Arhiva za muzika

Nipple Torture Mix

Posted in Uncategorized with tags , , , , on avgust 20, 2011 by mehmetkrljic

Evo i jednog mini kurioziteta, jednog od najstarijih muzičkih mikseva koje sam ikada napravio na kompjuteru. Ovde se da primetiti kako je volumen zvuka neujednačen (i generalno raste prema kraju što je zgodno jer će slušaoca naterati da pojača kada budu išle tihe pesme na početku, da bi ga glasne, na kraju, dovele u stanje nervnog rastrojstva ili makar intenzivne frustriranosti), da ne pominjem nespretne prelaze između pesama. Doduše, može se primetiti i moj pokušaj da beatmatchujem pojedine trekove što se uglavnom završava katastrofom. Ipak, pretenciozna eklektika i neke stvarno dobre pesme čine da se posramljeno osmehnem kad god se setim ovog miksa. Jedno je sigurno: DJ /Rupture ni tada nije morao da se plaši za svoje radno mesto iako me je njegov pristup muzici prilično nadahnuo…

 

Skinuti odavde:

 

Rapidshare

 

ili

 

Fileserve

 Niptor.jpg

A evo i spiska pesama:

 

1. Scorn/ NWA: Silver Rain Fell/ Fuck da Police

 

Sećam se kako mi je Nik Bullen opisivao da je, kada je čuo početak miksa ustao sa stolice i počeo uzbuđeno da hoda po sobi objašnjavajući svojoj ženi koliko mu NWA znači u životu i zašto je bacanje njihove buntovne himne preko njegovih kao svila mekih bitova tako šokantno. Neću lagati, ovo sam uradio namerno shvatajući kako se dobro uklapa kodeinski dubhop najboljeg albuma Scorn sa iskonskim kalifornijskim hip-hopom. NWA je pomeren par tonova naniže da bi se još bolje utopio u hipnotičku birmingemsku matricu.

 

2. Godflesh: Witchhunt

 

Samo parčence ove pesme koja spaja Justinovu opsednutost tvrdim brejkbitovima i tvrdim gitarama. Inače jedna od meni najmrskijih Godflesh pesama, ali ovde je dobro sela u miks.

 

3. Techno Animal feat. Antipop Consortium/ Chris Cutler: Glass Prism Enslosure/ ne pamtim joj naziv

 

Kada su Techno Animal izdali Brotherhood of the Bomb to je bilo zaista divalj brak hip-hopa i zaglušujuće buke. Ovde se njujorški APC emsijevi genijalno uklapaju uz abrazivnu birmingemsku matricu a ja sam još sve pokušao da zakuvam dodajući komad jedne od kompozicija Chrisa Cutlera koja možda i ima ime, ali sam ga ja zaboravio i uostalom sve je bilo deo sat vremena dugačke improvizacije na kojoj je bubnjar svirao i gomilu elektronskih udaraljki… Dezorijentacija neizbežna.

 

4. DJ Meho: Šta sam radio u pretposlednjem krstaškom ratu

 

Ovo je prilično katastrofalno ali su bar semplovi zabavni: australijski Aboridžini, egipatski Cigani, Malevolent Creation, Napalm Death… čak su i svi bubnjevi koji se čuju zapravo loop mog sviranja sa početka jedne pesme Ventolina.

 

5. Ornette Coleman: Written Word 

Snimak sa šefovog nastupa u Beogradu pre tačno 40 godina. Pošto mi se činio da lepršavi fri džez nije dovoljno subverzivan za ovaj miks, ova pesma je miksovana sama sa sobom, u nekoliko različitih visina tona i… pa, mislim da se uklapa uz haotičnu prirodu miksa. Haden, Blackwell, Redman i Coleman ovde džemuju sami sa sobom i meni se to dopada.

 

6. Scorn/ Beogradski Sindikat: Do the Geek/ Divljina

 

Kad je Beogradski Sindikat na svom infamoznom EP-u već ljubazno ponudio akapela verziju pesme koja ih je voistinu lansirala u orbitu (i dovela na Utisak Nedelje da sparinguju sa Koštunicom) (i, posredno, bila zaslužna za sve što su od tada stekli ili napravili), činilo mi se prirodnim da je uparim sa Scornom iz faze kada je Bullen robijao a Harris pravio svedene, dementne, skeletalne, preteške hip-hop halucinacije. Sindikat sam opet spustio par tonova naniže da zvuče muževnije i, iako beatmatch nije baš perfektan (ili, da kažemo to drugačije: raspada se), ima ovo šarma. Još kad se u igru umeša Aube…

 

7. Aube: ?

 

Bezočno bih lagao kada bih rekao da se sećam koja je ovo kompozicija Akifumija Nakajime, ali čini mi se da je u pitanju njegov album 108 na kome su sve kompozicije napravljene od zvuka zvona. Nakajima mi je uvek bio drag zbog tipično japanske discipline u pravljenju buke koja ga je odvajala od haotičnih kolega (Merzbow, Massona, Hijokaidan), ali i od „toplijih“ radova CCCC ili Dissecting Table. Ova kompozicija je fantastično bogata u volumenu i teksturi ali opet sasvim uzdržana i dostojanstvena. Divan čovek.

 

8. Righteous Pigs: Eulogy

 

Kako izaći iz hipnotičkog transa osim oštrim prelazom? Lasvegasovski grajnderi u pesmi koja je otvarala njihov drugi i poslednji album neverovatno divljom recitacijom preko polomljenog plesnog ritma. Malo sam je ubrzao da bi bila… fankija.

 

9. Spectre feat. Mr. Dead, Sensational & God Albino: Psychotic Episodes

 

Skiz Fernando je napravio neke od najzajebanijih hip-hop konstrukcija ikad a ova pesma sa njegovog trećeg albuma (The End) (koji, naravno nije bio i poslednji) je dobar primer kao i bilo šta drugo. Mišićava, vitka matrica sa apsolutnom gomilom detaljčića koji oživljavaju naizgled jednostavne ritmove i trojica emsijeva što kao da se takmiče koji će biti dementniji (mada je sa Sensationalom nemoguće takmičiti se u ovome, moj favorit je God Albino koji pominje kako se sapliće o sopstvenu erekciju). Prelepo.

 

10. Venetian Snares: Find Candace

 

Ovde potpuno napuštam ideju beatmatchinga i puštam Aarona Funka da sve poremeti svojim sedmoosminskim rusvajem. Osećaj da posle teškog premlaćivanja ležimo nasred smrznute vinipeške ravnice podcrtava grleno pevanje Huun Huur Tu dodato radi dojma.

 

11. Huun Huur Tu: Aa-Shuu Dekei-oo

 

Ali ipak optimističan završetak sa jednom od najveselijih pesama tuvanskog pastirskog benda koji smo i gledali prošle godine na Kolarcu. Prijatno.

Slipknot, Beogradska arena, 17 Jun 2009.

Posted in Uncategorized with tags , , , , on jun 21, 2009 by mehmetkrljic
 
Kako je u ime Popboksa išao Marko, tako i ovde možete pročitati njegov prikaz. A evo i mog mišljenja koje je… kontroverzno?
 
Bilo je recimo 5-6000 ljudi, što predpubertetlija, što njihovih roditelja, što klasičnih metalaca u tinejdž i ranim dvadesetim godinama.

Predgrupe nisam gledo osim poslednje pesme Killswitch Engage koji su bili jako kilavi i imali loš zvuk.

Slipknot su zato imali KRIMINALAN zvuk. Počeli su sa prve tri pesme sa prvog (Roadrunner) albuma koje spadaju među njihove najbolje pesme ali tu se apsolutno ništa nije čulo. Onda su malo stali da Kori kao nešto ispriča okupljenoj masi, kao mnogo nam je drago da smo tu, vi ste jebeno ludi mamojebi i te fore, i za to vreme tonci su malko doterali ton pa je ostatak koncerta imao samo jako loš zvuk.

Ja odavno slutim da Slipknot uživo nisu ni prismrdeti Slipknotu sa ploče i to sam prilično potvrdio njihovim koncertnim DVD-jem od pre dve (?) godine, a definitivno sinoć. Bez Rossa Robinsona to na kraju ne može da bude to: muzika sastavljena od samih krešenda koji se opet razumeju kristalno jasno do u najsitniji detalj je u živom izvođenju muljava smeša basova, neizjednačenih nivoa i nerealizovanih elemenata. Da ne bude zabune, navežbano je to i Slipknot uživo svira precizno i za nijansu brže nego na ploči ali se muzika jednostavno ne čuje.

Uopšte, uvek sam se pitao zašto bend od devet članova čak i na ploči i dalje zvuči skoro kao bilo koji ‘običan’ metal bend i uživo je ovo samo još više goruće pitanje. Perkusionisti se praktično ne čuju, dok su sempler i gramofon negde na periferiji zvučnog polja. Bek vokali pomažu ali se aranžmanski mogu iskoristiti mnogo bolje.

Možda najgore od svega je Korijevo pevanje. Kori je meni kao neki nu-metalski Axl Rose u smislu da osvaja kao nekom harizmom i karakterom, ali da uživo naprosto ne može da otpeva ono što treba da otpeva. Jedan od velikih Slipknotovih aduta kad su se pojavili na mejnstrim sceni je bilo to što Kori u okviru jednog stiha uzleti od šapata do histeričnog vriska pa sleti u ultramegaemo melodiju, brže i žešće čak i od Kornovog Džonatana Dejvisa. Avaj na pomenutom DVD-ju se već čulo da to na koncertu baš ne ide tako, a sinoć je bilo ispod svakog nivoa. Naravno da ja ne očekujem da Slipknot zvuče BAŠ kao na ploči ali ako je karakterističan pevač zaslužan za barem pola njihovog identiteta onda je problem ako se taj pevač jedno 70% vremena ne čuje. Delom je kriv miks zvuka, ali mnogo većim delom je kriv Kori koji naprosto nije dovoljno dobar za to što treba da uradi.

Bend je vizuelno ipak zanimljiviji od pomenutih Killswitch Engage što zbog maski/ kostima, što zbog velike količine ljudi na bini koji nemaju bogznašta da sviraju pa provode vreme skačući unaokolo, animirajući publiku i blesaveći se, što zahvaljujući hidrauličnim pomagalima i svetlima. Opet, moj utisak je da bi ovde Slipknot trebalo da ode korak dalje i da se pretvori u istinski teatar. Bilo je ovde elemenata teatra sa određenim koreografijama i stage propovima, ali mislim da bi bend koji tekstualno polaže mnogo na koncepte beznađa, otuđenosti, straha, besa, paranoje itd. mogao daleko ozbiljnije da osmisli scensko ponašanje. Hoću da kažem, kao rokenrol bend naprosto nisu dovoljno dobri da se oslanjaju na muziku i spontanost, ali kao nekakav pop-teatar surovosti bi potencijalno bili na tragu nečeg zanimljivog.

Isto tako, sav taj strah, bes, otuđenje itd. su zadržani samo u tekstovima dok bend sa publikom komunicira najizlizanijim prijateljskim diskursom. ‘Vi ste najjači’, ‘Bolji ste od 3/4 američkih publika koje smo videli’, ‘Svima ćemo da pričamo kako ste jebeno dobri’. ‘Vi ste naši prijatelji i porodica’. ‘Hajde napravite buku’. ‘Hajde vrištite’. i tako to… Ovo je generički frontman-speak i voleo bih da bend koji je toliko konfrontirajući u svojim pesmama ovaj stav prenese i u ponašanje na bini, onda bi možda sve to bilo malčice uverljivije.

Što se tiče izbora pesama, mislim da je linija razdvajanja između prva dva i druga dva albuma bila dosta jasna sinoć s obzirom da su novije pesme daleko lakše za sviranje, bolje su se čule (jer su jednostavnije aranžmanski) ali su i decidno lošije i spuštaju Slipknot na nivo ‘običnog’ metal benda sa pozicije na kojoj su bili sa prva dva albuma kada su ipak na neki svež način kombinovali metal, hip-hop i nešto hardkora. Ne mogu da se žalim jer su svirali skoro sve pesme koje smatram vrednim. Dobro, ispustili su My Plague što mi je bizarno, ali su svirali Surfacing koja mi je najomiljenija njihova stvar – jebiga slab sam na taj laki tinejdž bunt – i to je lepo. Mogli su još da ubace i Heretic Anthem, ali i ovako, čuo sam barem 85% pesama koje volim tako da, u redu.

Takođe, drago mi je da sam video Džoija Džordisona uživo, ali i on je bolji na ploči. Pogotovo su mu blastbitovi uživo slabi.

U globalu, Slipknot su se potvrdili kao ponešto leftfield ali i dalje čvsrto u mejnstrim ukorenjena pojava, koja ima problem baš zbog ove pozicije. Naime, u poređenju sa pravim mejnstrim veličinama (recimo Mejdnom koji sam na istom ovom mestu gledao pre nekoliko meseci i koji je bio neizmerno bolji u svakom aspektu, od zvuka, preko komunikacije sa publikom do ponašanja članova benda na bini), Slipknot su treća liga. U poređenju sa zaista agresivnim, brutalnim bendovima (poput recimo Suffocation, Nile ili Cripple Bastards koje sam sve gledao u Beogradu), Slipknot su nejaki, nedovoljno otresiti, nedefinisani.

No, video sam oko sebe dosta četrnaestogodišnjaka koji su iskreno uživali i barem mi je zbog toga bilo toplo oko srca.

JuTjub

Ring Ring Festival 2009: ono što sam gledao

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 21, 2009 by mehmetkrljic

 

 

The Necks, Keefe Jackson Fast Citizen

 
 
Avaj, prvo veče ovogodišnjeg festivala sam propustio. Što je žalosno, pogotovo znajući koliko sam se radovao ponovnom gledanju Keitha Rowea. No, Rowea ću videti za koji dan sa zrenjaninskim majstorima improvizacije, Blank Disc, a švedski sastav Ess… verovatno nikad. Dobro… ne možeš sve imati.
 
Zato je večeras Ring Ring imao jedan od najboljih nastupa u svojoj više ne tako kratkoj istoriji (četrnaest godina je između ostalog dovoljno da u ovoj zemlji steknete pravo na legalan koitus). Mislim, naravno na nastup australijskog benda The Necks.
 
Za potrebe promocije ovogodišnjeg festivala, intervjuisao sam pre nekoliko dana bubnjara grupe The Necks, Tonyja Bucka, a taj intervju možete pročitati ovde, na Danasovom sajtu. Ako ignorišete moja glupa pitanja i skarednu količinu kucačkih grešaka koje sam napravio, ima tu i šta da se pročita.
 
No, na stranu čitanje, i nepismen čovek je večeras mogao čuti da su The Necks naprosto jedan od bendova koji u svom sviranju preuzimaju na sebe najveće moguće rizike i zbog toga su i u stanju da proizvedu i najneverovatniju muziku.
 
U Rexu je bilo vruće. Em je sala bila napeto pretrpana u očekivanju jednog od najvećih imena ovog festivala, em su klima uređaji pogašeni iz samo njima znanog razloga. No, The Necks je i bez artificijelne pomoći uspeo da proizvede toplotu koja će mi dugo grejati srce & dušu.
 
Nema tu mnogo filozofije: ovo je trio u kome imate kontrabas, klavir i bubnjeve i njihova muzika nastaje ni iz čega. Jednom mišlju, jednom frazom, jednim zvukom, Chris Abrahams uvodi bend u postojanje, dodirujući dirke svog klavira tako kao da pred našim razrogačenim ušima pada sitna kiša. I onda tako, sledećih sat vremena, The Necks kao da muziku izvlače iz bistrog vazduha oko sebe a zatim je samo odmerenim gestovima održavaju u pokretu. Nema oštrih prelaza, nema šiljatih uglova, The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija.
 
Sva trojica sviraju sjajno, ali utisak je da Chris Abrahams u ovoj fazi njihovog postojanja muzici daje najviše onostranog kroz neverovatno efektne modalne fraze i vrhunsku upotrebu klavirskih pedala. Njegov zvuk se ili preliva preko glava slušalaca kao rastopljeno srebro, ili pada po podu kao nevidljivi dažd (!!!), dok ostala dva člana kopaju duboko po bas frekvencijama ili odgovaraju na njegove stojeće talase šapatom metala i jaukom žica.
 
Teško je reći koliko je ovo tačno trajalo, čak i ako ste gledali na sat. Tony Buck je u intervjuu i sam rekao da se nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti. Nikada nije bilo tačnije izjave ni u jednom intervjuu koji sam radio.
 
Posle The Necks na red su došli prvi predstavnici čikaške invazije na Beograd koja se događa tokom ovog Ring Ringa, sekstet predvođen mladim saksofonistom Keefeom Jacksonom – Keefe Jackson Fast Citizen.
 
Nije samo Keefe mlad u ovom sastavu (ali da ima najpretencioznije ime – ima), svi su zapravo em mladi em stasom omaleni, a jedino ime koje sam pre ovog festivala znao je njihov violončelista Fred Lonberg-Holm koji u mojoj kolekciji ima nekoliko vrlo solidnih kolaboracija.
 
Fast Citizen proizvode dosta ubedljiv free jazz, kombinujući u svojoj muzici bogato ukrašeni groove sa melodičnim, skoro narodnim melodijama, propisan swing i propisan poliritmični, piskavi free jazz, prelazeći iz jednog u drugi mod svirke bez napora. Momci su bledunjavi i žgoljavi, sem bubnjara koji deluje sirovije, svira odlično i neverovatno se uživljava u sviranje, ali imaju u rukama tehniku, i sviračku i kompozitorsku. Sve je ovo zvučalo i prilično klasično jer je svirano na suvo, bez mikrofona, sem Holma koji je svoje violončelo proterivao kroz nekih 7-8 pedala.
 
No, Fast Citizen ima jedan veliki problem. Njihova muzika, sva zanatska kompetentnost na stranu, zvuči kao nešto što je grupa studenata čula na televiziji a onda naučila da svira imitirajući te snimke. Njihov free jazz je formalno ’ispravan’ (čim se reč ’ispravan’ koristi za free jazz, valja se mašiti za revolver), ali mu veoma nedostaje… nadahnuće? Duh? Muda? Nešto ili sve od nabrojanog.
 
Da ne bude zabune, nije to i neprijatno za slušanje i nema nikakve sumnje u to da se većini publike Fast Citizen više nego dopao, beše tu i aplauza i arlaukanja i sviranja na bis, ali ovo mi je bilo prvi put da gledam jazz ekipu koja štriklira sve kućice na mojoj listi stvari koje jedan jazz bend treba da odradi, a da me je posle svega ostavila skoro potpuno ledenim.
 
Delom je, naravno kriv i kontekst: posle surovo ekonomičnih The Necks, kompleksnija i razuzdanija svirka Fast Citizen je po definiciji morala delovati manje suptilno i razvratnije, ali nije samo to problem. ovom bendu, koliko god sad to zvučalo nadmeno, zaista nedostaje zrelost, duhovna, ne sviračka. Razlog. Poruka? Možda i poruka. Ali, pošto su toliko mladi i kreću se u dobrom društvu, to će verovatno doći sa vremenom.

 

 
 
Zbog raznoraznih pretumbacija i obaveza u mom i inače akcijom natrpanom životu, ove godine sam odgledao daleko manje nastupa na Ring Ringu nego što sam planirao. Uzevši u obzir da sam propustio čak i nastup Petera Brotzmanna i njegovog Full Blast trija, jasno je da su u pitanju neki od najtežih propusta u istoriji pravljenja teških propusta.
 
Ali život ide dalje a da bismo budućnost doćekali na prsa, kao pravi sportisti, valja da prošlost stavimo iza sebe kako nas ne bi progonila onda kad joj se najmanje nadamo (na primer dok kupujemo skank od pomalo štrokavog studenta španskog jezika, nevešto skriveni u jednom ulazu zgrade u samom centru Beograda). Drugim rečima, evo osvrta na stvari koje jesam gledao.
 
Svirka koju su pružili Blank Disc i Keith Rowe je bila pravi primer kreativne evolucije festivala. Ring Ring nikad nije imao instituciju ’zvezda’ i ’predgrupa’ u klasičnom smislu te reči i zaista treba naglasiti da su domaći izvođači uvek imali jako dobar tretman na njemu. Ove godine se otišlo korak napred time što je domaćim izvođačima omogućena direktna saradnja sa nekim istinskim zvezdama svetske scene. I ranije smo u okviru Ring Ringa imali te neke session događaje, kao i radionice, ali prvi put ove godine su to bili uobličeni i koncipirani nastupi. Naravno, improvizovana priroda većine muzike na ovom festivalu olakšava ovu vrstu interakcije, ali je i čini rizičnijom.
 
U susretu zrenjaniskog improv dvojca Blank Disc sa britanskim veteranom tabletop gitare Keithom Roweom nije bilo baš previše rizika jer se ipak radi o ljudima koji u mnogome dele istu estetiku i filozofiju improvizacije. Keith Rowe je naravno čovek koji je decenijama stvarao apstraktni, magični zvuk kao deo legendarnih AMM, sa kojima je i nastupao u Beogradu pre nekoliko godna (na istom ovm festivalu) a u poslednjoj deceniji ne samo da je napustio AMM nego je bio i veoma aktivan u saradnji sa mlađim, novim generacijama improvizatora, što kroz svoj orkestar MIMEO, što kroz razne ad-hok susrete. Ono što se Roweu ne može prebaciti je konzervativnost, naprotiv, čovek je otvoren za nove pristupe, instrumente i filozofije. Ma, serem, ne može mu se ništa prebaciti, pričao sam sa njim onomad – divan čovek.
 
Njegov nastup sa Blank Disc je bio orgija bestelesnog zvuka. Blank Disc su moj omiljeni domaći improv sastav pre svega jer se drže relativno old skool pristupa improvizaciji (a to NEKO treba da radi!!!), dakle, muzika im nastaje kroz mnoštvo malih gestova, korišćenje instrumenata na inovativne načine, upotrebu nemuzičkih predmeta u muzičke svrhe itd. Ovo ih je učinilo prirodnim sparing partnerima za Rowea čija gitara je više generator zvuka i predmet sa kojim se može igrati nego klasičan instrument.
 
Beše tu mnogo zanimljivih zvukova i nadahnutih momenata sjajne komunikacije. Žice, opruge, radio aparati, miksete, kablovi, pedale… sviralo se udarnički a zvuke koji su dolazili iz razglasa često nije bilo moguće povezati sa pokretima trojice muzičara presavijenih nad svojim alatkama. Ipak, rekao bih da je Rowe malčice tvrdoglavije pratio svoju zacrtanu ideju o tome da prvo želi da meditira nad dugim, neprekinutim tonovima i trebalo je dosta insistiranja od strane Blank Disc da se uključi u dobacivanje i razmenu komada metalnog, krzavog zvuka. No, kako je improvizacija jedan kolektivni čin a ne proizvod, takve stvari su deo njenog kataloga. Bio je ovo solidan nastup ako već ne novo otkrivanje muzike.
 
Duo Dave Rempis i Michael Zerang je zato pružio pun program zdravog telesnog i duhovnog užitka obezbedivši da ne odem kući neutažene žeđi za propisnim free jazz nastupom na ovom festivalu (mislim, tu žeđ su mogli da utole i Full Blast sutradan, ali eto, propustio sam ih).
 
Od Zeranga nisam očekivao ovako eksplozivan nastup budući da je većina njegovih snimaka koje imam (a gde je on prominentniji akter, ne samo jedan od muzičara kao u Brotzmannovom tentetu) cerebralnija i teatralnija od onoga što je pokazao ove večeri sa Rempisom. Od Rempisa jesam očekivao propisan saksofonistički šou, ali zajedno, ova dvojica Čikagoanaca su pokazala kako free jazz može (i treba!!!) da zvuči bez potrebe za nekakvim daljim objašnjenjima ili kontekstualizacijama.
 
Nekoliko puta su mi tokom ovog nastupa u glavu dolazili Keefe Jackson i njegova ekipa od prethodnog dana čiji je free jazz pogađao forme ali nikako nije ubadao suštinu. U poređenju sa njima, Zerang i Rempis su zagrizli duboko, sve do koske i demonstrirali ne samo izvanrednu tehniku već i jako mnogo duše. Zerang je zastrašujuće dobar bubnjar koji u svojim ozbiljnim godinama svira brže i eksplozivnije od većine omladinaca koje sam imao prilike da gledam. Njegovi udarci nisu toliko teški kao kod… nekih, ali sitan vez po kožama i metalu koji on demonstrira je opčinjujući. Zaista, Zerangovo sviranje tokom većeg dela koncerta delovalo je kao da gledamo ubrzani snimak, sa rukama koje su, naizgled prkoseći zakonima fizike i biologije letele na sve strane proizvodeći fantastičnu poliritmiju i poneki egozitčan zvuk dobijen grebanjem i trljanjem.
 
Za to vreme je Rempis pošteno obavljao svoju dužnost saksofoniste menjajući alt za tenor i natrag, svirajući sa strašću i veštinom iskusne kajle. Ja inače svaki nastup saksofondžije i bubnjara hteo-ne hteo poredim sa klasičnim albumom Interstellar Space dvojca Coltrane-Ali, pa iako Zerang i Rempis možda nisu stvorili ništa istorijski neviđeno ove večeri, njihova svirka bila je moćna, melodična, bučna, disharmonična, tečna, prirodna, spontana a istorijski utemeljena. Free jazz kad je najbolji uspeva da bez napora spoji eksplozivnu, revolucionarnu dekonstrukciju melodije sa ranjivošću i snagom te iste melodije i čikaški duo skupljen na brzinu za ovu priliku je uspeo da održi sjajnu lekciju iz free jazza beogradskoj publici. Aferim!!!
 
Sutradan sam gledao samo Hubbub, kvintet francuskih improvizatora čijeg smo jednog saksofonistu, Jean-Luca Guionneta već prošle godine gledali u minimalnom i svedenom setu sa Seijirom Murayamom. Hubbub su meni sa snimaka zvučali po malo neveselo, dakle kao grupa improvizatora koja odbacuje gestove i komunikaciju, prateći minimalizaciju koju su Japanci i Evropljani u ovu muziku uveli pre desetak godina, ali koja umesto da proizvede utisak meditativne praznine i beskonačnosti samo osenčene jedva postojećim zvukom, daje tek jednu sivu čorbu neprepoznatljivih zvukova.
 
Uživo međutim, bila je to sasvim druga priča. Dva saksofona, gitara, koncertni klavir i bubnjevi (poslednja dva instrumenta obilato preparirana), raspoređeni na bini tako da se oda utisak ne teatra već rituala, udružili su se u opčinjujućoj smeni zastrašujućih, dugačkih tonova i značenja lišenih zvukova koja nije imala dinamičku putanju ’klasične’ improvizacije već više jednu rekurentnu prirodu klasičnog košmara. Pomoglo je i to što su zvuci koje je rijući po utrobi klavira proizvodio Frédéric Blondy zahvaljujući moćnoj akustici velike kutije delovali kao da zbilja dolaze sa drugog sveta, dok su perkusionističke bombe Edwarda Perrauda bile momenti katarzičnog nasilja u svetu sastavljenog od čiste pretnje. Hubbub ne samo što nisu zvučali neusmereno i sivkasto nego je njihova muzika imala autentičnu dramatičnost u sebi, oslanjajući se skoro isključivo na snagu samog zvuka uteranog u zaista proste kompozicije i delujući CRNO. I zlo. Na najbolji moguć način. Kada me nastup koji gledam podseti na dobre momente iz Stockhausenovog ciklusa Aus Den Sieben Tagen, to je uvek dobra stvar. Na Popboksu možete pročitati šta je Nikola mislio o ovoj večeri.
 
Nastupe sledećeg dana sam već opisao u ovom tekstu na Popboksu i samo bih dodao da su se Luka i Evans obojica nezavisno jedan od drugog posle svega klela da su im nastupi u Americi bili daleko uspeliji, tečniji, spontaniji itd. Rispekt, naravno, mada ni ovaj nastup nije bio loš, samo se dalo primetiti kako ima dosta praznih hodova. Kod Hunstvillea mi je jedino smetalo to što su prvi i drugi deo nastupa bili praktično identični.
 
Konačno, još sam samo odgledao prvu polovinu poslednje večeri koja se odvijala na Kolarcu. Žao mi je što nisam gledao Kevin Blechdm ali imao sam planove za to veče (koji su se, uzgred, izjalovili), tako da sam morao da se zadovoljim gledanjem sardinijske vokalne četvorke Tenores di Bitti. Ovo je bio i jedini narodnjački nastup na ovogodišnjem festivalu zbog čega sam čuo i određene proteste. No, kako su improvizatori i free jazzeri generalno i dalje jeftiniji od narodnjaka, verujem da će stvari tako izgledati i dalje.
 
Tenores di Bitti su vrlo malo pričali a mnogo pevali, demonstrirajući akustiku Kolarca i time što su se vrlo dobro čuli i kada nisu pevali na mikrofon. Kada jesu pevali na mikrofon, stvari su po sali zvečale i drhtale, uhvaćene u nevoljne rezonance sa moćnim vokalnim muziciranjem. Njihova muzika, zasnovana na savršenom slaganju glasova i sklapanju akorda stara je, vele i do tri hiljade godina. Naravno, većina pesama koje smo čuli verovatno nije starija od nekoliko vekova, ali tradicija kojoj pripadaju jeste starostavna.
 
To je ujedno bila i glavna mana ovog nastupa. Naravno, muzika koji TdB izvode je načelno anđeoski lepa i hipnotički zavodljiva ali, kako i Nikola ističe u svom prikazu, monotonost joj nije strana. Kompozicije se zasnivaju na mnogostrukom ponavljanju istih fraza i strktura, poziva i odziva i TdB se očigledno nisu u svojoj troipodecenijskoj karijeri ni malo trudili da smišljaju svoje varijacije na postojeće tradicionalne predloške. U smislu očuvanja nečeg prastarog i vrednog, ovo jeste za poštovanje, ali u smislu invencije i potvrđivanja da je tradicija živa ne onda kada se održava nego samo onda kada se i dalje razvija, naši sardinijski prijatelji se nisu istakli ambicijom.
 
Ipak, jeste bilo lepo i ja sam uživao ali je tek pred kraj nastupa hvatanje četvorice muškaraca u kolo i igranje tokom pevanja dodalo nastupu malo teatra koji ga je izdigao iznad proste etnomuzikološke demonstracije.

Leningrad Cowboys: Dom Sindikata, Beograd, 9. Maj 2009.

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 21, 2009 by mehmetkrljic

 

 
 
Kada bend koji se zove Leningrad Cowboys već u prvoj pesmi koju izvede na koncertu kaže ’I was born in Moscow, baby’, onda je jasno da se ne radi o baš (pre)visokom konceptu. No, koncept, možda čak i visok je tu, samo od njega ne treba previše očekivati.
 
Da budem iskren, nikada nisam pratio karijeru ovog benda koji je nastao za potrebe filma Akija Kaurismakija još krajem osamdesetih godina. Ideja da finski rokeri i metalci obrađuju klasične rok i pop hitove (sa zapada) u istočnjačko/ rusko/ sovjetskim aranžmanima je, priznajem, delovala sjajno na papiru ali valjda je u meni uvek radila ona snobovska crta koja kaže da bend, ako nema autorski materijal, nekako nije vredan moje pažnje.
 
Na prvi beogradski koncert LC ikad odvukla me je žena koja je i sama mesec dana prolazila kroz dilemu da li ići ili ne ići da se ovo gleda. Na kraju je, posle petstošezdesetog odgledanog klipa na JuTjubu prelomila, a verujem da je presudno bilo što je upitanju bio snimak nastupa sa Ruskim vojnim orkestrom od Novembra prošle godine. Rusi vole kad im neko odaje počast, makar to bilo i preko Lenjina i surove zajevancije.
 
Bilo kako bilo, sinoć nije bilo Ruskog vojnog orkestra, ali je bend od nekih deset ljudi (plus dve žene) odradio binu Doma sindikata kao da je u pitanju najbolji koncert u mesnoj zajednici sa kraja zlatnih sedamdesetih. U Dom sindikata nisam stupio jedno godinu dana i jedan pogled na sedišta, koja deluju kao da se samo od sedenja u njima može dobiti sifilis, je bio dovoljan da me sneveseli. Ali to valjda sve jeste bilo u skladu sa šouom na bini koji je parodirao istočnjačko-komunističko shvatanje zapadnjačkog (preciznije, američkog) glamura.
 
Ne tvrdim da Leningrad Cowboys imaju neku veliku agendu u svemu ovome, mada, ima logike da skandinavci (makar i ti nesolidni skandinavci kao što su Finci) kroz muzičko-humoristički kabare pokazuju da i Ruse i Amerikance smatraju seljacima. Rusi im, na kraju krajeva i dalje drže deo teritorije koji su im uzeli 1940. godine, a Amerikanci su valjda napravili dovoljno sranja da se blagi podsmeh na njihov račun ne mora ničim specijalnim pravdati.
 
Bilo kako bilo, sala nije bila baš prepuna, što je, priznajem i bilo za očekivati. Nisam siguran koja je publika za bend koji izvodi samo obrade, ali to radi na jedan sprdalački način, pa me nije iznenadilo i to što je dosta sedišta ostalo nepopunjeno.
 
Ako ništa drugo, bend je pružio propisan šou i bio dobar deo vremena na nivou koji publika nije zasluživala.
 
Zvučno, beše to na momente mrljavo. Ton-majstor se dosta trudio da stvari u letu popravlja, ali da li zbog akustike Doma sindikata ili zbog nečeg drugog tek, bend sa četiri gitare u postavi povremeno je zvučao kao da nema ni jednu. Duvači i harmonika su bolje prolazili.
 
No, kada se dobro i jasno čuju bubnjevi i bas to je dovoljno za propisan rokenrol, pa su i LC mogli dostojanstveno da zaoru po svojim obradama Lynyrd Skynyrd, Neila Younga, Deep Purple, Loua Reeda, Davida Bowiea, Thin Lizzy, Roberta Johnsona i Kim Wylde. Stradali su tu i Tom Jones i Modern Talking, a bend je šarao po žanrovima, bacajući se iz bluza u fank, iz metala u rege i iz kantrija u swing. Za moje snobovske uši ovo je prijatna mada u krajnjoj liniji populistička interpretacija klasične muzike koja ne pokušava ni da se konfrontira ni da u nekoj ozbiljnijoj meri komentariše, ili ne daj bože dekonstruiše pop-kulturne postulate sadržane u ovim pesmama, ali nema nikakve sumnje da bend to radi vrlo ubedljivo, da je njihov šou savršeno dizajniran u svojoj dobronamernoj ali nikada poseljačenoj sprdnji i da je to proizvelo povoljne reakcije u gledalištu.
 
No, Beograd se obrukao kada je trebalo pevati refrene. Ajde da razumem da se ljudi snebivaju kada treba da pevaju Keep on rockin’ in a free world, to je za Srbiju ipak malčice ezoterično, ali Smoke on the Water??? Šta se desilo sa tim?
 
U još par pesama publika naprosto nije u pravoj meri htela da prihvati igru ’a sad malo vi!!!’, ali je barem bilo plesanja na sve strane, a i pentranja na binu, dranja u mikrofon i grljenja sa članovima benda. Kauboji i njihove dve pomagačice su se vrlo spontano ali profi snašli kako sa decom koja su dobijala kartonske gitare da sviraju ali i sa nametljivim fanovima koji su umislili da svojih pet minuta slave na bini treba da produže u nekakvu mini-karijeru od pola sata.
 
Sam kraj koncerta je video možda i punih trideset članova publike na bini, opšte igranje, dizanje ruku i padanje na kolena od strane aktuelnog predsednika društva Lazar Komarčić, pa je ovaj koncert ipak završen na najbolji moguć način i sa veoma upečatljivim prizorom.
 
Leningrad Cowboys su negde na pola puta između Residents i anonimnog tribjut benda koji četvrtkom za dž svira obrade u kafiću dole na ćošku. Njihova kostimiranost, gluma i zajebancija nemaju preteranog estetskog nauma niti nekakve kulturološko-autopsijske ambicije, no nisu neprijatni za slušanje i rado bih sa njima popio po čašicu votke da samo nisam teški strejter. Kad se podvuče crta, za Subotu uveče – sasvim prihvatljivo.

Pet izvanrednih albuma koje je mogao da snimi svako od vas…

Posted in Uncategorized with tags , , on jun 21, 2009 by mehmetkrljic

 

…a nije
 
 
Evo jednog teksta koji nikada nije objavljen u Huperu… Možda zato što je bio… veoma loš???
 
Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama… Zapravo… Zapravo, u pravu su.
 
No, to što je neko talentovan za muziku, što ume da komponuje i ne mrzi ga da vežba ne znači da će uvek snimati dobre albume kao što naše potpuno odsustvo talenta i volje za vežbanjem ne znači da ne bismo bili u stanju da stvorimo remek-delo, samo da nas neko pusti u studio na par sati. Kompjuteri i piratski softver za pravljenje muzike prilično su izjednačili snage u stalnoj borbi između ’pravih’ muzičara i napaljenih amatera, ali čak i u okviru ove muzike potrebno je da poznajete tehniku i imate makar minimalna muzička znanja. Evo, međutim spiska ploča kojima je zajedničko da su apsolutna remek-dela a da su nastale uz gotovo euforčan prezir prema muzičkoj tehnici.
 
Nurse With Wound
Chance Meeting on a Dissecting Table of a Sewing Machine and an Umbrella
(United Diaries, 1979.)
 
Steven Stapleton je zarađivao za život ispisujući znakove i uputstva po zidovima zgrada, a u slobodno vreme je slušao opskurne i teške free jazz, free improv, krautrock i musique concrete ploče. Jednog dana je, po završetku svog posla u muzičkom studiju zapodenuo razgovor sa snimateljem Nickom Rogersom koji mu se požalio kako mu je pun kufer snimanja kojekakvih reklama i kako bi voleo da se okuša sa nekim eksperimentalnim muzičkim bendom. Možemo samo da zamislimo kako se Stapletonu u tom trenutku ozarilo lice dok mu je saopštavao da on ima baš takav bend da mu ponudi. Dvojica muškaraca brzo su našla zajednički jezik i termin u studiju je ugovoren.
 
Stapleton je sada imao samo jedan problem. Ne samo da je tvrdnja kako ima eksperimentalni muzički bend bila apsolutna izmišljotina, nego ni sam nije znao da svira i jedan instrument. No, gde ima volje, ima i načina. Obavestivši dvojicu bliskih drugara, Johna Fothergilla i Hemana Pathaka da su oni sada njegov bend i da dođu u studio sa nekim instrumentom, Stapleton je rešio najveći deo problema.
 
Skloni improvizovanju i spremni da se upuste u divljački eksperimentalni blef, trojica muzičara su za šest sati snimili materijal koji je kasnije izmontiran u tri dugačke, šokantne kompozicije. Varvarski pristup udaraljkama, gitari i klavijaturama, primitivni, tribalni ritmovi, psihodelična buka i ritualni krici su snimatelja Nicka Rogersa jako zabavili, mada je insistirao da mu na jednoj pesmi dopuste dosnimavanje ’komercijalne gitare’, kako bi bend bio malo bliži radijskom zvuku. Naravno, Rogersove lenje space-blues solaže su samo još više podvukle onostrani zvuk benda.
 
Jer nadrealizam bez sisa nije nadrealizam
 
Nurse With Wound je posle ovoga postao Stapletonov životni projekat koji je do sada izbacio više od četrdeset ploča, ali Chance Meeting… (nazvan tako po Lautreamontovoj čuvenoj definiciji nadrealizma) će ostati najuticajnija ako već ne najšokantnija od njih. Lista od skoro trista bendova i izvođača koja je dolazila uz album, a koji su po rečima članova benda najviše uticali na NWW postala je neka vrsta referentnog spiska za slušaoce zainteresovane za otpadničku muziku, uprkos tome što je Stapleton posle skoro dve decenije ustvrdio da je neka od imena sa spiska izmislio. Demantovan u ovome od strane Fothergilla, Stapleton će ostati misteriozna figura britanske podzemne scene a Chance Meeting… spomenik muzičkim autsajderima sa više divljeg talenta nego stida.
 
Sun Ra and his Astro Infinity Arkestra
Strange Strings
(El Saturn Records, 1966.)
 
Sun Ra, veliki ezoterik i ekscentrik jazza bio je poznat ne samo po svojim smelim teorijama o nebeskom poreklu crne rase, tvrdnjama da nije rođen na Zemlji i da su Fletcher Henderson i Duke Ellington bili anđeli, već i po muzici koja je apsolutno prkosila kako tradiciji tako i avangardi, kako Americi tako i Africi, kako rigidnoj kompoziciji, tako i slobodnoj improvizaciji, skoro uvek se nalazeći na mestu gde je slušalac nije očekivao. Sa Sonyjem bukvalno nikada niste znali gde ste: očekujući pažljivo orkestriran big-band koncert dobijali ste divlju, atonalnu, zaglušujuće bučnu cirkusku predstavu, a spremni na surovi free jazz, dobijali ste doo-wop hitove od dva minuta.
 
Kako je izdavao ploče za sopstvenu etiketu još od polovine pedesetih, mogao je nesputano da eksperimentiše sa muzičkim pristupima, učeći članove svog ’arkestra’ novim načinima jazz i ne-jazz improvizacije. Jednog dana je, tako, duvačku sekciju okupio u sobi za snimanje i podelio im istočnjačke žičane instrumente koje je sakupljao poslednjih nekoliko godina. ’Sada ću ja da uključim magnetofon, a vi svirajte’, bilo je uputstvo. ’Ali, Sony’, razložno će oni, ’pa mi ne znamo ni kako se ovi instrumenti štimuju, a kamoli da ih sviramo.’ ’Tako je! Ovo će biti vežba iz neznanja!!!’ Da se niko od njih nije bunio zbog nedostatka nota ili barem verbalnog objašnjenja šta bi to trebalo da sviraju dokaz je surove discipline koja je vladala u arkestri tih godina.
 
Op, žica, žica, žica, drma mi se… dobro, ovo je jadno i za moje standarde
 
Ali ta disciplina je upravo i zaslužna za porađanje tako čarobnog komada muzike kao što je Strange Strings. Nakon početne nesigurnosti, koja je sasvim razumljiva kada vam u ruke tutnu instrument o kome nemate pojma ni kako se zove, a nekmoli kako se svira, Sonyjevi vojnici pokazuju zašto su decenijama smatrani jednim od najboljih orkestara iz bilo kog žanra. Muzičke forme, ma koliko neverovatne na početku izgledale izranjaju iz muzičkog haosa i tokom vremena oblikuju se u opčinjujuću, kosmičku simfoniju. Sun Ra je celoj stvari pomogao dirigujući i potapajući snimak u okean reverba, a CD reizdanje ove ploče iz 2007 godine dodaje i kompoziciju gde arkestra improvizuje oko zvuka škripavih vrata kojima se šef benda igra. Nikada pre ovoga diletantizam nije bio pribežište ovako moćnih muzičara niti je dao ovako moćne rezultate.
 
Merzbow
Batztoutai With Memorial Gadgets/ Batztoutai With Material Gadgets: De-Composed Works 1985-1986
(RRR, 1986 i 1994.)
 
 
 
 
Masami Akita kaže da je jedan od njegovih velikih uzora bio baš Sun Ra i da je, misleći da je američki majstor snimio oko pet stotina albuma i sam rešio da dostigne tu cifru. Kada je kasnije saznao da Sun Ra nije prebacio brojku od dvesta ploča, ovo ga je inspirisalo da sa svojom diskografijom stigne barem do hiljadu. S obzirom da kralj japanskog noisea i dalje izdaje po desetak albuma godišnje i da je na striktnoj veganskoj dijeti, plan mu se možda i ostvari.
 
Kada kažemo Merzbow, većina ljudi pomisli pre svega na zastrašujuće glasan zid feedbacka koji ljušti kožu i meso sa lica svakoga ko je imao nesreću da se zatekne u radijusu od petsto metara oko zvučnika. Međutim, Akitini osnovni uzori su uvek bili prog rock bendovi sedamdesetih i akademska kompozicija, japanska umetnost vezivanja (žena, dakako) i dada pokret. I samo ime Merzbow je aluzija na Merzbau, skulpturu Kurta Schwittersa, a prvih desetak godina Akitini albumi su bili više kolekcije soničnog otpada nego brutalan napad fokusiranom mikrofonijom na kakav nas je posle 1990. godine navikao.
 
Brutalan napad fokusiranom žutinom
 
Batztoutai With Memorial Gadgets je snimljen 1986. godine a reizdat u reeditovanoj i remiksovanoj formi 1994. godine i do danas ostaje jedan od najduhovitijih i najmanje bučnih Akitinih radova. Koristeći među noiserima omiljenu tehniku paljenja magnetofona i upotrebe svega što vam se nađe pri ruci u stanu, kombinovano sa isečcima svojih omiljenih ploča, Akita je kreirao jedan neverovatan muzički kolaž koji je sve ideje visoke moderne i njene bezobraznije sestre postmoderne o ’kombinovanju života i umetnosti’ i ’rekontekstualizaciji postojeće umetnosti’ sažeo u 136 minuta prečišćene zvučne nirvane. Igranje komadićima otpada nikada nije zvučalo bolje, dok je Akita stvarao svoju ’lažnu elektroakustičnu muziku’, dajući omaž francuskim i američkim akademskim kompozitorima ali i japanskim saborcima poput Hanatarash. I vinilna i CD verzija ovog albuma danas se teško nalaze i koštaju zastrašujuće sume novca ali su vredne svakog dinara koji ćete na njih potrošiti. Klasik buke koja, za promenu, zavodi iznenađenjima i namigivanjem umesto da nabusito siluje volumenom.
 
Brian Jones Presents the Pipes of Pan at Joujouka
(Rolling Stones records, 1971.)
 
Dobro, šta radite ako ste superbogata i popularna rok zvezda koja svira u najpoznatijem bendu na svetu? Pa, naravno, odlazite u Afriku na hodočašće i spiritualnu potragu i usput izmišljate čitav world music žanr. Dok se svet još oporavljao od vrelog proleća 1968. godine, Jones je spakovao magnetofon i zaputio se u prašnjava sela Maroka, da se tamo lično uveri u priče o nezemaljskoj muzici koje mu je prodavao prekaljeni ezoterik i slikar Brion Gysin. Jones je sa malenom ekipom stigao u selo Jajouka (kako se ispravno transkribuje ime ovog mesta) baš na vreme da zabeleži muziku proslave praznika Aid el Kbir (u nas poznatog i kao Kurban Bajram). Sudar afričkih ritmova i muslimanskog ritualnog pevanja, sufi mistike i vreline crnog kontinenta na Jonesa je ostavio strahovit utisak.
 
Brian Jones: pod utiskom. I, nesumnjivo, pod uticajem.
 
Po povratku u London on je bio prepun planova za uključivanje Jajouka muzike u stvaralaštvo Rolling Stonesa (ove planove prekinula je Jonesova skora smrt, mada se zna da je Charlie Watts vežbao sviranje na afričkim udaraljkama u mesecima koji su dolazili) a album sa snimcima izdao je za etiketu benda. Međutim, Pipes of Pan nije samo dokumentaristički snimak egzotične etničke muzike, jer kao takav ne bi dospeo na ovu listu. Jones je u svom kućnom studiju snimke seckao i lepio manirom iskusnog elektroakustičkog kompozitora i potopio ih u korozivne struje najskupljih studijskih efekata koje su kasne šezdesete godine mogle da ponude. Avetinjski, onostrani glasovi, dlanovi, bubnjevi i duvački instrumenti pomereni su još nekoliko stepeni ka napolje obilnim korišćenjem dileja i fejzera, a Jonesovo objašnjenje da nedirnuti snimak naprosto ’ne bi bio za naše uši’ zvuči više kao pretnja nego hvalisanje.
 
Chris Watson
Weather Report
(Touch, 2003.)
 
Albumi sa zvucima prirode već su par decenija način za uzimanje pare lakovernim new agerima koji veruju da će se uz njih lakše opustiti. Međutim, na polju pomerenije muzike nekoliko kompozitora čini čuda koristeći zvuke prirode (ili još bolje: prostora i mesta) kao instrumente u svojim zapanjujućim kompozicijama. Mogli smo ovde pomenuti i Petera Cusacka ili Francisca Lopeza, ali smo se odlučili za Watsona naprosto zato što je najpoznatiji. Ovaj bivši član uticajnog benda Cabaret Voltaire tokom poslednjih petnaestak godina bavi se snimanjem vrlo impresivnih albuma koji koriste ’zvuke prirode’.
 
Ja se inače dosta ložim na žene koje čitaju vremensku prognozu na RTS-u
 
No, dok su se Stepping into the Dark i Outside the Circle of Fire bavili prevashodno mikrozvucima i izolovanim događajima (na primer, Watson je postavio mikrofon u leš ubijene zebre kako bismo mogli da čujemo zvuk strvinara dok kidaju meso), Weather Report je Watsonov možda najambiciozniji i najimpresivniji album. Na njemu on koristi mikrofone širokog zahvata da bi snimio svu kompleksnost prisustva slušaoca u tri odabrane lokacije, puštajući zvuk da se menja sa vremenom, puštajući muziku da sama nastaje iz složenosti samog slušanja. Snimljen u Norveškoj, Škotskoj i Keniji, Weather Report je muzika primičućih oluja, zabrinutih krika životinja, leda koji klizi niz brdo prema moru… Watson svoje kompozicije oblikuje krećući se kroz ambijente i minimalno ih editujući kod kuće u studiju, proizvodeći muziku koja inspiriše takvo strahopoštovanje prema prirodi u slušaocu da bi je trebalo uvrstiti u školsku lektiru.
 
Bonus album:
 
Pierre Henry
Variations pour une porte et un soupir
(Harmonia Mundi, 1987.)
 
Tek da ne pomislite da smo izostavili akademske muzičare i kompozitore… Pierre Henry je jedan od predvodnika francuske škole konkretne muzike a u ovom setu kompozicija urađenom 1963. godine jedini instrumenti koji se koriste su oni iz naslova: vrata i uzdah. Koliko god ovo zvučalo kao sprdanje sa idejom moderne kompozicije, toliko je Henry ozbiljno pristupio manipulaciji trakom na kojoj su snimljena škripa vrata i disanje. Iako ovo nije muzika za neinicirane i potrebno je dosta koncentracije da bi se u svedenom spektru zvuka prepoznala lepota kompozicije, Henryjev eksperiment je onoliko uspešan koliko i smeo. Muzika je zaista svuda oko nas, kako je učio i John Cage, samo treba da slušamo.

 

A sad svako na svoj radni zadatak!!!!

Pero Defformero u SKC-u, 25. April 2009.

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 21, 2009 by mehmetkrljic

 

(za fotografije ćete izvoleti da skoknete do Dunjine galerije na Popboksu a ovde, samo za fanove, probrane slike diva naše scene) 
 
 
Moja oduševljenost novosadskim bendom Pero Defformero već je dobro dokumentovana. Nije neko iznenađenje da se meni dopada bend koji spaja ekscese metala i (neo)narodnjaka i da tu smešu svira dosledno i disciplinovano, ali jeste iznenađenje bilo videti koliko publike (i kakve publike) je došlo na njihov veliki beogradski koncert, promociju albuma Undergrand u Subotu uveče.
 
Dosta sam dugo vremena proveo razmišljajući o tome da li Pero Defformero zapravo mogu da napune veliku salu SKC-a. Naravno, s obzirom na to ko im je menadžer, to je za njih takoreći domaći teren, ili barem najprijateljskiji teren u Beogradu, ali opet… Novi Sad i Beograd ma koliko geografski bili blizu, po duhu se, za moj groš, primetno razlikuju i samo najveća imena poput Obojenog Programa, Ateista, Darkwooda, Brejkersa itd. uživaju uporedivu popularnost u oba grada. Razlike u smislu za humor, stavovima prema kulturi, pop-muzici, jeziku i svemu drugom takođe ne mogu da se prenebregnu, mada je ovde uputno i primetiti da bend koji spaja hardcore duh ibarske magistrale sa tvrdim savremenim metalom dolazi iz srpske Atine i da to nije baš najočekivanija kombinacija na svetu. Možda ja malo previše ovo analiziram i odlazim predaleko u pretpostavkama i hipotetisanju, ali to je, na kraju krajeva usud ljudi sa previše vremena da misle i premalo vremena da rade u životu. Nezdravo.
 
Elem, koncert je otvoren nastupom benda čije ime ne bih ni znao da DušMan nije odradio potreban research za svoj prikaz na Popboksu. Zapravo, ni sad nisam siguran da li je puno ime benda The Burning Circle of Life ili samo Burning Circle, kako je on napisao, ali sam suviše lenj da bih kliktao na ovaj link i razrešio dilemu posetom njihovoj MySpace stranici. Što verovatno dovoljno rečito govori o tome kakav su neizbrisiv utisak na mene ostavili simpatični momci iz Rume (ako su uopšte iz Rume, kako je DušMan napisao. Ja sam sve vreme svirke mislio da su iz Novog Sada, ali verovatno samo po inerciji…).
 
Burning Circle, kako ćemo ih na dalje zvati zbog udobnosti koju želim da priuštim svojim prstima, nisu rđav bend u smislu da čovek posle pet minuta njihove svirke želi da polije stejdž benzinom i zapali ih, ali upravo odsustvo izazivanja bilo kakve jače emocije ili duhovnog titraja kao posledice njihovog nastupa je možda najveća prepreka koju će daljim radom morati da savladaju. To i ono što je i DušMan pomenuo u svom prikazu: ima li smisla da nastupate ispred benda koji agresivno parodira muziku kojom se bavite i da pružite jedan ozbiljan, entuzijazmom nadeven nastup? Ne ispadate li time samo veći papci nego što se metalcima i inače pripisuje?
 
Zapravo, možda i ne. Slutim da je ovde problem ipak pre svega u nedovoljnoj ubedljivosti Burning Spear Circle (eeeh, Burning Spear, kakva je TO bendčina), a ne u tenziji između parodije i pravoverne interpretacije žanrovskih uzusa. Burning Witch Circle sviraju knjiški heroj-metal, muzički se oslanjajući na prog formule kakve su proslavili recimo Dream Theater (beše tu i najmanje jedna njihova majica), sa sve apsurdno elaboriranim instrumentalnim deonicama i pevanjem koje je epsko na onaj način kako zamišljaju da epsko pevanje zvuči samo najdosledniji tolkinovi sikofanti. Greše, ali kako ih ubediti? Njih je mnogo, a ja sam jedan.
 
Stoja: sve što o životu zna, naučila je u kafani.
 
Da se razumemo, sve to zvuči više nego korektno a to što bubnjar istovremeno i peva i obe stvari radi dobro je stvar za aplauz, ali problem Burning Hot Chilli Peppers Circle je u tome što tehnička korektnost treba da bude samo osnov za građenje muzičkog identiteta i prenošenje nekakvog duhovnog sadržaja, a ne svrha svirke. Ovo su mladi momci i uvažavam da kad si mlad ovo deluje OK, što je i radost jednog dela još uvek relativno malobrojne publike potvrdila, no ovaj bend, onako kako zvuči i izgleda samo perpetuira stereotip o (prog) metalcima kao o nezrelim geekovima koji u pauzama igranja D&D igara i pisanja patuljačke poezije vežbaju skale i kvaziopersko pevanje i uspelu emulaciju tuđe muzike smatraju vrhuncem svoje. Da sam mlađi dvadeset i kusur godina, verovatno bih imao znatno povoljniji utisak o njihovom nastupu, ali da sam mlađi dvadeset godina možda bih mislio i da su Pero Defformero nekakav ideološki zločin…
 
Mladost, ludost… Bilo kako bilo, kada su Pero Defformero izašli na binu, sala jeveć bila popunjena a prisustvo obilnih količina tehnike za beleženje slike (i zvuka) nadam se znači da će ovaj nastup doživeti i imortalizaciju u vidu nekakvog DVD izdanja jer je količina entuzijazma i na bini i ispred nje bila takva da su obe strane delovale prijatno iznenađene onom drugom.
 
Posebno je bend delovao zatečeno ne samo količinom publike (oko četiri ili pet puta većom nego kada su prošli put nastupali u prestonici) već i horskim pevanjem refrena i generalno, glasnim i vidljivim reakcijama na muziku, koje su se manifestoavle kroz šutke, ozloglašeni crowdsurfing i, u mom slučaju, povremeno tapkanje nogom.
 
Sa svoje strane, bend je pružio apsolutni maksimum u tehničko-izvođačkom smislu i, voleli ih ili ne, smatrali da su smešni ili neukusni, ne možete poreći da su Pero Defformero jedan vrhunski proizvod u najboljem mogućem smislu. Kako već negde rekoh, parodija je najbolja kada se radi dosledno, bez kompromisa, a kako se i metal i narodnjaci uglavnom zasnivaju na fetišizaciji tehnike onda je zbilja važno da bend koji ih spaja bude tehnički briljantan.
 
Nema razočarenja na tom polju: trojica instrumentalista sviraju kao mašina, prelazeći iz tvrdih nu-metal ubadanja u prozračne atmosferične deonice (bez sintisajzera koji su na nekoliko mesta zbilja oplemenili aranžmane na albumu) a iz njih u klasične elemente metala osamdesetih godina. U poređenju sa bendom koji smo pre njih gledali, lako je videti jednu zrelost aranžiranja i izvođenja, bez suvišnih tonova i sa dobro odmerenom dinamikom. Plus, kako je to Nikola Kinovia primetio a posle ga Cripple citirao, svirati muziku sličnog tempa, volumena i raspoloženja preko sat i po i ne biti dosadan nije mala stvar.
 
Goran Biševac – Biške ipak odnosi šnjur na svim poljima. Ne samo što je on jedina naglašeno kostimirana pojava na bini (ne računajući dve devojčice metalke koje su služile kao ilustracija u dve pesme od kojih jednu već izvesno vreme stalkujem sa puno odobravanja posmatram po koncertima), već je i njegova interpretacija, od pevanja, preko maestralnih metamuzičkih improvizacija pa do ponašanja na sceni naprosto vrhunska. Plus, vrlo solidno svira akustičnu gitaru.
 
Bend je odsvirao praktično čitav Undergrand, dodajući još i delove iz odabranih, a popularnih neofolk hitova, plus obradu Jaroslave sa ĐB tribute albuma, kao i spoj pesama Are you gonna go my way Lennyja Kravitza (muzika) i Ne pitaj me zašto živim u kafani ja Hali Gali Halida (tekst). Ovo poslednje je i pomalo čudan izbor s obzirom da bih ga pre očekivao od nekog benda koji tek pažljivo ispipava mutne vode parodije umesto od benda koji njima radosno gaca zaronjen do vrata, no dobro, u smislu posvete nekome ko je to radio na sličan način još pre dve decenije, i ovo je OK. Ne Lenny, nego Bare, dakako.
 
Uzgred, prateći kako svirku tako i reakcije publike sinulo mi je šta je to što Pera Defformera zaista razdvaja od bendova koji su im u određenom smislu prethodili. Dok sam sa ranim Rambom i Hali Gali Halidom raskrstio još u prikazu albuma za Popboks, razlika između PD i Nervoznog Poštara iskristalisala mi se pred očima tokom svirke kroz spoznaju da dok Poštari zapravo rade krosover, svirajući, esencijalno, narodnjake filovane bluz/ hard rok vinjetama, Pero Defformero zapravo ne radi krosover i njihova muzika zapravo nije spoj dve muzike već naprotiv, jedan duhovni prostor u kome se dve muzike događaju istovremeno, bez pokušaja da se spoje u jednu.
 
Zaista, lako je zamisliti muziku Pera Defformera sa konvencionalnim metal pevanjem i u njoj onda ne bi bilo ni prisenka narodnjačkog melosa. Isto tako, Biške bi svoje vokalne deonice sasvim lako mogao da raspali preko harmonika, ritam mašina i maničnih tremolo efekata Casio sintova i niko ne bi uspeo da ostane dovoljno trezan da u njima prepozna bilo metal, bilo parodijsku nameru.
 
Ova šizma u srcu muzike Pera Defformera je sa jedne strane manifestacija one doslednosti o kojoj sam pričao u vezi sa albumom, discipline da se onaj ko priča vic ne smeje sopstvenom vicu jer time slabi njegovu ubedljivost i poentu, a sa druge je autentični savremeni eksces jer bez obzira na intuitivnu spoznaju da je ovo muzika kojoj treba da se smejemo (i reakciju koja je sledi), na nivou značenja mi nikada ne uspevamo da dokučimo njenu poentu. Dok se, dakle, smejemo (ili prezrivo odmahujemo rukom, jer nam šala nije smešna), naš duh istovremeno mahnito osciluje između značenja, jednog sugerisanog muzikom, sa svim nediskurzivnim nivoima simbolike i slika koje ona može da isposreduje i gde metal grmljavina priča jednu priču, i drugog sugerisanog tekstovima i pevanjem koje priča sasvim drugu priču. Obe priče imaju u sebi mnogo više mračnog nego što na prvi pogled deluje jer, naravno, taj prvi pogled je uglavnom zamagljen suzama od smeha koje ne možemo da zaustavimo, a mislim da je Ghoul u svom napisu o albumu rekao malo više o tome.
 
Portret tipičnog posetiocaGhoulovog bloga
 
 
No, dok se na albumu ova napetost između dve nijanse tmine nameće posle malo dužeg slušanja, na koncertu Bišketova interpretacija ipak je naglašeno pomerena u smeru burleske i činjenica da mi to nije ni malo smetalo, naprotiv, je potvrda njegovog vanserijskog komedijaškog talenta.
 
Ovde neću da kažem da je Biške nekakav novi Minimaks, naprotiv, njegova priča i šale između pesama su vrlo očigledno još u nascentnoj fazi razvoja i, da kažemo to ovako, ako ikada bude želeo da nastupa kao stand up comedian, imaće tu dosta da se radi. Ali u okviru samih pesama nije preterano reći da smo u Subotu prisustvovali najfinijoj muzičkoj komediji koju Srbija ima da ponudi.
 
Biške se na koncertu krevelji nešto više nego na snimcima, ali ovo je zato što na koncertima on odlazi korak ili dva u dekonstrukciji narodnjačke drame koja je na snimcima utemeljena. I ne samo to, pored narodnjačkih i metal elemenata koji se ovde teraju u sudaranje do međusobnog uništenja, Biške celom nastupu dodaje i perfektno odmerenu MC komponentu kombinujući pravoverne hip-hop prijave sa simultanom parodijom i ovog segmenta pop kulture. Kao i u slučaju metala i narodnjaka i ta je parodija odrađena tehnički dosledno a bez upadanja u nekakvu malicioznost i, možda najviše iznenađujuće, savršeno se uklapa uz ostatak muzike. Ovome treba dodati još jedan sloj koji donekle prirodno proističe iz hip-hop/ beatboxing elemenata, a to je Bišketovo maestralno poigravanje idejom procesovanja vokala kroz elektronske efekte i na taj način parodiranjem ne samo sveprisutnog ’narodnjačkog dileja’ već i dublje, same ideje ’šminkanja’ muzike efektima kao zamene za njenu suštinsku sadržinu.
 
Dobro, reći će neko, ovaj opet malo luta i vidi stvari kojih tu nema, ali čak i da je tako, Bišketovo imitiranje dilej efekata je urnebesno zabavno a beatboxovanje/ skrečovanje ga prati u stopu pogotovo jer je tehnički izvedeno vrhunski.
 
Dodajte na to i njegovu glumu na sceni. Svako može da obuče belo odelo i okači kilo zlata oko vrata, ali Biške bukvalno tokom samo nekoliko stihova na bini uspeva da promeni ne samo nekoliko ličnosti (narodnjački pevač koji umire od tuge, pimp koji odmerava omladinke, džentlmen koji ih kulturno ispraća, emsi na nekakvoj garage žurci, metalac koji svira vazdušnu gitaru, narodnjak koji, er, svira vazdušnu harmoniku…) već i u svakoj od tih ličnosti ume da pređe put od strejt-ap portreta do izvanredno pogođene karikature. Njegova telesna i facijalna mimika su izvanredno precizne, sa perfektno pogođenim izrazima lica, pozama, tajmingom i dovoljnom dozom parodije same parodije da sve ne ispadne nadmeno i bez duše.
 
Ukratko, koliko god Pero Defformero uživo imao dimenziju raspojasane burleske koja ih definitivno razdvaja od bendova poput Let 3 (ili čak i Laibach) i njihovih studioznih i ozbiljnih satira, toliko ih Bišketova fantastična scenska pojava čini još originalnijim i zavodljivijim nego što su na snimcima.
 
Svetlana R.: jedina autentična diva domaće scene. za druge se navija, Ceca se voli.
 
Reč-dve i o publici. Pored starijih metalaca i dekadentnih geekova sa kojima sam ja tu bio, SKC je bio napunjen delom Novosađanima, delom mlađim metalcima, ali upadljivo su odsustvovali, sem u retkim časnim izuzecima, ti neki, kako bih rekao, versatilniji muzički slušaoci i pregaoci, potvrđujući moju tezu da su Pero Defformero svojom doslednom vernošću necerebralnom muzičkom izrazu, estetski, ako već ne tehnički primitivnom, uspeli da izgrade muziku kojoj je u središtu prevashodno nelagoda, iako naoko imamo posla sa euforijom. S druge strane, DušMan je u svom prikazu opservirao kako ’opasni metalci’ znaju napamet Cecine stihove i kako je to nekakva kulturna aberacija, ali mislim da u Americi nikoga ne bi iznenadilo ako fan Cannibal Corpse zna stihove Whitney Houston i zapeva ih uz bend koji ih parodira.
 
I uostalom, sreća i radost koju Pero Defformero uživo izazivaju definitivno je vredna svih mogućih aberacija a pogled na ljude koji istovremeno učestvuju u čistom metalskom šutiranju od pojasa na dole, a od pojasa na gore svadbarski dižu ruke i pevaju trilerima opterećene stihove je dovoljan da me greje u dugim zimskim noćima.

Ghoul o Pou, a zatim Magma/ SMF, Klub SKC-a, 27. Mart 2009.

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

 

Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…
 
Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.
 
Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava. Evo i audio snimka čitavog predavanja.
 
 
Jedna poseta kafani docnije i našli smo se u SKC-u, očekujući da će prvi koncert SMF-a u njihovom rodnom gradu posle jedanaest godina početi na vreme. Zašto smo to očekivali? Naivnost je jedino moguće objašnjenje, pošto smo na kraju i sami shvatili da su nas razmazili počeci koncerata stranih bendova koji su u poslednje vreme krenuli da se skoro pa poklapaju sa satnicom istaknutom na plakatu. Domaći bendovi, pak, još uvek nisu ni u kakvoj obavezi da se pridržavaju bilo čega što piše bilo gde, pa smo tako oko pola deset ušli u SKC i mogli da čujemo da tonska proba još uvek traje…
 
Više od sat vremena kasnije na binu se popela Magma i na njoj ostala, za moje pojmove nedopustivo dugo. Da se razumemo, oni sjajno sviraju, u šta sam mogao i ranije da se uverim što uživo, što umrtvo, ali njihov nastup je bio primereniji nekakvom double-billu nego respektabilnom zagrevanju za jednu kultnu hardkor atrakciju. Ne da respekta nije bilo, naprotiv, Magma se uzduž i popreko zahvaljivala SMF-u i podsećala publiku svako malo da su oni zvezde večeri itd., ali šta to vredi kad su svirali nekih 45 minuta i u meni ubili i poslednje tračke entuzijazma spram njihove muzike.
 
Da ne bude zabune, Magma je bend dobar kao bilo koji američki bend iz kojegliveć žanra koji sviraju. Ritam sekcija im je ubitačna, gitarista svira hirurški precizne rifove i wah-wahom zaprljane groove pasaže kao mator, a pevač je veoma ubedljiv u svom urlanju i oduševljenje njihovih navijača u publici je bilo u potpunosti opravdano uprkos odbijanju majstora svetla da pusti taj strob za kojim je pevač svako malo zapomagao. Pomogao je i vrlo solidan zvuk gde se mogla čuti sva težina tvrdih gitara i rafalnog rešetanja duplog bas bubnja. No, Magmu u mojim očima upravo ta zanatska pravovernost i ubija. Jer, dok zaista jesu dobri kao i bilo koji američki bend iz ove branše, ta vernost predlošku ih istovremeno i sprečava da budu na bilo koji način interesantni nekome ko je takve američke bendove apsolvirao. Da, ako ste nekakav lokalni žutokljunac onda vam Magma zbilja može biti omiljeni bend i u tome ne da nema ničeg lošeg već, naprotiv, tako i treba da bude. Ali istovremeno, ako ste nabacili iole jaču slušalačku kilometražu onda Magma postaje kopija kopije kopije i, za moj ukus bespomoćno neinteresantna. Jer, ako mogu tako da kažem, dok ne mislim da svaki bend treba da muziku izmišlja polazeći od udaranja kamenom o kamen i osluškivanja vetra kako šumi kroz krošnje topola, isto tako ne mislim da je sviranje žanrovske muzike sinonim za manjak ikakve autentičnosti.
 
Kod Magme sam sebe sinoć uhvatio (nekoliko puta) kako mislim ’Kuku, kada bi ovaj bend samo za trenutak pokušao da sebe zamisli kako ove pesme izvodi na srpskom, sigurno bi shvatili koliko tu nema… ničega.’ Dobro, ovo je malo suviše turoban sentiment, pogotovo jer, kako rekoh, svirka jeste bila snažna i prodorna, ali teško je bilo ne zapitati se kako bi se ovaj bend (i desetine njihovih kolega koje pevaju na engleskom, uključujući, avaj, i dosta bendova sa kojima sam ja svirao ili sviram) izborio sa zadatkom nečeg zaista svog, nečeg što nije već pokriveno matricama žanra koji sviraju, nečeg gde ne mogu da se izvuku strateškim korišćenjem složenice madrfakr, korišćenjem dimne zavese engleskog jezika i od strane drugih bendova patentiranim gestovima. Ovde čak ni ne mislim nužno da bi to podrazumevalo pevanje na srpskom, ako su nas Lovehunters i Eyesburn ičemu naučili onda je to da autentičnost izraza nije vezana samo za lokalna pravila, već najpre na to da Magma, kad se sve sabere i oduzme, na kraju dana može da bude interesantna tek nekolicini stotina metal gikova koji žele samo da čuju kako neko dobro svira žanr, dok su od ostatka populacije odeljeni pomanjkanjem ikakve ukorenjenosti u ovde i sada. Sa druge strane, internacionalno, kolje ih ne samo to što su ime uzeli od mnogo poznatijeg francuskog prog rok benda, nego i znanje da ovakvih bendova kao što su oni ima na hiljade…
 
Dobro, ako nastavim da filozofiram biće neprijatno svima, pa da odmah pređemo na SMF.
 
 
 
Ah… SMF, bend koji je obeležio kraj osamdesetih i početak devedesetih godina definitivnim, gotovo manifestnim oslanjanjem na matrice američkog hardkora. Ovo će tokom devedesetih postati takoreći primarno interesovanje beogradskih bendova, ali u vreme kada je SMF izrastao iz (krosover) benda Amnezija, beogradski i srpski hardkor su bili daleko više zainteresovani za evropske (britanske, finske, italijanske) hardkor matrice nego za američke. Francuz i ekipa su zato bili dašak svežeg vazduha, pogotovo što su udarali mahom na zajebanciju oslanjajući se na lokalnu popkulturnu ikonografiju (Šijanove filmove, gradsku blejačinu itd.). Te davne 1989. i 1990. godine oni su zbilja bili jedna od najvrelijih lokalnih koncertnih atrakcija, delom i zahvaljujući tome što su imali toliko malo pesama da su im koncerti bili kratki, haotični i uvek beskrajno zabavni.
 
Za moj novac, SMF su postali manje interesantni kada su počeli da snimaju albume i sviraju dugačke koncerte jer su svoju osnovnu zajebantsku svežinu sada morali da razvuku na dugačke minutaže i u tome se duh spontanosti i haosa gubio ustupajući mesto ponavljanju jednih istih gestova. Ponekad je to ispadalo odlično, kada bi Francuz nabo neki sjajan rif ili tekst, a ponekad je ostajao utisak reciklaže i bezidejnosti. Za treći album SMF-a, snimljen posle dugačke pauze imao sam reči umerene hvale, primećujući da bend zvuči ubojitije i bešnje nego ikad. No, pitao sam se i da li njihov rad na bilo koji način rezonira sa današnjom publikom s obzirom da je prošlo tako mnogo vremena od momenata najveće slave SMF-a. Ukratko, pitao sam se koliko bi ljudi došlo na beogradski koncert.
 
Na ovo sam sinoć dobio jasan i nedvosmislen odgovor: mnogo. Od hardkor i pank penzionera sa kojima se nisam video godinama i koji su svi imali da prijave prinove u familijama, preko lokalnih hip-hop zvezda (koje su ionako u velikoj meri preuzele i perfektuirale SMF formulu karikiranja urbanih pustolovina) pa do zbilja mlade publike tetovirane i izbušene i na mestima gde je to pre petnaestak godina morabiti bilo ilegalno, klub SKC-a je bio dupke pun i nije bilo ni najmanje sumnje u to da slava SMF (jedva održavana tokom deset godina sporadičnim nastupima na Exitu i, pretpostavljam po gradovima u unutrašnjosti) nije potamnela.
 
I dobro je da se bend i sinoć potvrdio poštenom svirkom. SMF nikada nije bio bend komplikovanih koncepata i velikih evolutivnih pomaka u muzičkom smislu. Kombinacija uticaja bendova poput SOD, MOD i Mucky Pup i sinoć se dobro čula, povremeno blatantno očigledna u ponekom potpuno skinutom rifu, a koji god da su elementi koje su SMF usput pokupili – malo groovea njujorškog hardkora iz devedesetih, malo hip-hopa – sve smo to odavno čuli i videli u mnogo verzija. Istovremeno, za bend koji nikada nije slovio za najprecizniji i najuvežbaniji na beogradskoj sceni, lepo je bilo videti ipak primetne pomake u čvrstini i stabilnosti. SMF meni jesu bili najbolji na samom početku, kada su i svirali najbrže, ali sinoć su ipak bili najubedljiviji.
 
I, uprkos činjenici da se u njihovoj muzici uplivi prekookeanskih muzičkih elemenata ne samo dobro čuju nego da čine najveći deo sadržaja, SMF imaju ono što Magmi nedostaje, a to je autentičnost. Ne i neka prevelika socijalna ili kulturna relevantnost koja bi ih izdigla do nivoa nacionalnog bogatstva, to ne, ali u okvirima andergraunda kome SMF posle dve decenije očigledno i dalje pripadaju, veče u vrelom klubu sa bendom koji svira glasno i bučno treba da ima baš ovaj ukus ličnog, idiosinkratičnog, ukus individualnog ludila kanalisanog kroz ritual sviranja, igranja i pevanja.
 
I tako je i bilo. Sale Sepultura je čovek čiji javni nastupi već decenijama predstavljaju stilske vežbe iz pažljivo kultivisane demencije i on je, posle svega daleko bolji bubnjar nego pevač, ali bez njega SMF nikada ne bi bio ovo što jeste – urnebesna karikatura Srbije i Srba večito razapeta između ljubavi i prezira prema onome što nas čini, barem u našim sopstvenim očima tako drugačijim.
 
Sale je i sinoć pokazao da je Lik (da, sa velikim ’L’) koji nadrasta prosto trabunjanje (u šta se veliki deo njegove priče između pesama može svrstati) i njegove tirade o dobrom raspoloženju s jedne i ljudima koji umiru od heroina sa druge strane su imale jedno nadjezičko značenje, ispričane gotovo glosolalijskom smešom neverbalnih zvukova, pomoćnih reči (brate, ovoono) i polukoherentnih rečenica. DušMan, koji se ovde sa nama nalazio u svojstvu Popboks izveštača (a evo i njegovog izveštaja) me je par puta pitao ’Jel se ono zajebava ili je ozbiljan?’, nesvestan da je kod Saleta granica između ova dva koncepta odavno nestala.
 
Ovo i jeste element koji SMF i Saleta izdiže iznad proste kritike. Siguran sam da je i pored mase oduševljenog sveta sinoć u SKC-u bilo i onih kojima je možda smetao Saletov lokalpatriotizam i karikirani rasizam u nekim pesmama (Kinezi mrš u Japan, ali i pesme o Ciganima), no, pripisivati ovakvim elementima njihovog izraza uobičajena značenjske i vrednosne karakteristike znači potpuno ignorisati predstavu koju je pružio bend i njihov frontmen, provalu gneva, energije i demencije koja grupu smešta izvan uobičajenog poretka stvari a Saleta transformiše u status svete budale, otpadnika iz zajednice koji grehe te zajednice u ovom ritualu preuzima na sebe i u njima se valja kao svinja u blatu.
 
Ovu devojčicu sam stavio čisto da vas nervira.
 
Tako je, na kraju krajeva Sale i pevao, kanališući bes i frustraciju koje nesumnjivo oseća (jer ko od nas ih ne oseća?) ne toliko kroz tekstove koji su na poslednjem albumu počeli da poprimaju i formu angažovanog, već više kroz dosledno brutalne krike koje je ispuštao. Njegovo pevanje danas se svodi na kombinaciju skoro reperskog recitovanja i skoro grajnderskog kruljenja, ali ni jedna od ovih tehnika u Saletovom slučaju nije usvojena kroz slušanje tuđe muzike, već individualno razvijena, prilagođena onome što želi da iskaže i, u krajnjoj analizi, ubojito snažna.
 
No, da je bilo dugačko – bilo je i SMF su i ovog puta imali problem sa time da jednak nivo britkosti održe tokom skoro sat i po svirke. Ipak, kratke pesme, dosta humora i apsolutno oduševljenje u prvim redovima publike koje je redovno dovodilo do otimanja mikrofona i horskog pevanja, pomogli su da koncert ni jednog trenutka ne upadne u bezizlaz dosade. Kada je na kraju na bis izvedena ’Mrš napolje bando pokvarena’, to je zaista bio efektan završetak. Nismo čuli Pekinšku patku, ali to je praktično jedino što nismo čuli i ostavlja nas u nadi da bend namerava da upre i radi dalje, ne bi li preživeo (i razvijao se) i sledećih dvadeset godina. Sa srećom.

Kmart The Bug Vs. Meho

Posted in Uncategorized with tags , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

Danas smo Nebojša, muzički urednik Popboksa i ja intervjuisali Marčela za Popboks i to me je podsetilo na intervju koji smo letos radili sa Kevinom Martinom. Napravljen dan posle njegovog nastupa kao The Bug u, hm? Lagumu? (ja uopšte više ne umem da ispratim promene imena kod beogradskih klubova), ovaj intervju prvo je trebalo da ide na JuTjub, ali smo ga na kraju ipak transkribovali i preveli i objavljen je ovde. Pretpostavljam da su svi koje je to zanimalo već iščitali, ali mi je palo na pamet da možda nekoga interesuje da to i vidi (kako bi mogao da se smeje mojim pokušajima da govorim stranim jezikom, kao i tome kako sam uredno saslušao šta je Kevin imao da kaže a onda u intervjuu napisao nešto sasvim drugo), pa ću vam ovom prilikm ponuditi i link da skinete od moje ruke editovan i komprimovan video snimak.

Sve to zato što me je pričanje sa Marčelom nekako podsetilo koliko stvari čovek koga intervjuišeš ume da kaže, koliko pokreta i grimasa da napravi koje su jednako esencijalne za prenošenje poruke kao i reči koje izgovara, a što se gubi u transkriptu, pogotovo ako transkript i prevod najvećim delom radim ja koji sam poluretardiran.

Istovremeno, i nevezano za Kevina Martina, Marčelo je danas učinio da se osetim prilično ponosnim kada sam video sa koliko skromnosti i samokritike pristupa priči o sebi. Mislim, da ne bude zabune, pop-poslenici i ini umetnici su po definiciji narcisoidni egomanijaci i u takvom miljeu, Marčelova uzdržanost i odmerenist su više nego osvežavajuće… Intervju će ovih dana da se pojavi na Popboksu, a do tada, koga interesuje da čuje duboke i prijatne tonove koji izlaze iz grla Kevina Martina i tarzanski engleski u mojoj produkciji, može da klikne ovde.

 

VS.

 

Slušam ovih dana… 19. Mart 2009.

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

 

Dobro, znam ja da vas ne zanima baš mnogo šta slušam ovih dana, a i da vas zanima, rezonujete, samo biste otišli na moj last.fm link. Naravno, moja last.fm strana nije baš najvernija predstava onoga što slušam jer scrobluje samo muziku koju puštam na kompjuteru na poslu. Nekada, kada sam za menadžment iPoda koristio yamipod, on je imao i svoj plagin za last.fm koji je beležio i muziku slušanu na iPodu, ali otkad sam prešao na Floola nisam se potrudio ni da pogledam da li postoji sličan plagin za ovaj softver. Lenj sam, prelenj, priznajem… Evo, sad sam proverio i postoji podrška za last.fm… još samo da shvatim kako da je aktiviram…
 
Dakle, ako mislite da putem last.fm-a imate uvid u moje slušanje, daleko ste od kompletne (i mračne) istine. Takođe, ako ste se pitali zašto su moji prikazi muzike na Popboksu tako… jadni, istina je da ja tu uglavnom pišem o muzici koju slabo pratim i o kojoj nemam pojma. Znam, znam, trebalo bi da prepustim nekom drugom da piše o njoj, ali novac mi je potreban da bih za njega kupovao Chipsy MAX i slatki heroin…
 
U svakom slučaju, evo kratkog protrčavanja kroz neku muziku koju sam ovih dana trošio u slobodno vreme, za koju me niko nije platio da je slušam i o kojoj takođe nemam pojma. Pa vi sad vidite koja vas nečista sila nagoni da ovo i dalje čitate!!!!
 
Paal Nilssen-Love/ Anders Hana: AM/FM
 
Ovih pola sata muzike koju su Love i Hana snimili na Numusic festivalu u Norveškoj pre pet godina mogu da posluže kao vodič neupućenima u savremenu slobodnu improvizaciju. Love i Hana na tako autoritativan način kombinuju sve tehnike iz asortimana modernog free improva, od hiperkinetičkog free jazza pa do minimalnih, negesturalnih plutanja u opustelim zvučnim pejsažima, da bi ovu ploču valjalo koristiti kao nastavno sredstvo na akademijama.
 
Naravno, Love i Hana spadaju među najuzbudljivije muzičare koje sam ikada gledao uživo. Hana je, kao što se zna, gitaristička polovina razbijačkog norveškog dvojca MoHa!, dok je Paal Nilssen-Love jedan od najzaposlenijih norveških free bubnjara, aktivan u milion različitih postava, bendova, projekata i ad-hok okupljanja. U Beogradu smo ga gledali pre oko godinu dana sa razbijačkim The Thing. Sad, Love je za mene primer, da tako kažem, ’totalnog’ bubnjara. Ne samo zato što je u stanju da jednako ubedljivo svira tvrde rokerske četvoročetvrtinske ritmove, kao i na sve strane rasute freetime frikaute, već pre svega zato što se sve to… jako dobro čuje. Love je inače dete iz džezerske porodice, roditelji su mu držali (i možda još i drže, nisam siguran) sopstveni džez klub i u njegovom sviranju se jako dobro može čuti nasleđe free jazz veterana kao što su recimo Rashied Ali ili Sunny Murray ili… Andrew Cyrille, ali Love njihov freetime uspeva da još više iskomplikuje, da mu doda još zvuka i da sve to oplemeni jednom tvrdom, rokerskom dimenzijom. Kada god slušam Rashieda Alija to zvuči kao rosa koja se rasipa po paučini, nestvarno, snoliko, kao brzina predstavljena nekakvim apstraktnim platnom. U poređenju sa njom, Love je kao olovna kiša koja pada na krov pokriven nagaznim minama, njegovi bubnjevi (uključujući činele, stalke, obode, razne udaraljke itd.) su militantni i snažni čak i u najtišim delovima.
 
 
A njih ima dosta. Ko god da je očekivao pola sata krvožednog prangijanja bez prestanka, svakako će biti razočaran. Iako Love započinje set pucajući iz svih oružja, Hana je vidno uzdržan, koristeći gitaru dobrim delom koncerta više kao ton-generator a manje kao harmonski instrument ili barem sredstvo za proizvodnju velike buke. Naravno, u pojedinim delovima se deca razulare i ono će zadovoljiti glad i najvećeg fana Blue Humans, pogotovo što je vrlo jasno koliko se dobro Love i Hana slušaju (i čuju), ali opet, u drugim delovima, teško je razaznati šta je ovde gitara a šta bubanj. S obzirom da Hana u ono vreme još nije bio preterano navučen na laptop i drugu digitaliju, ovo je dobrodošlo podsećanje na to kako analogna improvizacija ume da bude fascinantna kada je rade pravi ljudi. Album možete pazariti na gornjem linku.
 
John Coltrane: One Down, One Up, Live at the Half Note
 
Ne događa mi se baš prečesto da ušetam u prodavnicu CD-ova i naletim na Koltrejnov album koji nemam, ali eto… dešava se povremeno. Pre par nedelja sam bio na zadatku kupovine nekih diskova za potrebe pisanja prikaza na Popboksu i slučajno, po navici pretražio Koltrejnov departman na polici. Kad ono – ovo!!! One Down, One Up je zapravo vrlo sveže izdanje, staro malo više od tri godine pa to objašnjava činjenicu da ga ranije nisam viđao u našim prodavnicama. Kao i činjenicu da ga nikada pre nisam ni slušao. Zapravo, kako je Koltrejn uspeo da za vreme relativno kratkog života snimi više klasika nego iko drugi, legitimno je i zapitati se da li ima razloga da čovek uopšte sluša album koji je sasvim očigledno tek odnekud iskopan snimak nastupa za koji niko decenijama nije mislio da je vredan objavljivanja. Legitimno, ali naivno. Ovo je ipak Koltrejn. Jedan i jedini. Zapravo, kada god čovek sluša Koltrejna, bez obzira na to koliko puta ga je čuo u životu, skoro je nemoguće da mu se u nekom momentu u glavi ne formira i sledeća misao: ’Ovo što čujem snimio je čovek koji je mrtav više od četiri decenije. Više od četiri decenije nije napravljena bolja muzika od ovoga!!!’
 
Da, tačno je, a ovo dokazuje čak i album odnekud iskopanih sesija koje su emitovane uživo na njujorškom radiju a koje je Koltrejn svirao u svom omiljenom Half Note klubu. Klubu koji je, u jednom delu njegove (kratke!!!) karijere lidera bio poznat kao ’njegovo’ mesto, mesto na koje je dolazio da svira između velikih nastupa na festivalima diljem kontinenta. Impulse se potrudio oko ovog izdanja, tako da pored tradicionalno prelepog pakovanja dobijamo i eseje od strane Ravija Coltranea (koji je i producirao izdanje), kao i Ashleyja Kahna, džez autora koji je recimo napisao knjige o snimanjima albuma A kind of Blue Milesa Davisa i Love Supreme Johna Coltranea.
 
No, najbitnija je, dakako muzika, a ovde je ne manjka. Ljudi naplašeni finalnim delom Koltrejnove karijere u kojoj je nesputana ekspresija zvučala previše bučno i haotično za njihove senzitivne uši mogu da budu mirni. Ovaj nastup je jedan od poslednjih nastupa klasičnog Coltrane kvarteta, pa uprkos rečima kao što su ’ferocity’ i ’velocity’ u bukletu, muzika je, iako moćna, istovremeno i majčinski nežna, impresionistički obojena i, dakako, duboko duhovna.
 
 
U narednim mesecima i godinama Coltrane će sve više eksperimentisati sa dodatnim duvačima, dvojicom bubnjara, udaraljkama i obogaćivati svoju muziku moćnim primalnim krikom, ali ovaj album je daleko bliži klasicima poput Live at Village Vanguard nego klasicima poput Live in Seattle. Izbor pesama je zanimljiv, pogotovo što dobijamo Afro Blue i My Favorite Things, dve od Koltrejnovih najvoljenijih pesama koje su napisali drugi ljudi a koje je svirao do vrlo kasnih momenata svoje karijere, u kontrastu sa One Down, One Up koja je pak smela i napeta improvizacija idejno i sadržajno proširena u odnosu na Live at Newport verziju. Znači, za svakog po nešto, kako bi to rekli u onoj reklami, mada je za posvećenog slušaoca sve to jednako drago. Koltrejnov kvartet, na kraju krajeva odlazi jednako duboko i u svoje i u tuđe kompozicije, pretvarajući čak i valcere poput MFT u prvorazredni uzlet duha i okean zvuka. Nezaobilazno, dođavola!
 
Koliko dugo nisam kupio novi Koltrejnov CD pokazalo se i na tome kako mi je čudno izgledalo kada sam na omotu video uputstvo da se valja baciti do Impulseovog sajta gde se mogu naći video snimci, besplatni daunloudi itd. Auh, bre… Nekako takav tekst, na Impulseovom izdanju, to je kao nešto iz neke paralelne dimenzije. Na gornjem linku ne samo da možete kupiti ovaj album već možete i da daunloudujete Koltrejnove ringtonove za svoj telefon. Ako ga, za razliku od mene, imate. A ovde imate last.fm stranicu za ovaj album na kome se može i semplovati kako to (božanski) zvuči.
 
Zeni Geva & Steve Albini: Allright You Little Bastards!
 
E, da… ja inače slušam death metal i black metal u priličnim količinama, što će se osetiti ovih dana jer sam dobio svež tovar empetrojki od svog pušera iz Mirijeva, no, kolikogod energija i agresivnost dobrih među ovim bendovima bila melem na ranjenu dušu, ima nečeg u bendovima poput Zeni Geva što ih namah čini da izgledaju kao čudovišta iz crtanih filmova. Doduše, ni Zeni Geva nije bend koji bih opisao drugim rečima do ’čudovište iz (japanskog) cratnog filma’, na kraju krajeva, ime im se može prevesti kao ’nasilje novca’, ali njihova verzija ekstremne gitarske brutalnosti, uz svu svoju prostodušnu naivnost ima u sebi i dublje, uznemirujuće tonove.
 
Na ovom živom albumu se to dobro čuje, pogotovo što je ovo snimljeno 1993. godine, dakle na samom kraju prve faze benda kada su još bili više na strani nekontrolisane gitarske primitivnosti a manje na strani odsečnih i hladnih sub-metal rifova. Od sličnih bendova sa drugih meridijana poput Head of David, Terminal Cheescake ili, hmmm, Helmet? Scratch Acid? razdvajaju ih pomenute naivnost i primitivnost, osobine koje u pravim rukama postaju opasna oružja. Dok se kod nabrojanih anglosaksonskih kolega usred buke i destrukcije može prepoznati donekle izvitoperena ali ipak jasna rokenrol poza (i ovo ne mislim u lošem smislu, naprotiv), Zeni Geva, pogotovo ovako uživo više zvuče kao skupina pećinskih ljudi koja je neobičnim spletom okolnosti naletela na postavljenu binu i uključene instrumente i upustila se u razuzdano eksperimentisanje. Distorzija, teški udarci, moronsko ponavljanje moronskih fraza, Zeni Geva su na ovom albumu na vrhuncu svojih moći, izvodeći materijal uglavnom sa Total Castration i nešto malo sa Nai-Ha i Maximum Money Monster. Teško da se tu čovek može mnogo žaliti, mada sam ja nečovek i, pošto je ovo 1993. Godina, doado bih da im ništa ne bi škodilo da su uzeli i odsvirali i meni njihovu najomiljeniju pesmu Dead Sun Rising.
 
 
Ali ne može se sve imati. Trebalo bi da je dovoljno to što su Albini i Zeni Geva uopšte uspeli da ukrste puteve pre nego što je univerzum kolabirao natrag u singularitet, pa iako je Albini imao dosta… diskutabilnog uticaja na pojedine bendove iz domena brutalne gitarske buke (poput Head of David, ali i uključujući Zeni Geva koji su pod njegovom producentskom palicom postali umiveniji i zamišljeniji… mada Dead Sun Rising i dalje izuva.), ovaj živi album je spoj najboljeg od oba sveta. Doduše, Albini nije potpisan kao producent ali čistota buke koja se ovde čuje se verovatno može pripisati njegovom blagorodnom uticaju. Kao muzičar, Albini se pojavljuje samo na dve pesme tako da japanofili ne treba da se plaše kako će im njegovo prisustvo previše pokvariti nesputano gacanje po potocima krvi koje ovde teku. Ne znam da li njemu treba da se zahvali na obradi pesme The Model, ali ovako spektakularno čerečenje Kraftwerka nije zabeleženo ni pre ni posle ove ploče u ljudskoj istoriji.
 
Zeni Geva već dugo ne postoji ali njihov gitarista Kazuyuki K. Null već godinama pravi moćnu i, što je još važnije iznenađujuće originalnu elektronsku buku kao KK Null. Na gornjem linku nećete moći da kupite ovaj album jer ga već dugo nema u prodaji, ali odlaskom na ovu last.fm stranicu barem ćete moći da čujete neke od pesama.
 
John Tchicai, P.O. Jorgens, Peter Friis Nielsen, Laura Toxvaerd & Christian Kyhl: On Top of Your Head
 
Poznato je koliko skandinavci vole free jazz a još više američke free jazz heroje. Ovaj, i inače po mnogo čemu najnapredniji region drage nam Evrope je još od žezdesetih godina bio utočište za mnoge kod kuće prezrene i neshvaćene free jazz pregaoce. No, John Tchicai je ovde poseban slučaj zato što je on originalno – danski državljanin!!!
 
Čekaj, Mehmete, čujem vaš krik, Danac??? John Tchicai je Danac??? Ali… ali… ali… on je… crnac!! Plus, nije li on učestvovao u stvaranju njujorške avangardne jazz scene dalekih šezdesetih godina, pojavljujući se svojevremeno rame uz rame sa Coltraneom na ploči Ascension koja je pokazala duhovnu vertikalu što će je tek oslobođeni jazz slediti u godinama koje dolaze? Nije li?
 
Naravno da jeste. John Tchicai rođen je u Danskoj iz mešovitog dansko-kongoanskog braka i zvanično (koliko su te stvari uopšte podložne zvaničnosti) ga smatraju jednim od prvih evropskih free jazz muzičara. 1963. godine se preselio u Njujork i tamo, kako ste to gore rekli, učestvovao u stvaranju te neke njihove… scene. Kasnije je živeo ponovo u Danskoj, pa u San Francisku, pa u Francuskoj… Ne drži ga mesto, pa to ti je. Ali ono što ga i u ovim poznim godinama drži je stvaralačka glad i posvećenost stvaranju nove, snažne improvizovane i komponovane muzike.
 
Da budem iskren, ovaj album sam i kupio isključivo zbog Tchicaijevog imena jer mi imena ostalih danskih muzičar na njemu nisu bogznašta značila (jedino koje sam znao od ranije je bilo Nielsenovo, koji ima prilično dobru reputaciju kao jedan od agresivnijih danskih free jazz basista). Kupio sam ga pre nekih par godina i prijao mi je, ali mi je ovih dana iz neobjašnjivih razlog uleteo u stalnu rotaciju.
 
Moguće je da je to zato što je ovo ploča koju je lako gledati kao free jazz dajdžest za neupućene, pa mi tako uspeva i da je pustim kod kuće, na sobnim uređajima i da prođe nekoliko pesama pre nego što moja žena primeti šta sam joj podmetnuo i počne da se žali kako slušamo ’dosadnu’ muziku koju bih ’baš mogao’ da utišam. Neupućeni, izgleda, žele i da ostanu neupućeni…
 
 
Ali zaista, ovaj album sadrži sve potrebne elemente jedne zrele free jazz ploče: proširene tehnike sviranja instrumenata, freetime kompozicije i čiste freakoutove, telepatsku komunikaciju među muzičarima, čak i povremene spoken word delove, a opet sa druge strane, ima i lepe melodije, pažljivo struktuirane kompozicije i jednu odmerenost koja ipak uspeva da se zadrži podalje od nekakvog izvođačkog mediokritetsva.
 
Dobro, činjenica je da ova ploča teško da će ući u istoriju kao ’album koji je sve promenio’, pa čak i kao ’album koji je išta promenio’, ali ne mora svaki album da bude revolucija, provokacija i zora novoga dana. On Top of Your Head je kompaktno i sa ljubavlju odsvirana ploča koja će ljubiteljima prijatne melodije dati isto onoliko radosti kao i ljubiteljima superbrze, vrišteće free improvzacije. Bez nepotrebne drame, bez pretencioznosti, samo muzika. Ponekad baš tako i treba da bude.
 
Nažalost, last.fm nema stranicu za ovaj album, ali evo Tchicaijeve stranice pa nađite tu sebi nešto zanimljivo.
 
Edgard Varese: The Complete Works
 
Ako bismo pravili listu mojih najomiljenijih kompozitora akademske provinijencije iz dvadesetog veka, Varese ne bi bio baš očigledan izbor za Top 5. Tu bi svakako morao da se bori protiv likova kao što su Harry Partch (koji nije bio baš… najklasičniji primer akademskog kompozitora… mislim, ako ne računate njegov život propalice koja je spavala po teretnim vagonima u akademiju života), Alvin Lucier, Terry Riley, Pierre Henry ili Karlheinz Stockhausen. Nekako, skloniji sam, kao i u mnogim drugim stvarima, akademskoj kompoziciji koja je svedenija, skromnija po pitanju širine a ambicioznija po pitanju dubine… Mada, svestan sam koliko uključivanje megalomana kao što je Stockhausen minira ovu izjavu (na kraju krajeva, nije li to čovek koji je seo da piše operu u trajanju od nedelju dana?), ali dobro, manje nije uvek više i uostalom, Stockhausen je umeo i da bude veoma sveden samo kad je hteo.
 
Elem, Varese u ovom društvu može za trenutak da deluje skoro pa barokno sa svojim kompozicijama za velike orkestre i teorijom organizacije zvuka koja je podrazumevala okupljanja podgrupa u okviru instrumentarija u logične celine suprotstavljene drugim logičnim celinama. No, Varese je, pre svega svoju svedenost i fokus (i dubinu) demonstrirao time što je većinu svojih kompozicija kojima nije bio sasvim zadovoljan naprosto uništio. Potpuno. Bespovratno. Varese je anihilirao ideje za koje nije smatrao da su dostojne da ih iko osim njega čuje pa otud i to da celokupan opus jednog od najvažnijih kompozitora dvadesetog veka (ne morate da verujete meni, ali da li verujete Zappi?) možemo da spakujemo na jedan dupli CD i da sve to bude jedva petnaestak kompozicija (doduše, neke od njih iz više delova).
 
Vareseov istorijski značaj je valjda jasan. Rođen u pravo vreme i krećući se na pravim mestima ovaj Francuz sa dugačkim radnim stažom u Americi je bio jedna od povesnih sila koje su pogurale akademsku muziku preko praga tonalnosti (već načetog nemačkom dodekafonijom i serijalizmom, te nezavisnim ruskim avanturama u muzici), kroz oslanjanje na tembr (iz nekog razloga verujem da je ova reč u ovoj transkripciji kod nas odomaćena… ako nije, onda zamislite da sam umesto nje napisao ’boju’) i ritam, pa sve u srce sveta elektronske kompozicije gde su sam zvuk i ’istorije’ i ’tradicije’ lišene teksture i tonovi mogli da rasterećeni od kontekstualnog balasta tvore ’čistu’ muziku. No, da li je to dobro za slušanje, pitaće po neki skeptični glas? Ima li pored ljudi kao što su Bernard Parmegiani sa jedne i, recimo Gyorgy Ligeti sa druge strane potrebe da slušamo Varesea? Oh, moji nesrećni, naivni prijatelji, pa naravno da ima!!!
 
Varese je i danas sasvim legitimna ponuda za kućne uslove mada njegova sklonost ka snažnim, energičnim zvukovima pomaže i kada ga slušate u prevozu. Ranije kompozicije u kojim se impresionistički odjeci Debussyja mešaju sa atonalnim podukama Aleksandra Skrjabina su suvo zlato ne zbog teorije i filozofije koja stoji u njihovim temeljima (koje su danas, jelte, opšte mesto) već pre svega zbog toga što su tako pažljivo, tako suptilno uobličene. Varese nije uzalud cepao i spaljivao svoje kompozicije iz ranije faze i ovde se lepo može čuti kako je njegova kompozitorska ličnost sazrevala, kombinujući prepoznatljive tonalne teme sa prepoznatljivo atonalnim motivima, jakim ritmovima i elementima čistog, ne-tonalnog zvuka. Varese će mi uvek ostati upamćen kao jedan od kompozitora dvadesetog veka koji se nije stideo da u svojim kompozicijama koristi udaraljke i to za sve pare. Monumentalnost nekih od radova koji se ovde mogu čuti rezultat je upravo Vareseove ambicioznosti (da ne kažem pretencioznosti) da iskombinuje instrumente kao što su pištaljke i sirene sa povremeno brutalnim aperkatima dobro kontrolisanog simfonijskog orkestra. Uzgred, na ovim snimcima orkestar koji izvodi kompozicije je amsterdamski Royal Concertgebouw Orchestra kojim diriguje Italijan Riccardo Chailly. Chailly je inače poznatiji po izvođenjima Mahlera, Brahmsa ili Schumanna, ali nemojte da mislite da su zbog toga ova izvođenja razblažena ili konzervativna.
 
 
Naprotiv, potpuno su hardcore, a snimak koji na pravi način hvata trodimenzionalnost ove muzike (jer je Varese, kao što rekosmo rado delio orkestar u manje grupe i davao im zadatke kojima je naglašavana njihova pozicija u prostoru) prosto podstiče ulaganje u kvalitetne uređaje.
 
Što se tiče elektronskih kompozicija, one su manje zahtevne po pitanju detaljčića, ali nisu manje prostorne, naprotiv, Varese jeste bio stariji od Bouleza i Schaeffera sa kojima je video prirdnu srodnost kada su se pojavili na, er, sceni, sa svojom elektronskom i konkretnom muzikom, ali je sa druge strane i imao neku vrstu ranog starta u odnosu na njih i njegove elektronske kompozicije vrlo ubedljivo prezentiraju sve njegove ideje o prostoru, centrima gravitacije i hemijskim reakcijama između različitih zvukova, koje je razvijao radeći sa orkestrima.
 
Ispisah kola reči a jedva da sam zagrebao po liku, fenomenu i muzici koje ujedinjuje ime Edgarda Varesea. Pošto moje reči, avaj, teško da mogu da zaista prenesu veličinu o kojoj pričamo, možda je pametnije da skočite na last.fm i sami okusite delić, jelte, atmosfere, a tu su vam i linkovi za kupovinu ako shvatite da ne možete da izdržite.
 
Eugene Chadbourne: razni albumi
 
Chadbourne je jedan od autentičnih muzičkih heroja američke novije, hm, avangarde, iako sumnjam da bi on sebe opisao koristeći reči kao što su ’heroj’ i ’avangarda’. Jedna od njegovih definišućih karakteristika je svakako to što je Amerikanac (mada jeste dobar deo života proveo u Kanadi), pogotovo kada se uzme da je njegov primarni instrument za avangardu tako neprikladni bendžo.
 
No, ’neprikladan’ je još jedna od reči koje se mogu iskoristiti za Eugenea, pošto on svakako štrči iz svake grupe u koju želite da ga stavite. Među free jazzerima i free improvizatorima, on je roker, panker i kantri izvođač, među rokerima je free jazzer. Među svima njima je i noiser, koji ume da podigne toliko buke kao da se sama zemlja otvara ne bi li ga progutala za kaznu što ne uspeva da se uklopi ni u jednu kategoriju. Istovremeno, Eugene je izvanredan instrumentalista sa tehnikom kakva se retko sreće među muzičarima koji prevashodno improvizuju. Pored toga, politički je osvešćen, ali i beskrajno duhovit što znači da svoju muziku em ne shvata na neki pretenciozan način, em ume da napiše ubojitu satiru. Zaista, doktoru Chadbourneu je teško naći slabu stranu. OK, dizajn sajta mu je odvratan, eto jedne…
 
Kroz svoju skoro četvorodecenijsku karijeru Chadbourne je snimio užasavajuću količinu albuma pa bi tako sve što bih rekao o njima moglo da bude tačno, makar ja sada uzeo da brutalno izmišljam. Ali za tim zapravo i nema potrebe, jer već i samo jedna Chadbourneova ploča sadrži više ideja, duha,energije i, dođavola, muzike, nego čitavi opusi manjih muzičara.
 
Uzmite na primer Vermin of the Blues, snimljen pre dvadesetdve godine u kombinaciji sa bendom Evana Johnsa. Ovo je ploča koja počinje veselim kantri-rok komadom u kome Eugene objašnjava kako su pokušavali da snime ovaj album ali im, iz raznih razloga to baš i nije išlo. Naravno, skromnost i surovo autoironisanje su u savršenom balansu sa ubitačnom svirkom koja se isporučuje. Već sledeća pesma je snimak sa radija na kome voditelj kaže kako on taj kantri prati godinama, ali još nije video muzičara koji svira na električnoj grabulji. Eugene nije ni malo pogođen ovim i odgovara da je on već etabliran u muzičkim vodama u kojima se ideja da stavite pickup na grabulju i uključite je u pojačalo smatra sasvim prirodnom. Sledi dva minuta brutalne elektronske buke. Pa onda pesma Bo Diddley was a Communist. Tu je i čuvena I hate the man who runs this bar, koju možete posmatrati kao pažljivo odmeren komad političke satire (ne i jedini na ovom albumu) sve dok se ne setite da je napisana i prvi put izvedena u baru baš tog čoveka koga tekst opisuje kao beskrupuloznog izrabljivača i kapitalistu što kao da je diplomirao na srpskoj akademiji otimačine. Sve to se završava sasvim strejt medlijem rokabili hitova.
 
Ili, uzmite The English Channel, ploču snimljenu 1979. Godine, na vrhuncu Chadbourneove Parachute/ free improv faze tokom koje je od Johna Zorna napravio… još većeg manijaka nego što je ovaj bio pre nego što su se susreli (a ako ste slušali Zornov First Recordings, onda znate da je bio priličan ludak još u srednjoj školi). Ovo je posebno moćan album iz tog vremena, ne samo zato što se na njemu mogu čuti John Zorn ili pokojni Tom Corra, obojica u ubitačnoj formi, nego zato što je reizdanje ove ploče iz 1981. godine oplemenjeno Chadbourneovim sečenjem i lepljenjem magnetofonskih traka sa zapisima kasnijih izvođenja ove kompozicije tako da je finalni proizvod kombinacija svirke/ improvizacije u realnom vremenu od strane muzičara koji su ovu vrstu muzike u tom trenutku radili najbolje na svetu, sa kućnim pristupom elektroakustičkoj muzici. Pored nabrojanih muzičara, u gostujućim ulogama se tako mogu čuti i velikani poput Freda Fritha, Stevea Beresforda, Boba Ostertaga i drugih.
 
No, imena su jedno a kvalitet muzike nešto drugo, i ove dve stvari ne moraju uvek biti u jasnoj proporciji. Srećom, ovde je to apsolutno slučaj i The English Channel je apsolutni klasik severnoameričke slobodne improvizacije iz vremena kada je njena teorija tek stvarana a uzbuđenje otkrivanja nove, neistražene teritorije bilo vrlo opipljivo. Chadbourne i ekipa ovde sviraju muziku isto onoliko koliko ona svira njih, a delići snimaka televizijskih programa i zvukova koje ste na milimetar od prepoznavanja, te povremeno urnebesno smešni, povremeno surovi dadaistički gestovi (neki od najkompleksnijih delova kompozicije bivaju namerno uništeni) obezbeđuju puno materijala za slušanje i kontemplaciju čak i ljudima koji ne žele da se smeju dok slušaju ozbiljnu muziku.
 
Na posletku, ovih sam se dana i rado vraćao albumu Eugeneovih solo nastupa pod nazivom Any Other Suggestions?. U pitanju je meni možda i najdraža njegova ploča iz čisto sentimentalnih razloga – ovo je prvi Eugeneov CD koji sam ikada kupio (pre nekih desetak godina) a činjenica da je u pitanju i jedno od najranijih izdanja meni drage kelnske etikete Grob, da se radi o CD-R-u napravljenom u svega 150 primeraka (kasnije je Chadbourne reizdao album na svojoj etiketi) i da sam ga mnogo puta slušao putujući od svoje kuće do kuće moje sadašnje žene a tadašnje devojke (jer je bio jedan od retkih CD-ova trajanja od skoro punih osamdeset minuta koje sam imao) samo doprinosi sentimentu.
 
 
Nevezano za moje, gotovo ljudske emocije, ovo je izvanredna ploča koja gotovo savršeno sažima Eugenea Chadbournea, barem za moj groš. Pre svega, mnogi od snimaka su bootleg kvaliteta, snimljeni nekvalitetnim mikrofonom iz publike, ali ovo samo doprinosi atmosferi. Kada čujete kako se ljudi oko vas kidaju od smeha dok sa bine dopiru neopisivi zvuci koji deluju kao direktan prenos borbe čoveka i neke mehaničke zveri, to ume neopisivo da doprinese slušalačkom iskustvu. Chadbourne ovde pokazuje svoj raskošni zabavljački talenat ne samo kroz verbalni humor, već i kroz svirku. Njegova izvođenja jazz, country, blues i rock standarda su u podjednakoj meri ozbiljna i posvećena odavanju pošte njihovoj veličini, kao što ih usput karikiraju. Chadbourne nije neki pevač ali uspeva u rasponu od dva stiha da pređe put od autentične emocije do crtanofilmovske parodije. Njegova tehnika sviranja bendža je vrhunska i ovaj ’seljački’ instrument u njegovim rukama zvuči kao pravi orkestar koji preseca izuzetno nadahnutu pratnju izletima u paklene improvizacije.
 
Kada Chadbourne pređe na električnu gitaru, manje muževni slušaoci prekrivaju glavu rukama i beže u skloništa. Dobar deo diska posvećen je izlivima paklene, beskompromisne buke koju Chadbourne kontroliše taman toliko da se oseti njegova autorska aura, a da opet sloboda zvuka puštenog da vrišti bez ograda bude jasna, prepoznatljiva i katarzična. Vrhunska ploča čiji još jedan primerak može da se kupi na gornjem linku. Ne preporučujem oklevanje.
 
Za sve ostale, evo malo last.fm semplova. Uživajte!

Meho na Morriconeu

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

A dok čekate na ostatak retrospektive igara za sve dalju 2008. godinu (koji stiže, ozbiljno), evo malo koncertnih dojmova.

 

Ennio Morricone i Rimska Sinfonietta, 14.02.2009. Beogradska Arena

 
Tako mu to ide: u toku ove nedelje čak dva puta sam bio u beogradskoj areni, što je prilično ozbiljna frekvencija za nekoga ko se, kao ja, plaši masa… Ljudskih i… neljudskih.
 
U utorak, 10. Februara beše to drugi koncert Iron Maiden u dve godine a treći u mom životu. Od Iron Maiden čovek zna čemu može da se nada i šta će dobiti, pa je tako bilo i ovog puta. Osim blagih izmena u setlisti u odnosu na empetrojke iz prvog dela turneje koje sam izdašno trošio poslednjih nedelja, Maideni su po svim kriterijuma pružili klasičan koncert sastavljen od starih hitova.
 
I to je bilo odlično: jako dobar zvuk (konačno!!! Posle one sajamske muke od pre dve godine, ovo je bio melem na ranu.), odlična atmosfera, bend u elementu. Koliko god se moglo raspravljati o tome da li je entuzijazam ove ekipe namešten ili autentičan, nema sumnje u to da je on zarazan i da jurcanje Brucea Dickinsona po bini i skakutanje i poziranje ostatka benda publici prenose jasnu poruku: mi i dalje uživamo u ovome što radimo, šta ćete vi da uradite po tom pitanju?
 
I uradili smo… dosta toga.
 
Dakle, Mejdn, ko Mejdn, ne govore ništa niti pričaju i o čemu, njihovi koncerti su samo rituali u slavu samih Iron Maiden, ali to je (i) ovog puta bilo dovoljno.
 
Ennio Morricone večeras je već bio problem druge vrste…
 
A kad kažem problem, pre svega mislim na problem očekivanja i njihove izneverenosti koji je, slobodno možemo reći, primer toga kako su subjektivni problemi uvek gori od objektivnih.
 
Prvo moje očekivanje bilo je vezano za posećenost ove manifestacije. Jeste Morricone jedan od najpoznatijih živih kompozitora, jeste on i deo pop-kulture, sve to stoji, ali koncert sa rimskom Sinfonijetom (Simfonietom?) mi je nekako mnogo pametnije mirisao na Kolarac nego na poveliku, pa možda i preveliku Beogradsku Arenu.
 
Šipak!!! Još kada sam pre dva dana otišao da kupim karte dočekali su me ledenim osmesima i obaveštenjem da ih više nema, a ljubazni tapkaroš mi je prodao ’mnogo lepa mesta’ po razumno višoj ceni. Ergo – Arena je bila vrlo solidno puna, možda i svih deset hiljada ljudi došlo je da ispoštuje osamdesetjednogodišnjeg kompozitora muzike za više od pet stotina filmova. Gitar Art festival je očigledno uspeo da se nametne kao ozbiljna institucija i vrlo prepoznatljiv brend. Rispekt, kako bi to i oni sami rekli.
 
Naravno, Morricone nije striktno gitarski kompozitor, da ne pominjemo prisustvo (sa sve horom kojim je dirigovala Darinka MM) više od sto muzičara na bini. Da bi se ipak ispoštovala formalna filozofija ovog festivala, prvih nekoliko minuta na velikoj bini bio je samo usamljeni gitarista koji je izveo nekoliko minijatura veoma prijatnih u svojoj diskretnoj naklonosti kako atmosferi tako i fraziranju. Pokazaće se, u retrospektivi da je ovo bio, za mene jedan od boljih delova koncerta.
 
 
Jer, već posle toga, nastup četvorice gitarista koji su odsvirali dve skoro agresivno mediteransko-morske teme pokazao je u kom će se smeru kretati stvari…
 
Morriconeov izlazak na binu i uzimanje dirigentske palice u ruke izazvali su gromoglasan aplauz u publici. No, sledeća dva sata aplauzi su, moram primetiti, bili više stvar dobrog vaspitanja nego neke autentično proizvedene emocije u slušalaca. Ne da je ovo bio neprijatan koncert, naprotiv, njegova slaba strana je pre svega bila u donekle preteranoj prijatnosti.
 
Recimo to ovako: Morricone je kompozitor koga, u mojim očima, od stotina drugih ne odvaja njegova sposobnost da piše lepe melodije i aranžira ih za velike orkestre. Mislim, on to ume, ali to umeju i stotine drugih. Morricone je čovek koga izdvajaju osećaj za atmosferu i jedna (zašto ne reći) avangardistička intuicija za komponovanje sklapanjem događaja u mini audio-drame. Naravno, prijatne harmonije i pamtljive melodije se podrazumevaju, ali nije TO ono zbog čega je Morricone bitan.
 
Kažem ja… Sam Morricone se, sudeći po večerašnjem događaju apsolutno ne bi složio. Veliki, ogroman deo ovog nastupa otpao je baš na veoma odmereno izvođene kompozicije iz raznih filmova čija je anđeoska lepota i gracilna nežnost u jednom momentu zapretila da me natera da iskočim iz sopstvene kože. Zaista, postoje granice do kojih možete da istrpite ponavljanje srodnih motiva koji se oslanjaju na moderato gudače i po neki duvački ukras. Posebno je težak bio poslednji deo koncerta gde je nekoliko ovakvih kompozicija bilo spojeno u skoro neprekinut blok.
 
Nije samo stvar u gotovo opresivno nepromenljivoj atmosferi. I samo izvođenje bilo je na granici revije lakih nota, sa nepogrešivim klizanjima u terasa-core između uzleta u nebesa. Da se razumemo, i lake note i terase imaju svoju funkciju, ali ovde je naprosto naglasak bio najvećma na njima. Plus, kada na bini ima više od sto muzičara, nekako nije neprirodno očekivati dabarem povremeno budete bačeni unatrag čistim intenzitetom zvuka. A to se večeras ni jednom nije dogodilo. Momenti korišćenja ljudskog glasa, preretko i premalo, su bili naravno dobrodošli jer je boja i dinamika ovog instrumenta služila kao dobar protivotrov za povremeno saharinsku slatkoću ostatka muzike.
 
Razume se, dramatičnije teme su svaki put uspele da malo uskomešaju atmosferu, mada i ovde treba primetiti da je čak i krešendo u koji je uzletela tema iz Dobar, loš, zao zvučao tromije i manje zanosno od originalnog, snimljenog izvođenja. Slično tome, The Sicilian Clan je bio za nijansu prespor i pretih, kao da ni sam Morricone nije bio siguran da li bezobrazluku koji čuči ispod naivne melodije ove kompozicije treba dopustiti da dođe do izražaja. Posebno me je razočarala tema iz La battaglia di Algeri koja je ovde zvučala matematički, sterilno izvedena, iako se radi o jednom od najpoznatijih Morriconeovih komada-događaja, prepunih drame, dinamike i snage.
 
S druge strane, ako ste došli da čujete temu iz Misije i desetak njoj srodnih komada iz drugih filmova, pretpostavljam da ste bili u raju…
 
 
Da ne bude zabune, bilo je jasno od samog početka da, kad je u pitanju svirka sa mini-simfonijskim orkestrom pred deset hiljada ljudi, ne treba očekivati neka preterana zastranjenja u smeru avangarde i eksperimenta, kao i da sleduju silne Misije i slični hitovi, ali ipak, Morricone je em preterano akcentirao melodijsko-harmonijsku stranu svoje muzike, na uštrb atmosfere i događaja, em je i dobar deo toga što je izvedeno bio razblažen i nedovoljno uzbudljiv.
 
Ako ste ovih dana bacili pogled na moju last.fm stranicu, videli ste da sam intenzivno slušao kompilaciju Crime & Dissonance sa gomilom Enniovih radova za italijanske krimiće. Ova genijalna kolekcija acid-funka, psihodelije i grassroots avangarde mi je, avaj, ulila previše nade da ćemo večeras moći da čujemo barem malo ovog pustolovnog, prestupničkog zvuka. Nažalost, za čoveka koji je napisao skorove za tolike vesterne o prljavim, ružnim i zlim antiherojima, Morricone je večeras ispao nepodnošljivo umiven, čist i uškopljen. Ipak, hvala mu na dolasku i (retkom) živom nastupu.
Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.