Film: Pijani anđeo (Yoidore Tenshi)

Posted in film with tags , , on 25 maja, 2020 by mehmetkrljic

Prošlonedeljni film u tekućem ciklusu radova Akire Kurosawe bio je Pijani anđeo (aka Yoidore Tenshi), sedmi Kurosawin autorski film i po nekoliko elemenata notabilno delo u njegovom opusu. Snimljen 1948. godine, na mizanscenu prljavog, siromašnog i moralno urušenog predgrađa, Pijani anđeo je prvi Kurosawin film u kome prominentno figurišu kriminalci, prvi japanski posleratni film o jakuzama, prva saradnja između Kurosawe i glumca Toshira Mifunea i, po mišljenju dobrog broja kritičara, prvi Kurosawin veliki film. Iako opterećen cenzurom i menjan tokom produkcije u skladu sa zahtevima okupatora ovo je i prvi film kojim je mladi režiser, po sopstvenim rečima, bio zadovoljan u smislu slobode svog izraza.

Pijani anđeo se, kako rekosmo, smatra prvim posleratnim japanskim jakuza-filmom, ali ovo nipošto nije standardna žanrovska priča o jakuzama. Štaviše, iako se oko poslova lokalnih gangstera, njihovih međusobnih odnosa, usijanih glava i vrele krvi, osećaja časti i mačoidnog nastupa vrti najveći deo ove priče, Pijani anđeo je mnogo više anti-jakuza film nego klasična priča o antiherojima sa one strane zakona. Možda je i to deo razloga što je film primljen sa ogromnim entuzijazmom u Japanu, osvojivši naslov filma godine u prestižnom magazinu Kinema Junpo, jer su kritika i publika reagovali ne samo na poznate gangsterske trope i prikaz tvrdih momaka sa ulica i iz plesnih klubova već i na Kurosawin ustanički stav i oštru kritiku jakuza kao beskorisnih tumora na tkivu zajednice, tupavih siledžija koje svoju moć duguju samo reklakazala pričama o sopstvenoj snazi i urbanim mitovima o tome koliko su značajan deo japanskog društva.

 

Ovde vredi podsetiti da je u Japanu organizovani kriminal tradicionalno zaista ugrađen u društveni odnos, sa jakuzama koje imaju odnos komplikovanog ali uglavnom čvrstog primirja sa organima reda i pozicijom u zajednici koja se prihvata kao element opšteg društvenog stanja. Organizovani gangovi u Japanu imaju svoje oznake (značke), druge ljude nazivaju „civilima“ i ne samo da drže velike legitimne biznise već i, na kraju dana, čuvaju neku vrstu mira na ulicama i oslobađaju pripadnike zajednice straha od lokalnih siledžija, napaljenih klinaca, silovatelja, entuzijastičnih razbojnika i slično. Jakuze sebe smatraju posebnom društvenom grupacijom sa izvesnim zaslugama (što, ipak, većim delom potiče od njihove istorije u Edo periodu kada su se neki krijumčarski klanovi nametnuli kao ekonomska i socijalna sila i bili prepoznati i od strane države na određenom nivou kao legitimne organizacije) i nisu nepoznate ni recentne situacije kada su reagovali na velike društvene krize i pomagali zajednicu – na primer nakon velikog zemljotresa u Kobeu pre četvrt veka.

 

Sa druge strane, jakuze su, naravno, kriminalci i bave se trgovinom ljudima, narkoticima, reketiranjem i to što, tehnički, ne kradu i što štite zajednicu od lopova u nekoj krajnoj analizi ne bi trebalo da je dovoljno da ih se smatra za dobročinitelje i neku vrstu, jelte, humanitarne organizacije kojoj je čast na prvom mestu.

 

A ipak, to je ono kako su često prikazivani na filmu, pogotovo u periodu pre drugog svetskog rata kada su bakuto kriminalci (kako su tada nazivani zbog svoje sklonosti ka kockanju i organizovanju biznisa vezanog za kocku) imali čitav filmski žanr u kome su igrali ulogu nevoljnih otpadnika od društva zlatna srca, takoreći klasičnih antiheroja. Paralela sa američkim filmom može da se nađe u džejmskegnijevskoj romantizaciji kriminalaca no dok je u Holivudu žanr nastavio da se razvija tokom rata, u Japanu je praktično usahnuo jer je najveći deo produkcije tokom četrdesetih kontrolisala država i usmeravala filmove u propagandnom smeru, kako smo uostalom već i pominjali pišući o Kurosawinom ratnom periodu.

 

Zbog toga je Pijani anđeo došao kao takav šamar od koga se dobar deo nacije, naizgled u sekundi otreznio. Ako je ovo prvi posleratni jakuza-film snimljen u Japanu, on je verovatno i prvi u kome se termin bokuto zamenjuje terminom jakuza koga čujemo izgovorenog nekoliko puta, prevashodno iz usta lokalnog doktora, Sanade, rezigniranog, besnog čoveka koji posmatra kako mu se zemlja pod okupacijom urušava, društvo propada a pijane budaletine koje sebe smatraju modernim samurajima pucaju jedni na druge i trabunjaju unaokolo o časti i lojalnosti.

Moderni pripadnici organizovanog kriminala u Japanu sebe nazivaju terminom gokudo, koji bi se mogao prevesti kao „esktremni put“, romansiraući svoje postojanje kao, jelte, borbu neprestanu u kojoj treba da bude što biti ne može. Termin „jakuza“ koji je rašireniji – a što same jakuze boli – je zapravo pežorativ i označavca luzere, bednike koji se kockaju i gube i nema u sebi ničeg romantičnog.

 

Kurosawi su cenzori strogo zabranili da pravi ikakve reference na američku okupaciju, pa čak i isticanje znakova na engleskom na ulicama – nečeg što je uspeo da provuče u prethodnom filmu, romantičnom i zastrašujućem Divna Nedelja – i Pijani anđeo je film koji bedu, prljavštinu i moralno propadanje pokazuje bez važnog dela konteksta. Nekom manje sposobnom autoru ovo bi umanjilo oštrinu kritičkog sečiva ali ne i Kurosawi i ono što počinje kao socijalna drama o lokalnom doktoru koji se nagledao svega i preko glave mu je ranjenih gangstera i bolesnika od tuberkuloze, transformiše se u belo usijanu basnu o propasti lokalnog jakuza-indijanca, mladog, napaljenog gangstera koji se opija, bije i svađa, kenjajući unaokolo o časti i lojalnosti, nesvestan da ove reči njegovim nadređenima, na kraju dana ne znače mnogo i da će ga otresti kao dlaku sa sapuna kada im više ne bude bio po volji.

 

Ima razloga za ovaj zaokret a glavni razlog zove se Toshiro Mifune. Mifune u ovom filmu igra pomenutog mladog gangstera, Matsunagu, vitak, namršten, zalizane crne kose, obučen po poslednjoj američkoj modi u odelo sa naramenicama, spreman da osvoji svet ili pogine za svog anikija koji je upravo izašao iz zatvora u kome je sedeo četiri godine zbog pokušaja ubistva. Matsunaga je u originalnom scenariju imao manju ulogu dok se priča više vrtela oko doktora Sanade, ali je Kurosawa bio toliko impresioniran intenzitetom, kretanjem, artikulacijama, energijom mladog glumca koji se potpuno uneo u ulogu, da je u finalnom proizvodu Matsunaga praktično kidnapovao film i ostavio Sanadi samo da bude uokvirujuće prisustvo, neko ko gleda, zgražava se i ko na kraju ne može ništa da uradi jer će dečaci uvek biti dečaci.

 

Priča je da je Kurosawi Mifunea preporučio kolega i da ga je ovaj onda gledao na audiciji za neki drugi film i bio toliko zapanjen njegovim „mačjim“ pokretima da mu je odmah dao ulogu. Ovo će biti početak dugačke saradnje i Kurosawa će sa Mifuneom kroz svoju karijeru snimiti još petnaest filmova.

 

Pijani anđeo tako, više hvatajući trenutnu inspiraciju nego sledeći scenario bez skretanja uspeva da spoji socijalnu dramu sa teatralnijim, ikoničkijim intenzitetrom jakuza filma. Doktor Sanada je besni, razočarani vlasnik privatne ordinacije u gradskoj čevtrti koja izgleda kao da se rat završio bukvalno pre pola sata. Prljavština, sirotinja, tuberkuloza, napaljeni lokalni đilkoši koji za sebe misle da su sada samuraji jer ih je neko zadužio da uteruju pare od vlasnika radnji, prostitutke koje se pale na zalizane, namrštene mužjake i sanjaju o romantičnim budućnostima… Sanada sve to gleda i mada ne može ništa da uradi on barem ne ćuti. Najveći deo kritike jakuza i njihove mitomanije stiže upravo iz njegovih usta i Sanada – koga maestralno igra Kurosawin pouzdani saradnik Takashi Shimura – je čovek koji očigledno ne misli da išta ima da izgubi pa ide unaokolo napušavajući sve živo, kršeći sve socijalne norme time što će svakom reći istinu a ne umivenu diplomatsku šarenu lažu ili snishodljivi ulizički program, računajući da je zajednici ipak potreban kakav-takav doktor i da će ga to nekako zaštititi kada kriminalce u lice naziva idiotima i šalje ih kući jer mu je dosta prepirke sa njima. Naravno, Sanada dobije po pičci nekoliko puta u toku filama, ali tačno je da ga ne ubiju – ako već nije postao veliki, poznat i bogat doktor kao njegove kolege sa fakulteta, Sanada je makar svojim tretiranjem tuberkuloze i rana od vatrnog oružja ljudi iz kraja sebe učinio vrednim resursom zajednice. Pa onda valjda, misli on, ima pravo da toj zajednici stalno ukazuje kako je nisko pala.

 

Sanada je taj „Pijani anđeo“ iz naslova, i sa Matsuganom on razvije odnos intenzivne ljubavi/ mržnje dok pokušava da mladog, ludog, prekog i grubog gansgtera izleči od tuberkuloze. Kurosawa sjajno pokazuje različlite faze njihovog odnosa bez mnogo „objašnjavanja“, samo prikazujući kako dva muškarca koji jedan drugog ne podnose na kraju nalaze neizgovoreno poštovanje jedan za drugog.

No, ovo nije film o iskupljenju, pa čak ni klasična džejmskegnijevska priča o antiheroju. Kegni je, naravno igrao u filmovima koji su pokazivali kritičke tonove prema gangsterima, notabilno Lude Dvadesete Raoula Walsha, ali Pijani anđeo je zapravo mnogo više elajakazanovska socijalna drama samo smeštena u milje kriminala i nasilja koji se od socijalne drame ne može razdvojiti.

 

Hoću reći, Pijani anđeo, slično Kazanovim radovima, ne samo da ne romantizuje osobe s one strane zakona već ih temeljito dekonstruiše, pokazujući da beda rađa bedu i da dripački životi vode do dripačke smrti, uspevajući, ipak da očuva poštovanje za ljudsko dostojanstvo i da ne padne u nihilizam.

 

Mifune, naravno, nosi najveći deo ove dekonstrukcije, klateći se pijano, besneći ponekad samo očima a ponekad čitavim telom, pokušavajući samog sebe da uveri o priče o časti i lojalnosti. Njegov aniki – pobratim – Okada je njegov antipod, temeljito jezivo, preteće prisustvo s onu stranu ikakve primisli o iskupljenju, dok je šef porodice, njihov ojabun (koga igra legendarni Masao Shimizu poznat iz Mizoguchjijevog 47 Ronina) onaj od koga čujemo potvrdu da je cela priča o kodeksu jakuza puko proseravanje za naivne klince. Prikazujući ove starije, okorele gangstere, Kurosawa otvara prostor za Mifuneovu intenzivnu glumu i urušavanje lika samog u sebe dok mu telo proždire tuberkuloza a intelekt stid i sumnja. Sa jako malo reči ali sa mnogo fizičke, telesne glume i facijalne mimike, Mifune gradi portret Matsunage, gurajući svoj lik sve jače, sve sigurnije pravo u propast. Ova uloga će, naravno, mladog glumca staviti na mapu japanske kinematografije i od njega napraviti nešto što će Marlon Brando u Americi postati tek u narednoj deceniji, glumeći u Kazanovim i Benedekovim filmovima.*

*A pošto je Pijani anđeo u Američki bioskop stigao tek 1959. godine, Mifuneova gluma je, jasno, poređena sa Brandovom kao da je Brando bio prvi.

Kurosawa ima vremena i za set pisove koji parodiraju gangsterski glamur, notabilno u jednoj izuzetno režiranoj plesnoj sceni u klubu gde japanska džez zvezda Shizuko Kasagi sa orkestrom izvodi Jungle Boogie za koju je tekst napisao sam Kurosawa, kao satiru na američki džez.

 

Kraj filma je izvanredno upečatljiv, sa Matsunagom koji prolazi kroz grozničavi delirijum (posredovan i vrlo simpatičnim „specijalnim efektima“ koji ga prikazuju kako samog sebe vadi iz mrtvačkog kovčega i sebe juri po plaži – koja je, ne zaboravimo, u japanskom verovanju mesto na kome ljudi prelaze iz sveta živih u zagrobni život), a onda rešava da učini jednu poslednju ispravnu stvar – bar onako kako je vide oni koji su odrasli na filmovima koji romantizuju gangstere. Finalni sukob između Matsunage i Okade nije atraktivna akciona scena dvojice mačo šmekera već sramotno, bedno valjanje po podu i prosutoj farbi, drhtanje od straha dvojice muškaraca umazanih kao svinje i konačna, neizbežna a tako glupa smrt.

 

Ipak, film se završava na pozitivnoj noti i nakon što doktor Sanada za svog bivšeg – sada pokojnog – pacijenta ne uspe da nađe lepši epitaf od „jakuze nepogrešivo na kraju naprave loš izbor“, vest o tome da je sedamnaestogodišnja učenica koju je takođe lečio od tuberkuloze ne samo izlečena već i stekla diplomu srednje škole takođe nepogrešivo podseća gde sutrašnjica leži: ne u lupetanjima pijanih lokalnih siledžija koje tripuju da su ulični ratnici, jelte, ako je baš potrebno da nam se ovo bukvalno ispiše. A, sudeći po tome da nam na izbore, čini se, izlaze i Levijatani i Miše Vacići i kapetani Dragani dok nam školovana deca beže u razvijenije krajeve, utisak je da bi RTS Pijanog anđela trebalo da pušta najmanje jednom dnevno sve do izbora 21. Juna.

 

Film: Shazam!

Posted in film with tags , , , , on 25 maja, 2020 by mehmetkrljic

Shazam! je film koga sam propustio u bioskopu jer je bio prikazan u nekom nezgodnom trenutku za mene, ali sam ga dočekao na HBO-u nekih godinu dana kasnije i ako ništa drugo, ovo kašnjenje mi je omogućilo da film dodatno kontekstualizujem čitajući aktuelni Shazam! serijal iz pera Geoffa Johnsa, sa ergelom rasnih crtača kao što su Dale Eaglesham ili Scott Kolins.

Neiznenađujuće, aktuelni serijal nije naročito sjajan – čitljiv je, u najboljem slučaju – ali činjenica da se film, a koji je New Line Cinema pokušavao da napravi još od početka veka, pojavio upravo u trenutku kada je Geoff Johns praktično doživeo svoju apoteozu kao upravnika svega što je DC radio u drugim medijima je notabilna. Naravno, film je završen nakon što je Johns otišao sa pozicije CCO-a i predsednika DC Entertainment, ali nije potrebno mnogo forenzičkog napora da se vidi koliko ovaj film svuda po sebi nosi njegove otiske prstiju. Na kraju krajeva, osveženi origin story za titularnog junaka i, pogotovo, njegovog arhineprijatelja, Dr. Sivanu, potiče direktno iz serijala Shazam! kog je Johns pisao u okviru DC-jevog ributa celog multiverzuma New 52, a sa crtačem Garyjem Frankom, počev od 2012. godine. Još, možda važnije, posle godina u kojima su Warnerovi filmovi po DC stripovima po definiciji pravljeni u mračnijem, pesimističnijem ključu, uzimajući millerovsku interpretaciju originalnog Betmena kao prirodnu startnu poziciju, poslednjih par godina je počela blaga diversifikacija, sa Suicide Squad najpre – gde je Ayer išao na šarmantniji antiherojski nastup – koja se nastavila sa srazmerno žovijalnijim Aquamanom a onda u neku ruku kulminirala sa ovogodišnjim Birds of Prey koji je, kako smo već argumentovali, prigrlio dinijevski koncept Gotama i DC univerzuma generalno, zamenjujući makabr estetiku Kane/ Finger/ Miller (pa i (Scott) Snyder u ranijem periodu) betmenovštine šarenijim, i dalje psihotičnim ali tonalno vedrijim pristupom.

 

Shazam! se ovde uklapa utoliko što ovo i nije Warnerova produkcija – Warner je samo distributer dok je film pravio New Line koji je, kako rekosmo, uostalom pokušavao da ga napravi još od 2000. godine sa bezbroj različitih scenarija i kombinacija u kastu – spretno se uklapajući u činjenicu da ni Shazam! originalno nije bio DC-jev lik i da je njegov ulazak u DC univerzum star manje od pola veka. Naravno, nije ovo prvi DC-jev filmski property baziran na liku što je originalno pripadao drugom izdavaču, ali ako se izuzme Watchmen koji u ovu definiciju spada samo uz malo nerdovske akrobatike, jeste prvi veliki film ovog tipa. Ostali DCEU radovi su uglavnom bazirani na junacima koji su kreirani unutar DC publikacija još u zlatnom dobu i likovi poput Supermena, Betmena, Aquamana, Wonder Woman i – ako ćemo da potkačimo i televiziju – Green Arrow i Flasha su temelji na kojima je DC-jev strip-univerzum kakav poznajemo najmanje od početka šezdesetih, i sagrađen. Shazam! je ovde divlja karta i, uprkos svojoj velikoj popularnosti u četrdesetima, neka vrsta leftfield igrača, praktično alternativnog pristupa savremenoj superherojštini. Uzevši u obzir da ga je režirao David F. Sandberg, Šveđanin čiji je CV prevashodno zasnovan na horor filmovima snimanim u praktično kućnoj radinosti i „distribuiranim“ preko njegovih Vimeo i Youtube kanala, Shazam! je neka vrsta DC-jevog eksperimenta da kreira nešto uporedivo sa Marvelovim Dr Strangeom (ili, čak, al da ne preteramo, Thor: Ragnarokom). Sudeći po solidnoj – mada ne spektakularnoj – bioskopskoj zaradi, ovaj je eksperiment bio uspešan, pogotovo uz kritike koje su isticale svetao ton i srećno ugođene komične elemente filma. Čini se da je svet, pogotovo posle potonuća Snyderovog i Whedonovog Justice  League (a čiju rezurekciju očekujemo sledeće godine na HBO Max) zapravo spreman na Johnsovski povratak nevinosti.

 

Shazam! je strip junak koga svi znaju ali ga niko ne čita. Nastao je 1939. godine kada je izdavač Fawcett Comics uposlio svoje kreativce da naprave lik koji će biti njihova verzija Supermena. Do ove godine „veliki plavi“ je već uživao ekstremnu popularnost u strip-medijumu i scenarista Bill Parker i crtač Charles Clarence Beck su preradili originalnu Parkerovu ideju o timu od šest heroja sa moćima mitoloških bića u pripovest o jednom superheroju sa moćima istih šest mitoloških bića (Solomon, Herkul, Atlas, Zevs, Ahil i Merkur, ako već ne znate i sami, a otud i akronim koji danas čini naslov filma), sledeći direktorski zahtev da Fawcett treba da ima superheroja koji je kao Supermen ali da mu je alter-ego desetogodišnji ili dvanaestogodišnji dečak.

 

Gađajući ovim, nimalo prikriveno, jednu sasvim određenu čitalačku demografiju i oslanjajući se na distinktan, crtački stil C.C. Becka koji je bežao od za to vreme „ozbiljnije“ superherojske estetike slične kriminalističkim stripovima i izdvajao se vedrijim, komičnijim, danas bismo rekli „stripovskijim“ izgledom i dinamikom, bližim mlađim čitaocima, strip čiji je junak nosio ime Captain Marvel je tokom četrdesetih bio toliko popularan da se uvek i svuda ponosno ističe kako je u ovoj deceniji njegov magazin – Whiz Comics – prodavao više kopija od samog Supermena. Uostalom, Joe Simon i Jack Kirby, kreatori samog Kapetana Amerike su već 1941. godine radili na Captain Marvelu – to nešto znači. Ovo je, pokazalo se, bio i svojevresni kamen oko vrata jer je još 1941 godine tadašnji Detective Comics (a danas samo DC) rešio da tuži Fawcett zbog kršenja autorskih prava, tvrdeći da je Captain Marvel blatantan plagijat Supermena. Parnica će krenuti tek 1948. godine, kada su superherojski stripovi već počeli da ispadaju iz mode ali je prvostepeni sud presudio u korist Fawcetta, samo da bi pre nego što je drugostepena parnica – u kojoj je utvrđeno da su neki elementi Supermenovih priča kopirani – okončana, Fawcett, verovatno krvareći novac zbog ionako opadajućih tiraža, pristao da se nagodi izvan suda, plaćajući 400.000 ondašnjih dolara National Comicsu (kako se tada DC zvao) i obustavljajući za sva vremena dalje objavljivanje Captain Marvela.

Kako to već u američkoj strip-industriji zna da bude, dvadesetak godina kasnije, DC će kupiti prava na Captain Marvela i odlučiti da nastavi sa objavljivanjem , ali ne pod istim imenom. Iako je serijal iz 1972. godine svakih par strana naglašavao da je ovo „originalni Captain Marvel“, sam strip je nazvan Shazam! da bi se izbeglo uletanje u klinč sa – pogađate – Marvelom koji je u međuvremenu kreirao sopstveni lik sa ovim imenom a onda otišao korak dalje i zaštitio ga kao robnu marku. Kako je Shazam! iz sedamdesetih bio više rad iz ljubavi za legendarnog urednika Juliusa Schwartza i legendarnog scenaristu Dennyja O’Neila, a ne nekakva velika komercijalna nada, tako je i ovo rebrendiranje bilo prihvatljivo, pogotovo što je, za razliku od današnjih ributovanja kontinuiteta ovog lika i njegovog (dela) univerzume, serijal bio direktan nastavak najkasnijih Captain Marvel priča iz pedesetih sa sve kanonskim objašnjenjem zašto likovi nisu ostarili za dvadeset godina. Ovaj serijal je imao i C.C. Becka na crtežu u prvih deset brojeva i bio iznenađujuće uspela, pomalo postmoderna reimaginacija optimističnog, naivnog superherojskog stripa iz četrdesetih u eri opadanja hipi-pokreta, Votergejta i kraja vijetnamskog rata. Pogotovo su epizode koje je, uskačući da odmeni O’Neila, pisao maštoviti Elliot S. Maggin imale u sebi subverzivne elemente parodirajući hladnoratovsku paranoju ali i „ozbiljnost“ savremenog superherojskog stripa.

Shazam! nije nikada bio mnogo popularan – nakon ovog serijala koji je trajao šest godina DC je periodično imao nove serijale, osamdesetih i devedesetih a onda nekoliko puta tokom prve decenije dvadesetprvog veka, pokušavajući da jedan manifestno zastareli koncept o superheroju koji je istovremeno dečak, i njegovoj porodici i prijateljima – a koji takođe mogu da se „pretvaraju“ u superheroje – ušnira u savremeniji superherojski senzibilitet. Ovo nije bilo naročito uspešno jer je, naravno originalni koncept baziran na ispunjenju dečačke fantazije, sa svom svojom nevinošću, bilo teško uklopiti u post-wolfmanovsko-perezovski, intenzivno grantmorisonovski DC tog doba. Tek kada Geoff Johns bude doživeo svojevrsnu regresiju u sopstvenoj glavi i odlučio da je superherojskim stripovima neophodan odmak od onog što su napravili Miller i Moore (i Morrison, pretpostavićmo, mada to nije rečeno naglas) i povratak kirbijevskoj imaginativnosti, nevinosti i plavom nebu, savremeni Shazam! će dobiti svoju „konačnu“ formu i sazreti, najzad i za bioskopsku inkarnaciju.

 

(Ovde je možda suvišno a možda i prijatno napraviti i jednu malu digresiju i podsetiti se, kad već pominjemo Moorea, da je mali britanski izdavač  L. Miller and Son pedesetih godina, nakon što je Fawcett prestao da im šalje nove epizode Captain Marvela a koje su oni publikovali na ostrvu, kreirao sopstveni lik koji je bio jedva prikrivena imitacija Captain Marvela, kako bi mogao da nastavi sa publikovanjem priča koje su njihovi čitaoci voleli. Marvelman, kako se ovaj lik zvao, imao je nekolikogodišnji srazmerno uspešan izdavački život u Britaniji ali je prestao sa izlaženjem 1963. godine. Onda će, u nekoj vrsti paralelne realnosti onome što se dešavalo u Americi – baš kao što je Marvelman bio paralelna realnost za Captain Marvela – 1982. godine Alan Moore za magazin Warrior napraviti potpuni ribut Marvelmana kreirajući intenzivno postmodernu raspravu sa originalom i odvodeći strip u potpuno novom smeru. Ovo je izlazilo u britanskom magazinu Warrior a kada su reprinti krenuli 1985. godine za Eclipse u kolorisanoj verziji, ime je promenjeno u Miracleman da se izbegne Marvelov gnev. Moore, a potom Neil Gaiman koji je preuzeo ovaj serijal su uspeli da originalni Captain Marvel strip prikažu kao „stvaran“ u Miraclemanovoj fikciji, kreirajući zaslepljujuću metatekstualnu zavrzlamu usred i inače vrlo eksperimentalne britanske superherojske avangarde. Nagađate, danas prava na ove stripove drži – Marvel.)

 

Dobro. Nakon ovolikog uvoda red je da kažem da je Shazam! prijatan film koji je možda samo imao puno sreće da sleti u bioskope u najpovoljnijem trenutku i, a ovo je možda važnije nego što na prvi pogled izgleda – da ima u glavnoj ulozi muškarca. Ovogodišnji krah Birds of Prey je nesumnjivo delimično i posledica Warnerovih sumanutih očekivanja ali i marketinških eksperimenata (na primer to da je u neverovatno dugačkom nazivu filma, onaj najmarketabilniji deo – samo ime Harley Quinn – originalno stavljeno na sam kraj), no ne treba zanemariti ni kužni uticaj comicsgatea i generalnog mizoginog/ alt rajt aktivizma onlajn koji je usmeren na sve što smrdi po „diverzitetu“ i političkoj korektnosti, ali posebno snažno gađa projekte koji su bazirani na percipiranom „feminizmu“. Neću da preuveličam snagu ovog aktivističkog krila savremene ekstremne desnice, ali treba primetiti da je Shazam! upravo onakav film kakav se uklapa u ideju (savremenog) Geoffa Johnsa o superherojima koji su „komforno ćebe“, superherojima kao inspiraciji a ne političkoj kritici, superherojima koji su nostalgija bez negativnog predznaka – podsećanje na ne samo vreme kada je svet bio bolji nego i kada smo mi bili nedužniji. Iako Johns, naravno, danas sa DC-jem ima samo ugovorni odnos i nije njihov zaposleni, njegov recentni veliki projekat za ovog izdavača, Doomsday Clock je upravo apoteoza ovog svetonazora, konačni „obračun“ (ali iz ljubavi, valjda) sa nasleđem Alana Moorea i pokušaj da se Supermen konačno otrgne svojim politilčkim konotacijama i pozicionira kao ekskluzivno simbol nade i inspiracije. Koga zanima, o tome je opširnije pisano ovde.

 

Sve ovo sam ispisao da bih poentirao: Shazam! zapravo nije i sjajan film i da su se zvezde namestile samo malo drugačije – od toga da je montažer bio malo nervozniji pa do toga da se u vreme premijere dogodilo nešto što bi dominiralo naslovima u vestima – mogao je biti i ozbiljan komercijalni promašaj. Shazam! je, zapravo, film koji jedan solidan deo vremena ne uspeva da pronađe svoju radnu temperaturu i u kome se izrazito primećuje kada autori odrađuju obavezne stavove a kada sa strašću rade pomalo prevrantičku superherojsku dekonstrukciju.

 

Jer, Shazam! je istovremeno i tradicionalni superherojski origin story film, ali i parodija na isti, nešto kao kada biste Lethal Weapon i Loaded Weapon spojili u jedno, samo sa PG-13 estetikom i gorkoslatkom emotivnom ucenom koju dobijamo kroz formulu deca bez roditelja + božićna simbolika = profit.

 

Baziran na Johnsovom New 52 ributu Shazama, film ne pokušava da dodatno osavremeni ili racionalizuje origin story i ovde imamo sve po redu, čarobnjaka Shazama, Stenu večnosti, sedam smrtnih grehova i magiju, te dečaka-koji-postaje heroj uprkos svojoj pomalo problematičnoj personi. Billy Batson je u ovom filmu četrnaestogodišnjak koga je majka napustila kao veoma malog dečaka i koji poslednjih desetak godina provodi bežeći iz usvojiteljskih porodica i tragajući za njom, grčevito se držeći nade da je u pitanju samo nesporazum. Naravno, kada je u jednom momentu pronađe ovo je momenat otrežnjenja i, eh, donekle i sazrevanja za klinca koji simbolički postaje čovek – a što nije neslično scenarističkoj postavci prethodnog DC filma, Aquamana. Opet, ovo je film koji se ceo upravo bavi time da četrnaestogodišnjak izgovaranjem magične reči sebe može da transformiše u odraslog muškarca predimenzioniranih „odraslih“ moći, od samog stasa i izgleda, preko snage, izdržljivosti i neranjivosti pa sve do letenja koje su Frojdisti, sećamo se, smatrali simbolom erekcije kada bi se pojavljivalo u snovima. Veliki deo komedijske i samo malo subverzivne energije filma Sandberg nalazi upravo u tenziji između onoga o čemu dečaci sanjaju i onoga kako bi to izgledalo da se ostvari i Shazam! je film koji se u ovome oslanja na matricu što ju je 1988. godine postavio Marshallov Big sa Tomom Hanksom koji glumi dvanaestogodišnjeg dečaka u telu odraslog čoveka. Ovo su, dalje, i najuspeliji delovi filma sa najizrazitijom energijom, pogotovo kod Zacharyja Levija koji glumi „odraslog“ Shazama, i hemijom između dečaka i devojčica u domaćinstvu gde žive usvojena deca. Oni manje uspeli delovi filma su vezani za sve ostalo, odnosno za generički superherojski zaplet koji mora imati arhiantagonistu i sudbinu sveta u fokusu.

Zvuči pomalo nepravedno što koristim reč „generički“ jer scenario Henryja Gaydena verno replicira Johnsovo osavremenjavanje originalnog origin storyja Parkera i Becka  a scenografija ropski prati Frankovu refleksiju Beckovih Whiz Comics panela, ali upravo se tu primećuje kako film nema ni mašte ni energije kada treba da se bavi ovim obaveznim sadržajima. Johnsov Dr Sivana je već i sam bio neprilično stereotipan lik a film ga dodatno utemeljuje u nikada prerasloj traumi iz detinjstva vezanoj za nedostatak očeve ljubavi i mada ima nečega u toj pseudosimetriji gde protagonist pati jer je majka odsutna a nada se da ga ona i dalje voli, a antagonist pati jer je otac stalno tu a ne primećuje ga – ovo je veoma dcjevski klišeizirano psihologiziranje kakvo bi trebalo da je ostalo iza nas kada je Zack Snyder sišao sa voza. Sivana u originalnim stripovima, ali i u DC-jevom relansiranju iz sedamdesetih predstavlja prototip „ludog naučnika“ odnosno „zlog genija“ i njegov naglašeno karikirani prikaz i kod Fawcetta i kod DC-ja iz sedamdesetih je bio integralni deo duha ovog stripa koji je od početka išao na odmak od mejnstrim superherojštine i svojevrsnu, kako i gore rekoh, „stripovsku“, dobronamernu karikaturu njegovih tropa. Naravno, Johns je taj koji će u New 52 ovo prenebregnuti i, ironično, „uozbiljiti“ strip, posebno Sivanu pa onda i film nema kud već da ide sa negativcem koji potpuno protraći sav kempi potencijal što ga je kasting fantastičnog Marka Stronga doneo.

 

Ovo je zaista na neki način usud DC-jevog filmskog autputa – deceniju unazad DCEU je promovisan kao „ozbiljan“ i „zreo“ u kontrastu sa marvelovskim žovijalnijim pristupom, do mere da se pričalo kako se i u samim stripovima insistira na mračnijem tonu i obeshrabruje komedija, a što je, ipak, najviše bilo rezultat ogromnog uspeha Nolanove trilogije o Betmenu. Danas, vidimo po Aquamanu, Suicide Squad i Birds of Prey, vedrina i humor nisu tabu u DCEU produkciji ali Shazam!, film napravljen izvan Warnera i po definiciji postavljen kao dobronamerna parodija na mejnstrim superherojštinu naprosto ne može da ode dovoljno daleko u smeru komedije da bi u potpunosti „radio“, a kamoli se primakao Foxovom Deadpoolu.

 

Utoliko, delovi filma koji se tiču glavnog negativca su vrlo generički i prilično slabi. Sivana je jedva skicirani „villain“ koji sem svog kompleksa što ga tata nikada nije voleo nema maltene nikakav karakter, pa čak ni jasan motiv što želi moć. Udružen sa otelotvorenjima smrtnih grehova, Sivana se pretvara u „letećeg“ superzločinca koji čak nema ni kostim i njegov antagonizam je nemaštovit, dosadan i vrlo očigledno urađen kao obavezan sadržaj filma ali ni mrvu preko. U originalnim stripovima, Sivana je, kako već rekosmo, karikirani zli naučnik sa ergelom pitoresknih sajdkikova i ambicijom da vojno osvoji Sjedinjene Američke Države već u trećem broju Whiz Comics, tj. u drugoj epizodi Captain Marvela i mada je to prilično slično Supermenovom Lexu Luthoru – u tome je upravo cela poenta Sivane, da bude grotesknija, karikiranija verzija Lexa Luthora. Utoliko, kempi Gene Hackman iz Donnerovog Supermana je bliži onome kako bi Sivana funkcionisao u Shazam! nego štoje Strongov ozbiljni ali isprazni negativac.

Drugi elementi filma su bolje realizovani i mada prate Johnsovu osveženu (i „uozbiljenu“) matricu klinca koji pronalazi porodicu – i daruje joj dar kolektivne superherojštine transformišući svoje usvojene sestre i braću u „Marvel Family“ – Sandbergov je rukopis ovde sigurniji. Ono gde ova postavka dobija na dubini – tematika napuštene dece, uklapanja u nove kolektive, maloletničke delinkvencije, konačnog „usvajanja“ porodice – je dobrodošlo, pogotovo uz solidno zabavan ansambl klinaca kao ispao iz jedne od onih komedija koje je Steve Martin u ciklusu Cheaper by the Dozen pravio oslanjajući se na Langov original iz pedesetih. S druge strane, film se možda i previše oslanja na bajkoviti senzibilitet u kome deca prirodno prihvataju onostrano a tenzije unutar porodice usvojenih klinaca se prevazilaze bez mnogo drame – ponovo se vraćam na originalni strip u kome je ideja da je Billy Batson dečak bez roditelja koji spava u podzemnom tunelu metroa a preko dana radi kao najavljivač na radiju bila intenzivno satirična i da je film možda mogao da profitira od zaoštrenijeg tretiranja svoje tematike dece bez roditelja, beskućništva itd. što bi ka približilo originalnom materijalu i uklopilo se u njegov parodijski odmak koji se vidi samo kad tretira superherojske klišee. Valjda ne moram ni da naglašavam da su rasističke karikature iz Whiz Comics epizoda iz četrdesetih ovde sasvim odsutne i zamenjene rasno diversifikovanim ansamblom koji prati Johsnovu postavku iz New 52. To se, makar, valja pohvaliti kao dobrodošlo odmicanje od originala.

 

No, ako ništa drugo, Zachary Levi je odličan kao Shazam! koji ima telo muškarca u kasnim dvadesetim („možda i tridesetogodišnjaka“, kaže u jednoj sceni) ali intelekt, nagone, navike i senzibilitet četrnaestogodišnjaka. Sav sada već žanrovski kanonizovani pripovedački asortiman „origin story“ filmova je u Shazam! umešno imitiran i parodiran sa svim montažama koje očekujete, inicijalnim šokom protagoniste, sumnjama u sebe i odbacivanjima uloge izabranog i Levi ovde ima odličnu rolu sa prenaglašenim, sigurno parodiranim gestovima i facijalnom mimikom i odličnom hemijom između njega i Jacka Grazera koji igra Freddyja Freemana. Stalno ponavljajuća šala na temu toga kakvo superherojsko ime Batson treba da izabere je uspešna, a manifestno postavljanje radnje filma u DCEU a bez „stvarnih“ kameo-pojavljivanja likova iz Warnerovih filmova je odlično odmereno i postiže tu tematizaciju superherojštine kao aktuelne popularne kulture glavnog toka i u intertekstualnoj ravni (sa memorabilijama i dobro uklopljenim referencama na Betmena i Supermena) ali i u metatteksutalnoj gde film jasno postavlja pitanje kako bi izgledalo kada bi tinejdžeri STVARNO mogli da se transformišu u superheroje.

Utoliko mi je malo i krivo što je Shazam! morao da bude i „normalan“ superherojski film sa balastom dosadnog superzločinca i nemaštovito dizajniranih CGI demona čime je manje mesta ostavljeno za očigledno superiorniju parodiju i komediju. Paradoksalno, Shazam! je mogao da bude bolji film sa upola manjim budžetom gde bi bio prisiljen da na subverziji i komediji izgradi svoj čitav slučaj. Naravno, onda to ne bi bio Shazam! iza koga bi stao Warner i ono što nam je ostalo je neobična, ali uglavnom funkcionalna neravnoteža između korporacijske generičke superherojštine i dinamične indie komedije. Dobro, videćemo kako će nastavak izgledati ako ga bude.

Strip: Lepe naslovnice: True Crime Comics

Posted in Stripovi with tags , , , on 24 maja, 2020 by mehmetkrljic

Ne znam koliko su zapravo „lepe“, ali evo tri naslovne strane magazina True Crime Comics iz 1947. i 1948. godine da se vidi kako su izgledale naslovnice stripova posle Drugog svetskog rata a pre uvođenja Comics Code pravilnika. Naime, izgledale su zastrašujuće.

Krimi i horor stripovi su u ovom periodu doživljavali svojevrsnu renesansu sa opadanjem popularnosti superheroja i odrastanjem publike koja je želela i nešto, recimo, realističnije stripove. Tako je Alex Raymond ponudio Ripa Kirbyja, ali, naravno, većina krimi stripova koji su u ono vreme izlazili NISU bili Rip Kirby – sofisticirani white collar detektivski strip – već surova eksploatacija. Magazini specijalizovani za krimiće cvetali su kao proverbijalne pečurke posle kiše, najpoznatiji svakako Crime Does Not Pay (čiju jednu antologiju imam ovde na polici ali mi se ne da da sada ustajem) koga je izdavao Lev Gleason Publications, a koga su svi drugi izdavači, uključujući u ono vreme snažni i agilni EC, pokušavali da stignu.

No, True Crime Comics je izdavao danas skoro zaboravljeni Magazine Village, izašlo je samo šest brojeva između 1947. i 1949.- godine (mada se istoričari danas malko glože oko toga da li je prvi broj – numerisan iz komplikovanih razloga brojem 2 – izašao 1947. godine kako u njemu piše ili 1948. godine) i bio je pre svega pod starateljstvom crtača Jacka Colea koji je bio urednik, ilustrator i dizajner ove publikacije. Colea možda znate kao ilustratora Plejboja iz neke starije faze (umro je 1958. godine sa svega 43 navršene godine života), ali je on u istoriji stripa zapravo najpoznatiji kao kreator supeheroja Plastic Mana koji i danas ima relativno uzbudljiv život pod okriljem DC-ja.

Cole je radio za Leva Gleasona i njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na (starom) Daredevilu, a tokom rata je crtao Spirita (naravno, nepotpisan) dok je Will Eisner služio vojsku. Plastic Man će biti veliki uspeh ovog talentovanog crtača, pogotovo jer mu je priroda ovog superheroja omogućavala da se poigrava sa formom superherojskog stripa na način na koji to njegovi savremenici nisu radili. No, kako je Plastic Man bio sve popularniji (i jedan je od retkih superheroja koji su preživeli prelazak iz zlatnog u srebrno doba), Cole je sve više koristio druge crtače da oni crtaju, a  da on samo potpisuje – to je tada bila praksa, jelte. Kada je superherojština skoro načisto presušila pred kraj dekade, Cole je počeo da radi krimiće.

True Crime Comics, ipak, nije imao dugačak život, ali jeste imao ozbiljan impakt na istoriju stripa u Americi, pre svega jer je korišćen kao pokazni primer da su stripovi brutalna, eksploatacijska literatura ispunjena sadizmom, satanizmom i drugim užasima, i da deci, a koja su, navodno, bila njihova glavna publika (ovde bi na wikipediji rekli ono „citation needed“) ne treba pustiti da im se približe na puškomet. Psihijatar Fredric Wertham će upravo prvi broj True Crime Comics (dakle, ovaj označen brojem 2) koristiti kao argument u svojoj borbi da se stripovima nametne oštra cenzura i njegova knjiga „Seduction of the Innocent“ poziva se na strip iz ovog magazina, Murder, Morphine and Me koji je Cole nacrtao (i, sasvim verovatno, napisao, ali danas postoji izuzetno malo podataka o ovoj publikaciji) i koji je košmarna, navodno istinita životna priča mlade žene što se bavila prodavanjem i konzumacijom opojnih droga i zatekla se, jelte, u paklu kriminala, nasilja i sumanutih halucinacija. Wertham se usredsredio na grafički eksplicitnu, gotovo grotesknu scenu u kojoj protagonistkinja ima košmar gde joj prete izbijanjem oka medicinskom iglom i Coleov crtež je ovde izuzetno ajznerovski ekspresivan i jezovit baš onako kako očekujete od magazina koji se zove True Crime Comics.

Ovaj strip je time postao poznat daleko preko granice neke svoje „realne“ popularnosti, ali je magazin objavljivao i mnoge druge radove kojima je šok-taktika bila najizrazitije oružje. Ovo jesu bili tehnički korektni radovi, da ne bude zabune, nikako klasici žanra ali sasvim na liniji onoga što je rađeno u Crime Does Not Pay i nakon što se True Crime Comics bude ugasio EC će sa svojim publikacijama (prvo Crime SuspenStories a posle njega i Shock SuspenStories) podići letvicu kvaliteta na više. No, dok je trajao, True Crime Comics je pucao iz svih oružja. Skoro bukvalno, kao što će se na naslovnim stranima ispod videti.

I sami stripovi su bili brutalni, ne stideći se krosovera sa hororom, recimo isti ovaj prvi broj je imao strip Demons Dance on Galloway Moor – strip o „najužasnijem zločinu u istoriji“ – a koji je kombinovao gotiku, satanizam, vampirizam… U broju 4 imamo „Sagu o životu Little Jakea Fleaglea“ gde se, između ostalog, ovaj pljačkaš banaka i ubica policajaca prikazuje i kao demon u paklu koji služi pića drugim slavnim kriminalcima poput Dillingera ili Caponea… Samo par strana kasnije imamo prizor kako dečak ubija psa palicom za šta biva brutalno izbičevan od strane svog oca, a to odmah sledi ubistvo mlade žene iz strasti prikazano na izuzetno sadistički način – jedno je sigurno, ovo nisu bili stripovi namenjeni najmlađima, ali je industrija, nakon što je Seduction of the Innocent uzburkao duhove, okrenula pogled ka njima, prepoznala, verovatno, da u deci ipak leže najveće pare i odlučila se za uvođenje Comics Code Authority obeležja na stripovima sertifikovanim za decu. Kako radnje vrlo brzo nisu htele da primaju stripove bez ovog obeležja, čitavi žanrovi krimića i horora su izgubili uporište koje su imali i superheroji će od kraja pedesetih godina ponovo doći u modu a zatim i preuzeti vodeću poziciju na tržištu. Sve jer je Jack Cole želeo da priča priče o „stvarnim zločinima“ i ponudi voljnoj publici malo niskih strasti i adrenalina za deset centi po jednoj svesci.

Naslovnice koje dole vidite uradio je, koliko se zna, sam Cole. Kasniji brojevi magazina su bili za nijansu „pitomiji“, sa scenama saspensa i akcije ali bez prolivanja krvi. Verovatno je Cole već tada reagovao na fidbek koji je stizao – iako Werthamova knjiga neće izaći do 1954. godine, već od 1948. godine je psihijatar pravio veliku buku u javnosti na ime štetnog uticaja stripova na nedužne mlade umove – pa je malo spustio loptu. No, ove tri naslovnice su, moglo bi se reći „stvarni“ duh True Crimes Comics i predstavljaju američki strip na prelomnoj tački posle koje više ništa nije bilo isto:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-05-2020

Posted in metal with tags , , , , on 23 maja, 2020 by mehmetkrljic

Imali smo dobru metalnu nedelju, i to ne samo zato što je novi Killitorous ODLIČAN. Lepo je imati dobru nedelju makar na neki način kad je već opšte stanje tako… loše. Na primer, meni je umrla mačka, sada je kremirana i biće sahranjena uzkoren jednog našeg drveta. Metal? Zauvek. Idemo redom.

Blek metal! Italijanski solo projekat Disamara ima prvi album, Notturna è la quiete i ovo je šest pesama atmosferičnog blek metala kakav meni zapravo jako prija. Hoću da kažem, da ovde, za početak, ima puno poštene, znojave svirke i Maur, koji opslužuje sve instrumente, je snimio izuzetno ubedljiv (možda čak i živi!) bubanj koji odlično nosi pesme. Gitare su, svakako, srazmerno monotone jer atmoblek zahteva određenu količinu monotonije da bi „radio“ ali i one zvuče živo, sa dubokim, jakim basom i dinamičnim ritam-gitarama koje nisu samo zid akorda kao kod slabijih bendova iz slične branše. Pesme su dugačke i duboke, kako žanr to zahteva i ovo je, uz prilično dobru produkciju album uz koji se autentično uživa:

 

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/notturna-la-quiete

 

Za nijansu meni manje zanimljivo, ali „objektivno“ prilično dobro sočinjenije dobijamo sa trećim albumom ruskog DSBM solo projekta SelfDestroyer. Ovaj momak iz Jekaterinburga je 2018. godine  krenuo sa žestokom diskografskom dinamikom ali je, srećom, onda malo stao na loptu pa je Cemetery of Broken Destinies izašao posle dve godinice pauze i čuje se da su ovo promišljene i proživljene pesme. One su i dugačke, najkraća od tri pesme na albumu ima 14 minuta, i pošto se uglavnom kreću u srednjem i sporijem tempu sa mnogo praznih prostora za kontemplaciju, meni je to sve i malo, kako da kažem, ne baš dosadno ali ne ni suviše prioritetno za slušanje. No, Thanataur koji sve ovo piše i svira ima nesumnjivo izgrađenu viziju i zna tačno šta hoće sa ovom izrazito emotivnom, čak patetičnom (u nepežorativnom smislu) muzikom i tu dužina i kontemplativnost imaju svoje mesto. Depresivni blek metal za one koji depresiji hrle.

 

https://selfdestroyerblack.bandcamp.com/album/cemetery-of-broken-destinies

 

Iz Škotske nam stiže Ruadh (aka Tom Perrett) sa svojim drugim albumom, The Rock of the Clyde i ovo je atmosferičan, nežan blek metal sa ozbiljnim šugejzerskim aspiracijama, ali i sa dobro osmišljenim krosoverom sa keltskim narodnjacima. Ovo nije prost, sobni atmosferični metal koga pravi jedan čovek i mada ima introvertnost i harmonsku nežnost karakterističnu za takve bendove, bogati aranžmani, sa sve ženskim pratećim vokalima daleko nadilaze uobičajeni one-man-BM prosek. Album će se nesumnjivo dopasti ljudima koji vole srednjevekovnu muziku, uživaju u romansiranim mitovima i za praznike kosplejuju kao bardovi, dvorske dame, šumske vile i vilenjaci. Iako je Saor, kao poznatiji škotski narodno-atmosferični kolega, čini se, prirodno poređenje, Ruadh ima osoben zvuk, raskošne aranžmane i sasvim svoju filozofiju. Vrlo lepo.

 

https://ruadh-northernsilence.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde

 

https://ruadh.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde

 

 

Norveški solo projekat hriščanskog blek metala Nattesorg izbacio je album Out of the Tombs a koji je zapravo kompilacija pesama sa dva izdanja stara svega par godina, ali u remasterovanim verzijama. Nattesorg nije nužno najbolji sirovi blek metal izvođač koga ćete čuti ijedne nedelje, muzika mu je često veoma monotona a prilično sobna produkcija mu pomaže samo do jedne tačke kada krene da odmaže, ali kako retko imamo priliku da ovde pomenemo neki hrišćanski blek metal projekat, ovaj svakako zaslužuje malo pažnje. Čisto da se proveri stara izreka da Đavao ima sve najbolje melodije:

 

https://nattesorg.bandcamp.com/album/out-of-the-tombs

 

Danski Wolfaz sebe opisuju kao zvuk koji biste dobili kada bi se Darkthrone i Taake udružili da sviraju d-beat punk i to je svakako JEDAN način da se privuče moja pažnja. No drugi, a reklo bi se sasvim nevezan, je taj da izdate solidan EP sa tri pesme bučnog a melodičnog blek metala. Sotes runer je ploča koja sirovost i suptilnost spaja u jedno, dajući tipično skandinavsku brutalnu melodičnost i pržeće gitare, organske blastbitove i atmosferu koja je i mračna i ekstatična u isto vreme. Nema ovde mnogo te d-beat pankerice koju bend reklamira ali mi to uopšte ne smeta, Wulfaz su izbacili bučan i primamljiv EP poštenog blek metala i to je dovoljno:

 

https://wulfaz.bandcamp.com/album/sotes-runer

 

Amerikanci Bound by Entrails su bili neaktivni jedno vreme ali novi EP, Aberration Prayer najavljuje nove diskografske radove. Ovo su četiri pesme muzike koja još uvek ima korene u blek metalu iako je u procesu sazrevanja benda evoluirala daleko preko granica žanra, pa je danas to smeša folk motiva, melodičnog pevanja i energičnije metal svirke. Vrlo dobro produciran i kvalitetno odsviran, Aberration Prayer je EP impresivno širokog stilskog i estetskog zahvata kojem skoro da nisu ni potrebni blek metal elementi jer je uverljiv u svakoj mutaciji svojih dugačkih pesama. Ali lepo je što ih ima:

 

https://boundbyentrails.bandcamp.com/album/aberration-prayer

 

Švedski satanisti Amagedda nisu snimili album od 2004. godine, ali nisu bili ni potpuno neaktivni u protekloj deceniji, sa nekoliko singlova koje su izbacili. Svindeldjup Ättestup je, tako, ipak svojevrsni povratak među žive i četvrti album ovaj bend prikazuje u dobroj formi sa za Skandinavce tipično autentičnim zvukom i idejama. Armagedda interesantno grade na osnovama švedske blek metal klasike pružajući opasnu, preteću ali fascinantnu i veoma melodičnu muziku koja, razume se, potpuno izmiče danas aktuelnim idejama o „melodičnom blek metalu“ bežeći od atmoblek i blackgaze formula. Umesto toga, ovo su pesme pune ledene elegancije i album je kinematska, veoma evokativna kolekcija tema i kompozicija koje se svojim okultnim materijalom bave dostojanstveno i zrelo. Ja sam inače poznat kao primitivac koji blek metal voli skoro jedino kad je brz, ali Armagedda potpuno demoliraju moje slušalačke navike svojom dinamičnom, impresivnom muzikom i promišljenom produkcijom. Fenomenalno:

 

https://armagedda.bandcamp.com/album/svindeldjup-ttestup

 

Finski trio Kasvoton na svom prvom albumu, Jumalansa tappaneet, a posle decenije rada i izdavanja kraćih nosača zvuka daje vrlo dobar argument za svoju viziju blackened death metala. Jumalansa tappaneet je tako ploča koja ima neposrednost i ekspresivnost kakvu intuitivno vezujemo za black metal, ali ima i rifove tipičnije za death metal koji, kada padaju preko brutalnog blastbita i keca, zvuče skoro kao grindthrash (slušajte furioznu Dehumanisaatio). Bend odlično kombinuje te elemente da ponudi devet pesama agresivne ali ukusne, primamljive metal svirke sa dobrom produkcijom i nepatvorenim gnevom. Lepo je kad bend sačeka da sazri pre nego što izda debi album i ovo je baš odlično:

 

https://kasvotonband.bandcamp.com/album/jumalansa-tappaneet

 

Španski satanski Katalonci Mørknatt imaju novi EP, Icarus (ali neće da ga stave na Bandcamp) i ovo je žestok, nagaren (i nagaravljen) black metal sa uticajima thrasha i to zvuči prilično dobro. Španska blek metal scena nije naročito poznata u Evropi i Mørknatt zapravo zvuče skoro kao da su iz Skandinavije sa svojim oštrim zvukom i napadačkim stavom, a njihov satanistički svetonazor i slatke ali opasne melodije su pravilan začin u muzici koja je konfrontativna ali i zavodljiva. Četiri pesme krvoločne svirke u manje od dvadeset minuta, sasvim korektno:

 

https://youtu.be/Q4jpJ_2rLAE

 

Njemački Hexenbrett na svom prvom albumu, Zweite Beschwörung: Ein Kind zu töten imaju vrlo simpatičan pristup blackened rock’n’roll zvuku sa muzikom koja je inspirisana Goblinom i sličnim kinematskim Italo-horror radovima iz sedamdesetih barem koliko i pravim blek metalom. Utoliko, ovo je ploča na kojoj kinematski sintisajzeri imaju posla isto koliko i distorzirane, tremolo gitare a bend iako solidno snimljen i produciran zvuči kao da svira u napuštenoj bioskopskoj sali pred ne više od troje ljudi. Ima ovde sjajne atmosfere i jedne veličanstvene a jeftine epike:

 

https://hexenbrett.bandcamp.com/album/zweite-beschw-rung-ein-kind-zu-t-ten

 

Šveski Sodomisery imaju upitan kvalitet rasuđivanja kad je u pitanju imenovanje benda, ali debi album, The Great Demise im je sasvim solidan. Ovaj bend, koji predvodi izvesni Harris Sopovic – za koga slutim da je poreklom sa naših prostora, jelte – baštini taj malo death metalu okrenuti black metal kakav su recimo u svoje vreme promovisali Dissection i ako vam se to dopada kao koncept, ovo je pristojna, vrlo profi odsvirana i snimljena muzika u kojoj ima dosta melodije i epske atmosfere. Bend čine muzičari sa dosta iskustva u drugim projektima i čuje se taj kvalitet i u pisanju i u svirci. Sodomisery su razgovetan, pa i srazmerno prijatan bend u odnosu na uobičajeni blek metal program koji ja ovde guram pa poslušajte ako vam se to čini kao zgodna ponuda:

 

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/sodomisery-the-great-demise

 

Árstíðir lífsins su bend za koji se po imenu vidi da je sa Islanda, ali zapravo ga čine jedan Islanđanin i dva Nemca od kojih jedan već duže živi na Islandu. Nepotrebno znanje? Pa, svakako. Enivej, ovaj bend, čije ime znači „Životna doba“ izdao je, evo, već šesti album za deceniju rada i Saga á tveim tungum II: Eigi fjǫll né firðir je direktan nastavak prethodne ploče, jedan meditativan opus pun gudačkih instrumenata i zamišljenog šaputanja. Ima ovde i propisnog metalisanja ali proći će skoro deset minuta dok čujete prvi distorzirani akord u trećoj pesmi, Sem járnklær nætr dragask nærri a koja i sama traje deset minuta i bezbedno je reći da Árstíðir lífsins nisu ekipa koja stvari radi na brzinu. Kompozicije na ovom albumu su ekspanzivne, epske dužine i širine i čine deo dužeg narativa koji se ne iscrpljuje u kraktim, eksplozivnim ejakulacijama gneva. Kada Árstíðir lífsins sviraju žestoko to zvuči JAKO ubedljivo i pravi izvanredan kontrast tihim, snolikim akustičnim pasažima i šapatu. Veoma dugačka ploča ali vredna truda.

 

https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-ii-eigi-fj-ll-n-fir-ir

 

A iz Finske dobijamo debi još jednog solo projekta. Ime benda je Kryptamok a njegov jedini član, Hex Inferi (aka Mika Packalen) se ovde pokazuje kao dobar domaćin nudeći na albumu Verisaarna vrlo ubedljivu, žestoku old school svirku. Kryptamok je veran drugotalasnom blek metalu sa mešavinom epskih, ledenih melodija i ozbiljne žestine u izvođenju. Ovo je istovremeno nervozna, besna muzika, ali i dostojanstvena meditacija na vječne teme, sve urađeno vrlo profi i kvalitetno sa aranžmanima koji tačno znaju kako da harmonski razviju Packalenove brutalne, ratničke rifove. Odlično je i pevanje i ovo je još jedan album premijum kvaliteta sa finske scene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=mhg2YAHibPU

 

Isti izdavač, Purity Through Fire, se ove nedelje iskazao i debi albumom nemačkih Slagmark i Purging Sacred Souls je gruba, sirova ploča blek metala sviranog iz duše. I to duše pune mržnje i gneva. Ovo je, ne treba ni napominjati, ponovo vrlo old school pristup, muzika testerišućih gitara i premlaćivanih bubnjeva uz jeziva cepanja larinksa tamo gde drugi bendovi imaju pevanje. No, Slagmark nisu tek još jedan garažni blek metal projekat sa bandcampa, a što se čuje iz kvaliteta kompozicija koje imaju autentične emocije i pamtljive melodije a čemu vrlo hardkor izvedba veoma pogoduje. Iz duše, kako rekosmo:

 

https://slagmark.bandcamp.com/releases

 

Stoner! Naši dobri poznanici iz Meksika, Vinnum Sabbathi i australijski Comacozer imaju split Here & Beyond, sa tri pesme teškog, psihodeličnog stoner metala. Vinnum Sabbathi su sasvim na liniji svog poslednjeg izdanja, sa teškim, masivnim, džemovima urađenim iz jednog pokušaja a na koje su dodati semplovi i pošto ovaj bend veoma dobro zna šta radi, ovo ne zvuči neusmereno i lutalački već fokusirano i moćno. Comacozer su znatno mekši, opušteniji i više, jelte, laid back u svojoj jednoj, šesnaestominutnoj pesmi, dajući nam duboki space rock i prijatnu meditativnu muziku koju nose disciplinovani bas i bubanj a farbaju moćno razigrane gitare:

 

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/here-beyond-split-w-comacozer

 

https://comacozer.bandcamp.com/track/sun-of-hyperion

 

Grci Seer of the Void svoj album Revenant izbacuju tek u Avgustu ali su ga već dali na promociju omiljenom JuTjub kanalu i ovo je vrlo solidan, mada ne revolucionaran doom metal satanističkog usmerenja, ali sasvim stonerske, opuštene i gruvi atmosfere. Istini za volju, Seer of the Void nisu nešto mnogo maštoviti i njihove pesme su uglavnom bazirane na ponavljanju teških, masnih rifčina preko bubnjeva koji sviraju spore, ritualne ritmove. No, bend ima dobar zvuk, pogotovo tu bogato distorziranu gitarčinu i to u mnogome iznosi pesme, čak i uprkos pomalo neimpresivnom pevanju. Pokazuje se, jelte, da, ako imate dobre rifove i dobar zvuk gitare, više od pola posla u doom metalu je već obavljeno. Dakle, možda ne obavezna lektira, ali prijatno:

 

https://seerofthevoid.bandcamp.com/releases

 

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/seer-of-the-void-revenant

 

https://youtu.be/VGRGvVtHQ0o

 

Oh, ali zato Italijani Black Rainbows imaju novi album za Heavy Psych Sounds Records i Cosmic Ritual Supertrip je baš ono što piše na pakovanju: kosmički, ritualni supertrip. Dobro, zapravo je ovo izvrstan album zaraznog, šmekerskog, malko drogiranog hard roka, kao, uostalom, i njihov prethodni opus koji smo hvalili, ima dve godine. Black Rainbows odlično pakuju taj neki ’70s senzibilitet psihodeličnog, prljavog, garažnog roka u moderniji, teži, distorziraniji i glasniji zvuk tako da se dobije idealna kombinacija metala, garažnog panka i psihodelije. Bend i dalje ima talenat za moćne rifčine, komunikativan vokalni stil i pamtljive melodije, ali ima i supertežak zvuk, basčinu koja se džilita ispod gitara i sparinguje sa teškim bubnjem i ovo, mada preglasno masterovano, odiše zdravljem i lepotom. Još jedan siguran pogodak za Italijane.

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-rainbows-cosmic-ritual-supertrip

 

SadBoots su odličan brazilski kvartet iz Belo Horizontea koji svojim EP-jem Shoeshine takođe donosi dah sedamdesetih, izbluziranog teškog roka i tog nekog vremena kada je bavljenje rokenrolom još uvek delovalo kao opasna rabota. Ali i duševna. Shoeshine ima četiri pesme sa puno bluza ali i dobrog raspoloženja, kojima je najveća zamerka da se, u inače dobrom pevanju možda za nijansu preglasno čuje brazilski naglasak, ali to, sa druge strane i doprinosi šarmu ovih izvedbi. SadBoots su inače veoma ubedljivi sa svojim velikim, jakim rifovima, sjajnim bek vokalima i generalnom atmosferom žurke koju donose. Vrlo lepo:

 

https://sadboots.bandcamp.com/album/shoeshine

 

Juice Oh Yeah nije novi projekat popularnog beogradskog repera već ruski bučnorokerski duo čiji je drugi album, Juice Oh Yeah (prvi se zvao Sila Vselennoy) izuzetno upečatljiva kolekcija pesama odsviranih mahom samo na bas-gitari i bubnjevima. Ima ovde i drugih instrumenata, poput kvalijatura, bendža, dvanaestožičane gitare tu i tamo, ali je album prevashodno odrađen na basu bez pragova i bubnju, sa pesmama koje imaju psihodelični, suncem opaljeni feelgood gruv i jaki volumen koji će se dopasti i metalcima čak i ako ovo nije zaista metal. Bend sebi pripisuje i eksperimentalnu etiketu i ovo je fer s obzirom da je u osnovi njihova muzika ipak neki rok a da je evoluirala u psihodeličnim smerovima daleko izvan puke „rok“ sfere, usvajajući skale i harmonije koje se ne osećaju sasvim kod kuće u tradicionalnoj zapadnjačkoj (ili tradicionalnoj bluz) intonaciji. Uz eksperimentisanje ide i malo džemovanja i neke pesme kao da su mogle da budu za nijansu dorečenije, zapravo kao da su na poentu mogle da pređu ranije, ali ako ste u dobrom raspoloženju za bučnu ali opuštenu psihodeličnu muziku, Juice Oh Yeah će vam leći:

 

https://juiceohyeah.bandcamp.com/album/juice-oh-yeah

 

Viskonsinski Wailin Storms ima novi album i Rattle je elegantan čin balansiranja između teškog doom/ post metal zvuka i, recimo, noise rock estetike koja malo vuče na Jesus Lizard i njihovu braću i sestre. Sve je to veoma glasno i dramatično i iako u osnovi koristi mnogo nemetalnih alatki čini mi se da je metalcima vrlo blisko na ime svoje energije ali i majstorski građene atmosfere koju nose zavijajuće gitare, ritualni bubnjevi, a nadasve jak, moćan bas koji je kičma cele muzike i nosi je sa sigurnošću unapred. Zato gitare i imaju prostora da prave toliko buke, a pevač da ovako teatralno izvodi svoje akrobacije i Wailin Storms su skoro kao da ste uzeli mladog Nicka Cavea i naredili mu da svira metal. Kako vam to zvuči?

 

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/rattle

 

Hairless Monk iz Ajove je jednočlani psihodelični stoner projekat jednog Jacoba Willenborga i njegov novi album, Monolith je sada već uobičajeno instrumentalna i vrlo tripozna proslava glasnih, jako isprženih gitara i tribalnih ritmova. Willenborg vrlo lepo svira sam sa sobom, praveći muziku koja ima tu neku old school industrial disciplinu ali i naglašeni psihodelični sloj preko diktata ritmova i to dosta dobro funkcioniše. Odsustvo vokala sve možda čini za nijansu hermetičnijim nego što bih ja voleo ali u muzici se događa dovoljno stvari da mi se zadrži pažnja. Kućno ali solidno:

 

https://hairlessmonkmusic.bandcamp.com/album/monolith

 

Norveški Kryptograf najavljuju svoj prvi album što izlazi u Junu singlom Crimson Horizon i ovo odlično zvuči. Kryptograf su inspirisani kasnim šezdesetima i psihodeličnim hard rokom iz tog vremena pa u ovoj pesmi odlično kombinuju svemirski psihodelični ugođaj i melodični, a opet vrlo teški rok poznijeg hipi perioda. Mogao bi ovo biti odličan album:

 

https://youtu.be/j6RmmhlYW7E

 

Drugi album argentinskih Babas del Diablo a koji se zove  EL ORIGEN DEL H​@​MBRE izašao je još početkom meseca ali vredi da se i kod njega zapljunemo jer je i ovo jedna lepa kolekcija pesama koje jesu metal ali su primamljive i za publiku kojoj „žanrovski“ metal nije blizak srcu. Babas del Diablo vole jake rifove, glasne bubnjeve i melodične refrene (sve na španskom pritom, prelepo), bez nekakve ambicije da to zvuči kao neki drugi bend, ili da bude „komercijalno“. Ovo je samo glasna, vitalna muzika, snimljena dosta dobro i bliska svakome ko voli metal, pank ili bučni rok:

 

https://babasdeldiablo.bandcamp.com/album/el-origen-del-h-mbre

 

 

Doom publika koja ište nešto presporo, preteško, pretužno, ove nedelje bi trebalo da dođe na svoje sa drugim albumom italijanskog jednočlanog funeral/ blackened doom projekta Noctu. Gelidae Mortis Imago je dugačka, ekstremno spora i atmosferična ploča koja se nalazi na granici karikature, čak i za muziku kao što je funeral doom koja je već sva u graničnim oblastima. Ovde pre svega mislim na zvuk koji je, kada jednom prođe lepi klavirski uvod, vrlo udaljen, prilično mutan i kao da se zaverio da i inače neprozirnu muziku učini još neprozirnijom. Ali ako ste skloni ovakvoj muzici, za Noctu se vredi pomučiti. Ovo nije album koji sanja o top listama, radijskoj eksploataciji i intervjuima za popularne JuTjub vlogove već hardkor eksploracija kraja života i večnosti smrti, kroz glacijalno spore, svečane, ali ne zanosne već, naprotiv, sasvim racionalne, smirene muzičke stavove i, ako izdržite do finalne kompozicije, monumentalne Isolato Da Un Mondo Senza Speranza, njenih pola sata mučne, spore ali veličanstvene dekonstrukcije žanra i muzike kao medija će vas, sasvim moguće, posve hipnotisati:

 

https://noctuitaly.bandcamp.com/releases

 

Okrutan, težak, brutalan, mračan sludge metal prodaju nam vankuverski Heron na albumu Time Immemorial i ovo je muzika matematički ugođena da vam ne bude prijatno a da ipak ne možete da odvojite uvo od nje. Mislim, ako ste sjebani i tako to. Hoću reći, mene ovo jako prima, sa svojim napalm-gitarama, vrištanjem i ritmovima koji biju ko iz haubice, sa svojom crnom, hermetičnom atmosferom i  dobrim miksom (koga ni jako glasan master nije uspeo da sasvim upropasti) (mada se trudi, dovodeći ceo snimak na ivicu nepodnošljive distorzije) i kada Heron, kao u Boiling Ancient Light i Void Eater izvuku iz sebe jedan skoro relaksiran gruv, to je iznenađujuće dobrodošao predah na ploči ispunjenoj sadističkim prebijanjem. Ovo je album koji traje manje od četrdeset minuta a što je idealno s obzirom na intenzitet kojim je odsviran. Vredno:

 

https://heronsludge.bandcamp.com/album/time-immemorial

 

Old Man Gloom su se nakon smrti basiste Caleba Scofielda i šestogodišnje diskografske pauze vratili sa ne jednim već sa dva albuma. Seminar VIII: Light Of Meaning i Seminar IX: Darkness Of Being su prilično dobri apdejti zvuka koji Aaron Turner i ekipa vrte, evo, već više od dvadeset godina, podsećajući da se u ono vreme to još nije zvalo post metal a ni reč sludge nije nužno značila ono što znači sada. Kako bilo da bilo, ovo su glasne, energične ploče uobičajene kombinacije horor gestova i nežnih, naivnih emocija i mada ja Aarona Turnera nikada nisam ubrajao u ekipu vrhunskih umetnika koji trasncendiraju metal svirajući ga bez stida (gde on sebe bez sumnje vidi) – a to se ni sada ne menja – ovo je vrlo pristojno za slušanje i, sa sigurnim songrajtingom, dobrim miksom i nepogrešivim masteringom Jima Plotkina, predstavlja vrlo dobru ponudu za ovu godinu:

 

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-viii-light-of-meaning

 

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-ix-darkness-of-being

 

Nemački Azid Spit sebe opisuju rečima „punkmetalrock, lofi, fuckyou“ i to je maltene dovoljno da se verno predstavi zvuk i senzibilitet singla Toxic Fix/ Skeleton King. Za slučaj da treba još neka reč, evo: distorzirano, prljavo, zarazno, pankerski, rokerski i metalski sve u isto vreme, prebrzo za stoner, prenaduvano za pank, sa nekim stvarno dobrim metal rifovima  (u Skeleton King pogotovo). Jako dobro zvuči:

 

https://azidspit.bandcamp.com/album/toxic-fix-skeleton-king-7

 

Koarse iz Vašingtona sviraju vrlo prljav, jako distorziran i nisko naštimovan sludge metal na EP-ju Pink Doom. Sludge ume da bude ekstremno agresivan stil a kod Koarse se ovo ispunjava u ekstremnim vokalima (koji nešto nalik ljudskom glasu dosegnu tek na pesmi Part III) i brutalnoj težini. Korase, ipak, imaju i malo garažnog šmeka i uspešno kombinuju death/ sludge krvoločnost sa malo lepršavije, pankerske estetike. Poslednja pesma je, pak, spori, mrtvački doom sludge i ovaj EP ima ponešto za svakog (dok god taj svako voli ekstremno i brutalno):

 

https://koarse1.bandcamp.com/album/pink-doom-ep

 

Zgodna minijatura stiže nam u formi EP-ja  Les Anathèmes pariske ekipe Maps and Foils. To su tri pesme nekakvog avangardnijeg thrashcorea izmešanog sa malo progresive u vrlo kratkim pesmama, sve sjajno odsvirano i miksovano i toliko kratko da ostavi čoveka sa ozbiljnim apetitom za još. Pa i pevanje na Francuskom! Sjajno:

 

https://mapsandfoils.bandcamp.com/album/les-anath-mes

 

Barren Womb su finsko-norveška momčad koju zovu (ili sami sebe zovu) najvrednijim bendom na andergraund sceni. Ne znam za to ali novi album, Lizard Lounge je dobra kombinacija panka, noise rocka i metala, sa hrapavim, distorziranim zvukom i dobrim gruvom. Bend ima rokerski šmek, nojzersku eksperimentatorsku narav ali i metalsku ljubav prema težini a da se ni na jednu stranu na naginje dovoljno dugo da padne. Fina ploča:

 

https://www.youtube.com/watch?v=nXn2jyL-KwU&list=OLAK5uy_n28Rce1K-6RoWVHGfOziUsBZ9f7k4_fdA

 

 

Nisam nešto zapaljen da čujem SVAKI instrumentalni power metal album koji se pojavi na svetu ali s obzirom da je Ancient Awakening snimio jedan čovek, Norvežanin, Dan Johansen (očigledno etnički Danac, kad smo već kod toga), poslušao sam ga i impresioniran sam. Johansen nastupa apsolutno unutar vrlo klasične (da ne kažem neoklasične) tradicije ovakve muzike, koju je kanonizovao rani Yngwie Malmsteen i ima ne samo veštinu da sve što zamisli i odlično odsvira, već i, možda i važnije, dobre ideje. Ovo je album koji se apsolutno oblaporno prepušta svojim „shred“ ekscesima ali zbilja ima i dobre pesme sa zavodljivom narativnom inercijom i mada sve ima samo malčice „demo“ zvuk, poglavito zbog programiranog bubnja, ovo je apsolutno impresivan opus ako volite ovakvu muziku.

 

https://danjohansen.bandcamp.com/album/ancient-awakening

 

 

Iranski Pointed Mutation ima prvi EP na kome su i pesme sa prva dva singla ali i dva nova komada (od kojih je jedan, doduše, samo intro). S obzirom da o iranskoj sceni uglavnom ne znamo bogznašta, prijatno je iznenađenje čuti izvrsnu produkciju i izuzetno profi muziciranje na ovom EP-ju. Muzički, Pointed Mutation mešaju death metal i groove metal na način koji je, meni barem (a ja nisam neki ljubitelj groove metala), prilično uspeo, sa dovoljnom dozom gruva da ovo bude prijemčivo širim masama, a bez pozeraja i siledžijstva koje se neretko vezuje za takvu muziku. Ovaj EP je tako negde između Sepulture i The Haunted, sa kvalitetnim, možda malo metalcore pevanjem i mada groove elementi muzike ne umiru od originalnosti, ovo lepo teče i lepo se sluša:

 

https://pointedmutation.bandcamp.com/album/engineering-the-unhuman

 

Ako vam se prošle nedelje dopala kompilacija čileanskih thrash bendova napravljena od strane ruske etikete Global Thrash Attack, nije nemoguće da ćete biti oduševljeni ovonedeljnom kompilacijom kolumbijskih bendova koje je sklopio isti izdavač. Koordinate su uglavnom iste i ja sam ponovo raspamećen kako je ovo dobar izbor i u muzičkom i u produkcijskom smislu. Iako, kao i svaki pošten čovek, ja volim latinoamerički thrash metal, istina je i da je veliki deo te muzike koji danas čujemo na Bandcampu uglavnom rudimentaran i produkcijski vrlo siromašan. No Rusi u Global Thrash Attack su majstori svog zanata pa iznova biraju bendove koji imaju ono što od južnjačkog thrasha želimo – sirovost, surovost, neposrednost, brizantnost – ali i ono što od njega samo priželjkujemo, a to je tehnički kvalitet i dobar zvuk. Colombian Thrash Attack isporučuje i jedno i drugo sa 15 bendova koji svi, jelte, cepaju baš kako treba, podsećajući na najbolji način na thrash eksploziju sa polovine osamdesetih i tu neku energiju prvog talasa kada se malo filozofiralo a mnogo tuklo. Kao i u slučaju prošlonedeljne kompilacije, i ovu možete kupiti za bilo koju sumu novca a izdavač i čitav svoj katalog nudi, sa popustom, za smešnih 16,10 dolara. Pa kako ih ne voleti?

 

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/colombian-thrash-attack-compilation

 

Još thrasha? Može, evo split albuma dva češka benda koji je izašao pre par nedelja ali vredi da se zavrti i danas. Murder Inc. imaju intro i četiri pesme razaračkog, glasnog thrasha koji se ne zamara nekakvim visokoparnim temama (prva pesma se zove Anal Canal) ali ni muzičkim filozofiranjem i ovo je kvalitetan ali jednostavan, spontan thrash metal koji juri napred razaračkom energijom i urla ko blesav o smrti i seksu. To je taj neki raspon koji očekujete od ljudi (i žena) koji su, sudeći po slici, u svojim ranim dvadesetim godinama, Dobra produkcija, odlične solaže, generalno snažno. Kaar su za nijansu stariji bend, sa nešto više diskografskog iskustva pa i zvuče možda za mrvu izgrađenije u zvuku. I ovo je thrash metal bez filozofiranja, brzog tempa i ogromne energije, ali su aranžmani, bez obzira na tu sprintersku estetiku, nešto kompleksniji. Možda na prvo slušanje najviše u uši upadaju pamtljivi rifovi koje bend uspelo provlači u svakoj pesmi, a svakako pomaže i stamena, odlična produkcija koja muzici daje snagu bez suviše žrtvovanja dinamike. Sjajno izdanje za svakog ljubitelja old school thrasha:

 

https://murderinc.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

 

https://kaarthrash.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

 

Thrash metal je ime igre (eh…) i na albumu Good Friends, Bad Company italijanskih Hellcome! ali njihova interpretacija thrash formule je i savremenija i šira od žanrovske pravovernosti. Ako ćemo pravo, Italijani i ne sviraju „čist“ thrash već od njega polaze da bi svoju opsednutost alkoholom i dobrim zezanjem kanalisali kroz pesme koje idu i u thrash’n’roll stranu, znaju da budu simpatično melodične ali umeju da budu i mračnije i opasnije. Generalno, Good Friends, Bad Company se ne iscrpljuje u feelgood vajbu koji se nudi za predjelo i ovde ima interesantnih permutacija thrash formule, sa melodičnim refrenima ali i atmosferičnim pasažima. Nije ovde sve SJAJNO ali je u celini album prilično zabavan i drži pažnju. Plus, vrlo dobra produkcija.

 

https://hellcomeband.bandcamp.com/album/good-friends-bad-company

 

I još thrasha? Nema problema! Dead Sentry iz Manitobe imaju debi album i mada je bend, reklo bi se, implodirao i sada ima samo jednog člana, ekipa je ipak doprinela snimanju i ovo nije ploča koju je snimio samo Stefan Smith a koji prevashodno svira gitaru i peva. Enivej, Dead Sentry, kako se i album zove je ploča kvalitetnog, tehnički naprednog thrash metala sa jasnim korenima u zvuku Kreatora, Devastation, Megadeth i sličnih bendova. Ploča je snimljena jako čisto i zvuk je zdrav i moćan to onda omogućava da se ceni kvalitet kompozicija koje umeju da potraju. Mada bend ne odlazi u ekscese (pesme su između četiri i šest minuta uglavnom), ovo su interesantni aranžmani rifova i strofa-bridževa-refrena sa jakim oslanjanjem na tvrdi rif-rad i veoma upečatljivim vokalom koji zvuči kao mladi Dave Mustaine na steroidima. Nisam siguran ima li budućnosti za ovaj bend, jelte, ali ovo je impresivan debi album uglavnom srednjetempaškog, razgovetnog ali tvrdog thrash metala koji meni vrlo prija:

 

https://deadsentry.bandcamp.com/album/dead-sentry

 

I za JOŠ thrasha, od no bullshit vrste, evo nama OPET Wraitha koji su svoj prošlogodišnji album, Absolute Power (o kome sam imao umereno lepe reči sve gunđajući da je dobro ali predvidivo) dopunili ovog meseca izašlim EP-jem, Index Case: The Quarantine Sessions… i ponovo izdali. I, mislim, dobro je. Album mi se na novo slušanje zapravo dopada više nego prvi put – ipak sam sada devet meseci gluvlji – a nove četiri pesme su mi prijale i pre par nedelja, pa je sve u paketu zapravo vrlo prijatna ponuda:

 

https://wraith-us.bandcamp.com/album/absolute-power-special-edition

 

Čilanci Crisis de Pánico na EP-ju Herencia imaju dobar omot i tri pesme pristojnog, vrlo ekspresivnog thrash metala. Ovo je muzika koja bendu, reklo bi se, veoma znači jer se oseti jaka strast u izvođenju i mada pesme nisu sad neki brilijanti inteligentnog komponovanja i aranžiranja, one lepo izlaze i prenose emociju koja je bendu očigledno važna. Meni se dopada:

 

https://crisisdepanicobanda.bandcamp.com/album/herencia

 

Iz Ukrajine nam dolazi Dmitry Prasolov, inače bubnjar thrash metal benda Reabilitator, koji pod imenom Metal Disease snima solo albume. Na programu je, neiznenađujuće, i dalje thrash metal stare škole i mada njegov drugi album, Deadly Attack nije neka sad nešto prevratnički dobra ploča, Prasolov svira sa dosta strasti i isporučuje jednostavan i šarmantan thrash uz koji bi, da je sada 1985. godina, klinci vozili skejtborde i pili pivo iz konzervi. Ako volite The Accused ili Agnostic Front iz osamdesetih, ovo je album izrazito naklonjem tom istom điru:

 

https://metaldisease.bandcamp.com/album/deadly-attack

 

Bosanci Misery Crown imaju novi EP, Northern Wind i mada ovo nije muzika nužno sasvim bliska mom ukusu, kvalitet apsolutno treba isticati kad se na njega naleti. Bend je sada već veoma sazreo provlačeći svoj „južnjački metal“, vozeći odličan gruv, prijemčive tribalne melodije i aranžmane koji dopuštaju da muzika ima više slojeva što se lepo dopunjuju i ne smetaju glavnim temama kompozicija da zablistaju. Northern Wind je, kaže bend, i konceptualni EP sa temama koje se bave njihovom zemljom i mada pesme imaju naslove koji će nama nešto značiti (Una, K.R.A.J.I.N.A.), tekstovi na engleskom su dovoljno apstraktni da budu prijemčivi širokom zahvatu publike. Misery Crown sada već vrlo uspelo balansiraju između tvrđeg progresivnog, groove metala i neke, recimo, komercijalnije note nalik na, hm, Audioslave ili štogod slično i mislim da će ih ovaj EP promovisati u sam vrh regionalne metal ponude.

 

https://miserycrown.bandcamp.com/album/northern-wind-ep

 

Ako volite rani Dillinger Escape Plan, singl pod nazivom Daughter’s benda HU-MID bi mogao da vam prija. Ovi momci, koji sebe nazivaju i najagresivnijim bendom u Toledu, nimalo prikriveno obožavaju DEP i njihova muzika je nervozni, disonantni, ritmički stalno nemirni mathcore sa dosta spretnosti u pisanju pesama i izvođenju tih komplikovanih kompozicija, a i sa dovoljno sirovosti da sve ne zvuči kao laboratorijski eksperiment:

 

https://humidtheband.bandcamp.com/album/daughters

 

Helsinški Minus One imaju zanimljiv EP „alterna-thrashing punk-metal“ muzike, kako je sami opisuju. A taj frankenštajnovski opis zapravo dobro oslikava realnost koju dobijamo na Karma Reiteration. Ove četiri pesme imaju eksplozivnost i neposrednost panka, razgovetnost tog nekog alternativnog roka, ali i težinu i brutalnost (ekstremnijeg) metala kroz death vokale, tremolo rifove i blastbitove. Da bi sve to zajedno uopšte funkcionisalo treba znati napisati pesme i Minus One drže lepu lekciju iz spajanja disparatnih elemenata u organsku, zdravu celinu sa opskurnijim, hermetičnijim momentima koji smenjuju melodične, himnične pasaže a da sve to smisleno sedi jedno uz drugo uz pametne harmonske prelaze, ritmičke celine i dinamičke varijacije. Bend, pametno, ostavlja najkompleksniju, najimpresivniju pesmu za kraj i može da se pohvali odličnim zvukom i produkcijom. Veoma impresivan EP:

 

https://minu5one.bandcamp.com/album/karma-reiteration

 

Kardifski This is Wreckage su manje metal, više neki tvrdi noise rock bend – na Bandcampu se pominju Jesus Lizard i Killing Joke, što je dosta srećno poređenje – ali je metal slušaocu muzika na albumu I Don’t Live, I Exist sigurno bliska. This is Wreckage baziraju pesme na mišićavom, jako prominentnom basu, sinkopiranom gruvu gde se bubanj savršeno uz njega uklapa, a preko čega ide bombardovanje disharmoničnim gitarama i izvikivanim vokalima. Naravno, ima mnogo bendova sličnog usmerenja, ali Velšani se izdvajaju kvalitetom – što pesama, što izvedbe, što produkcije. Ovo je vrlo zapaljiv paket, od početka do kraja, ispunjen nervoznom, eksplozivnom energijom. Velšani su album stavili na Bandcamp još u Martu, ali su u međuvremenu postigli sporazum da se to u Julu objavi na vinilu za američki Forbidden Place Records, pa otud uleteše i meni u orbitu. Sjajni su:

 

https://thisiswreckage.bandcamp.com/album/i-dont-live-i-exist-2

 

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order

 

Čileanski El Bosco su takođe tu negde, između noise rocka i metala, možda donekle nalik na, recimo, Therapy? i njihov album, Transmogrified je bučna, razigrana ploča brzog tempa i raspevanih refrena koja će prijati i normalnijoj publici. Ima ovde, takođe, i sasvim dovoljno „pravog“ metala za moj ukus (recimo, Hammer of Destiny sa svojim sinkopiranim ritmom i rifovima koji blago omažiraju Iron Maiden), a ploča je solidno producirana i ima veoma mnogo energije. Oraspoloži ovo:

 

https://elboscobanda.bandcamp.com/releases

 

U vestima iz klasične heavy metal sfere imamo album finskih Satan’s Fall sa kraja Aprila koji bih ja, tipično, preskočio jer je malo star ali kako je u pitanju kompilacija njihovih još starijih radova, onda može da prođe. „Može da prođe“ je i generalna ocena opusa ovog benda koji radi u rasnom heavy metal ključu, provlačeći NWOBHM energiju i eksplozivnost od 2015. godine. Satan’s Fall ne donose u NWOBHM formulu bogznašta novo ali su ubedljivi u njenoj primeni i pesme su im žestoke, melodične, himnične i generalno zapaljive. Nisam potpuno ubeđen pevačem koji izvlači lepe falsete ali je u „normalnom“ registru nekako ni tamo ni vamo, no, kvalitetna svirka ostatka benda svakako kompenzuje ovu malu upitnost. Past of je, dakle, album koji sakuplja pesme sa demo snimka Seven Nights, EP-ja Metal of Satan i singla Forever Blind, a što je celokupan studijski opus benda do danas. I, moram da kažem, to je sasvim dostojanstven opus. Bend je progutao i svario heavy metal klasiku i lepo je reciklira, dajući dobre izvedbe i sjajnu produkciju a završavanje albuma obradom Danger Zone Kennyja Logginsa je briljantan potez.

 

https://satansfall.bandcamp.com/album/past-of

 

Baskijci Aeroscreamer su me kupili na keca time što na omotu njihovog inauguralnog EP-ja, Cast The Fire imaju fotografiju dugokose metalske osobe sa sekirom u rukama. Naši smo, dakle. Muzika, pak, nije TOLIKO dobra koliko sam se nadao ali je slušljiva. EP počinje sintisajzerskim uvodom i ovaj instrument je dosta zastupljen i u ostatku muzike, preuzimajući na sebe deo solaža dok su, uzgred odlične, gitare tu da sviraju harmonske delove i druge solaže. Dobro to bude, mada bendu treba još malo sazrevanja. Recimo, pevačica Leire Zubizarreta bi profitirala od malo više žestine u izvedbi mada ima lepe aranžmane i višeglasja. Nekome će „mejdnovski“ foršpili koje bend vrti između strofa biti suviše narodnjački ali ja moram da priznam da, jebiga, volm taj blagi turbofolk miris u metalu. Bend svoju muziku naziva „direct heavy metal“ i ovde bez ikakve sumnje ima dovoljno dobrog metala koji je taman ugođen sa mojim ukusom da EP preporučim makar i uz sitne rezerve:

 

https://aeroscreamer.bandcamp.com/releases

 

Šveđani Commando imaju debi album, Rites of Damnation i ovo je nekakav proto-spid metal sa solidnim temama i rifovima i okultnom tematikom. Hoću da kažem, nije ovo preterano brzo i po tempu pre spada u klasičan heavy metal, ali je ipak oštrije, mračnije i pevač se gadno dere. Ali su gitarske teme zaista dobre i pamtljive. Vredi pustiti:

 

https://commandoswe.bandcamp.com/album/rites-of-damnation

 

Švajcarski Gomorra su bend koji je dugo svirao pod imenom Gonnoreas a sada, posle četvrt veka, promenili su ime u nešto za nijansu marketabilnije i izdali album Divine Judgment. Ovo je inače bend u kome od početka svira Damir Eskić, novi gitarista Destruction i to je već neka vrsta preporuke, naravno, ali nije da je potrebna. Muzika na Divine Judgment stoji sama za sebe vrlo solidno, postavljena tačno na sredinu između tvrdog thrash metala i klasičnog heavy zvuka za ultimativni ugođaj nekih, recimo, kasnih osamdesetih ili ranih devedesetih samo odsviran i snimljen sa svim modernim benefitima koji se podrazumevaju. Utoliko, Gomorra nudi kolekciju pesama koje su melodične i cheesy u dobrom smislu, sa pamtljivim, zaraznim refrenima i razularenim solažama, a sve to razvučeno preko ritam-deonica koje su tvrde, nadrkane, vrlo trešerske i disciplinovane a opet žive. Naravno, publici koja više voli namrgođeniji thrash zvuk, Gomorra će biti suviše melodična i vesela ali ko je odrastao uz Maiden i poradovao se W.A.S.P. i Helloweenu kada su se pojavili umeće da ceni bend koji se nalazi negde na sredini, provlačeći i power metal epiku i klasični prljavi teški rok uz puno umeća. Odlično:

 

https://gomorraband.bandcamp.com/album/divine-judgement

 

Ove godine kao da bukvalno svake nedelje neki bend koji je počeo sa svirkom još u ranim osamdesetima (ili kasnim sedamdesetima) izbaci novi album kao da to nije ništa i kao da su četrdesetogodišnje karijere u metal muzici standard a ne neverovatni izuzeci. Pošto imam godina koliko imam ne mogu a da ne budem tronut svaki put pa makar neki od novih albuma ne bili sjajni. Ove nedelje na redu su Tokyo Blade i njihov deseti album za 37 godina – Dark Revolution. Ovaj britanski bend nikada nije bio nešto VELIKI, da se mi razumemo, ali je bio pošten izdanak NWOBHM talasa i imao svoje mesto na ondašnjoj sceni. Novi album je utoliko vrlo veran Tokyo Blade estetici držeći se svih prepoznatljivih gestova ’80s NWOBHM zvuka koji je bend baštinio, a zubog čega mi donosi osmeh na lice, ali i ni u jednom elementu ne nadilazeći prosto nizanje tih gestova kroz jedanaest pesama, a što me podseća zašto nikada nisu bili veći nego što su bili. No, ne može svaki bend da bude Iron Maiden, pa se u novom albumu Tokyo Blade može uživati uz menadžment očekivanja, znajući da ćete dobiti kvalitetan, vrlo žanrovski ’80s metal koji sviraju ljudi što su u ovoj priči već decenijama i ne bave se ovom muzikom zbog para ili slave već jer je osećaju i vole. Tako se to i čuje i meni ovo prija. Album se u delovima, legalno, može čuti na JuTjub kanalu gitariste Andyja Boultona:

 

https://www.youtube.com/channel/UCCUUB67JwdJQXB1qrF6iV7Q/videos

 

A, mislim, evo ih i Finci Oz koji sviraju od 1982. godine. Njihov novi, osmi album, Forced Commandments je prijatna kolekcija klasičnih heavy pesama koje su mogle biti napisane i u osamdesetima ali su izvedene sa ubeđenjem i ljubavlju prema ovom zvuku. „Gerijatrijski metal“ je nekako postao izraz koji za mene odiše toplinom i zaista mi je prijatno kada čujem da ljudi u sedmoj deceniji života sviraju muziku koja je većinski i pre četrdeset godina smatrana smećem i grdnim kičom, a koju je kritična masa publike ipak prepoznavala kao autentičnu i vrednu pažnje. Forced Commandments je, utoliko, lepa ploča starinskog ali ne izlizanog zvuka koja neće izazvati nikakvu revoluciju ali prija ovim starim ušima:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n4LkdM7Juj1MbgbFwZSYdnolvfIw2Vbs8

 

Lepa vest je da i oklendski War Cloud imaju novi album, Earhammer Sessions i ako ste malo začuđeni, s obzirom da je odlični State of Shock izašao nedavno, takoreći jesenas, e, pa, ovo je zapravo živi album. I, ja zaista imam slabost prema koncertnim albumima jer sam odrastao uz neke legendarne ploče ove sorte a i, budimo iskreni, NWOBHM, čak i novotalasni NWOBHM zapravo najbolje zvuči na živim albumima. No, ovo nije ZAISTA koncertni album već album snimljen u studiju ali uživo i bez nasnimavanja i to je malo razočaranje. No, War Cloud su jako dobri i ove, „žive“ verzije pesama sa njihova prva dva albuma zvuče odlično i služe, u najmanju ruku, kao dobro predstavljanje benda novoj publici koja će možda biti i šokirana kako kalifornijska ekipa zvuk sa početka osamdesetih svira kao da je izmišljen jutros. Volite Maiden sa Di Annom? War Cloud su vaša furka:

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/earhammer-sessions

 

Norveško-italijanski Mausoleum of Death svoj prošlogodišnji EP Inside the Veil spretno nastavlja sa ovogodišnjim EP-jem Behind the Veil. Iskusno. Mausoleum of Death sviraju teški, mesnati old school death metal sa naglašenim rifčinama i jednom razgovetnošću koja nije primerena modernijem, tehničkijem death zvuku ali ni klasičnim OSDM bendovima koji se oslanjaju na razmazanost Autopsy/ Grave modela. U zvuku Mausoleum of Death ima vidljivih thrash korena (pre svega te JEBENE rifčine, slušajte početak Portraits of Death) a oni su majstorski evoluirani u death smeru da se dobije teška, čvrsta, nepraštajuća a seksi muzika. Sjajno:

 

https://mausoleumofdeath.bandcamp.com/album/behind-the-veil

 

Gruzijski Angel of Disease su se nazvali po pesmi Morbid Angel, jelte, ali iako i sami sviraju death metal, zapravo zvukom ne podsećaju na Treja i drugove. Njihov drugi album – posle jedanaest godina čekanja – Obscure Conjuring je lepa kombinacija old school razgovetnosti i progresivnijih gestova sa interesantnim ritmičkim intervencijama i dosta prijatne melodije.  Angel of Disease ovde, dakle, više nastupaju u Death (možda malo i Cynic) modusu rada i mada zapravo ne donose bogznašta novo na scenu, ovo je prijatan, lepo i pitko produciran i odlično odsviran album pesama koje death metal vide kao zgodan estetski temelj za istraživanje različitih melodijskih konstrukcija, čuvajući tvrdoću ali se ne baveći nekakvim br00talnim pozerajem. Razigrano i prijatno:

 

https://angelofdisease.bandcamp.com/album/obscure-conjuring

 

 

Italijanski jednočlani „svemirski“ death metal projekat Cosmic Putrefaction ima drugi album, izdao ga je I, Voidhanger i to bi trebalo da je garancija određenog kvaliteta. I nije da nije, The Horizons Towards Which Splendour Withers je ploča solidne ambicije da ispriča veličanstvene svemirske priče u možda sličnom maniru kako to rade bendovi poput Vector, Artificial Brain ili, notabilno, Wormed, a mladi Gabriele Gramaglia, multiinstrumentalista sa još nekoliko jednočlanih projekata se pokazao kao vrlo solidan izvođač pa i kompozitor. Nije ovo sasvim na nivou ugođaja koji pružaju gore nabrojani bendovi, Gramaglia više ponavlja forme koje su drugi pre njega ovaplotili i mada je jako dobar u tome, reklo bi se da njegovoj muzici fali taj malecni element zaokruženosti, osećaj kako se priča na kraju formatira da ne bi bila samo niz kul fragmenata. Ali opet, impresivno je da ovo sve radi samo jedan čovek. Ja se po difoltu pržim na albume koji spajaju kosmičku metafiziku, lavkraftovsku stravu i  brutalnost tehničkog death metala pa je The Horizons Towards Which Splendour Withers ne savršeno elegantna realizacija ove vizije ali prilično zanimljiva. Treba pratiti ovog momka.

 

https://cosmicputrefaction.bandcamp.com/album/the-horizons-towards-which-splendour-withers

 

Nemačka etiketa Unholy Conspiracy Network je izbacila sempler/ kompilaciju sa četiri benda koji joj trenutno pripadaju i UCDEATH je album kvalitetnog ekstremnog metala, sa Ichor koji sviraju svoj morbidejndželovski, dostojanstveni death, sa krvoločnim blek metalcima Der Rote Milan, sa fantastičnim grajnderima Massacre the Wastelend koji spajaju tech death i grindcore na najbrutalnije načine i sa našim starim favoritima Stellar Master Elite čija je kombinacija black i doom metala već visoko cenjena na ovim stranicama. Odlična lična karta za izdavača koja se prodaje po ceni koju sami izaberete. Poslušajte:

 

https://unholyconspiracydeathwork.bandcamp.com/album/ucdeath

 

Već sam mnogo puta rekao da melodični death metal nije nužno moja muzika, ali to ne znači da neću obratiti pažnju kada se pojavi neko izdanje koje mi prija. Dark Divinity sa Novog Zelanda na svom ovogodišnjem EP-ju, Messianic, a koji ponavlja neke pesme sa singlova što su ih izdavali od 2017. godine, ima predvidiv ali prijatan zvuk i strukture pesama koje se oslanjaju na žanrovske recepte što su ih, recimo, The Black Dahlia Murder već pošteno definisali. I to, ispada, meni bude dovoljno. Nije ovo ni najpametnija ni najoriginalnija muzika ove nedelje, ali zna, kako se to kaže, s koje joj je strane hleb namazan, pa akcenat stavlja na pamtljive melodije što ih sviraju gitare, na agresivan ritmički rad bubnjara i, u kritičnoj meri, na moćan veštičji vokal pevačice Jolene Tempest. Messianic dokazuje da metal ne mora da bude ni sad nešto preterano pametan ni preterano originalan ni preterano kompleksan ako dobro razume svoju estetiku i ulaže srce i dušu u svirku koja tu estetiku posreduje. Uzmite recimo pesmu Cambion koja je samo interludij ali koja u minut i 22 sekunde ispriča tačno šta treba i kako treba, da bi za njom Night of the Witches bila jednostavna ali po atmosferi epska metal prebijačina. Meni se ovo dopada više nego što sam očekivao a pokazalo se da je ta kombinacija mejdnovskih rifova, tvrde ritam-sekcije i sjajnog, agresivnog vokala Tempestove siguran put do mog srca.

 

https://darkdivinity.bandcamp.com/album/messianic

Heavy Industry iz Virdžinije nisu još pustili da se ceo album Grooves and Grinds čuje na Bandcampu (Edit: u međuvremenu su skinuli nekoliko pesama i ostavili samo prve dve da se čuju, pomerivši datum izlaska na Avgust), ali i ovo što se čuje dobro razbija. Bend svira jednostavan ali kvalitetan deathgrind sa moćnim rifovima, napadačkim bubnjevima i surovim vokalima. Ovo, za razliku od mnogih kolega, stavlja više akcenta na pamtljive rifove i atmosferu nego na haotično rešetanje BPM-om, pa je možda blisko i publici kojoj deathgrind nije baš prva ljubav. Bend sebe poredi i sa Rotten Sound in Nasum i taj tehnički, kvalitetan, zreo grajndkor je zapravo ono gde ih i ja najviše čujem:

 

https://heavyindustry.bandcamp.com/album/grooves-and-grinds

 

Za još grindcore ugođaja tu nam je Henry Kane iz švedske. U pitanju je ko zna koji paralelni projekat prolifičnog Jonnyja Petterssona koji se, reklo bi se, takmiči sa zemljakom Roggom Johanssonom u tome ko će imati više projekata u svakom trenutku. Elem, Henry Kane nije nov napor za Petterssona i Age of the Idiot je zapravo već drugi pun album ovog projekta. Kako istorijski volim švedski grindcore, imam lepe reči i za ovo izdanje mada je sa 19 pesama u 34 minuta ovo album koji malčice precenjuje svoj kapacitet da drži pažnju. Pettersson ima dobar zvuk sa ekstremno debelim, vrlo švedskim gitarama i ubistvenim blastbitovima preko kojih idu razgovetni, izvikivani vokali i sve ima lep balans između ekstremnog metala i nadrkanog panka, baš kako grindcore zna i ume da zablista. No, rekao bih da su pesme, iako solidno napravljene, mogle da budu po 30% kraće i da se Pettersson uglavnom drži formule koja dobro radi ali postaje repetitivna nakon nekoliko komada. Ovo, dakle, nije na nivou već pomenutih Nasum ili Rotten Sound sa kojima svakako može da se uporedi ali to ne znači da je loše i nevredno slušanja, samo da se lakše vari na parče.

 

https://henrykanecrust.bandcamp.com/album/age-of-the-idiot-death-metal-grind-crust

 

 

Ara iz Viskonsina nisu Ara iz Portugalije i ne sviraju blek metal već tehnički death metal. No, njihov drugi album, Jurisprudence nije samo procesija brzo sviranih skala i neparnih ritmova. Ara su bend koji tech death podžanr shvata kao prostor za eksperimentisanje sa atmosferama i strukturom pesme tako da se dobija zavodljivo mračna, konceptualno kompleksna muzika koja tek na momente učazi u prepoznatljive tech death ekscese izlomljenih sinkopa i brzih soliranja. Opet, ovo je propisan death metal, dakle, veoma tvrd, sa puno hromatskih rifova i blastbitova, zverskim vokalima i bend uspelo smenjuje tipičnije death metal komade sa onima gde eksperimentišu sa harmonijom, ritmom i formom generalno a da i dalje drže navučenu mantiju detah metal pristojnosti. Neke od dužih kompozicija su fascinantne – osmominutna Etymologicide, recimo, sa svojim smenama tempa i amtosfera – ali jedna stvar koju veoma imam da zamerim bendu je mastering koji je apsurdno preglasan i skoro sasvim uništava zvuk ovog albuma. Već sam se verovatno svima popeo na onu stvar sa ovim pritužbama, ali Jurisprudence je album intrigantne muzike i moćnih ideja zarobljen u neslušljivom zidu od cigala. Zašto, zaboga?

 

https://arawi.bandcamp.com/album/jurisprudence

 

Denverski Pile of Priests imaju genijalno ime za bend a ni muzika na njihovom drugom, eponimnom albumu nije nimalo rđava. Ovo je old school death metal osvežen promišljenim melodijama i jednim metaaranžmanskim pristupom koji obezbeđuje ovom, inače konceptualnom albumu, zanimljivu naraciju i opravdava poigravanje sa atmosferama i dinamikama. U osnovi je ovo uvek tvrdi, stameni death metal, naravno, ali osvežen progresivističkim melodijskim pasažima, simpatičnim ukrasima na bas-gitari i teatralnim inscenacijama u pevanju (slušajte Conjuction of Souls). Pile of Priests su dobro podsećanje da death metal često optužuju da u njemu sve zvuči isto, sa njegovom opsesijom hromatskim rifovima i nerazaznatljivim grlenim vokalima, ali da je to, često, potpuna glupost. Ovo je sjajan, ekspanzivan album sa mnogo svirke i mnogo muzike i to što ne beži daleko od death metal matrice ni slučajno ne znači da je monoton i nedinamičan. Sjajno:

 

https://pileofpriests1.bandcamp.com/album/pile-of-priests-2

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje (zapravo, zvanično naredne, ali se sve da čuti na Bandcampu već sada) donose svoje najnovije, po sopstvenim rečima odvratno izdanje. U pitanju je split EP bendova Heinous i Fluids, pod nazivom Snuffed / Torture Euphoric. Na programu je, naravno, grdni goregrind i Heinous iz Finiksa ne donose ovom žanru ništa novo ili originalno ali su pristojno artikulisani, razumeju da su rifovi bitni, da je ritam sekcija značajna i da je pičšifterom izvitopereni vokal samo ukras na muzici. U redu je. Fluids su iz istog grada i oni svom goregrindu daju jednu težinu i sporost koja ga čini gotovo hipnotičkim. Detinjasta je ovo muzika, svakako, ali Fluids u njoj kreiraju dimenziju kontemplativnog.

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/snuffed-torture-euphoric-split

 

 

Već sam ostao bez superlativa kad govorim  pitsburškom izdavaču 20 Buck Spin koji su prošle godine RAZVALILI a ove, evo, nismo stiglo ni do pola a već mogu da se pohvale sa nekoliko antologijskih izdanja. Ovo je postao izdavač kod koga preorderujem muziku jer unapred znam tačno šta ću dobiti čak i kada me albumi, kao juče izašli Slaver australijskih Cauldron Black Ram, iznenade. Ali prijatno. Cauldron Black Ram imaju sasvim očekivan zvuk kakav baštine 20 Buck Spin bendovi, nisko naštimovan, dubok pomalo tup death metal sa jasnim afinitetima ka težini i iskrivljenim rifovima stare škole, ali za razliku od prethodnih par izdanja koja su me oduševila uraganskom paljbom (albumi Auroch i Ruin Lust notabilno), Slaver je iznenađujuće spora ploča. Ne i nežna, ali ovo je death metal koji u crnu, bolesnu čorbu teških, brutalnih rifova ubacuje iznenađujuće razrađene, neočekivano melodične teme, sve prebačeno preko saplićućih, teških ali energičnih i vižljastih ritmova. Cauldron Black Ram death metalu skoro da donose klasičnu power-trio hemiju, svirajući muziku koja je očigledno tvrdo zapisana i mesecima uvežbavana sa energijom i spontanošću kao da džemuju na probi. I ovo se iznenađujuće dobro uklapa u 20 Buck Spin estetiku. Lepo je i čuti da je miks dovoljno čist da se sva ta kriva a moćna muzika lepo čuje, sa prominentnim korišćenjem harmonajzera na vokalima kada je to oportuno. Izvrsna ploča i potvrda da 20 Buck Spin dobro znaju šta rade.

 

https://listen.20buckspin.com/album/slaver

 

I za kraj, da, izašao je novi Killitorous, posle šest predugačkih godina čekanja i The Afterparty veoma dobro isporučuje brendirani tech death i brendirani humor kanadske momčadi uz novu dimenziju zrelosti ali i bez upadanja u zamke pretencioznosti. Drugim rečima, The Afterparty je upravo onakav drugi album kakav svaki bend sebi može samo da poželi. Killitorous su bend koji je svakako bio u opasnosti da postane žrtva svog kvaliteta jer je mladi i nepoznati kanadski sekstet (bend ima čak tri gitare!) posle prvog albuma koji je okrenuo mnoge glave, postao meta većih bendova koji su došli da mu traže članove. Tako izvanredni bubnjar Eric Morotti sada svira u Suffocation a gitarista Aaron Homma u kanadskim trešerima Annihilator. No, očigledno je da je Killitorous za ove ljude bio više nego proof of concept i materijal za audicije pa je The Afterpaty logičan nastavak šest godina starog Party, Grind, urnebesni orkan neoklasičarskih rifova, životinjskog pevanja, ludačkih rafala blastbitova i, er, humorističkih semplova i citata? Da, Killitorous su jedan od retkih tech death sastava na planeti koji sebe ne shvataju preozbiljno iako se u muzičkom smislu ne može govoriti o zajebanciji. Ovde je humor dodatna dimenzija kompleksne i estetski zaokružene muzike, dobrodošao povremeni iskorak koji potkazuje preozbiljnost tech death podžanra generalno, ali nikako njegovo ismevanje. Killitorous veoma zrelo spajaju humor i vrtogalvo kompleksne neoklasičarske ispade na Rodney Dangerfield Of Dreams sa ekstremnim metalom i album u celini veoma profitira od ove smele, ekspanzivne strategije.  Killitorous su, uostalom, svesni da su dobri, JAKO DOBRI i da kad si jako dobar imaš otvorenu mogućnost da guraš limite i kršiš pravila. Tako, uostalom, forme i mediji i evoluiraju. Naravno, tech death je muzika ekstremne discipline, velikih odricanja i masovnih treninga ali Killitorous podsećaju da nije TO ono što u njemu vredi već da je produkt, sama pesma, sama muzika na kraju dana ono što se sluša i da tehnika i navežbanost nisu same za sebe dovoljne. Uostalom, pesma 30 Minutes koja opisuje loš LSD trip je i fantastičan način da se sažme tech death pristup Killitorousa sa ubistvenim hromatskim baražima koji se smenjuju sa melodičnim, psihodeličnim soliranjem dok bubanj rešeta ispod pevača Mathieua Dhania koji gubi razum. Album je i pun visokoprofilnih gostiju ali zvuk na njemu je uvek unutar Killitorousove vizije, makar se ona rastezala gotovo do jeresi na Insanity As A Pathway To Fame & Fortune: The Tyrannical Tirades Of Mike Tyson sa melodičnim vokalima i kantri ekscesom a koji se, opet, bešavno uklapaju u tehnički, brutalni deathgrind. Killitorous su na dobrom putu da postanu Naked City death metala a veoma je malo većih komplimenata koje umem da dam. Slušajte ih.

 

https://killitorousofficial.bandcamp.com/album/the-afterparty

 

 

Video igre: Doom 64

Posted in video igre with tags , , , , , , , , on 19 maja, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam, po prvi put u životu, Doom 64, njegov savremeni, prošireni port, takoreći luksuzni remaster sa bonusima, igrajući ga na Nintendovom Switchu. Sa jedne strane, imajući u vidu da se radi o prvom zvaničnom portu igre iz 1997. godine, sada po prvi put dostupnom i na PC-ju, bilo bi sasvim prirodno da sam ga igrao na toj platformi. Sa druge, kako je ovo veoma posebna Doom igra, napravljena uz puno pažnje i ljubavi striktno za Nintendo 64, bilo mi je još prirodnije da se ona i ja upoznamo, možda i zavolimo baš na aktuelnoj Nintendovoj konzoli. Spojlr alrt:  zavoleli smo se.

Nije da nisam očekivao da ću voleti ovu igru. Napravljena u nevreme i prilično neshvaćena u svojoj originalnoj inkarnaciji, tokom decenija je ona sticala kultni status. Igrači su sa godinama počeli da shvataju da je Doom 64 zapravo bio ultimativna realizacija nekih temeljnih ideja originalnih Doom igara i danas gotovo da možemo da kažemo da je Doom 64 bio „pravi“ Doom 3, šest godina pre nego što su u id Softwareu ributovali serijal sa njegovom prvom „HD“ igrom. U to vreme uglavnom se smatralo, među onima koji su uopšte bili svesni šta je Doom 64, da je ova igra neka vrsta spinofa ako ne baš i slepog crijeva serijala, eskcentrični atmosferični polubrat koga, na kraju krajeva, nije ni pravio id Software, a koji je osuđen da bude fusnota u poglavljima budućih istorijskih knjiga*. Malo ko je mogao da pomisli da će Doom 64 biti prikriveno kanonizovan 2016. godine a zatim i otvoreno, uz eksplicitne reference uvezan u „glavni“ kotninuitet serijala ovogodišnjom igrom Doom Eternal, a čime je Doom 3 zapravo sada bez ikakve sumnje ražalovan na status te „out of continuity“, takoreći „what if“ priče. Eto kako se kolo sreće okreće.
*i to samo pod uslovom da u budućnosti bude knjiga, istoričara i, znate već – budućnosti same

Naravno, ja Doom 3 prilično volim pa neću likovati nad njegovim statusom parije koji je sada još više cementiran među onim igračima (čuj mene – pervertitima) kojima su stvari poput narativnog kontinuiteta u FPS serijalima uopšte bitne, ali osećam određenu sreću što je Doom 64 osvećen na najboji moguć način. id Software je kroz Doom 1 i 2, pa onda Doom 64 , Doom (2016) i Doom Eternal prvukao određenu narativnu nit koja, mada ne priča MNOGO, ipak ima nekakav kontinuitet pa čak i karakterni luk glavnog junaka – originalno poznatog kao Doom Marine ili Doom Guy, danas od milošte nazvanog Doom Slayer – i evolucija protagoniste od obične ruke sa pištoljem (i portreta u dnu ekrana), čoveka samo utoliko što se hrpa nagona i poludelih hormona može čovekom zvati, čoveka izgubljenog u bespućima Fobosa kojima haraju demoni iz pakla, pa do ultimativnog otelotvorenja imunološke osvete univerzuma nad onim što bi da ignoriše važnost ravnoteže, ova evolucija bi bila nepotpuna bez igre Doom 64.

Doom 64 je u svoje vreme prošao prilično loše između ostalog jer je bio na konzoli koju su ljudi najpre asocirali sa veselim, tipično nintendovskim igrama poput Super Mario 64, Diddy Kong Racing, Banjo-Kazooie itd. Nije da Nintendo 64 nije imao FPS igara, ali Rareov Goldeneye 007 – izašao iste godine kad i Doom 64 – predstavljao je pravu malu revoluciju u FPS orbiti, donoseći poznatu filmsku licencu, realistične mizanscene i eksplozivan multiplejer i time nepovratno pomerajući čitav žanr na sledeći nivo. Doom 64 je u kontrastu delovao kao zastareli, pomalo izlizani koncept primereniji ranim devedesetima, mračna, neprozirno-klasutrofobična igra puna već dobrano izanđalih demona i solipsistički lišena multiplejera bilo koje vrste.

I mada, svakako, Goldeneyeju ne možemo odreći veličanstvenost i istorijsku ulogu koju je odigrao u razvoju FPS žanra, Doom 64 je bio tiha evolucija, suptilni rafinman formule koja je krenula 1993. godine i do 1997. se transformisala u nešto što je bila maltene sopstvena suprotnost, u najmanju ruku konfrotativna verzija poznate teme koja je na svakom koraku igrača provocirala izvrćući poznato u nepoznato, očekivano u iznenađujuće, umirujuće familijarno u preteće i opresivno. Kako je u dobroj meri i Doom Eternal nastajao na istim temeljnim konceptima, konfrontirajući se sa „istinama“ Dooma 2016 i manifestno odbacujući neke njegove principe da bi igrača izbacio iz rutine i naterao da ponovo „oseti“ igranje, ovo nam potvrđuje vrednost Doom 64 u istorijatu serijala, pokazujući ga kao igru koja će imati presudnu važnost u daljem razmišljanju o tome ŠTA je zapravo Doom.

Jer, ne zaboravimo, kada su Carmack i drugovi radili na Doom 3, početkom ovog veka, mantra koju su ponavljali bila je da se u jednoj meri vraćaju suštini onoga što Doom za njih predstavlja, a to je iskustvo užasa, horor sadržan u svesti da ste sami, napušteni na najgorem mestu u poznatom svemiru, jedina kap ljudskosti u bujici demona, sa gotovo nikakvim šansama za preživljavanje. Kada je Doom 3 izašao, veliki deo publike je bio ne samo ogorčen već i glasno razgnevljen time što je igra potencirala atmosferu, stravu, izolaciju, neprozirnost umesto urnebesne akcije koju je taj deo publike očekivao. Na kraju krajeva, do 2003. godine Doom je imao već deset godina reputacije fantastične onlajn akcije, deathmatch je bio njegov, što se kaže, hleb i puter i usporavanje tempa, namerno postavljanje igrača u naglašeno ranjivu poziciju, ovo je delovalo kao izdaja.

Originalni Doom je, kada ga danas igrate, zaista pomalo kempi iskustvo, sa brljavim sprajtovima i midi muzikom brzog tempa, ali ma koliko AKCIJA bila centralni deo njegovog DNK, i dalje je jasno da su Carmack, Romero i njihovi saradnici želeli da igra ima i svojevrsni horor ugođaj. Na kraju krajeva, njihov prethodni FPS hit, Wolfenstein 3D je imao akciju, brzinu i pucnjavu, ali Doom je imao demone, raskomadana tela, prostorije dekorisane lobanjama nabijenim na oštre šiljke – Doom JESTE bio horor igra u meri u kojoj je bilo potrebno da akcija koju igrač kreira ne bude samo vežba iz koordinacije oko-ruka, već visceralna, intuitivna eksplozija nasilja-u-samoodbrani, pa makar i do istrebljenja.

Doom 64 je bio igra koja će ovaj horor pristup rafinirati i dati mu jednu zreliju pa čak i naglašenije psihološku dimenziju. Čak je i buklet isporučivan uz originalni kartridž nedvosmisleno govorio o umoru, psihološkoj opterećenosti Marinca koji je video, posetio pakao i zbog čega trpi košmare. Povratak na Mars – gde se pojavilo neko novo biće, nova, još veća pretnja – je sada ne samo stvar dužnosti već, reklo bi se i stvar sudbine.

Doom 64 je, dakle, zamišljen kao nedvosmisleni nastavak Doom 1 i 2, ali 1997. godine mnogi ovoga nisu bili svesni. Prateći veliki uspeh originalnih igara na DOS-u, id Software je pametno kapitalizovao svoju zlatnu koku pa je Doom portovan na gotovo sve postojeće konzole tokom narednih nekoliko godina, od krhkog SNES-a, preko Saturna pa do futurističkog (eh…) Atari  Jaguara i originalnog Playstationa. Kada je na kraju došao red i na Nintendo 64, dobar deo publike, ali i kritike je smatrao da su Doom već pošteno izigrali i da im ne treba još jedna njegova verzija, pogotovo ne na konzoli koja ima Turoka i na kojoj će za koji mesec izaći Goldeneye.

I, mislim, što je sasvim fer. Doom 64 JESTE distinktna igra, dakle ne port niti rimejk originalnog Dooma već punokrvni nastavak sa osobenim svetonazorom i estetikom, ali za tu neku mejnstrim publiku Doom 64 je bio manje-više nerazaznatljiv od originala. Poplavljeni Doom portovima koji su u ono vreme iskakali maltene iz frižidera (i nisu stali sa iskakanjem – četiri godine kasnije, recimo, dobićemo iznenađujuće odličan port za Game Boy Advance), ljudi su u dobroj meri ignorisali igru koja je, kad smo već kod toga, bila veoma tamna, imala donekle komplikovane, neintuitivne kontrole i nije imala nikakav multiplejer.

Na ovom mestu MORAM da ponovo pišnem uz vetar i primetim kako je Bethesda neka vrsta mog heroja jer da nije ovog izdavača, da li bismo ikada videli Doom 64 na modernim sistemima? Gotovo sigurno – ne. Ja ovu igru nisam igrao u emulaciji zbog pomenutih kontrola koje se ne preslikavaju idealno na moderne kontrolere i da je Bethesda nije poverila na portovanje studiju Nightdive – specijalizovanom, uostalom, za vraćanje klasičnih First Person igara iz mrtvih – verovatno je nikada ne bih odigrao. Port Dooma 64 sasvim sigurno nije urađen sa idejom da će biti nekakav veliki komercijalni uspeh – prevashodno je korišćen kao podsticaj da preorderujete Doom Eternal pa ćete onda i 64-ku dobiti besplatno – i, sa cenom od pet Evra on je, sasvim očigledno, pre svega gest kojim današnji vlasnik Doom licence dovodi stvari u red i publici omogućava da kompletan Doom serijal, i kompletnu njegovu priču, odigra na savremenoj platformi po svom izboru. Ovo je, ma šta vi mislili o Bethesdi, gospodski potez.

I dobro, pitate se sada vi, je li Doom 64 samo interesantan istorijski artefakt ili igra koju vredi poterati* 23 godine nakon nastanka? Naravno, odgovor zavisi od vaših afiniteta prema žanru generalno i Doom igrama partikularno, ali ako ste kao ja**, i smatrate Doom jednim od najvažnijih naslova u istoriji čitavog medijuma, igrate ga i danas prilično redovno i uz malo religioznog zanosa, onda postoje dobre šanse da ćete u Doom 64 prilično uživati. Ja sam ga igrao 15 sati i bio uglavnom raspamećen njegovom zrelošću i prefinjenošću ali ja sam svakako matora budala, pa i to treba imati na umu. No, fakat je i da, kada sam se jutros malo poigrao u originalnom Doomu, kontrast sa pomenutom zrelošću i prefinjenošću 64-vorke postaje vidan. Originalni Doom zaista ima komparativno detinjastiju, čak i žovijalniju dimenziju, njegova je energija za nijansu katarzičnija, skoro optimistična. Doom 64 je priča o nevoljnom povratku u pakao i njegova atmosfera, tempo i punktuacija su iznenađujuće svesno podešeni da kreiraju tu atmosferu beznađa, pesimizma i gubitka čak i kada zapravo sve vreme – pobeđujete.
*i PODERATI, gaddemit!
**nedobog, ali, eto, hipotetički

Kako već rekosmo, Doom 64 nije ni pravio id Software ali nije da je ovo sada nešto neuobičajeno za ondašnji id. Carmack i kompanija bili su u to vreme srazmerno mala ekipa sa nesrazmerno velikim igrama u katalogu pa su još polovinom devedesetih razvili čitav ekosistem prijatelja i protežea koji su se uključili u izgradnju id-ove legende. Raven Software je svakako najpoznatiji primer, sa igrama koje su – uz blagoslov Carmacka i id-a – koristile id-ovu tehnologiju i dizajnerske ideje, da bi na kraju krunisali svoju odanost id-u kroz kompletan razvoj Quake IV. No, tipično, igre koje su nosile Doom logo a koje nije pravio id, bile su brendirane kao portovi, ne kao distinktni naslovi. Otud je Doom 64 pomalo ekscentrična epizoda jer je Midway Software (najpoznatiji po Mortal Kombat serijalu) razvoj igre poverio svom San Diego studiju i ovo je praktično prvi primer da je jedan kanonski nastavak id-ove igre urađen izvan samog id-a. Naravno, id je nadgledao razvoj i igra je i kasnila sa izlaskom jer su id-ovci zahtevali da se dizajn nekih nivoa promeni. Da umetnost ne treba požurivati dokazano je, eto, i tom prilikom jer je dizajn nivoa u Doom 64 toliko zreo i impresivan da ću, evo, ovde reći kako su u ovoj igri realizovani koncepti koje su id-ovi dizajneri sa svoje prve dve igre postavili ali ih je na kraju Midway San Diego uglancao do visokog sjaja.

Delom se svakako i radi o tome da je tim koji je na igri radio (a koji danas dobrim delom živi kroz High Moon Studios, ropski radeći na Activisionovim propertijima, uključujući Deadpoola ali i Modern Warfare pa i oba Destinyja) zaista imao jasno zacrtanu ideju da kompleksnu arhitekturu i internu logiku mapa kakve je id imao pogotovo u Doom II dalje rafinira idući namerno nasuprot nekim uvreženim filozofijama koje su se u Doom igrama etablirale. Doom 64 je simfonija dizajna mapa, neprekidni dotok sve nadahnutijih spletova hodnika, tehnoloških paklova, demonskih katedrala, ali i simfonija disonance, buntovnog pravljenja buke u odnosu na svoje prethodnike. Ne radi se ovde samo o tehnološkom skoku – Doom 64 je prva Doom igra u kojoj je korišćena hardverska 3D akceleracija – već i o filozofskom preokretu. Kada se te dva stvari spoje, dobijamo igru koja na svakom koraku iznenađuje, igraču daje signale za koje on misli da su mu poznati a zatim mu izmiče tepih ispod nogu, igru koja izgleda kao nešto što znate i koja će vas možda i povrediti kada vam pokaže da zapravo ne znate. Ali, mislim, povrediti na najbolji moguć način, razgarajući vam ponovo želju za učenjem, za razumevanjem nove paradigme.

Nije da Doom i Doom II nisu jednako baštinili taj koncept iznenađivanja igrača, postavljajući primamljive predmete na nimalo sumnjiva mesta na mapi pa otvarajući skrivene „plakare sa čudovištima“ kada dođete da ih pokupite, kreirajući jump-scare iznenađenja i kopajući tajne prolaze kroz zidove* ali Doom 64 ima tehnologiju koja mu dopušta do tada neviđeno redizajniranje soba nakon što ste pritisnuli prekidač (do kog ste jedva došli kroz tešku borbu), građenje mostova, otvaranje prelaza, aktiviranje do tada neprimećenih liftova… Povrh toga, ideja da pritisak prekidača na jednom mestu na mapi aktivira nešto na ivici vidnog polja ili, čak, na sasvim drugom mestu ovde je iskorišćena sa takvom sigurnošću da sam bio malo zapanjen. Doom 64 ima vrhunski osećaj kada je „fer“ da igrač ne vidi šta je posledica aktiviranja prekidača i koliko je fer očekivati da igrač u glavi drži tlocrt nivoa koji trenutno igra. Mape su upravo idealne veličine i kompleksnosti da potraga za sada otvorenim vratima, dostupnim prekidačima ili raskriljenim rešetkama ne bude frustrirajuća dužnost obilaska čitave mape već prijatna igra memorije. Pomaže i što su se u Midwayju otrgli niščim impulsima da igru učine veštački „težom“ time što će u najneoportunijim trenucima uvoditi vremenske restrikcije. Kada njih ima, obično se radi o objektu koji se nalazi u vidnom polju igrača i koji pravi zvuk kada menja stanje. Kada prekidači aktiviraju nešto na drugom kraju mape, izvan vidokruga, onda je stanje permanentno i nema frustrirajućeg nagađanja da li ste samo zakasnili na mesto na koje igra želi da stignete pod nekim vremenskim opterećenjem.
*recimo, mapa koju sam jutros igrao u originalnom Doomu ima troja vrata koja se otvaraju trima ključevima različitih boja, ali su vrata postavljena jedna odmah za drugima, što je dovitljiv način za poigravanje sa „urođenim“ tempom igranja u kome igrač nalazi jedan ključ u lavirintu, vraća se do vrata i očekuje da iza njih pronađe dalje delove lavirinta, a gde sada mora da se nevoljko vrati u lavirint za koji misli da ga je već ispitao i pronađe u njemu još prostorija.

Dizajn mapa postaje toliko napredan prema kraju igre da maltene monopoliše pažnju igrača, gurajući inače odličnu akciju u drugi plan. Igra ima, ponovo u skladu sa tom zrelošću o kojoj pričamo, i svest da valja varirati tempo kojim igrač igra pa su najkompleksnije mape sa kojima se suočavate obično zatim kontrastirane nivoima koji su srazmerno mali i/ ili posvećeni samo urbenesnoj borbi sa velikim brojem demona. Ovo vrlo dobro funkcioniše dajući igraču distinktne izvore zadovoljstva, izazivajući jedne emisije endorfina kada rešite posebno kompleksnu mapu sa nekoliko spratova, pokretnim podovima i prekidačima koji otvaraju vrata na drugim krajevima, a sasvim druge kada onda uletite u arenu gde na vas pada cunami demona i gde su brzo kretanje i pucanje s boka mnogo važniji od napredne orijentacije u trodimenzionalnom prostoru. No, da li sam ja mator ili su u Midwayju posle id-ovih kritika samo zapeli iz petnih žila, tek rešavanje mapa pred kraj igre mi je donelo zaista neočekivano mnogo zadovoljstva sa metodičnim pronalaženjem logičkog zametka filozofije novog prostora koji treba upoznati a onda ekstrapoliranjem te logike na čitavu mapu. Zbilja, ako je potrebno da podsetimo kako su FPS-igre devedesetih imale veličanstven dizajn mapa i bile u velikoj meri 3D realizacija lavirintskih igara iz drugih žanrova istog medijuma (ali i medijuma stonih igara) a da je u kontrastu sa tim, današnji preovlađujući model baziran na (meni) manje uzbudljivim otvorenim prostorima i sakupljanju materijala, igranje Doom 64 je plemenit način da se to učini.

No, i borba je odlična. Doom 64 ponavlja najveći broj demona* i oružja iz originalnih igara, ne propuštajući priliku da i ovde stvari malo dotera, uglanca, unapredi. U pojedinim, oportunim momentima, recimo, igra će na vas protivnike puštati postepeno, u talasima, igrajući protiv vaše navike da odmah znate šta vas sve čeka. Nekada će i u već očišćene sobe dozvati nove neprijatelje, ali uvek se držeći fer filozofije da je ovo posledica nečega što ste negde uradili, ne puki jump scare izveden „na silu“. Oružja imaju taman toliko aim assist tehnologije da igra može da na vas pusti ogromne količine neprijatelja u krešendima, sa supersačmarom koja se još jednom potvrđuje kao najuniverzalnije oružje u čitavom serijalu, ali i sa moćnim raketnim bacačem, fantastično urađenim BFG 9000, ekskluzivnim satanskim Unmakerom, pa i motornom testerom koja ima dva sečiva. Velike arene koje ova igra može da renderuje zahvaljujući 3D akceleraciji su poprišta bitaka do tada neviđenih razmera, a što prema kraju dostiže očekivani krešendo sa ogromnom hordom demona koju valja poraziti pre finalnog bossa.
*nažalost, ne i Revenanta koga su fanovi morali da čekaju do Dooma 3

Tehnološki, Doom 64 je, kako rekosmo, bio neka vrsta kamena-međaša za serijal, ali, ne treba zaboraviti ni da je izašao tek neki mesec pre nego što će Quake II sa svojom ful 3D tehnologijom utemeljiti praktično novu eru za 3D grafiku i hardversku akceleraciju učiniti standardom. U poređenju sa Quake II pa i sa originalnim Quakeom, Doom 64 svakako deluje malo arhaično sa svojim, između ostalog, odsustvom skakanja i gledanja po Y osi. No, u poređenju sa ostalim Doom igrama tog vremena, Doom 64 je luksuzni, futuristički konzolni naslov sa mapama kreiranim poligonalnom tehnologijom, sa kolorisanim osvetljenjem i sprajtovima koji su fantastična, u visokoj definiciji kreirana verzija demona poznatih nam iz originalnih igara. Za ovu priliku, sprajtovi su modelovani u 3D pa prerenderovani korišćenjem SGI grafičkih stanica – proces kojim je Rare svojevremeno kroz Donkey Kong Country igre produžio život konzoli SNES za barem pola godine – tako da su njihove verzije u igri definisanije, masivnije, sa atraktivnim senčenjem kakvo njihovi PC originali nisu imali. Pinky Demoni, Mancubusi, Pain Elementali, da ne pominjem Barone Pakla (i samu Majku Demona na kraju), u ovoj inkarnaciji izgledaju veličanstveno i – mada i dalje nepogrešivo kempi – zrelije i opasnije nego ikada do tada.

Pa onda zvuk – Doom 64 ima izuzetno kvalitetan dizajn zvuka sa različitim vrstama reverberacije u odnosu na materijal, preciznim pozicioniranjem i značajno čistijim semplovima od originalnog Dooma, ali je muzika verovatno najimpresivniji deo ovog kompleta. Aubrey Hodges, koji je radio muziku i za Playstationove i Saturnove portove Dooma je za Doom 64 napisao potpuno originalan skor koji midi-hevi-metal originala zamenjuje modernističkim, veoma evokativnim horor ambijentima što dosledno nose tu atmosferu pretnje i represije, bežeći od adrenalinskog pumpanja tipičnijeg za klasični Doom. Ako ste odigrali Doom Eternal, pri kraju kampanje te igre se mogu čuti neke kompozicije Micka Gordona koje nepogrešivo asociraju na Hodgesov rad.

Nitghdive su u port ulili srce i dušu. Umesto korišćenja Unity endžina koji je Nerve Software koristio za prošlogodišnje portove Doom  i Doom II na moderne konzole – i popio dosta razložnih kritika za različite njihove tehnološke aspekte* – Nightdive je koristio sopstvenu tehnologiju, KEX framework, kojim je ova igra ne samo perfektno prenesena u savremen, widescreen izgled (da ne pominjem ultravisoke rezolucije) nego je preciznost kretanja, nišanjenja i detekcije kolizije objekata, po svedočenjima ljudi koji su original igrali – bolja nego i u Nintendo 64 inačici. Ovo nije beznačajna stavka, pogotovo znajući da Doom po pravilu ne koristi hitscan oružja te da su svi projektili fizički objekti na ekranu sa putanjama koje uzimaju u obzir druge predmete i kulise, pa je pažnja koju je Nightdive ovome posvetio vredna hvale.
*ali je ovo kasnije herojski pečovano uz besplatno dodavanje i novih epizoda, uključujući kompletan Romerov Sigil! A vi i dalje pljujte po Bethesdi…

Još više je svakako vredno hvale kako su kontrole dobro urađene, kao i da je studio implementirao klasičan save anywhere metod snimanja pozicije a koji originalni Doom 64 nije imao. Igranje igre u 2020. godini sa ovakvim quality of life unapređenjima je pravo uživanje a to je čak pre nego što podsetim da ova verzija ima i dodat jedan nivo koji stiže nakon što porazite Majku Demona i bavi se eliminacijom njene – sestre (pretpostavljam Tetke Demona). Sve to za pet evra? Pa gde je onaj Tim Todd Howard da ga izljubim u bjelo lice i kažem mu da može da napravi još petnaest Fallouta 76 ako će to da finansira OVAKVE portove?

Doom 64 je, dakle, luksuzna, ne samo od zaborava izbavljena, već sa ljubavlju i pažnjom modernizovana klasična igra koju u njenoj originalnoj epohi skoro da niko nije umeo da voli. A ljubav je ona zaslužila i ljubav je, 23 godine kasnije, konačno dobila. Doom 64 je sigurnija, smelija ekstrapolacija originalnog Dooma nego što je iko drugi uopšte imao na umu 1997. godine, igra nevesele, fatalističke atmosfere, puna tajni i čuda što vrebaju ispod neprijateljske površine (na primer, to da posle 24. nivoa odmah ide 28. bi trebalo da vam ukaže da ste nešto, negde, možda propustili) i igra koja svom protagonisti, namučenom ali osnaženom nakon poražavanja demona za koje je sada svestan da ih nikada neće sasvim istrebiti, ostavlja u amanet da živi u paklu i tamo sprečava nove invazije na samom izvoru. Devetnaest godina kasnije, Doom Slayer će izaći iz kovčega nađenog u paklu a Doom će ostati relevantna i vitalna franšiza do današnjeg dana. Doom 64, kao što vidimo, odigrao je u svemu tome malu ali presudnu ulogu. Hvala mu što postoji.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-05-2020

Posted in metal with tags , , , , on 16 maja, 2020 by mehmetkrljic

Štrajkovi glađu, sukobi na ulicama, metaforičko i nemetaforičko hvatanje za gušu, sve to obeležava još jednu nedelju u našim životima do te mere da skoro zaboravljamo da smo pregurali tek prvu fazu pandemije. Sreća da imamo metala da se njemu posvetimo (ma koliko nesvet on bio).

Blek metal kao starter uvek lepo pročisti sve kanale i spremi nas na najgore i najbolje u isto vreme. A ovog tjedna:

 

Ovog tjedna Iku-Turso imaju svoj drugi album i, ako se sećate, to je onaj bend sa nizozemsko-finske teritorije koji se prilično pali na Isengard i trudi se da pronese baklju tog tolkinsko-narodnjačkog blek metala. Moram da priznam da je drugi album, Pakana, zapravo prijatan korak napred u pravom smeru. Mislim, ne odriču se Iku-Turso sada te neke svoje osebujne estetske ideje, ali su ovo pesme koje manje pokušavaju da zvuče kao Isengard a više operišu u sličnom žanrovskom prostoru. Iku-Turso sada imaju neki svoj tempo, neko svoje shvatanje aranžmana i ovo su epske, ubedljive pesme sa dovoljno sirovosti i oštrine da nema nikakve sumnje u to da imamo posla sa „pravim“ blek metalom a ne nekim „komercijalnim“ interpretacijama tuđih formula. Lepo:

 

https://iku-turso.bandcamp.com/album/pakana

 

Etnički Surinamac sa stalnim boravkom u Nizozemskoj, Maurice de Jong ima niz projekata od kojih je verovatno najpoznatiji Gnaw Their Tongues gde ovaj multitalentovani muzičar kroz blek metal žanr ispituje različite mračne teme vezane za mučenje, vezivanje itd. no, Golden Ashes je još jedan jednočlani projekat u kome Maurice spaja blekmetalsku žestinu sa dominantnim sintisajzerskim izvođenjima. Ovo je interesantna kombinacija pogotovo jer su dugeon synth i synthwave već nekoliko sezona legitimne mete za krosover sa metalom, ali Golden Ashes ne zvuči kao išta što ste do sada već čuli. Da budemo fer, jedva da ćete i ovde mnogo toga čuti jer je miks muljav a mastering grozan, no In The Lugubrious Silence Of Eternal Night na kraju ipak buva intrigantan album jer epsku, svečanu dimenziju sintisajzerske muzike venčava sa brutalnim blek metal udaranjem u jednom prostoru gde oni uspevaju da zaista porode nešto treće. Da li je to treće moguće slušati na duže staze, ostaje da se vidi, ali ovo je smeo, inovativan koncept i meni ima smisla:

 

https://gnawtheirtongues.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night

 

https://oakenpalace.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night

 

 

Mračan i meditativan a opet oštar i agresivan kosmički blek metal dobijamo od nemačkog projekta Antαres na EP-ju Portal. Ovo se pripremalo već izvesno vreme i mada je u pitanju još jedan polukućni projekat sa dvoje umešanih osoba od kojih jedna sve svira a druga sve peva, mislim da je ovaj spoj ambijentalnih eksploracija i ubistvenog a monotonog blek metal prženja makar programski sasvim dosledan i ima svoj identitet. Nije to lako za slušanje jer je zvuk abrazivan i srazmerno lo-fi, ali bend ima ideje i, uostalom, kad čujete Portal III u kome pulsirajući sint-bas i blekmetalske gitare imaju trenutak vrlo uspelog primirja shvatićete da ovo nije jednotrični poni. Kul ideje, solidna realizacija:

 

https://antares.bandcamp.com/releases

 

Italijanski bend Falhena je novi projekat članova Adversam i njihov debi album, Insaniam Convertunt je dosta kulturan blek metal sa distinktnim mirisom drugog skandinavskog talasa ali i sa dovoljno apeninskih začina da zvuči osobeno. Italijani su melodični ali na onaj „starinski“, ledeni način koji ja ionako više volim, a pritom su skloni tremolo rifovima i brzim blastbitovima što volim još više. Ovo je vrlo tehnički korektno i kompozitorski sigurno i izuzetno mi prija:

 

https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/insaniam-convertunt

 

Prilično je impresivan drugi album nemačkog jednočlanog projekta Uprising. II je album sa vrlo naglašenom satanističkom crtom ali ovo nije stereotipni „žanrovski“ satanizam i muzika koju jedini član, W, pravi je raznovrsna i nadahnuta bez obzira što se uglavnom vrlo čvrsto drži žanra. Ovo je blek metal sa jasnom ekspresivnom crtom ali ima kompleksnije, promišljene aranžmane i načelno ne zvuči kao uobičajeni one-man-band program u blek metalu:

 

https://uprisingblackmetal.bandcamp.com/album/ii

 

Američki blek metal obično nije moja furka (jer, užas, a, da to sam već objašnjavao), ali Gravenchalice imaju prilično lep debi album. Apparition je glasna i agresivna ploča, ali ona je istovremeno suptilna, sa ekspanzivnim harmonskim radom i jednim ne sad nešto agresivno avangardnim ali svakako zrelim shvatanjem forme. Gravenchalice, drugim rečima, udaraju jako i brzo ali imaju interesovanja daleko izvan standardnog blek metal spektra harmonija pa su im i pesme dobra kombinacija klasične severnjačke hladnoće (iako je bend sa Floride) i neke lepe, intimne emotivnosti. Napržen master, naravno, ali hajde, ova muzika voli da bude malo hermetična, pa ovom albumu to nekako i leži. Vrlo lepo, nekako intelektualno a opet grubo i agresivno:

 

https://gravenchalice.bandcamp.com/album/apparition

 

Danski jednočlani sastav Afsky snimio je drugi album i Ofte jeg drømmer mig død (Često sanjam da sam mrtav) je, po imenu nagađate, album depresivnog blek metala, ali iznenađujuće kvalitetnog i zrelo realizovanog. Možda su meni samo pali kriterijumi, s obziorm koliko krša u toj partikularnoj niši čujem svake nedelje, ali kod jednočlanih DSBM albuma retko se čuje ovako solidna produkcija, a Ole Pedersen Luk zapravo ima vrlo dobre ideje i muzičko znanje da ih korektno realizuje. Naravno, po atmosferi ovo je sve vrlo tužno i setno i melanholično, ali Luk pravi moćnu, snažnu muziku koja, iako ne beži daleko od srednjaške DSBM filozofije, uspeva da se izdvoji čistim kvalitetom i svežinom:

 

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ofte-jeg-dr-mmer-mig-d-d

 

Austrijski Thyrsus na svom debi albumu -​-​- Saga -​-​- ima relativno kompleksne aranžmane sa puno promena ritma i raskalašnom upotrebom sintisajzera. Kada se vidi da su pesme napisane još polovinom devedesetih postaje jasniji taj stil koji podseća na zreliju, osvešćeniju verziju Cradle of Filth. Ovo je, imam utisak, jednočlan bend pa je svakako impresivno kako album zvuči i, da budem iskren, u današnjoj blek metal klimi, njegova srazmerna kompleksnost a opet stilska svedenost meni prijaju:

 

https://thyrsus.bandcamp.com/album/saga-4

 

Nešto nas danas hoće Nijemci pa evo novog albuma solo-projekta Horn. Horn je, kao i mnogi jednočlani blek metal projekti, prilično prolifičan entitet i njegov jedini autor i izvođač je za petnaest godina izbacio osam albuma, a Mohngang je prilično lepa kombinacija paganskih folk harmonija, melodičnog pevanja i narodnjačkih tema na gitarama, sa jakom distorzijom, ispucalim, promuklim vokalom i napadačkim ritmovima. Horn je dovoljno sirov za moj ukus – nema ovde simfoničarskog peglanja i ulickane produkcije – a da je opet dovoljno razgovetan i melodičan da bi odgovarao i slušateljima kojima tvrdojezgreni blek metal nije blizak. I lepe su ovo pesme sa puno impresivnih narodnjačkih poskočica međ brutalnim distorzijama. Da je mastering bolji, ali hajde… Fino:

 

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/horn-mohngang

 

https://hornlichterlischt.bandcamp.com/album/mohngang

 

 

Post-blek metal iz Švedske je moj omiljeni post-blek metal. Makar ove nedelje. A to je jer su se Šveđani Förfallet oglasili debi EP-jem. Nazvana isto Förfallet, ovo je kolekcija od četiri pesme tih nekih hermetičnih atmosfera i odjekujućih gitarskih ambijenata, ali kod ovog benda mi se sviđa mišićavost ostatka muzike, sa jakom, bučnom ritam sekcijom i pržećim gitarama, kao i pevačem koji urla iz pozadine i snažno loži vatru u mom srcu. Kombinovanje jakog, udaračkog rada sa malo meditativnijim atmosferama dobro funkcioniše i mada Förfallet ostavljaju najduže pesme za kraj, poslednja i jeste najkompleksnija po postavci i senzibilitetu pa je to u redu:

 

https://forfallet.bandcamp.com/album/f-rfallet

 

Mada, nije rđav ni njemački post-blek metal koji nam prodaju Pursued iz Augsburga. Njihov debi album, Decay je jako bučna ploča, sa činelama distorziranim od glasnoće i sa dosta „pravog“ blek metal zvuka u svoj toj post-blek melanholiji. Bend, naravno, ima i mirnije, atmosferičnije momente gde se distorzije gase a pale dilej pedale, ali cela ta kombinacija zvuči dovoljno zdravo da meni Pursued ne budu neugodni iako se ne odmiču od stereotipnog post-blek senzibiliteta (mislim, vidite im naslove pesama):

 

https://pursued.bandcamp.com/album/decay

 

Tu je i novi album finskog October Falls koji bogami sedam godina nisu imali novu ploču i A Fall of an Epoch je prilično lep povratak u diskografsku, jelte, aktivnost. Mislim, ako volite atmosferični blek metal sa folki prelivima. Sve je ovo, kako to danas već ljudi rade, meditativno i puno nežnih harmonija i mada ja baš ne odlepljujem na OVOLIKO umilnu i melodičnu muziku, verujem da October Falls rade pravu stvar a da sam samo ja premator i ogorčen da bi to bilo za mene. Emotivno je ovo, ekspresivno i producirano dosta sirovo. Album izlazi tek tridesetog ali se već da vrteti na omiljenom JuTjub kanalu:

 

https://octoberfalls.bandcamp.com/album/a-fall-of-an-epoch

 

https://www.youtube.com/watch?v=YTzqdIRoqaU

 

Norveški Okkultokrati su mešavina sirovog blek metala, panka i nekakvog stonerskog roka, ne sasvim neslična onome što poslednjih godina radi Darkthrone. Njihov peti album, La ilden lyse izlazi ponovo za Southern Lord i već to garantuje da se radi o ozbiljno proživljenoj, tripoznoj situaciji. Meni je ovo za nijansu presporo (!!!) da bih ga slušao sa potpunim uživanjem i album ima MNOGO pesama i traje predugo za sirov, abrazivan zvuk koji ima, ali ovo su ipak samo kritike iz ljubavi. Okkultokrati prave muziku koja je suštinski vitalna i daje blackened rock’n’roll senzibilitetu sasvim osobenu dimenziju:

 

https://okkultokratisl.bandcamp.com/album/la-ilden-lyse

 

 

Stonerska ponuda ove nedelje ima nekoliko izvanrednih izdanja a započnimo je sa EP-jem The Emyprean švedskog kvarteta Deerslayer što je izašao na samom kraju prethodnog meseca. Deerslayer pored toga što imaju kul ime (pod uslovom da ne ubijaju STVARNO jelene) (sem ako je to jedini način da se prehrane, onda se to da tolerisati) zvuče takođe izrazito kul, vozeći četvrtast, prilično prost i predvidiv ali umilan i, pa, vozački stoner rock u ove  četiri teške i moćne pesme. Muzika je to nošena jakim rifčinama nisko naštimovanih gitara i čvrstim ali živim ritmom takođe teških bubnjeva. Ima ovde i po koji efektan solo da se pokaže da bend nije mali i da su ovo zreli ljudi izgrađenih izvođačkih vokabulara tako da aranžmani, što se mene tiče, izvlače maksimum iz svoje jednostavne ali zdrave postavke. Kec u rukavu benda je pevačica Amanda Nerstrand Andersson, plava furija iz Årjänga i jedini član benda bez prominentne brade, koja surfuje na cunamiju rifova kao svetski šampion u surfingu i isporučuje lepe, odlično osmišljene vokalne linije. Bend se lepo rasvira prema kraju EP-ja i mada sve ostaje uglavnom na istoj stilskoj liniji, ima ovde i dinamike i dubine. A dobar im je i omot. Lepo:

 

https://bloodsoakedrecords.bandcamp.com/album/the-empyrean

 

Ludvigsburški Soul_Invictus je bend koji je nemoguće izguglati. Ali je moguće slušati njihov prvi EP, First. Nemci (i Nemica) ovde daju četiri pesme lepog doom metala sa sve prominentnim zvukom orgulja međ sporim rifovima i valjajućim ritmovima, što sve zvuči jako dobro (mada je master prilično tih – eto (još) jednom i to da kažem). Ima tu dobre epike i gruva a posebno lepo svemu leže ženski vokali koji su moćni i ne prenemažu se. Definitivno nedelja žena za sporu, tešku muziku:

 

https://soulinvictus.bandcamp.com/album/first

 

Nijemci Earthbong na svom drugom albumu, Bong Rites, ne odstupaju ni korak i donose nam sat muzike (u svega tri pesme!) o drogama, drogiranju i sumanutim idejama koje upadaju u mozak kad ste drogirani. Naravno, uzimanje narkotika nikada nije bila garancija dobre muzike ali Earthbong su ceo svoj identitet napravili oko ovoga i, dobro, svakako nisu jedini. Nisu ni najbolji, da odmah dodam, ali Bong Rites, mada ne doseže visine na koje su nas navikli Sleep i slične ekipe, pruža dosta dobrog za obožavaoce stvarno dubokog stoner doom zvuka. Ovo dakle, nije puki post-hipi feelgood rokenrol već i muzika sa elementima satanističkog, demonskog, utemeljena u teškom, sporom ritmu i planiskim masivima rifova koji se valjaju kroz prostorvreme bez žurbe i sa dosta elegancije. Earthbong su jedan od onih bendova sa zvukom toliko teškim da usisava sav vazduh oko sebe i proizvodi klaustrofobičan, psihodeličan efekat čak i kad se sviraju najbanalniji pasaži, pa se oni i ne trude da sad nešto PRETERANO komponuju, radije se odlučujući za spontan, drogiran ugođaj i prirodan razvoj pesama. Sasvim to bude dobro u tih sat vremena:

 

https://earthbong.bandcamp.com/album/bong-rites

 

Nizozemci The Spirit Cabinet su pola decenije krčkali drugi album, ali je Bloodlines barem zato odlična ploča. Ova ekipa koja svira mešavinu doom metala i klasičnog heavy metala na ovom albumu zvuči robusno, razigrano, sa ambicioznim aranžmanima i razrađenim melodijskim temama, uspelim promenama tempa i dinamike, kao i vokalne interpretacije (od blek metal krkljanja do najmelodičnijeg zamislivog muževnog baritona) i Bloodlines je ploča koja, iako tehnički spada u domen ekstremnog metala, daleko nadilazi njegove stege i preporučuje se za slušanje svakoj osobi od ukusa, pogotovo uz svoj odličan zvuk i miks. Apsolutna preporuka:

 

https://thespiritcabinet.bandcamp.com/album/bloodlines

 

Francuzi Stone Rebel izbacuju albume ogromnom brzinom, recimo, samo ove godine su izdali već četiri (od kojih je jedan, barem, kompilacija). Ali valjda to ide kada vam je muzika vrlo spontana, vrlo oslonjena na džemovanje, atmosferu i tačno znate gde ste jaki. Konkrento, na albumu Land of the Dying Dreams imamo pet jako dugačkih pesama sanjivog, instrumentalnog psihodeličnog roka gde ritam sekcija maltene svira sedamdeset minuta isto (nije BAŠ isto ali su varijacije minijaturne) a gitara preko ima lepe, nežne, razigrane sanjarije. Sve to zvuči vrlo površno ali Stone Rebel uspevaju da u ovoj formuli nađu sasvim dovoljno supstance da se ovo sluša sa uživanjem. Pogotovo što muzika nije bučna, koristi vrlo malo distorzije i ima jednu hipnotičku mirnoću. Prijatno:

 

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/land-of-the-dying-dreams

 

Ne znam da li u Danskoj ima mnogo pustinja, ali Vestjysk Ørken sebe opisuju sjajnim „cosmic desert fuzzers“ epitetom i njihov album, Full Dark No Stars je jednostavna, spontana ploča duboke, fazirane psihodelije. Većinom instrumentalni psihodelični stoner džemovi su i ovde na jelovniku, ali Vestjysk Ørken imaju vrlo lep osećaj za ovo što rade, držeći se hipnotičkog gruva i puštajući pesme da se kroz bezbrojna ponavljanja istih fraza prirodno i pametno razvijaju do krešenda distorzije i moćnih akorda. Inače, jelte, bubnjar i basista ovde nose veliki deo muzike svojim izuzetnim gruvom. Gitarista Bo Sejer isporučuje i diskretne i lepo odmerene vokale a kada udari po gitari, to su uglavnom klasični ali vrlo dobro odmereni heavy rock gestovi (znate već, mašćenje wah wah pedalom, lansiranje u kosmos korus-flendžerom itd.) koji odlično grade na osnovi što je daje ritam sekcija. Bend ima dosta garažni zvuk, ali ima i semplove i ovo je u celini vrlo solidno sklopljena ponuda hipnotične, teške psihodelije.

 

https://vestjyskorken.bandcamp.com/album/full-dark-no-stars

Hochen iz Arizone proizvode opušten, bluziran i naprosto prijatan psihodelični (ne-isforsirano-teški) rok na svom albumu Crooked Neck. Ovo je muzika kojoj se nikuda ne žuri pa ima vremena za ležerne sanjarije, pevušenje, lepe, komponovane solaže koje se uklapaju uz generalno psihodelični rad. Bend tehnički spada u hard rok i nije ovde u pitanju neka postrokerska smicalica, ima ovde jakog bas-gruva i naglašenog ritma, ali je najjači utisak baš taj o sanjivosti i opuštenosti. Meni to nekako odlično leglo, uz rad na je&/%$$nim harvardskim referencama i tako tim glupostima na koje trošim mladost…

 

https://hochen.bandcamp.com/album/crooked-neck

 

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju i Doomed & Stoned Latin American Duos je, kako mu i ime kaže, druga po redu kolekcija doom i stoner bendova iz Latinske Amerike. Kao i u slučaju prve, ovo je izuzetno lako preporučiti. Naravno, među 36 pesama koje ovde izvodi isto toliko bendova ima i nečeg što će vam ući na jedno uho i odmah se edžektovati na drugo, ali širina vizije, interpretacije i shvatanja ove muzike koju ova kompilacija donosi zbilja pomalo oduzima dah. Kao i prošli put, ovde ima mnogo originalnih, svežih, idiosinkratičnih pogleda na stoner (slušajte kako su Argentinci Escuadron dobri!) i čak da vam se ZAISTA dopadne samo deset posto muzike to su i dalje tri-četiri benda koje vredi da istražujete dalje. A što je i svrha ovih kompilacija. Doomed & Stoned nastavljaju da rade zaista požrtvovan posao nalaženja bendova vrednih da se čuju i na našoj polovini planete i pružanja tim bendovima šanse. Pa još možete da platite koliko hoćete. Vredno i plemenito.

 

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latin-american-duos

 

Birmingemski Dead Vessels imaju samo singl za nas ove nedelje ali Everything is Burning Everything is Fine je toliko dobra pesma lo-fi psihodelične stoneračine da je baš uživanje slušati je. Bend ima neobično ružan ali nekako fascinantan miks sa prominentnom bas-gitarom i činelama koje umiru od fidbeka (!!!!) a kad na to dođe apsurdno duboka gitara i urlatorski vokal bend se nađe negde tačno na razmeđi udrogiranog stonera i (udrogiranog) sludge metala. Vrlo lepo za moj ukus, plus, bend se, uprkos nazivu pesme oteo impulsu da na omot stavi aluziju na poznati internet-mem, a to takođe treba ceniti:

 

https://deadvessels.bandcamp.com/track/everything-is-burning-everything-is-fine

 

Mojo Bozo’s Electric Circus je fenomenalan psihodelični hard rok trio iz Merilenda i mada njihov album na Bandcampu – bez obzira što je izašao još 24. Aprila – ne možete ceo da strimujete bez plaćanja*, ono što se da čuti ga VEOMA preporučuje. Germ City je ploča koja sa lakoćom isporučuje mišićave posthardcore momente (Mutation, na primer), lepo treska nojzirani bluz rok (ili bluzirani nojz rok) u License to Kill, svinguje u Ten Years Tired i opasno psihodeliše i gruvuje u Berms. Braća Ryan Walsh i Shane Walsh uz pomoć Jeremyja Hayesa prave vrlo kinematsku, vrlo evokativnu muziku koja se ne zamara time je li bluz, metal, vodvilj ili nešto četvrto nego ide napred jakim, ubeđenim tempom. Izvrsno:

*Al zato nam je Alah dao Jutjub

 

https://mojobozos.bandcamp.com/album/germ-city

 

https://youtu.be/Ox_THcuzrpA

 

Za još izvanredne majske psihodelije, ovog puta iz dubina engleske provincije (dobro, iz Wigama) stižu nam Deepshade sa albumom Soul Divider. Bend, izgleda, ima problem da zadrži bubnjara jer im se ovde u deset pesama promeni troje bubnjara, ali ovo nema uticaja na kvalitet muzike koji je fantastičan. Deepshade sebe reklamiraju sledećim rečima: Da Doorsi, Nirvanas, Soundgarden i Pink Floyd imaju bebu, možda bi se zvala Deepshade. Za to ne znam, ali da bi se ubijala od drogiranja, to je prilično sigurno. Nemamo ideju jesu li Deepshade gonjeni narkoticima u stvaranju svoje muzike ali ovo je odličan, drajverski psihodelični rok sa moćnim bas-rifovima i autoritativnim bubnjarskim radom preko kojih idu suptilni slojevi reš pečenih gitara, klavijatura i psihodeličnog pevanja. Deepshade, iako zaista imaju malo te sijetlske narkofilske dimenzije u svojoj muzici, u rifčinama i generalno revolveraškom šmeku, svakako duguju mnogo toga upravo engleskoj psihodeličnoj tradiciji, vozeći se bez greške na autostradama iscrtavanim sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih a pakujući svoj izraz u vrlo dobro napisane, gotovo pop-pesme. Ima li ovde dovoljno metala za metalce, pitate? Ima, svakako. Zvuk ume da bude vrlo heavy, sa jakim rifčinama (slušajte početak Sad Sun) ali bend uvek nalazi interesantne smerove u kojima ga dalje razvija, pišući odlične, dinamične pesme sa fantastičnim – i uvek psihodeličnim – ritmičkim i harmonskim rešenjima (slušajte ostatak Sad Sun). Da je samo malo mekše masterovana ovo bi bila savršena ploča ali i ovako pričamo o remek-delu:

 

https://deepshadehq.bandcamp.com/album/soul-divider

 

Vraćamo se u Merilend koji je sa albumom Mother to Earth trija Faith in Jane ponudio još jednu jaku ploču ovog meseca. Doduše, Faith in Jane nisu tako inventivni kao Mojo Bozo’s Electric Circus, al’ šta sad, ko kaže da ne možete svirati normalan teški rok i biti dobri? Faith in Jane imaju u sebi malo ’90s Seattle šmeka, sa možda Mother Love Bone/ Soundgarden/ Pearl Jam prizvuka. Muzika na Mother to Earth jeste vrlo heavy i bend lepo spaja pank i metal u pesmama izraženog gruva i psihodelične, power trio svirke ali pevanje gitariste Dana Mizea je nedvojbeno informisano tim ’90s grunge stilom. I mada se Mize previše „trudi“, ne smeta to toliko. Izvan pevanja, muzika je vrlo dobra, ekspresivna i sa znalačkim šetanjem između teških rifova i psihodelične buke. Vrlo lepo:

 

https://faithinjane.bandcamp.com/album/mother-to-earth

 

Highbernation iz Edmontona su vrlo programski jasni na EP-ju Comatokes. Ovo je muzika nastala iz marihuane, pravljena u slavu marihuane i, sasvim moguće, najbolje ju je slušati uz pomoć marihuane. Što se nas strejtera tiče,  Comatokes je solidna ponuda teškog, jako distorziranog stoner metala, sa pristojnim gruvom i dobrom atmosferom. Bend daje i velju-for-mani pa ove tri pesme traju bezmalo pola sata i mada Highbernation nisu nužno ni najoriginalniji ni najinventivniji stoner bend na svetu, pola je to sata sasvim prijatne, fazirane, psihodelične gruvčine koja ide napred, valja se i ne deluje ni monotono ni namešteno. Meni lepo:

 

https://highbernation.bandcamp.com/album/comatokes

 

Shogun iz Milvokija imaju jako heavy, jako moćan zvuk na albumu Addendum. Ni pesme nisu rđave, da se razumemo, ovo je klasičan desert/ stoner pristup gde bend zvuči spontano i razigrano, i ima povremeno jako lepe ideje (slušajte gitare na početku Space Cleric) no imam utisak da je ovo primer albuma kome jak, moćan zvuk daje još više „značenja“, dopunjujući  solidan songrajting na idealan način. Utoliko, ovo je master koji je na granici da bude preglasan ali uspeva da očuva dovoljno dinamike u zvuku i mada bih ja voleo JOŠ veći dinamički raspon, Shogun su, mislim, napravili vrlo dobar posao sa pločom koju je teško ne voleti:

 

https://shogunwi.bandcamp.com/album/addendum

 

Enmesarra su iz Eseksa i njihov debi album, takođe Enmesarra je simpatičan doom metal proizvod sa samo malo zastranjenja prema post roku. Enmesarra su ljudski distorzirani i pišu odlične rifove i imaju pevača koji veoma voli Ozija i sedamdesete, ali ih od pukog imitiranja slavnijih prethodnika spasava ta dosta tamna hermetična produkcija i odlazak u postrokerskije, ambijentalnije vode. Nije uopšte rđavo za prvi album:

 

https://enmesarra.bandcamp.com/album/enmesarra

 

RedSuperGiant je ime benda iz San Gabriel Valleyja sa juga Kalifornije i njihov EP, takođe nazvan RedSuperGiant donosi sedam pesama teškog, faziranog, razigranog roka sa jakim ’70s šmekom i mnogo, što se kaže, etitjuda. RedSuperGiant zvuče vrlo autentično i prosto ih je lako zamisliti kako se klate na bini, sa tamnim naočarima, pridržavajući se za svoje instrumente da ne popadaju i izvlačeći nesvesni, hipnotički gruv iz ovog što rade. Bend je manje u tradiciji metala kao takvog, možda malo bliži garažnom panku ali se njihova muzika ovaploćuje u izvrsnom gruvu i odličnim rifovima. Šteta što ovog nema na Bandcampu, ali poslužiće za prvu pomoć i JuTjub. Izvrstan drogeraški rokenrol za sve koji ga vole:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Ki3ATP3yza4

 

Pa onda odosmo iz sunčane Kalifornije u još sunčaniju Tasmaniju. Australijski stoner/ desert rock ume neretko da nas baš oduševi a Red Void iz Hobarta su na svom prvom albumu, Phase II, veoma oduševljavajući. Ovo je iz duše sviran, neprskan, raščupan i faziran instrumentalni stoner rok koji nastaje kada bend koji ga pravi svira zajedno umesto da priča i dogovara se o muzici, pa pesme imaju izvrsnu spontanu energiju sa moćnom ritam sekcijom koja kreira idealnu pistu za raketna lansiranja što ih priređuje gitarista Christopher Cockell. Ja obično preskačem instrumentalne stoner albume jer su, po mom iskustvu, većinski to pešadijske ponude, polupečeni džemovi koji je trebalo da ostanu bendu da ih sluša i prepozna koje delove valja razviti u prave pesme. No, Red Void su verovatno ove džemove okrenuli jedno milion puta jer ovde imamo idealnu ravnotežu između prepoznatljivo formiranih kompozicija i improvizatorske slobode. Album apsolutno zvuči kao da je ovo trio koji svira svakog dana i gde muzičari jedni druge stalno inspirišu a ako imam ikakve primedbe to je da je ovo, iako zapravo vrlo solidan snimak, ipak samo vrlo upeglana proba i da bi isti ovaj materijal u „pravom“ studiju bio idealan. No, to znači da je bend bukvalno na milimetar od idealnog, a to je valjda dovoljno:

 

https://redvoid.bandcamp.com/album/phase-ii

 

I u Meksiku je sunčano a sevap je vratiti se malo u April jer je prvi album sastava Comanchet dovoljno lep da opravda ovo skromno vremeplovlje. Herejía Pura je album moćnih stoner komada satanističke tematike (Magia Negra, koja album otvara, kao manifest, jelte) i kosmičkih aspiracija. Bend nije preterano originalan niti posebno inventivan ali ovo je prijatan, teški stoner rok sa pevanjem na španskom i skoro je nemoguće da vam neće prijati:

 

https://comanchet.bandcamp.com/album/herej-a-pura

 

 

Portlandski Ethereal Sea na svom drugom albumu, Forgotten Memories of Tomorrow imaju lepu ponudu relaksiranog desert rocka sa prijatnim psihodeličnim prelivima. Ne znam zašto je Maj ovako bogat ponudom dobre stonerske muzike, tek Ethereal Sea su primer benda za koji mogu da kažem da je izvrstan a da mi čak nisu ni u vrhu prioriteta jer sam samo ove nedelje čuo nekoliko još boljih albuma. Mislim, „boljih“ ovde samo znači da su drugi bendovi po senzibilitetu bliži mom ukusu. Ali Forgotten Memories of Tomorrow je, da ne bude zabune, odlična ploča melodične pustinjske psihodelije, zanimljivo producirana, dinamičnog zvuka, puna sjajnog soliranja (pogotovo u tim međuigrama gitare i klavijatura, slušajte recimo Close Your Eyes) i generalno, lepog emotivnog raspona. Ovo, dakle nije samo kolekcija drogeraških himni već višeslojna, bluzerska, psihodelična ploča prve klase:

 

https://etherealseamusic.bandcamp.com/album/forgotten-memories-of-tomorrow

 

Italijanski +S†ryX+ iz sasvim nejasnih razloga odlučili su da nam otežaju kupovinu EP-ja OSSVARIVM putem Bandcampa, upućujući nas da kupujemo individualne pesme, kačene tamo različitih godina, iako su one sada zvanično okupljene na EP-ju. Ludaci. Ali hajde, za dobru muziku vredi se malo pomučiti a  +S†ryX+ vrte odličan doom metal sa dosta psihodelične i malo okultne energije. Sve je to sporo, svečano, sa puno dobro iskorišćenih crkevnih (well, ne BAŠ crkvenih) orgulja i odličnim (ženskim) vokalom. Dve pesme su obrade (jedna od njih je Coven sa pesmom Black Sabbath) ali bend svemu daje sopstveni prelov izdoominirane psihodelije i kreira sjajnu, teatralnu atmosferu vrednu preslušavanja.

 

https://stryx.bandcamp.com/

 

https://youtu.be/YcnC8TuF55E

 

Svakako jedno od najvećih izdanja nedelje je, čekajte da proverim, ŠESNAESTI album Paradise Lost pod nazivom Obsidian. Maj gad, pa koliko ja godina imam ako su ovi ljudi snimili već toliko albuma? Lost paradise kao da je JUČE bio! Elem, ja sam se od Paradise Lost rastao već sa Shades of God koji je bio isuviše gotski emotivan za moj brutalistički ukus pa tako nemam ni neke jake emocije vezane za Obisidan. Ovo je svakako metal ploča bez obzira na sve gotske elemente i mada se meni lično ništa od toga ne dopada naročito, taj spoj Depeche Mode i Sisters of Mercy sa doom metalom (kao na primer u Fall From Grace) je efektan i programski jasan. Za mene je Paradise Lost još od Gothic bend sa apsolutno jasnom ambicijom da budu mnogo bliže mejnstrimu nego toj nekoj extreme metal priči iz koje su potekli, a da se ipak korena ne odreknu u potpunosti i  i Obsidian je jedna od sigurnijih realizacija ovog programa, sa kvalitetno napisanim, izvedenim i snimljenim kompozicijama koje imaju šta treba i za tinejdžerke koje pišu tužne stihove u spomenare (ili tužne statuse na tumblru sad kad je to opet andergraund) ali i za njihove muške simpatije koje vole da sviraju vazdušne gitare. Ako volite momčad iz Halifaksa, mislim da će vam se ovaj album dopasti:

 

https://paradiselostofficial.bandcamp.com/album/obsidian

 

Couch Slut imaju novi album i Take a Chance on Rock ’n’ Roll razbija. Ova žensko-muška postava iz Njujorka je poslednjih nekoliko godina iskopala sebi zapaženo mesto na sceni gde se seku alternativni rok i, recimo, alternativni metal mešajući ekstreme iz različitih žanrova za zapaljivu smešu vrištanja, gitarske buke i mišićavih ritmova. Fuzije noise rocka i metala su stare nekoliko decenija a Take a Chance on Rock ’n’ Roll je vrlo zrela, sada već vrlo prirodna mešavina dve plemenite forme brutalnosti sa puno distorzije, brutalnih vokala, mišićavih ritmova, mikrofonije i generalne agresivnosti. Pre trideset godina ovakvi bendovi možda ne bi bili smatrani delom metal medijuma ali Godflesh, Today is the Day i njihovi akoliti su odradili dovoljno posla da danas ne moramo da imamo neke dileme i zapitanosti. Couch Slut su ubitačniji nego ikad na ovom albumu koji, uprkos imenu, ne donosi mnogo feelgood roka već prevashodno tenziju, agresiju i užitak u neprijatnosti. Veoma dobro:

 

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/take-a-chance-on-rock-n-roll

 

 

Poljaci Clairvoyance su snimili demo, pod nazivom Demo i mada sam svestan da to nije baš najvažnije izdanje ove nedelje, meni se njihov mračni, masni old school death metal dopada. Sve je to masivno, teško, sa vokalom koji kao da stiže od ispod zemlje i – nimalo originalno, naravno. Ali ako volite taj grobni fazon, dobre, teške rifove i horor atmosferu, Clairvoyance su apsolutno tu da isporuče. Kaseta izlazi u Junu, rezervišite svoj primerak:

 

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-14

 

 

Još death metala ali ne baš toliko odležalog stiže iz Verakruza, ljubaznošću benda Mordaza. Njihov debi album, El orden del caos, doduše i sam ima old school elemenata, sa tim odličnim sporijim/ moš delovima koji vuku na rane devedesete, ali ima tu i malo „tehničkije“ svirke. Mordaza su dobri u tome kako sve to zvuči vrlo proživljeno i sirovo u najpozitivnijem smislu, izbegavajući pošast preteranog studijskog/ digitalnog upeglavanja i picanjenja u kome mnogi bendovi izgube dušu. Mordaza imaju puno duše pa njihove pesme, miksovane tako da se sve lepo čuje bez obzira što instrumenti nemaju preterano lep zvuk, i masterovano da ima dinamiku i da može da se odvrne kako treba, zvuče odlično. Ako volite death metal koji vas prvo mrcvari sporim, ali seksi rifovima preko saplićućeg moš ritma, pa onda krene da ubija na brzinu, Mordaza odlično rade ovaj posao:

 

https://mordaza666.bandcamp.com/album/el-orden-del-caos

 

Praško-bečki übel je bend koji spaja, recimo, pank, black metal i grindcore na svom albumu The Golden Age koji je jedna distorzirana, sirova, brutalna šetnja kroz aktuelne svetske probleme. Sad to zvuči pretenciozno, pogotovo ako znate da bend deo novca od prodaje albuma daje „organizacijama za oslobađanje životinja i ljudi“ ali, zapravo, zvučno, The Golden Age je prijatno jednostavna, sirova ploča, više po zvuku, manje po kompozicijama koje su dobre. Ali ni one, te kompozicije, ne idu na sad neku pamet i cerebralnost već se pre svega nalaze u brzini, brutalnosti, distorziji, vrištanju. Ovo je album kome polugaražna produkcija sasvim pristaje i bend je vrlo ekspresivan, zvuči veoma „stvarno“ u onome što radi pa predlažem da ih poslušate:

 

https://ubel.bandcamp.com/album/the-golden-age

 

Baskijski Španci Pestilength su debi album izdali u Januaru ali nastavljaju da vredno rade pa evo sada i novog EP-ja. Apore Flesh je, ako je ikako moguće još hermetičnija i mračnija ploča od albuma koji nam se dopao u Januaru, i ovde od četiri pesme, dve zapravo spadaju u mračni ambijent, čineći tako sredinu izdanja hermetičnijom nego što ste očekivali. Ali oni to dobro rade. Kada sviraju svoj standardni death doom, to je sirovo i neprozirno skoro do karikature ali prija. Podrumska produkcija samo doprinosi kultnosti:

 

https://pestilength.bandcamp.com/album/apore-flesh

 

From Chile With Thrash je baš onakva kompilacija kakve sam voleo kao mlad čovek – gomila nepoznatih bendova, ekstremna količina entuzijazma i, pa, dosta dobre muzike. Kako i naziv govori, na ovoj ruskoj kompilaciji imamo reprezentaciju šesnaest čileanskih thrash bendova i prosečni kvalitet je iznenađujuće visok. Naravno, sve puca od šarma jer ovo nije kompilacija upeglanih, skupih snimaka nego propisna gerila u akciji, ali i sam kvalitet zvuka je zapravo odličan većinu vremena. Najvažnije je da su pesme besne, gladne, sirove, ŽIVE i ko god da je ovo sklapao kao da mi je prvo bio u glavi pa po tim parametrima birao bendove i pesme. Teško mi je da izdvojim neki od bendova jer skoro svaki ima nešto što ga preporučuje, ali većina svira thrash onako kako ga ja volim, brzo, naprženo, bez smaranja i filozofija. Za južnoamerički thrash obično kažemo da ima posebnu energiju i senzibilitet i From Chile With Thrash je apsolutna potvrda ove teze. Na sve to dolazi i da ovo možete da platite koliko hoćete. Pa, mislim, OBAVEZNO:

 

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/from-chile-with-thrash-compilation

 

Za još  odličnog thrash metala dozvolićete mi da vas povedem do Rima gde operiše bend Reverber. S obzirom da se ovoj ekipi prvi album, tamo negde 2009. godine zvao Serial Metal Killer, znamo da imamo posla sa ozbiljnim ljudima a ovogodišnji Sect of Faceless je veoma dobar „starinski“ thrash ali sa svim zamislivim tehničkim i produkcijskim unapređenjima koja podrazumeva kalendarska godina. Naime, Reverber danas zvuče kao realizovana verzija onoga što su na početku obećavali a to je disciplinovani, melodični ali tvrdi thrash po uzoru na Kreator i Testament. Na Sect of Faceless bend ima izuzetno čist i lep zvuk i, ako se izuzmu trigerovani bubnjevi, taj zvuk uspeva da izbegne kliničku čistotu koja bi mu oduzela autentičnost. Bend se već i ranije dokazao kao ekipa što ume da napiše dobre pesme ali na novom albumu su stvari pogurane na sledeći nivo sa briljantnim rifovima i melodijskim linijama koje sjajno sparinguju sa inače grubim, vrištavim pevanjem gitariste Marca Mitraje koji ovde ipak pogađa note kad treba, i generalno razrađenim aranžmanima koji drže tvrdu trešersku liniju sa mnogo denflovanih gitara i duplih bas bubnjeva da uvesele slušaoca. A onda dobijemo vrlo mejdnovske „melodične“ srednje delove (slušajte Nightmareland) i bend demonstrira da razmišlja u više dimenzija i ume da ih organski spoji. Vrlo lep album:

 

https://reverberofficial.bandcamp.com/album/sect-of-faceless-2

 

I još thrasha, ovog puta iz Brazila imamo na drugom albumu ekipe Rest in Chaos. Trapped by Yourself je ploča solidnog zvuka i produkcije i mada ima tipično južnoameričku eksplozivnost, ima i disciplinu u svirci koja emituje jedan utisak profesionalnosti i kvaliteta. Bend sebe vidi kao thrashcore postavu ali ovo se najpre manifestuje u činjenici da su pesme brze i srazmerno jendistavno aranžirane bez nekih kompleksnih razrada zadatih tema. Dakle, imamo dobre rifove i jak tempo ali nula pankerske haotičnosti već samo grub, jak, uredan metal sa pretećim zvukom i težinom koja lepo leži uz brzinu. Meni odlično:

 

https://restinchaos.bandcamp.com/album/trapped-by-yourself-2

 

U principu preskačem sve digitalne grindcore albume na bandcampu jer su u principu smeće klinaca sa previše slobodnog vremena. Blagi izuzetak pravim za Izdanje momka pod duhovitim pseudonimom Grindboy Advance koji je EP BLASTBEAT HYPER COMBO FINISH​!​!​! napravio semplujući Gameboy Advance zvukove a onda se derući kao manijak i vrteći lupove distorziranog NEČEGA preko toga. Nije baš da bih izdržao 45 minuta ovoga ali pošto traje osam puta kraće, hajde:

 

https://grindboyadvance.bandcamp.com/album/blastbeat-hyper-combo-finish

 

Za „normalniji“ grindcore (jer, evo, 2020. je godina pa i grindcore gradiramo po stepenima normalnosti), tu je novi ACxDC i Satan is King je album koji se lako sluša uprkos svojoj nominalnoj ekstremnosti. AcxDC već godinama stvaraju unutar tog nekog „pankerskijeg“ grindcore senzibiliteta koji čini se prirodno nastavlja radove Siege iz osamdesetih ili Dropdead iz devedesetih pa je i Satan is King ploča sa puno vrištanja i blastovanja ali i sa brzim D-beatovima i klasičnim strofa-refren mikroaranžmanima kakve ste voleli još kod SOB. Naravno, AcxDC ne mogu da odole da to malo ne oplemene brljanjem po teškim, komprimovanim gitarama pa ovde ima malo te neke sludge estetike i nije to najelegantnije napravljen spoj ali je, ponoviću, lak za slušanje sa dobrim miksom i bučnim masterom koji je trudi da albumu da što je više moguće „metal“ težine. Važi.

 

https://acxdc.bandcamp.com/album/satan-is-king

 

 

Death metal bend Haunted nije isto što i švedski The Haunted. Ovi prijani dolaze iz SAD, trenutno sa Floride i mada postoje od ranih devedesetih, prvi su album snimili tek sada. Zašto? Jebem li ga. Ali treba ceniti ovu vrstu posvećenosti. The Legions Of Maleficence je svakako ploča koja zvuči baš kako je bend hteo a ne kako je sada trend ili tako nešto i ovo je vrlo satanski, vrlo agresivni death metal koji u svim pesmama govori o demonima (ozbiljno, u naslovu svake pesme je imenovan po jedan od važnih stanovnika pakla), pun je horor atmosfere (gde se možda i preteruje sa silnim introima) i ozbiljnog prebijanja. Haunted nisu ni technical ni brutal death metal u užem smislu, njihova muzika ima nešto od old school death metal atmosfere ali je suviše brza, divljačka i nesputana da bi se spakovala u tu fijokicu. Bend u svakom slučaju pruža nešto svoje, pržeći preteće rifove i farbajući ih ukusno miksovanim sintisajzerima, uz puno demonskih vokala i paklenih solaža. Lepo to meni sve zvuči:

 

https://haunted666.bandcamp.com/album/the-legions-of-maleficence-2020

 

Japanski death metal duo Hideous Depleted na svom debi EP-ju, Enforced Slaughter isporučuje vrlo strejtforvard, vrlo jednostavan ali ne i primitivan deaththrash zvuk. Hideous Depleted imaju moćan, profi miks i kvalitetno sviraju a kompozicije iako nemaju neke velike aranžmanske ambicije, imaju efektne rifove i ekonomičnost, kao i tehničku izvrsnost izvedbe da zadovolje sve moje slušalačke potrebe. Lepo ovaj bend drma i nemam problem što ovo ne probija neke nove puteve u muzici. Plus, EP je primer kako „kućni“ death metal može da bude ubojit i prijemčiv kao i kod „pravih“ bendova:

 

https://hideousdepleted.bandcamp.com/releases

 

Dvojica Brazilaca okupljenih pod imenom Goat Necropsy stvaraju vrlo haotičan deathgrind sa očiglednim goregrind elementima (mislim, ako volite naslove pesama poput Anal Vomit, ovi momci su tu za vas), i malo slamming death metal momenata i sve je to kućna produkcija, ali… Ima tu dosta vatre, strasti i spretnosti u sklapanju pesama a uz koje se dobro uklapa očigledna inspirisanost momaka da ne samo šokiraju naslovima pesama već i da naprave muziku koja će biti interesantna. Bloody and Fresh, kao naziv ovog kratkog EP-ja zapravo vrlo pristaje ovoj haotičnoj, jeftinoj ali duševnoj muzici:

 

https://goatnecropsy.bandcamp.com/album/bloody-and-fresh

 

Putrid Pile ima novi album. Da budem iskren, mislio sam da je Shaun LaCanne konačno odrastao i batalio ovu zajebanciju ali… nije. LaCanne je neka vrsta razvijene forme sobnih deathgrind autora, čovek koji je velikom posvećenošću svojoj umetničkoj formi ne samo snimio nekoliko vrlo solidno produciranih albuma već i imao žive nastupe (sa gitarom i ritam mašinom), uključujući u Evropi. Talenat, svakako, ali i krvavi rad i prosto mi je žao da se na albumu Revel in Lunacy ne vidi ikakav znak da je tematski Putrid Pile malo odmakao od svojih standardnih opsesija. Mislim, nije ovo ni muzički nešto dramatično odmaknuto, album je prebijački brutal deathgrind sa prijemčivim hromatskim rifovima i smenama srednjetempaškog nabijanja duplog kika, te blastibita, i to je sve uglavnom na koordinatama na kojima je Shaun bio i ranije, ali ipak malo veštije i inspirisanije nego ranije, da se vidi ipak nekakvo sazrevanje. I meni to prija, ali me stvarno žulja da su se deathgrind, goregrind, slam i srodni podžanrovi sa vremenom izmetnuli u proslavu mizoginije i da su tekstovi o mutilaciji i nasilju nad ženama i dalje maltene obavezna stilska vežba. Mislim, naravno, sve je to logična ekstrapolacija horor-korena iz kojih je sve ovo poteklo, ali i horor je evoluirao, pa što ne bi i Putrid Pile. No, dobro, Shaun nije fiksiran na mizoginiju kao neki drugi bendovi i ovde samo zbog naslova jedne pesme valja odmah prevrnuti očima, tako da, ovo vredi da se čuje pa i da se u njemu uživa:

 

https://sevared.bandcamp.com/album/revel-in-lunacy

 

 

Britanski Cryptic Shift su konačo dobacili do prvog albuma i Visitations from Enceladus je odlična prezentacija njihovog tehničkog, kompleksnog ali zanimljivog i progresivnog death zvuka. Ako kažemo da album počinje kompozicijom od 25 minuta biće jasno da imamo posla sa vrlo ambicioznim bendom, ali, dobra vest je da su Cryptic Shift kadri da ovoj ambiciji dodaju puno supstance pa iako Moonbell Immolator ima i sasvim kinematske pasaže gde instrumenti, tehnički, ne sviraju note, ovo se odlično uklapa u generalnu ideju i slušaoci pruža primamljiv narativ da ga prati. Cryptic Shift su, na neki način, nastavljači progresivne struje death metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, recimo Death iz te faze ili Atheist, pa i Cynic sa svojim intrigantnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjem, a umeju da odrade i izvrstan rif, solažu, sve što treba. A još su se i inspirisali igrom Bloodborne pa spadaju u rastući podžanr Dark Souls Metala. Sve to u odličnom miksu gde čujemo sve te filigranske bas-linije. Fantastičan debi i prava poslastica ako volite prog-death:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/visitations-from-enceladus

 

Poljaci Lunacy na EP-ju Cold Reboot demonstriraju svoje viđenje progresivnog metala a koje je negde između razgovetnog metalcore zvuka, math-metala i djenta. I mada na gomili zvuči zastrašujuće, ovo je u principu sasvim lepa ploča sa pet pesama dobrog gruva, neočekivano lepih solaža i generalno dobre srednjetempaške svirke koju eventualno malo unazađuje monoton derački vokal. Ali čovek se trudi. No, dobro, trudi se ceo bend i ovo je prilično dobro ako već ne potpuno dozrelo. Bend, uostalom, još nema ni jedan album i ovaj EP je sjajan način da se sa njima upoznate dok ga ne snime:

 

https://lunacyofficial.bandcamp.com/album/cold-reboot

 

Latvijski MĀRA sa svojom kombinacijom thrash i groove metala ne bi bili nužno moj izbor, ali na albumu Self​-​Destruct. Survive. Thrive! Njihova pevačica, Māra Lisenko toliko dobro peva da mi je i malčice „komercijalniji“ zvuk benda sasvim prijao. I, mislim, nije to sad nešto ozbiljno komercijalno, ovo je bend koji zvuči primetno ekstremnije od, recimo, Machine Head ili Fear Factory iako se kreće negde u istoj ravni, ali ima te stvarno sjajne refrene koji ga odmah lansiraju u radio-friendly orbitu i, uz odličnu produkciju, ovo vredi da se zavrti:

 

https://marametal.bandcamp.com/album/self-destruct-survive-thrive

 

 

The Path of Increased Indifference sa Floride kombinuju hardcore (ili ipak posthardcore, samo sa brutalnijm vokalom?) sa metalom na EP-ju Songs from the Beltway i to su tri pesme razoružavajuće solidnog gruva i poštenih, dobrih rifova. Taman na mestu da se dopadne i pank i metal publici, ovo je izdanje koje pirvlači dobrim (mada ne skupim) zvukom i energijom koja ipak ne umanjuje razgovetnost:

 

https://thepathofincreasedindifference.bandcamp.com/album/songs-from-the-beltway

 

Australijski Womb to Tomb imaju užasno jeftin omot istoimenog debi albuma ali muzika je dobar, radnički thrash metal srednjeg tempa, solidnog gruva i opakog vokala. Bend smandrlja pet pesama za petnaest minuta i mada ima i brzine, ovo je prevashodno muzika čvrstog ritma i dobrih rifova koji se ne žure da stignu kud su pošli, ali brzim smenama ritmova natrpane pesme imaju dovoljno dinamike i energije za moje potrebe:

 

https://wombtotombmetal.bandcamp.com/album/womb-to-tomb-2

 

Kanadski Omniarch na svom prvom, istoimenom albumu ozbiljno se trude da isporuče memorabilan melodični death metal koji se susreće sa metalcoreom i mada to nije nužno žanrovski melanž po mom ukusu, ima ovde stvari za preporučiti. Hoću da kažem, ovo je kao da ste uzeli The Black Dahlia Murder, malo jače odvrnuli regler za „progresivu“ i dobro izmućkali. Bend je napaljen, žestok i ubedljiv u izrazu i mada na momente zaista zvuči kao naloženija verzija TBDM tribjut postave, ovo su solidno odrađene pesme sa dobrim gitarama, dinamičnim pevanjem i lepim smenama ritmova. Naravno, Omniarch su u startu u riziku da upadnu u rutinu u kojoj TBDM već godinama postoje i ne mrdaju mnogo ni u jednu stranu, što treba notirati, ali ovo je obećavajuć album:

 

https://omniarch.bandcamp.com/album/omniarch

 

Tu su i Shrapnel iz Ujedinjenog kraljevstva sa novim albumom, Palace for the Insane i bend vrlo sigurno isporučuje svoju thrash metal viziju na novoj ploči. Uzgojeni na Bay Area klasici poput Exodusa ili Dark Angela, Shrapnel i ovde isporučuju svoju viziju iste te muzike a koja se, ruku na srce, ne razlikuje preterano od originala. Samo je, naravno, prosviranija i bolje producirana. Neću da kažem da Shrapnel ne dodaju ništa svoje u formulu ali to su uglavnom sitnice i ukrasi dok srž manje-više počiva na interpretaciji onog što su radili veliki prethodnici. No, Shrapnel to rade vrlo dobro i Palace for the Insane je pošten, dobro urađen thrash metal opus.

 

https://www.youtube.com/watch?v=2G7lDV5a-n0&list=OLAK5uy_kf_y-L3hJN3Po4UzkCsClntkOltSOyRtk

 

I Voodoo Gods imaju novi album, The Divinity of Blood i mada ovo nije nešto naročito inspirisan deaththrash, pogotovo za muzičare koji ovde učestvuju, s obzirom da je u pitanju maltene hobistički projekat, ima ovde zdravog zvuka i lepih rifova. Album ima bolji zvuk – producirao ga je Andy La Rocque – nego pesme, da se mi razumemo, i mislim da se ovde čuje da autori ipak čuvaju najbolje ideje za svoje glavne projekte, što opet govori o riziku koji postoji kad okupljate supergrupe od već aktivnih muzilara, ali ima ovde simpatičnih momenata, kao na primer flamenko u From Necromancy To Paraphilia. Generalno, nije ovo neki nezaobilazan album ali je prijatan i, mislim, uvek je lepo čuti Georgea Fishera kako peva jer on to i kad radi iz hobija, radi izvanredno.

 

https://www.youtube.com/watch?v=RAC_pUegkP0&list=OLAK5uy_lO10ibC1S4YUWTagnccH8wi0vjzt23FdE

 

 

Iz, ponovo, Latvije nam stižu Hypervert, a što je užasno ime za bend no, muzika na albumu Little Black Death je impresivna kombinacija klasičnog heavy rocka i elektronike na način koji ne sugeriše „industrial metal“ estetiku na kakvu uobično pomislimo kod ovakvih kombinacija. Hypervert su više rokenrol bend, manje Depeche Mode, ako tako mogu da kažem, što je, recimo kako su slovenački Strelnikoff i sami radili tu kombinaciju pristupa. Hypervert ne zvuče kao Strelnikoff ali su zapravo dobar, vrlo radio-friendly (bar po mojim kriterijumima) metal bend koji može da bude zanimljiv i publici Marilyna Mansona a, evo, i meni. Probajte:

 

https://hypervert.bandcamp.com/album/little-black-death

 

Sremskomirtovački Dishate su već ove godine objavili svoju obradu Bombardera (Spaljen) a sada imaju novi singl sa dve pesme, New World Disorder i ovo je prijatni, starinski i prilično sirovi deathgrind kakav su ljudi (i neljudi) pravili devedesetih, samo bolje. Dishate imaju sirov, eksplozivan podrumski zvuk ali se to uklapa uz njihove brutalne vokale i kršeće gitare. Nema ovde sad bogznašta novo i apdejtovano u odnosu na klasike ali bend svira sa puno srca i strasti:

 

https://dishate.bandcamp.com/album/new-world-disorder

 

Srpsko izdanje nedelje je svakako novi album Alogie. Braća Branković ne odustaju i Semenderia (što je, slutim, rimski naziv za Smederevo, don’t @ me) je vrlo razrađen power metal opus sa jasnim uticajima svega što su u bendu slušali i svirali tokom decenija. Ima ovde dakle, i jasnih referenci na Rainbow ili Iron Maiden ili Helloween ili Blind Guardian – makar iz druge ruke, ali bend je svakako odavno razvio svoj sopstveni zvuk kao sintezu svih uticaja i Semendria je ubedljiv album šarmantne, cheesy epike baš kako dolikuje ovakvom metalu (slušajte tu frulu u naslovnoj pesmi!) i sigurnih sub-simfonijskih aranžmana. Eternal Fight na kojoj gostuje Tim „Ripper“ Owens lično (!!!) je možda najbolji sažetak današnjeg Alogijinog zvuka sa elementima klasične heavy ere (ili vi ne čujete Rainbow u ovoj pesmi? Slušajte jače!) i moderni(ji)m elementima koji su svi tu u službi prijemčivog, melodičnog, pa i blago komercijalnog metala koji je ipak previše zaljubljen u svoju naprženu svirku da bi bio dovoljno blizak mejnstrimu. Alogia sada zaista svira na svetskom nivou i ne mogu da se ne divim ovim kvalitetnim aranžmanima koji prepliću kompleksan instrumentalni rad sa pamtljivim, melodičnim, pa i hitoidnim pesmama. Brankovići i njihovi saradnici već decenijama dišu, jedu, znoje i sanjaju metal i to da su u 2020. godini izdali ovako kvalitetan album (na kome pored Owensa gostuju i Mark Boals i Fabio Leone) ne bi trebalo da je neko iznenađenje. E, sad, da li će svet to prepoznati i umeti da ceni je već drugo pitanje. Al zato smo mi tu, da mu kažemo:

 

https://alogia.bandcamp.com/album/semendria

 

Jer, evo, recimo, pensilvanijski Lör na svom drugom albumu, Edge of Eternity ima bolju produkciju i svakako je muzički „napredniji“ utoliko što ide dalje izvan žanrovskih granica za mešavinu epskog power metala i progresivnog metala, ali iako se meni ova ploča veoma dopada, ona nema Alogijinu savršenost komponovanja i pomenutu hitoidnost. No, Lör svakako idu na malo eklektičniji utisak, malo postmodernističkiju strategiju, kombinujući u teoriji disparatne elemente tako da dobiju kompozicije koje rade uprkos toj disparatnosti. I, mislim, trud se EMINENTNO isplaćuje jer je Edge of Eternity impresivna ploča čiji su eksperimenti spajanja teatralnog, epskog metala i raznih avangardnih pogleda na muziku uglavnom vrlo uspešni. Ovde ima samo pet pesama ali JAKO puno muzike i vredi ga slušati više puta da se pohvataju sve ideje i logike kojima su stavljene jedne naspram drugih. Briljantna album metala koji je istovremeno sasvim veran tradiciji ali i izvan njenih granica. Svaka čast:

 

https://halloflor.bandcamp.com/album/edge-of-eternity

 

 

Entorx iz Speyera u Nemačkoj imaju drugi album i njihova muzika je negde između melodičnog death metala i thrash metala što nije rđava kombinacija. Faceless Insanity je ploča sa lepim thrash rifovima i energijom koji dopunjuje death metal komplikovanje, dosta gitarskog petljanja i „progresive“ ali bend uspeva da kroz sve to prođe uglavnom se držeći dobrog gruva i interesantnih tema. Da je više progresivnih bendova koji se ovoliko trude da budu prijemčivi i zabavni, svima bi nam bilo bolje:

 

https://entorx1.bandcamp.com/album/faceless-insanity

 

Teksašani Love and War su alergični na Bandcamp iz nekog razloga, ali imaju sopstveni sajt i to je nekako adekvatno za bend koji svira relativno starinsku muziku. Debi album ove ekipe koja je nastala posle raspada takođe teksaških Lestat zvuči kao nešto što biste čuli na prelasku osamdesetih u devedesete, sa solidnom kombinacijom NWOBHM i klasičnog heavy zvuka. To, dalje znači da su Love and War za nijansu previše „retro“ za mene, ali samo za nijansu. Ovo je heavy metal koji se seća da je nekada to bila stadionska muzika pa dobijamo stamene ritmove, moćne bas-linije i pevljive refrene kao stvorene da se zaore iz nekoliko desetina hiljada grla (Start Believin, Mercenary Man). Ali ima tu i brže, krvavije svirke, kao što je otvaračka We All Fall Down, mada je, da budemo fer, album mnogo više naklonjen tom „stadionskom“ srednjem tempu i ko voli energičniju, agresivniju verziju Kiss, Sammy Hagar ili Whitesnake formule, ovde će čuti vrlo iskusne, kvalitetne muzičare kako isporučuju snažan, autentičan hair metal bez trunke ironije. Da sam ovaj album čuo 1984. godine danas bih ga pamtio kao apsolutni klasik sa sve muževnim vriscima Jeffa Vandenberghea i masnim solažama Johna Adamsa. Ako volite ovakav zvuk, nećete pogrešiti:

 

https://youtu.be/HEf7GjAy4PQ

 

Izraelski bend Heavy Metal Extravaganza za sebe kaže da je „The sickest heavy metal band around!“ što je jaka preporuka pa makar je bend dao samom sebi. No, njihov debi EP No Turning Back, iako možda nije najjača ploča koju sam čuo ove godine, svakako opravdava pažnju koju je bend privukao. Ovo je mešavina klasične metalčine sa razigranim, razuzdanim gitarskim solažama, ali i thrash strategijama, kao i nešto postmoderne zajebancije umešane uz poštenu svirku. „Frank Zappa goes metal“, kako reče jedan od komentara na JuTjubu je možda malo preterano ali bend svakako nema problem da u svoj heavy metal ubaci dosta panka (Fly High je, ako ćemo pošteno, pank rok pesma odsvirana u metal stilu) i bude razumno šaljiv iako svira smrtno ozbiljno i kvalitetno. A to je sasvim na Zappinoj liniji. Iz nekog razloga ni ovi ljudi nemaju Bandcamp, pa onda evo:

 

https://www.youtube.com/watch?v=RN39sphhqJk

 

Francuski Nemedian Chronicles kompletira ovaj trijumvirat bendova alergičnih na Bandcamp sa svojim istoimenim debi EP-jem. Kako i nagađate iz imena, bend se loži na Konana i sve u vezi sa njim,  a muzički ovo je šarmantan hevi metal sa blagom folk/ srednjevekovnom komponentom. Lepo to ljudi rade, pišući melodične, cheesy epske komade i izvodeći ih poput neke garažnije verzije Blind Guardian. Meni se to dopada iako mislim da bi pevanje Alexandrea Duffaua moglo da bude malo divizivno. No, opet pesme su lepe i određene produkcijske neispeglanosti su deo šarma. Nemedian Chronicles su na pravoj strani ograde i ja pozdravljam ovo izdanje:

 

https://youtu.be/aPLMMMvNv98

 

A kad smo već kod klasičnog metala, prošle nedelje smo imali povratak Siren a ove nedelje se iz mrtvih vraćaju – Tyrant. Neću biti SUVIŠE iznenađen ako se počešete po glavi i kažete „Ko?“ jer ovaj američki bend, osnovan još krajem sedamdesetih i sa debijem 1985. godine je svoj treći i za dugo vremena poslednji album izbacio još 1996. godine. No, 2020. godina je pogodna za povratke pa tako sada i ovaj kvartet iz Pasadene ima novi album – Hereafter. I, da budemo jasni, Tyrant nisu nikad bili baš neka VELIČINA pa tako ni Herefater nije sad neko remek-delo koje ruši na patos i raspamećuje na prvi ugriz, ali opet, ovo je vrlo solidan, iskren, pošten i iz srca odsviran album mračnijeg heavy metala. Zapravo, kako ovde sada peva Robert Lowe (ex Candlemass i Solitude Ateternus) tako je i bend svoj zvuk više ugodio sa tim nekim doom metal senzibilitetom koji im, uostalom leži. Kombinacija klasičnih heavy rifova, gitarskog pištanja i doom težine i gruva ume da bude dobra i Tyrant to dosta solidno provlače na ovoj ploči. Klasični heavy komadi poput, recimo, The Darkness Comes zvuče autentično i prijatno me podsećaju na sve što sam voleo pre tri i po decenije a to da album nije preproduciran i zvuči zdravo i pošteno je veliki plus. Ima ovde MNOGO muzike – jedanaest pesama od kojih ni jedna nije kraća od četiri minuta a ima ih i koje traju duplo više – i ne mogu da kažem da album uspeva da održi istu energiju tokom celog trajanja, ali i ne pada nešto specijalno nisko, a što je pozitivno. Tyrant su, barem za ovaj momenat u svojoj karijeri, našli žanrovsku kombinaciju koja im odgovara i meni je ovo gušt za slušanje:

 

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/hereafter

 

 

Za ljubitelje brutal death metala ove nedelje su se javili Italijani Devangelic sa svojim trećim albumom, Ersetu. U pitanju je, kao i prethodna ploča, konceptualni album koji, u ovom slučaju, priča o mesopotamskim mitovima kroz devet pesama nemilosrdnog prebijanja blastbitovima, medveđim vokalima (ovde peva Paolo iz Corpsefucking Art, Putridity i Antropofagus između ostalog) i sitno sečenim rifovima. Kao neko ko sebe doživljava kao celoživotnog ljubitelja brutal deatha, ja svakako imam inklinacije ka zvuku kog Devangelic prodaju na ovom albumu i svakako mi nije neprijatno da ga slušam, ali Ersetu je takođe i udžbenički primer ploče koja je toliko opsednuta elementima stila da joj sasvim promiče ideja o tome da treba napisati i dobre pesme. Ovih devet kompozicija su, hoću da kažem, sve iste ili barem gotovo nerazaznatljive jedna od druge. Bend besomučno ponavlja isti tempo, iste blastbitove, iste prelaske iz blastbita u srednjetempaški gruv i nazad i ono što je efektno u jednoj ili dve pesme postaje monotono i neimpresivno kada se razvuče na dužinu albuma, pogotovo kada taj album, kao konceptualna ploča, treba da prestavlja jedan dugački narativ. Devangelic samo na momente puste da razaznatljiva gitarska tema razbije monotoniju naoko identičnih hromatskih nizova koji se dave pod bubnjarskim rafalima, potvrđujući da mnogi brutal death bendovi nisu naučili baš sve lekcije što su ih Suffocation ponudili. Mislim, Suffocation su IZMISLILI ovaj stil ali njih barem nikada niste mogli da optužite da nemaju pamtljive rifove i teme. Devangelic ih nemaju i da nema povremenih kratkih upadanja u slem, ovaj album bi zvučao skoro kao da ga je napravio AI. Koji sve razume ali ništa ne kapira. No, da je ovaj album objektivno LOŠ ja ga ovde ne bih ni pominjao. Devangelic su samo uložili mnogo rada u nešto što je nerazaznatljiva salata rifova i iznurujućeg blastbita, što je šteta, ali makar zvučno i po senzibilitetu sasvim pogađaju moje preference. A i to je nešto:

 

https://devangelic.bandcamp.com/album/ersetu

 

Za primer kako možete ostati u brutal death metal ključu ali kreirati distinktne pesme, tu nam je novi album australijskih veterana Abramelin. Naravno, ovi ljudi sviraju još od osamdesetih i Never Enoough Snuff im je prvi album posle dvadeset godina pa je ta kombinacija iskustva i napaljenosti da se dokažu verovatno i zaslužna što ovo zvuči tako ubedljivo. Da se razumemo, Australijanci ovde ne izmišljaju toplu vodu ali njihov death metal je pun pamtljivih rifova, distinktnih solaža i kompozicija koje svoju brutalnost prirodno crpe iz tema i njihovog razvoja a nisu samo gotovo nasumični rafali hromatskih nota i blastbitova. Abramelin nikada nisu bili mnogo prolifična ekipa, na kraju krajeva, trebalo im je sedam godina da snime prvi album pa onda još pet da snime drugi i onda dvadeset za treći, ali možda je to zaslužno za kvalitet ove ploče koja naprosto sipa energiju i dobro realizovane ideje tempom od 300 na sat, držeći se možda starinskije estetike ali demonstrirajući veoma jasno zašto ona nije i prevaziđena:

 

https://abramelin1.bandcamp.com/album/never-enough-snuff

 

 

No, najvažniji album ove nedelje je svakako živi Triptykon, nazvan Requiem (Live at Roadburn 2019). Triptykon je, naravno, bend sa kojim je Tom G. Warrior nastavio da razvija svoju viziju građenu još osamdesetih godina prošlog veka sa Celtic Frost. Celtic Frost su se u ovom veku vratili sa jednim, UBISTVENIM izdanjem (Monotheist iz 2006. godine) a Triptykon je bio logičan nastavak ovog programa. No, za deceniju rada, Tritykon će izdati samo dva studijska albuma, ali su barem oba bila fascinantni opusi teškog, mračnog, veoma ličnog a opet ne hermetičnog već izrazito komunikativnog metala – barem za standarde estetike ekstremnog metala koje je, te standarde, Warrior ionako praktično svojeručno ispisao. Requiem (Live at Roadburn 2019) je neka vrsta zaokruživanja ovog poglavlja u Warriorovom životu, album snimljen sa učešćem Nizozemskog prestoničkog orkestra, sa kompozicijama koje zapravo organski povezuju Celtic Frost i Triptykon faze njegovog rada. Koje, kad se malo pogleda i nisu tako razdvojene. Album počinje i završava se po jednom Celtic Frost pesmom iz dvadesetak godina razdvojenih faza benda, a koje su obe deo kompozicije Requiem što ju je Warrior tek, evo sada, završio srednjim delom, Grave Eternal što sa više od trideset minuta muzike i u šest distinktnih stavova razrađuje njegove ideje. I ovo je, nemam drugu reč, veličanstveno. Warrior je sa ovovekovnim Frost/ Tritykon autputom već pokazao koliko je istovremeno unutar i izvan žanra, držeći se tvrdog, mračnog, svedenog metala koji je u korenu svega a ne bežeći od toga da ga evoluira u ma koju stranu da mu se čini logičnom. Requiem ne zvuči ni kao klasični Celtic Frost (pa ni Celtic Frost sa Monotheista) niti kao Triptykon koji poznajemo već, ako baš tražite, kao Pink Floyd koji džemuje sa Swans i svira mrtvački doom metal sa korenima u Celtic Frost estetici, sve ofarbano ukusno svedenim orkestracijama i miksovano tako da se monumentalni zvuk očuva u potpunosti a da se izbegne natrpanost zvučne slike i zamor uha. Warrior je uvek imao sluha za monumentalno i uvek bežao od pomenute natrpanosti pa je tako i ovde kadar da srazmerno jednostavne kompozicije pretvori u epske komade orkestarskog metala sa izuzetnim vokalnim doprinosom basistkinje Vanje Šlajh i ukusno aranžiranim duvačkim, gudačkim i perkusionističkim doprinosima orkestra. Sa ovim albumom Tryptikon je logično evoluirao u narednu fazu svog postojanja (za koju, naravno, ne znam ni koliko će ni da li će trajati) koristeći teški, od žanrovskih poza skoro potpuno očišćeni metal kao osnovu za svečanu, ekspresivnu ali ledeno uzdržanu, dostojanstvenu muziku što se može slušati, rekao bih, skoro beskonačno. Kada sam, tamo, osamdesetih godina, kao tinejdžer, slušao ondašnji Celtic Frost i ondašnji Swans ni slutio nisam da će ove dve muzike preko decenija konvergirati u jednu tačku, a Requiem (Live at Roadburn 2019) nam donosi baš ovo, muziku koja je monumentalna a jednostavna, naivna a izuzetno sazrela, daleko iznad žanrovskih pravila a opet nesumnjivo, nepokolebljivo metal. Ako ikada budemo proglašavali metalce za svece u nekom poluozbiljnom imitiranju klasičnih religijskih rituala, mislim da se Warrior sada kvalifikovao za mesto odmah uz desnicu Ronnieja Jamesa Dia. Requiem (Live at Roadburn 2019) je remek-delo i, ako imalo inklinirate teškoj, hermetičnoj a opet emotivnoj i komunikativnoj muzici, obavezna, nezaobilazna lektira.

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=DheinzyGh3E&list=OLAK5uy_k6G34plcgBEU8fb4E7ZEOjH3sUsP40MGE

 

Film: Divna Nedelja (Subarashiki nichiyôbi)

Posted in film with tags , , on 14 maja, 2020 by mehmetkrljic

Ovonedeljni film u ciklusu filmova Akire Kurosaw na RTS-u je bio Divna Nedelja odnosno, u originalu, Subarashiki nichiyôbi iz 1947. godine. Snimljen nakon (prošle nedelje opisanog) Ne žalim svoju mladost, šesti autorski film velikog režisera je relativno zanemareno delo iz njegovog opusa, čak i kada se gledaju samo ti rani – ratni i posleratni – radovi. Razloga verovatno ima više, ali možda je prvi među njima to da je ovo prvi agresivno „umetnički“ film za Kurosawu koji se poigrava sa očekivanjima gledalaca i izvrće neke žanrovske konvencije naopačke. Došavši godinu dana nakon izrazito levičarskog, naglašeno političkog Ne žalim svoju mladost – a gde je humana dimenzija filma možda bila i malo previđana od strane publike – Divna Nedelja je film koji je u vreme ulaska u bioskope bio suočen sa neujednačenim reakcijama kritike, a možda je najbolji pokazatelj činjenice da ni distributeri nisu znali šta da započnu sa ovim bioskopskim sočinjenijem to da je za prikazivanje u Americi otkupljen tek punih tridesetpet godina kasnije – 1982. godine.

U poređenju sa dva filma o Sugati Sanširu pa čak i sa Kurosawinim propagandnim filmovima iz rata, Divna Nedelja je naslov koji je uglavnom ignorisan, pogotovo, kako rekosmo u Americi koja je docnije radove velikog režisera obožavala. Ovo je takođe notabilno na jedan blago ironičan način jer je Divna Nedelja i prvi izrazito „američki“ film u Kurosawinom opusu. Tamo gde su prethodni filmovi imali uzgredne aluzije i reference Subarashiki nichiyôbi je film inspirisan nemim remek-delom D.W Grigitha iz 1924. godine, Isn’t Life Wonderful, pričom o porodici poljskih izbeglica u posleratnoj Nemačkoj koja, suočena sa strahovitom nemaštinom i beznađem pronalazi optimizam i veru u budućnost u jednom simboličkom povratku zemlji. Sa druge strane, Divna Nedelja je u režijskom postupku i po senzibilitetu barem polovine filma očigledno inspirisana Caprinim remek delima iz tridesetih i ranih četrdesetih a, moguće i njegovim prvim posleratnim i u to vreme najnovijim filmom It’s a Wonderful Life.

 

Naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je Kurosawa video It’s a Wonderful Life pre snimanja Divne Nedelje, ali se njegov postupak i rad sa glumcima ovde u veoma prepoznatljivoj meri naslanja na Capru i taj neuništivi optimizam što je zračio iz njegovih ključnih filmova.

 

Tim pre je, reklo bi se, način na koji Kurosawa publiku u prvih pola sata priprema da gleda vedru, optimističku komediju o dvoje mladih u posleratnom Tokiju, a onda promeni smer za devedeset stepeni i uleti u neorealističku dramu od koje čoveku ozbiljno počne da se grči u stomaku, zaslužan za to da kritika naprosto nije znala kako da svari ovaj rad. Srećom, sa sedamdesettri godine distance i akumuliranog znanja, danas možemo da kažemo da je Kuroswa u njemu bio ne samo ispred svog vremena po pitanju estetskog postupka, već i da je napravio film koji je toliko bolno aktuelan i danas da je praktično bezvremen. Da nije te na Capru nalik razigranosti u prvom delu filma, Divna Nedelja bi sasvim bez izmena mogla da bude snimljena i ove decenije, da tretira probleme koje danas imamo istim intenzitetom kao što su ih imali u polusrušenom Tokiju 1947. godine i da pokazuje da najbolja rešenja nisu uvek i najracionalnija, baš kao što je istina i danas. Naravno, reći će neki, finale filma je isuviše lepo za ovaj naš post-Parasite svet, ali Kurosawina veličina i jeste u tome kako se do njega stiže uz takvu borbu i odricanja da na kraju njegova bukvalno snolika veličanstvenost biva estetski potpuno zarađena a njegova poruka rezonira snažno i danas kao i onda.

Rekosmo, film počinje kao vedra komedija i prati mladi tokijski par, Masako i Yuzoa kojima je jedini slobodan dan u nedelji – Nedelja, kada se sastaju i ašikuju onoliko koliko im opšta ekonomska muka ali i njihovo partikularno siromaštvo dopuštaju. Ovo je film koji izuzetno spretno oslikava i istorijski trenutak i konkretne situacije svojih protagonista pokazujući dvoje pripadnika, nominalno, srednje klase koji se preko radne nedelje satiru od rada a onda Nedelju odvajaju jedno za drugo, iako je brige i pritiske posleratnog siromaštva, crne berze, nesigurnosti posla itd. teško ostaviti kod kuće.

 

Da bar imaju kuću! Jedan od prvih set pisova u filmu je kada Masako ubedi Yuzoa da razgledaju montažnu kuću koja je na prodaju po sniženoj ceni od 100.000 Jena iako je glavni element zapleta to da su njih dvoje krenuli u Nedeljni izlazak sa svega 35 Jena koje imaju da stave na gomilu kada oboje izvrnu džepove. U gradu u kome je kafa – bez mleka – u to vreme deset Jena, ovo izvanredno postavlja stvari u perspektivu. Yuzo živi sa cimerom i kada kasnije vidimo taj stan, loše nam je – ovo je praktično jedna soba, bez nameštaja, sa prljavim prostirkama na podu i starim tapetima. Masako živi kod svoje sestre i njene porodice i njihov san, da barem žive zajedno pa makar u siromaštvu, nosi prvi deo filma i zabavne situacije sa traženjem iznajmljene sobe i kasnije, igranjem bejzbola sa klincima.

 

Iako film ima i druge glumce Chieko Nakakita i Isao Numasaki su skoro jedini likovi u njemu. Drugi likovi sa tekstom nemaju imena i pojavljuju se samo u po jednoj sceni da budu refleksija još jednog razočaranja ili poniženja koje će pre svega Yuzo doživeti. Jedini lik, pored njih dvoje, koji ima ime je Yuzov drug iz vojske, a koji sada drži kabare i dobro mu ide – koga u filmu uopšte ne vidimo i koji time simbolizuje nedostižnost klasne promocije o kojoj dvoje mladih sanjaju.

 

Dovde je sve uglavnom vedro, pa makar i gorkoslatko, ali film vrlo suptilno prikazuje urušavanje Yuzove psihološke konstitucije onako kako se, sve tokom jednog dana, jedinog slobodnog dana u nedelji koji ima za svoju ljubav, on suočava sa sve većim razočaranjima. Kiša i nemogućnost kupovine karata za koncert Šubertove Nedovršene simfonije, gde se Yuzo na kraju potuče sa tapkarošima i, razume se, izvuče ponižavajući deblji kraj, su signali prelaska filma u sasvim drugi žanr i nakon četrdesetak minuta komedije gledalac sebe zatiče kako gleda mučnu dramu o ljudima koji gube nadu.

I ovde Kurosawa potpuno menja brzinu prelazeći iz kaprijanske lepršavosti u neorealističku otežalost, dajući Viscontiju, De Sici i Rosselliniju, što se kaže, domaći zadatak. Naravno, nisam siguran koliko je sam Kurosawa gledao njihove aktuelne radove ali srednji deo filma je zastrašujuće usporena, ledeno emotivna drama o ljudima koji su nadu zapravo izgubili i sve opstimistične, energične gestove koje smo do malopre gledali su, verovatno, glumili. Naravno, ovde dobijamo i prve obrise, za neke poznije Kurosawine radove tipične, sporosti u scenama dugih neprekinutih kadrova koje glumci iznose više neakcijom nego akcijom, moćnih prikaza ne jakih emocija nego skrivanja emocija toliko jakih da, ako izlete napolje, mogu da polome sve oko sebe. Možda je najupečatljivija upravo ta bezvremenost situacije koju Akira oslikava fantastično detaljno i bez ijednog suvišnog poteza: ovde vidimo muškarca uhvaćenog u svojoj tradicionalnoj rodnoj i socijalnoj ulozi kome se identitet potpuno urušava kada, ponovljeno, shvati da mu okolnosti ne daju da je odigra; ovde vidimo ženu koja je, suprotno stereotipu istovremeno racionalnija i emotivno zrelija od „velikog dečaka“ sa kojim deli dobro i, čini se sada, mnogo više zlo. Dinamika njihovog odnosa stavljenog na ogromnu probu – tu su konačno priznanje ekonomske klopke u kojoj se koprcaju, seksualna tenzija koja proizvodi resantiman, neizgovoreno pomišljanje na samoubistvo, konačno katarzične suze i ponovno hvatanje socijalne uloge koja nije samo maska da se sakrije očaj već spasonosna sigurnost rutine – tako je perfektno pokazana u desetak minuta brutalne drame da je ovo, zapravo, domaći zadatak za ceo medijum što ga je Kurosawa ostavio iza sebe.

 

No, finale filma i svojevrsni povratak grifitovskom ali i kaprijanskom „magičnom realizmu“ je onaj izvanredni treći čin koji umetnički zaokružuje ovaj rad i šalje poruku o tome da je optimizam, zbilja, iracionalan, kada ste suočeni sa nevoljom koja je sistemska, opšta, kojoj se ne vidi kraj, ali da taj optimizam jedini može da sačuva ljudsko dostojanstvo bez koga se život zapravo ne živi.

Finale u kome Yuzo diriguje Nedovršenu simfoniju pred praznim amfiteatrom pod vedrim nebom, posle kiše i usred noći, a nakon što se Masako okrene kameri i zamoli, nas, publiku u bioskopu za podršku, jer su oni samo jedan od mnogo siromašnih mladih parova u svetu, i da nam podsticaj sopstvenim tapšanjem je naprosto izvanredno smelo – i, pokazalo se, malo podelilo kritičare – ali perfektno izvedeno sa konačnom borbom između stida u kome se živi i ponosa što se i u takvom mučnom životu sanja o nečem boljem. Kurosawa ovde – na kraju krajeva i ograničen budžetom – demonstrira izvanredno estetsko čulo i uzdržanost, ne posežući za većim „specijalnim efektima“ nego što je mašina za vetar i umontirana Šubertova muzika, puštajući, ponovo, nas, publiku u bioskopu da popunimo scenu muzičarima, svetlima, slušaocima. Yuzov zanos dok diriguje i Masakino oduševljenje koncertom koji samo njih dvoje čuju su izvanredno odglumljeni i snimljeni a film koji počinje očiglednom aluzijom na „Ulazak voza u stanicu“ braće Limijer i time se manifestno pozicionira kao oda filmskoj umetnosti pred kraj ima smelost da se obrati publici – što je od voza Limijerovih, setimo se, bežala – i moli je da učestvuje. Kurosawino poverenje u komunikativnu dimenziju svog medijuma ovde je, jasno, izašlo na potpuno novu razinu.

Ipak, prava završna scena je ono majstorsko vezivanje poslednje mašnice na već perfektnom paketu i Yuzo koji je na početku filma, postiđen, pazeći da ga prolaznici ne vide, pokupio pikavac sa pločnika i potegao dim iz njega, sada, nailazeći na još  jedan pikavac, nakon što se rastao od žene koju obožava i kreće svojoj siromašnoj kući – ponosito i dostojanstveno gazi ovaj pikavac cipelom i gasi ga na tlu. Ponekada je, vidimo, dovoljno samo ne saginjati se.