB, sokirane sadrzajem filma? Kad je, kako kazu sve slobodoumne apologete ovog jadnog filma, on toliko genijalan u prikazu sodome i gomore nasih zivota, kako to da nije dovoljno dobar za probirljivu i edukovanu publiku ovakvog zanra u VB na primer?

  46. mehmetkrljic Kaže:

    O čemu pričaš? U USA film je dobio izvanredne kritike, neke od njih sam i linkovao u ovom tekstu. U Velikoj Britaniji je BBFC sugerisao isecanja određenih kadrova da bi film dobio rejting 18 i bio prikazan na Frightfest festivalu, što im je dužnost jer odgovaraju britanskom parlamentu za davanje rejtinga svakom filmu koji treba javno da se prikaže u Britaniji. Ovo je njihova uobičajena procedura koju prolazi svaki film (recimo Ichi the Killer drži rekord po broju isečenih sekundi da bi bio prikazan u Britaniji), a autori SF su prihvatili sve to ali nije tehnički bilo vremena da se uradi novi edit filma i napravi takva kopija za festival tako da neće biti prikazan na Frightfestu, mada će Srđan i Aca ipak gostovati na njemu.

  47. Opet ja! :)
    Pokušao sam da se više ne bavim Srpskim filmom (i kada sam pisao prethodni komentar, iskreno sam verovao da ću uspeti u tome), ali izgleda da to nije baš lako. Skoro je nemoguće bar nekoliko puta nedeljno ne naleteti na nekoga ko je odgledao film, ili je planirao da ga gleda, ili uopšte nije planirao, pošto mu je rečeno šta ga čeka. Drugim rečima, oni koji su iole zainteresovani za filmske novitete su manje – više upoznati sa ovim ostvarenjem , pa sam iskoristio “špic” da bih napravio (uslovno rečeno) anketu.

    Mene mnogo manje zanima kako su belosvetski kritičari “na glasu” doživeli, ocenili i prežvakali film, koliko je nagrada pokupio i gde mu je mesto u “sveopštem kinematografskom sistemu” (uz dužno poštovanje svega, imam svoje mišljenje, svoje vrednovanje i svoje argumente). Na drugoj strani, pomalo mi je krivo što se, usled preokupiranosti brutalnošću, retko spominje (a možda i retko percipira) da je SF u zanatskom smislu vrlo dobar, i stvarno bih bio nepravedan ako ne bih priznao da režija, montaža, fotografija, pa i muzika jesu za visoku ocenu. Na glumu već imam dosta zamerki (pogotovo na šmiranje Katarine Žutić), ali ni približno kao na scenario (koji smatram najslabijom komponentom filma, što zbog linearnosti, što zbog predvidljivosti, što zbog amaterskih dijaloga… A, gle: dodeliše mu nagradu u Vrnjačkoj Banji! :O ).

    Kad sve saberem, pa razmislim – jednostavno ne mogu da izvedem “zaključnu ocenu”, jer je SF od mene dobio nepopravljivu jedinicu za preteranost . Dakle, ostaje nedovoljan, a rezultati moje gorepomenute “ankete” uglavnom idu u prilog “obaranju”. :)

    Ja sam slučajno psiholog i ne mogu da razmišljam ni o jednom filmu van psihološkog konteksta, pa sam u tom smislu verovatno pristrasan. Međutim, treba znati da izuzev ljubitelja ovog žanra (kojih nema mnogo, ali su vrlo glasni i ubojiti u odbrani svoje ljubavi, što je i razumljivo) malo ko može da izbegne psihologiziranje SF – a. Ne bih se upuštao u razmatranje pitanja o povećanju ili smanjenju stope nasilja (bez obzira što smatram da je efekat glumačkih veličina poput Sergeja ili Žike u ulogama ekstremno devijantnih ljudi daleko jači od efekta koji bi eventualno izazvali naturščici u istim ulogama), niti bih “srbovao” (osim ako je neizbežno ;) ), ali imam potrebu da se usprotivim nastojanju poklonika SF – a da sve nas (koji smo, uslovno rečeno, na drugoj strani) naprave budalama, jer (pobogu!) ne shvatamo tu dubokoumnu, hegelijansku metaforu, koja ima uzvišeni, arhi – humanistički cilj da nam otvori oči i pokrene nas na razmišljanje tj. skrene pažnju na ono što se događa oko nas, a o čemu mi (jebote!) nemamo pojma, te nam je, zapravo, učinjena usluga samim tim što smo besplatno (jer zaista mislim da će mali broj ljudi u našoj, a i svim ostalim zemljama platiti za gledanje SF – a) dobili priliku da se trgnemo, i shvatimo da smo živeli u ružičastom svetu. Bravo i hvala!

    Naravno da je metafora jasna, i naravno da ne skreće pažnju ni na šta to već nismo znali, i naravno da je predočena tonom koji para uši i pregrubim jezikom. Znate kako: niko ne bi toliko primao k srcu sve to što SF prezentuje da nam nije plasiran pompezno, uz bogzna kakvu medijsku pažnju, uz zvučna glumačka imena i pod tim nazivom. Te dve poslednje stavke su vam, ujedno, odgovor na pitanje zašto je toliki broj ljudi “pohrlio” da gleda SF. Nemojmo se praviti naivni! Svima je savršeno jasno: da nije bilo toga, većina (našeg sveta) bi ga drugačije tretirala (da ne kažem preskakala). No, to je jedan ambiciozan projekat koji je trebalo da nas perfidno namami petardom u obliku šargarepe, ne bismo li polomili zube, kad smo već radoznali.

    Presečan domaći gledalac za uzvrat dobija mesijansko otrežnjenje i konačno shvata gde živi, a stranci napokon u pravom svetlu vide našu političku situaciju, pa sad sve u šesnaest pišu “pohvale ludosti” onima koji su jadni, ali kreativni; sujetni, ali samokritični; zaostali, ali revolucionarni. Wow!!!! Pravo je čudo što većina naših sunarodnika ne podržava naziv filma, a onda i sve ostalo! Mora biti da nisu čuli za taj žanr, pa ne kapiraju da to već dugo “pije vodu” kod tzv. naprednih (koji će, svakako, shvatiti i bezrezervno podržati delo koje najzad skida ljagu sa kompletne srpske filmske produkcije), i da je to sasvim legitiman način za (zlo)upotrebu nacionalne priče! To je, nema druge! Primitivni Balkanci, retardirani Srbi! Ne znaju oni ništa o eksploatacijskom filmu, i za njih je (zamislite, molim vas!) ona scena u kojoj imaju priliku da se sretnu sa “srećnom srpskom porodicom” na delu šokantna, gnusna i uvredljiva. Eskapisti! Kako samo nisu čuli na Dnevniku da se slika kojom se ta blistava metafora služi sreće svuda oko nas! Ma, čak i da su čuli, većina nije videla! Pa, to je prosto bilo neophodno snimiti, pa staviti u jedan umetničko – politički kontekst, da se jednom za svagda crvenim markerom podvuče na šta su kukavni žitelji jedne prodate zemlje spremni (bukvalno i preneseno)! Ništa strašno, ništa herostratsko! (…)

    Ovde bih stao. Uglavnom sam rekao šta imam (bez pulsiranja u slepoočnicama ;) ).

    P.S. Sve ovo sam nakucao baš ovde jer mi se, u principu, dopada Mehov hiperaktivan stav prema filmu (koji nije krut, ali jeste zaštitnički :) ), i potreba da silnim intelektualizacijama (bez obzira na to što reče da nije intelektualac… uostalom, taj mehanizam odbrane i nije karakterističan za intelektualce), odbrani čast kontroverznog ostvarenja.

  48. Sigismund Kaže:

    Ok, ali bez obzira na navedeno objašnjenje u poslednjem pasusu i bez obzira što blog nije moj, pomalo se osećam prozvanim da odgovorim jer se u (da tako kažem) psihologiziranje filma na ovom blogu otvoreno osvrćem u nekoliko navrata.

    Kad kažeš da je film preteran verovatno ima nešto u odnosu na šta je preteran? U odnosu na Ivkovu slavu ili Pljačkanje trećeg Rajha? Ovo ozbiljno pitam, bez namere da vređam.

    Film je naizgled preteran jer smo već dugo imali samo jednu krajnost u filmskoj umetnosti na ovom podneblju. Njena tematika i vrednost je opšte-poznata i protiv paljbe kojom je obasipamo skoro niko se ne buni. Srpski film (ali i Porno banda) je adekvatan odgovor na postojeće stanje u kinematografiji. Publika nije navikla na različitost. Kao da se plašimo promene. A promene nema bez krvi, nasilja i smrti, što nam film i bukvalno nudi.
    „Nova istina ne nadvladava uverivši svoje suparnike tako da bi je oni jasno uvideli, nego pre stoga što vremenom njeni suparnici umru, dok izrasta nova generacija koja je prisna s njom.” (Max Planck, prema Thomas S. Kuhn, Struktura znanstvenih revolucija). Dakle, veličinu filma će pokazati vreme i videćemo koliko je on inspirisao nove generacije umetnika na ovim prostorima. Nadam se umerenijim, raznovrsnijim i bar ovoliko kvalitetnim delima.

    Film nema mesijansku misiju, ali svakako nosi emociju na koju niko ne može da ostane ravnodušan. Čak i ljudi koji nisu gledali su uzdrmani i ne mogu da ga ne komentarišu.

    Dakle, u tome nema ništa dubokoumno, niti sam tvrdio da ima. Ali shvatanje (nazovi i intelektualizacija) koje sledi nakon svega toga što vidimo na platnu ili na ekranu mora da bude oslobođeno moralnih ograničenja koja nam se pasivno nameću i ometaju zdrav razum, da bi naše mišljenje uopšte moglo biti nazvano umnim (da ne kažem i dubokoumnim).

    Kada kažem da nam ovaj film nudi nasilje kakvo nismo videli ali svaki dan o njemu slušamo i čitamo pod time to i mislim. Bukvalno. Tako nam film ne otvara oči, već nam direktno u mozak stavlja slike. A svaka ta slika je emocionalna bomba koja detonira neuporedivo snažnije od tekstova i brojki sa ratišta iz Bosne ili sa bezbrojnih mini-ratišta u Srbiji onakvoj kakva je danas. Na taj način možemo da spojimo slova i slike u celinu i da ozbiljnije počnemo da doživljavamo ljudsku egzistenciju, tragediju, patnju i bol kakvom smo svaki dan okruženi. Da prestanemo samo da razumemo i da počnemo da osećamo ljude oko sebe. Da se napokon otrgnemo iz sigurnosti sopstvenog univerzuma metafizike izgrađene na labavim temeljima. Da nazremo nešto iza logaritama i jednačina u koje smo upakovali svoj mali-veliki svet i nazvali ga savršenim.

    P. S. Ne volim prepucavanja, i nadam se da neće ići dalje , ali kada već govorimo o zanimanjima kao merodavnosti za davanje komentara, ja sam namerno psihijatar :-)

  49. mehmetkrljic Kaže:

    Lepo je što vam nisam potreban ja za uljudnu raspravu :) Ja nisam ni psiholog ni psihijatar i jedva sam srednju školu završio tako da je dobro videti da je nivo dijaloga osetno porastao otkada su se umešali ljudi sa ipak nekom strukom!!

    Ne bih sada mnogo tupio jer je Sigismund manje više ispisao ono što bih i ja u manje reči nego što bih ja. Dodao bih samo, to jest podsetio da je moja kakva-takva analiza Srbskog Filma u gornjem tekstu bila dosta kritički intonirana u smislu procene njegovog kvaliteta, to jest da sam mu, prostije rečeno našao dosta zamerki u filmskom smislu, ali i u ideološkom/ političkom. Dakle ja ZAISTA smatram da se on valja vrednovati izvan kategorija javne recepcije, bilo od strane razularenih masa spremnih na linč, bilo od strane raspamećenih gore geekova, bilo od strane ovih ili onih kritičara ili novinara koji ga hvale ili kude. Mislim da sam, u granicama svoje (ne)moći tako nešto i uradio živopišući o njemu. Čak sam napisao još jedan tekst (link je dodat na kraju ovog teksta, pre par dana) pokušavajući da preciznije obrazložim na koji način Srpski Film pokušava konkretno da angažuje srpsku političku, ideološku (i, hajde, psihološku) traumu novije i starije istorije kroz svoju simboliku. Dakle, što se mene tiče, jedno, hajde da kažemo fenomenološko pričaje o Srpskom Filmu bez ispada u sociologije i psihologije za koje nisam naročito nadaren (niti zainteresovan u ovom slučaju) je ispravan pristup. Da su se komentari na ovaj tekst bavili filmom a ne društvenopolitičkim ambijentom i u okviru tog bavljenja sugerisali da SF treba (u društvenopolitičkom smislu a ne u umetničkom) tretirati kao poseban slučaj, ni ja ne bih morao da se brukam sa nekakvim zaštitničkim stavovima. Ovako, nadam se da je jasno da se moje zaštitništvo odnosi na principe zajednice slobodno udruženih osoba koje proklamovano svi delimo, a ne na konkretan filmski uradak koji treba da samostalno živi ili umire na bazi svojih umetničkih kvaliteta/ nekvaliteta.

  50. Zabavno je shvatiti da oni koji su toliko „siroki“ da brane SF na kraju zavrse tako „usko“, pretpostavljajuci da „ljudi na ovom podneblju“ nisu gledali nista dalje od Ivkove slave..

    Publika nije navikla na razlicitost..? Zasto mislite da imate prava to da tvrdite??
    Koliko mi je poznato, film Antihrist je sasvim fino pronasao svoj put do publike u Srbiji. Smatrate ga limunadicom? Ili Irreversible? Ili Shivers? I ovi filmovi umeju da urezu svoje slike.. Kao i Oldboy – jedan od najboljih filmova koje sam gledala, ali sa daleko boljom glumom, pricom, muzikom.. od SF-a.

    Pitam se.. da li bi ovoliko paznje posvetili nekom nemackom filmu ili mozda ruskom ili francuskom..
    Koga ovde dotice sto je film srpski?

    Cinjenica je da nema ovolikog iskoraka u bolesno, ne bi ostavio ama bas nikakav utisak.

  51. mehmetkrljic Kaže:

    Zabavno je shvatiti da sam u prethodnom komentaru objasnio da ne „branim“ sam Srpski Film – koji je od mene dobio jedan umereno naklonjen osvrt uz pojašnjenje da sam sklon eksploatacijskim filmovima, te brdo zamerki na to šta govori i to kako govori – već da branim ideju ravnopravnog tretmana umetničkih radova, a da to izgleda nisi primetila :)

    Šalu na stranu, gore sam napisao da je VEROVATNO stvar u raskoraku između očekivanja i isporuke. Srpski Film ima bar troje glumaca koji imaju reputaciju kakvih-takvih zvezda u domaćem sazvežđu (Katarina Ž., Žika T. i Serž) i time je automatski interesantan ljudima koji nisu i ne bi gledali Videodrom, Antihrista, ili Irreversible niti bi gledali neku lowbrow eksploataciju (eto opet tuđica, čisto da ne kvarimo tradiciju). Možda ja grešim, ali empirijski gledano imam takav utisak: Život i Smrt Porno bande je bio izuzetno šokantan film sa uporedivo oštrim političkim aspiracijama, na festivalima je blistao ali njegov bioskopski život u Srbijici je bio potpuno lišen ikakve drame – to niko nije bio zainteresovan da gleda sem uskog kruga (koji je već u dobroj meri unapred odradio Fest itd.) Dakle, mišljenja sam da se u velikoj meri radi o tom susretu dva sveta koji se do sada nisu baš često susretali. Ovo moje mišljenje potkrepljujem time da u komentarima ispod ovog teksta ovde vrlo malo ljudi koji imaju negativnu reakciju na SF govore o njegovim filmskim kvalitetima ili nekvalitetima (evo, Nikolaus je progovorio koju o tome u poslednjem komentaru) nego se priča o psihologiji autora i sociologiji njegove recepcije. Evo, Čarli, ti si SF glatko uporedila sa krstaškim ratovima i ustvrdila da je logično očekivati da ja sad krenem u kampanju reklamiranja dečije pornografije pošto sam prikladnog mentalnog sklopa. I onda umesto da ovde razgovaramo o značenjima Srpskog Filma, ako ih ima i o načinima na koje on nosi ova značenja, mi pričamo o tome da li ovakvi filmovi izazivaju porast sociopatskih ponašanja u društvu i da li je OK da se film distribuira. Žalosno je to trošenje vremena (mislim, za tebe, moje vreme je ionako bezvredno :) ).

    I naravno da je Oldboy bolji film od Srpskog Filma, to je nesporno, ali to nije rasprava koju smo do sada vodili. Ti si u svom prvom komentaru napisala da smatraš da SF ne treba da se distribuira a nisi svoje uzgredne opaske na njegov filmski sadržaj potkrepila bilo kakvom diskusijom u koju bi se moglo ući. Nisi komentarisala ni jednu od mojih teza iznesenih u gornjem tekstu, nisi komentarisala moja poređenja SF sa drugim eksploatacijskim filmovima, drugim žanrovskim delima, nisi se osvrnula na mesta koja sam mu dodelio u odnosu na njegov kvalitet i u odnosu na njegov sadržaj, dakle, kakvu si onda diskusiju očekivala??? Ja na ovom blogu pišem i o drugim filmovima, evo poslednji film o kome sam pisao je švedski, pre njega je bio američki, a pre njega japanski. Da je na ove tekstove bilo ovoliko reakcija i komentara posvetio bih i njima dužnu pažnju.

    A „iskorak u bolesno“ je, ponovo, sasvim legitiman umetnički alat. Evo, trenutno je najnoviji tekst koji imaš na mom blogu napisan o Bergmanovom filmu „Krici i šaputanja“, ne sasvim slučajno jer sam posle svih ovih priča o SF hteo da se podsetim filma starog skoro četiri decenije koji je prepun bolesnog – bolesnih psiha, bolesnih ponašanja, bolesnih, morbidnih scena itd. Srpski Film, naravno nije bergmanovski dobar kao što Srđan i Aca nisu Bergman, ali Srpski Film ima svoje pravo na bolest isto koliko ga je imao i Bergman sa KiŠ. Oba filma su bolest, gadost i nasilje iskoristila da ispričaju pesimistične priče, iz različitih perspektiva i sa različitih stanovišta ali sa istom namerom da budu dela koja će reći nešto transcendentno sredstvima koja su u najmanju ruku bolna. Ovo je okvir u kome treba da se priča o Srpskm Filmu, ne da bismo ga legitimisali poredeći ga sa Bergmanom po kvalitetu ili dosegu ili važnosti nego da bismo mu omogućili da bude vrednovan na osnovu onoga što jeste kao imanentan fenomen (sa transcendentnim aspiracijama :) ) a ne na osnovu nekakvih spoljnih faktora koje ne potežemo u slučajevima drugih filmova.

  52. Nikolaus Kaže:

    @Sigismund

    Prvo, nema smisla nekome postaviti (uvredljivo ili ne, svejedno) pitanje, a onda dodati: ne volim prepucavanja i nadam se da neće ići dalje. Iskreno, ne volim ih ni ja, naročito ne sa „namernim“ psihijatrima, jer moje iskustvo kaže da je to najčešće jalov posao. Siguran sam da bi i ovoga puta bilo tako, pa nemam želju za nastavkom diskusije, ali moram da napomenem da moj gorepostavljeni komentar nije imao apsolutno nikakve veze sa Vama, niti se je nadovezivao na Vašu priču, niti je demantovao bilo šta što ste napisali, niti je imao za cilj da Vam se direktno suprotstavi pominjanjem mog poziva (koji je trebalo da ukaže na moju prsitrasnost, ali i da povuče paralelu između reakcija koju SF ostavlja na mnoge ne – psihologe i jednog psihologa). To je, dakle, bio moj osvrt na neke momente iz „ankete“, na tipične argumente onih koji se vatreno zauzimaju za SF, i, uopšte, na svakodnevne (suprotstavljene) komentare.

    Drugo, nemam nameru da još jednom obrazlažem šta film čini preteranim (a ne bogzna koliko različitim, jer osim te preteranosti ne vidim skoro ništa originalno u njemu), i u kakvoj je to koliziji sa nekim okolnostima, niti smatram potrebnim dalje razglabanje o mogućim implikacijama (poenta je, u principu, većini jasna, a čak i ako nekome nije, naći će se već neki psihijatar da mu objasni :) ).

    @Mehmet

    Poštujem Vašu kritičnost, ali i vrlo emocionalan odnos prema filmu, i to su bili glavni razlozi mog “povratka” na Vaš blog. Analiza koju ste ponudili je vrlo ozbiljna i obuhvatna (a pročitao sam i Vaš drugi tekst, mada nemam ništa posebno da dodam ili oduzmem), i lično mi je blizak fenomenološki pristup, ali mi, uprkos tome, tvrdnja poput “SF valja vrednovati izvan kategorija javne recepcije” zvuči poprilično daleko.

    Mislim da jedno umetničko (?) delo koje se tiče svih nas (jer je činjenica malo ko može ostati slep i gluv na nešto što govori o njemu i nosi njegovo ime) jednostavno ne možemo posmatrati nezavisno od odjeka. Taj “odjek” je, po logici stvari, integralni deo “života” filmskog ostvarenja, i jedino neko ko svoju ostrašćenost projektuje na masu (ili pojedine oponente) može omalovažavati taj aspekt.

    Mene, posle svega, nimalo ne zanimaju “ozbiljna” objašnjenja i tumačenja (jer to smatram završenim poslom), ali me (usled profesionalne deformacije, raspamećenosti ;) ili nečeg trećeg) jako interesuju reakcije ljudi, zavisno od uzrasta, pola, intelektualnog nivoa, zanimanja, odsustva dijagnoze (…) i nacionalne pripadnosti.

    Time sam već ušao u sferu koja ne pripada Vašoj priči, što znači da bi svaki moj naredni komentar bio na pogrešnom mestu, ili bar suvišan. Pozdrav! ;)

  53. mehmetkrljic Kaže:

    Naravno da je posmatranje reakcija zanimljivo i da se o tome može slasno diskutovati kao i o širim psihološkim aspektima ovakve filmske i druge umetnosti. Ne manje zanimljiva može biti diskusija o sociološkim pretpostavkama za nastajanje ovakvog filma, njegovom odnosu prema žanru ali i prema naciji čije ime nosi. Ja bih izuzetno voleo da vidim takve diskusije i drago mi je da se pojavljuju tekstovi kao što su dva koje je Zoon/ Albedo objavio na svom blogu Camerapolitica i koje sam linkovao u svom drugom tekstu o SF. No, ja sam gore (više puta) napisao da se VREDNOVANJE Srpskog Filma valja raditi na način na koji vrednujemo druge filmove i da je jedino to pošteno. Ni više ni manje. Odjek umetničkog dela je interesantan ali nije direktan indikator njegove umetničke, dakle estetske vrednosti, a o njoj smo ponajmanje imali prilike da čujemo iz većine komentara. Ponavljam: ako se ponovo pročita ovaj moj tekst u njemu se vidi da ja SF-u upućujem više zamerki nego pohvala; moja „emocionalnost“ (koje se stidim i nastojaću da je suzbijem kao i svaki pošten muškarac) je vezana za odbranu principa komunikacije u društvu i nema direktne veze sa mojim vrednovanjem Srpskog Filma. No, pošto je Ghoul upravo objavio svoje OBJAŠNJENJE SF-a, vreme je da se skoči do njegovog bloga http://cultofghoul.blogspot.com/2010/09/srpski-film-objasnjenje-sustine.html

  54. Sigismund Kaže:

    Ne volim prepucavanje, ali volim odgovore na pitanja.
    Od psihologiziranja i srBovanja se autor teksta ogradio. Ali su mnogi uzeli sebi za pravo da govore šta je bolesno i ko je bolestan, pa sam se upustio u komentarisanje bez isticanja svoje profesije. Nikolaus, verovatno sam pogrešno protumačio Vaš prethodni komentar i osetio se prozvanim da odgovorim. I desilo se ono što izbegavam: pominjanjem profesije (koja god ona bila) već sam svrstan u grupu i dobio sam zadatak, čitav tekst koji stoji između ličnog pitanja i toga je bezvredan.

    Pokušao sam da objasnim svoje shvatanje o mogućem mestu filma u srpskoj kinematografiji i želju da on povuće ka drugoj krajnosti. A on tu tendenciju svakako ima. Njegova preteranost je upravo zbog toga pohvalna. Time se otvara spektar mogućnosti, čitavo novo polje za delovanje kvalitetnim režiserima i scenaristima koji će biti umereniji i kvalitetniji, ali mogu raditi bez straha da će preterati. Već je to neko za njih uradio. Više ne moraju bojažljivo da opipavaju puls srpske publike, već je neko za njih to uradio. Eh, finansije su ovde uvek problem, ali naći će se valjda neko rešenje.
    U tome se slažu skoro svi koji ne reaguju ostrašćeno. A da li ima previše nasilja u filmu? Za moj ukus ima. Da li ima pedofilije i incesta? Ima. Da li film od nas traži da prihvatimo to kao nešto normalno? Ne. Da li ima ličnosti prikazanih u filmu koje se mogu nazvati bolesnim u kliničkom smislu? Ima. Da li bi mnogi propustili ovaj film da se tako ne zove? Da. Da li bi reagovali kako reaguju da u njima nisu ovako poznati glumci? Ne. Ali to su sve stvari koje se podrazumevaju i koje je suvišno komentarisati. Ili što bi rekli u Autostoperskom vodiču kroz galaksiju: „Zašto ljudi stalo imaju potrebu da ponavljaju ono što je očigledno?“

  55. Hm, procitah tekst (podrazumeva se da je film odgledan) pa ne znam odakle da pocnem.

    Prvo sto meni uvek upadne u oko jeste koriscenje „pametnih“ reci. Viktimizacije, transcedencija i slicno. Kada god to vidim zapitam se da li je sustina teksta ono u tekstu ili samoreklama autora u stilu „vidi kako sam pametan“? Sve to moze narodskim jezikom.

    Drugo, oduvek sam pristalica toga da sve velike i pametne stvari mogu da se kazu sa malo reci/recenica. Veliki tekstovi navodno sluze dubljoj analizi ali se sve svodi na razmucivanje, odvracanje paznje, zbunjivanje i na kraju pokrivanje svih uglova zarad vece mogucnosti odbrane stavova.

    O kritici filma – neubedljivo. Presmesna mi je podela na ljude koji su shvatili nesto ili nisu. Film je senzacionalisticka glupost. Pokusaj izvlacenja dublje poruke i smisla je to isto. Evo i zasto – sve ono navedeno u tzv. politickoj analizi/uglu ce i dalje ostati jasno samo onima kojima je materija poznata i pre gledanja filma, kome nije – nece. Za njih ce to biti krvolocna glupost u kojoj neko izivljava svoje licne fantazije ili neverovatnih predstavnik zanra i kao takav emelj novog pravca u Sr kinematografiji.

    Zakljucak (mrzi me da sirim) – ako neko misli da ce prosecan gradjanin bilo koje orijentacije) da razume neku kvazi-politicku poruku a da je ranije nije razumeo, a da onome ko je to odlicno razumeo i pre filma pomoci u boljem razumevanju, taj mnogo manje razume uopste zivot i od neukog naroda.

    Pozdrav.

  56. mehmetkrljic Kaže:

    Siguran sam da provodiš zabavna popodneva lutajući gradskim knjižarama i divlje cepajući knjige pune „pametnih“ reči koje su napisali ljudi čija je jedina želja bila samoreklamiranje. Da sam umeo da pišem narodskim jezikom, pisao bih njime. Pošto ne umem, pišem kako umem. Znam da nije dobro, ali u ovom trenutku ovo je moj pun kapacitet.

    Nisam siguran da delim tvoje mišljenje kako je kriterijum „dubine“ filma to da li će prosečan građanin bilo koje orijentacije da razume poruku (a da je nije ranije razumeo). Mislim da je kod (svakog) filma bitno da li koristi ubedljiva, efektna itd. umetnička sredstva da plasira svoj sadržaj. Da li će narod ili građani razumeti „poruku“ je manje bitno od toga kako će ih film na estetskom nivou dotaći, tj. kako će zagolicati njihov duh. Srpskom Filmu svašta može da se zameri ali nikako da nema izgrađenu estetiku i da ne dotiče duh. Možda to radi grubo i svakako možemo da pričamo o tome kako je mogao drugačije da se estetski izrazi, ali otpisivanje svega kao puke nečije krvoločne fantazije je očigledna lenjost. Srpski Film je autentičan, punokrvan film koji koristi autentični filmski jezik da uradi to što radi, ako se to prenebregava onda se džaba i javljamo za komentar.

  57. Kao prvo, komentar je iako ostar, bio dobronameran. Sustina je da sam procitao gomilu knjiga sa tim „velikim“ recima a takodje knjige iste materije koje su napisane prostim jezikom. Lakse je za vecinu, meni nije problem. I nemoj mi reci da viktimiziranje nije moglo biti zrtvovanje/stavljanje u ulogu zrtve, transcedentalno kao nesto sto prelazi prelazi granicu iskustva/stvarnosti (jedno do znacenja, ali i sam ih znas) itd? Samo sam to imao u vidu.

    Sa druge strane, uzeo si jednu recenicu i izvadio je iz konteksta:

    „Možda to radi grubo i svakako možemo da pričamo o tome kako je mogao drugačije da se estetski izrazi, ali otpisivanje svega kao puke nečije krvoločne fantazije je očigledna lenjost.“

    Napisao sam dva suprotna vidjenja prosecnog gledaoca, naveo si jedno od njih iako nijedno nije moj stav.

    I opet, a u vezi sa prosecnim gradjaninom (a on jeste ubedljiva vecina):

    Ko je razumeo stanje/situaciju/realnost/desavanja koja nalazite u filmskim „metaforama“ i celoj prici tome ovaj film ne treba radi naravoucenija,. Onome ko u ovim vremenima/okolnostima/desavanjima/okruzenju to do sada nije shvatio i razumeo, nece mu ni film pomoci. Nerealno je ocekivati da slepi kod ociju prepoznaju tako suptilne i ‘umetnicke metafore“ koje nam se nude. Za njih ce film opet biti senzacionalisticko sranje.

    To je cinjenica koju nikakva ubedljiva umetnicka sredstva nece promeniti.

  58. mehmetkrljic Kaže:

    Pa i ja sam tebi dobronamerno odgovorio :) I stvarno mislim to što sam rekao: ja ne umem da pišem bolje. Zato pišem sopstveni blog, a ne knjige koje bi neko objavljivao a neko drugi čitao.

    I drugo, kao što rekoh, ti pričaš o shvatanju, ja ne pričam o shvatanju. Ne moram da iznova „shvatim“ neki film koji sam gledao već pedeset puta (na primer Tajnu Kaspara Hauzera) da bih uživao u njemu i njegovo estetskom sadržaju po pedeset prvi. Ne moram „shvatiti“ Srpski Film da bi me on dotakao i da bih u njemu video više od senzacionalističkog sranja.

  59. To sto si rekao i jeste sustina. Malo ljudi ce uzivati u ovom filmu, uglavnom samo ljubitelji zanra.

    Ja sam sve ovo prethodno napisao pod utiskom tvoje analize (najvise politicki motivi) pa stoga komentar. Ako se znalo da ce film imati ogranicen broj ljubitelja, zasto onda uopste potencirati ili analizirati poentu?

    Ako je cilj licno zadovoljstvo i razmena misljenja sa ljudima koji zele da razmisle, onda to pozdravljam. Ako je cilj tumacenje/otvaranje ociju drugima onda je taj poduhvat osudjen na propast.

    Morao sam da objasnim zasto sam potencirao na shvatanju filma pre nego na drugim aspektima. ;)

  60. mehmetkrljic Kaže:

    Nisam siguran da umem da ti odgovorim. Zašto tumačiti bilo koje umetničko delo ako se može pretpostaviti da će imati ograničen broj ljubitelja (a za svako se to da pretpostaviti)? Valjda zato što ono daje mogućnost za različita čitanja i zato što je dovoljno inspirativno da bi se ta čitanja obrazložila. Ne znam ja da li ću ikome otvoriti oči niti bih se usudio da nagađam, kako već rekoh, ovo je blog, dakle, tu ljudi pišu jer vole, teško da mu se mogu pripisati neke veće ambicije. A, pored toga, jasno je da ja nisam filmski ili umetnički kritičar pa da se od mene i očekuje da OBJASNIM nego se, eto iz dosade bavim pisanjem o stvarima koje su meni zanimljive jer, kako i ti veliš, zadovoljstvo, plus razmena mišljenja…

  61. maxa Frankfurt Kaže:

    Moram reci Meho da postujem tvoj odgovor upucen meni 05.9.,jer sam mozda previse licno doziveo SF,a opaska clana foruma Hekkatte (kome -kojoj se ovom prilikom izvinjavam zbog oslovljavanja sa*gospodine) da je svako pozurio da gleda film koji je uznemirujuc,me je naterala da napisem detalj iz svoje *ratne proslosti* koju na zalost nisam mogao da izbegnem. Dolazim do zakljucka da kriticari gledaju u filmsko platno *pomalo iz kosa*,trazeci u svemu mrvu umetnosti,pa je uglavnom i nadju jer im je to posao. Prosecan covek sa nasih prostora se ili sazivi sa filmom ili ugasi tv,i to vidim kao glavni razlog polemika oko SF. Odgledao sam skoro sve domace filmove i serije(vrh je po meni u svakom smislu ex JU serija prosjaci i sinovi) pa sam sebi dao za pravo da napisem koju laicku rec o SF(bez one scene sa bebom bio bi mi apsolutno prihvatljiv). Jedino neznam kako skloniti nezrelu decu od SF-a i sl,kad je sve svima dostupno na svakoj bus okretnici i net-u,a bas se na to najvise i osvrcem u moja predhodna dva komentara,ali to ovde nije tema. Puno pozdrava tebi i ekipi iz Kisne,Hladne i Trule Nemacke(nema nista zanimljivo sem dobre i redovne plate)……..

  62. mehmetkrljic Kaže:

    Dobra i redovna plata je svakako solidan početak. :) Ekonomska snaga jedinke je poželjan preduslov za sreću mada, naravno niti je dovoljan niti je nužan.

    U svakom slučaju, mislim da si ovde prilično precizno ubo prirodu problema u vezi sa Srpskim Filmom. I, da, zaštita onih koji nisu pripremljeni na ovakve stvari, dece pre svega, treba da bude tema o kojoj se priča. SF nije iskustvo koje se može zaboraviti, izuzetno je traumatičan i ljudi treba da budu svesni u šta se upuštaju kada ga gledaju, a roditelji, kao i obično, treba da sa svojom decom imaju dovoljno prisan odnos zasnovan na uzajamnom poverenju da bi mogli da ih efikasno štite od stvari koje im mogu nauditi. Država, javnost i esnafi ovde mogu da pomognu ali glavni posao moraju da obave porodice – od njih sve kreće i na njima završava.

  63. Najbolji (i sigurno najduži) tekst o Srpskom na srpskom… Ne slažem se sa svime al rispekt, obavezno uključujem u round-up mišljenja i kritika koji pravim.

  64. mehmetkrljic Kaže:

    Imam ja još jedan :) Eno ga link na kraju teksta.

  65. Serbian Comment Kaže:

    Hollywood has made a full serial of cheep, stupid and unimaginative projects that are trying to draw our attention by the amount of twisted brutality and sodomy served as their creators don’t possess any other film abilities and these projects are sadly called movies. In this movie we may say that Serbia has answered and answered with vigor! Competing in stupidity, I guess that this film has beaten the most stupid Hollywood movies of that kind. I apologize to all sexually twisted minds, but do you think that just filming the rape scenes, war crimes live or some deviant sexual behavior would result in a great movie? Above all, acting and professional approach in this movie is below zero. I must admit I always avoid posting a bad comment on any movie made in Serbia. Being a Serb myself I know how difficult is to make a movie in a country which population is smaller than one of Los Angeles and where economy is much below, so I truly believe that any film made in Serbia is a true success. The problem I got with this film is that all the capacities that this movie had at its disposal went into the sewer of immature personal ambitions of its creator who apparently has a world film insight of a retarded kid. Due to that kind of perception he launched this ingenious gem to compete. Instead of cheep copying of some world creators at their best and worst, adding the flavor of European sodo-movies of the lowest art level, this director could have focused on film values: composition, careful plot development and acting as he exploited worst from the pretty solid crew. Shame for the country of shiny gems of European Cinema and its bright stars as Dusan Kovacevic and Slobodan Sijan. It is a disgrace that this film uses the name of a great country as a prefix to its personal failure.

  66. mehmetkrljic Kaže:

    I don’t think the right way to criticise a work of art is to say „instead of making [this] the author should have made [this]„. Here you’re just suggesting that someone else should have made a film that you didn’t have time, money, talent or I don’t know, courage to make. I think it’s more honest and definitely more useful to try and criticise it on its own merits – whether it treats its own motifs in an artistically pleasing way, what the characterisation is like, are symbols potent and used well etc.

  67. Ok, vidim da je rasprava na nivou. A sad, pitanje: Kakvu poentu Sf ima za gledaoca, koji ne da nije sokiran, nego je potpuno ravnodusan prema filmu i u nekim scenam se grohotom smejao? (nije psihopata)

  68. mehmetkrljic Kaže:

    To je kao sad da me pitaš kakvu poentu ima Građanin Kejn za gledaoca koji nije skapirao šta je Rosebud i zašto je to jedan šokantan i moćan pančlajn na kraju jednog od najvažnijih filmova stoleća. Kao da me pitaš kakvu poentu imaju Moneovi Lokvanji za nekoga ko misli da su ti je&%$ni lokvanji mogli malo i jasnije da se nacrtaju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

%d bloggers like this: