Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 24 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.

Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:

https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam

Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.

https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt

https://neonscaffold.bandcamp.com/releases

Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.

https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment

Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.

https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion

https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion

Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu  Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.

https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2

https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss

Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:

https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow

Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:

https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty

Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.

https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le

Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.

https://ladlo.bandcamp.com/album/–2

Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:

https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede

Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:

https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age

Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:

https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split

Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.

https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores

Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:

https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead

I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old

Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi  Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons

Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:

https://swampthief.bandcamp.com/album/i

Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture

Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.

https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded

Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:

https://luciferlives.bandcamp.com/releases

Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu  Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:

https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos

Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:

https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder

Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:

https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes

Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.

https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft

Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:

https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage

Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…

https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days

Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future

Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.

https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls

Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:

https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust

https://massextinction.bandcamp.com/releases

Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.

https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace

https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace

Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.

https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden

Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju  Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.

https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as

Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu  Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:

https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy

Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1

Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:

https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu

Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:

https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers

Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man

Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.

https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies

Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova,  brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!

https://thrashwall.bandcamp.com/releases

Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.

https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album

Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:

https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo

Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…

https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill

Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:

https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3

Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:

Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:

https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind

Strip: Lepe naslovnice: Petak popodne

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 23 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Odavno želim neke od ovih naslovnica da podelim sa cenjenim auditorijumom, a kako je Petak popodne, momenat da se meditira i relaksira, možda bolji povod i ne treba. U pitanju su naslovne strane dva aktuelna i jednog srazmerno nedavno završenog serijala.

Prvo, dakle glamur.

Ovo je taj završeni serijal, ni manje ni više nego The Wicked + The Divine Jamiea McKelvieja i Kierona Gillena koji se završio pre malo više od godinu dana i o kome sam tada pisao biranim rečima, a koji i dalje snažno rezonira sa mojim mislima i odjekuje mi unutar kranijuma. Ne da sam ja sad neki zatočnik pop muzike kakvoj Gillen i Kelvie ovde prave jednu ultimativnu apoteozu – dok ovo pišem slušam Alvina Currana, jelte – ali WicDiv je strip koji je zaista uspelo spojio pop-ularno i mitološko da nešto izjavi o, jelte, današnjici i ljudskom, jelte, stanju. McKelviejev crtež sam intenzivno hvalio onomad a evo sada nekih alternativnih naslovnih stranica koje su radili razni autori surfujući na energiji tog glamura, nabujalih hormona, psihodelije i magije što su je dvojica Britanaca tako upečatljivo ispaljivala u naše mozgove polovinu decenije.
Autor ove naslovne stranice koja idealno spaja mitološko i pop-ularno je Kevin Wada:



Sledeći na redu je lično Jamie McKelvie (dobro varam malo, ali ovo je jako dobra naslovna) sa posebnom naslovnom stranicom za Emerald City Comic Con. Kolor je radio, naravno, Matthew Wilson. Kažite mi da ne biste ovo držali na zidu i pokazaću vam osobu koja voli da provocira a BEZ IKAKVOG RAZLOGA.




Kad smo već kod psihodelije…Biti životni partner Elona Muska sigurno nije najlakši posao na svetu. Potpuno razumem Grimes što joj se po glavi motaju OVAKVE slike. Ako je za utehu, njena patnja izrodila se u naše zadovoljstvo…




Pa onda JOŠ psihodelije! Alison Sampson je uradila ovu fantastičnu alternativnu naslovnicu za broj 27. Čoveku je skoro žao što ova izvanredno talentovana londonska ilustratorska trenutno troši svoje vreme i energiju na crtanje stripa kao što je Hit Girl ali njen izvanredni rad tamo skoro da kompenzuje nesvetu Millar/ Milligan alijansu kojoj se podala.




Negde sam gore pomenuo seks (ili sam samo na njega pomislio?). Evo nešto seksi. Jer, mislim, to je takav strip, svi se jebu sve vreme. A što da se ne jebu, mladi su, lepi su i umreće u okviru dve godine. Mislim, šta DRUGO realistično da očekujemo da rade? Elem, hoću da kažem, ovo je strip koji se ne stidi da bude i seksi, a mada sam mogao da okačim gomilu drugih naslovnih strana sa seksepilnim crtežima muškaraca, odabrao sam ovu jer je čipka tako sladak old school touch. Mislim, ne da je ovo stvarno čipka, ali čipki je blisko! Autor ponovo Kevin Wada!


Za kraj ovog segmenta, evo kako Chip Zdarsky vidi autore ovog stripa:





Dobro, ako je to bio glamur, ajdemo sad na horor. Something is Killing the Children je strip koji i dalje izlazi, o njemu sam nedavno pisao i SALIVIRAO nad crtežom za koji je ovde zadužen Italijan Werther Dell’Edera. Pominjao sam da, iako ja generalno nisam neki horror fiend koji pada u nesvest kad vidi nešto strašno, ovaj strip ume gadno da me protrese. Evo i zašto, a pokazano putem nekoliko izabranih naslovnica.

Prvu je radio Jae Lee sa svojom suprugom June Chung i ovaj eksplozivni duo uspeva da protagonistkinju ovog stripa učini maltene simpatičnom:

Druga je delo Jenny Frisson i mislim da je ovde već jasno na šta aludiram. Kombinacija izrazito ženskih i izrazito muških motiva sa izrazito bestijalnim je nešto od čega meni odmah klecnu kolena. Frissonova uglavnom radi naslovne strane za superherojske stripove tipa Wonder Woman i X-Men ali, evo, horor joj je sasvim blizak.

Još horora dobijamo na ovoj alternativnoj naslovnoj strani koju su uradili Ian Bertram i stalni kolorist ovog serijala Miquel Muerto. Skeri, a tako nekako sočno:

Konačno, malko akcije od strane samog crtača ovog stripa (sa kolorom Giovanne Niro) a koja podseća da je ovaj strip i izuzetno dinamično pripovedan:

Ako je prvi glamur, a drugi horor, na kraju, dolazi i – manir. Ili barem manirizam. Hoću da kažem ja zaista volim Andreu Sorrentina ali čovek ima stil koji je veoma prepoznatljiv, skoro do granice tog, jelte, manirizma. Ovo se posebno vidi na naslovnim stranicama (horor) serijala Gideon Falls koga Sorrentino radi sa Jeffom Lemireom i gde je sam strip u uobičajenom Italijanovom „realističnom“ a ekspresivnom stilu koji se od Old Man Logana što ga je ovaj par radio pre nekoliko godina razlikuje na ime inventivnog lejauta, a gde su naslovnice skoro sve redom veoma „dizajnirane“.

Ne sad da to meni smeta ali ima ljudi koji naprosto ne vole kada su naslovne strane tako izrazito ne-stripovske. No Sorentinu se ne može prebaciti da ih ošljari, ovo je sve uglavnom veoma dobar i nadahnut dizajn i pogotovo ova najnovija na kraju, ume da izazove i emotivnu reakciju.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 17 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Kako je ova nedelja počela mislio sam da neće biti ništa zanimljive muzike pa sam dokačio i dosta stvari koje su izašle prošle nedelje a propuštene su u tadašnjem pregledu. Posle se ispostavilo da smo dobili masu sjajnih izdanja. To je lepo. No, pre nego što pređemo na muziku, svakako se vredi osvrnuti na aktuelni pičvajz u Srbijici u kome je jedna prilično opskurna retrospektivna izložba andegraund stripa i karikatura izdugnuta na nivo nacionalnog skandala za kojim su usledile pretnje povređivanjem i smrću autorima a onda i upad u galeriju i uništavanje eksponata. Sve se to, jelte, dešava, nije sporno, narod je besan a nenaviknut na nekakav „građanski“, „demokratski“ ili ako samo hoćete „uvažavajući“ javni dijalog a kako ovde zakoni odavno baš i ne važe i gleda se ko ima veći, onda nije za neko čuđenje da se to tako dogodi. Ono što jeste za iščuđavanje i predstavlja daleko ozbiljniju pretnju od toga da društvene mreže umeju da naprave odijum u kome se neki klinci jave da budu izvođači konkretnih terenskih radova, je kako je ministarstvo kulture umesto da stane iza kulture – ma kako provokativna ili neugodna bila – u svojoj osudi napada na galeriju više prostora posvetilo osuđivanju same izložbe. Ovo je samo još jedno podsećanje da ne samo nemamo institucije u zemlji koju vodi proverbijalni jedan čovek, već da ono što simulira institucije vode ljudi duboko ušančeni u jednom represivnom, kvazitradicionalističkom, kvazikonzervativnom a zapravo bedno klerofašističkom mentalitetu gde se ne razlikuju javni i privatni prostor, ne prepoznaje se sloboda govora i mišljenja i izjednačava se umetnička provokacija – ma koliko ona neukusna bila, ipak provučena kroz instituciju i sistem koji joj garantuje pravo da se o njoj diskutuje, a ne da se uništi – sa fizičkim napadom. Naravno da je nedeljni metal pregled pravo mesto da se podsetimo na ovo jer je i sam metal muzika preterivanja, provokacije i zgražavajuće ikonografije koje će, ako pustimo da ovo ide dalje, i sama uskoro biti povod za fizičke napade i blagonaklon odnos vlasti ka tim napadima. A vi vidite. Ajmo sad…

Blek metal! Stigao je novi album norveškog projekta A Diaboli – već treći ove godine. Preprodukcija je retko preporuka u blek metalu ili bilo kom drugom metalu, no A Diaboli uspevaju da svoj masivni opus u 2020. godini učine zanimljivim ako već ne stalno esencijalnim sa dovoljnom količinom ideja na svakom izdanju da ga vredi čuti. Ovaj album, nazvan isto kao i bend, nije izuzetak i njegovih trinaest pesama donose svežu, nepredvidivu kombinaciju blek metala, industrije, folka…

https://adiabolimusic.bandcamp.com/album/a-diaboli

Striges su projekat koji postoji od 2007. godine ali tek su ove nedelje dobacili do prvog albuma. Nije to sad mnogo čudno kad se zna da gitarista, Ville Pystynen svo to vreme ima pune ruke posla, svirajući u više bendova nego što je moguće zapravo zapamtiti a od kojih su najpoznatiji svakako Sargeist i Horna. Elem, Verum Veterum je album koji stiže sedam godina nakon drugog demo snimka koji je bend uradio i predstavlja ubedljiv, upečatljiv iskaz, pružajući vrlo „skandinavsku“, hladnu a emotivnu i višeslojnu muziku koja sada ima jednu vrlo zaokruženu formu. U bendu su sada i još dva člana, jedan za bubnjeve, jedan za pevanje i ovo me je vrlo impresioniralo zrelošću kompozicija koje su uraganski energične a opet meditativne baš kako ja volim. Čak i nedinamičan master se da tolerisati kada je muzika ovako dobra:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/verum-veterum

Self Annihilating Thought Experiment je kanadski blek metal sastav (pojedinac, verovatnije) čiji prvi EP, Machinations of a Nihilistic Mind uspeva da pored uznemirujućeg omota i naslova pesama pruži i zanimljivu muziku. Ovo je vrlo mehanički-zvučeći koloplet pesama koji uspeva da se dotakne sa industrial metalom na pravim mestima, a da istovremeno ne izgubi prljavu blek metal oštricu. Fino:

https://selfannihilatingthoughtexperiment.bandcamp.com/album/machinations-of-a-nihilistic-mind

Poljaci Odium Humani Generis su vrlo „poljski“ i vrlo dobri na debi albumu, Przeddzien. Vidi se da je bend ovo pripremao pola decenije i ploča odaje utisak velike samouverenosti i zrelosti. Uostalom, ovo počinje upečatljivim komadom Wdech, dužim od devet minuta a nastavlja se takođe dugačkim pesmama koje kombinuju energičnost i melanholičnu melodioznost prilično karakteristične za poljski blek metal. Dobra produkcija sve ovo zaokružuje za pun ugođaj. Omot sa fotografijom stereotipne istočnoevropske zgrade iz jedne socrealističke ere je tek zanimljiv detalj:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/przeddzien

Iz Belorusije stiže novi album jednočlanog projekta Zaklon. Iako albuma nema ni na Bandcampu autora niti izdavača, Zychod je ploča vredna pažnje, pogotovo ako volite slovenski blek metal jer Temnarod ovo radi već duže od dve decenije i album, njegov već šesti, je odličan ogledni primer za to zašto ovaj svojevrsni podžanr uživa popularnost. Naravno, Slovena ima mnogo u mnogo zemalja i svakako bi bilo preterano reći da svi slovenski blek metal bendovi zvuče slično, ali Zaklon vrlo uspelo spaja ono što barem ja po inerciji spajam sa idejom slovenskog blek metala, te neke melanholične, zamamne melodije i jednu oštru, svedenu energičnost. Ovo je mnogo više po mom ukusu od bendova pomerenih dalje ka „melodičnom“ ili „atmosferičnom“ delu spektra blek metala, sa zdravim, organskim osnovnim zvukom oslonjenim na brze bubnjeve i oštre gitare, gde nežne harmonije čine prijatan kontrast. Odlično:

Isti izdavač izbacio je i debi album ukrajinskog Totenrune, nazvan  Towards The Universe i ovo je takođe odličan primerak te slovenske blek metal baštine. Ovde nema patine i iskustva koji emaniraju sa albuma Zaklona, ali Towards The Universe je zdrava, energična ploča blek metala koji voli svoje lepe teme i intuitivno ih pakuje u lepo uobličene, jednostavne ali himnične pesme. Kao i obično, meni je ovo bliskije i uhu prijatnije od preproduciranih atmoblek bendova koji mi postanu dosadni posle minut i po.

https://totenrune.bandcamp.com/releases

Singapurski Draconis Infernum na EP-ju Blood of the Iconophile nude dve pesme (+ intro) sirovog, brutalnog blek metal prebijanja čija je sva agresija, reklo bi se usmerena protiv ne samo hrišćanstva nego svega što postoji. Ovo je simpatično, melodično u svom nihilizmu i iako dosta monotono sa sličnim harmonijama i tehnikama u obe pesme, ne stiže da dosadi jer brzo prođe.

https://draconisinfernum.bandcamp.com/album/blood-of-the-iconophile

Tročlani meksički sastav Leprosy pruža vrlo lepu partiju na albumu Angel of Death. Ovo je tehnički vrlo siguran, autoritativan blek metal koji malčice koketira sa melodičnim death metalom, produkcija je odlična a pesme kvalitetne. Pričamo o bendu kome je ovo prvo izdanje i kao takvo izuzetno impresivno. Nadam se da ćemo još čuti za ove momke:

https://leprosy666.bandcamp.com/album/angel-of-death

Argentinci Los Males Del Mundo takođe imaju vrlo dobar prvi EP. Istoimena ploča ima samo dve pesme, ali ovo je mišićav, snažan blek metal koji osvaja zrelošću i kvalitetom izvedbe a pogotovo kompozitorskim umećem jer pričamo o preko sedamnaest minuta maštovite i veoma energične muzike koja je izuzetno dinamična i lepo spaja brzinu i melodičnost. Bend trenutno traži izdavača za prvi album sa pet pesama koji traje preko 40 minuta i ja, barem, ne mogu da dočekam da ga čujem:

https://losmalesdelmundo.bandcamp.com/album/los-males-del-mundo-ep

Za latinoamerički het-trik poslušaćemo sada Brazilce Worship Him čiji debi EP, The Curse of the Damned Souls sa svojim praktično komički preteranim nazivom sugeriše da ćemo čuti više entuzijazma nego spretnosti u ovih pet pesama (plus intro). Ali to, srećom, nije BAŠ tako. Worship Him nisu sad neki otkrivači tople vode ali nisu ni krš, naprotiv, ovo je solidan, energičan i dobar deo vremena brz blek metal čiji se satanizam promiče ne samo distorziranom gitarom, urlajućim vokalom i brzim bubnjevima nego i izdašnim količinama sintisajzera koji su ključni deo zvuka. Fina je ta lo-fi gotika, a bend deluje pomalo opsednuto prljavim seksom jer EP počinje pesmom o analnom razdevičenju majke Isusove a završava fantazijom o bludničenju sa hrišćanskim kurvama… Dobro, mlado, ludo.

https://worshiphimbr.bandcamp.com/album/the-curse-of-the-damned-souls

Kad se bend zove Sviatibor, a dolazi iz Francuske, osetljive žene poput mene odmah počnu da se pitaju u kojoj meri slovenska paganština koja je ovde na meniju mutira u nekakav etnocentrični, „beli“ nacionalizam, rasizam, fašizam itd. Jebiga, opekli smo se mnogo puta, a Sviatibor imaju jedan singl posvećen Burzumu dok prva pesma na novom albumu pominje omotane grane. Dakle, Sviatibor nisu sasvim otvoreni fašisti ali koriste ono što bi Amerikanci nazvali „dog whistle“. Ovo je bedak jer je sasvim fer i moguće praviti paganski, folkom oplemenjeni blek metal a ne biti fašista. Da budem iskren, iako je album Secrets Of The Land impresivno napisan i produciran, sa očigledno mnogo ljubavi i pažnje, on je i malo previše kičast za moj ukus pa ga ovde uvršćujem pre svega kao pouku o tome da se u igri valja igrati ali ne i zaigrati i da sanjarije o nekakvoj „evropskoj“ mitskoj prošlosti koja je bila raj na Zemlji imaju istoriju mutiranja u neprijatnosti.

https://sviatibor.bandcamp.com/album/secrets-of-the-land

Zato kelnski kvintet Beltez prijatno (ne)iznenađuje novim albumom, A Grey Chill and a Whisper, konceptualnom pričom iz pera spisateljice Ulrike Serowy, a koju je bend uglazbio u devet pesama jake atmosfere. Za bend koji se opseda depresijom, nestajanjem, progonom i suicidom, Beltez su zapravo vrlo inventivni u zvuku i komponovanju pa i novi album beži od klasične depressive/ suicidal black metal matrice i udobno se smešta u nekakav moderniji stil blek metala koji naginje post blek metal senzibilitetu. Meni se to dopada; naravno bend je vrlo ozbiljan i ambiciozan u svojim iskazima ali muzika je, ovako spakovana u dugačke, atmosferične pesme odsvirane izuzetno disciplinovano i producirane kvalitetno, izrazito prijatna mojem uhu i duhu. Album izlazi tridesetog, ali omiljeni JuTjub kanal već ima sve pesme da se čuju:

https://beltez.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/a-grey-chill-and-a-whisper

Relativno retko ovde pominjem američki blek metal pa i tada to uglavnom budu bendovi sa istočne obale. Bihargam jesu na istoku ali, smešteni u Kentakiju, ne dobacuju do Alantika, no ovaj bend mi je privukao pažnju pre svega svojim interesovanjem za sagu o Metabaronima Jodorowskog i Giméneza (sa kojom, kao što znamo, imam i određenu ličnu istoriju). Utoliko, slušanje upravo izašlog drugog albuma benda, Ove Tenebrae ispostavilo se kao prijatno iskustvo. Bihargam se lirički bave temama iz ovog strip-serijala a muzika je idealno ugođena sa tom raskošnom, filozofskom spejs operom , uzimajući blek metal za osnovu ali se ne iscrpljujući u njegovoj sržnoj sirovosti. Ove Tenebrae je raznolika ploča u kojoj blek metal prirodno i korektno biva ukrštan sa death metal, thrash metal ali i klasičnijim heavy metal elementima za naučnofantastični ugođaj koji ne podseća na Voivod po samom zvuku, ali podseća po ambicioznosti aranžiranja i „ozbiljnom“ žanrovskom ugođaju koji proizvodi. Izuzetno dobra svirka i miks zaokružuju ovo odlično izdanje koje ima sve moje preporuke:

https://snowwolfrecords.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

https://bihargam.bandcamp.com/album/ove-tenebrae

Whoa, još jedan bend iz SAD, takođe sa istoka (i samo malčice severnije od Kentakija – iz Ohaja), a koji pritom svira DSBM a meni se dopada? Zaista, nedelja puna iznenađenja. Woeful Echo je samo jedan od projekata prolifičnog Daniela Collabollette, po vokaciji bubnjara a koji u ovom identitetu svira sve instrumente. I mada su bunjevi na drugom albumu Woeful Echo, Dampening Existence izuzetni, mora se reći da Collabolletta sve zapravo radi odlično. Njegovo shvatanje depresivnog blek metala je, pritom, zrelije i drugačije od onog što većina kolega radi pa ovde pored melanholičnih harmonija ima mnogo drugačijih elemenata, horor atmosfera i minuciozno aranžiranih kompozicija koje menjaju ritam i tempo maltene tehnikom filmske montaže (sluajte halucinantnu The Silence Of God). Impresivno i miljama iznad proseka jednočlanog blek metala na koji smo navikli.

https://shareyourpainrecords.bandcamp.com/album/dampening-existence

https://woefulecho.bandcamp.com/album/dampening-existence

Da postignemo i severnoamerički het-trik pomoći će nam bend koji JESTE na istočnoj obali, bostonski Lord Almighty čiji drugi album, Wither, nudi varljivo jednostavno čitanje progresivnog (blek) metala. Ovo je ploča koja je istovremeno prepuna dobrih ideja, sjajnih rifova, ali i progresivističkog žara da se pobegne od klasike i da se očekivanja slušaoca na svakom koraku predvide i u određenoj meri presretnu. Wither je album, dakle, čiji blek metal nema nikakav problem da bude i malo blackened rock’n’rolla kad treba, da se poljubi u usta sa pankom, da bude progresiva i prženje u razmaku od pola minuta. Mislim, slušajte samo Sundown, i sve što se desi u samo toj jednoj pesmi! A ima ih jedanaest! Lord Almighty vrlo uspelo beže od tih nekih ukalupljenih formi na koje smo navikli u blek metalu a da opet gradivne elemente poštuju do krvi, nudeći i testeraške rifove i blastbitove i urlajući vokal u količinama koje će zadovoljiti i najokorelije old school ljubitelje. Ovo je progresivni metal koji se ne gubi u prekompleksnim ritmovima, egzotičnim harmonijama i isforsirano komplikovanim aranžmanima, već muzika koja je progresivna jer razume – i voli – klasičnu formu a onda nalazi način da je proširi bez narušavanja njene dostojanstvenosti. Savršeno.

(P.S. Ovo je i jedan od beskrajno retkih primera gde imamo album masterovan u brikvol a da to ne smeta muzici koja je dinamična i suptilna. Čudo!)

https://lordalmighty.bandcamp.com/album/wither

Whoa, ČETIRI američka benda za redom? Pa kakva je ovo nedelja? Infera Bruo su isto iz Bostona i ako znate Esperanto, znate i da njihovo ime znači „paklenska buka“ a takođe i da je ovo progresivni blek metal bend jer ko bi drugi imao ime na Esperantu? Rites of the Nameless je četvrti album ove ekipe i mada ovde nemamo na delu divlju inventivnost kakvu su demonstrirali Lord Almighty, ovo je vrlo pristojan, uredan i, ako je to ikako moguće reći, konzervativniji progresivni blek metal. Hoću da kažem da Inferna Bruo koriste za prog očekivane harmonije i aranžmanske ideje i da album zbog toga, iako nas neće zapanjiti i iznenaditi, pruža jedan osećaj prijatne familijarnosti. Ugodna svirka, ugodna produkcija. Ugodno.

https://inferabruo.bandcamp.com/album/rites-of-the-nameless

Stanite, PET američkih bendova u nizu? Pa šta se ovo događa? Elem, Wayfarer su ekipa iz omiljenog srpskog grada u Koloradu, Denvera, i mada je ovaj grad smešten maltene na geometrijskoj sredini SAD, Wayfarer su kao okosnicu svog zvuka odabrali western estetiku. Nije baš karakteristično za blek metal da se kači sa ovakvim stvarima, čak i pored postojanja respektabilne tradicije korišćenja folka u ovakvoj muzici, no Wayfarer uspevaju da duže od pola decenije prave interesantnu muziku. A Romance With Violence, njihov četvrti album za šest godina je opus respektabilne dužine (tri od sedam pesama traju preko deset minuta) i epike primerene materijalu koji bend omažira. A to je mitolgija, naravno, radije nego istorija „Divljeg zapada“ sa muzičkim koordinatama koje idu i do Italije i Morriconeovih skorova za filmove Sergia Leonea. Ne da se ovako nešto čuje odmah, i Wayfarer oprezno i odmereno doziraju „vestern“ elemente kompozicija, odlučujući se za kinematski, evokativan blek metal koji tek na momente ima folki prizvuk i senzibilitet. Recimo da tek poslednji komad na ploči, Vaudeville, zaista kompletno izlazi iz blek metal matrice i kao takav čini dobar pančlajn jednom kvalitetnom i smelom albumu. Colin Marston koji je ovo miksovao je napravio izvrstan, primereno „widescreen“ zvuk a koji je onda pažljivo masterovao Triptykonov V. Santura. Odlično:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/a-romance-with-violence

Hajdemo na stoner. Australijski The Double D’s na albumu (EP-ju? Ovo ima samo tri pesme ali traje kojo sekund ispod pola sata) These Changes proizvode psihodelični/ space rock koji je nastao iz džemovanja i čuva anarhičnost originalne svirke dok pokušava da je utera u tor samo koliko je potrebno da se postigne „studijski“ ugođaj. Ima to rezona i mada je These Changes naizgled haotičan, iz čorbe ipak izrone lepi momenti. Pogotovo kada čujete didžeridu.

https://thedoubleds.bandcamp.com/album/these-changes

Vrlo grub, abrazivan sludge/ doom metal nude Servants of the Mist iz Tampe, Florida, na svom novom EP-ju, Lessons in Loss koji ima samo dve pesme. Ali to su dugačke pesme, sporog tempa, jakih distorzija, brutalnih, zakucavačkih ritmova i vrištećeg vokala. U svoj toj dužini, jasno, ima mesta i za nešto laganiji zvuk ali Servants of the Mist ni u jednom trenutku ne postaju „nežni“ ili „romantični“. Ovo je muzika brutalnosti i gubitka i tako je treba i slušati:

https://servantsofthemist.bandcamp.com/album/lessons-in-loss

Cannabineros su berlinski duo koji za sebe kaže da im sve pesme nastaju kroz džemovanje na probama i da je jedino pravilo da snimanje uvek mora da bude uključeno. Zvuči dobro kao filozofija a i njihov prvi album, Vol. 1 zvuči dobro, na momente odlično, pakujući energičnu, spontanu ali dovoljno disciplinovano strukturiranu muziku koja je očigledno produkt džemovanja i improvizacije u kompozicije što imaju glavu i rep. Ovo je, u konačnom produktu negde između pankerskog, slobodnijeg stila po uzoru na recimo Lightning Bolt (bas gitara vodi igru i u ovom bendu) i lo-fi psihodeličnog roka i meni se jako dopada:

https://cannabineros.bandcamp.com/album/vol-1

Irci Grief Eater na svom istoimenom prvom EP-ju sviraju teški sludge-doom metal, sa vrlo solidnim, masivnim zvukom i pesmama koje se, da budemo fer, ne ubijaju od originalnosti ali su korektne. Ako volite Iron Monkey ali biste voleli da su malo sporiji, Grief Eater su idealna ponuda jer zaista brutalnost sludge metala lepo kombinuju sa doom meditativnošću. Jim Plotkin radio mastering i ovo zvuči odlično:

https://distro-yrecords.bandcamp.com/album/grief-eater-s-t

Chained to the Bottom of the Ocean je još jedan teški sludge doom sastav i njihov drugi album, The Vestige nudi čak dvanaest pesama ogromne težine, sporog tempa, brutalno distorziranih rifova i vrištećeg vokala. Ovo postane pričlično zamorno posle određenog vremena jer dok Chained to the Bottom of the Ocean imaju zvuk i senzibilitet, njihove pesme su uglavnom ponavljanje jedne iste teme mnogo puta u nadi da se postigne hipnotični efekat što ponekad uspe, a ponekad ne. Bend ima dobar zvuk, pa je ovo svakako vredno provući kroz uši, ali meni je nedostajalo malčice više kreativnosti. Ali ja sam neprijatna picajzla.

https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/the-vestige

Madridski bend Jhufus na EP-ju Tales from the onion city svira izuzetno prijatan psihodelični rok. Ove četiri instrumentalne (ne sasvim!!!) pesme su opuštene ali nikako neusmerene i mlitave. Ovo je muzika sa vrlo pažljivo kreiranim gruvom i psihodeličnim efektima koji se odmeravaju tako da se postigne korektna dinamika i narativ unutar svake kompozicije, pa iako „heavy“ delova nema mnogo, oni su krešenda i uokviruju čitav EP kao primeren za metal slušaoca koji voli da ga se kroz predigru pripremi za money shot. Potonuh sad u talog seks-metafora ali ovo je izuzetno lepa ploča koju mogu da vrtim u krug dosta puta, uživajući u njenoj lepo kanalisanoj, mirnoj, u san uljuljkujućoj ali ne sanjivoj psihodeliji:

https://jhufus.bandcamp.com/album/tales-from-the-onion-city-3

Pitao sam se da se Stone Rebel nisu možda naljutili jer je od prošlog albuma proteklo skoro šest nedelja, ali evo njih sa novim opusom i, pa, Flyin’ Earth je tačno ono što od ovog benda očekujete. Ako očekujete mirne, lepe i sanjive instrumentalne džemove nežnog gruva i umirujućih gitarskih prebiranja. Nekako ovaj bend uspeva da sve to ne zvuči ni redundantno ni plitko, pružajući sa svakim albumom izuzetno prijatan i sadržajan program. Svaka čast.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/flyin-earth

Horizon su Španci čiji je album The White Planet Patrol izašao za takođe špansku etiketu Violence In The Veins i ovo je odličan stoner/ moderni hard rok sa vrlo faziranim senzibilitetom, ljubavlju prema upečatljivim rifovima i energičnim, jakim tempom. Hoću reći, ovo jeste stoner rok ali nije izrazito spor, Horizon se, naprotiv, voze u jednom zapaljivom srednjetempaškom gruvu, vole jake bluzerske rifove i bezobrazne gitarske ukrase i dopašće se jednako i metal i pank publici sve dok vole garažu.

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/the-white-planet-patrol

Sons of Otis su iz Toronta i još od ranih devedesetih valjaju svoj stoner doom. Isolation im je sedmi studijski album i ovo je vrlo lepo, pročišćeno stonersko iskustvo sa teškim, jakim zvukom koji opet ima prijatnu toplinu. Otis se baziraju na ’70s pristupu doom metalu, ali imaju osoben zvuk sa dosta prostornosti (dilej na vokalima kao najprimetnija psihodelična karakteristika) uprkos teškim basovima i jakom fuzzu. Lepo:

https://totemcatrecords.bandcamp.com/album/isolation

Najbolja vest za stoner publiku ove nedelje je svakako da Temple of the Fuzz Witch imaju novi album!!!!!!!! Veoma sam se obradovao drugoj propisnoj dugosvirajućoj ploči ovog detroitskog  trojca. Ranije ove godine izbačeni Live and Unreleased je bio dobar, ali prošlogodišnji debi, nazvan isto kao i bend je bio ploča izuzetne energije i sa mnogo obećanja za budućnost. Red Tide je sada, može se reći, ispunjenje tog obećanja i zvuk benda koji malo sazreva, ne napuštajući svoju supertešku orijentaciju ka masivnim rifovima, sporim a zaraznim ritmovima i jakoj distorziji, a da uspeva da u formulu doda samo malčice sofisticiranosti u pogledu kreiranja i razrade tema. Baphomet, koja album otvara, je odlična najava kako Temple of the Fuzz Witch uspevaju u isto vreme da zvuče i relaksirajuće i napeto, kreirajući hipnotičke, neužurbane gitarske teme, a oko njih pletući upečatljiv, mračan a zavodljiv ambijent. Čitav album je u principu ovakav, oslanjajući se na sabatovsku formulu u punoj meri ali je svirajući potpuno autentično, bez sikofantskih tribjutašenja, dajući fuzz-doom zvuku jednu ne toliko savremenu koliko bezvremenu dimenziju. Odličan miks i album za mnogaja slušanja:

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/red-tide

Ali nije loše ni vest da Italijani Mr. Bison imaju novi album. Ripple Music je od ovih momaka napravio ljudine, pa za već drugo izdanje Mr. Bisona ove godine  dobijamo album Seaward. Mr. Bisonovci su ovde prijatno psihodelični i svoj na bluzu bazirani stoner rok sviraju poletno, lako, proizvodeći lep ugođaj koji po ko zna koji put podseća koliko je važno da ovakva muzika ima pažljivo rađen miks i dinamičan mastering. Pogotovo jer sada Mr. Bison zaista imaju puno slojeva u svojoj muzici sa raznim multitrekovanim vokalima, preklapajućim gitarskim linijama i klavijaturama. Vrlo lepa ploča za izdavača koji praktično nume da pogreši.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/seaward

Ljubitelji tužnog, sporog doom metala, takoreći funeral doom krila ove muzike, na svoje će ove nedelje doći sa trećim albumom interkontinentalnog projekta Aphonic Threnody, pod nazivom The Great Hatred. Odmah ću reći da ova ploča nije sasvim za mene jer ima popriličnu dozu Paradise Lost zvuka iz Gothic perioda a što nije nešto za čim čeznem, au contraire, no, mislim da će ljubitelji te neke romantične, vrlo gotske inačice doom metala ovde naći puno  razloga za ljubav. Sve te prošaptane kontemplacije, uplakane gitare koje sparinguju sa bolnim urlikom, spori, a opet ne mrtvački ritmovi, sve je to popakovano u odličnu produkciju (a koja često ume da bude rak-rana funeral dooma) i šest podužih pesama ujednačene atmosfere.

https://aphonicthrenody.bandcamp.com/album/the-great-hatred

Okultni rok bend Molasses ima istoriju koja je vezana za sada nepostojeći sastav The Devil’s Blood čiji su psihodelični muzički pristup i satanistička interesovanja u kombinaciji proizveli (o)kultni status u rodnoj Nizozemskoj i šire sa koncertima na kojima se prosipala svinjska krv i slavio Đavao. Lider benda, gitarista Selim Lemouchi je, nakon raspada 2013. godine vodio bezuspešan rat sa depresijom da bi 2014. godine, nakon što je pitao majku i sestru za dopuštenje, izvršio samoubistvo. Molasses je nastao prošle godine tako što je bivšim članovima The Devil’s Blood od strane festivala Roadburn ponuđeno da održe jedan nastup sa novim muzičkim programom. Iz toga je, sada, izronio i prvi album Molasses, Through the Hollow. Ovo je impresivna istorija čak i pre nego što shvatite da pomenuta Selimova sestra, Farida Lemouchi peva u Molasses, kao što je radila i u The Devil’s Blood. Elem, Molasses su izvrsni na debi albumu, preuzimajući baklju od prethodnog benda ali svirajući drugačije, rekao bih relaksiranije i zrelije u isto vreme. Naslovna pesma koja otvara Through the Hollow je jedanaest minuta dugačak komad progresivnog, psihodeličnog roka koji ima jednu  teatralnu dimenziju koja me, od svih stvari na svetu, podseća na The Residents. Ne da Molasses ZVUČE kao Rezidentsi ali ne zvuče ni kao The Devil’s Blood. Ovo je nova avantura i jedan vrlo sazreo, odmeren i neisforisano kompleksan, višeslojan rok izraz koji ima težinu i atmosferu što će biti drage metalcima, ali i sofisticiranost i ozbiljnost što će privući i „normalnu“ publiku. Album počiva na dugačkim pesmama koje ritualne elemente umešno ugrađuju u pomenuti teatarski pristup tako da je generalni utisak da prisustvujemo pre svega predstavi a koja se bavi složenim, teškim temama, diskutovanim na naše zadovoljstvo. Pored svega, ovo je briljantno miskovano PLUS izuzetno masterovano sa izvanredno dinamičnim finalnim proizvodom koji dopušta da čujemo sve te slojeve i elemente onako kako treba. Ne propustiti:

https://molassess.bandcamp.com/releases

Idemo na brže stvari. Distant Abuse su ruski metalizirani D-beat sastav i njihov živi album, Shallow Grave Live vredi svaki dinar koji ćete za njega dati pod uslovom da volite sirovu, energičnu hardkor pank svirku. A ko je ne voli? Fucking assholes, što bi rekao Marky Mark u jednoj od najsmešnijih scena u Pain & Gain. Ovde ima čak dvadeset pesama uglavnom između jednog i dva minuta sa zapaljivim rifovima, užasnim vokalom, stalno istim ali moćno  zaraznim ritmom i sve to snimljeno i miksovano da se maksimizuje šteta. Prelepo:

https://aasph.bandcamp.com/album/distant-abuse-shallow-grave-live

Wreck-Defy je bizarno ime za bend, ali dobro, ovaj sastav iz Thunder Bay-ja u Ontariju ima treći album, Powers that Be i, da budem iskren, verovatno ga ne bih ni slušao da na njemu bubnjeve ne svira Alex Marquez. Ne da su Wreck-Defy sad nešto loši, nisu, ali njihov thrash metal koji ima meša urbani, „core“ stav sa komercijalnijim heavy metal zahvatima mi nije idealna kombinacija. No, pošto sam ipak odvojio vreme, moram da kažem da je ovo prilično dobro. Wreck-Defy imaju izuzetnog gitaristu, pored izuzetnog bubnjara, jelte, pa je kolekcija izvrsnih rifova i solaža koje Matt Hanchuck štedro prosipa tokom ploče bila dovoljna da me drži. Strofe i refreni mi se manje dopadaju ali dobro, ovo ima malo overkillovskog šmeka pa ako se gleda sa te strane, može da prođe. Šteta je što preglasan mastering malo kvari uživanje u izvrsnom Marquezovom bubnjarskom radu i tim dobrim gitarama, no, vredi ovo čuti:

https://wreck-defy.bandcamp.com/album/powers-that-be

Gallu Xul su denverski death metal sastav čiji je debi album, Emissaries of the Underworld vrlo klasičan, vrlo, čak, predvidiv u estetskom pogledu. Ovo je glasan, jak death metal neke srednje škole, sa puno duplih bas-bubnjeva, mnogo prilika za mošing, i brutalnim ali razgovetnim vokalom. Bend me zapravo najviše podseća na Malevolent Creation ne jer liče na ijedan njihov konkretan album već po tome kako je ovo odlična kombinacija death metal ekstremnosti i thrash metal čitljivosti sa velikom pažnjom da rifovi budu kul a pevanje agresivno ama jasno. Emissaries of the Underworld je odlično produciran i ovo se vrlo lepo sluša:

https://galluxul.bandcamp.com/album/emissaries-of-the-underworld

Za pensilvanijski Hallucination na Metal Archivesu piše da više ne postoje (od 2015. godine) ali je album Only To Wilt izašao pre neki dan. Misteriozno. Dobro, bez obzira da li se bend ponovo okupio ili je ovo snimak od pre pet godina a tek sada izdat, treba reći da je ovo solidan old school death metal, vrlo tvrdog, brutalnog zvuka (prebudžen master, naravno, sa muzikom koja se davi sama u sebi kad bubnjar svira dupli bas bubanj) sa očiglednim korenima u onome što su nam u amanet ostavili Immolation i Incantation. Bend vrlo dobro operiše u ovoj formi, pišući zanimljive teme pa i upadajući u povremeno iznenađujuće zarazan gruv. Vredi čuti:

https://hallucination1.bandcamp.com/album/only-to-wilt

Shinda Saibo No Katamari (odnosno „Masa Mrtvih Ćelija“, molimlepo) je tročlani brutal death metal/ tech-death bend iz Tokija a njihov EP Ostriched Existence izašao je u Septemberu, no Bandcamp izdanje se pojavilo ove nedelje pa je u redu da ga dokačimo. Ne da su Shinda Saibo No Katamari sad neko must have otkrovenje ali ovaj EP, čudno opsednut velikim pticama (pored nojeva, na tapetu su i emui i ćurke) nudi dopadljiv deathgrind koji se ne ističe nekakvim neverovatnim tehničkim umećem ali umeće (!!) taman dovoljno „tehničnosti“ u svirku benda i u aranžmane pesama da sve to bude zanimljivo. Mislim, morate svakako imati afinitet ka ovakvoj muzici ali ako imate, ovo je puno pozitivne energije i entuzijazma i vredi da se čuje:

https://shindasaibonokatamari.bandcamp.com/album/ostriched-existence

Za još old school death metala, pa još iz Finske, evo prvog demo snimka trija Cemetery Dwell. Cold Visions of Nether ima tri pesme opasno odšrafljenog death metala koji je em jako mračan, em brz, em ima tu neku skandinavsku hladnoću kojui volimo. Iako je ovo demo, produkcija je sasvim dobra i vrlo primerena muzici a mislim da bi se ove tri sjajne pesme dopale i blek metal publici na ime svojih gitarskih tema. Odlično:

https://cemeterydwell.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether-demo

Teksašani Feed Your Body To The Void na demo snimku Demo 2020 imaju dve pesme užasno glasnog i teškog death metala. Ovo bi isto spadalo u staru školu sa svojom naglaskom na srednjetempaškom gruvu, težini i hipnotičkim rifovima radije nego na komplikovanim aranžmanima. Bend svira i brže na jednoj od dve pesme i ne mogu da se odlučim jesu li ubitačniji tako ili onda kada zvuče kao garažni rođak Bolt Thrower. U svakom slučaju odlično:

https://feedyourbodytothevoid.bandcamp.com/album/demo-2020

I Apparition iz Los Anđelesa provlače duboki, masivni death metal stare škole na svom singlu Granular Transformation. Ne znam kako su se tako nanizali ali i ovo je ploča sa dve pesme koje su odličan, bolestan i mračan staroškolski death zvuk sa uvrnutim rifovima i ogromnom težinom zvuka. Apparition veoma podsećaju na druge američke bendove aktuelnog talasa OSDM-a kao što su Vastum ili Sempiternal Dusk pa ovo preporučujem svakome ko se pronašao u takvom zvuku:

https://apparition23.bandcamp.com/album/granular-transformation

I Kuala Lumpur ima konja za tu trku. Obscurial su malezijski kvintet koji postoji već četiri godine ali njihov ovogodišnji demo, Exaltation je prvi studijski snimak koji su napravili. Srećom, u pitanju je prilično odlična ponuda, sa četiri pesme masivnog, glasnog staroškolskog death metala. Ponovo, originalnost nije ono po čemu ćete pamtiti Obscurial, ali kvalitet pesama, zvuka i izvedbe je na visokom nivou, sa odličnom atmosferom i puno razloga da čovek ove četiri pesme vrti u krug. Odlično:

https://obscurialmusic.bandcamp.com/album/exaltation

Štokholmski Repuked su švedski death metal bend koji ne svira švedski death metal. Ima i takvih! Drugi album ovog benda stiže sedam godina posle prvog i Dawn of Reintoxication je naslov koji obećava alkohol (votku, prevashodno) ali i bizaran seks, najčešće začinjen sa malo skatologije. Repuked nisu nimali stidljivi u svom obožavanju američkih preteča poput Autopsy i Impaled pa je i ovo album jednostavnog, staroškolskog death metala koji dosta polaže na atmosferu i težinu. Lepo je što bend ima dosta dinamičan mastering – nekarakteristično za Šveđane – mada su pojedinačni instrumenti miksovani sa mnogo kompresije pa album svejedno zvuči preglasno. Kvalitet pesama je onda, ono najvažnije jer su Repuked odlični izvođači i tu vredi reći da je ovo pristojan omaž pretečama, uz dosta low key humora i puno masivnih rif-momenata i mada Dawn of Reintoxication uglavnom ne dobacuje dalje od tog pristojnog statusa, to je sasvim dovoljno da se s uživanjem sluša.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-reintoxication

Zaokružimo ovaj osvrt na ovonedeljni old school death metal ukazivanjem da je izašao novi album birmingemskih Benediction. Benediction sam uvek doživljavao kao lokalne ortake koji imaju kultni status u zajednici (ne samo lokalnoj) ali koje je malo osakatilo to što su im članove otimali uspešniji projekti, od Napalm Death, preko Bolt Thrower pa do Anaal Nathrakh. Mislim, naravno, sve je to ekipa iz kraja, ali fakat je da su Benediction respektovan ali najmanje poznat bend od svih nabrojanih. Opet, možda je stvar i u samom bendu jer su, bar za mene, Benediction uvek bili drugorazredna ponuda. Ne u nekom pežorativnom smislu, ovo je naprosto uvek bio bend koji proizvodi radnički death metal jakih rifova i jednostavnog koncepta, bez koketiranja sa podžanrovima i trendovima, i kao takav jeste zaslužio svoj kultni status. Elem, za osmi album, Scriptures, u jato se vratio pevač Dave Ingram, jedan od najzaposlenijih death metal pevača u britanskom (i skandinavskom) kontekstu a kreativna srž benda Brookes-Rew-Bate napisala je dvanaest četvrtastih, prkosno staroškolskih death metal pesama koje su prijatne, sasvim staromodne, izvrsno odsvirane i samo za mrvu previše klinički miksovane (autor kritike na Angry Metal Guy sajtu umešno povlači paralelu sa Massacreovim albumom From Beyond u pogledu toga kako kvalitetan miks uspeva da zvuči pomalo beživotno). Sasvim dobar album ako sebe ubrajate u Benediction fandom, ali posle dvanaest godina pauze možda i malo prekonzervativno držanje onog što bend najbolje zna da radi. Opet, Benediction nikada nisu davali ikakve signale da ih išta drugo u životu uopšte zanima pa je ovo upravo onakav album kakav se od njih očekuje.

Galactic Superlords sam već pohvalio za singl pre neki mesec, a sada je album koji taj singl sadrži izašao i Freight Train – kako se album zove – nudi još tog lepog, urednog hevi metala starije škole sa distorziranim ali pitomim gitarama, poletnim ali nežnim ritmovima i pevačicom koja zvuči umiljato ali i energično. Bend umešno šeta između radio-friendly komada power pop senzibiliteta (naslovna pesma koja album otvara pa i pomenuti singl) i žešćih, „metalskijih“ čukanja kao u, recimo Wrath. Ima tu i progresivnijih, ambicioznijih momenata (mejdnovska Leviathan) pa se sme reći da Galactic Superlords gledaju da se nađe po nešto za svakoga i ovaj album lepe, dinamične produkcije i zanimljivih ideja mi je prijao:

https://galacticsuperlords.bandcamp.com/album/freight-train

Škotlanđani Victorius (da, tako se piše ime ovog benda) je radio deceniju i po pre nego što je stigao do prvog albuma, ali Rise from the Flames je prilično dopadljiva ploča klasičnog heavy metala sa power metal začinima koju jedino, u mojim ušima, kvari pomalo čudan miks i mastering. Ali možda je do Bandcampa. Victorius tresu vrlo drusan, melodičan a energičan hevi metal koji za osnovu uzima dosta Iron Maiden filozofije (gitare pogotovo) a onda sve ubacuje u malo višu brzinu i servira ploču koja ne počiva na nekakvim meditativnim, reflektivnim pesmama već na rokerskim, žetokim komadima odličnog NWOBHM zvuka. To je naravno, muzika kao pravljena za mene i Victorius mogu da kažu da je potrajalo da se album napravi ali da se isplatilo jer su pesme dobrano sazrele i ovde se čuje jedna autentična glad i napaljenost dok se svira. Naravno, ima tu sitnica koje se daju kritikovati – na primer pevanje kome ne bi škodilo mrvicu više karaktera (a tehnički je sasvim na nivou), a to da album počinje pesmom dužom od šest a završava se pesmom dužom od devet minuta te i sam traje prilično dugo sigurno će biti naporno za neke slušaoce, no, da je ovo miksovano/ masterovano malo osećajnije pričali bismo o kandidatu za album godine:

https://victorius.bandcamp.com/album/rise-from-the-flames

Finski Nightstryke na svom drugom albumu, Storm of Steel, sviraju veoma sličnim stilom, uzimajući NWOBHM za osnovu i dajući svemu malčice gasa i power metal mirisa. No, razlika je što su Nightstryke ipak nešto bliži power metal nadgradnji nego prljavoj rokerskoj osnovi pa je ovo meni ipak mrvu ili dve manje drago. Nijanse su to  ali ovde ima taman toliko pop-začina da se oseti. No, opet, nijanse su u pitanju pa Nightstryke treba pohvaliti za vrlo solidan metal i kada su im pesme bliže NWOBHM matrici (kao u Dogfight, recimo), sve je apsolutno na svom mestu. Plus, bend veoma dobro svira (sjajne solaže) i ima dinamičan mastering pa je ovo, konačno, metal album koji se može glasno odvrnuti bez straha da će vam se zvučnici raspasti.

https://nightstryke.bandcamp.com/album/storm-of-steel

Danski veterani Artillery imaju novi singl, The Last Journey i naslovna pesma je, pa, metal balada u onom najklasičnijem smislu: kičasto, raspevano, preslađeno, pa onda malo tvrđe ali i dalje himnično. Nisam neki superljubitelj, ali Artillery ovo odlično rade. Srećom, B-strana sadrži obradu Metallicine Trapped Under Ice koja je izvrsna!!!!!!!!

https://artillerymetal.bandcamp.com/album/the-last-journey

North Star the Wanderer je bostonski prog-metal bend koji je izdao jedan singl pre dve godine i sada imaju još jedan EP sa dve pesme, Universal Trajectory. Bend sebe opisuje rečima „Progressive and primitive fighting each other.“ ali ovde je „primitivnost“ prejaka reč i jedini nešto siroviji element ove muzike je miks koji uopšte nije preterano sirov samo nije onako studijski popeglan kakav je kod skupljih bendova. No, North Star the Wandereru ovo daje jednu dimenziju iskrenosti a to se i dobro uklapa uz njihove prilično epske pesme zasnovane na legatu Mastodona ali autentično svoje.

https://northstarthewanderer.bandcamp.com/album/universal-trajectory

Freaks and Clowns je švedski sastav nastao 2017. godine kada su članovi Astral Doors i Chainwreck regrutovani za projekat koji bi pravio hevi metal u stilu osamdesetih. Tri i kusur godine kasnije, prvi album, Justice Elite je pred nama i mada je ovo daleko od najbolje ploče ove nedelje, daleko je i od neprijatnog. Ovo jeste ’80s hevi metal koji se oslanja jednako na andegraund i mejnstrim radove iz onog doba, smeštajući se otprilike na poziciju na kojoj su u ono vreme bili W.A.S.P. (uostalom, način na koji Christer „Chrille“ Wahlgren peva je vrlo jasan pokazatelj). Kao takav, on je himničan i bombastičan, ako ne i prepun sad neke dubine. Ovo je radio-friendly metal za ljude koji su zaista i ozbiljno slušali radio pre tri i po decenije i pate za muzikom kakva je bila nekad (uključujući Twisted Sister, Quiet Riot, Motley Crue…), pa iako nije mnogo inventivan, ovo je album pun kvalitetne izvedbe. Voleo bih življu produkciju i više varijeteta između pesama, ali Freaks and Clowns znaju šta hoće i isporučuju upravo ono što piše na pakovanju:

O istom trošku pomenuću i njujorški Disciples of Verity, novi bend Coryeja Glovera, voljenog gitariste Living Colour a čiji je debi album, Pragmatic Sanction upravo dropovao. Meni se ovo, da bude jasno, ne dopada ali cenim to kombinovanje vrlo melodičnog, vrlo ekspresivnog hard roka i nekih elemenata ekstremnijeg metala. Mislim, na prvoj pesmi gostuje Phil Demmel i to je dovoljan razlog da ja ovo pustim iako njegove gitare ovde donose mnogo više meni nebitnog Machine Head dž-dž-džkanja nego božanstvenog Vio-Lence zvuka. Ako ništa drugo, Glover je uobičajeno inventivan u svirci na ovom albumu, ali pesme su isuviše raspete između djent krljaže i radijskog pevanja da bi se meni album kao celina dopao. No ja sam, kako to obično primetimo, star i ogorčen čovek pa me ne treba uzimati odveć ozbiljno:

https://disciplesofverity.bandcamp.com/album/pragmatic-sanction

Omajgad, izvrsni italijanski hevi metal izdavač Metal on Metal Records je bio uglavnom u hibernaciji još od Septembra prošle godine i upravo se vratio najavom kompilacije Compendium of Metal Vol. 13 koja za svega četiri evra nudi izbor izvanredne muzike bendova što izdaju za ovu etiketu. Ozbiljno, ako prošle godine niste slušali Toxikull, kao da niste ni slušali metal, a ova ploča pored njih nudi i CHAINBREÄKER, Hellspike i Midnight Priest i još masu speed metal i heavy metal bendova premijum kvaliteta. Metal on Metal su firma koja kao da je nestala u nekom mom grozničavom, halucinantnom snu i ne mogu biti srećniji sada kad vidim da nastavljaju sa radom.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vv-aa-compendium-of-metal-vol-13

I 20 Buck Spin ove nedelje imaju novo izdanje a kakva god da je ova godina bila loša za većinu ljucke rase (loša), pitsburški izdavač je imao izvrsnu nisku izdanja od kojih sam većinu kupio čim su se pojavila (a neka i pre toga), uživajući u uniformnom kvalitetu i kreativnosti na meniju. Jedna od najboljih stvari (makar u poslovnom smislu) za 20 Buck Spin je ta spretnost da kada bend postane preveliki za taj neki andegraund i krene da izdaje za velike etikete, on i dalje ima prijateljske odnose sa 20 Buck Spin i nastavlja da radi i za njih. Tokom ove godine, to se desilo sa Khemmis ali i sa Spirit Adrift čiji novi album, Enlightened In Eternity paralelno izlazi za Century Media i 20 Buck Spin. Ovo više, da bude jasno, nije tek doom metal, već hevi metal generalnog usmerenja, sa vrlo teatralnom (povremeno skoro vodviljskom – slušajte Cosmic Conquest) komponentom i bend sada svira muziku, što se kaže, za celu porodicu i sve generacije. Simpatično:

https://listen.20buckspin.com/album/enlightened-in-eternity

Cranial Damage je ime iza kog biste se zakleli da stoji nekakav slamming death metal bend ali ovaj kvartet iz Mejvuda u Nju Džersiju na EP-ju Lacerations zapravo ima tri pesme koje kombinuju nekakav thrashcore, groove metal i powerviolence. Ne deluje kao prirodna kombinacija ali Cranial Damage zapravo ovde prave prilično organsku celinu koja je istovremeno ekstremno agresivna ali i pristojno gruvi. Odlična svirka i šteta što bend ne snima češće:

https://cranialdamage.bandcamp.com/album/lacerations

False Gods iz Njujorka su sludge metal bend koji na prvom albumu, No Symmetry​.​.​.​ Only Disillusion ide lepim rasponom od trešerskog, bržeg, napaljivijeg zvuka u Enemy Territory pa do meditativnije, melodičnije, gruvom obdarene Stay Frosty, a ovo su tek prve dve pesme na albumu! Dobar je to rejndž što bi se reklo i bend tokom albuma dobrano istraži prostor između, upuštajući se i u blek metal momente, doom pasaže itd. Vrlo zanimljiv debi za bend koji postojano radi i snima već pola decenije i samo ću malo da se sekiram zbog masteringa koji je glasan, napucan i ploču čini daleko neprijatnijom za slušanje nego što objektivno dobre pesme zaslužuju.

https://falsegods1.bandcamp.com/album/no-symmetry-only-disillusion

Tribal Scream iz São Paula su nekakva „komercijalna“ varijanta deahtthrash metala kakav je proslavio zemljake Sepulturu (a ima i malo thrashcore elemenata po uzoru na takođe zemljake Ratos de Porao) i njihov prvi EP, jednako nazvan Tribal Scream je dobro produciran i nudi tri pesme u kojima death i thrash metal dele binu sa više „televizijskim“ groove metal pristupom. Nije baš moj džem, jelte, više volim nerazblaženu verziju svega nabrojanog, ali bend je kvalitetan:

https://tribalscreamofficial.bandcamp.com/album/tribal-scream

Bay Area thrash metal legende, Death Angel, snimile su EP akustičnih pesama Under Pressure gde je naslovna pesma, dakako, obrada velikog Queen i David Bowie hita iz 1981. godine. I solidna je. Ostalo su autorske pesme u akustičnim verzijama i, pa, ako ste uvek želeli da slušate klasičan thrash metal ali su svam smetale te distorzije i glasni bubnjevi, BAŠ imate sreće.

Dosta interesantnog grindcorea sam čuo ove nedelje. Okus su Irci* čiji EP Disincorporate ima šest pesama i meša klasičan grindcrust sa elementima blek metala za jednu mračnu, ali zabavnu kombinaciu. Ovo su uglavnom brze i poletne pesme sa samo malo skretanja u neke sporije, atmosferičnije vode (Pigs), sa ekonomičnim aranžmanima i obradom Asocial na kraju. Fino:

*a ne Hrvati, hihihi

https://okus.bandcamp.com/album/disincorporate

Unsound Mind iz New Jerseyja na EP-ju Things Aren’t Getting Any Better praše metalizirani grindcore koji uspeva da zadrži tu neku eksplozivnost i oštrinu ali i da ima atmosferičnije, razrađenije aranžmane. Bend je, kada svira brzo, vrlo ubedljiv pa sve ostalo doživljavam kao solidnu predigru. Odlična svirka i produkcija i dosta „modernih“ djent/ deathcore ukrasa ali bez padanja u provaliju:

https://unsoundmind666.bandcamp.com/album/things-arent-getting-any-better

Formless Utopia Eternal je split album dva grindcore benda sa dve strane sveta. Gendo Ikari, naravno, nisu iz Japana nego se samo lože na Neon Genesis Evangelion a inače su iz Glazgova. Njihova muzika je žestoka, abrazivna, sa dosta sporijih, „atmosferičnih“ momenata, ali tako da i dalje dobijemo blastbitove i vrisku u pogodnim količinama. Kratke pesme, tehnički impresivna svirka i dobar, jak zvuk su sve njihovi aduti, pa ako volite Discordance Axis, Gendo Ikari verovatno upadaju u isto mesto u srcu. Blight Worms su iz Kanbere i sviraju dosta slično. Ovo je dakle, vrlo ekspresivan, glasan grajndkor sa dosta kvaliteta na strani svirke i moćnom, teškom produkcijom. Jedini nedostatak albuma je da se digitalni daunloud paktično ne prodaje pa morate kupiti fizičku kopiju.

https://gendoikari.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

https://blightworms.bandcamp.com/album/formless-utopia-eternal

O istom trošku vredi čuti i Crisis Act, takođe grindcore bend, iz, takođe, Australije. Turn it Off je album sa 11 pesama koje prolete brzo i ugodno s obzirom da ni jedna nije duža od dva minuta a dobar broj ih je kraći od minut. Bend vrlo dobro svira i ima dobar zvuk – otud i ta ugodnost – sa gruvom koji zvuči kao da dolazi iz Pig Destroyer/ Agoraphobic Nosebleed škole i dobrim, prigodno efikasnim, aranžmanima. Lepo.

https://crisisact.bandcamp.com/album/turn-it-off

Još jedan odličan grindcore split, ovog puta EP, sa osam pesama, nam se pojavio baš kad je bilo najpotrebnije. Shit Life su detroitski grindcore duo koji sam prošle godine veoma zavoleo sa njihovim drugim albumom, Reign in Bud, a Competitive Victimhood je njihov split EP sa teksaškim sastavom Noisy Neighbors. Noisy Neighbours nisu osobito originalni ali sviraju kvalitetan grindcore sa klasičnim rifovima za ovu muziku i jednim lepim, tečnim osećajem koji kreiraju kada sviraju brzo. Pesme su ukusno protkane i solidnim moš-delovima i ovo je vrlo kompetentan klasični grindcore. Shit Life sa svoje strane ponovo oduševljavaju izuzetnim radom, pa kako me je bubnjar izvalio od oduševljenja na prethodnim izdanjima tako me i sada, da prostite, izvaljuje. Muzika je generalno još brža nego na prethodnim izdanjima i malo siroviji master ne smeta koliko bi smetao kod nekog benda lošijeg kvaliteta. Shit Life uspevaju da spoje visoku sviračku ekspertizu sa jednim vrlo prizemljenim, pankerskim pristupom grindcoreu i to ovde odlično funkcioniše. Sve preporuke, pogotovo uz činjenicu da je digitalni daunloud ovog izdanja BESPLATAN ako tako želite:

https://noisyneighborstx.bandcamp.com/album/competitive-victimhood-split-with-shit-life

https://shitxlife.bandcamp.com/album/noisy-neighbors-shit-life-competitive-victimhood

FILTHxCOLLINS su, slično Shit Lifeu, grindcore duo gitare i bubnjeva, samo iz Notingema i više old school. FxC2020 je prvi pravi album ovog dua i u pitanju je prilično sirovo snimljen grindcore gde doboš zvoni iz sve snage a pesme traju po dvadeset sekundi. No, FILTHxCOLLINS nisu antimuzičari i iako je njihova muzika izrazito prosta i programski prostačka, ona svakako kanališe izvornu grindcore energiju radije nego nekakav memekorični, ironijom nadjeveni prezir prema formi uopšte. Utoliko, meni se ovo prilično dopada, pogotovo što se bend trudi da pesme ne liče jedne na druge iako ovde ima vrlo malo moš-delova ili uopšte momenata gde možete čuti rifove. Fino:

https://filthxcollins.bandcamp.com/album/fxc2020

Loss of Infection su veoma stereotipan Deathcore bend za, recimo 2008. godinu. Sve je tu: insistiranje da je ovo što sviraju death metal, nejmčekovanje Ktulua, disharmonične gitare… No, Loss of Infection su em vrlo mladi em su južnokorejskog, jelte, etniciteta pa mi sve to nekako simpatično. Njihov debi album, Dark Dimension odiše jednom vrlo prijatno naivnošću i entuzijazmom koji je lišen poze i kulturnog kodifikovanja što ga imaju stariji i iskusniji bendovi. Ovo je simpatično, maštovito u jednom skučenom opsegu i lepo producirano:

https://lossofinfection.bandcamp.com/album/dark-dimension

Za najtvrđu stranu industrial metala dobili smo novi, ovog puta živi album projekta Author & Punisher. Kurt Ballou je nastupao uživo u ovoj godini, uprkos apokalipsi ili možda baš zbog nje, imajući u vidu koliko je bučan, abrazivan, mračan njegov muzički autput. Live 2020 B​.​C. može na prvi pogled da zbuni jer smo navikli da „B.C.“ označava staru eru, ali nek to bude tek prva od mnogih konfuzija u koju će vas Author & Punisher ubaciti ovim mrvećim ali hipnotičkim albumom odličnih živih nastupa:

https://authorandpunisher.bandcamp.com/album/live-2020-b-c

Hunter of Borneo je super ime za death metal bend, pogotovo ako ste iz Indonezije. A ovaj bend je baš odatle. Promosick 2020 je demo sa dve pesme slamming death metala koji, da bude jasno, zvuči dosta „kućno“, pogotovo u domenu vokala i bubnjeva, ali gitare su solidne i ovo je u suštini naivna, prostačka ali simpatična i ambiciozna muzika benda koji očigledno ima dosta potencijala da napreduje:

https://sadisticrecords.bandcamp.com/album/hunter-of-borneo-promosick-2020-2

Ruski izdavač Inherited Suffering Records nas je ove nedelje zapljusnuo talasom svojih izdanja. No u moru manje ili više slamcore bendova, meni je najviše legao EP Micro Surgery francuskog sastava Cryogenical Excision koji sa svoje četiri pesme nudi prilično klasičan slamming death metal sa dovoljno slemova i moš-delova da ja budem zadovoljan a bez „core“ zastranjivanja. Francuzi se trude da im pesme budu dinamične i raznovrsne, što takođe cenim i ovo je prilično hi-tech, ili, bolje, hi-fi slamming death metal za ljude koji vole ovaj stil ali ih smaraju sobni projekti koji u njemu kao da preovlađuju. Fino:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/cryogenical-excision-micro-surgery

Nisu loše ni njihove poljske kolege, Fetor koji za istog izdavača izbacuju svoj drugi album, Downwards to Distress. I ovo je prilično klasičan, radnički slamming death metal, sa vrlo dobrim zvukom i kvalitetnom svirkom. Slem ne bi trebalo da je neka velika filozofija, on je, slično fanku, nešto gde se više ceni osećaj nego kompleksnost i utoliko treba primetiti da se Fetor pošteno trude da svoje slemove uokvire sa dosta raznih ukrasa koji njihovoj muzici daju raznovrsnost, ali da su najbolji momenti na albumu ipak baš ti masni, masivni, napaljujući slemovi. Solidno, plus taj omot albuma koji je očiglednoprilično inspirisan jednim upečatljivim bossom iz Dark Souls:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/fetor-downwards-to-distress

Bostonski Goratory su kežuali dropovali album nedelje, posle pauze od, oh, punih šesnaest godina. Ova ekipa, koja je startovala početkom stoleća kada su neki od članova imali po nežnih 14, prešla je tijekom vremena put od korektnog ali ne preterano zanimljivog lo-fi deathgrinda do, pa do izvanredno zabavne, visokotehničke deathgrind svirke na novom albumu koji se zove Sour Grapes, ali se tu ne misli na kiselo grožđe u, kako da kažem, UŽEM smislu. Naime, Goratory od početka svoj identitet zasnivaju na skatološkom diskursu ali je on, za razliku od 99.9999 procenata grinderskih kolega opsednutih fekalijama, zapravo duhovit. Mislim, bend je na prvom albumu, 2011. godine, imao pesmu nazvanu Retrograde Defecation, što je prilično duhovito a prvi singl (da tako nešto postoji danas) sa novog albuma zove se I shit your pants i govori o podmetanju hipicima psihodeličnih narkotika umešanih sa laksativima. No, Goratory nemaju onu zlu, zluradu dimenziju koja je krenula od Anal Cunt i zatim se završila u današnjim nepodnošljivim grind projektima na internetu, i njihova muzika je daleko sofisticiranija od teme ove pesme. Bend je tokom sazrevanja davao članove metal imenima poput Job for a Cowboy, The Black Dahlia Murder, Abnormality, Despised Icon ili Deeds of Flesh pa se na ovom albumu može očekivati izuzetno visok nivo kvaliteta svirke – a što i dobijamo. Naravno, ovo je nominalno tech-death pa komplikovani aranžmani i stalne smene harmonija, ritmova i tempa tu idu uz teritoriju ali bend uspeva da sve to učini zabavnim i ne pada u zamku neke umišljene ozbiljnosti. Još jedan bend sa severa kontinenta je ove godine objavio album koji bih opisao sličnim epitetima i ako ste, kao ja, voleli Killitorous na njihovom ovogodišnjem ili prvom albumu od pre neku godinu, Goratory su u veoma sličnoj kategoriji, ne odričući se skatološkog deathgrind jezgra ali praveći od svoje muzike jednu urnebesnu grindcore komediju u kojoj se smejete u sebi dok se na sav glas divite apsurdnom kvalitetu svirke i načinu na koji se pesme okreću oko nekoliko osa u isto vreme. Uz odličan miks (i glasan master koji, takođe, ovde ide uz teritoriju) i činjenicu da je Sour Grapes svega pet evra za digitalni download, ovaj album je zaista izuzetna ponuda za svakoga ko voli žestok deathgrind i, pa… gomna.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sour-grapes

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 10 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

U protekloj nedelji napustio nas je Eddie Van Halen, gitarista koji je, može se argumentovati, predstavljao ključnu sponu između gitarskih heroja prvog talasa, prevashodno Claptona i Pagea – koji su mu, pored neizbežnog Hendrixa bili i uzori – i onog što je došlo osamdesetih u figurama kao što su bili Vai, Satriani, Wylde, pa i Malmsteen. Eddie je bio ne samo vasnerijski talenat i neko ko je skidao pesme i solaže samo gledajući ljudima u prste, ne samo popularizator dvoručnog tepinga koje će osamdesetih postati stalni deo programa hevi metal gitarista, već i samouki zanatlija koji je stalno nešto majstorisao oko gitare i pravio je da proizvodi zvuke koje do tada nije mogla. Velika ličnost za metal, rok i uopšte muziku poslednjih pola veka. Nek odmori sada u velikom bekstejdžu sa druge strane. A mi da vidimo i šta je izlazilo a vredno je da ga čujemo i ispratimo Eddieja uz buku i pucanje.

Blek metal, kao stil koji izuzetno polaže na mistično, opskurno, neprozirno, tajno i nedorečeno dobija neku vrstu svog sažetka sa bendom Prosternatur za koji se ne zna ni ko su ni odakle su. I njihov drugi album, Mortuus et Sepultus počiva na ovoj misteriji i opskurnosti, nudeći mračne, hermetične blek metal pesme koje se ne kriju iza lo-fi pancira već, naprotiv, dopuštaju da se tama i neprijateljstvo dobro čuju. Nije za pevušenje i stiskavac, ali Mortuus et Sepultus u sebi krije  potencijal za transcendentna iskustva:

https://prosternatur.bandcamp.com/album/mortuus-et-sepultus

Švedski Trident su na drugi album, North, čekali deset godina, ali jasno je da nisu sedeli skrštenih ruku – nedobog, pa oni sigurno krst smatraju nečim najgorim – nego su radili i unapređivali se. Otud je North jedna lepa, ubedljiva ploča black-death metala sa kvalitetnnom produkcijom i napadačkim, ratničkim stavom, a ne bez suptilnosti. Trident odlično pišu pesme i proizvode dinamičnu, napetu svirku koja se ne oslanja sve vreme na brzinu da bi zvučala žestoko. Vrlo lepo:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/north

Na ovim smo stranicama više puta hvalili različite keltske blek metal projekte pa evo sada i nekoliko lepih reči za debi album škotskog jednočlanog projekta Aonar. The Cult of Life je meditacija o propasti čovečanstva iz perspektive veštačke inteligencije koja ga nadgleda, a sve inspirisano Ellisonovom zastrašujućom i klasičnom kratkom pričom „I have no mouth but I must scream“. Ovo je, razume se, sumoran album ali muzika je žustar, energičan blek metal koji ne smara prebiranjem po molskim akordima i utapanjem u sjeti već – krlja. Craig Milne je ambiciozan autor koji počinje ploču kompozicijom dužom od 13 minuta, ali ovo je uglavnom pristojan blek metal koji opravdava svoju meditativnu prirodu temom i konceptom albuma. Lepo:

https://aonarsco.bandcamp.com/album/the-cult-of-life

Čileanski duo To Death na svom debi EP-ju Perpetual Gloom svira prijatan blackened death metal. Iako je ovo korektno odsvirano i snimljeno, muzika ima i jedan naivni, idiosinkratični pristup aranžmanima koji je čini svežom i šarmantnom. Lep početak:

https://todeath.bandcamp.com/album/perpetual-gloom

Iznenađujuće mnogo mi prija debi album bristolskih Blasfeme, nazvan Iniquity in Salvation. Ovo je vrlo uredan, pod konac odsviran blackened death metal, sa dobrim, ekstremnim ali upicanjenim zvukom i pesmama koje se baziraju na opakim rifovima, vrištanju i brzini. Album je podugačak, ovde, kad se saberu i interludiji, ima trinaest lakih komada na ploči, ali ga veoma vredi čuti:

https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/iniquity-in-salvation

Francuski duo mršavih mladića, Dysylumn sa svojom trećom dugosvirajućom pločom, Cosmogonie pruža publici tačno ono što ona, slutim očekuje. Mislim, intro ovde traje preko četiri minuta a za njim slede pesme duže od šest, sedam, osam pa i devet minuta ispunjene meditativnim, umiljatim ponavljanjima melodičnih i melanholičnih akorda, grubim ali toplim vokalima i ritmom koji je ujednačen i predvidiv. Dysylumn, ipak, nisu generički atmospheric black metal bend i izdvajaju se od proseka kvalitetom, kako svirke, koja je dinamična i živa bez obzira na ambiciju da bude hipnotična i repetitivna, tako i pesama koje su promišljeno rađene. Ovo je i solidno producirano pa se lako preporuči:

https://dysylumn.bandcamp.com/album/cosmogonie

Lepa blek metal sirovina stiže nam iz Portugalije, sa prvim EP-jem skupine Ventr, naslovljenim Numinous Negativity. Portugaliju, toplu mediteransku zemlju ne biste instinktivno povezali sa muzikom koja je ovako mračna, hladna i okrutna, ali eto, ima nas svuda. Numinozna negativnost je pompezan naslov za nešto što je maltene garažni snimak, sa svojim lo-fi kvalitetom zvuka i ljuljanjima u tempu, ali Ventr uspevaju da sve to pretvore u prednost dok valjaju slatke satanske teme i distorzirane đavolje rifove. Šarmantno:

https://ventr.bandcamp.com/album/numinous-negativity

Francuzi In Cauda Venenum imaju violončelo u stalnoj postavi što bi trebalo da nas unapred upozori o kakvom bendu pričamo. Njihov drugi album, G​.​O​.​H​.​E. ima samo dve pesme, svaka od njih dugačka preko dvadeset minuta, utopljene u melanholičnu izmaglicu gitara bez dinamike, violončela, sintisajzera, udaljenih vrištećih vokala, semplovanih govora, pijanističkih vinjeta… Ali da bude jasno, ako volite taj grandiozni pristup blek metalu, bez stida i brige da li neko ovako nešto smatra pretencioznim, ovo je vrlo dobra ponuda, sigurna u sebe i dosledna u onom što radi. In Cauda Venenum su pojava za sebe i to treba ceniti:

https://incdvnnm.bandcamp.com/album/g-o-h-e

Švedski veterani black-death metala Necrophobic imaju deveti album, Dawn of the Damned, što za više od trideset godina svirke i nije mnogo. Zato valjda i album zvuči napaljeno i sveže, podsećajući na klasičan švedski blek metal zvuk svojom kombinacijom melodičnosti, brzine i žestine. Necrophobic ne izmišljaju nekakve tople vode ali su i dalje prilični majstori u kreiranju metala koji je istovremeno brz, tehnički impresivan ali i prijemčiv, himničan, epski na jedan pop način. Ja sam prost čovek i meni ovo prija:

Ajmo sad stoner i dum. Psihodelija koju Across Tundras, bend sa stalnom adresom u Tenesiju, provlače ima elemente Amerikane i te neke „dream pop“ muzike ali je glasna, bučna i uzbudljiva u toj svojoj sanjivosti. Album LOESS ~ LÖSS bi zapravo i profitirao od malo mekšeg, tišeg zvuka gde bi instrumenti imali manji „panč“ i gde bi prelepi, hipnotički ambijenti kreirani gitarama i klavijaturama imali više prostora da vam se šire po ušima, ali ovo je i tako vrlo lep album prijatne, udobne psihodelije:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/loess-l-ss

AIAUASCA su sludge/ doom duo iz Kvebeka i njihov drugi (mislim) album, Mareacion ima dve dugačke, teške pesme koje pritom ne istrajavaju u nekoj komičnoj sporosti i svečanosti, već tu ima i dosta momačke svirke. Treba izdržati svu tu supernapucanu produkciju i ta trajanja, ali bend se trudi da principom „od šapata do vriska“ kreira zaista ekspresivnu, memorabilnu muziku (i poneki dobar doom rif) i to im mahom uspeva:

https://aiauasca.bandcamp.com/album/mareacion

Još dobre psihodelije nam stiže posredstvom odlične kasete Paradigm Shift britanskog sastava Amon Acid. Ovo je praktično acid-doom, muzika sva u orijentalističkim harmonijama međ gruvom koji za polaznu osnovu uzima Black Sabbath i Pentagram ali onda cimne MALO VIŠE iz nargila i sve se pomeri par stepeni ka nirvani. Stanju, ne bendu. Amon Acid imaju lepe doom metal rifove ali njihova muzika je nešto više od rifova, jedan primitivni ali neodoljivi ritual u kome su distorzirane gitare samo komadić priče:

https://amonacid.bandcamp.com/album/paradigm-shift

Little Hole Filled je verovatno najgore ime za bend koji svira metal bilo koje vrste a pogotovo za ovu austrijsku ekipu koja provlači prijatan, rifaški stoner/ sludge metal. Ovo nije instrumentalna muzika ali skoro da jeste jer je čitava poenta pesama na albumu And The Ants Still March On nizanje lepih, distorziranih rifova i hipnotisanje slušaoca njihovim urednim slaganjem. Utoliko, albumu svakako ne bi škodilo malo više dinamike i raznovrsnosti ali ako ste raspoloženi za nešto što drži vrlo solidan gruv i ima lepe harmonske ideje tokom čitavog trajanja albuma, Little Hole Filled će… ispuniti tu potrebu, kao nekakvu… malu rupu…

https://littleholefilled.bandcamp.com/album/and-the-ants-still-march-on

Sasvim prijatan und pristojan hard rok stiže nam iz Berlina na EP-ju The Space Between petorke Bubba Ho-Tep. Ovo je pod priličnim uticajem dobre ’60s i ’70s rok svirke, sa dosta bluzerskih rifova i gruva kakav bi pristajao Ten Years After ili Roriju Galageru. Kako sam ja to trošio u nezdravim količinama kao dječak, tako mi i Bubba Ho-Tep prirodno prijaju. Ovo je i lepo producirano da bude čisto i prijatno a da ima dinamiku što je danas maltene izgubljeno znanje. Preporučuje se:

https://bubbahotepmusic.bandcamp.com/album/the-space-between

Također Nijemci, Hexer iz Dortmunda se na svojoj promo fotografiji slikaju u kožnjacima a jedan od njih pokazuje kameri srednji prst, valjda da se uspostavi ulični kredit, no, srećom, muzika im je, na njihovom drugom albumu ipak vredna pažnje. Realm of the Feathered Serpent je kolekcija dugačkih i odmereno tempiranih pesama zamišljenog, pomalo ritualnog, pomalo meditativnog doom/ sludge zvuka sa finom dozom melanholije. Kažem „finom dozom“ da bi bilo jasno da ovo nije uplakani, terminalno gotski dum kome je naricanje ceo raison d’être već jedna spontanija muzika sa blago tribalnim prizvukom, gde su harmonije, istina je, duševne, ali bend polako i svečano, a opet energično ponavlja ritmičke i tematske sklopove puštajući slušaoca da se utapa u hipnotičkoj atmosferi. Ovo se može i prekuvati, naravno, pa je dobro da se Hexer trude da sve ipak ima dinamiku i bend pokazuje mišiće da bi bilo jasno da ovo nije ni sanjivi post-metal. Tako da je ploča na zlatnoj sredini, sa dovoljno distorzije i energije da zadovolji moje primitivne potrebe ali i dovoljno suptilne, višeslojne filozofije u kreiranju kompozicija da mi zadovolji i ono malo kognitivnog žara što mi je preostalo. Lepo producirano. Lep album.

https://hexerdoom.bandcamp.com/album/realm-of-the-feathered-serpent

Italijani Invernoir su bend koji je mnogo manje po mom ukusu ali ne treba ignorisati njihov solidni kvalitet. Njihov debi album, The Void and the Unbearable Loss zvuči baš kako mu naslov sugeriše, tužno, zamišljeno, patetično, introvertno, emotivno itd. itd. itd. Nisam siguran da emo-doom metal postoji u registru metal podžanrova pa ću reći da iako Metal Archives ovo vodi kao Gothic Doom, Invernoir imaju barem onoliko shoegaze senzibiliteta u svom zvuku koliko i gotike. Bude to i dobro, kad konačno jednom krene i mada ovo nije moj, jelte, fazon, bend svakako kapira šta hoće i kako da ga postigne pa su ovo spore, melanholične pesmice epske širine i uplakana lica. Ko voli, mislim da će voleti:

https://funere.bandcamp.com/album/the-void-and-the-unbearable-loss

Prvi album polno mješovite doom metal ekipe Yatra iz Merilenda je meni bio prilično dobar i komentarisao sam neobično pevanje Dane Helmutha kao karakteristiku po kojoj se bend izdvaja od ostatka scene. Novi, već treći (drugi ove godine!!) album je tu, i All Is Lost i dalje ima Helmuthov karakteristični pola odašaputani, pola odrežani vokalni stil ali bend ovde ulaže i dosta energije u pisanje pesama. Kompozicije su ovde maštovitije i dinamičnije od tog nekog osnovnog doom metal predloška, sa određenim trešerskim i sladžerskim aspiracijama i tvrdoćom koja ne narušava potrebnu dostojanstvenost ovakve muzike. Bend pritom sklapa solidno zaokružene komade od oko tri-četiri minuta, ne smarajući već pošteno svirajući i puštajući rifove i gruv da odrade svoje pre nego što se pređe na naredni komad. Fer. Solidan miks i prebudžen mastering ali ovo je album koji se lepo sluša:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/all-is-lost

Nisam nešto lud za instrumentalnim doom/ post metal albumima, pa mi tako ni Eremit, druga dugosvirajuća ploča berlinskih Neànder nije bila po ukusu kad je krenula sa dvoipominutnim shoegaze/ drone introm koji je, subjektivno rečeno, trajao bar tri sata. No, stvari su značajno podnošljivije kada bend krene u doom smeru. Ovo i dalje jesu pesme sa pomalo predugačkim, pomalo samozaljubljenim kompozicijama koje se razvijaju presporim tempom predugo vremena, ali bend, da budem fer, ima pristojne doom rifove kad baca doom rifove i zvuči prijatno i kada ih kombinuje sa gorkoslatkim post-blek-metal pasažima. Okej je:

https://throughloverec.bandcamp.com/album/eremit

Čileanski jednočlani Rise to the Sky ne da ne svira instrumentalni doom metal nego je njegov drugi album, Death Will Not Keep Us Apart prepun pevanja svih vrsta. Ovo je vrlo melodičan, vrlo svečan, kinematski doom album, konceptualno konstruisan oko naučnofantastične priče o paru koji pokušava da preživi smak sveta, a muzički, iako relativno „jeftino“ produciran, spravljen da bude nešto što se sluša sa jednim egzaltiranim osmehom na licu i uživa u predivnoj, dostojanstvenoj tugi koju Sergio Gonzalez Catalan kanališe nežnim melodijama, anđeoskim pevanjem, dubokim death vokalima, sakralnim motivima, sporim, dostojanstvenim tempom… Ovo je veoma uspela smeša mnogih koncepata koje povezujemo sa doom metal muzikom i Catalan, pored izrazitog talenta da napiše monumentalne doom pesme od kojih ni jedna ne traje duže od šest minuta, ima i odličan zvuk gde se svi ti slojevi kompozicija doro čuju i prave željenu atmosferu. Odlično:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/death-will-not-keep-us-apart

Warlung iz Hjustona su ponovo sa nama i kažu da su na albumu Optical Delusions našli idealnu sredinu između horor intonirane muzike sa prvog i rokenrol aspekata drugog albuma. To ćete vi morati sami da procenite koliko je ta sredina idealna, ali meni se prošli album prilično dopao a ni ovo nije ni malo loše. Naravno, Heavy Psych Sounds Records je firma koja uliva poverenje, pogotovo što je reizdala i prva dva albuma Warlung, pa je slušanje sve tri ploče za redom skoro pa prirodna reakcija poštenih ljubitelja teškog roka. Elem, Optical Delusions ponovo ima taj neprikriveno ’70s, sabatovski pristup sa lepim rifovima koji spajaju bluz gruv i metal mračnjaštvo, pamtljivim vokalnim temama i dobrom produkcijom. Lepo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/warlung-optical-delusions

Rusi The Re-Stoned nisu nameravali da snime novi album, kažu, već samo par novih pesama da najave turneju koja je trebalo da se održi proletos, ali eto, desi se šta se desi, zavuče nam se pandemija i ono šta će, kud će – ajde u studio. Thunders of the deep je, dakle, ploča koja se desila neplanirano i kao takva ona ima i momente koji bi možda bili upeglaniji i razrađeniji da je bend sve ovo radio planskije, ali je svejedno fina kolekcija instrumentalnih stoner rok komada koje vozi pre svega lepa, fazirana gitara a pod nju se podmeće kvalitetna ritam sekcija. The Re-Stoned vole bluzerske korene svoje psihodelije i ne hvataju samo na snagu i težinu, naprotiv, ima ovde dosta dinamike i suptilnosti. Voleo bih da je album nešto zaokruženiji, delovi ovde i dalje imaju miris džem-sešna ali generalno ovo je vrlo dobro:

https://re-stoned.bandcamp.com/album/thunders-of-the-deep

Ripple Music je izdavač sa tako visokim kvalitetom autputa da se ozbiljno nosim mišlju da krenem da im plaćam pretplatu od pet dolara mesečno da bih odmah sva njihova izdanja dobijao automatski kad izađu. Današnji primer: kiparski Arcadian Child koji svoj psihodelični rok ukrštaju sa malo grčke/ mediteranske tradicije da se dobije vrela, zapaljiva smeša potentne hard ’n’ heavy muzike i hipnotičkog gitarskog rada. Protopsycho je odličan naziv za ploču koja čuva osnovni hard rok format kao osnovu ali je nadograđuje sa mnogo helenskih harmonija i gitarskih tehnika koje vuku poreklo direktno iz narodne muzike ovog dela sveta. Arcadian Child su još jedan od onih bendova na Ripple Music koji zvuče bezvremeno, savršeno uklopljeni u „klasičnu“ hard rok tradiciju a opet bez retro mirisa, čineći tu tradiciju savremenom i živom. Izuzetno.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/protopsycho

https://arcadianchildband.bandcamp.com/album/protopsycho

Italijani Last Century se trude da na svom prvom albumu, A State of Being Aware udahnu thrash metalu novi život. Ovo je lepa ambicija i bend ima simpatične ideje i kreativna, iznenađujuća rešenja. Blago ih koči pevanje koje je, pa, recimo, malo „leftfield“ ali bend ima karakter zahvaljujući i tome, ali i zahvaljujući komplikovanim a opet prirodnim aranžmanima i dobroj produkciji. Ovo nije thrash metal jurnjave i pretnje niti hladna, laboratorijska „techno-thrash“ vežba, već topla i duševna muzika. Vredi čuti:

https://lastcentury1.bandcamp.com/album/a-state-of-being-aware

Death metalci vole da pevaju o ubicama pa tako i Slovaci Stabbed čiji EP Irena govori o poznatom slučaju žene po imenu Irena Čubírková koja je prva pogubljena žena posle Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj – zato što je ubila muža i kolegu, u razmaku od 13 godina, odsekla im glave i spalila tela u rerni… Mračna tematika, a Stabbed sviraju odlično na ovom stamenom, vrlo gruvi EP-u. Produkcija je sjajna, atmosfera mračna a metal nekako ozbiljan, kao da gledate nekakav dokumentarac. Fino:

https://stabbedsk.bandcamp.com/album/irena

Inferi iz Tenesija su svoj melodični death metal sa početka karijere evoluirali u rastuće „tehničkom“ smeru pa je novi EP, Of Sunless Realms ta neka apoteoza parenja melodeath i tech-death filozofija, sa naglašenom melodičnošću i komplikovanim aranžmanima gde se koriste neobične ritmičke strukture i upada u „čudne“ harmonije. Sa jedne strane gledano, Inferi spajaju sve što izrazito ne volim, ili bar za njega izrazito ne marim, u death metalu, ali ovo je impresivno sklopljen EP koji mi nije bilo naporno da slušam diveći se malo kvalitetu svirke a malo i solidnom miksu koji sve to pušta da se lepo čuje:

https://inferi.bandcamp.com/album/of-sunless-realms

Naravno, bliže mom ukusu pada novo izdanje Fucking Kill Records. Minenratten je split album između dva nemačka benda, Minenfeld i Ratfeast, sa materijalom koi je već izašao na kasetama pa je ovo sada zasluženo vinilno izdanje. Elem, ovi prvi sviraju primitivan death metal stare škole, baziran na velikim rifovima i meljućim ritmovima. Minenfeld nisu najtehničkiji bend u svojoj oblasti, naprotiv, ovo je zaista prilično primitivno, ali imaju taj primalni death metalski šmek, tu inerciju masivnosti koja mrvi sve ispred sebe bez obzira na blagi osećaj da sve u svakom trenutku može da se raspadne. Bend je obradio Bolt Throwerovu Cenotaph i to im vrlo lepo stoji ovde. Ratfeast su više thrash/ hardcore bend i njihova strana EP-ja je pankerskija u jednoj metaliziranoj verziji D-beat hardkora, na prilično tipično nemački način. Eto:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/minenfeld-ratfeast-minenratten-split

Njemački Boundless Chaos ima lep logo, sav okovan u metal, a ni muzika na prvom im EP-ju, Of Death and Perdition, vere mi, nije rđava. Ovo je thrash metal sa sjajnim rifovima i jednom nemirnom, nepoćudnom energijom, ali i sa skoro death metal vokalom pa će prijati i jednoj i drugoj publici. Nijemci zapravo imaju i dosta izvornog speed metal šmeka pa je ovo, uz odličnu produkciju u kojoj se sve čuje i ništa ne zaklanja ono drugo, zapravo skoro idealan spoj starog i novog. Vrlo dobro:

https://boundlesschaos.bandcamp.com/album/of-death-and-perdition

Na bend po imenu Cuntcrusher ne bih, u normalnim uslovima potrošio ni dve sekunde vremena jer su šanse da ovo NIJE nekakav mizogini slamcore sastav sa ogavnom incel retorikom negde devet prema jedan. No, valjda me njuh ovog puta poslužio pa sam protivno intuiciji kliknuo na prvi album sastava baš ovakvog imena, The Countenance i ispostavilo se da je ovo zapravo lepa thrash metal ploča benda iz Čilea. Da se razumemo, možda bend ima mizogine stavove, ne umem da to istumačim iz odurlanih stihova na ovom albumu, ali ako ih i imaju, makar ih umotavaju u nekakvu poetskiju i estetski prefinjeniju oblandu. Evo, prva pesma se zove Spawn Machine, treća Unborn, sve to MOŽE da bude odvratna mizogina propaganda a može da bude i samo normalna metalska ikonogrqafija. Ko mi kriv što sam gluv pa ne razumem šta Leo Ramirez peva… Elem, da ne smaram, bend svira odličan, ODLIČAN thrash metal koji za osnovu uzima Slayer iz devedesetih i dodaje lepu količinu gruva tako da su pesme nemirne, kinetičke i imaju lep odnos napetosti i jedne prijatne opuštenosti. Bend je izvrstan u muzičkom smislu i odlično miksovan i ovo je zaista impresivno thrash izdanje koje podseća na to kako latinoamerički thrash kad je dobar – bude najbolji. Samo da nisu neka mizogina prokletinja.

https://cuntcrusher.bandcamp.com/album/the-countenance

Supernatural Elimination su pensilvanijski deaththrash sastav koji na svom prvom i istoimenom EP-ju ima tu distinkciju da se tematski bavi Ghostbustersima. Kada se ignorišu tekstovi i introi, ovo je zapravo sasvim solidna muzika, ne mnogo maštovita, ali kvalitetno odsvirana i dobro producirana. Ili, već obrnuto. Prijatno:

https://supernaturalelimination.bandcamp.com/album/supernatural-elimination

Nizozemci Anarchos zakivaju dve odlične, vrlo teške death metal pesme na split singlu sa Morbid Stench koji će se, kad izađe za koji dan, zvati Ghospels of Necromancy. Prva pesma je neka vrsta sporog, švedskog death metala, a druga je obrada Slaughtera (Tortured Souls) i nije spora nego, naprotiv, zakivačka. Anarchos imaju zastrašujuće heavy zvuk ali umeju i da sviraju i ovo je veoma dobro:

https://anarchos.bandcamp.com/album/ghospels-of-necromancy-split-with-morbid-stench

Poljski Mendax na istoimenom prvom albumu provlači vrlo školski old school death metal. Sve ovo, varvarske ritmove, mračne rifove i podzemno pevanje čuli smo MNOGO puta od početka devedesetih pa do danas i Mendax u formulu ne dodaju bogznašta sveže ili osobeno, ali ipak, ovo je vrlo korektno odsvirano i pritiska, što se kaže, svu pravu dugmad. Mene je lako zadovoljiti:

https://mendax.bandcamp.com/album/mendax

Ovonedeljni bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka je francuski, originalno pank a danas ponosito hevi metal sastav Nightmare. Osnovana 1979. godine, ova je ekipa posle dva albuma polovinom osamdesetih praktično pauzirala do kraja stoleća kada se reaktivirala a prvi novi album snimljen je 2001. godine, da bi aktuelni, prigodno naslovljen Aeternam, bio njihov jedanaesti. I ovo je prilično impresivna ploča sa kombinacijom „tradicionalnije“ melodičnosti i poze ali i sa savremenom produkcijom i savremenom svirkom. Aktuelna pevačica Marianne Dien ima moćan glas i puno apetita za multitrekovanje i raskošne aranžmane a bend iza nje svira epski, grmljavinom obdareni heavy metal koji demonstrira da je svestan „modernijih“ thrash ili power metal senzibiliteta. Dobra je to kombinacija, uz vrlo solidnu produkciju koja izbegava beživotnost preproduciranosti i uspeva da muzici podari jedan raskošni zvuk a da je ne udavi kompresijom i efektima. Persme su dobro napisane i mada bend ima jednu „komercijalnu“, narodsku crtu, u refrenima pogotovo, ovo je generalno zdrav, mišićav, sinemaskopski metal kakav volim:

Čileanci Q-Fonia su svoj drugi album nazvali Outro. Sem ako to znači da se raspadaju, čestitam im na duhovitom naslovu. Elem, muzika je odlična, pa ako im je i poslednje – časno je. Ovo je malo death, malo thrash metal sa izraženom progresivnom komponentom a što u ovom slučaju znači brza, nervozna, napaljiva muzika sa čestim promenama ritma i kompleksnijim rifovima. No, bend vrlo lepo balansira te svoje progresivne ambicije sa bazičnom potrebom da album krlja i da se uz njega može slobodno šutirati, pa je Outro vrlo kul. Ima ovde i melodeath elemenata, a meni najsimpatičnije je kada se na drugoj pesmi začuje Herrmannova tema iz „Psiha“ koju su svojevremeno i Caracss omažirali. Ukusno!

https://q-fonia.bandcamp.com/album/outro

Necrolord su ove godine već imali solidan album a sada su izdali EP The Twilighted Minds koji donosi još njihovog patentiranog zvuka death metala stare škole. Ovo je pristojno producirana ploča na kojoj se ritmovi poštuju i pesme uglavnom drže jedan isti tempo, birajući da varijaciju nađu u dinamici i povremeno zdravo inventivnim harmonskim rešenjima (naslovna pesma pogotovo). Lep, gruverski EP dobrih rifova i ujednačene atmosfere, kao stvoren za sumornu jesen:

https://necrolord.bandcamp.com/album/the-twilighted-minds-ep-2020

A kome je to mnogo sumorno, evo death metala nasmejana lica. Dobro, ne BAŠ nasmejana lica ali Suffocate the Skies na svom debi albumu Heathenwulf sviraju simpatičan melodični death metal sa simfonijskim aspiracijama. Ovo je meni zapravo dosta dopadljivo upravo jer Suffocate the Skies nemaju neku prenabudženu produkciju niti para za kompleksne orkestracije pa je njihov drusni death metal samo lako zaprljan sintetičkim gudačima i sve ima jednu B-movie atmosferu. Bend dobro svira i snimljen je valjano pa ovo vredi čuti:

https://suffocatetheskies.bandcamp.com/album/heathenwulf

Za slamming death metal publiku, novi singl američko-njemačkog trojca Pestilectomy, Ministry of Molested Necrophiles, doneće desetak minuta teških hromatskih rifova, bas-dropova, neljudskih vokala i rešetajućeg bubnja. Pestilectomy nisu nikakvi slam inovatori i ovo nije ploča koja sa svojom naslovnom pesmom treba da nas iznenadi originalnošću. Ovo je prosto najava novog albuma, a na B-strani su obrade Jenovavirus i Cephalotripsy u podsećanju na slavne slam prethodnike koji više ne rade. Pošteno:

https://pestilectomy.bandcamp.com/album/ministry-of-molested-necrophiles

Ko se prošle nedelje slušajući italijanski Skeletoon uželeo JOŠ power metala, evo nama novog albuma baskijskog benda Vhäldemar. Španci sviraju od početka stoleća i Straight to Hell im je šesti album pa se ovde čuju kilometraža i kvalitet. Iako ovo nije onako PRETERAN i zabavan muzički program kao kod Skeletoona, Vhäldemar pružaju vrlo ubedljiv klasičan metal jelovnik dobrih rifova, epskih refrena i tvrde, nabijene ritam-sekcije. Miks i mastering su, uobičajeno za ovu muziku, napucani do besmisla pa je meni ovo malo i naporno za uši ali o kvalitetu same svirke nema dileme, Vhäldemar su odlični, pružajući superiornu svirku i veličanstveni kič na korišćenje svima zainteresovanima:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/straight-to-hell

Ukrajinci Degradatus na istoimenom EP-ju pružaju program vrlo solidnog, odlično produciranog metaliziranog grindcorea. Bend navodi uzore poput Terorizer, Dead Infection i Agathocles, ali Degradatus zapravo ima svoj zvuk i to je kvalitetan pristup materijalu sa dobrim rifovima, promišljenim strukturama pesama i odmerenim humorom. Vrlo lep debi:

https://trismusrecords.bandcamp.com/album/degradatus-s-t-ep

Za onu najcrnju stranu grind formule ove nedelje su zaduženi Pulmonary Fibrosis iz Francuske i Assur iz Belgije sa albumom Elvira, Mortician of the dark. Neiznenađujuće, radi se o tribjutu američkom bendu Mortician istovremeno sa tribjutom Elviri, gospodarici Tame pa je ovo kolekcija obrada Mortician presecana semplovima iz filmova sa Elvirom sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Kjut, što bi rekli na engleskom, ali muzika je zapravo odlična i mada oba benda zvuče sirovo i brutalno preko svake razumne mere, zapravo i dalje imaju značajno bolji zvuk od originala koje obrađuju. Meni odlično:

https://assur.bandcamp.com/album/elvira-mortician-of-the-dark-split-w-pulmonary-fibrosis

Crouching Nude nastavljaju da pumpaju ploče kao što neki posebno napaljeni bilder pumpa gvožđe. U poslednjih mesec dana ovaj portlandski avangardni sludge sastav opalio je mali milion EP-jeva koji svi imaju u sebi dosta zanimljivog eksperimenta. Ništa od toga nije možda ESENCIJALNO u smislu ulaska u istoriju muzike, ali bend gradi interesantan opus u kome se pomaljaju obrisi neke šire slike i treba pratiti rad ove ekipe. Ovonedeljno izdanje, split kaseta sa IXIAN ima četiri pesme i, pa, da, ovo se lepo sluša:

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/ixian-split

Uprkos imenu, ruski duo 808hardcore ne svira nekakav gabba techno, nego metalizirani, gitarski hardkor. Album Край je vrlo solidno produciran a bend ima puno ideja i odlično svira, nudeći muziku koja ima i jedan mejnstrimaški, televizijski potencijal sa svojom razgovetnošću, ali voli žestoke rifove i dobar tempo.

https://808hardcore.bandcamp.com/album/–2

Grci Oria svoj album Sublimation(s) počinju plemenskim bubnjevima i tuvanskim grlenim pevanjem, čisto da slušalac odmah bude svestan da su u pitanju intelektualci širokog zahvata (ako to već nije bio svestan na ime korišćenja zagrade u imenu albuma). Kad se zasvira zaistinski, ovo bude nekakav progresivniji groove metal koji voli da se malko osloni i na Slipknot siguricu, ali i da malo komplikuje sa metrikom i harmonijama, ne bežeći ipak predaleko od udobnog groove predloška. Bend malo forsira sa objašnjavanjem kako njihova muzika nastaje „kroz disruptivni proces dekonstrukcije različitih muzičkih konvencija“ ali ovo zapravo bude vrlo lepo za uho i meni, koji nisam baš ciljna grupa za ovakav zvuk, album pored svog tog insistiranja na, jelte, eksperimentu koji je na skali intenziteta eksperimentisanja gde je 0 Girlschool a 10 Tool negde oko trojke, prija:

https://oria.bandcamp.com/album/sublimation-s

Dobro posle ovoga dođe prost, zapaljiv death metal sa jakim D-beat temeljima da plaknemo uši. Johansson & Speckmann je projekat Paula Speckmanna iz Master i Rogge Johanssona iz, pa, skoro SVIH švedskih bendova kojih možete da se setite, a The Germs of Circumstance je novi, peti album ove ekipe koji se bavi i aktuelnom pandemijom, nudeći jednostavnu ali nimalo nedostojanstvenu muziku skoro tačno na razmeđi švedskog death metala i D-beat panka. Ovo je žestoko, rušilački nastrojeno, puno jednostavnih a zaraznih rifova, ustanički napaljeno sa blastbitovima i skandiranjem u refrenima (slušajte One World One Leader koja je maltene cela refren) i podseća da je najbolja muzika ponekad zaista ona najjednostavnija. Lekovito:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/the-germs-of-circumstance

Njujorčani Sickbay na svom drugom albumu, Deaths Cold Grip (drugari, jel’ korišćene apostrofa gej?) valjaju ubitačnu kombinaciju beatdown hardcore i death metal rifčina i gruva. Ovo je teško, grubo i sa taman toliko „egzotičnih“ harmonija da se može reći i o komponenti industriala a la Skin Chamber. Nema ovde mnogo refrena niti, uopšte, elemenata po kojima biste pesme mnogo razlikovali jedne od drugih ali to je okej jer je ovo muzika koja više treba da se oseća nego da se sluša.

https://sickbay1.bandcamp.com/album/deaths-cold-grip

Malo panka dobro dođe u metalu. Wolven je belgijski jednočlani grindcore sastav i odmah da napomenem da zvuči kao pravi bend i nema veze sa hordama kompjuterskih „cybergrind“ naplavina koje zagađuju internet poslednjih godina. Ovo je kvalitetna, solidno snimljena, vrlo dobro odsvirana muzika i Generate Mass Violence je ploča prijatnog crustgrinda koja ima tvrdu metalsku produkciju i  pankerski d-beat, baš kako i treba. Vokali, mada atraktivni, do kraja budu prilično monotoni ali ovo je u načelu lepozvučeći album:

https://wolven.bandcamp.com/album/gererate-mass-violence

Nonsanto su poljski grindcore bend i njihov prvi album, Enslaved by the Grind je dobar komad teškog, mesnatog grindcorea koji ima eksplozivnost i brzinu originalnih ploča ovog žanra, sa sve tipičnim old school rifovima i nervoznim blastbitovima, ali ima i malo metalske teatralnosti. No, eksplozivnost preteže i Nonsanto su maltene powerviolence grupa kad im se hoće, sa pesmama ispod minut i visokim, grčevitim tempom svirke. Lepo:

https://783punx.bandcamp.com/album/enslaved-by-the-grind

Još odličnog grindcorea dobijamo na EP-ju Holed Up In The Lair australijskih King Parrot. Bend tri godine nije snimio ništa posle svog drugog albuma i ovo je ploča u pravom trenutku sa četiri pesme koje daju i brzinu i grčevitost grindcorea ali i kompleksniji songrajting koji bend vuče ka psihodeličnom metalu. Ovo je vrlo dobra kombinacija i zapravo mnogo uspelija od sličnih pokušaja bendova poput, recimo Brutal Truth koji su mi uvek bili ni tamo ni vamo u pokušaju da spoje ova dva stila. King Parrot uspevaju da ovo provuku prirodno, pokazujući da grindcore niti je nužno namenjen ljudima koji ne znaju da sviraju, niti mora da se svira 300 na sat da bi imao smisla. Ovo je gruverski, zabavno, ubedljivo i nadam se samo najava narednog albuma:

https://kingparrothc.bandcamp.com/album/holed-up-in-the-lair

Horrible Earth su bostonski grindcore bend kome je Horror Pain Gore Death Productions upravo izdao finu retrospektivu, Discography 2013 – 2019. Ovo je ploča sa 29 pesama koje za osnovu uzimaju brzi hardcore thrash kakav su pičili Siege, ali mu dodaje i D-beat elemente za koktel metaliziranog ali svedenog grindcorea. Pesme vrlo retko ovde traju duže od minut, svirka je čvrsta i sigurna, a bend ima izraženu pankersku, sociopolitičku crtu pa ako se nalazite u ovom opisu, navalite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/discography-2013-2019

Nisam siguran da li bend Set Fire to the Sky stvarno postoji ili je u pitanju samo nekakva internet-prevara ali njihov debi album, Nightmares, zakazan za kraj meseca, zvuči impresivno. Nije ovo baš moj fazon, ali Nightmares uspelo spaja melodični death metal i metalcore za slatke melodije, epske refrene i napaljujuće „ajmo ruke gore“ momente, gađajući tu neku mejnstrim prijemčivost izraslu iz ekstremnog metala čiji su elementi i dalje tu (blastbitovi, pevanje koje je više tekstura nego melodija itd.). Impresivno je to i možda ovaj bend jednom bude veliki. Ako uopšte postoji:

https://setfiretothesky.bandcamp.com/album/nightmares

Jednako nisam siguran šta se događa sa miksom četvrtog albuma hrišćanskog metal benda True Strength koji se, ložački, zove  The Mighty Hand of Yahweh. Sve zvuči kao da su ljudi snimili normalan hevi metal album a onda ga dali trogodišnjaku da miksuje pa tako u finalnom produktu fali doboš, višeslojne harmonije pravljene gitarama, klavijaturama i multitrekovanim vokalima bivaju sabijene u crticu, činele maltene probijaju bubne opne koliko su jake itd. No, kad se to prenebregne, ovaj album, posvećen starozavetnim temama, ima svu potrebnu epiku i teatralnost da bude makar simpatičan čak iako niste hrišćanin:

https://truestrength-christianmetal.bandcamp.com/album/the-mighty-hand-of-yahweh

Neck Cemetery je sačuvajbože ime za bend, ali makar prvenac kojeg je ova kelnska petorka snimila, Born in a Coffin, nije loš kao to ime. Nije ni fenomenalan, da budem iskren, trebalo mi je malo privikivanja na bend koji svira klasičan heavy metal ali kao da mu sve vreme fali jedno 30% energije da bude na onom nivou koje bi moje uši prihvatile kao korektan. Pomislio sam prvo da bend možda ima tih master i da samo treba da pojačam, međutim merenja su pokazala da nije to u pitanju – ovo je glasno masterovana ploča, ali je svirka zaista za nijansu previše uzdržana. Možda najviše od svega, pevač Jens Peters treba da malko jače pusti glas jer je muzika pošten, temeljit hevi metal sa povremeno vrlo himničnim referenima (Castle of Fear, recimo), gitarama koje rade interesantne stvari i solidnim tempom. Moguće je da Neck Cemetery samo treba da sviraju energičnije jer pesme imaju sve što treba pa  urgiram da ciljna grupa ovo posluša jer će možda njoj album biti impresivniji nego meni kome se sve ideje jako dopadaju ali mi je izvedba za nijansu… kilava?

https://neckcemetery.bandcamp.com/album/born-in-a-coffin

Portlandski R.I.P. su mi zapravo značajno više prijali na svom petom albumu, Dead End, uprkos mutnijem, muljavijem zvuku. Ovo je ploča koju vodi distorzirana bas gitara sa „običnom“ gitarom koja se pošteno trudi da je isprati i bubnjevima koji su smrvljeni u masteringu, ali prljavi, sirovi rokenrol kog bend svira ne samo da preživljava produkcijsku šibu nego uspeva da na drugu stranu izađe i snažniji. R.I.P. su nominalno doom metal bend ali prvi album im se zvao Doom is Dead a ova ploča je mnogo bliže krosoveru stonberskog fuzz rocka i garažnog panka sa svojim visokim tempom, himničnim refrenima, masnim solažama i izvikivanim vokalima. No, bend piše odlične pesme i srčano ih svira i ovo je jedna od najzabavnijih ploča ove nedelje:

Dobro, skoro svake nedelje imamo po jedan album benda što je sa radom počeo sedamdesetih godina prošlog veka, pa se divimo i čudimo da su i dalje aktivni i prave dobru muziku. To su ove nedelje bili Nightmare, ali ove nedelje imamo takođe i bend koji je počeo sa radom šezdesetih godina prošlog veka. Bladi hel. Blue Oyster Cult su letos već izdali živi album snimljen pre par godina, ali evo ih sada sa svojom (tek!) četrnaestom studijskom pločom u karijeri koja traje duže od pola veka i, pa… ploča je solidna. S obzirom da je pauza od prošlog albuma trajala bezmalo dve decenije – nakon prilično aktivnih devedesetih – nisam siguran šta sam očekivao da čujem, ali Blue Oyster Cult sa The Symbol Remains prave jasan iskaz – da njihov poznati vizuelni simbol ostaje i nešto znači i na isteku druge decenije novog milenijuma, ali i da vole da sviraju i da imaju svoj stil i nakon smrti Allena Laniera koji je umro pre nekoliko godina. Oysteri su sa prošlim albumom prošli loše i nisu hteli da snimaju novu muziku jer to, kako su rekli, košta, ali ovaj album zvuči relaksirano i ne mogu da kažem da se oseća grč i potreba da se spravi komercijalni hit. Hoću reći, ovo je prilično klasičan Oyster zvuk, staromodan ali prijatan hard rok sa blago progresivnom notom, prijatnim dinamičkim rasponima i odmerenim tempom. Pesma koja album otvara, That Was Mme je vrlo pitak drumski hard rok, ali dok stignete do polubalade Tainted Blood činiće vam se da ste teleportovani nazad u sedamdesete u najboljem mogućem smislu. Bend ovde zvuči razigrano, istovremeno i epski ali i svedeno, popi, bez gubljenja u grandioznosti ali sa taman toliko „neoklasične“ dimenzije u zvuku da privuče pažnju. Naravno, ovo je dugačka ploča – preko sat vremena – i na njoj neizbežno ima i popunjavanja prostora ali bend se zaista potrudio da ispita veoma različite rukavce svojih interesovanja, Nightmare Epiphany je, recimo, blago džezirana, The Machine je tipičan top-40 heavy komad iz osamdesetih kakav smo mogli slušati na Hitu Nedelje pre tri i po decenije i vrištati iz sveg grla ne bismo li pobedili klete neoromantičare na GLASanju, a Stand and Fight je isto vrlo ’80s ali više kao saundtrak nekog filma gde holivudski lepotani igraju motoriste uz distorzirane gitare i militantne bubnjeve i sve tako. Sumnjam da će The Symbol Remains za Blue Oyster Cult značiti drugu mladost ali ovo je ploča kojom se bend ne samo nije osramotio već je sasvim dostojanstveno i podsetio na sovju neizbežnost u istoriji heavy muzike. Mislim, malo li je?

Malo sam se trgnuo kada sam video da Venom Prison imaju novi album, Primeval, pomislivši da njihov prošli album, Samsara, izašao srazmerno nedavno. Mislim, ako je Mart prošle godine bio nedavno… Elem, dilema se razrešila kada je uvtrđeno da je Primeval ploča starog materijala koji je snimljen ponovo – konkretno, sa prva dva EP-ja benda iz 2015. godine, Defy the Tyrant i Primal Chaos – plus da su dodate dve nove pesme. I mada stari materijal nema isti nivo ludačke, divljačke, razaračke energije koji je imala Samsara, ovo je vrlo lep album gde u realnom vremenu gledate kako bend od solidnog death-thrash-black-hardcore komba evoluira u sve ekstremniju stranu, završavajući sa najkompleksnijim, najmaštovitijim ali i najbučnijim pesmama koje me čine samo bješnje željnim novog pravog albuma. Ajde pa dogodine u Velsu!

https://venomprison.bandcamp.com/album/primeval

Ponekad se iznenadim ne samo time da izdavač Peaceville i dalje postoji već i da imaju nova izdanja a koja nisu samo prepakivanje stvari iz vremena kada su bili relevantni. Elem, i to se dešava, pa nam, na veliko zadovoljstvo sviju umešanih evo i albuma nedelje aka drugog albuma jednočlanog blackened thrash projekta Hellripper gde mlađani James McBain pokazuje svoj raskošni talenat i navežbanost. Voleo sam i prošli EP ovog projekta, kao i njegov prvi album, ali ovde se primećuje impresivan napredak u kvalitetu, pa, svega. McBain ima još nekoliko jendočlanih projekata, ali Hellripper je s pravom najpoznatiji jer je ovo, na albumu The Affair of the Poisons, izrazito ugodan koktel staroškolskih rifova, strastvenog dranja i brzog, treš-pank tempa. Hellripper se ugodno smešta na svetu zemlju između Motorheada i Venoma, GBH i Bathory itd. i ovo je koloplet veoma dobrih pesama. McBain voli rokerske, ’70s rifove i razigrane old school solaže a oni se zauzvrat lepo pakuju u visok tempo kojim on izvodi svoje pesme. Sve je ovo i pristojno snimljeno i miksovano i u pitanju je jedan od najzabavnijih metal albuma koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Izvrsno:

https://peaceville.bandcamp.com/album/the-affair-of-the-poisons

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 3 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Lepa nedelja za metal je svaka ona u kojoj izađe novi Anaal Nathrakh. No, nije to i jedina dobra stvar ove nedelje u kojoj nećemo pričati o novom Six Feet Under ili DevilDriver jer ne želim da kvarim dan ni njima ni sebi. Zaronimo odmah jer kasnije će biti kasno.

Blek metal za predjelo i odmah na početku nije da je iko očekivao novi album norveških ’90s legendi Troll, čiji je poslednji dugosvirajući opus, Neo-Satanic Supremacy izašao pre čitave decenije ali evo njih, evo nas, rat hrišćanima ili tako nešto. Troll su snimili novi EP, Tilbake Til Trollberg i ovo je odlično. Bend meša sirovi, ali i psihodelični blek metal sa folk motivima i tim nekim simfonijskim stremljenjima i to se vrlo lepo kombinuje. Ovo ima tipičnu norvešku hladnoću ali i taj neodoljivi, zavodljivi satanski ukus slasti i preporučuje se iz sve snage:

https://officialtroll.bandcamp.com/album/tilbake-til-trollberg

Grci Medieval Demon sa svojim trećim albumom, Arcadian Witchcraft su nas prijatno iznenadili. Ova ekipa je imala veliku pauzu između 1998. i 2018. godine koju je iskoristila za sazrevanje pa je i u njihovoj novoj inkarnaciji taj lepi helenski, melodični blek metal poprimio sasvim simfonijsku dimenziju sa kompleksnijim aranžmanima i aspiracijama ka jednoj temeljitoj reviziji modela devedesetih. Ovaj album je svakako veoma kičast ali Medieval Demon takođe vrlo uspelo pretresaju te klasične ’90s ideje i udahnjuju im novu vitalnost. Zanimljivo:

Novi album ukrajinskih До Скону mi se zapravo prilično dopada uzevši u obzir da sam se oko prošlog dosta prenemagao. Hesychian Noise je zrelija ploča odmerenog, dostojanstvenog blek metala koji ovde, mora se priznati, ima šta da kaže i ima osoben način da to izgovori. Puno dobrih ideja i aranžmanskih rešenja ovde podsećaju da je blek metal često zarobljen u readymade formatima koje До Скону lako ignorišu za račun sopstvene ekspresije. Plus, ovo je i dalje izvrsno miksovano i producirano. Svaka čast:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/hesychian-noise

Nemački Höllenabgrund su nov bend ali njihov debi album Tote Seelen je vrlo čvrst i uverljiv primerak tevtonskog blek metala, vrlo estetski zaokružen da emituje mistične i epske vibracije ali i da bude tvrd i agresivan. Ovo je blek metal po uzoru na drugotalasne formule iz devedesetih ali osavremenjen i skoro razmetljivo dobro odsviran i produciran. Vrlo dobro:

https://hllenabgrund.bandcamp.com/album/tote-seelen

Pretpostaviću da je australijski projekat Medvetenhetens delo nekog švedskog imigranta jer njihov (njegov?) (njen?) prvi album ne samo da se zove Epokens gråt nego i zvuči veoma „švedski“ sa tipičnim gorkoslatkim harmonijama i skandinavskim temama. Ipak, ovo zapravo nije „običan“ švedski blek metal već njegova progresivna verzija pa je album pun kompleksnih tema i filigranskih ritmova. Malo razmetljivo za moj ukus ali ovo je svakako impresivno i veoma dobro snimljeno i odsvirano:

https://medvetenhetens.bandcamp.com/album/epokens-gr-t

Finski duo Staota zvuči vrlo autentično, dakle, ledeno, mračno ali emotivno na svom debi EP-ju Kuoleman kastama. Ovo je muzika samo za tvrdokorniju blek metal publiku, sa svojim mučnim urlanjem i pesmama svedenim na ponavljanje mračnih tema, ali je odrađena kvalitetno i sa velikom dozom skandinavske hladnoće:

https://staota.bandcamp.com/album/kuoleman-kastama-ep

Sa Islanda, direktno iz Rejkjavika stiže odlični EP Röð slæmra ákvarðana kvinteta Vonlaus. Ovo je, za Island tipično, maštovit, raznovrstan blek metal koji se ne zamara ponavljanjem žanrovskih opštih mesta što su ih drugi već obilato izlizali. U četiri pesme Vonlaus nude raskošnu, strastvenu i emotivnu muziku koja je pritom sve vreme aranžmanski impresivna i vrlo dobro producirana. Sjajno:

https://vonlaus.bandcamp.com/album/r-sl-mra-kvar-ana

Francuzi Hercynia Silva čak ni ne sviraju blek metal ali njihov singl, Le loup de Malzéville je takva simpatična smeša žanrova i podžanrova da mislim da bi se najpre svideo blek metalcima otvorenija uma. Ovo je emotivno, razigrano, melodično a da opet ne beži od metal oštrine. Prelepo:

https://hercyniasilva.bandcamp.com/album/le-loup-de-malz-ville-single

Simpatičan, prljav i srčan blek metal sa tim nekim „speed“ elementima na novom EP-ju jednočlanog sastava iz Italije, Hörnhammer. Neverchrist je ime ploče a muzika je neobično zarazna i pored sve svoje psihotične energije:

https://hornhammer.bandcamp.com/album/neverchrist

Američki progresivni blek metalci Amiensus nisu moja šolja čaja no novi album, treći po redu, Abreaction je svakako kvalitetno urađena ploča na koju vredi skrenuti pažnju. Amiensus na njoj kombinuju postrokerske, nežne harmonije i prozračne ambijente sa jednom ležernom atmosferom u kojoj ima mesta za melodične, sanjive refrene i optimističke gitarske ukrase, koliko i za žestok ritam i vrištavo pevanje. Album se u svojoj žanrovskoj razobručenost šeta od doom metala do nekakvog metalcorea sa akustičnim gitarama, violončelima i horovima koji sparinguju sa žestokim gitarama. Meni je najimpresivnije kako je ovo dobro izmiksovano, sa gomilama nekompatibilnih instrumenata i tehnika koje se sve dobro poslažu u zvučnu sliku i odlično čuju. Pomaže i što je mastering urađen pažljivo, da ispoštuje dinamiku koliko je moguće u ovom višeslojnom, kompleksnom miksu i Amiensus su uprkos svemu od mene zavredeli divljenje:

https://amiensus.bandcamp.com/album/abreaction

Enslaved imaju novi, bogami petnaesti album, Utgard. Ovaj bend je devedesetih bio nešto u šta se svaki pošten čovek zaklinjao, sa svojim vikinškim interpretacijama blek metala drugog talasa, ali ti dani su daleko za nama. Iako nisu stilski napravili tako radikalan zaokret kao zemljaci i ispisnici Ulver koji danas praktično zvuče kao Depeche Mode, Enslaved su iz temelja rekonstruisali svoju muziku, gradeći na blek metal osnovama da kreiraju neki svoj progresivni metal zvuk (u kome ima mesta za psihodelične solaže i duvačke instrumente) pa je i Utgard nastavak iste priče. I mada nisam preterano mario za njihovih poslednjih par albuma, Utgard makar počinje impresivno, kombinujući vikinške napeve i progresivni metal u Fires in the Dark i nastavljajući sa kompleksnim i smelim prog-blek zvukom u Jettegryta. Naravno, ne uspeva čitava ploča da bude na istom nivou pa i ovde ima dosta momenata tog nekog prog-roka iz konzerve koji nije neprijatan za slušanje ali uđe na jedno a izađe na drugo uvo (na primer Homebound pa i finalna Distant Seasons), ali bend se dobar deo vremena trudi da razbija kalupe i odvede metal na nove pozicije (slušajte elektronski pokretanu Urjotun). Utgard nije album koji me je bacio na patos ali mi jeste vratio interesovanje za Enslaved a ni to nije mala stvar:

https://enslaved.bandcamp.com/album/utgard

Immortal Rites sa Istočne Jave su prvi album, Api dari Timur snimili još pre šesnaest godina. Nisu u međuvremenu bili diskografski neaktivni ali pravi nastavak, Bhatara Api stiže tek 2020. godine i ovo je još jedno lepo podsećanje na moć i raznovrsnot indonežanskog metala. Bhatara Api je black/ death metal album koji svoju blekmetalsku sirovost lepo kombinuje sa razrađenim aranžmanima pa ćak i kontemplativnijim pasažima. Sve je to srazmerno jednostavna muzika i Immortal Rites su definitivno priključeniji na ’80s prauzore nego na neke moderne struje, ali oni to vrlo otmeno odrađuju, kreirajući album koji je sirov ali estetski zaokružen i meni vrlo šarmantan:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/immortal-rites-bhatara-api

Toadeater ne zvuči kao standardno ime za blek metal bend i ovaj trio iz Donje Saksonije je zapravo priklonjeniji post-blek metal zvuku na svom drugom albumu, Bit to ewigen daogen. No, ovo je svakako muzika koja od blek metala uzima žestinu, brzinu i ekstreman stil pevanja a ovo onda lepo uklapa sa melanholičnijim, melodičnim gitarskim temama. Toadeater svojoj muzici bez obzira na svu tu melanholiju, daju i jedan apokaliptični šmek, koji produbljuje shoegaze meditativnost što ide uz ovakve žanrovske iskaze. Album ima samo četiri „prave“ pesme (plus jedan intro) ali one su odlično napisane i distinktne a kad bend na kraju citira i Bakunjina da pokaže da mu je srce na pravom mestu ne mogu a da ovo ne preporučim:

https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/bit-to-ewigen-daogen

Naravno, vest nedelje je da je Isengard izdao treći album – Vårjevndøgn, četvrt veka nakon poslednjeg dugosvirajućeg Isengard rada. Vest, naravno, nije da je ovo bizarna kombinacija lo-fi studijskog rada i pijanog eksperimentisanja, pošto su tako zvučala i prva dva Isengard albuma. Fenriz, jedini član i autor u ovom projektu je u međuvremenu sa svojim matičnim Darkthroneom prešao ceo put od blek metal ikona do rokenrol čergara koji rade šta hoće i kada hoće pa je i Vårjevndøgn album koji zapravo ne ide sa pank-folk pristupom prva dva Isengard albuma i pretvara se u neku vrstu hevi metal ekstravagance u kojoj talentovani muzičar radi šta hoće. Snimljen između  1989. i 1993. godine ovaj materijal svakako daje i ponešto impresivno u smislu šta sve Fenrizu pada na pamet da spoji, pržeći pankerski metal, stoner rok, falseto vokale, sve nabacano redom koji kao da mu je dolazio u samom trenutku snimanja. Problem sa ovim albumom je ta vernost spontanosti do mere da se trenutak kreacije vrednuje više nego gotov produkt pa su pesme, iako zapravo kompleksnih tema i aranžmana, izvođački urađene potpuno nebrižljivo, sa stalnim ukrasima i igrarijama na bubnjevima, zajebantskim falš-vokalima, od čega se same pesme često i ne čuju. Nekome će to biti interesantno kao dekonstrukcijski napor ali problem je što je ovo u startu već žanrovski nekonzistentno i po prirodi stvari ikonoklastično pa posle dekonstrukcije TOGA, ne ostaje bogznašta da se čuje. Svakako interesantno kao dokument o Fenrizovoj karijeri.

https://peaceville.bandcamp.com/album/v-rjevnd-gn

Stoner! Krećemo sa albumom (zapravo demo snimkom) iz prethodne nedelje ali dovoljno dobrim da zavredi malo vraćanje u prošlost. Slovaci Vesmyr su vrlo ubedljivi sa svojim stoner rokom na demou Lowrider koji ima sve što očekujete od onog kako danas zvuče grčki (!!!) stoner bendovi. Dakle, bluz osnova, jake gitarčine, masne solaže, rokerski štimung i pamtljivi refreni. Ovo je pritom i vrlo solidno snimljeno s obzirom da je demo pa bih rekao da Vesmyr obećavaju jako mnogo ljubiteljima teškog roka:

https://vesmyr.bandcamp.com/releases

Teksašani Ghost Ship Ritual na svom albumu-prvencu Tenth Region Of The Night sviraju vrlo lep stoner rok sa jednim organskim zvukom, spontanom energijom i fino odmerenim količinama psihodeličnih ukrasa. Ovo nisu instrumentali, ima na ovom albumu pevanja, ali sve ima jednu energiju džem sešna i vokali tu praktično nisu ni bitni. Prijatno:

https://ghostshipritual.bandcamp.com/album/tenth-region-of-the-night

Pre jedno trideset godina bi se ono što radi pitsburški Holy Rivals zvalo grunge, pre tridesetdve noise rock a pre tridesetpet verovatno samo rok. Singl 666 ima dve vrlo fazirane, zapaljive rok pesme sa puno buke ali i puno lepog gruva i ovo će se dopadati svima kojima su Sub Pop, Rough Trade a kasnije Amphetamine Reptile i slične etikete u osamdesetima i devedesetima bile takoreći druga pupčana vrpca:

https://holyrivals.bandcamp.com/album/666

Meksikanci Weedsnake su vrlo gruvi i zabavni na svojoj strani splita sa El Escuadrón de la Muerte. Ovo je dobro produciran ama sirov i spontan doom/ stoner sa malo sludge metal elemenata, agresivan a opet nekako prijateljski i prijatan. Bend odlično svira i, uprkos svoj toj pretećoj ikonografiji, uljuljkuje slušaoca u svoje naručje buke da mu bude prijatno i toplo:

https://weedsnake.bandcamp.com/album/weedsnake-el-escuadr-n-de-la-muerte-split

Echolot iz Švicarske na albumu Destrudo nude tri veoma dugačke ali interesantne pesme progresivnog doom metala što jednim okom gleda u svemir i psihodeliju ali drugim urokljivo priziva blek metal prljavštinu. Bend pritom ni malo ne beži ni od post-metal melanholije pa je ovo raznovrsna i interesantno osobena ponuda:

https://sixteentimes.bandcamp.com/album/destrudo

Giant su Australijanci (i stoneri) a njihov prvi album, Born Again Dead Again je solidnih šest pesama rifova i gruva, uz nešto malo pevanja i dosta petljanja po gitarama da se pokaže kako ovoj ekipi kanabis nije do te mere popio mozak da se sećaju samo nekih pesama Blek Sabat (a čiji se uticaj jako čuje). Solidno je to kao koncept sa pristojnom merom psihodelije i samo bih rekao da u egzekuciji treba još malčice dotegnuti stvari da bude idealno. Ne da je ovo loše na ijedan način ali bendu fali bukvalno još godinu dana usviravanja da zvuči vrhunski. No, ovo je odlično producirano pa time i vrlo prijatno za čuti:

https://loreofgiants.bandcamp.com/album/born-again-dead-again

Čikaški Rezn ima treći album, Chaotic Divine i  njihov je psihodelični stoner ovde umilljat i nošen prozračnim, ritualnim gitarama, jakim, toplim rifovima i prijatnim napevima. Bend je veoma dobar u tišim, sanjivijim delovima, sa odličnim gitarskim zvukom pa mi skoro bude žao kad popale distorzije i krenu da rokaju ali u celini ovo je lepa, vrlo psihodelična ali vrlo zdrava ploča dobrih rok pesama koje hipnotišu i nežno ljuljuškaju:

https://rezzzn.bandcamp.com/album/chaotic-divine

Portorikanci Iglesia Atomica su na mene ostavili izuzetan utisak 2018. godine a i novi album, La Guerra del Fin del Mundo je, moram da kažem, izvrstan. Ovo je i dalje visokooktanski psihodelični doom metal sa mnogo gitarske pirotehnike i moćnim gruvom a bend i dalje pesme od petnaest minuta svira kao da traju tri minuta, ubrizgavajući u njih ogromnu količinu energije i dobrog raspoloženja. La Guerra del Fin del Mundo, iako instrumentalan album, vrlo je evokativan i sluša se sa zadovoljstvom više puta:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/la-guerra-del-fin-del-mundo

Kanadski Eye of Doom na EP-ju  Curse of The Pharaoh svoj zabavni, lepo odmereni doom metal dopunjuju blago orijentalnom notom da podsete na te neke egipatske ambijente koji, jasno je, nemaju mnogo veze sa današnjim, arapskim jelte, Egiptom. Ali u ljubavi i doomu je sve dopušteno. Ovo je atmosferičan, vrlo prijatan EP psihodeličnog dooma lepe produkcije i pesama koje čoveka ostavljaju gladnim za JOŠ:

https://eyeofdoom.bandcamp.com/album/curse-of-the-pharaoh-2

Pensilvanijski trio Morganthus na svom EP-ju Supercult donosi dve pesme kvalitetnog okultnog doom metala produciranog sirovo ali sviranog sigurno i sa autoritetom. Ovo su teške, jako fazirane rifčine, psihodelični gruv i hipnotički vokali, spakovani da podsete na Blek Sabat ali da budu još pomereniji ka okultnom i onostranom. Bend onda EP završava obradom Sabatove A National Acrobat, podsećajući da su i manje slavljene Sabat pesme često pravi biseri moćnih rifova i gruva. Izvrstan EP:

https://morganthus.bandcamp.com/album/-

Latvijski Frailty svira od 2003. godine a Tumši Ūdeņi, njihov četvrti album je prvo izdanje koje ima naslov na lokalnom jeziku. Progres! Muzički, iako su Frailty nazivno doom-death bend, ovo ima veliku količinu romantične melodičnosti (ili melodične romantike?) koja se balansira i dalje žestokom i distorziranom svirkom uz „ekstremne“ vokale. Frailty zapravo imaju elemente post-metala u ovome što rade ali su zvučno i produkcijski još uvek čvrsto utemeljeni u klasičnom ekstremnom saundu i to je lepa kombinacija:

https://frailtymetal.bandcamp.com/album/tum-i-de-i

Heavy Psych Sounds records ove nedelje imaju interesantno izdanje. Naime, Gabriele Fiori, koji nam je dao mnogo lepih trenutaka sa svojim bendom Black Rainbows (izdaju za istog izdavača i hvaljeni su ovde ne jednom) ima i solo projekat, Pilgrim, a čiji album, nazvan …From The Earth To The Sky And Back nije uopšte klasičan (pa čak ni neklasičan) stoner rok, već više interesantna kvaziamerikana, koju pravi Italijan opsednut Amerikom. Ovo je ploča bazirana na akustičnim gitarama, sa mnogo country i folk elemenata ali i ploča koja se ne iscrpljuje samo u jednoj viziji Amerike, pa kantri zvuke sa druge strane balansiraju afrokubanske dimenzije i različite interpretacije „on the road“ muzike. Intiman,ekspresivan i eklektičan u svom pristupu, ovo je album koji nema mnogo veze sa metalom, ali mu je blizak:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-pilgrim-from-the-earth-to-the-sky-and-back

Malo mi je truda trebalo da uđem u album Nadie Esta A Salvo Del Mal argentinskih Fulanno, jer je ovo mutno, muljavo produciran album kojim dominiraju brljavi basovi a gitara je, sva distorzirana do neprepoznatljivosti svedena na krčanje u pozadini. No, bend ima određenog okultno-satanističkog šmeka i kada se uho navikne na njihov grindhouse saund, bude to sedam pesama slušljivog, mračnog stoner/ doom metala:

https://fulanno.bandcamp.com/album/nadie-est-a-salvo-del-mal

Berlinski King Moon And The Purple Tongues nije stavio svoj album The Golden Giant na Bandcamp iz meni nejasnih razloga, ali slušanje na JuTjubu je dovoljno da čoveka dovede u opasno raspoloženje. Ovo je vrlo dobar, težak, fazirani stoner rok, koga napred nose izuzetno moćni bas i bubanj, a preko kojih orgija gitara sva u distorzijama i wah-wah ukrasima. Zvuk benda je sirov, prirodan, sugerišući da je ovo snimano odjednom i bez naknadnog studijskog peglanja a pesme su rokerske, bluzirane i moćne. Sve kruniše odličan vokal i The Golden Giant je jedna od najboljih hard rok ploča koje sam čuo u poslednje vreme. Nadam se da će uskoro da je stave i na Bandcamp.

https://kingmoonandthepurpletongues.bandcamp.com/track/golden-giant

Nije baš metal ali se meni vrlo dopalo da čujem je snimak sešna pod nazivom Episode II ekipe DEEBBBB a koju čine pripadnici tri ruska benda, Detieti, Evil Bear Boris i Speedball Trio. Ovih deset ljudi je sedelo i improvizovalo u studiju više sati, a Episode II je snimak najboljih delova ovih improvizacija, spakovan u četiri kompozicije od po oko 20 minuta. Gruv i improvizacija umeju da lepo idu jedno uz drugo i DEEBBBB ovde pružaju odličan, psihodeličan i za uho izuzetno prijatan program u kome nema nadmetanja u tome ko će bučnije već odgovornog slušanja i pažljivog, odmerenog doprinosa. Vrlo dobro:

https://iwkc.bandcamp.com/album/episode-2

Takođe ne baš metal ali metalcima interesantan biće album Hunting Season „benda“ Canis Lupus a koji je, reklo bi se, samo alter ego vrlo talentovanog meksičkog muzičara Carlosa Bolivara. Bolivar na ovom albumu pravi gomilu (osam, zapravo) psihodeličnih rok-minijatura koje imaju metalsku glasnost, pankersku neposrednost, psihodeličnu dušu i surf-rokersku razigranost. Muzika je instrumentalna i nepoćudna, zadovoljavajući se time da žanrove označi u prolazu ali se ne priklanjajući ni jednom do kraja a izvedbe su zastrašujuće odlične, sa autoritativnim instrumentalnim ekspresijama i izvrsnim miksom. Fenomenalno:

https://carlosbolivar.bandcamp.com/album/hunting-season

Ni Death Valley Girls nisu baš metal ali ove devojke (i jedan muškarac na gitari) proizvode možda najbolji psihodelični faz- rok ove nedelje. Under the Spell of Joy je predivno gusta, višeslojna torta zvuka i dronova, ritualnih napeva, psihodeličnih klavijatura i pištećih saksofona, i mada album svakako više ide na hipnozu nego na nokaut u prvoj rundi, ovo je, da ne bude zabune, i vrlo glasna i žestoka ploča (slučajte krešendo naslovne pesme, recimo). Jedanaest vrlo lepih komada na ovom albumu, iako imaju distinktne teme i direkcije, stapaju se na kraju u jedan prelep psihodelični ritual u slavu svetlosti i radosti pa je slušanje albuma iz početka kada se poslednja pesma završi skoro imperativ.

https://deathvalleygirls.bandcamp.com/album/under-the-spell-of-joy

Peruanci Bestial Possession postoje od 2003. godine a  Altares Sangrientos im je tek drugi album. Drugim rečima, bend je sačuvao tu neku izvornu divlju, varvarsku energiju koja vrlo dobro ide uz njihov blackened thrash metal. Nisu ovo suptilno pisane pesme, da se mi razumemo, ali bend komunicira tu satanističku, nepoćudnu snagu u osam sigurno odsviranih i dobro snimljenih komada od kojih poslednji sanjari o masakru u njihovom rodnom gradu. Mislim, sik.

https://bestialpossession.bandcamp.com/album/altares-sangrientos

Čileanski Orion je nominalno deaththrash, mada bi se ovo moglo nazvati i blackened thrashom. Album Mysterivm Cosmographicvm ima tu neku staroškolsku, sirovu oštricu koju pre povezujemo sa black nego sa death metalom, ali nije da je stavljanje u pravu fioku ovde najvažnije. Važnije je da Orion dobro krljaju, sa jednom odmerenom, ali entuzijazmom ispunjenom, trkačkom kondicijom. Produkcija je takođe staroškolska ali dobra, bez umiranja u kompresiji i sa jednim ipak dinamičnim kvalitetom a rifovi su zli, poletni i meni ovo veoma prija:

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/mysterivm-cosmographicvm

Njemački Annexation sviraju vrlo klasičan thrash metal, sa tom nekom divljom oštricom – brzina, vrištavo pevanje – ali i sa disciplinom koja njihov debi album čini značajno zrelijom aferom nego što bi bilo prosto puštanje najnižim instinktima na volju. Ovo jeste klasičan thrash, dakle, klasični rifovi i solaže, ali je odsvirano vrlo savremeno, sa nepraštajuće brzim i agresivnim bubnjem i proto-slem rifovima koji mrve slušaoca na zadovoljstvo sviju. Jedanaest pesama jeste malo ambiciozno – ili sam samo ja olenjio s godinama – ali ovo je vrlo ubedljiv debi kvalitetnog, oštrog thrasha. Meni vrlo prija:

https://annexation-berlin.bandcamp.com/album/inherent-brutality

Iz prošle je nedelje ali vredi da se pomene (posebno što je originalno bilo samoizdato još u  Aprilu), dakle, da je atinski Typhus sa svojim prvim albumom, Mass Produced Perfection kreirao možda ne BAŠ perfekciju, ali svakako izvrstan album elegantnog, blago progresivnog speed/ thrash metala. Typhus kao glavne uzore navode Annihilator, Megadeth i Testament i ovo je zaista pravljeno u tom nekom maniru ambicioznije thrash svirke sa ukusno komplikovanim rifovima, ali aranžmanima koji su prijatno ugođeni sa potrebom slušaoca da pored odobravajućeg namigivanja na te lepe rifove, malo zamlati i glavom. Dakle, ovo je muzika i za cerebrum i za šutku, sa vrlo interesantnim vokalnim rešenjima i generalno jako zanimljivim miksom. Prezadovoljan sam:

https://typhusmetal.bandcamp.com/album/mass-produced-perfection

Isto iz prošle nedelje ali dobro: četvrti album kalifornijskih Madrost. Tehnički vrlo impresivan deaththrash koga ova ekipa provlači je na albumu Charring the Rotting Earth dopunjen odličnim kompozitorskim veštinama pa je ovo agresivna i bučna ploča koja pritom privlači i zadržava pažnju intrigantnim pesmama visokog tempa, jake energije ali i briljantnih ideja. Bend je vrlo agresivan i ima vrlo napucan zvuk, posebno sa bas-bubnjevima koji kopaju oči koliko su oštri, pa ovo treba podneti na čisto fizičkom nivou, ali Madrost sviraju jako dobro i album prosto vuče na slušanje:

https://madrost.bandcamp.com/album/charring-the-rotting-earth

Cyanide Grenade je odlično ime za thrash metal bend, toliko dobro da skoro pomislite kako ga je izmislio neki kopirajter za potrebe neke televizijske serije. Bila bi greota da bend sa takvim imenom ne svira dobar, ljuti thrash ali srećom, trojka iz Jekaterinburga kojoj je Kind of Virus drugi album svira vrlo solidno. Ovo je stamen, odmereno brz, disciplinovan i precizan thrash dobre produkcije i očajničkog, urlajućeg vokala. Bend se trudi oko kompozicija i aranžmana ali se unutar njih trudi da ostane veran žanru pa ovo ne inovira u nekom bitnom smeru ali to uopšte ne smeta jer Rusi prave kvalitetne, memorabilne thrash metal pesme. Odlično:

https://cyanidegrenade.bandcamp.com/album/kind-of-virus

Externatropsy je solo projekat Kvebečanina po imenu Éric Tremblay-Desbiens koji je od 2018. godine snimio čak osam albuma. Znamo već da preprodukcija solo-metal bendova obično nije preporuka u pogledu kvaliteta ali najnoviji EP, Dèstruktâ Humanakyîî je zapravo vrlo zanimljiv. Tremblay-Desbiens ovde ima i bubnjara, Simona Lacoursea a muzika je nepredvidiv i mračan death metal/ slamming death metal koji deluje onako lično i ekspresivno i ne uklapa se u postojeće formate i norme. Plus, solidna produkcija:

https://externatropsy.bandcamp.com/album/d-strukt-humanaky

Indonežani Concussion zaista izazivaju kontuzije svojim brutalnim death metalom na EP-ju Evocation of the Demon. Ovo im je posle promo singla iz 2018. godine prvo izdanje i momci zakivaju sa vidnom inspiracijom i željom da podsete da se u Indoneziji svira jedan od najboljih metala na svetu. Ovo je dobro producirano i vrlo dobro odsvirano sa vrlo klasičnim pristupom žanru gde rafalne blastbitove prepeglane hromatskom rifažom sa sve flažoletima smenjuju srednjetempaški slemovi a preko čega ide nerazaznatljiv, monoton ali brutalan vokal – i tako sve u krug. Nije, dakle, za širu publiku, ali unutar BDM podžanra, ovo je vrlo dobro, Concussion imaju ukusa za dobar slem gruv i ne komplikuju kada to nije potrebno a da muzika opet ni u jednom trenutku ne pada ispod visokog tehničkog standarda postavljenog na početku. Ja vrlo zadovoljan:

https://brutalreignproductions.bandcamp.com/album/evocation-of-the-demon

Japanski Nine Faze na EP-ju Greed Outrageous Torture prže vrlo solidan deaththrash sa nekim „modernijim“ rešenjima u vidu breakdown momenata koji će možda privući mlađu publiku. Ali ovo je u globalu dopadljivo i energično i bučno i  meni se sviđa:

https://ninefazeband.bandcamp.com/album/greed-outrageous-torture-2

Kanađani Into Oblivion na vrlo simpatičan način spajaju okultnozvučeći death metal i black metal na EP-ju  Winds of Serpentine Ascension. Ovo su tri pesme upečatljivih gitarskih tema i zanimljivih aranžmanskih rešenja a produkcija koja je sva prirodna i neprskana vrlo pristaje ovako razigranim, maštovitim kompozicijama. Kada se na vrlo ambicioznoj, skoro dvadesetominutnoj Eagle of the Serpent Sun ispašu violine i violončela znate da bend ovo ozbiljno misli ali su vam do tada već ušli pod kožu. Fino:

https://blackdeathtriumphant.bandcamp.com/album/winds-of-serpentine-ascension

Rusi Mastemath na singlu Under the Cover of Mastemath pevaju, između ostalog, o epidemiji crne kuge u Evropi. E baš ste naboli temu za ovu godinu, rođaci! Inače, naslovna pesma isporučuje lep, glasan i odlično odsviran death metal sa dosta ideja u komponovanju, a sa druge strane je obrada My Belief od Possessed. Sve to za samo dva dolara! Vredi!

https://mastemath.bandcamp.com/album/under-the-cover-of-mastemath-single

Priznajem da za američki heavy metal bend Hittman nisam nikada čuo iako rade od polovine osamdesetih. Olakšavajuća okolnost jeste da su poslednji album snimili 1993. godine no, evo sada, skoro tri dekade kasnije, i trećeg albuma, Destroy All Humans i ovo je, reklo bi se, robustan povratak na scenu. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu – čak ni video igru Destroy All Humans nisam nešto voleo – ali Hittman zvuče zdravo i napaljeno na albumu koji ima modernu produkciju ali i jedan patiniran, prijatno starinski ali ne staromodan prizvuk. Pritom, ovo je album sa osam pesama u 42 minuta, dakle, Hittman se nisu odali poroku preobilja koje danas mnoge muzičke umetnike odvede stranputicom. Ovo je, dakle, pristojan, klasični heavy metal koji se ne trudi da rezurektuje ’80s cheese i zvuči dostojanstveno i prijatno:

Znate da se u Africi svira metal, zanima vas da malo proučite al vas mrzi da se cimate. To je sasvim u redu, 21. Vek je. Al BAŠ za vas je onda kompilacija  Fangs Volume 2 johanesburškog izdavača Mongrel Records. Ovde u zgodno probavljivom paketu imate odličan presek scene Južnoafričke Republike, vrlo informativan, sa trudom uloženim da se overe i važni i etablirani bendovi sa jedne strane, ali i da se da prostora mladim nadama. Ovo je i žanrovski agnostično pa rame uz rame dobijate slamcore bendove poput Vulvodynia, repersko-metalski Dividng the Element ili sludge intonirani Papang, te alternativce Monstroid. Odličan katalog za dalja istraživanja:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-2

Ako su vam se prošle nedelje dopali švedski D-beat pankeri偏執症者 (Paranoid) na albumu Out Raising Hell, pa, ove nedelje imate i EP sa još pet pesama za koje nije bilo mesta. Out Raising Hell – Outtakes donosi još tvrdog, heavy švedskog d-beat hardkora sa jakim rifovima, grubim  pevanjem i tekstovima na engleskom iako bend sve naslove piše na japanskom. Uvrnuto! Al dobro je!

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell-outtakes

Rumunjski Anger Dose takođe sviraju hardcore ali njihova muzika ima i melodičniju crtu. I ritmički je raznovrsnija. U osnovi, njihov album Aimless Generation je brz, žestok, crsutpunk ali sa mnogo naklona ka metalu i melodičnijim formama hardkora pa sve to lepo curi i dopašće se i metal publici:

https://angerdose.bandcamp.com/album/aimless-generation

Zagrepčani Nether desetak su se godina zvali Asylum a sada, pod novim imenom koje nose od 2018. godine imaju prvi album, Beyond the Celestial Sphere. Ovo je ambiciozna ploča mračnijeg thrash metala sa pesmama koje biju i preko devet minuta, imaju razrađene introe i aranžmane iz mnogo delova sa promenama ritma, tempa i raspoloženja. Ovo je, dakle, jedan sazreo, futuristički thrash metal koji ima elemente death zvuka (vokal, pre svega) ali se ne utapa u neprozirnosti koju vezujemo za death metal već uglavnom drži razgovetnost i energiju tog nekog tradicionalnijeg thrasha. Ima ovde gomila odličnih momenata, sa memorabilnim rifovima i nadahnutim ritmičkim rešenjima i Nether su me vrlo prijatno iznenadili time kako se pošteno drže thrash osnove i nadograđuju je progresivnim elementima ali da to ide sa jednim poštovanjem trešerskog senzibiliteta i bez nasilničkih upadanja u džez i flamenko i štajaznam. Odličan debi album!!!!!

https://tothenether.bandcamp.com/album/beyond-the-celestial-sphere

Hjustonski Blastheory svira, naravno, brutalni death metal. Njihov debi album, Anomalous Revelation se uklapa u većinu žanrovskih klišea ali ovo nije sasvim generička i derivativna muzika. Bend svojim blastbit opusima dodaje određenu dozu godfleshovske disharmonije koja, iako ne narušava kritično osnovni brutal death predložak, ipak uspeva da ga oplemeni:

https://blastheory.bandcamp.com/album/anomalous-revelation

Novozelanđani Resurrections takođe sviraju death metal ali njihov ovogodišnji debi album, Spewed Forth from Hell je više srednjetempaška, više gruvi ploča. Ali dobra. Nije ovo death metal koji izmišlja neku novu formu ali ovde ima mesta za zaista tvrde, dobre, mosh delove, ali i za briljantno osmišljene melodije koje podsećaju na Iron Maiden i lepo se uklapaju uz tvrđu, ekstremniju podlogu:

https://resurrections.bandcamp.com/album/spewed-forth-from-hell

Jednočlani Skull je iz istog mesta na Novom Zelandu, ima vrlo sličan logo a i muzički je dosta sličan pa ću naslutiti da tu ima nešto više od prijateljstva. Skull ima dužu diskografiju i Deathless mu je deseti album (a ima i album koji se zove Resurrections, čisto da bude jasno), i ovo je ponovo odličan, uglavnom srednjetempaški ali drusan, udarački death metal, dobre svirke i produkcije, koji ne izmišlja neke fraktalne matematike ali unutar izabranog stila kreira dovoljno maštovitu i veoma heavy muziku:

https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/deathless

Slovaci Funus drže jednu svetlu tradiciju death metala a ta je da imaju ženu (well, devojčicu) na bas-gitari. Odobravamo, mada u suštini žudimo za više žena koje će svirati bubnjeve. Demo 2020, prvi studijski snimak ovog vrlo mladog benda je solidan death metal stare škole koji zvuči kao da je došao ravno iz 1991. godine, sa dosta trešerskih rifova, sjajnim mladalačkim vokalima i jednim lepim mošerskim senzibilitetom. Ako volite Obituary i tražite nešto u istom stilu ali sirovije, ovo je idealno:

https://funus.bandcamp.com/album/demo-2020

Conjureth iz San Dijega na svom drugom demo snimku, The Levitation Manifest drndaju old school death metal koji nije ni specijalno maštovit ni sad tu nešto kao impresivno produciran. Ali bend zvuči iskreno, napaljeno i svirka ima jedan živi, spontani osećaj što se lepo uklapa uz njene lepljive rifove i agresivne ritmove. Lepo:

https://conjureth.bandcamp.com/album/the-levitation-manifest

Još old school death surovosti, ali ovog puta sa tom nekom dimenzijom kosmičkog horora dobijamo na EP-ju  Shitslime benda Wharflurch sa Floride. Ove četiri pesme su veoma mračne, ali imaju dobre, mrveće rifove i iako ovo nije brza muzika, dobar, pokretan gruv. Wharflurch su death doom bend pa ovde ima dosta te neke dostojanstvene sporosti i to se odlično uklapa uz mračnu, B-movie atmosferu:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/shitslime

Japanke Stigmatize na svom drugom demo snimku, Severe Catastrophe takođe donose divan death doom (ali i više od toga), sa dve spore ali ne karikirano spore, teške pesme u kojima ima mesta i za interesantne harmonske preokrete. No, ovo je pre svega definisano gitarom koja zvuči kao da slušate lavu što se postojano sliva niz padinu vulkana i brutalnim vokalom  basistkinje Nao. Druga pesma je, zapravo brža i podseća da je ovo bend i sa „blackened“ komponentom. Stigmatize su predivno opresivne:

https://stigmatize.bandcamp.com/album/severe-catastrophe

Finski teroristi Gorephilia na svom trećem albumu, In the Eye of Nothing sažimaju sva svoja znanja o death metalu u devet pesama mračne atmosfere, mrvećih ritmova i moćnog rif-rada. Ovo je death metal koji se ne kiti „old school“ etiketama i zapravo pruža više minuciozne svirke nego što je u OSDM trenutno trend, sa puno promena ritma i kompleksnijim aranžmanima, ali Finci se ovde prevashodno drže atmosfere i horor-ugođaja koje kreiraju raspoložene gitare a zanimljiva razrešenja koja umeju da naprave (slušati Ouroboran Labyrinth) veoma osvežavaju ovaj klasični pristup. Odlično:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/in-the-eye-of-nothing

Oh, novi Second to Sun je tu! Rusi su me pre manje od godinu dana radovali svojim sedmim albumom, Legacy a novi, Leviathan je još jedna kolekcija raznovrsnih, multižanrovskih a opet stilski i suštinski ujednačenih pesama. Ovo je ponovo album pun iznenađenja na prvo slušanje, pun zanimljivih, sasvim smelih estetskih odluka, ali i album koji zavređuje dosta ponovljenih slušanja sa svojim vrlo sigurnim hodanjem po žici između post-metala i različitih podžanrova ekstremnog metala. Sjajno:

https://secondtosun.bandcamp.com/album/leviathan

Flesh for Shredder iz Valensije u suštini sviraju melodični death metal sa elementima metalcorea ali njihov drugi album, Flowers Of Flesh bez obzira na taj spoj žanrova koji meni nisu previše bliski, uspeva da bude prilično eminentno slušljiva ploča. Ovo je, pre svega, žestok death metal sa puno rada na gitari koji je meni vrlo simpatičan. Koji god gitarista od dvojice da je sve ovo napisao je, verovatno i šef benda jer se svi ostali instrumenti i aranžmani generalno, okreću oko gitarskih delova, prateći ne samo dinamiku , tempo i harmoniju već samu strukturu melodija. Ali dobro je to, usredsređeno uglavnom na visok tempo i mnogo promena ritma. Pevačica Marina svemu daje finalnu notu prljavštine i agresije koja veoma paše mom ukusu. Divno.

https://fleshforshredder.bandcamp.com/album/flowers-of-flesh

Klivlendski Vanik na svom četvrtom (a ne trećem) albumu, III, nude izvrstan blend speed i heavy metala. Uzgojeni, očigledno, na najlepšim delima NWOBHM i speed metal žanra, Vanik su napravili zabavnu ploču visokog tempa i odlične produkcije. Ovo je praktično moderna abeceda metal muzike pa preporučujem svima kome se vrti u glavi od žanrova i pod-žanrova da probaju Vanik koji je tako jednostavan a tako esencijalan:

https://vanik.bandcamp.com/album/iii

Season of Vengeance sa Floride sviraju interesantan heavy metal sa korenima u klasičnom zvuku, ali sa energijom koja je modernija, nemirna i zapaljiva. Istoimeni debi EP je stoga kao nekakav primer heavy metala kakav sviraju moderni klinci kojima su ekstremni metal pravci „normalni“ a ovako nešto im je interesantna diverzija. Da je produkcija malo suptilnija ovo bi bilo još bolje ali i ovako je zanimljivo:

https://seasonofvengeance.bandcamp.com/album/season-of-vengeance

Brave the Cold je projekat u kome Dirk Verbeuren, bubnjar-veteran koji je svirao u milion bendova, notabilno sa Devinom Townsendom, svira sa Mitchom Harrisom, gitaristom koga znate iz Napalm Death ali koji je, meni važnije, stojao i iza Righteous Pigs i Meathook Seed, bendova što su širili granice grindcorea (i industrial metala) osamdesetih i devedesetih godina. Harris je i sa Mickom Harrisom, sa kojim je jedno vreme svirao u Napalm Death imao i projekat Defecation a Brave the Cold je kao nekakva futuristička, dvadesetprvovekovna verzija Defecation sa ogromnim uplivom Meathook Seed industrijske hladnoće i gruva u žestok grind-death zvuk. Nije ovo, album nazvan Scarcity,  legenadrna ploča i ima dosta generičkih neo-napalm momenata ali Harris je oduvek bio kompozitor posebnih interesovanja i senzibiliteta i na Scarcity dobijamo dosta uvida u njegovu maštovitost i ambiciju da i dalje istražuje granice žanra. To cenim:

Novozelandski Monsterworks su ozbiljno vredan bend. Nanizali su čak šesnaest albuma za manje od dve decenije snimanja ali činjenica da je najnoviji, ovogodišnji Malignment vrlo dobar svedoči o tome da u nekim slučajevima kvantitet zaista donosi kvalitet. Malignment je konceptualni album, nastavak kosmičkih priča sa Spacial Operations i Singularity, dva albuma još iz prošle decenije i ovakav pristup svakako zahteva širok zahvat i dubinu obrade. Monsterworks, srećom, isporučuju, pakujući svoj progresivni metal u dugačke, meditativne ali na kraju dana zadovoljavajuće kompozicije koje čine delove jednog većeg narativa. Monsterworks svakako ne pišu „hitove“ i ovaj album treba slušati pre kao jedan kontinuirani rad u osam stavova nego kao kolekciju pesama, jer će tako konzistentnost atmosfere, ritmička repetitivnost i gitarska hipnoza imati pravi smisao. Lepo:

https://monsterworks.bandcamp.com/album/malignment

Još progresive stiže od švicarskih The Erkonauts, čiji je treći album, I Want It to End vrlo „sviračka“ ploča sa puno kvalitetnog materijala, ali koja u prvi plan gura pesme. The Erkonauts vole polirtimiju, nagle dinamičke promene, pristup toplo-hladno sa vokalima koji čas viču, čas uzdržano metanišu, bas čupa a gitare se vesele i sve je to spakovano u devet pesama koje kreiraju i jedan viši, interesantan narativ. Impresivno napisano, odsvirano a bogami i producirano:

https://erkonauts.bandcamp.com/album/i-want-it-to-end

Power metal publika svakako može da se poraduje četvrtom albumu italijanskih Skeletoon a koji je kao da ste Helloween i Blind Guardian umotali u jednu sarmicu, posolili, pobiberili, dodali malo rakije pa zapalili i zgutali u jednom zalogaju. Nemesis je kolekcija brrzih, žestokih, neverovatno zaslađenih melodija posle kojih Helloweenov Eagly Fly Free deluje kao mračna, namrštena pesma, sve odsvirano kvalitetno, otpevano sa puno multitrekovanih intervala i savršeno kontrolisanih falseta. Album je za moja shvatanja predugačak i ne mogu ja ovo da odsedim iz jednog cuga, ali je sigurno jedna od najimpresivnijih power metal ploča u ovoj sezoni sa svojim gotovo evrovizijskim nivoima spektakla (slušajte Arcana Opera!!!) koji se savršeno pakuju uz brzi metal. Rispekt:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/nemesis

Tu je i novi Sumac, o kojima sam već pisao više puta, pa i na najnovijoj kolabroaciji titana sludge i post metala već treba znati šta da se očekuje. May You Be Held je nova kolekcija improvizacija u kojima se ekstremni metal oslobađa okova forme rok pesme i hrabro hrli u nepoznato. I dalje nepoznato, jer Turner, Cook i Yacyshyn i dalje nisu u potpunosti transformisani u free improv muzičare koji se zaista ne brinu za žanr i njegove značajke dok se poput treniranih budista prepuštaju transcendenciji čistog zvuka. Ovo znači da su i dalje na ovm albumu mnogi gestovi „naučeni“ radije nego proživljeni i da prelazak iz potpuno neidiomatskog zvuka u prepoznatljivije „metal“ formu i dalje ume da deluje kao hvatanje za pojas za spasavanje. No, to ja sad mudrujem iz svoje kule od bjelokosti: kod free improv muzike proces je svakako poenta, proizvod je samo njegov trag pa i ovaj album treba slušati otvorena uma i bez „želje“, a otkrovenja će onda možda i doći:

https://sumac.bandcamp.com/album/may-you-be-held

Naravno, izdanje nedelje, a dobrim delom i godine je svakako novi, već jedanaesti (!!!) album birmingenskog esktremnog dvojca Anaal Nathrakh, nazvan prosto Endarkenment. Dobro, nije to prost naziv, trebalo mi je nekoliko dana da se naviknem na ovu reč ali mi je, pozitivno gledano, tih nekoliko dana slušanja ovo galbuma donelo mnogo lepih momenata. Mick Kenney i Dave Hunt čitavu ovu deceniju izbacuju albume uredno, na dve godine, čineći mi svaku drugu jesen manje mračnom iako je njihova muzika, pa – kako i naslov ovog albuma sugeriše – najvećim delom sastavljena od mraka. No, i od mraka ima mračnije i Endarkenment je ploča kojim Anaal Nathrakh signalizuju da su stvari zapravo još GORE nego što smo u svojim metal/ gejming fantazijama zamišljali. Prošli album, A New Kind of Horror, koji se meni dosta dopao, meditirao je o stogodišnjici završetka prvog velikog modernog rata ali Endarkenment nije meditacija. Ovo je vrisak, razvučen na pola sata, očaj i nihilizam stavljeni pod presu i ispaljeni pravo u mozak slušaoca, da mu se stavi do znanja da odlaska sa OVOG dna više nema i da u nedostatku nade treba da razmatra svoje druge mogućnosti. Iako su i raniji albumi Anaal Nathrakh bili pesimistični i mračni, Endarkenment je jedan od najoporijih iskaza benda već utoliko što je ovde njihova muzika svedena na svoju srž. Endarkenment nema introa, nema orkestarskih aranžmana, nema industrial ukrasa ili dubstep diverzija, ovo je album koji počinje grindcore razbijanjem, ubrzavajući od nula do dvesta za pet sekundi i mada svakako dobijamo Kenneyjeve ironmaidenovske i neoklasicističke harmonije, te Huntovo melodično, epsko pevanje, i pesme ostavljaju NEŠTO mesta za disanje, preovlađujući utisak je da je ovo baražna vatra iz sve snage svo vreme. I zapravo, mada su bend mnogi, pa i ja poveremeno, često optuživali da ima formulu koja sa vremenom daje umanjene prinose, Endarkenment je demonstracija toga koliko ova formula zapravo i dalje ima snage.

Jer, ponovo, ovo su pesme lišene trikova, eksperimenata sa novim formama i pristupima, ovo su Anaal Nathrakh koji rade tačno ono po čemu ih znate i to, sasvim neiznenađujuće, uspeva da bude ne samo dovoljno već da vas obori na pod intenzitetom i kvalitetom. Ali to je samo potvrda da je formula u startu bila dobra. Kenney i dalje kompulzivno menja ritam svaki čas, Hunt i dalje menja stilove pevanja od psihotičnog vriska, preko demonskog urlanja do kingdajmondovskog falseta, pesme su i dalje višeslojne i vrtoglavo guste sa multitrekovanjem gitara, efekata i vokala dok vam se ne učini da su vas, dok niste gledali, teleportovali u pakao, ali sve to zvuči kako treba, moćno i ubedljivo iako bend bukvalno ne donosi ništa novo na meniju. Ponovo, ovde se potentnost formule, dobrano utvrđene i izlizane, veoma potvrđuje – uzmite recimo Beyond Words koja je samo niska Kenneyjevih rifova koje toliko stereotipno šeta po skali da je sasvim zamislivo da je ovo napisao dok je jedno veče odsutno prebirao po gitari, zagrevajući se za probu dok je gledao televiziju. Ali Kenney ih svira fantastično, kombinujući operetsku atmosferu sa nabijajućim, superbrzim bubnjevima da kreira pozornicu na kojoj Hunt sa svojim raskošnim tehnikama donosi narativ. Ovo je ono što Anaal Nathrakh rade već godinama i decenijama ali je Huntov anasmbl ličnosti koje se čuju preko zaošijane muzike toliko moćan da na kraju pesma impresionira iako ste svesni da ste svaki njen pojedinačni element već čuli na prethodnim albumima benda.

Endarekenment je i lirički zastrašujuće mračna ploča koja čak i u pozitivnim, optimističnim momentima (prelepa, benjaminovska Create Art, Though the World May Perish, naravno) ne ostavlja ni tračak nade da će biti bolje ili da će iko preživeti – opcija je samo da se umre časnije ili manje časno, a beščašće ilustruju opscene vizije poput Thus Always to Tyrants i Libidinous (A Pig with Cocks in Its Eyes). Ova druga, inače najbliža „pop“ muzici što ovaj album prilazi, dala je albumu i omot koji je toliko ekstreman da ga nećete videti ni na jednom striming servisu. Čak ni nama koji smo album priorderovali na Bandcampu omot nije dat uz daunloud, valjda da gnevni roditelji ne bi tužili Metal Blade i bend kada vide svinjsku glavu sa kurčevima koji vire iz očnih duplji…

Anaal Nathrakh su snimili album koji uspeva da inspiriše pa čak i mobiliše svojom energičnom, moćnom izjavom da nade nema. A kada nada prestane, mogu da nastupe ili poništenje ili katarza. Pa vi birajte.

https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/endarkenment

Video igre: Ghost of Tsushima

Posted in video igre with tags , , , , on 28 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Ghost of Tsushima posle ne znam ni ja koliko ali ne manje od šezdeset sati igranja. Igru sam igrao, naravno sa prekidima, približno dva meseca i ovo je svakako naslov po kome ću pamtiti leto 2020. godine ali i igra koja Playstation 4 simbolički ispraća u doličnu penziju. Naravno, „simbolički“ nije isto što i „stvarno“ i razume se da ćemo mi naše Playstation četvorke držati uključene u televizore još barem par meseci dok ne stignu skupo plaćane Petice, kao i da ćemo na njima – četvorkama – igrati nove igre. No, u mom konkretnom slučaju, mislim da ću Cyberpunk igrati na Playstation 5 koji ću ionako u tom trenutku već posedovati, a Ghost of Tsushima ima tu otmenu distinkciju da se radi o poslednjoj first party ekskluzivi koju će uspešni Playstation 4 imati.

Ova konzola je za Sony bila veliki uspeh – posle pomalo problematičnog Playstation 3 koji je bio poslednji primer paradigmatičnog „japanskog“ shvatanja dizajniranja igračkih mašina u Sonyju, Playstation 4 čiji su razvoj vodili zapadnjaci pogodio je zlatnu sredinu kvaliteta, cene, lakoće programiranja i pristupačnosti korisnicima da se naizgled bez napora pretvori u Behemota svoje generacije, gazeći konkurentski Majkrosoft i namećući se kao de fakto lider. Naravno jedan, nimalo beznačajan, element ove formule, su bile ekskluzivne igre nabavljive samo na ovoj platformi i, ne manje važno, razvijane samo za nju, da se iskoristi sav potencijal hardvera i sistema koji na njemu radi. Svakako, Sony je imao svoju porciju etički upitnih trikova poput kupovine ekskluzive od third party izdavača (Street Fighter V prvi pada na um, ali i vremenski omeđen ekskluzivni sadržaj za Destiny…) ali su napor i novac uloženi u proizvodnju kvalitetnog ekskluzivnog sadržaja koji je zapravo po prirodi stvari vezan za Playstation ono što ih je u ovoj generaciji izdvojilo.

Već sam o ovome pisao više puta ali vredi da se ponovi – Majkrosoft je u ovoj generaciji pokazao da je malo izgubio iz vida da su igre kultura i da negovanje kulturnog profila mnogo znači za lojalnost igrača, pa je više puta ponavljana floskula da na Xboxu „nema igara“ iako netačna, svedočila da pačvork šutera i vozačkih igara (Halo-Forza-Gears of War) uz po koju karakternu ali po marketinškim dometima ipak daleko skromniju igru (Ori serijal, Cuphead, a koje su ionako došle i na Switch) nije po razmerama hajpa mogao da se poredi sa Sonyjevom niskom ekskluziva.

Naravno, Majkrosoft danas ne juri da proda konzole koliko da navuče što više ljudi da plaćaju pretplatu na Game Pass, njihovu verziju „Netflixa za igre“ pa utoliko i prošlonedeljna kupovina Bethesde služi kao poučno podsećanje da ovo i dalje nije firma koja uzgaja i neguje kreativnost, već koja je u najboljem slučaju kupuje.

Ne da su u Sonyju nekakvi angeli umetnosti i mecenata ali biografija Playstation 4 je odličan pokazni primer kako je Sonyjeva gejming divizija dugim, strpljivim radom sa velikim brojem studija zaista od skromnijih početaka dovela gomilu IP-jeva do bestseler statusa. Pritom, iako Sony veoma pažljivo neguje tradiciju i neke od uspešnih igara  ovoj generaciji imaju korene još u Playstation 3 (Uncharted, The Last of Us) i Playstation 2 eri (God of War, naravno), upravo ta pažnja posvećena kulturnom profilu osigurala je veliki uspeh i sasvim novim naslovima koji su se pojavili u ovoj generaciji. Svakako, dok su Final Fantasy VII Remake i Marvel’s Spider-man mogle da se voze na jakoj prepoznatljivosti brenda (pored toga što su bile odlične igre) a Bloodborne je došao kao nova igra studija koji je svet pokorio sa Dark Souls), uspeh igara kao što su Days Gone a zatim i Ghost of Tsushima, pokazao je da Sony shvata kako da marketira nove IP-jeve pozivajući se na poverenje izgrađeno drugim igrama i serijalima, i da publika u velikoj meri ovo poverenje smatra opravdanim.

Tako je Ghost of Tsushima sa 2,4 miliona prodatih fizičkih kopija u prva tri dana najprodavaniji Sonyjev novi IP ove generacije i igra koja, uprkos jednoj vrlo izraženoj konfekcijskoj crti, uspeva da se nametne kao legitiman i iznenađujuće zaokružen kreativni rad. Štaviše, Ghost of Tsushima bih nazvao kontroverznom igrom po nekoliko osnova a da je istovremeno u pitanju i jedno od najudobnijih igračkih iskustava koja sam imao ove godine.

Ghost of Tsushima je neka vrsta sažetka čitave Sonyjeve kreativne orijentacije kroz ovu generaciju, igra koja istovremeno do visoke prefinjenosti dovodi kinematsku, narativnu ambiciju što su je Sonyjevi (i Sonyju prijateljski) studiji razvijali kroz nekoliko generacija ali i to aktuelno obećanje igre-kao-igrališta, sveta u kome se mogu imati neprebrojne avanture, pronaći neprebrojne tajne, raditi neprebrojni sitni poslovi koji vam donose sitna inkrementalna poboljšanja, sveta u kome stalno nešto usput prikupljate, stalno nešto kupujete i prilagođavate svom ukusu. Drugim rečima, Ghost of Tsushima je kako to kažu anglofoni „all things to all men“ i njen najveći uspeh je svakako to kako je visoko kvalitetna u skoro svakom od svojih segmenata.

Hoću reći, Ghost of Tsushima ima i vrlo solidan narativ koji imitira japanski samurajski film, i vrlo pristojan borilački sistem koji opet izbegava da se strmekne u ponor ezoteričnih komboa i brojanja frejmova, i istraživačku komponentu koja je nenametljiva i ima pošten odnos između napora koji ulažete i nagrade koju dobijate. Ovo nije RPG ali daje određenom sloju igrača taman onu količinu igranja uloge koja im prija, sa unapređenjem i kastomizacijom opreme i povremenim dijaloškim opcijama koje ne menjaju ishode ali farbaju karakterizaciju. Ovo nije character action hack and slash igra ali borilački sistem ima četiri borbena stava, jednostavne komboe, zadovoljavajuće i lake za izvođenje specijalne poteze i pomoćna oružja koja olakšavaju kontrolu mase neprijatelja. Ovo, na kraju dana, nije ni film Akire Kurosawe ali se đavolski trudi da pokaže koliko su njegovi autori voleli filmove Akire Kurosawe, zaključno sa crno-belim grafičkim filterom sa kojim možete igrati čitavu igru ako želite, a koji se u meniju zove „Kurosawa mode“.

Ghost of Tsushima je, dakle, u dobroj meri, disertacija developera Sucker Punch koji se njome upisuju u AAA ligu, pokazujući da su savladali ne samo Sonyjeve kinematske i open world formate već i da vrlo dobro kapiraju i konkurenciju. Otud ova igra na svakom koraku praktično nudi siže čitave generacije, kombinujući ubedljivost i životnost sveta te tešku priču Witchera i Red Dead Redemption sa širinom Assassin’s Creed, odmereni tempo odmotavanja tapiserije Spider-mana, kinematske kvalitete Uncharted i The Last of Us, udobnost Shadow of Mordor, te borilački kvalitet i neverovatne animacije God of War.

Sucker Punch su, jasno, jedan od onih studija sa kojima Sony ima dugačku istoriju, koji su, baš kao i Insomniac i Naughty Dog, godinama radili igre ekskluzivno za Sonyjeve konzole, gradeći reputaciju i negujući publiku. Napor se svakako isplatio jer su posle tri voljene igre u „mascot platformer“ serijalu Sly Cooper na Playstation2, Sucker Punch imali vrlo ozbiljnu ulogu u „sazrevanju“ imidža Playstationa gde su na Playstation 3 kreirali superherojski open world serijal inFamous a koji je bio solidno uspešan (i produžio se i na Playstation 4) da bi ovo dovelo do toga da je Sony studio kupio 2011. godine. Imajući u vidu da su u pitanju bivši radnici Microsofta, cela ova kratka istorija ukazuje na ono što sam gore pričao: Sony uzgaja i neguje, Microsoft samo vadi novčanik i kurči se. Nervozan sam zbog cele Bethesda situacije, to je jasno.

Elem, iako su Sucker Punch i u ovoj generaciji napravili jednu inFamous igru – koja je bila solidna – Ghost of Tsushima je sasvim očigledno nešto što su sklapali još od samih njenih početaka, sasvim moguće i od pre nego što je Playstation 4 ušao u prodaju. Ovo je raskošan i veoma vidno skup projekat kojim na neki način Sony i uspeva da premosti jaz između istoka i zapada iznenađujuće sigurnim izvođenjem.

Naime, iako nije da u zapadnoj kulturi nema koketiranja sa nindžama, samurajima i drugim kulturnim i popkulturnim elementima japanskog nasleđa, Ghost of Tsushima je verovatno najvisokobudžetniji weebo projekat u dosadašnjoj istoriji industrije zabave. Sucker Punch su uložili krv, suze, znoj i barem pola decenije (a verovatno i više) teškog rada da proizvedu igru koja će biti „japanska“ na, iskreno, zapanjujuć način. Da nije samo meni, skromnom balkanskom gaiđinu, ovo impresivno „japanski“ svedoči i izvrsna prodaja igre u Japanu, oduševljenje japanskih igrača što su zapadni developeri i ispoštovali i skapirali japanski senzibilitet pa čak i endorsment od strane samog Toshihira Nagoshija, jedinog japanskog kreatora igara koji makar izgleda kao jakuza.

Da je Ghost of Tsushima tako uspešan u Japanu svakako ima da zahvali činjenici da je za zaplet igre odabrana prva invazija Mongola na japanska ostrva iz trinaestog veka, jedan za Japance izvanredno važan istorijski događaj jer su i ta invazija (iz 1274. godine) i njena naslednica iz 1281. bile u konačnici odbijene, a što je bila neka vrsta simboličke prekretnice za čitavu Aziju u kojoj je do tada delovalo kao da su Mongoli bukvalno nezaustavljivi. Ovo je, nagađate, za japanski nacionalni duh ravno našem kosovskom mitu pa je i Ghost of Tsushima uradio pola posla već samim izborom mizanscena. Naravno, druga polovina se sastoji u likovima i kreiranju narativa koji je usredsređen na mladog plemića iz klana Sakai koji je, kako u prvom trenutku izgleda, jedini preživeli samuraj iz prvog sukoba na ostrvu Tsushima sa mongolskom invazionom armijom. Jin Sakai u rat kreće rame uz rame sa stricom – jer je majku a kasnije i oca odavno sahranio zahvaljujući sukobima između samurajskih klanova na ostrvu – Gospodarem Shimurom a koji je namesnik samog Šoguna za Tsushimu, kao i sa prijateljima koje zna od detinjstva i pokolj koji japanske snage dožive, pogotovo kada Mongoli – a što je istorijski autentično – primene inovativna eksplozivna oružja i praktično satru čitavu odbranu otoka u jednoj bici je osvešćujuće iskustvo. Jin Sakai jedva preživljava, zahvaljujući snalažljivoj lokalnoj ženi-lopovu po imenu Yuna koja od njega očekuje zahvalnost i pomoć u oslobađanju brata što su ga kidnapovale invazione snage saznavši za njegovu visoku kovačku ekspertizu. Jin negde u isto vreme saznaje i da mu je stric živ ali zatočen kod mongolskog ratnog vođe, Khotuna Khana, a kako je u pitanju visoki vojni zapovednik u japanskoj hijerarhiji, Kahn se nada da će Shimuru privoleti da mu izrazi lojalnost kako bi se zaustavila trvenja između okupacionih snaga i lokalnog stanovništva, ne bi li se na miru pripremala dalja invazija na glavni deo Japana.

Ova vrlo tipična politička priča spretno je upletena sa idejom da Jin Sakai, kako bi uopšte pomislio da može svojeručno da utiče na tok rata, mora da odbaci veliki deo onoga što ga je stric od detinjstva učio i da samurajski kodeks i čast zameni za ratna lukavstva i taktike koje bismo danas nazvali terorističkim.

Da odmah bude jasno: ovde su autori sebi uzeli veliku kreativnu slobodu jer „kodeks samuraja“ odnosno bushido kako ga danas shvatamo, ne da nije postojao u trinaestom veku nego je praktično delo pop-kulturnih autora iz devetnaestog veka koji su romantizovali samurajske priče i istoriji dodavali solidnu količinu fikcije. No, Ghost of Tsushima i jeste fikcija koja omažira fikciju pa je i Sakaijev put od vojnika spremnog da umre boreći se uz svog jitō-a, strica Shimuru, do legendarnog „Duha Cušime“ koji štiti lokalno stanovništvo, sveti se za nepravde koje su im nanesene i mongolskoj vojsci uteruje strah u kosti kada mu se samo pomene ime, veoma dobro trasiran. Priča, iako sasvim predvidiva, uspeva da svojim protagonistima udahne dovoljno (makar filmske) autentičnosti da osetimo tu težinu odluka koje se donose i potisnute a zatim šikljajuće emocije koje te odluke prate. Kada Jin počne sa svojim solo-gerilskim pohodom na Mongole on je i sam nespreman da napusti samurajski kodeks časti a igra vrlo uspelo pokazuje – a da nas ne ponižava sricanjem „poruke“ tako da je slučajno ne propustimo – kako Sakai postepeno shvata da je njegova dužnost na kraju pre svega prema stanovništvu kome samuraji duguju zaštitu i podršku a manje prema drugim samurajima čija je kruta lojalnost kodeksu i tradiciji dovela do spektakularnog poraza i ostavila nejač Tsushime da stenje pod agresorskom čizmom.

Jin je pritom lik vrlo pročišćene vizije koji, kada jednom odluči šta mu je cilj i zbog čega za njim ide, nema daljih moralnih dilema. Negde pred kraj igre on će sam za sebe izjaviti da je ratnik bez časti, ali svi njegovi postupci u igri pokretani su najplemenitijim osećajem dužnosti koje samo jedan vrlo idealizovan – ali u fikciji svakako preko potreban – plemić može da ima prema narodu. Autori scenarija i dijaloga pritom su vrlo dobro pazili da odmere Jinovu karakterizaciju tako da on ima jednu izraženu humanu dimenziju a da i dalje ostane čvrsto utemeljen u plemićkom, blago uštogljenom kalupu. Jin je plemić u onom idealnom smislu jer ništa ga do kraja igre (pa i nakon njenog kraja, kada možete da igrate ne biste li ostatke mongolske okupacione vojske proterali sa otoka) ne skreće sa njegove misije, ni uspomene na porodicu koje nabujaju kada sretne ženu što ga je kao dečaka pazila i koja danas, pomalo izgubljena u izmaglici demencije, otkriva da je njegovom ocu bila nešto više od sinovljeve guvernante, ni prijateljstva koja usput sklopi, sa ljudima i ženama koji imaju svoje planove, ambicije i želje, ni potencijalna romansa… Sakai u početku igre radi jedino na tome da oslobodi strica kako bi ovaj poveo kontraofanzivu protiv Mongola a kada ga se stric, jedan prefinjeno napisan i odglumljen tradicionalni vojni karakter, praktično odrekne jer je Jin prekršio pravila i prema Mongolima se ponašao kao da nije samuraj, ovaj stoički prihvata ideju o doživotnom izgonu iz plemićke kaste i usredsređuje na dalji rat.

Narativ pritom ima zaista lepu višeslojnost u kojoj se vidi da Jinovo posezanje za nekim „nepriličnim“ taktikama proizvodi pojačani teror Mongola i veće patnje stanovništva, a da je ovo u priču ubačeno dovoljno prirodno i ne kao puki komentar na modernije ideje o gerilskom otporu i terorizmu na okupiranim teritorijama (iako kao takav komentar sasvim dobro funkcioniše).

Priča je dobra iako, kako rekosmo, predvidiva, jer je i dobro napisana, izuzetno dobro prevedena na japanski a zatim i vrhunski odglumljena i režirana sa kvalitetom kinematika koji skoro da nema parnjaka u videoigračkom medijumu. No ovde i vredi napraviti par opservacija:

Ghost of Tsushima u toj svojoj weebo autentičnosti uspeva i da pokupi dobar deo tradicionalnog japanskog nacionalizma. Verovatno sasvim namerno, i priča zbog toga zaista i deluje autentičnije, ali jeste primetno do koje su mere Mongoli ovde prikazani kao svirepa, nemilosrdna osvajačka vojska koja ubija, pljačka i muči, sa prizorima tela nabijenih na koplja i ostavljenih ispred ulaza u opustošena sela, spaljenim naseljima, rasporenim leševima na šumskim puteljcima i, u jednoj od pod-priča, sadistički osakaćenim monahom kome su udovi spaljeni a on ostavljen da živi kao opominjući primer drugima. Igra je u drugim elementima višeslojna ali prikaz neprijatelja je vrlo jednoznačan čak i uz prilično harizmatičnog Khotuna Khana u ulozi glavnog negativca.

Takođe, pored sve priče o Kurosawi i režiserima njegove generacije, ne treba ispustiti iz vida da su samurajski filmovi iz pedesetih i šezdesetih skoro svi odreda – barem oni poznatiji o kojima sam (nekim od njih) i pisao poslednjih meseci – bili kritičke disekcije klasičnog samurajskog narativa kako onog iz devetnaestog veka, tako i onog od pre Drugog svetskog rata. Kurosawa, Kobayashi i njihove kolege su samurajske narative koristili kao predloške za psihološke analize ili sociopolitičku kritiku idući vrlo često direktno kontra u odnosu na klasični samurajaski pop-narativ. Ghost of Tsushima ovo nema i mada, da ne bude zabune, njegov glavni junak svakako pokazuje da se ponekad zbog više ideje mora napustiti kodeks što se smatra svetinjom, ovo je i dalje u okviru jedne vrlo tradicionalne herojske naracije.

Mehanički, Ghost of Tsushima je jedna od najudobnijih igara ikada. Ovo je ne samo open world igra koja pazi da vas ne zapljusne neizdrživom količinom ikona na mapi koje označavaju interesantne lokacije, već ih pušta dozirano i na kašičicu, već je u igri sve, od mape pa do interfejsa uglancano do neverovatnog sjaja. Mapa igre je jedna od najfunkcionalnijih u mom čitavom igračkom stažu sa jasno i pregledno izloženim informacijama, prirodnim sponama sa menijem koji vodi računa o pričama i misijama, i izuzetno udobnim fast travel opcijama koje, uz kratka vremena učitavanja novih lokacija*, znače da je čišćenje mape veoma ugodan proces. Ghost of Tsushima je jedan od retkoh open world naslova ovakvog budžeta koji mi nije bilo glupo da upalim i kada na raspolaganju imam samo petnaestak minuta vremena jer je odrađivanje jednog ili dva opciona zadatka a koji blago doprinose unapređenju nečega u Sakaijevom borilačkom repertoaru (zdravlje, zalihe „odlučnosti“, slotovi za amajlije) udobno i brzo. Čitao sam kritike da su ove misije i zadaci u Ghost of Tsushima trivijalne i dosadne i ovo je svakako istina u meri u kojoj je to istina za praktično svaki savremeni open world naslov, no, Ghost of Tsushima ima na svojoj strani taj prelepi svet u kome je zadovoljstvo i samo prejahati od tačke A do tačke B, kao i lakoću sa kojom se ovi zadaci obavljaju.

*u Sucker Punchu tvrde da su morali veštački da ih malo produže jer igrači ne bi mogli da pročitaju savete na ekranu tokom učitavnaja, što deluje kao puko hvalisanje ali činjenica je da su vremena učitavanja iznenađujuće kratka

Jer sam Jin je vrlo pokretan lik, sa konjem koji je 99% vremena udaljen samo jedan zvižduk od vas i vrlo kadar da vas prenese preko gotovo svakog terena (a kada ga i morate napustiti zbog vertikalne površine ili reke koju morate sami preplivati, dotrčaće čim ponovo zviznete na terenu koji mu je pristupačan, teleportujući se nepogrešivo iz pravca u kom ne gledate) i akrobastkim sposobnostima na kojima bi mu pozavideo i Nathan Drake. Naravno, Sucker Punch jesu studio koji je svoju reputaciju izgradio trodimenzionalnim platformskim igrama pa je nimalo iznenađujuće videti kako Jin Sakai skače uz litice, koristi kuku sa konopcem i vere se po granama, uz animacije u kojima se veoma dobro vide pokreti još iz doba Slya Coopera ili inFamousovog Colea MacGratha.

Dalje, interfejs je zapanjujuće udoban. Sakai koristi nekoliko vrsta oružja i oruđa za bacanje – pored verne katane koje je jedino glavno oružje što ćete imati – i četiri borilačka stava koji su podešeni da mu daju prednosti u odnosu na različite klase protivnika i igra je iznenađujuće efikasna u tome kako L2 i R2 tastere koristi kao modifikatore kojim pronalazite put do alatke ili stava potrebnih vam u datom trenutku. Sakai se uglavnom bori sa mnogo brojnijim neprijateljem i lakoća sa kojom možete menjati taktiku u letu je jedan od indikatora koliko je ova igra dugo i temeljito testirana pre nego što je puštena u narod.

Kako i naslov igre sugeriše, biti „duh“* je jedna od osnovnih filozofskih vrednosti što ih Jin usvaja kada krene u svoj rat protiv stranog zavojevača. Od toga da nema stalno mesto boravišta i da čak i njegovi jataci i saradnici ne znaju gde je većinu vremena (po principu „ne zovite vi mene, ja ću vas“ gde oni strpljivo čekaju na određenim mestima na mapi da im se Jin javi kako bi krenuli u narednu zajedničku misiju), pa do toga da Jin u mongolska utvrđenja ulazi tajno, šunjajući se po visokoj travi i koristeći rupe u ogradi, napadajući s leđa i iz prikrajka i bežeći po žicama razapetim između šatora, trujući ih otrovnim strelicam a i okrećući jedne na druge, ovo je igra u kojoj je koncept šunjanja, prikradanja, prikrivanja vrlo značajan, kao kontrast samurajskoj ideji gledanja protivnika u oči i maltene sportskog odnosa u borbi, ali i kao mehanika koja omogućava da jedan čovek porazi desetine teško naoružanih neprijatelja u prostranim logorima i utvrđenjima.

*japanski skript koristi izraz „kuroudo“, a što bi značilo „mračna osoba“

Ghost of Tsushima nije stvarno „stealth“ igra, već u najboljem slučaju akcioni naslov sa razrađenim šunjačkim podsistemima. Udobnost ovde podrazumeva i da je veliku većinu vremena igrač u daleko povoljnijem položaju od protivnika, pa je „obaveznost“ šunjanja retko na programu. Većinu vremena se možete šunjati onoliko koliko vam je zgodno, da počistite straže i oslabite mongolske snage asasinacijama s leđa ili krovova drvenih zgrada pre nego što pređete u otvoreni napad, a samo retke misije zahtevaju obavezan „stealth“ pristup.

Zapravo ovo i jeste jedna od retkih neudobnosti Ghost of Tsushima, a dobro poznata igračima akciono-šunjačkih igara, kada igra koja vam je do tada dopuštala slobodan prelazak iz jednog u drugi mod igranja odjednom zahteva da se isključivo šunjate i prekida igranje ako vas protivnici spaze. Ovo je, naravno, frustrirajuće, jer 90% vremena možete neuspešno šunjanje odmah konvertovati u (uspešnu) borbu i u jednom tečnom, neprekinutom kontiunitetu zadržati sopstveni delatni suverenitet, možda ponovo prelazeći u mod šunjanja kada eliminišete najbliže protivnike. No, neke od misija, pogotovo pri kraju igre, zahtevaju uspešno šunjanje, bez ubijanja protivnika i prekidaju se kada budete primećeni što je, ovako sve na gomili, recept za blagu nervozu.

No, ovo je skoro pa zanemarljivo mali deo igre i čak i misije u kojim Mongoli drže taoce što će biti ubijeni ako se u logoru podigne uzbuna se uglavnom mogu rešavati kombinacijom šunjanja i borbe, ako ste pažljivi i u borbi pazite na indikatore i eliminišete neprijatelje koji su krenuli direktno na taoce. Veoma cenim što se igra u ovim delovima postavlja nepristrasno i omogućava igraču da, ako je dovoljno vešt, misiju savlada bilo kojim pristupom ili njihovom kombinacijom.

Kada do borbe dođe i ispaše se katana žedna mongolske krvce, Ghost of Tsushima podseća da smo, srećom, uglavnom izašli iz istorijskog perioda u kome je imitiranje borilačkog sistema iz Arkham igara bio recept fotokopiran od jednog do drugog AAA studija. Marvel’s Spider-man i God of War, obe Sonyjeve 1st party igre iz poslednjih par godina su postavile koordinate između kojih se Ghost of Tsushima udobno smešta, dajući igraču pomenuta četiri stava koji su redom korisni protiv mačevalaca, vojnika sa štitovima, kopljanika i teških oklopnika i za svaki od stavova po par prostih komboa koji se lako memorišu i izvode. Ovde nema kompleksnih unosa i većina komboa se dobija samo ritmičkim pritiskanjem jednog jedinog dugmeta, a da borba ipak ima odrerđenu taktičku dubinu potrebno je promišljeno ocenjivanje kojim redom koristiti snažnije a sporije ili slabije a brže napade. Relativna jednostavnost unosa komandi i „pametni“ algoritmi koji modifikuju poteze u zavisnosti od okolnosti (ponekada će Jin udariti protivnika nogom, recimo, a da to nije deo „spakovanog“ komboa, a pariranja su često situaciono određena) ovde oslobađa igrača da razmišlja upravo o taktici i promišlja kako da četiri vojnika različitih klasa koji ga napadaju u isto vreme pobedi menjajući stavove, skraćujući svoje napade i koristeći kunai bodeže da ih na trenutak zaslepi, dimne bombe da se izgubi u magli, ili granate sa crnim barutom da ih obori na zemlju.

Borba je vrlo „poštena“ u smislu da igra ne radi nikakve automatske korekcije za distancu niti ima „tvrdo“ zaključavanje mete tako da je stalno potrebno kretati se smisleno i paziti na to koga zaista napadate u gomili protivnika. S obzirom na količinu masovnih scena koje skoro da dostižu Dynasty Warriors nivo masovki, to da se povremeno desi da napadnete neprijatelja koji vam nije prioritetan je sasvim razumljivo, ali opet, ovo nije igra u kojoj se greška u borbi nužno preskupo plaća. S druge strane, preciznost se veoma lepo nagrađuje. Igra ima sistem pariranja sličan Sekirovom (samo mnogo manje zahtevan) gde perfektno pariranje, dakle, pariranje u poslednjoj fazi protivničkog napada ne samo da daje divnu usporenu animaciju i otvaranje šanse za kontranapad već i – ako nosite prave amajlije – obnavlja zalihe zdravlja i odlučnosti. Pomenuta odlučnost, pak, slično Spajdermenovom fokusu, dopunjava se uspešnim napadima, a birate kada da je trošite na obnavljanje zdravlja ili izvođenje ubitačnih specijalki. U zatvaranju kruga, specijalke se izvode prostim pritiskanjem dva tastera u isto vreme pa je opet samo pitanje to da li je u pitanju taktički najoportuniji trenutak za njih. Sumarno, Ghost of Tsushima ne imitira japanske poredloške u domenu borilačke mehanike i zapravo se sa svojim blago pojačanim realizmom oštro razlikuje od Sekiro ili Nioh. To cenim.

Ovo sve do izražaja dolazi najviše u duelima jedan-na-jedan koji su među najatraktivnijim momentima u igri. Sa one „lošije“ strane, iako ove borbe deluju kao bosfajtovi (protivnici imaju dugačke skale zdravlja i skloni su blokiranju, te dužim kombo napadima), one su skoro identične međusobno sa svega par različitih stillova borbe koje će protivnici, svi do jednog naoružani katanama, koristiti. Sa one bolje, ovo su veoma stilizovane borbe sa posebno dizajniranom kamerom, kinematskim uvodima, neretko na egzotičnim, fotogeničnim lokacijama. U ovakvim borbama shvatate koliko je bitno da su inputi za napade prosti jer ovde nećete izvoditi dugačke kombo stringove kao u Bajoneti već posmatrati protivnika kako biste parirali ili se izmakli napadu u zadnji čas i, uživajući u polusekundnom usporenom vremenu, zarili mu katanu u bubreg sve vrebajući priliku da izvedete neki od posenih napada koje ste naučili tokom igre.

Jinova se i borilačka i šunjačka ekspertiza proširuju kako igrate dalje, sa otključavanjem novih tehnika i olakšanja. Neka su proširenja vezana za narativ (borilački stavovi, recimo) a neka (eholokacija protivnika u okruženju, brže kretanje u čučnju, vraćanje zdravlja kroz uspešna pariranja,lanci multiplih asasinacija, duža skala zdravlja ili odlučnosti itd.) su vezana za slobodno istraživanje sveta igre. Ovo je, svakako, mesto na kome open world igre pobeđuju ili ginu i moram da priznam da sam imao blagu zebnju razmišljajući koliko će mi dosadno biti da radim banalne posliće kako bih otključao veći deo Jinovog drveta sposobnosti. No, i ovde je igra u prvi plan postavila udobnost i otkrivanje svetilišta i oltara, „stubova časti“, prirodnih basenčića sa vrućom vodom i drugih korisnih punktova u okruženju uglavnom je zgodna usputna aktivnost, vezana za praćenje indikatora koji se dozirano pojavljuju na mapi ili sleđenja lisica ili zlatnih ptica koje vas vode do neke od bitnih tačaka.

Ovde treba naglasiti da je jedna od udobnosti i čisto vizuelnog tipa. Igra je načelno izuzetno vizuelno dinamična ali prevashodno na ime prelepo animiranog okruženja. Ovde nemate šumu indikatora i komada interfejsa po ekranu u svakom momentu i igra se momački upire da nedijegetičke elemente interfejsa drži sakrivenim koliko igda može. Tako se indikatori za obeležene ciljeve pojavljuju tek kada im sasvim priđete, interfejs za menadžment inventara se vidi tek kada pritisnete L2 ili R2 a smer u kome treba da idete prema odabranom cilju pokazivaće vam vetar koji će duvati na tu stranu.

Uopšte, autori su se veoma potrudili da se atmosfera ne narušava, pa vas tako do Inari svetilišta vode crvene lisice, kada Jin legne u topli izvor vode igra će igrača pozvati da kontemplira na neku od Jinu važnih tema, a tu je i meditacija na samotnim mestima u prirodi tokom koje sastavljate haiku pesme od grupa ponuđenih stihova. Postoji i posebna komanda za sviranje šakuhači frule, a Jin može da nauči nove teme od zrikavaca koje sakuplja u kavezima razbacanim po osvojenim japanskim logorima.

U globalu, dakle, Ghost of Tsushima je igra prosto idealna da se igra ležeći na trosedu, lenjo istražujući prelepo okruženje, prateći let ptica ili tražeći pogledom stubove bele pare na obzorju da dođete do narednog izvora prirodno vruće vode ili trčeći za lisicama po kamenjaru, nalećući na mongolske patrole i brutalno se sa njima obračunavati da oslobodite zarobljene seljake (koji će vam često dati informaciju što će, opet, na mapi otključati indikator za neku opcionu misiju), loveći medvede i veprove čije kože razmenjujete za vredne delove opreme. Ovo nikako nije igra koja zahteva užasnu koncentraciju i brzinu reagovanja koja se meri delićima sekunde – za tako nešto paralelno sam igrao Dark Souls* i Ultrakill – već igra koju je prirodno upaliti kada dođem kući posle odvratnog radnog dana i poželim samo da se opustim.

*da, da, opet. Na Switchu, hvalamolim.

A opet, ovo je i igra koja dobro razume da ne sme da bude sasvim dinamički ravna pa tako unutar nje imate dugačke priče vezane za pojedinačne likove koje isprva samo želite da regrutujete za svoju misiju ali do kraja budete učesnici njihovih životnih preloma, tragedija ali i pobeda uprkos svemu i ovo su solidni pastiši samurajskih skaski sa svim emotivnim krešendima koje očekujete i odlično pogođenim karakterizacijama koje zaista deluju uverljivo „japanski“. Najizrazitije kulminacije u igri su, naravno, velike narativne misije osvajanja strateških tačaka na mapi gde su Mongoli utvrđeni i čiji pad pomera čitavu priču dalje. Ovo su šunjačko-borilačke ekstravagance iz više delova često sa spektakularnim masovnim borbama u kojima Sucker Punch majstorski pokazuju da Playstation 4 može da uradi mnogo više nego što smo i mislili da je moguće. U ovakvim borbama zaista se osećate delom kao legenadrni Duh Cušime, ratnik koji ne inspiriše samo pričama i mitologijom već i učinkom na bojištu koji kod Mongola izaziva paniku a kod saveznika nadahnuće, ali i kao jedan od desetina ratnika koji mašu oružjem skoro na slepo, dok se ljudi u nerazaznatljivim uniformama bore jedni protiv drugih, urlajući i podsećajući da je rat pre svega i na prvom mestu suženje vida i nerazaznatliv haos. Da igra uspeva da oba osećaja izazove u istom trenutku, dajući vam i superiornu kontrolu ali i tu senzaciju da ste poneseni plimom rata i da zapravo ne znate gde ćete završiti – to je veliko dostignuće developera.

Ako ni to nije dosta, igra svoj omaž samurajskim filmovima daje i kroz posebne podsisteme vezane za borbu, recimo kroz „standoff“ mehaniku gde neprijateljskog predstavnika možete izazvati na duel pre borbe sa čitavom grupom i gde, ako ste mirni i brzi na okidaču možete pobiti sa po jednim jedinim udarcem čitavo protivničko odeljenje. Kasnije u igri dobija se i mehanika terora gde ćete ubijanjem konsekutivnih protivnika bez toga da sami pretrpite štetu napuniti merač koji vam omogućava aktiviranje posebnog moda ratnog ludila gde ekran pocrveni a protivnici beže od vas i gde ćete trojicu protivnika za redom moći da posečete samo jednim udarcem. Ovo je, moram li da naglasim, veoma atraktivno.

Ghost of Tsushima je, ako to do sada nije bilo jasno, prelepa igra po mnogo osnova. U prvom redu, kako rekoh, Sucker Punch su ušli u metalnu utrobu Playstation 4, reklo bi se dublje nego i Sony Santa Monica, Naughty Dog i Insomniac pre njih, kreirajući zapanjujuće živ, vibrantan svet koji, istina je, čini da ventilator u konzoli zvuči kao helikopter pred poletanje, ali koji je za gledanje čista magija. Lelujanje trave na vetru, trčanje srna ili divljih prasića po šumi, krošnje drveća kroz koje se probija sunce, polja krvavo crvenog cveća na mesečini, zatalasana površina reke, let vilinih konjica oko vaše glave, latice bambusa ili lišće koje vam se kovitla oko nogu na vetru, onda pogled na susedno brdo gde se dvojica Mongola iz zalutale patrole bore sa medvedom, pa odlazak u severni deo ostrva i gaženje svežeg, devičanskog snega dok krošnje drveća okovane ledom sijaju kao da nisu sa ovog sveta – sve ovo ukazuje na istinu na da su igre na kraju hardverske generacije toliko napredne da sebe morate da podsećate da prve igre iz naredne generacije neće izgledati ovako dobro.

Ali nije samo stvar u okruženju. Tu su i animacije, koje su fantastične. Ne samo u smislu da me boli kad i pomislim koliko stotina (hiljada?) časova je potrošeno na performance capture ljudi i životinja kako bismo imali realistične prizore uzjahivanja i sjahivanja sa konja, skakanja sa i na konja, pariranja svih mogućih oružja, padova sa različitih visina, skokova i kotrljanja po zemlji, dostojanstvenog klanjanja pred oltarom, spuštanja u položaj za meditaciju, veranja po vertikalnoj litici, već i u tome kako Sonyjevi studiji sve te animacije uspeju da spoje povezujućim frejmovima koji čine da sve izgleda sasvim prirodno, skoro isplanirano da se pređe iz jedne radnje u drugu iako je igrač sam u tom trenutku odlučio šta će da radi.

Sve je to toliko dobro da mi je ovo verovatno prva igra zbog koje sam zažalio što moj originalni Playstation 4 može da snima video samo u 720p čime su zabeležene uspomene iz ove igre ipak vidno slabijeg kvaliteta od raskoši pred mojim očima dok sam je igrao. S druge strane, potpuno svesni koliko je igra lepa, Sucker Punch su „photo mode“ mapirali na desno dugme D-pada prosto zazivajući igrača da stalno zaustavlja scene i, okrećući kameru oko njih i koristeći raskošne opcije za filtere, dubinu sočiva, promenu doba dana, vremenskih uslova itd. kreira izuzetne fotografije. Svi skrinšotovi kojima sam ilustrovao ovaj tekst su napravljeni direktno u igri i bez ikakvih naknadnih intervencija aploudovani na host sajtove. Pa vi vidite.

Neću ni da pominjem dizajn oklopa koje Jin nosi, kaciga i maski koje stavlja na glavu, gizdavih ukrasa za lukove i korice za svoju katanu, ali hoću da kažem da pored muzike koja je i sama potpuno u skladu sa japanskom tradicijom i izuzetno se ugađa sa okruženjem (udaraljke, šamiseni, frule…), Ghost of Tsushima ima i zapanjujuće dobru lokalizaciju na japanski sa savršenom glasovnom glumom. Priznajem da sam se plašio da će scenario, napisan na engleskom i ipak, pored svega verovatno utemeljen na američkim žanrovskim tropima, na japanski biti preveden na nedovoljno dobar način. Ne da sam sad ja neki poznavalac Japanskog, daleko od toga, ali jeste me brinulo to da ću odabrati da umesto na engleskom pedeset ili šezdeset sati igre provedem slušajući japanski a koji možda neće biti na nivou na koji su me navikle, recimo, Yakuza igre. No, ispostavilo se da sam bez razloga strepeo. U jednom monumentalnom dostignuću, japanska lokalizacija je toliko dobra da poznavaoci vele da je japanski dijalog dublji i suptilniji od engleskog originala sa vrlo tipičnim korišćenjem zamenica i intonacija da se izgovorenom doda neizgovoren smisao.

Na kraju? Ghost of Tsushima je igra koja je uspela da umakne kletvi open world igara samo tako što je u svakom elementu dizajna prioritet očigledno bio udobnost, udobnost kojom se igrač oslobađa da iskoristi svoju volju i, jelte, delatni suverenitet, da bi radio ono što želi. Sve ostalo, dobra priča i odličan kinematski stil, prelepa grafika i animacija, kvalitetna borba i neopterećujuće sakupljaštvo – sve to je, čvrsto verujem, proizašlo iz te prve i osnovne ideje da igrač mora da bude slobodan da odlučuje u svakom trenutku. Tim je i lakše svariti relativno staromodan dizajn misija, jednostavan stealth i borbu koja zahteva dobru taktiku ali ne i sumanute reflekse (osim u standoff momentima u trećem činu gde je skoro pa matematički nemoguće ragovati na vreme). Ghost of Tsushima je, dakle, definicija „widescreen“ igranja, spektakl za oko i uho i jedan umirujući, prijatan jorgan za dušu i emocije sa svojom konzervativnom ali dobrodušnom (anti)herojskom pričom i svetom u kome je zadovoljstvo samo postojati. Ghost of Tushima neće biti moja igra godine, ali će biti prijatna uspomena na 2020. i zalog da naredni rad Sucker Punch očekujem sa mnogo pozitivne anticipacije.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 26 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Nije ova protekla nedelja bila toliko loša koliko sam ja loš čovek. Ali i loši ljudi zaslužuju dobru muziku – to je pravilo koje nećemo kršiti. Tokom nedelje smo čuli iznenađujuće mnogo dobrog speed i thrash metala pa hitamo da to i još mnogo više (sjajan grindcore!!!!! izvrstan stoner rock! zapanjujuća progresiva!!!!!) podelimo sa auditorijumom zemlje (A i drugih zemalja!) koja će uskoro dobiti turističku atrakciju: jezero nazvano po još živom čoveku koji u toj zemlji nikada nije bio. Ridžojs!!!!!

Krećemo sa blek metalom i to – nežnim i atmosferičnim. Švedski jednočlani bend Frozen Dreams izbacuje albume ko na traci. The Eclipse of Eternity je već drugi ove godine i ovo je, u okvirima one-man black metal konceta, prilično dobro. Weird, koji sve ovo svira i peva ima smisla i za komponovanje i za produkciju pa su ovo vrlo skandinavske, vrlo epske pesme urađene u svedenom, prijatnom aranžmanu, sa odličnim zvukom i miksom. Omot je prelep i ovo je u celini lepo:

 

https://frozendreams.bandcamp.com/album/the-eclipse-of-eternity

 

Prošlonedeljni al dobar pa još britanski, treći album benda The Internal Sea, pod nazivom Negotium Crucis nudi izvrsne pesme, sjajnu produkciju i jednu robusnu, razuzdanu izvođačku sigurnost koja šarmira. Ovo je organski, ručno rađen blek metal sa himničnim refrenima i jednom pobedničkom atmosferom, ali i sa vrlo oštrim zvukom i agresivnom svirkom baš po mojoj meri. Odlično:

 

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/negotium-crucis

Ne znam koliko ljudi ima u grčkom bendu Goat ali njihov je prvi snimak, Promo 2020, obezbedio sa svoje dve pesme (plus jednim introm) da ću ih pratiti u budućnosti. Ovo je sirov, vrlo energičan i napaljujući black-death metal stare škole ali sa vrlo lepom savremenom produkcijom. Goat sviraju furiozno, testerišući po gitarama i premlaćujući bubnjeve iz sve snage, ispunjavajući obećanje da je ovo za ljubitelje Beherita, Sarcofaga i Blasphemy ali sve umotavajući u kvalitetan, moćan miks. Sjajno:

 

https://askio-productions.bandcamp.com/album/goat-promo-2020

Dvočlani ekvadorski Satanic Count nudi vrlo bazičan ali dopadljiv blek metal na drugom albumu, UtterHell Scorn. Ovo je parada testerisanja po gitarama,  organskih blastbitova i vriske koja ima taman dovoljno harmonskih ideja da ne bude dosadna već prijatno predvidiva. Volim blek metal bendove koji ne filozofiraju već imaju osećaj za žanr i sviraju ga bez rezervi. Satanic Count su takav bend a ovo je i sasvim prihvatljivo producirano:

 

https://sataniccount.bandcamp.com/album/utterhell-scorn

Poljaci Cursebinder debituju istoimenim EP-jem sa pet pesama kvalitetnog, vrlo standardno poljskog blek metala koji lepo spaja čvrstinu i agresivnost sa melodičnošću i atmosferom. Ovo je vrlo dobro producirano i napisano i ima i solidno trajanje pa se radi o ubedljivom prvom iskazu:

 

https://cursebinder.bandcamp.com/album/cursebinder

 

Finski blek metal bendovi Kalmankantaja i Iku-Turso su već pominjani na ovim stranama – uglavnom po dobru – pa je vrlo kul to što sada imaju split kasetu. Tj. imaće je naredne nedelje ali se materijal već da čuti na Bandcampu. Oba benda su poznata po svom melodičnom, atmosferičnom zvuku pa je unapred jasno šta ćemo ovde dobiti, ali oba benda su i daleko od atmoblek proseka i imaju prefinjen, osoben pristup atmosferi, sa dobro napisanim pesmama i odličnim osećajem za mračan, preteći a opet primamljiv štimung. Odlična priča:

 

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli

 

Proscription su takođe iz Finske ali to što na debi albumu, Conduit, zvuče vrlo američki imaju da zahvale činjenici da je osnivač, gitarista i pevač – Amerikanac. Terry „Christbutcher“ Clark je karijeru započeo u Koloradu ali živi u finskoj već duže od decenije i tamo je imao uspešan projekat Maveth po čijem je razlazu, 2017. godine osnovao Proscription. Conduit je dobro producirana, kvalitetno odsvirana ploča black/ death metala koji mene nešto ne obara na pod originalnošću ili kreativnošću ali ne mogu da kažem da je ovo neinspirisano ili da muzičari ovo ne sviraju sa dosta strasti. Po zvuku negde između Immolation i, recimo, Emperor, Proscription se ovde pokazuju u dobrom svetlu po pitanju komponovanja i aranžiranja, sa pamtljivim temama koje izranjaju iz tamne močvare rifova i dubokih vokala i ovaj  debi album je vrlo solidan iskaz:

 

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/conduit

Da ostanemo još malo u Finskoj, pre neki tjedan smo pohvalili novi album Blood Red Fog, a dvojica članova ovog projekta su sada izdala i novi album sa svojim drugim projektom, Sammas’ Equinox. Ovaj projekat, gde su još pojačani basistom po „imenu“ Voidraugr (što mi deluje kao englesko-islandski portmanto za prazninu i demona, ali možda intenzivno grešim) je u jednoj drugoj ravni blek metala od Blood Red Fog a prvi album, Tulikehrät, koji izlazi za par dana, traje vitkih 32 minuta i nudi sirov ali melodičan i epski blek metal sa nepogrešivo skandinavskim mirisom. Ovo je muzika koja kroz svoj borbeni, drusni ritam, oštre gitare i psihodelične klavijature vrlo jako posreduje tu estetiku severa, hladnoće koja je istovremeno strastvena i uzdržana, dotičući se mitova i legendi na jedan simpatičan način. Blago muljava ali organska produkcija se ovde savršeno uklapa. Odlično:

 

https://sammasequinox.bandcamp.com/album/tulikehr-t

https://youtu.be/3rtVv7M3K0c

 

Prvi album čikaškog jednočlanog projekta Annihilus, Ghanima počinje vrlo mučnom, sporom ali i neočekivano melodičnom pesmom Epilogue i to dosta govori o tome kakav album ovde imamo. Ovo jeste blek metal, ali je u isto vreme i izvan žanra, spajajući blek metal izraz sa sludge, noise ali i synthwave elementima. Ima, naravno, mnogo bendova, posebno jednočlanih, ovog tipa na Bandcampu ali Annihilus se izdvaja i kvalitetom i vizijom. Naravno, ljubitelji stripa i naučne fantastike prepoznaće u imenu autora referencu na Fantastičnu četvorku a u imenu albuma i nekim tekstovima reference na Franka Herberta i Neila Gaimana, no album se i bez „predznanja“ sluša kao abrazivna ali prijatno kinematska ploča bučne, konfrontativne ali lične i izražajne muzike:

 

https://annihilus-sounds.bandcamp.com/album/ghanima

Rusi Dor Feafaroth su vrlo dobri na EP-ju IX Arcan čije su dve pesme snimljene odavno ali do sada neobjavljene. Bend svira još od devedesetih pa je IX Arcan demonstracija izvrsnog vladanja formom i ovo su odlično napisane pesme bazirane na rifčinama, moćnom ritmu i virštanju koje ipak imaju minimalno neophodnu količinu melodičnosti da uđu pod kožu. Vrlo kvalitetana produkcija, takođe:

 

https://dorfeafaroth.bandcamp.com/album/ix-arcan

 

Mysthicon je poljski „misteriozni“ projekat začet 2015. godine od strane članova Vader, Lux Occulta, Hate i Batushka što je prilično jaka reprezentacija ondašnjih death i black metalaca. Na Metal Archives se i dalje svi članovi vode pod pseudonimima, ali prvi album, Silva – Oculis – Corvi nam makar otkriva da su za zvuk albuma odgovorni članovi Decapitated, Behemoth, Agressiva 69 i Sweet Noise, štagod to značilo. I, mislim, štagod, ovo je previše mistifikacije za ploču koja je okej ali me nije sad nešto sravnila sa zemljom. Mysthicon, s obzirom na kombinovani pedigre autora zvuče prilično low key, praveći kombinaciju black i death metala sa nešto doom dodataka koja je simpatična, sa dobrom produkcijom i lepim rifovima ali koja zapravo nema onoliko drame kako bih očekivao od članova Hate ili Vader. Ovo je taman, mračan black-death zvuk sa lepim prelivom melodije ali bez aranžmanskih uzbuđenja koja bi barem mene sad nešto zatekla nespremnog. Ipak, sasvim fin album koji samo možda ne dobacuje do visine hajpa što ga je najavljivao. Al lep omot:

 

https://mysthicon.bandcamp.com/album/silva-oculis-corvi

Grčki Varathron je snimio svoj prvi živi abum. Glorification Under the Latin Moon već nazivom sugeriše da je rađen u južnoj Americi i, tako je, ovo je snimljeno prošle godine u Sao Paolu, a bend na ovaj način obeležava trideset godina krvavog rada. I ako volite Varathron, ovo je obavezna lektira. Album počinje kako i treba, epskim introm i prelaskom u jednako epsku Ouroboros Dweller i dalje sve ide po programu, sa petnaest muzičkih komada i kvalitetom miksa koji je dovoljno dobar da isprati višeslojnost muzike a dovoljno sirov da prenese štimung žive svirke. Varathron su klasičan grčki blek metal sa mnogo epike i folklornih motiva u svirci i ovaj album je izvrstan presek njihovog opusa:

 

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/glorification-under-the-latin-moon

Japanci Bafomet su svoj demo The Black Flame Still Burning sami objavili još u Junu ali je sada stigla i propisna kaseta za Goat Lordth Records iz Kuala Lumpura. Divan primer andergraund saradnje i potpuno u skladu sa muzikom koja je divan, vrlo staroškolski black/ speed metal. Bafomet sviraju žestoko, sirovo, sa kvalitetom snimka koji gotovo da bi me prevario ako bi mi neko rekao da je ovo snimljeno 1983. godine. Naravno, mastering je ipak preglasan za tako nešto, ali ovaj snimak ima puno autentične sirovosti i garažnog mirisa a pesme su čiste, predivno naivne u svom odsustvu poziranja i naizgled beskrajno lakom doticanju samog srca metala. Prelepo:

 

https://goatlordthrecords.bandcamp.com/album/goat-33-bafomet-the-black-sky-still-burning

Bristolski trio Svalbard sviraju praktično shoegaze rock sa agresivnim vokalom i to, pretpostavljate nije baš moja čašica šljivovice. Još taj naziv novog albuma, When I Die, Will I Get Better?, koji sugeriše previše forsiranja depresije za moj ukus, no Angry Metal Guy je ovome dao vrlo dobar prikaz pa sam se i ja podvrgnuo slušanju iako sam pre toga album preskakao i… pa ovo i dalje nije muzika za mene ali Svalbard sviraju odlično i kada se apstrahuju shoegaze gitare, muzika ispod je zapravo solidan hardcore. Eto.

 

https://svalbard.bandcamp.com/album/when-i-die-will-i-get-better-2

 

Portlandski melodični blek metalci Uada imaju novi album, Djinn i ovo je, u nastavku priče sa prethodnih izdanja, prijatna ponuda koju vrlo cenim čak i kada je ne volim svim srcem. Za prošli album, Cult of the Dying Sun koji je bendu isposlovao dosta pažnje u metal zajednici pisao sam da je „ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade“, no Djinn kao da ipak odlazi na neki sledeći nivo. Muzika je ovde organskije sklopljena, sa rok i pop elementima koji se prirodnije uklapaju uz blek metal osnovu i kompozicije su ovde zanimljivije, sa manje tog nekog očiglednog promišljanja o stilskim elementima a više unutarnjeg žara koji se ispoljava kroz pisanje i svirku. Bend se ovde još više uložio u pisanje dugačkih pesama pa imamo komade i od trinaest i kusur minuta, ali album se, uprkos glasnom masterngu, vrlo lepo sluša. Ovo je „mekši“ blek metal koji meni ipak ne zvuči slabašno, muzika koja je, čini se, našla lepu ravnotežu između promišljenosti i intuicije i moram da kažem da mi je Djinn iznenađujuće mnogo prijao:

 

https://uada.bandcamp.com/album/djinn

 

Prošle sam godine bio prilično oduševljen debi albumom francuskih Vous Autres, a oni su vredno radili i pred nama je njihova druga ploča. Sel de Pierre je praktično nastavak Champ du sang, istim sredstvima, jedna crna, gušeća smeša sintisajzerskih ambijenata, sintetičkih ritmova, post-metalskijeh gitara i vrištavog pevanja. Vous Atreus na novom albumu uspevaju da zvuče još snažnije i da svoj kavernozni, do gušenja crni post metal još više približe doom estetici a da ne izgube taj sopstveni identitet i zvuk. Album je, istina, kraći od prethodnog i to može da bude problem za slušaoca kojem je epska dužina prethodnika bila važan element uživljavanja u program Vous Atreus. Legitimno. Ali imam utisak da je bend uspeo da svoju „poruku“ ovde kondenzuje na manje prostora i da ona nije izgubila na potentnosti i snazi. Uz bolji miks i još elegantnije odabiranje malih gestova da se posreduje velika slika, rekao bih da je ovo album koji ne razočarava:

 

https://vousautressom.bandcamp.com/album/sel-de-pierre

 

Bukureštanski Akral Necrosis su na svom trećem albumu totalno u „all hands on deck“ modu operisanja jer je ovo izuzetno ambiciozna i dugačka muzička predstava od preko 65 minuta teatralnog ali energičnog i bučnog blek metala. The Greater Absence je konceptualni album o osobi koja se zainteresovala za okultno ali svojim turističkim pristupom na sebe navlači priličnu nesreću. Bend istražuje ovu temu kroz deset pesama koje koriste i neobjavljenu poemu jednog od, kažu, najinteresantnijih mladih rumunskih pesnika u ovom trenutku, Davida Topale, kao povezujući lirički materijal i sve je to vrlo konceptualizovano ali i – dobro. Bend svira odlično, veoma disciplinovano, sa kompozicijama koje su pravilno podešene da se uklope u uokvirujući narativ i ovo je album što se sluša kao celina radije nego na parče, bez obzira na njegovu dužinu i glasnoću. Ovo je veoma dobro i podseća da blek metal kao forma sasvim legitimno može da se gleda i kao neka vrsta ujedinjujuće umetnosti u kojoj se filozofija, estetika i moral spajaju u skladnu celinu. Vrlo lepo:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/akral-necrosis-the-greater-absence

Stoner! Helsinški Desert Lord sviraju, kako se po imenu da i očekivati, solidan Desert Rock. Njihov drugi album, Symbols generalno prolazi kroz sve očekivane gestove servirajući težak ali organski zvuk, ali i komponovanje i aranžiranje koje je ambicioznije od stoner rok proseka i koje bend stavlja u komšiluk sa bendovima klasičnog heavy metal opredeljenja. Desert Lord od utapanja u suvom proseku spasavaju identitet i karakter koji se čuju, a što muzici daje jednu siroviju, pomalo outsider komponentu. Sluša se to sasvim okej.

 

https://desertlorddoom.bandcamp.com/album/symbols

 

Lizard Queen iz Goricije svoj novi EP, Cult of Lotus započinju, pa, vrlo smelo, četrnaestominutnom obradom The Doorsove The End. Ovo je pesma koja je, u mnogo smislova, nedodirljiv rok klasik i, da budem iskren, toliko vezan za interpretaciju od strane pokojnog Morisona da mi do sada nije padalo na pamet da bi to neko mogao da tu sad nešto „obradi“. Lizard Queen se zapravo odmiču podaleko od predloška, zadržavajući njegove glavne elemente ali pružajući osobeno i interesantno čitanje. Psihodeličnost originala je ispoštovana sasvim sopstvenom formom psihodelije i moja jedina prava zamerka je mastering, kao i inače. Preglasno. Ostale dve pesme na EP-ju su originali i vrlo solidni komadi bluziranog stoner metala. Samo da je mastering mekši…

 

https://lizardqueenband.bandcamp.com/album/cult-of-lotus

Vredni Španac Napoleon Rigor Mortis ima novi album svog projekta Monegros Acid Resort kojim zatvara ovogodišnju letnju sezonu i The Bad Trip je instrumentalni doom metal koji se nikud ne žuri, ide sporo, gazi teško i ne loži se da daje „pesme“ već više zvučne pesjaže. Ovo nije, striktno govoreći „drone“ muzika jer ima rifove, ritmove i sve što treba ali deli sa njom većinu tih nekih soporifičnih kvaliteta. Ovo je dobro snimljeno i miksovano i pošto traje neverovatno dugo, odlično dođe za noćne seanse.

 

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-bad-trip

Somnus Throne su bend koji je svoj istoimeni prvenac, kako njihov izdavač kaže, snimio sedeći na različitim krajevima sveta. I to zvuči iznenađujuće odlično. Ovo je zdrav i gruvi doom metal sa jednom tradicionalnom okultnom crtom ali bez direktnih imitiranja preteča. Izdavač jeste na Bandcampu stavio i tag „electric wizard“ i mada nema neke sumnje da će se ovo dopasti ljubiteljima muzike Electric Wizard, Somnus Throne zapravo nisu klon ovog benda. Njihova svirka ima za nijansu „hladniju“ dimenziju, možda bliže Sleepu (koji su takođe među tagovima, zlu ne trebalo) ali Somnus Throne su dovoljno svoji. Njihov album je spor, težak ali vrlo zarazno gruvi, sa lepim psihodeličnim i spiritualnim prelivima. Kao da su mene pitali. I ovde su pesme veoma dugačke pa se može baš uživeti u atmosferu:

 

https://burningworldrecords.bandcamp.com/album/somnus-throne

Portlandski Crouching Nude na EP-ju three studies (tako, malim slovima) nudi tri pesme ekstremno sporog i hermetičnog sludge doom metala Neobično je da ovako spora i teška muzika traje ovako kratko, ali s druge strane, zanimljivo kao test da li vam se nešto ovako uopšte dopada. Meni da i rado ću poslušati još (a bend je tokom nedelje i objavio još, pa poslušajte):

 

https://crouchingnude.bandcamp.com/album/three-studies

 

Bluziran, težak i prijatan stoner rok nude Scorched Oak na svom albumu Withering Earth. Ovaj dortmundški trio ima u svom zvuku malo ritualnog šmeka koji kreiraju ritmovi i jako teška, toplo distorzirana gitara, te dualni muško-ženski vokali ali se ne ide predaleko u psihodeliju, i ekipa se drži jakih rifčina i dobrog gruva. Lepo:

 

https://scorchedoak.bandcamp.com/album/withering-earth

Konačno je izašao DOOM SESSIONS VOL​.​2 – 1782 // Acid Mammoth, drugi album u seriji split izdanja svojih bendova koje izdaju italijanski Heavy Psych Sounds records. Oba benda donose po tri nove pesme za ovaj album i u ponudi je više od pola sata psihodeličnog i blago okultnog doom metala. 1782. zvuče za nijansu spontanije i „življe“ ali Acid Mammoth imaju izvrsnu produkciju u kojoj se sjajno pevanje Chrisa Babalisa ističe na najbolji način. Od ovog izdavača navikli smo na vrhunski kvalitet i Doom Sessions se pokazuje kao pun pogodak:

 

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-2-1782-acid-mammoth

 

Isti izdavač me je vrlo poradovao albumom Psychosis Ritual losanđeleske trojke Mountain Tamer. Ovaj bend je već uradio dva dugosvirajuća albuma pa je Psychosis Ritual zrela i savremena ploča izuzetno pedigriranog psihodeličnog teškog roka koja kreće naslovnom pesmom što bije direktno u čelo i obećava užasnu zabavu za ostatak albuma. Kako i naslov sugeriše, ovo nije nužno sasvim relaksirajuća muzika, ima tu napetosti i borbe, ali ovo je prvorazredni psihodelični rok koji se ne oslanja samo na fuzz i teške rifove već ima nijansiraniji, višeslojni pristup sa jakim dinamičkim varijacijama, puno efekata i pre svega raznovrsnim pesmama. Heavy Psych Sounds nisu firma koja će objaviti ploču svakog nasumičnog hašišara koji zaluta u Rim pa je i Psychosis Ritual jedan izuzetan doprinos modernoj istoriji psihodelične muzike, ploča za psihodelične sladokusce koju jedino zbog pretvrdog zvuka u finalnom masteringu neću slušati onoliko puta dnevno koliko zaslužuje. Izvanredno:

 

https://mtntmr.bandcamp.com/album/psychosis-ritual

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mountain-tamer-psychosis-ritual

Rusi Bongtower su prvi album izdali u Aprilu ove godine i meni je to bilo solidno. Novi album, prikladno nazvan Last Summer Days umanjuje „svemirsku“ a uvećava „drumsku“ komponentu ove muzike, pružajući bučniji, rifaškiji stoner metal nego prvenac. Sasvim to solidno Bongtower rade, sa pevačicom Annom Pisarenko koja se dobro uklapa uz surove bluzirane rifčine i težak, gazeći ritam. Blago čuđenje ide na činjenicu da je ovaj album pun „filmskih“ uvoda koji nisu, kako biste očekivali, semplovi iz postojećih filmova već zapravo glumljeni, u studiju snimani komadi u kojima ljudi pričaju engleski sa ruskim naglaskom. Heh. Enivej, album ima i tiše, ambijentalnije momente, jedan vrlo narodnjački, drugi džezerski i Bongtower se potvrđuju kao bend pun ideja i kvaliteta:

 

https://bongtower.bandcamp.com/album/last-summer-days

Pensilvanijski SpellBook su snimili dva albuma pod imenom Witch Hazel, ali pošto postoje već dva benda pod tim imenom, novi album, Magick & Mischief je došao uz promenu identiteta. Ali ne i promenu zvuka. SpellBook veoma vole okultni hevi metal saund sedamdesetih i bogami ga dobro sviraju, nudeći kinematičnu, atmosfere punu ali žestoku, živu rokenrol svirku. Ovde ima prostora i za vrlo „retro“ zvuk, zabluziran i mastan (slušajte usnu harmoniku u Black Shadow) ali bend se ne iscrpljuje u tome i ima razrađene, kompleksne a opet organske aranžmane u kojima svi muzičari rade na kreiranju „veštičije“ atmosfere i promidžbi dobrih metal rifova. Ako volite Blue Oyster Cult, Deep Purple, Pentagram i slične bendove, kod SpellBook vam neće prijati samo ta divna kombinacija prog-roka i hard roka sa okultnom oštricom, odlične kompozicije i šmekerski personaliti već i miks koji je (iako bučno masterovan), veoma prijatno prozračan i daje da se čuju razni slojevi zvuka. Odlično:

 

https://spellbookband.bandcamp.com/album/magick-mischief

 

Ocean Towers iz Nove Škotske u Kanadi su hibridni, delom post rok delom, recimo post stoner doom metal bend ali su u svemu tome na albumu Strange Roads zapravo dobrodošlo psihodelični i puni dobrog gruva. Ovo je pritom solidno miksovan album sa dosta širine, dubine, generalno prostora i pesmama koje lepo razvijaju svoj gruv. Uz sve, Strange Roads nije instrumentalna ploča i ima vrlo solidne pevačke delove. Odlično:

 

https://oceantowers.bandcamp.com/album/strange-roads

 

Vrlo dopadljiv EP nazval Totalloss za Changeörder iz Nju Džersija. Ovo je lep, maštovit stoner rok koji se oslanja na dobar gruv ali se u njemu ne iscrpljuje, nudeći i dobre vokalne aranžmane i jednu dinamičniju atmosferu nego što je norma. Četiri pesme na ovoj ploči su taman dovoljno dugačke da ne smore i bend, čini se, ima potencijala da snimi odličan prvi album. Bend nas pritom instruira: „smoke weed. kill fascists.“ i mada ja nikako ne podržavam korišćenje opijata, ovo su ljudi koji pokazuju da njihovo korišćenje može da dođe u paru sa dobrom muzikom. Što se ubijanja fašista tiče, recimo da sam više za odgovoran odnos prema javnim politikama:

 

https://changeorder.bandcamp.com/album/totalloss

 

Švedski Laser Dracul imaju kul i šaljivo ime ali muzika na albumu Hagridden je vrlo solidan doom/ stoner rok velikih rifova i napucanog zvuka. Laser Dracul vešto operišu između emulacije Black Sabbath (High tide striding je očigledan omaž Electric Funeralu) i jedne palpi estetike, nudeći muziku koja ima grindhouse dramu uz svoj fini gruv. Mala zamerka ide na natrpan miks u kome se napucani bas i gitara čuju dobro ali se orgulje, recimo, jedva naslućuju. No ovo je vrlo pristojno i zabavno za svakog ljubitelja ovakve muzike:

 

https://laserdracul.bandcamp.com/album/hagridden

Finski sastav ssSHEENSss ima užasno ime, slažem se, i siguran sam da mašine za pretraživanje misle da ih zajebavate kad to ukucate i iz inata vam sledećih pola sata štagod da tražite izbacuju doggo mimove, ali isti taj sastav ima i odličan novi album, Haminian Stallions. Nije da je ovo metal ali jeste dobar, energičan, distorziran rok kakav prija svakom ko voli da čuje gitare, bubnjeve i melodično ali ne prenemažuće pevanje. Bend piše dobre pesme koje su dovoljno jednostavne da ne moraju da se odmiču predaleko od centralne ideje a opet imaju dovoljno kompleksne centralne ideje da one iznose komade od tri minuta. Super:

 

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/haminian-stallions

 

Da ni ovonedeljna stoner ponuda ne prođe bez tradicionalnog grčkog doprinosa pobrinuće se odlični Atinjani Rollin’ Dice sa svojim drugim albumom, Reroll. Ovo je tipično grčki, bluzirani heavy rock sa desert i stoner rock začinima ali i tipično grčki odlično napisan i kvalitetno produciran. Kod Rollin’ Dice se može govoriti i o solidnom personalitiju na ime sjajnih gitarskih momenata i pevanja lidera Antonisa Karathanasopoulosa. Njegov prodorni androgini vokal i promišljeni gitarski ornamenti muzici benda daju finu metalsku oštricu koja nije u koliziji sa bluzi osnovom i ovo je na baš dobrom secištu žanrova za moj ukus i potrebe:

 

https://rollindice.bandcamp.com/album/reroll

Pravu poslasticu su nam za ovu nedelju pripremili Ripple Music, a sa debi albumom kalifornijskog dua Crystal Spiders pod nazivom Molt. Crystal Spiders su onaj najjednostavniji, najbazičniji format rokenrola, sa dvoje ljudi na ritmičkim i harmonskim dužnostima, sve uživo, oznojeno, bez studijskog trikeraja. Stvari su još tvrdokornije u ovom slučaju jer bend nema ni običnu gitaru u postavi već pevačica Brenna Leath (da, da, i ja sam odmah pomislio „Lepa Brenna“, niste baš toliko duhoviti koliko mislite, a čekajte samo da joj vidite tetovaže) pored odličnog pevanja odlično svira i bas gitaru, tresući iz nje rifčine pa i solaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Bend zvuči vrlo spontano i živo, ali treba i istaći da ovo nisu puki džemovi ili iz džemova nastale sabat-meditacije, i da je album vrlo rokerski, vrlo bluzoidan, sa pesmama koje upadaju u bržu, šutkama podesniju formu stoner roka. No, Brennino pevanje sve drži uvek u toj psihodeličnoj, hipnotičnoj ravni koju ni brutalni ritmovi Tradda Yanceya ne mogu da naruše. Ovo je album za slušanje u krug sa svojim minimalističkim a opet tako ekspanzivnim programom i izuzetnim kvalitetom izvedbe. No, Crystal Spiders pre svega imaju karakter a to se ne da ničim zameniti. Ripple Music ne da ne znaju da promaše nego su sve bolji a ove nedelje nude i popust od 20% na sva izdanja ako ukucate reč „heavy“ u polje za popust na Bandcampu. Šta čekate, zaboga?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/molt

Early Moods ne zvuči kao ime za metal bend ali debi mini-album ove losanđeleske ekipe, Spellbound nudi izuzetno slušljiv, prijatan old school doom metal/ okultni hard rok koji kao da je moja podsvest napravila dok ja nisam pazio. Early Moods peglaju lepe, valjajuće rifove i imaju promišljene vokalne aranžmane, bazirajući se na bluzu u kritičnoj meri, ali ga nadograđujući metalnim rif-radom. Tako dobijamo vrlo gruvi muziku koja pritom ima kinematsku atmosferu, sve u miksu koji forsira bas-frekvencije ali uspeva da ne zatomi zvonko pevanje i lepe gitare. Bend je ovo izbacio još u Aprilu ali tada sam ga propustio pa, pošto je meni je ovo izvrsno evo Dying Victims Productions reizdanja (Dying Victims su ove nedelje imali gomilu jakih ploča o kojima ćete dalje još čitati):

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/early-moods-spellbound-2

 

Charity Case sa Floride su krenuli kao grindcore bend ali se vremenom sve zakomplikovalo pa je EP Brain Grind „progresivnije“ usmeren. Ovo je muzika koja čuva grindcore žestinu i eksplozivnost ali beži u disharmiju i poliritmiju više nego što je za grindcore normalno. Dobro to zvuči, onako nervozno i izlomljeno, uz miks koji nije nimalo neprijatan za uši. Ako ste voleli Naked City, Scrawl i slične bendove početkom devedesetih, ovo bi moglo da vam bude po ukusu:

 

https://charitycase2.bandcamp.com/album/brain-grind-ep

Kanađani World of Pleasure na omot svoje istoimene kasete stavljaju Diznijevog zeca Osvalda jer im se može, a muzički nude tri pesme straight edge hardcorea koji je toliko  metaliziran da sam ja oduševljen. Generalno, velika količina ovakve muzike meni ne donosi zadovoljstvo, ali World of Pleasure, kako im i ime sugeriše, su veoma stručni u njegovom izazivanju: teške rifčine, brutalan ritam, vokal (ženski?) koji fenomenalno vrišti, a sve dinamično i snažno. Vrlo dobro:

 

https://worldofpleasure.bandcamp.com/album/world-of-pleasure

 

Haine Eternelle (tj. vječna mržnja) je ima kanadsko-britanskog projekta u kome peva AOS Heirdrain, kvebečki pregalac sa masom bendova i solo projekata u biografiji a svira, pa, Ash iz engleske. Harpy’s Wrath je EP sa četiri pesme na razmeđi melodičnijeg death metala i black metala i zapravo zvuči vrlo kul. Ovo je manje melodično i emotivno nego što sam očekivao, zadržavajući se pre svega na dobrim rifovima i glavomlatećim ritmovima. Pristojno:

 

https://haineeternelle.bandcamp.com/album/harpys-wrath

 

Kanadski Kataklysm odavno meni nisu specijalno zanimljivi pa sam i najnoviji album, Unconquered, četrnaesti u njihovom opusu, pustio više iz osećaja dužnosti nego iz autentične znatiželje. Dobio sam šta sam očekivao. Kataklysm su izvanredni muzičari i znaju da pišu pesme tako da budu „komercijalne“ ili barem razgovetne i dramatične a da se ne odmaknu sasvim od death metal predloška na kom su nastali. Za to ide respekt. No, ovo istovremeno ima previše deathcore rifova, melodeath patetike i plastične produkcije za moj ukus. Ne da ja sad tu nešto osuđujem, ni bend koji TAČNO zna kako da gađa svoju publiku, ni tu publiku što ovo voli, to samo nije muzika za mene:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Ku-rjJ5HXyU&list=PLBzBwYhHpqLK68zueG0LUKKqQBIXeIBo6

 

Viskonsinski Morta Skuld u svojoj aktuelnoj inkarnaciji, slično, tačno znaju kakvu muziku hoće da prave, bez nekakvih eksperimentatorskih ambicija ili ekscesa. Novi album, Suffer for Nothing je vrlo generički death metal sa groove komponentom, kakvog će za jedno godinu-dve da prave algoritmi. Ne da je to sad nešto loše, naprotiv, svaki zvuk je ovde na svom mestu i bend svira dobro, sa solidnim miksom, ali ovo je muzika dobra za kratki hedbeng i ne mnogo drugog. Ali opet, hedbeng je hedbeng, pa uvršćujem Morta Skuld u ovonedeljni pregled:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kH78ZOZiObCmZjmcrUkjC0LuPxBfXMQUw

 

Fatal Punishment na svom prvom i istoimenom EP-ju nude pet pesama četvrtastog, tvrdog thrash metala koji je odlično isproduciran i onako, mio za uho. Česi nemaju bogznačime da se pokažu u pogledu originalnosti ali ovo je sigurno shvaćen i interpretiran žanr, sa pesmama koje su pune dobrih rifova i uzbudljivog pevanja. Pa još odlična produkcija. Tačno mogu da zamislim šutke koje se prave na njihovim koncertima!!!!!!

 

https://fatalpunishment.bandcamp.com/album/fatal-punishment

Milanski Reionized su kao neka lo-fi verzija Voivod. Ne da je muzika na albumu  Exiting the Galaxy specijalno lo-fi, naprotov ovo je solidno snimljeno i miksovano, samo ipak zvuči kao svedenija, jeftinija verzija Voivod. No i to je za mene vrlo solidna preporuka – ovo je thrash metal koji ima pravi omjer sirovosti i sofisticiranosti, oslonjen na naučnofantastičnu tematiku i prijatan za istraživanje:

 

https://reionized.bandcamp.com/album/exiting-the-galaxy-2

 

Londonski Thrasherwolf za sebe kažu da su „sama definicija novog talasa thrash metala stare škole“ pa su valjda zato i svoj debi album naslovili We Are Revolution. Ne da je ovo specijalno revolucionarno, a što novotalasanje stare škole valjda i ne može da bude, ali je energično i prilično simpatično. Kad se uho navikne na nešto siroviji miks, ovo je simpatičan album, sa nekim dobrim idejama i dosta brzine, žestine, energije i jednim svežim, pankerskim pristupom thrash metalu koji zaista podseća na izvesno krilo stare škole. Ne radi sve ovde jednako dobro ali je album svež i zabavan:

 

https://thrasherwolf.bandcamp.com/album/we-are-revolution

Norveški Evoke sa svojim debijem, Seeds of Death nudi „pravu“ old school atmosferu, sa sve reverbom na vokalima i zapaljivim speed metal rifčinama. Ovo je producirano odlično i odsvirano matematički precizno pa nema ni govora o tome da old school ovde podrazumeva nekakvu „prljavštinu“ i amaterizam, ali najvažnije je da su pesme vrlo dobre i da bend svoju „blackened thrash“ orijentaciju koristi na najbolji način da izbegne srednjetempaška thrash smaranja i fokusira se na vratolomnu jurnjavu. Izvrsno:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mUI_-1FnrHA2rIRTajSMD_3D4gamkMyaA

 

Kolumbijski Inhumanity na svom, pretpostaviću prvom albumu, Beyond the Saviors kombinuju thrash metal sa malo melodije i malo death težine za jednu prijatnu, bučnu ponudu dobro produciranog materijala koji je olčigledan proizvod iz ljubavi i spretnosti:

 

https://inhumanitymed.bandcamp.com/album/beyond-the-saviors

Francuzi Hexecutor su na svom drugom albumu, Beyond Any Human Conception of Knowledge, vrlo old school. Ovo je speed metal po uzoru na ranije radove nemačkih vedeta osamdesetih, kao što su Destruction i Kreator (vokal!!!), sav u jednom izražajnom klimaksu, bez taktiziranja koje će kasnije doneti thrash formule. Hexecutor sviraju tačno na onoj tački u kojoj je NWOBHM ubrzavanjem i zaoštravanjem pristupa postajao speed metal, pa ovde ima i mejdnovskih solaža, ali bend zapravo celom ovom stilu prilazi sa jedne vrlo kreativne strane, donoseći nečemu što bi mogla biti samo stilska vežba iz nostalgije – puno svežih rešenja. Solidan miks i puno truda uloženog u komponovanje i aranžiranje se ovde isplaćuju u vrlo zabavnoj, stalno mutirajućoj muzici koje je prkosno tradicionalna ali u okviru te tradicije vitalna i živa. Izvrsno:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/hexecutor-beyond-any-human-conception-of-knowledge-2

Isti izdavač ima i drugi album bavarskih Blackevil i Forever Baptised in Eternal Fire je takođe solidan album blackened speed metal muzike, mada ne tako inspirisan i raznovrstan kao što su uradili Francuzi. No, ni Nijemci nisu za bacanje, daleko od toga. Ovo je album na kojem se bend svojski trudi da inače jednostavnu formu oplemeni složenijim aranžmanima a da ne izgubi brzinu i melodičnost. I to sasvim dobro prolazi. Ovo je teatralna, epska muzika koju od klizanja u pretenciozni blek metal pastiš spasava ta nervozna, grčevita speed metal komponenta što pesme drži uglavnom vitkim i ne pušta da se obilje ideja pretvori u rasplinutost. Pritom, ovo je lepo masterovano, sa dinamičnimm zvukom koji prija lepom, čistom miksu pa je milina za slušanje.

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/blackevil-forever-baptised-in-eternal-fire-2

I ponovo isti izdavač sa novim EP-jem čileanskih spid metalaca, Armoured Knight. The Sacred Flame donosi tri nove pesme melodičnog i instant-prijemčivog speed metala koje Čileanci izvode sa puno ljubavi i bez ikakve rezerve se bacajući u pravcu magičnog, epskog, a tako slatko naivnog zvuka osamdesetih. Ovo je brzo, energično a tako prijateljski intonirano da imate utisak da vas muzika grli. EP dopunjavaju i tri pesme sa singla Ashes of Glory iz 2017. godine koje su isto dobre pa je ovo odličan dil da se upoznate sa Armoured Knightom:

 

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/armoured-knight-the-sacred-flame-ashes-of-glory

 

Mnogo prostačkiji ali šarmantan speed metal dobijamo na demo snimku Speed Enforcers britanskih AVIATÖRR. Ove dve pesme su ružne, prljave i zle – prva se zove „Do it for Satan“ – ali umeju da podignu atmosferu a bend svira zapravo mnogo kvalitetnije nego što sam očekivao. Ap di ajrons!

 

https://aviatrr.bandcamp.com/album/speed-enforcers-demo

 

Španci Death Bringer posle tri godine pauze stižu sa novim EP-jem, Rawness i ovo je, ako se koriguje za fakat da je u pitanju (melodični) death metal, zapravo sasvim na suprotnoj strani od „sirovosti“. Naprotiv, ovo su VRLO producirane i VRLO aranžirane tri pesme (i predugačak intro) koje možda malo i pate od insistiranja na raznovrsnosti. Ovde se stalno menjaju ne samo tempo i harmonija nego maltene i žanr u kome bend svira. Da se sve to ipak drži na gomili svedočanstvo je o kvalitetu benda. Samo nek rade i nek ova simpatična devojka (čije ime na našem jeziku znači „golubica“) nastavi da peva:

 

https://deathbringerband.bandcamp.com/album/rawness

 

Just Before Dawn imaju novi, četvrti album i An Army at Dawn je upravo ono što smo navikli da očekujemo od ovog švedskog death metal projekta: više od pedeset minuta mlevenja slušaoca rifovima i teškim ritmom u emulaciji gaženja tenkovskim gusenicama. Album, prigodno, ima tenkove na omotu a ovo bi trebalo da se dopadne svakome ko je plakao kada su se Bolt Thrower razišli. Po običaju, bend smenjuje različite pevače – ali i solo gitariste – na različitim pesmama pa je ovo, iako se drži ustaljene formule, prigodno raznolik album srednjetempaškog i sporijeg ali dozlaboga TEŠKOG death metala.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/an-army-at-dawn

 

Maltežani Ascendor su nerazmetljivo solidni na svom četvrtom albumu Circle of Violence. Omot i naslov sugerišu thrash metal i to i dobijamo osim to su Ascendor skloni i blago gruvi izrazu pa je ovo, iako oštro i sirovo, donekle i prijemčivo širem krugu publike kojoj će se dopasti razgovetnost ovakog pristupa:

 

https://ascendor.bandcamp.com/album/circle-of-violence

 

Iranski jednočlani Amongst The Ashes na EP-ju Agonizing Awakening nudi dopadljiv, vrlo soldino napisan i snimljen thrash metal sa death elementima. Aelian Hallaji je ozbiljno talentovana osoba i ne samo da ovo zvuči kao pravi bend, već su aranžmani zanimljivi a miks impresivan. Za prvo izdanje, ovo je vrlo dobro:

 

https://amongsttheashes.bandcamp.com/album/agonizing-awakening-3

 

Takođe solidan thrash sa death elementima, ali ovog puta iz Rima dobijamo na EP-ju Sleeping Above Dead Giants dua Feeding Upon. Nema ovde mnogo filozofiranja, ovo je muzika zasnovana na dobrim rifovima i stamenom ritmu, sa grubim vokalom i funkcionalnom produkcijom. Ko ne hedbenguje, taj je pritajeni ljubitelj Depeche Mode:

 

https://feedingupon.bandcamp.com/album/sleeping-above-dead-giants

 

Isto iz Italije stiže nam i četvrti album postave Mindwars, ali ovo je bend u kome svira Mike Alvord, čovek koji nam je sa Holy Terror u osamdesetim godinama podario neke od najmaštovitijih i najkreativnijih ploča klasičnog thrash talasa. The Fourth Turning je, dakle, očekivano dobar album modernog thrash metala koji uspeva da istovremeno ima jednu patiniranu, tradicionalnu dimenziju a da ne deluje zastarelo. Dobar deo ovoga donosi Alvordov vokal, koji je prijatno nesavršen i jedan od najprepoznatljivijih u metalu, ali songrajting i rifovi su ovde veoma visokog kvaliteta. Mindwars ne pokušavaju da ponovo od nule izmisle thrash metal formulu  već da u okviru poznatih, dobro istraženih granica nađu još zanimljivog izraza i to im bez tračka sumnje uspeva. Alvord je još sa Holy Terror takođe i uspostavio standard pametne sociopolitičke angažovanosti pa Mindwars na ovom albumu imaju pesme poput (izvrsne!!!!) [Who’ll Stop the] Aryan Race, Digital Dictatorship, The System, Marching off to War itd. a album zatvara autoritativna obrada manične Slayerove Criminally Insane. Moćno! Na sve dolazi i izvrstan, dinamičan mastering i Alvord može mirno da kaže da je napravio još jedan izvrstan thrash metal album:

 

https://www.youtube.com/watch?v=P1YOvgNTHyQ&list=OLAK5uy_mra-FjXaG4VnLBa_Fo6eNjFSzx6kkFdik

 

Šveđanima 偏執症者 (Paranoid) nije dosta što su Šveđani nego se i pretvaraju da su Japanci. Mislim, album, Out Raising Hell ima peme sve na engleskom jeziku ali, kao i u slučaju imena benda, za svaki naslov dobijamo i japanski prevod. S obzirom da bend svira vrlo švedski-zvučeći D-beat hardcore, nisam siguran čemu tolike japanske reference. Hoću reći ovo je mnogo bliže bendovima poput Anti-Cimex, Discard ili Meanwhile nego japanskim D-beat zvezdama poput Disclose, Gism ili Death Side. No, to na stranu, ovo je dobro! Kako kod Šveđana zna da bude, iako je ovo pank, gitarčine su moćne a rifovi maštoviti i 偏執症者 imaju dosta metal šmeka a da ovo nije presvirano i preterano aranžirano da se izgubi pankerska inercija kretanja napred. Album je miksovao Joel Grind za koga nisam bio svestan da je neka producentska sila, ali je obavio solidan posao i dao ploči još metal-kredita. Fino:

 

https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell

Prošle nedelje smo imali odličan ruski blackened grindcore a ove nedelje – odličan ruski grindcore sa death metal elementima u vidu EP-ja Болотник gde bend Tsygun sarađuje sa Broken Orchestra. Prva pesma, naslovna, je izvrstan, veoma kvalitetno produciran grindcore dok je druga elektronski komad, neka vrsta „remiksa“ kakvi su rađeni sa devedesetih kada su grindcore i industrial/ garage/ house scene otkrivale jedna drugu. Bend inače baštini ciganske mitove i legende u svom radu pa je i ovo izdanje na istom tragu. Vrlo lepo:

 

https://tsygun.bandcamp.com/album/–2

Digital Prison iz Francuske odaju utisak jednočlanog, sobnog benda ali u pitanju je kvartet koji samo voli „meme“ estetiku. Muzika na EP-ju  (づ。◕‿‿◕。​)​づ EP 2K20 je zapravo solidno koncepcijski zaokružena kombinacija doom metala, buke, blek metala i nešto sludge metala, ružna, prljava, zla ali sa taman toliko elegancije da bude dostojna slušanja. Vredi ih probati:

 

https://digitalprison1.bandcamp.com/album/ep-2k20

 

Fucking Kill Records je prošle nedelje izbacio i split EP bendova Ixaxaar Nexia i Gorge. Ovi drugi su klasičan radnički deathgrind iz Nemačke, dobro producirani, bez mnogo ideja koje do sada nismo čuli ali sa solidnim zvukom i jednom pankerskom energijom koja prija. Kanadski Ixaxaar Nexia je mnogo hermetičniji, provlačeći brutalnu kombinaciju black i death metala što zvuči kao autentični komad primordijalnog haosa iz kog je kosmos nastao:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/ixaxaar-nexia-gorge-split

 

Nisam siguran zašto francuski studio Krucyator drži cenu od 666 evra za album  KRUCYATOR STUDIO WORKS koji je kompilacija nekoliko death metal bendova što su kod njih snimali. Mislim, čovek bi očekivao da ovo bude besplatan daunloud jer reklamira & promoviše rad studija, no, hajde, verovatno će se cena promeniti nakon par dana. Muzički, ovo donosi snimke sedam death metal, deathcore, black metal i darkwave bendova, koji su uglavnom odlični, kako snimci, tako i bendovi koji trpaju kavernozan, težak, mračan i povremeno poletan i zabavan rokenrol (i darkwave):

 

https://krucyator.bandcamp.com/album/krucyator-studio-works

 

Rusi Cenobite imaju debi album, Dark Dimension i ovo je vrlo težak, mesnat old school death metal sa izrazito švedskim zvukom i senzibilitetom. Gitare su pretvorene u motorne testere putem HM-2 pedala, pevanje je brutalno ali ekspresivno a muzika pored sve težine ima prostora i za melodiju i jednu organsku, izražajnu izvedbu. Jedanaest pesama je malo mnogo, pogotovo što bend svira uglavnom sporijim srednjim tempom, ali ovo ima štofa i odličan zvuk:

 

https://svanrenne.bandcamp.com/album/dark-dimension

Turski Grotesque Ceremonium je u principu jednočlani old school death metal bend mada za potrebe živog nastupanja talentovani multiinstrumentalista Batu Çetin ima i dodatne muzičare. Elem, na novom albumu, Sanctum of Demoniac Deviance, Çetin ne izmišlja neku novu formulu niti otkriva toplu vodu, ovo je mešavina velikih, teških rifova, sporog, mrvećeg ritma i snažnih ejakulacija brzine i žestine, sve garnirano brutalnim vokalom. Nekome će ovo biti monotono ali Grotesque Ceremonium svoju snagu crpi iz te hipnotičke dimenzije ove muzike i ako volite album gde ne razlikujete pesme ali koji vas obavija sa svih strana, Sanctum of Demoniac Deviance je vrlo solidno produciran i lep za slušanje:

 

https://grotesqueceremonium.bandcamp.com/album/grotesque-ceremonium-sanctum-of-demoniac-deviance

Trojica Meksikanaca iz benda Infesticide (što ne znam ni šta bi značilo – stari Latini bi se prekrstili pa samorazapeli da vide šta im radimo sa jezikom) na promo slikama prave gadne face i nose kožnjake s nitnama i meni je to supersimpatično jer death metal bendovi danas (i poslednjih trideset godina) preferiraju da se slikaju kao nešto ozbiljno, zamišljeno, samo u crnim majicama i uskim pantalonama, pa je ovaj troubek stilu poziranja speed metal bendova sa početka osamdesetih nekako drag. No, Infesticide se uopšte ne zajebavaju kad je muzika u pitanju i njihov drugi album, Envenoming Wounds izašao za cenjeni Blood Harvest (čija smo izdanja bendova Ruin ili Gutvoid ove godine hvalili) i ovo je jedna od originalnijih death metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Infesticide sviraju muziku koja je varljivo prosta jer ovde nema tradicionalnih indikatora da je u pitanju nekakav „pametan“ death metal – ni dugačkih introa, ni fretless bas-gitare ni flamenko elemenata – a opet, Envenoming Wounds je ploča vrtoglavo kompleksnih aranžmana i svirke koja je impresivno disciplinovana sa bendom što zvuči divljački i napaljeno a da se opet cela zahuktala mašina zaustavlja i skreće pod pravim uglom kao da je to najlakša stvar na svetu. Pritom, iako Infesticide na prvi pogled zvuče kao old school death metal bend, oni istovremeno izbegavaju program danas uobičajen za ovaj podžanr. Naime ovo nije ploča bazirana prevashodno na teškim, velikim rifovima gitara debelih žica naštimovanih iz D i kolo ovde vodi pre svega razularena solo gitara koja svira teme, ukrašava svaki rif, i generalno čini muziku tehnički melodičnijom nego što biste uopšte očekivali. Onda shvatate i da bend povremeno ima zaista zanimljiva harmonska rešenja i da uopšte ne razlikujete kad se ovde svira brzo ili sporo pošto sve zvuči brzo i jako dinamično. Infesticide zvuče kao bend sa početka devedesetih ali BOLJE od 99% ičega sa početka devedesetih, sažimajući najbolje kvalitete bendova poput Morbid Angel ili Atrocity na impresivan način u paketu koji me je oduševio. Obavezno slušanje:

 

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/envenoming-wounds

 

Zeit iz Italije za sebe kažu da su posthardcore i ja to razumem. Ali njihov posthardcore je odlčan, vrlo tehnički ali i emotivan, pomalo avangardan metal. Ovo je vrištava i napeta muzika, ali sa puno duše kakvu često nemaju powerviolence bendovi sa kojima bih uporedio Zeit samo kad ovi ne bi imali dugačke pesme i sklonost i ka melanholiji koja se odlično meša sa agresivnim materijalom što se ovde svira. Album se isto zove Zeit i Venecijanci se ovde preporučuju na najbolji moguć način. Izvrsno:

 

https://zeithc.bandcamp.com/album/zeit

 

Mötörwölf je gotivno ime za muzički projekat a njegov vlasnik je muškarac koji se na promo slikama oblači u ženski veš i ima tetoviranu precrtanu notu na nadlaktici. Previše se trudi, rekli bi neki ali EP Burnin’ Daze pokazuje da ovaj kanadski roker zna šta radi. Ovo su tri pesme odličnog heavy metala koji se nalazi tačno između dva pola osamdesetih, sirovog speed metala i sleazy ali seksi glam metala. Dakle, Mötörwölf ovde zvuči kao da ste izmešali Lizzy Borden, Hanoi Rocks i malo panka, sa sirovom ali generalno estetski vrlo zaokruženom produkcijom. Glavno je da Mötörwölf ima mnogo personalitija a to da je ovaj momak u suštini anarhista i antifašista dolazi samo kao lep bonus.

 

https://motorwolf.bandcamp.com/album/burnin-daze

Faaaaaaak, argentinski goregrinderi Hatefilled mora da su uz majčino mleko posisali i sve albume (i garažne snimke) švedskih Regurgitate jer je njihov demo, Extreme Torture Execution, praktično nastavak rada Regurgitate, pa, istim sredstvima. Elem, Hatefilled istorija neće pamtiti po originalnosti ali hoće po izvrsnosti njihovog D-beatom žestoko informisanog goregrinda. Ovde nema mnogo metalske filozofije već, kao i kod Regurgitate jednog zdravog pank pristupa ovakvoj muzici a što se očitava u jednostavnim, zaraznim kompozicijama a ne u nekvalitetu svirke ili produkcije. Fantastičan demo i nada da će prvi pravi album brzo!!!!!!!!

 

https://hatefilled.bandcamp.com/album/extreme-torture-execution

Slično tome, japanski Crash Syndrom se grdno pale na Carcass sa vokalom koji je 100% skinut Jeff Walker i muzikom koja je između Carcassovog goregrinda sa Symphonies of Sickness i kasnijih, heavy metalu bližih radova. Encyclopedia Of Putrefactive Anomalies je njihova strana split EP-ja sa FesterDecay i ovo je solidno napisano i producirano sa jasnom idejom o tome gde u žanru bend želi da se pozicionira.

 

https://crashsyndrom.com/album/encyclopedia-of-putrefactive-anomalies

 

Još grindcorea? Nema problema. Pain Ritual nisu orijentisani ka gore krilu ove muzike, više ka metalcore varijanti (drop-d štimovanje, malo nu-metalskih Slipknot fora u pevanju) ali je EP Face of Death vrlo solidan, mešajući grindersku eksplozivnost sa malo metalcore gruva. Dobra produkcija, dobre pesme, dobra Kalifornija:

 

https://painritual13.bandcamp.com/album/face-of-death

 

I JOŠ grindcorea dobijamo na kompilaciji australijske firme Good Times Records a koja se zove First Blood Vol 1 Compilation i sadrži 35 pesama grčevite, brze muzike sa puno blastbitova i dranja. Vrlo dobra stvar u vezi ovog izdanja, pored toga da plaćate cenu koju sami odredite je to da su bendovi ulgavnom bliži pank strani grindcorea pa se ne davimo u stereotipnim sobnim goregrind i digigrind projektima već je većin apesama bliža „normalnom“ panku i roku, samo brža. Neki bendovi su snimljeni bolje, neki lošije, ali DRUGA dobra strana ovog izdanja je da su pesme uglavnom toliko kratke da čak i ako vam se neka ne sviđa, sledeća je udaljena najčešće svega nekoliko desetaka sekundi. A to su dve dobre strane jedne ploče! Kupite:

 

https://goodtimesrecordsfast.bandcamp.com/album/first-blood-vol-1-compilation

No, grindcore apoteoza se dostiže sa novim albumom rodajlendskih Dropdead. Nazvan jednostavno „Dropdead“ (kao i prva dva albuma), ovaj opus od 23 pesme – u 24 minuta – je diskografski povratak legendarnih grajndera iz devedesetih koji su, uz Destroy!, Assuck, Disrupt, Hellnation itd. činili udarno krilo anarhističke grindcore scene od pre četvrt veka. Dropdead su, naravno, bili pankerski deo tog krila, sa ubrzanim d-beatom i jednostavnim rifovima u osnovi svog zvuka i ovo se nije značajno promenilo posle toliko godina. Novi album nastavlja tamo gde se stalo samo je nešto razgovetniji i više „pank“ od prethodna dva, sa vokalima koji su bliži normalnim ljudima i muzikom koja više forsira brzi d-beat a manje se oslanja na spastične blastbitove. To jeste nekakvo razočaranje za mene ali malo jer je ovo uglavnom vrlo dobar hardcore punk rađen po starim, tradicionalnim receptima, a sa uobičajeno odličnim sviračkim kvalitetima na koje su nas Dropdead navikli, i vrlo dobrim miksom, ovaj album se sluša sa uživanjem. Pank rok:

 

https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/dropdead-2020

 

Za nežnije duše, Francuzi ORKHYS na EP-ju Awakening nude vrlo prijatnu i kvalitetnu smešu žanrova koja se na kraju ovaploćuje u simfonijskom metalu, ali sadrži elemente sa raznih krajeva spektra, od ekstremnijih death i black formula pa do superkomercijalnog Nightwish zvuka. Bend ovo spaja vrlo autoritativno, sa dobrim osećajem kako da se smešaju folki teme i metalski trikovi i odličnim instrumentalnim elementima mada je možda najupečatljiviji element kristalno čisto pevanje harfistkinje po imenu Laurène Telennaria. Neće njen stil biti po svačijem ukusu, neko voli više snage u ovakvoj muzici ali Laurène ima tako jasan i zvonak glas da je nemoguće malo se ne nasmešiti kada je čujete ako plete lepe keltske motive. Fino:

 

https://orkhys.bandcamp.com/album/awakening

 

Islanđani Dynfari su i sami nežni na svoj način na atmosferičnom i ekspanzivnom novom albumu, Myrkurs er þörf. Njihov post-metal ima u sebi dosta blek metal elemenata i album pogađa dosta dobru sredinu između emotivne, meditativne muzike koja evocira puste islandske krajolike i metalske žestine. Vokali su posebno dobro pogođeni sa svojim stalnim mutiranjem pristupa a albumu se da zameriti nešto muljaviji miks, no ovo nikako nije dilbrejker:

 

https://dynfari.bandcamp.com/album/myrkurs-er-rf

 

Ako ipak više volite cheesy stranu metala, kanadski Hrom ima drugi album, Legends of Powerheart: Part II i ovo je veoma cheesy i epski power metal sasvim na tragu Helloween ali i Blind Guardian, samo sa jednim svedenijim, jednostavnijim pristupom komponovanju. Ne i lošim, da se razumemo, meni ovde najviše smeta ružan zvuk bubnja koji kao da je teleportovan sa nekog demo snimka iz osamdesetih. Muzika je derivativna ali umiljata i da imam 12 godina ovo bi me ozbiljno rajcalo:

 

https://hromcan.bandcamp.com/album/legends-of-powerheart-part-ii

Poslednjih nedelja smo ovde pominjali više industrial metal bendova koji su provlačili kasični ’90s stil pa evo sada i ekipe Realize iz Tuskona u Arizoni čiji je album, Machine Violence vrlo programski na tragu ovog zvuka. Njihov izdavač, Relapse, pominje Godflesh što je možda malo preambiciozno jer, iako Realize svakako imaju isti taj kombo rifova, distorziranog basa i programiranih udaraljki, oni ipak ne igraju u istoj ligi. No, ovo je svakako muzika koju ćete voleti ako ste pored Godflesh voleli i Treponem Pal, Soulstorm, pa i Nailbomb i Meathook Seed koje Relapse takođe nejmčekuju. Realize ne donose bogznašta novo u oprobanu formulu ali ovo je korektno i sa dovoljno strasti da ga ja bez rezervi preporučim za preslušavanje:

 

https://realizeindustrial.bandcamp.com/album/machine-violence

 

Odličan album kompleksnog progresivnog metala od strane jednočlanog projekta The Reticent iz Severne Karoline. Chris Hathcock je izuzetno talentovan multiinstrumentalista koji sa varljivom lakoćom na svom četvrtom albumu The Oubliette šeta između žanrova i instrumenata, u jednom trenutku bombardujući slušaoca tvrdim death metalom, a u drugom kuvajući nežni gruv sa klin vokalima i saksofonom. Manje osetljivi prikazivači nazvali bi ovaj pristup shizofrenim ali 1) Hathcock je veoma dobar u komponovanju i uspeva da te disparatne elemente muzike spoji na iznenađujuće organske načine, tako da se šavovi praktično ne primećuju i 2) ovo je album o mentalnoj bolesti, da, ali o sedam stadijuma Alchajmera. Kao takav, ovo je ozbiljan, ali ne pretenciozno-smoren album, već jedna impresivna šetnja kroz muzičke ideje i njihovu sinergiju da se ispriča zanimljiva, dirljiva priča:

 

https://thereticent.bandcamp.com/album/the-oubliette

 

I španski progresivni kvintet Obsidian Kingdom ima novi album. Meat Machine je njihova četvrta ploča, sve unutar osam godina, i bend za sebe tvrdi da je inspirisan vrlo dobrim imenima kao što su Kenneth Anger i Alejandro Jodorowsky koje mi ovde svi cenimo. Dobro, Meat Machine jeste zanimljiva, eklektična ploča na kojoj se ekstremniji metal meša sa psihodelijama i eksperimentima raznih vrsta. Ovo je rokenrol (ili metal) kao moderni teatar i eksperimentalni film ako pod „modernim“ podrazumevate „pre pedeset godina“. I ovo mislim u najboljoj mogućoj konotaciji jer sam i ja tako star da su mi stvari rađene u to vreme nekako uvek bile primer kako se u ovim poljima eksperimentiše na najsmelije načine. Naravno, Obsidian Kingdom nisu TOLIKO eksperimentalni ali njihova muzika jeste impresivno široka u zahvatu i dovoljno usredsređena u egzekuciji da se ne zagubi u toj širini pa Meat Machine zavređuje trud:

 

https://obsidiankingdom.bandcamp.com/album/meat-machine

Evo nama još jednog benda osnovanog sedamdesetih godina prošlog veka a sa novim (solidnim!) albumom. No, ovde su stvari malo komplikovanije jer su Hexx krenuli 1978. godine pod imenom Paradox, da bi 1983. godine, kada im je demo isposlovao ugovor sa izdavačem promenili ime u Hexx. No, komplikovan deo priče je u tome koliko je ovaj bend promenio žanrovskih usmerenja tokom karijere. U prvom periodu Hexx su svirali heavy metal/ power metal kakav je bio normalan za tu neku eru prve polovine osamdesetih, no od polovine, verovatno poneseni plimom thrash metala koja je brisala Ameriku, Hexx su i sami pivotovali prema thrashu i, moram da kažem, tu napravili čudo. Njihov EP, Quest for Sanity iz 1988. godine mi je i dalje jedna od najomiljenijih metal ploča u životu. Dalje je bend u svoj zvuk unosio više elemenata progresive i death metala što će kulminirati albumom Morbid Reality iz 1991. godine a nakon kojeg je napravljena ogromna pauza da bi u drugoj polovini decenije koja je sada na izmaku Hexx ponovo počeli da rade heavy/ power metal. I tako posle albuma Wrath of the Reaper iz 2017. godine sada dobijamo i novi, Entangled in Sin. I, sad, ne mogu da kažem da je ijedan od ova dva albuma rđav, naprotiv, Hexx su suviše dobar bend da bi išta što snime bilo ikako manje nego intrigantno i kvalitetno, ali i dalje me malo žacne pomisao da je bend u vreme kada je svirao thrash bio kriminalno zapostavljen jer je imao neke od najboljih žanrovskih momenata druge polovine osamdesetih, a da se danas bave drugačijom muzikom. No, Entangled in Sin svakako podseća na to da je ovo bend visokih kvaliteta, sa sjajnim solažama i odličnim songrajtingom. Aktuelni pevač Eddy Vega se odlično uklapa u trenutni saund benda koji meša klasičan heavy metal pristup sa tim nekim progresivnijim, ranotrešerskim zahvatima i Entangled in Sin nudi zapravo iznenađujuće brzu i energičnu muziku i odličnu produkciju. Hexx se verovatno nikada neće vratiti na stil iz kasnih osamdesdetih ali Entangled in Sin je ploča čiji je kvalitet takav da počinjem da mislim da je to sasvim u redu. Slušajte:

 

https://www.youtube.com/watch?v=Q4Cz-JB8H7Q&list=OLAK5uy_k2ixhSK_qD5L9P7ujjs9AuuavzkTLhgS4

 

Legendarni poljski sastav Kat ove godine slavi četiri decenije postojanja i to albumom The Last Convoy na sjajnoj nemačkoj etiketi Pure Steel. Kat su još osamdesetih bili speed-thrash institucija pa je i The Last Convoy zapravo sjajan, međutim, izdavač iz nekog razloga ne stavlja na raspolaganje daunloud albuma (a ne šalje diskove zbog pandemije) pa moramo da se poslužimo nepotpunom JuTjub listom na kojoj nema obrada Deep Purple, Scorpions i AC/DC što ih je bend snimio. Bedak! Ali originalni materijal je, koliko se da čuti, vrlodobar, zreo i staromodan u jednakoj meri:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-convoy

 

https://www.youtube.com/watch?v=zC1TBx2iGxo&list=OLAK5uy_ng_TP_X4LIsdwsq8KcUuRYFXOywhX8a9Y

Srećom, isti izdavač izbacio je i novi, a zapravo prvi album teksaških Byfist, In The End. Jeste malo čudno nazvati debi album ovako, ali Byfist su osnovani još 1987. godine, raspali se posle par demo snimaka i jednog EP-ja, ponovo se osnovali pred kraj veka i drljali do sada da snime prvi album. Mislim, da je posle svega In The End bezvezna ploča tačno bih se rasplakao. Ali nije, ovo je visokooktanski old school heavy metal sa power/ thrash elementima koji podiže adrenalin i količinu cheesa u krvi na najbolje načine. Byfist sviraju brzo i energično, sa melodičnim power rifovima i pevanjem u falsetu, a pesme su im nekomplikovane, ložačke i, ponovo staromodne na najbolji način. Produkcija je možda malko pretreblovana za moj ukus ali bend generalno ima dobar zvuk i ovo je za svakog ko lamentira da se danas ne pravi metal po uzoru na Judas Priest, Metal Church i slične arhimandrite žanra. Pravi se nego ste vi matori:

 

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/in-the-end

Gore pominjani Ripple Music su izbacili i novi singl meni omiljenih heavy metalaca War Cloud. Za razliku od većine Rippleovog autputa, War Cloud sviraju u NWOBHM stilu i izuzetno sam hvalio njihova prethodna izdanja, pa nije neko veliko iznenađenje ni da mi se Chain Gang dopada. Naslovna pesma je klasičan heavy komad u standardnom War Cloud stilu dok je druga, Satisfied Then Crucified, obrada britanskih metal boginja, Rock Goddess, snimljena sa ljudinom kao što je Thee Slayer Hippy iz Poison Idea za miks pultom i sa vokalima koje je provajdovala Janiece Gonzalez iz Wild Eyes. Slavlje metala. Treba li dapodsećam na popust koji Ripple Music daju ove nedelje?

 

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chain-gang-ep-2

 

Završimo sa malo švedskog death metala. Kojeg, za promenu zaista sviraju Šveđani. Švedski bend Lik sam već hvalio na ime prvog albuma, Carnage, koji je te davne i mračne 2018. godine jednom mlađem i glupljem Mehmetu podario taman onoliko utjehe da pretekne i bude ovde i 2020. godine i hvali iste te ljude što tačno znaju šta mu treba. Lik nisu nekakvi mladi i neiskusni momci, ovo je bend sa članovima Bloodbath, Katatonia, Witchery, Face Down i još milion drugih bendova a njihov program, da budu Dismember u odsustvu Dismember, je i u 2020. godini potentan i ispravan kao što je bio u bilo kojoj tački u poslednjih pola decenije. Hoću reći, nije da nema bendova koji sviraju melodičan a brutalno težak death metal po uzoru na Dismember ali Lik sa Misanthropic Breed pokazuju da su najbolji nastavljači opusa velikih prethodnika. Ovo je ploča koja tačno pogađa jednostavnost ali i savršenu epičnost (epskost?) muzike koju su Matti i ekipa pravili kroz tri decenije, vaskrsavajući je kroz čak jedanaest pesama testeraških rifova, prelepih melodičnih tema na gitarama, preteških bubnjeva i brutalnog pevanja. Lik (inače reč za „leš“ na Švedskom) su na ovom albumu sofisticiraniji nego na prethodna dva, shvatajući još bolje formulu koju su preuzeli i mada se ne odmiču preterano daleko od Dismember predloška (sem oko sredine albuma kada malčice eksperimentišu), ovo je toliko dobro urađeno da nedostatak originalnosti ni malo ne smeta. Hoću reći, pesma kao što je Funeral Anthem, recimo, spora ali epska i tragična je sasvim u klasi sa najboljim stvarima koje su Dismember uradili. A kada Lik sviraju brzo to je – brzo i moćno i poletno. Ovo je album koji ima ambiciju da pokaže kako klasični švedski death pristup danas i te kako ima prostor da bude raznolik i savremen a da ne pobegne od svojih čvrsto ukorenjenih postulata i mene to uspeva da osvoji bez mnogo napora:

 

https://likofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-breed

 

Video igre: Ultrakill (Early Access)

Posted in video igre with tags , , , , , , on 21 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Završio sam Ultrakill – a što, sa jedne strane nije neki uspeh da se čovek njime razmeće s obzirom da je igra u „early access“ formi i da za sada ima svega trećinu sadržaja koji će imati kada izađe odistinski, naredne ili 2022. godine, ali s druge strane, jebite vi to, i jeste neki uspeh jer sam je igrao na najvišoj dostupnoj težini i, kako bih stigao do kraja, morao da razvijem određene veštine i partikularne sposobnosti ne bih li izašao na kraj sa kompleksnim okruženjem i suludo brzim neprijateljima.

Da bi bilo jasno: ja nisam sklon kupovini early access igara, ne zato što imam nešto načelno protiv koncepta igranja nedovršenog softvera nego iz čisto praktičnih razloga – na kraju krajeva imam OGROMAN broj dovršenih igara koje sam kupio i stoje neodigrane pa je skoro neetički prema mlađoj verziji samog sebe kupovati naslove koji su još u izradi i koji, neretko, očekuju da igrači budu neka vrsta beta-testera koji su još i platili za tu privilegiju.

(Naravno, priznajem, ima nečeg i u tome da uletite u negažen sneg i pravite se da je važno što ste među prvima u svetu koji ga sad, jelte, gaze…)

 

 

No, Ultrakill je igra koju bi, da se izrazim slikovito, napravila moja erekcija kada bi umela da radi u Unity endžinu. Ovo je usijani amalgam zaslepljujuće brzog šutera iz prvog lica i „tehničkog“ character action naslova, nešto kao kada biste Quake 3 i Devil May Cry 3  smestili u hotelski apartman, pojili ih rujnim vinom i nutkali medom i orasima, a devet meseci kasnije se poradovali prekrasnoj bebi. Naravno, ja nisam igrač koji će briljirati u onlajn deathmatchevima u Quakeu niti kačiti na JuTjub impresivne kombo-videe gde sisteme Devil May Cry vodim preko granice pucanja, ali veština koju ovakve igra u igračima razvijaju i elegancija sa kojom se te veštine onda primenjuju na rešavanje kompleksnih borbenih problema, to su stvari koje me iznova vraćaju ovakvim naslovima i čine zdravu protivtežu „modernijim“ igračkim senzibilitetima gde se forsiraju neke druge stvari (priča, likovi, teme, ili sakupljanje, kreiranje, kozmetika).

Drugo, ovu igru publikuje New Blood Interactive, firma odgovorna za novi talas i svojevrsnu renesansu old school FPS igara, a kojoj se veruje na neviđeno. David Szymanski koji vodi ovu nezavisnu tvrtku sam je odgovoran za izvanredni Dusk koji sam jako voleo ranije ove godine a koji je i svojevrsni manifest tog novovalnog FPS-a sa svojim jakim oslanjanjem na Quake i Doom formule i davanjem prednosti mehanici, dizajnu nivoa i neprijatelja nad narativom i karakterizacijom. Firma je u međuvremenu izbacila i izvrsni Amid Evil, savremenu interpetaciju HeXen i Heretic predloška utemeljujući ideju da su New Blood Interactive igre bazirane na tradicionalnim dizajn-idejama, ali uz mnogo modernih rešenja, rudimentarne ali naglašeno stilizovane u izgledu i naklonjene apstraktnim pričama više posredovanim atmosferom i kriptičnim porukama nego likovima i dijalogom. Takođe, New Blood Interactive ima dobru reputaciju vezanu za early access i činjenica da Ultrakill nudi praktično čitavu prvu trećinu igre u paketu je bila dovoljna da se ja njoj privolim.

Na internetu su se pojavili i komentari da New Bloodovi naslovi promašuju poentu svojom rudmentarnom, lo-fi estetikom, s obzirom da su igre koje su ih inspirisale u svoje vreme bile sam vrhunac tehnološke izvrsnosti, sa inovativnim grafičkim rešenjima i imerzivnim kvalitetima koji nedostaju sadašnjoj generaciji niskopoligonskih pucaljki, no ovo sa jedne strane ignoriše činjenicu da ove savremene igre prave veoma mali timovi, često i manji od onih koji su pravili Doom, Heretic ili Quake, kao i to da su stare igre svakako privukle pažnju masa lepom grafikom ali da je činjenica da se (neke od njih) četvrt veka kasnije analiziraju, modifikuju, unapređuju, reizdaju i veoma aktivno igraju dolazi na ime  njihove inovativne i duboke mehaničke izvrsnosti, ne na ime njihovih površ(i)n(sk)ih kvaliteta.

Ultrakill je svojevrsna apoteoza ove koncepcije. Igru svojeručno pravi samo jedan čovek, Finac Arsi „Hakita“ Patala, prevashodno muzičar, očigledno uzgojen na dijeti najprefinjenijih akcionih i FPS naslova. Koristeći Unity i sam praveći muziku, grafiku i čitav dizajn igranja, Hakita je Ultrakill u radnim verzijama javnosti predstavljao putem itch.io stranice, ali je early access materijal dostupan na Steamu od ovog meseca potpuniji, zaokruženiji i, da naglasim, izuzetno ispoliran.

Ultrakill je igra koja se sasvim jasno i bez zazora smešta na zlatnu sredinu između arkadnog dizajna i imerzivnije, istraživanju sklonije tradicije FPS-a kombinujući veoma dugačku krivulju rasta veštine koju ćete usavršavati igranjem i ekspanzivan sistem bodovanja sa atmosferičnijim, čak i blago melanholičnim pristupom ambijentalnom pripovedanju. Ovo zapravo čini Ultrakill možda najviše hardcore igrom koju je New Blood Interactive do sada uradio, sa izrazitim akcentom na veštini i podsticajima da se ona razvija tokom igranja, a što kasnije, atmosferičnije momente čini utoliko efektnijim. Možda je to samo slučajno i srećno pogođena kombinacija a možda je Hakita naprosto tako pametan i talentovan developer, tek Ultrakill na početku vrlo eksplicitno zaziva arkadnu estetiku, sa dizajnom tutoriala i uvodnog dela koji su serija praktično „test okruženja“ bez stvarne priče pa čak i konzistentnog osećaja „sveta“, te međudelovima koji bukvalno igraču serviraju menije putem konzola koje podsećaju na arkadne mašine. U ovom delu igre Ultrakill veoma insistira na učenju mehanike radije nego da se bavi world buildingom ili kreiranjem kompleksnijih okruženja i mada je sasvim moguće da se ovo vidi i kao njegova mana – igra kao da „na svoje“ dođe tek u drugim i trećem delu gde dizajn nivoa, ambijentalni narativ i sistemi prorade u očiglednoj sinergiji – sasvim je legitimno reći i da Hakita ovo radi smišljeno, ne bi li igrača navukao  na trening pre nego što ga ubaci u zaista duboku vodu.

Jer, Ultrakill bez sumnje nudi do sada najkompleksniji borilački sistem od svih New Blood Interactive igara i jedina druga igra izašla ove godine koja može da se po njegovoj dubini i kompleksnosti poredi je ništa manje nego gorila od trista kila – Doom Eternal lično.

Porediti Ultrakill sa nečim što sam opisao izuzetno biranim rečima i smatram ga kamenom-međašem u FPS žanru nije mala stvar, ali Hakita je napravio BAŠ tako dobru igru. Koja još nije ni gotova, jelte, pa ima dosta prostora da nas iznenadi i oduševi daljim produbljivanjem već veoma duboke vode.

U osnovi, Ultrakill je serija arena – baš kao i Doom Eternal – u koje ulazite i ne možete iz njih izaći pre nego što pobijete sve neprijatelje. Ovo je svakako old school po prirodi stvari ali Ultrakill je i pametna igra i ne drži se strogo dogmatski ove ideje. Od uvodnih nivoa gde ćete se bukvalno boriti u malim sobama, da se naviknete na sistem kretanja pre nego što počnete da ga zloupotrebljavate i da naučite da parirate neprijateljsku paljbu i prepoznajete zvučne signale koji će vam kasnije spasavati život, prilično brzo stižete u ekspanzivnije, sasvim trodimenzionalne prostore gde više niste ograničeni na kretanje u, u osnovi, jednoj ravni i gde je ponekad najbolji potez koji možete da napravite, da pored neprijatelja projurite, jureći čekpoint oznaku, kako biste se pregrupisali i pripremili strategiju za sledeću sekciju. Naravno, ovo će vam umanjiti skor i ocenu na kraju sekcije, ali bežanje od rigidnosti dizajna je sasvim u skladu sa anarhičnom estetikom Ultrakill. Ovo jeste igra koja je SAVRŠENO precizna u svojim kontrolama i mehaničkim sklopovima, kako i mora biti kada od igrača zahtevate neverovatnu koordinaciju pokreta i vrhunske reflekse, ali nije i igra koja se ko pijan plota drži jednog istog rešenja za sve svoje situacije pa ni istog dizajna za sve svoje izazove.

 

Utoliko, nakon što se navinete na fenomenalnu vertikalnost i trodimenzionalnost sekcija u kojima ćete koristiti quakeolike jump-padove i leteti stotinama metara u vis, raznoseći usput gomile demona, igra neće imati problem da vas spakuje u srazmerno skučene, a kompleksne prostore gde ulazite u kuće i iz njih izlazite, raznosite sačmarom okna na prozorima, puzite ispod stepeništa i, sve vreme se boreći sa kibernetskim i organskim neprijateljima, tražite generatore koje morate razneti kako biste produžili putovanje. Igra na momente dotiče sjajnu uvrnutost dizajna mapa koju su Dusk i Amid Evil nasledili od Dooma, Quakea i prvog talasa njihovih akolita, inteligentno se igrajući sa konceptom kolorisanih ključeva, a koji su u ovom slučaju lobanje što morate nalaziti, nositi i ostavljati na odgovarajućim mestima kako biste sebi otvorili put. Ultrakill za sada postiže vrlo dobar balans između veličine mapa i njihove složenosti, ne terajući igrača da pamti nelogično kompleksne prostore niti ga – hvala Satani i svemu nesvetom – suočavajući sa pedeset identično izgledajućih prolaza i hodnika. Dizajn nivoa u Ultrakill uglavnom nije kompleksan i podređen je ideji da borba a ne istraživanje u ovoj igri imaju prednost, ali kada se to traži, Hakita ume da napravi vrlo pristojnu doomoliku mapu. Pritom, igra uspeva da u okviru jednog izrazito lo-fi ambijenta ima konzistentnu estetiku bez obzira što su neke od mapa potpuno apstraktne i nemaju apsolutno nikakvu funkciju sem da se u njima borite (uključujući rane „sobe“ koje su grafički rešene kao eksplicitno veštački otvoreni prostori omeđeni nevidljivim zidovima što sprečavaju padanje u prazninu) dok su neke druge, iako i dalje prilično apstraktne, ipak reprezentacija „stvarnih“ mesta kao što su gradski trgovi i porte crkava, dok se najkasnije sekcije dotiču sa košmarnim, fantazmagoričnim prikazima pakla, zidova sagrađenih od tkiva i platformi napravljenih od divovskih šaka.

Da je u pitanju izuzetno talentovan dizajner (koji je, da ja znam, do sada napravio samo nekoliko malih igara za tematske gejm-džemove) vidi se svakako i iz toga kako je Finac spojio ludačku brzinu borbe kul akcionih igara poput Devil May Cry sa izuzetnim kretanjem kroz prostor iz nasleđa Quake i Unreal Tournament serijala (od ovog poslednjeg je, jasno, i uzeo termin Ultrakill). Ponovo, ovde na delu imamo to da novi talas old school FPS-ova ne znači ropsko ponavljanje dizajn koncepata stare škole. Quake 3 i Unreal Tournament jesu bili brze igre sa mnogo opcija za napredno kretanje kroz prostor ali ako ih gledate naporedo sa Ultrakill, one skoro da deluju penzionerski. Tamo gde su se ove igre završavale, omogućujući napredne tehnike kretanja samo najzagriženijim igračima koji su kroz otkrivanje gličeva u kodu i opsesivan trening činili naizgled nemoguće stvari (rocket jumping, bunny jumping itd.), Ultrakill tek počinje, stavljajući igraču na raspolaganje ekspanzivan meni tehnika, od brzog klizanja po podu, preko odbijanja od zidova, pa sve do trostrukog „dasha“ u vazduhu i na tlu koji se može izvesti u bilo koju stranu. Ovo je veoma osnažujuće za igrača jer se i najvertikalniji nivoi, sa platformama i uspravnim zidovima zapravo odmah transformišu u podlogu kojom se možete kretati u tri dimenzije, kombinujući natprirodnom lakoćom skoro neverovatne poteze i ostajući bukvalno na korak od toga da letite bez ograničenja. Ultrakill u kretanju igraču, bez obzira na nominalnu kompleksnost, daje tako snažan osećaj kontrole i moći da se skoro ni jedna druga igra kou sam igrao ove godine sa njim ne može porediti.

Slično je i sa pucanjem gde Ultrakill, ponovo po old school receptu nudi samo četiri osnovna oružja na korišćenje, ali je njihovo kombinovanje – kao i proširivanje njihovih funkcionalnosti kupovinom apgrejda – ono u čemu leži dubina sistema igre. Oružja su sva odreda FPS arhetipi: počinje se sa pištoljem koji ima alternativni mod snažnije paljbe a prvi sledeći apgrejd za njega je bacanje novčića u vazduh, pogađanje novčića metkom a koji se po odbijanju atumotaski usmerava na slabu tačku protivnika kreirajući kritičan pogodak. Ovim igra demonstrira svoj duh i podstiče igrača na traganje za lepotom i elegancijom u srcu masakra.

Slede sačmara, mitraljez punjen ekserima i na kraju rail cannon, snažno oružje čiji jedan hitac izbacuje projektil ogromnom energijom ali koje zatim mora da odmori jedno pola minuta pre nego što budete u stanju da ga koristite ponovo. Prava metafora idealne muškosti! Opet, ova oružja sva imaju dalja otključavanja sposobnosti – snažniji hici  za sačmaru (koji se ppstižu pumpanjem između hitaca), ili bacanje granata, brza paljba mitraljeza i zumiranje za rail cannon i igra podstiče igrača na kreiranje sopstvenih komboa dajući mu poseban taster za brzu promenu između poslednje dve varijacije, što je u poslednjoj četvrtini igre gde delići sekunde znače razliku između pobede ili smrti ne samo korisno nego potpuno neophodno.

Tu postaje jasno da se Ultrakill, barem na višoj od dve ponuđene težine, ne može igrati „po osećaju“ od momenta do momenta već da je, u skladu sa svojim character action korenima, neophodno izgraditi svoj identitet i stil gde ćete, kao uostalom i u Doom Eternal ranije ove godine, svaki potez birati ne samo na osnovu toga šta je za vas najbolje u ovoj polovini sekunde već i kako to priprema vašu sledeću akciju u narednoj polovini sekunde. Ono što je pre dvadeset godina bila odlika igrača visokog nivoa u onlajn mečevima Quakea ili Tribes u Ultrakill je deo standardnog rečnika.

Character Action elementi ne staju na tome. Igrač ima i rudimentaran ali esencijalno važan napad „hladnim oružjem“ iz blizine. Robotska pesnica za šaketanje protivnika koji su ispred vas i sama ima dve varijacije – bržu a slabiju i sporiju a jaču – a njena važnost za prolazak kroz igru je sadržana i u sloganu kojim vam igra prodaje svoj koncept: „Čovečanstvo je mrtvo. Krv je gorivo. Pakao je pun“. ’Krv je gorivo’ ovde bukvalno znači da je jedini način da povratite zdravlje u igri lišenoj inventara i pikapova – da sebe okupate krlvlju protivnika a što dalje podrazumeva ne samo izbegavanje neprijateljske vatre i gađanje protivnika iz daljine, već, vrlo često, unošenje neprijatelju u lice i kombinovanje hica iz sačmare u čelo sa aperkatom u bradu. Ovo igru čini još bržom od Doom 2016/ Doom Eternal koncepcije jer je neprijatelje moguće oslabiti vatrenim oružjem a zatim razneti udarcem pesnice sve u jednom neprekinutom kombo-pokretu, bez zastajanja ili „animacija iz konzerve“. Ultrakill ima i „gibove“, tj. raznošenje neprijatelja na komade jakom paljbom, kao i svaki dosledan „ultranasilni“ šuter, ali je ovde izuzetno važno da stojite blizu protivnika kada od njega pravite krvavu pinjatu jer ćete jedino tako sebi produžiti život još koji sekund i preteći da se borite i narednog dana. Razume se u borbama sa bossovima od kojih neki i sami imaju razorne napade iz blizine, ovo se pretvara u divlji ples pritrčavanja, klizanja, uletanja i izmicanja sa četvrtsekundnim nišanjenjem u glavu i ispraćanjem hica iz sčmare pesnicom koja će, ako ste ga dobro odmerili, ubrzati i samu sačmu i time pojačati efekat hica. Ako ga niste dobro odmerili, nema vremena za kajanje.

Jer, da bude jasno, ovo je igra u kojoj napadi stižu sa svih strana, u Ultrakill se borite sa talasima demona, robota i kiborga koji nose sačmare, automatske puške, bacače plamena i mogu da lete, izmiču se, ili jure prema vama ko ludaci i mada sam siguran da na internetu ima polubogova koji sve to prelaze bez pretrpljene štete, ceđenje rumene krvce iz neprijateljskih tela je jedini način da normalna osoba vidi završetak svakog od poglavlja i finalnog bosa ovog early access bilda, a koji je anđeo naoružan mačem što leti i kopljem koje pušta gromove.

Da je Devil May Cry 3 jedna od glavnih inspiracija za Ultrakill jasno bude već i iz tog finalnog bosfajta u kome Gabriel skoro doslovno ponavlja neke od replika što ih u DMC3 izgovara Vergil – i uostalom autor igre je sam na Steamu rekao da mu je to glavna inspiracija – ali ovo je i FPS igra u kojoj postoji koncept pariranja veoma prirodno, veoma vešto uklopljen u superbrzi borilački sistem. Sva oružja koja nisu hitscan tipa, dakle, koja imaju „fizički“ projektil mogu biti parirana pravovremenim udarcem pesnice tako da se pojektil vrati protivniku i ovo – pošto je najčešće teško za izvođenje usled brutalnog mošpita – bude izvor ne samo ogromne štete koju ćete naneti neprijatelju, već i način da se postignu masivni skokovi u ocenjivanju borbe. S druge strane, „disrespect“ koji podrazumeva kombo pogotka iz oružja i udarca pesnicom u pravom trenutku ne samo da izgleda dobro i čini čuda za mentalno zdravlje igrača, već i takođe podiže finalnu ocenu. Ukratko, ovo je igra koja od character action predložaka uzima čitanje „telefoniranja“ neprijatelja i pamćenje njihovih komboa kako biste kombinacijom klizanja, trkova i skokova izbegli a kombinacijom hitaca i udaraca kontrirali njihove napade, sa potrebom da razvijete sjajan osećaj za pozicioniranje u prostoru kao u Quake 3 i smenu oružja usred komboa, kao u Devil May Cry 3.

Ultrakill je, kad se sve to skupi na gomilu jedna izuzetno brza, izuzetno eksplozivna, hiperkinetička igra, sa ogromnom slobodom (ail i vrhunskom kontrolom) kretanja po sve tri ose i borilačkim sistemom koji ima solidan broj pokretnih elemenata da igrač od njih kreira sopstveni identitet i pristup. Da je igra fleksibilna i dizajnirana da akomodira različite pristupe svedoči i to da većina uputstava za borbu protiv finalnog bossa, Gabriela, podrazumeva distancu i izbegavanje štete a da je moja pobednička strategija uključila unošenje u lice i razmenu udaraca iz blizine kao u nekakvom ilegalnom, podrumskom boks-meču. Ultrakill je, kako i treba da bude sa ovakvim igrama, naslov ekspanzivnog vokabulara ali prave priče, korišćenjem svih tih pojedinačnih elemenata, može da ispriča samo posvećen igrač koji pronalazi načine da modove kretanja, napadanja, presretanja i kontriranja poveže na osobene, samo sebi svojstvene načine.

Ultrakill izgleda „jednostavno“ sa svojim niskopoligonalnim, veoma „geometrijskim“ okruženjima i drečavim primarnim bojama, ali ovo je iznenađujuće čitljiva igra. Pažljiv odabir boja i dizajn kontura u saradnji sa izuzetnim dizajnom zvuka znače da igrač informacije prima podsvesno i odluke donosi na kognitivnom nivou koji je smešten daleko ispod „jezičke“ razine. Ovako je jedino i moguće igrati igre koje isključivo gađaju „bori se ili beži“ instinkt i čoveka pretvaraju u biće čistog nagona i supermoćnog fizikusa – a što je u igri, uostalom, opravdano robotskim telom koje koristite – filtriranjem informacija tako da se primaju na predintelektualnom planu, delovima mozga koje bismo nominalno smatrali atavističkim ostacima naše životinjske prošlosti ali koji u ovakvoj igri postaju i presudni.

Svakako je zato i osećaj kada izađete iz Ultrakill kao da silazite iz „stvarnog“ sveta u nekakvu nezadovoljavajuću simulaciju u kojoj su stvari spore, informacije zaklonjene a kretanje tromo i jedva da ima delić one radosti kontrole koju imate u igri. Unity je nekada bo pristojan endžin za skromnije 2D naslove ali u ovoj igri vidimo da je više nego sposoban da kreira fantastično brze, kinetičke naslove koji žive ili umiru na šezdesetohercnoj frekvenciji a gde i pored jednostavnih tekstura, krutih animacija i rudimentarnog osvetljenja ne možete a da ne budete impresionirani mesnatošću uništenja, masivnošću eksplozija, osećajem za srazmere. Džinovski boss, Corpse King, recimo, veoma uspešno posreduje taj utisak da ste suočeni sa osobom veličine omanjeg brda a sa kojom se borite bez milosti i bez gubljenja frejmova.

Vizuelno najmanje interesantan deo igre je svakako cybergrind, virtuelni prostor gde se, opciono, izvan glavnih misija u igri borite protiv beskonačnih (?) talasa neprijatelja u areni koja je omeđena ali koja između svaka dva talasa dinamički menja svoju topografiju. Ultrakill ovim vrlo solidno odrađuje sopstvenu varijaciju na „horde mode“ i daje igračima na raspolaganje laboratoriju u kojoj mogu da vežbaju tehnike i isporbavaju strategije. Naravno, kako se Ultrakill generalno igra za skor, bolja veština se može demonstirati i biranjem starih misija i prelaženjem istih sa novom opremom i, važnije, novim, produbljenijim znanjem šta sve možete na Zemlji kada je čovečanstvo mrtvo a vi ste robot suprostavljen armijama demona.

Arsi Patala je pre svega muzičar i muzika u igri – breakcore gruv sav u skakućućim semplovima i nervoznim brejkbitovima – sažima i iskustvo igranja, uzimajući poznato, čak i tuđe a onda ga svodeći na najljuću suštinu, dok se ponovo ne oseti svežim i značajnim, i ispaljujući ga natrag u lice igrača brzinom od 200 na sat.

Ovo je igra koju ne mogu da preporučim generalnoj populaciji igrača. Danas su igre ipak medij mnogo širi od toga da se gleda samo spretnost i cene samo brzi refleksi. Ultrakill nema (vidniju) priču, niti likove, nema dijaloge niti „svet“ koji se istražuje, njegova je suština svedena na urnebesnu borbu a okruženja na površine koje služe za pentranje, klizanje, odbijanje, skakanje, u kojima, samo ponegde čuče i skrivene tajne. Ovde nema mnogo metafora sem one najprostije da ubijanjem (svojih) demona postajete jači ali ima arena u kojima ne smete dotaći vodu, nad kojima ćete leteti u trostrukim deševima i pesnicama udarati Mindflayera u lice dok ne pocrveni od besa a onda ga razneti iz daljine hicem iz Rail Cannona.

A opet, ovo nije isforirano hardcore igra samo za „Git Gud“ klijentelu, jer ne samo da Ultrakill ima izvrsno osmišljene opcije za pristupačnost i olakšavanje (od toga da imate jasnije iscrtane konture neprijatelja, preko pomoći u nišanjenju do umanjenja štete) već je i na onom najtežem, najbeskompromisnijem nivou dizajnirana sa neverovatnim osećajem za balans gde ulazak u arenu koja se isprva čini nemogućom za prelazak posle nekoliko pokušaja rezultira vratolomnom serijom skokova, hitaca, promena oružja, pariranja projektila, udaranja o tlo iz velike visine da spljeskate gomilu zombija koji halapljivo traže vašu krv, dok na kraju uz gigantsku eksploziju ne preteknete i shvatite da je bilo ne samo dostižno već i spektakularno dobro. Ultrakill je igra osnaživanja a ne igra koja vam se podsmeva kada umrete (iako, da, ima lobanju koja vam se smeje kada umrete), ona je igra superbrzih, letećih bossova i eksplozija koje gutaju po pola arene a iz kojih svih na kraju ipak izlazite kao pobednik. Jer, na kraju dana, parodija i paradoks jesu suština Ultrakill: ovo je igra koja svojim imenom priziva apsurdno, paradoksalno veliku smrt, ali ona, više nego skoro išta drugo u svetu video-igara, slavi život. A život, da vam kažem, mora dobro da se pomuči da bi bio dobar kao Ultrakill.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 19 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Ova nedelja u metalu je donela nekoliko visokoprofilnih i dugo očekivanih izdanja, poput novih albuma Finntroll i Napalm Death ali i novi Vatican Shadow pedigriranog i talentovanog Dominicka Fernowa (a što uopšte nije metal, ali je metalu srodno), a sa druge strane dosta interesantnih izdanja malo poznatih izvođača. Uronimo u magični svet fantazije i distorzija:

Prvo blek metal i odmah u totalni pokolj na prvom albumu indonežanskog blek metal orkestra Antichrist koji se zove Blurred Stay in Hell. Ovo je agresivna, muljava ali dobro napisana i odsvirana muzika u kojoj se satanistički bije i preti. Ako ovde ima momenata refleksije oni nisu povezani sa melanholijom nego sa hladnoćom i propašću. Indonežani odlično sviraju i ne zvuče kao flavour of the month blek metal koji se generalno pravi, sa jednim brutalnim pristupom žanru i osvežavajućom energijom.

 

https://antichrist6.bandcamp.com/album/blurred-stay-in-hell

 

Pariski Sunnudagr zvuče vrlo raspoloženo na svom prvom albumu, Le silence. Bend je 2013. godine imao dva EP-ja a onda im je bio potreban najveći deo decenije da snime debi dugosvirajuću ploču ali je zato ovo odlična kolekcija pesama koje spretno mešaju staroškolske, sirove blek metal instinkte sa novijim tendencijama. Ovo je emotivan album – slušajte početak Le Dernier Bastion sa sve recitacijom preko razloženih akorda – ali uvek u ravnoteži sa propisnim premlaćivanjem. Produkcija je dobrodošlo sirova, takođe, i ovo je jedan od najzabavnijih albuma ove nedelje:

 

https://sunnudagr.bandcamp.com/album/le-silence-black-metal-2020

Ukrajinci Khors su iskusna blek metal ekipa pa je i njihov sedmi album, Where the Word Acquires Eternity jedan kvalitetan paket slovenskog metala: ovo je emotivna ali žestoka muzika koja ima ljubav prema melodiji ali i jednu mračnu, demonsku atmosferu koja meni veoma prija. Bend svira srednjetempaške, žestoke pesme čija himničnost i energija vrlo dobro dolaze do izražaja zahvaljujući izuzetno solidnoj produkciji. Mnogi bendovi iz Ukrajine ili Rusije su naprosto previše melodični ili emotivni za moj ukus, ali Khors veoma uspešno venčavaju tu slovensku emotivnost sa za mene bitnijim elementima blek metal žanra pa mi je ovaj album lego ko budali šamar:

 

https://khors1.bandcamp.com/album/where-the-word-acquires-eternity

 

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/khors-where-the-word-acquires-eternity

Moskovljani Morokh na svom novom EP-ju, Serpent’s Nest kombinuju blek metal napravljen po uzoru na skandinavske preteče ali svakako zatim temperiran širokom slovenskom dušom (pa time i često jako melodičan i osećajan), sa modernijim, gruverskijim metalom. Rezultati su zanimljivi. Morokh svakako umeju da naprave, jelte, žurku, i ovo je ploča koja drži pažnju i impresionira produkcijom koja je kvalitetna i podaleko od blek metal modela. Utisak je da je ovo podjednako blisko i metalcore publici, barem koliko i nekakvim blek metal pozitivcima, a sa svojim instrumentalnim i ambijentalnim lutanjima u drugom delu bend kao da se kandiduje i za mnogo više. Zanimljivo!

 

https://morokh.bandcamp.com/album/serpents-nest-ep

Nešto navalili ovi Sloveni da snimaju solidne blek metal albume, pa evo i poljska ekipa Ragehammer. Ovi ljudi na omotu abuma Into Certain Death imaju ništa manje nego medveda kog proždire čopor besnih vukova a na promo fotografijama poziraju sa isučeni noževi i mračne face, pa znamo da je u pitanju ozbiljna priča. No, muzika je odlična. Into Certain Death ima blek metalsku širinu ali i jedan solidan trešerski pristup koji ploči donosi lepu kombinaciju epike i naturalizma. Danas su blek metal albumi prilagođeni potrebama klasičnih hedbengera više izuzetak nego pravilo pa Ragehammer ovde donose ploču koja lepo pokreće i telo i dušu svojim finim tempom i dobrim rifovima. Odlično:

 

https://paganrecords.bandcamp.com/album/into-certain-death

A evo opet Ukraijna: Mørkt Tre imaju drugi album, Земля забута богом і людьми i mada je ovo u teoriji MNOGO nežno i emotivno za moj prostački i sociopatski ukus, moram da pohvalim ukrajinsku braću. Njihov blek metal je vrlo epski, vrlo folklorni, vrlo mitološki ali ne zaboravlja da bude METAL, dakle, da ima žestinu, dobar rif, energiju. Svi koji vole folklornu, progresivističku struju u blek metalu, pogotovo sa istočne polulopte, ovde će se sigurno oduševiti, ali čak i ja, ovako mator i konzervativan, sam vrlo uživao:

 

https://mrkttre.bandcamp.com/album/–2

Skrećemo onda malo do Belorusije za potrebe sedmog albuma projekta Raven Throne. Ono što je počelo kao paganski blek metal se do albuma Viartannie (Chroniki źmiainaj ciemry) pretvorilo u atmosferičnu, melodičnu i teatralnu ponudu blek metala koji ne beži od nekakvog artificijelnijeg zvuka – slušajte programirane bubnjeve, pogotovo na prvoj pesmi – i generalno ubedljivo prodaje svoj epski, teatarski pristup. Nisam ljubitelj miksa i masteringa na ovoj ploči koja je u pogledu samog, jelte, zvučanja, prenatrpana i preglasna, ali Raven Throne nude tačno ono što se od njih očekuje u muzičkom pogledu, jedan sažetak svih blekmetalskih grandioznosti u prijemčivom i probavljivom paketu:

 

https://raventhrone.bandcamp.com/album/viartannie-chroniki-miainaj-ciemry-the-return-the-chronicles-of-the-serpent-darkness

 

Pa onda opet Rusi!!!!!!! Šta je ovo, ludnica! Elem, Dodmorke je praktično jednočlani bend, čiji je album „I“ programski napravljen da bude primitivan i prost. Ovo je blek metal-pank sa prostačkim aranžmanima čija snaga počiva u toj nekoj privlačnosti ponavljanja istih tema. I to uglavnom prolazi. Bend namerno nema više od dva rifa po pesmi i sve je sklopio da bude sirovo i primitivno, ali ima šarma u toj repetitivnosti. A vokali su HAOS:

 

https://dodmorke.bandcamp.com/album/i

 

Da malo odemo na zapad: kad vidite sliku Francuza koji stoji iza projekta Ardente (a zove se Secret Corridor) verovatno vam zaigra brk, ali mladić na demou Le Château sous les Étoiles pokazuje mnogo duše. Naravno, nije ovo sazrela muzika, aranžmani su veoma samozadovoljni i pomalo hermetični ali nekako sve to ima emociju i vitalnost:

 

https://secretcorridor.bandcamp.com/album/le-ch-teau-sous-les-toiles-demo

 

OK, vraćamo se u Poljsku. Slavland je jednočlani projekat koji skoro već dvadeset godina vredno izbacuje albume brzog, žestokog blek metala prepunog folklornih elemenata i melodičnih napeva. Doduše, u ovoj deceniji je Stal biała, krew czerwona tek drugi album za ovaj projekat, ali je zato dobar. Ovo su odlično napisane pesme koje uspelo spajaju svoje folklorne i metalske motive sa sve gajdama i brdom tradicionalnih instrumenata a sve u jednom vrlo svedenom, skoro pa lo-fi kontekstu. Ne da album zvuči mutno, naprotiv, ali ovo nije napucana produkcija velikih folk-metal imena, već očigledan rad iz entuzijazma sa puno znoja i duše uloženih u proizvodnju muzike. Otud je čak i malo šuntavo sviranje blastbitova zapravo snaga ovog albuma koji deluje stvarnije i autentičnije od ogromne većine preproduciranih ploča sličnog usmerenija:

 

https://slavland.bandcamp.com/album/stal-bia-a-krew-czerwona

Kad sam spomenuo preproducirane ploče sličnog usmerenja NISAM mislio konkretno na novi Finntroll jer je Vredesvävd zapravo vrlo zabavan album. Finske vedete narodnjačkog blek metala definitivno jesu skupo producirane i epski nastrojene na svom sedmom albumu ali je kvalitet komponovanja, aranžiranja i svirke uglavnom na tako visokom nivou da mi je srce na mestu a na licu uglavnom igra osmeh. Naravno, voleo bih malo „suvlji“ miks ali Finntroll u dobroj meri idu na efekat kiča koji njihova muzika baštini svojom kombinacijom narodnjačkih motiva i blek metal pičkaže pa se tu i ova vrsta produkcije uklapa. Ovo je dobra, brza i, ponoviću, prilično zabavna ploča koja se, uprkos promuklom dranju, lako može slušati sa dobrim delom porodice. Lepo:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yiSNF-z810g&list=PLBzBwYhHpqLK0yPFvNVHdxDJjpF-Eiz8p

 

Rumunija nije deo slovenskog talasa ove nedelje, ali je pružila jedan dobar EP. Temišvarski Ordinul Negru je svoj EP Nebuisa napravio igrajući se sa alternativnim pristupima već objavljenom materijalu, završivši na kraju sa četiri nove pesme avangardnog i intrigantnog blek metal zvuka koji pravi simpatične ekscese i istraživačke ekspedicije u razne strane, ali se ni malo ne stidi svog osnovnog, vrlo tamnog i energičnog zvuka. Rumuni, iako ispituju veoma različite harmonske opsege u onome što rade, vole i čvrst, pravoveran metal rif i ovo je za mene veoma lepa kombinacijua, pogotovo uz solidan miks i zaista jaku posvećenost istraživanju:

 

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/ordinul-negru-nebuisa

Idemo na stoner, i odmah sa albumom koji ZAPRAVO nije stoner. Arcade Messiah je solo projekat Johna Bassetta koji ima još nekoliko solo projekata (Sacred Ape, KingBathmat) a sa Arcade Messiah – što je, inače, odlično ime – kreira neku vrstu progresivnijeg hard roka, vrlo prijatnog za ostarele, žedne uši poput mojih. The Host je ploča dugačkih, ali dinamičnih, drusnih rok pesama koje vole da se odmaknu od ritam-i-bluz predloška kako bi se dotakle raznih vrsta eksperimenata sa zvukom i instrumentarijem a da se ipak ostane čvrsto u okvirima (progresivnijeg) roka. Dakle, ovo su pesme u kojima se eksperimentiše, ali su vrlo jasno na prvom mestu pesme sa minuciozno napravljenim aranžmanima. Bassett dobro peva i majstor je atmosfere, ali na prvom mestu je to da pesme, bez obzira na dužinu i razne stilske diverzije kroz koje prolaze, nikada ne gube inerciju kretanja napred i očuvanja energije, čak ni kada skoro otvoreno idu na hipnotičke, snolike igrarije sintisajzera. Simpatično!

 

https://arcademessiah.bandcamp.com/album/the-host

I ovde ima Slovena. Moskovski Kamni („kamenje“, naravno) ima treći album, Mandala i kvartet ovde kreće vrlo naglašeno istočnjačkim obrednim dronom da bi prešao u teški gitarski stoner metal. Lepo otvaranje! Ostatak albuma je u sličnom maniru, sa psihodeličnom dimenzijom stoner roka u prvom planu, teškim gitarčinama i rokerskim pevanjem i dobrim kombinovanjem hipnotičkih efekata sa pravovernim treskanjem. Moja jedina zamerka ide na preglasan mastering koji muziku inače punu dinamike prilično zaravnjuje. No, ovo je dobar album psihodeličnog stoner metala – delom pevanog na Ruskom – koji i tako vredi čuti:

 

https://kamni.bandcamp.com/album/mandala

Void Rot iz Mineapolisa na svom prvom albumu, Descending Pillars pokazuju kako treba masterovati ovakvu muziku. Njihov duboki, preteški death doom na ovoj ploči dolazi uz dinamičan, „mekan“ master koji omogućuje da čujete razlike u intenzitetu u svirci i da pustite album glasno a da vam se zvučnici ne raspadnu od klipovanja. Dakle, bend me je, što se kaže, kupio na keca. I muzika je dobra, spora, nadrkana, kao Bolt Thrower, Grave i Disembowelment spojeni pa pušteni na 16 obrtaja, sa pretećim, mračnim rifovima i nemilosrdnim mlevenjem bas-bubnjeva, te podzemnim vokalima. Mislim, meni je malo potrebno za sreću, jelte. Mračno je ovo i hermetično a sa dovoljno elegancije i pažnje za detalje da ne bude tek monotono i neprozirno. Nije to lak balans za držati – pola bendova na Bandcampu na koje kliknem prekidam posle pola sekunde jer to ne umeju – i Void Rot svakako treba ceniti i zbog toga a i zbog lepog, dinamičnog masteringa koji ovu ploču, inače tešku i napornu, čini lakom za slušanje. Nema ovde mnogo varijacije u odnosu na osnovnu formulu ali bend pruža mekani, topli zvuk i prijemčivu tminu u kojoj se može izgubiti sa zadovoljstvom. Fakat je da je ovo album gde sve pesme liče jedna na drugu ali ako se ubacite u taj, jelte, đir, vrtećete ga u krug besomučno:

 

https://sentientruin.bandcamp.com/album/descending-pillars

Nick Olliveri iz Kyuss/ QOTSA/ Mondo Generator/ The Dwarves itd. udružio se sa Full Tone Generator za singl Without A Sound / If You Want Me i ovo je baš onako kako zamišljkate: abrazivni stoner/ punk/ rock/ metal za loša pijanstva i dobre tuče:

 

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/without-a-sound-if-you-want-me

 

Orphans Of Doom iz Kanzas sitija su manje doom a više nekakav sporiji i teški, ali topli i duševni post metal. EP koji se zove samo „EP“ izašao ove nedelje donosi tri melodične i lepe pesme bez pevanja, sa solidnim zvukom i dosta energije. Prijatno:

 

https://orphansofdoom.bandcamp.com/album/ep

Živi albumi danas nisu onakav događaj kakav su nekad bili, ali kod bendova koji sviraju ekstremni metal su zapravo srazmerno retki jer je njihov zvuk teško korektno snimiti u neidealnim uslovima. Otud, moram veoma da pohvalim  Live at Fall of Man berlinskih Praise the Plague koji su se posle jednog studijskog albuma i jednog EP-a sada dokazali odličnom živom pločom čiji prihodi još i idu u dobrotvorne svrhe. Praise the Plague pored dobre duše imaju i dobar zvuk i dobre pesme pa njihov blackened doom metal na ovoj ploči zvuči moćno i nezaustavljivo, osvajajući i snagom i pameću u isto vreme. Ovo je i jako dobro snimljena i miksovana ploča a da zadržava tu snagu i sirovost žive svirke, pa, ako volite doom metal, ovo spada u obaveznu lektiru:

 

https://praisetheplague.bandcamp.com/album/live-at-fall-of-man

Francuski gitarista i klavijaturista Tom Penaguin ima, pored svojih bendova Djinn i Orgöne, i solo projekat, Captain Blind Chameleon i prvi album pod ovim imenom zove se Tales of a Floating Man. U pitanju je konceptualni album, sastavljen iz dve „svite“, a muzički pričamo o vrlo prijatnom, duboko isfaziranom ali prijateljskom i poletnom, psihodeličnom stoner zvuku koji bi trebalo da prija i metal publici ali i ljubiteljima lepih melodija koje se mogu pevušiti dok perete sudove. Penaguin je vrlo talentovan muzičar i solidan kompozitor a album je snimljen korišćenjem isključivo analogne opreme i ima topao i prijatan zvuk. Vrlo lepo:

 

https://tompenaguin.bandcamp.com/releases

 

Cruthu iz Mičigena na drugom albumu, Athrú Crutha, sviraju divan doom metal. Ovo je mekana, prijatna i razigrana muzika koja ne zaboravlja svoj skrušeni, lamentirajući osnovni ton ali je veoma zabavna i ekspanzivna sa širokim harmonskim zahvatom, dinamičnim aranžmanima i pevačem koji je toliko gotivan da bih ga stavio između dva parčeta hleba i pojeo kao sendvič. Ozbiljno, ovo je, onako, old school ali ne zastarelo i veoma prija mojim ušima:

 

https://cruthu.bandcamp.com/album/athr-crutha

Lord Sin su Portugalci koji svoj psihodelični doom metal improvizuju najvećim delom. Što je smelo. Očekivao sam da ovo više bude nekakav stonerski džem, ali album Portrait of the Devil zapravo ima i tekstove i pevanje i, pa, to je njegova najslabija strana. Treba ovo slušati jer jako dobro pokazuje zašto se ne improvizuje muzika koja zahteva kompleksnije, „jezičke“ strukture. No, treba ga slušati i jer delovi gde se ne peva umaju da budu izvrsni. Ovo je vrlo psihodelično, sporo i atmosferično na momente, pa ga vredi malo i trpeti:

 

https://lordsin13.bandcamp.com/album/portrait-of-the-devil

Trevor William Church iz Beastmaker i Haunt je pre jedne decenije imao i bend Inside the Sun koji je istoimeni album snimio 2012. godine a ploča je tek sada izašla. Lepo je ovo odstojalo a u pitanju je pristojan, sirov stoner rok/ metal sa dobrim gruvom, agresivnim vokalima i razigranim metalskim gitarama. Dobra kombinacija i vrlo simpatični izleti u NWOBHM/ thrash smeru:

 

https://churchrecordings.bandcamp.com/album/inside-the-sun

 

Flying Anomaly Theorised su francuski stonerski trio čiji EP, What’s Up Moony ? sa svojim garažnim zvukom ostavlja utisak jedne prijatne sirovosti iako je muzika dovoljno sofisticirana da bend razume i kako da hipnotiše a i kako da kazni. Instrumentalno ali solidno, sa dobrim gitarskim radom:

 

https://flyinganomalytheorised.bandcamp.com/releases

Ne znam šta Las Trumien – ime benda i bendovog prvog EP-ja – treba da znači ali ovi Poljaci krljaju dobar doom metal, vrlo sabatovskih rifova i agresivnog, vrištećeg sludge vokala, a što se iznenađujuće dobro uklapa jedno uz drugo. Las Trumien pritom zvuče kao da su se snimili u garaži ali nekako im to ni malo ne škodi i moć gitara koje ovu muziku nose nije ni najmanje oslabljena. Odlično:

 

https://lastrumien.bandcamp.com/releases

Chronic Lethargy iz Kanzas Sitija (već drugi bend ove nedelje iz tog grada u Misuriju – ko zna šta im stavljaju u vodu tamo) sviraju vrlo dopadljiv stonerski, psihodelični rok na albumu Stonan kome je svaki naslov pesme nekakva stonerska aluzija na Konana. Detinjasto ali ja sam poslednja osoba koja će TO nekom zamerati. Više zameram sirovost zvuka koja je načelno dobrodošla ali malo ometa slušanje ovih zapravo dobrih, pomalo ritualnih pesama koje bih voleo da čujem u nešto skuplje snimljenim verzijama. Ali prijaju:

 

https://chroniclethargy.bandcamp.com/album/stonan

 

Za mlade koji više vole nešto emotivnije i monumentalnije, SUNDR iz Melburna imaju novi album, Solar Ships. Ovo je post metal sa sludge zvukom i doom sporošću, koji je sav u očaju i vrištećoj emociji sa četiri jako dugačke pesme i aranžmanima koji su manje maštoviti nego što bih ja voleo ali bend makar svoje duge, iscrpljujuće tužbalice razvija na srazmerno organski način. Puno, dakle, post rok harmonija, distorzirane melanholije i urlika za one koji vole:

 

https://sundr.bandcamp.com/album/solar-ships

 

Mom brutalističkom ukusu bliže je novo izdanje Fucking Kill Records, split album Abyssal Doom Oriental japanskih Anatomia i tajlandskih Shambles. Ovo je kombnacija studijskih i živih pesama, te neobjavljenog i objavljenog a teško nabavljivog materijala i ko voli lo-fi doom metal, sav u užasno sporim rifovima i velikoj težini, uživaće u dve dugačke pesme koje Anatomia nudi. Shambles su više death metal bend pa njhova strana ima više ritmičke raznovrsnosti ali i ovo su dugačke, teške i iznurujuće pesme samo za posebnu klijentelu:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/anatomia-shambles-abyssal-doom-orientalsplit

 

Kostarikanski Depleted imaju lep omot za svoj prvi album, Throes. Muzika je raspoloženi melodični death metal koji zvuči kao, recimo, demo snimci The Black Dahlia Murder i mada ovo zvuči kao da se podsmevam Depletedu, zapravo se meni to jako dopada. Ovo je nekomplikovan, energičan „koraški“ melodeath koji ide napred i čuka bez mnogo filozofiranja pa je time vrlo šarmantan i prijatan za slušanje meni koji nemam mnogo živaca za neke visoke koncepte u ovom žanru:

 

https://depletedcr.bandcamp.com/album/throes

Argentinci Silverheart su solidan power metal sastav koji je rešio da u ovoj godini odigra JuTjub kartu i snimio EP obrada Queena. Queens of Metal ima šest Queen pesama u metaliziranim obradama, mada su Queen ionako bili dobrim delom i metal bend. Hoću reći, ovde tako dobijamo brzu verziju We Will Rock You, Tie Your Mother Down, Don’t Stop me Now i Innuendo a koje su vrlo bliske originalima. I want to break free mora da se malo „utvrdi“ da bi bila metal i to je sad jedan spoj maltene djent oštrine i radio friendly pop muzike, a Who Wants to Live Forever je raspevana power balada. Silverheart se ni malo ne trude da se odlepe od Queen preldoška i ovo je, dakle, igranje na zicer. Naravno, masivan respekt za kvalitet izvedbe ali žal za malo smelijim obradama ostaje:

 

https://silverheart.bandcamp.com/album/queens-of-metal

Španski Intolerance imaju ime kao da sviraju nekakav hardcore, ali kad pustite njihov EP, Laments from the Dripstone Cave, to je death metal stare škole. Vrlo jednostavan, vrlo primitivan pa ima i neke dodirne tačke sa hardcoreom, barem onako kako ga ja, stariji čovek shvatam. No, ima ovde lepe atmosfere i po kojeg rifa i prođe dan. Hoću reći, bend, iako ne izmišlja ništa novo u staroj formuli, odiše autentičnošm prljavštinom i ima dovoljno sviračkih kvaliteta da ovo bude plrijatan OSDM album:

 

https://intolerancedeathmetal.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

 

Meksički duo Skeletal Throne na debi albumu, Human Deterioration svira vrlo knjiški, udžbenički death metal. Dobar i kvalitetno odsviran i produciran ali četvrtast i bez sad nekih svežih ideja i novih horizonata u koje se gleda. Ovo napominjem jer mi se album dopada, njegova mošerska, čvrsta estetika je vrlo zdrava i ova dva čoveka apsolutno umeju da sprave i zvuk i da napišu pesme. To što ovo nije bogznakako originalno zapravo nije problem i album se vrlo lepo sluša:

 

https://skeletalthrone.bandcamp.com/album/human-deterioration-2

Kanađani Chasmdweller na svom drugom albumu, Bacterial Lotus nude vrlo taman, kavernozan zvuk i veoma mračan pristup death metalu uopšte. Ovo je death metal koji zna i za lepe, razrađene melodije na gitarama ali čiji je prevashodni interes da ponavlja hipnotičke rifove i provlači skoro neljudski dubok vokal koji slušaoca prenose u izmenjeno stanje, jelte, svesti. No, ovo je em lepo napisan album em je snimljen vrlo solidno, izbegavajući tipičan blur core zvuk za račun pristojnog, razgovetnog miksa. Opuštajuće! A muzika je žestoka, dinamična i odlična:

 

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/bacterial-lotus

 

Australijski Verethragna kažu da je njihov (debi?) album Living Hell opasna materija: „The ending of this album creates worldwide chaos, madness and war … we do not call anyone to violence, this record expresses creative impulses“. Mislim, svakakvi se disklejmeri daju pročitati danas na pločama. No, muzika je solidna iako ne smem da tvrdim da slušanje albuma do kraja izaziva globalni haos. Ovo je pristojnjikav deaththrash metal dosta naklonjen mošingu, sa mnogo srednjeg tempa i rifova uz koje je merak mlatiti glavom. Bend se povremeno izvuče iz ove matrice i zasvira nešto lepše i melodičnije (recimo, refreni Do not forget) ali je generalno ovo vrlo rifaški i mošerski album solidne produkcije:

 

https://verethragna.bandcamp.com/album/living-hell

Kad vidite da se bend zove Carnal Ruin, čak i pre nego što saznate da su iz Tampe, američke, praktično, postojbine death metala, jasno vam je kako će im EP The Damned Lie Rotting zvučati. Dakle, da bude jasno, ovo je death metal ali nije tradicionalni „Tampa“ zvuk već više old school death metal po skandinavskoj formuli. Carnal Ruin nisu baš sad nešto originalni i njihova muzika uzima podosta svog identiteta od švedskih preteča, ali je ovo dobar, kvalitetan EP, dobre produkcije, koji, iako se oslanja na stare trikove, podseća i da ti stari trikovi i danas dobro pale:

 

https://carnalruin.bandcamp.com/album/the-damned-lie-rotting

 

Pathetic je čudno ime za death metal bend ali što da ne – valja se ponekada isticati. Ova ekipa je okupljena oko AJ Kovara iz Witches Hammer i svira mračni, satanistički death metal starijeg pristupa, sa fino doziranim blek metal dodacima. Rezultat je da je EP The Pestilence Born of Unclean Acts (izašao ni mesec dana nakon drugog albuma, Cleansing the Land of the Infidel) jedna, onako, divljačka i brutalna kolekcija mračnih i zapaljivih pesama za posvećenike i ljubitelje muljavijeg ali čvrstog zvuka. Bend odlično svira i piše dobre pesme pa je ovo samo na prvi pogled primitivno a zapravo sofisticirano u svojoj brutalnosti:

 

https://pathetic666.bandcamp.com/album/the-pestilence-born-of-unclean-acts

Ko od nas nije poželeo da je Šveđanin? Ja to dnevno poželim bar pešes puta, ali ja sam Balkanero, a jeste malo neobično kada tako nešto žele – Belgijanci. Carnation na svom drugom albumu, Where Death Lies potvrđuju da su se napajali na izvorima koje su potočili Entombed, Bloodbath, Unleashed i druge švedske preteče i mada ovo nije neka ploča zbog koje sam ostao zalepljen za zid, Belgijanci su sasvim prihvatljivi. Glavna kritika, ako je tako možemo nazvati, je da Carnation, bez sumnje u plemenitoj ambiciji da ostave sopstveni pečat na jednom prilično jasno omeđenom žanru, možda malo preteruju sa aranžiranjem pa pesme imaju više ideja i delova nego što im je potrebno. Bend je meni najjači kada se zapravo tvrdo drži pravoverne Entombed formule gde se pesme razvijaju organski i izrastaju iz pre svega dobrog rifa. Naravno, nije lako ispišati pedeset dobrih rifova za jedan album pa ja ne zameram Belgijancima što se trude da muziku obogate složenijim aranžiranjem, ispadima odličnih blastbitova i velikom količinom breakdown/ bridge itd. međudelova. No, to i znači da ploča nije cela ubojita onako kako su ubojiti njeni najbolji delovi, ali dobro, i ja sam star i umoran čovek. Ovo je odličnozvučeći album čiji je mastering glasan ali u skladu sa muzikom i bend generalno zvuči zdravo i ubedljivo. Valja!

 

https://carnation.bandcamp.com/album/where-death-lies

 

Moja ljubav ka sleming death metalu me često dovede u neprijatne situacije gde klikćem na albume bendova čiji je jedini kvalitet mizoginija. A to, primetimo, nije STVARNO kvalitet. Posle se osećam onečišćeno i niko od nas nije srećan. Awaken the Misogynist su internacionalni projekat u kome sviraju članovi Slamentation, Facelift Deformation, Crepitation itd., kapirate već, a to da su na Fejsbuku morali da napišu „Don’t worry, we DO NOT hate women in any way :-)“ je valjda dovoljan signal da su i oni svesni koliko je slem povezan sa najgrđim incel instinktima današnjice i kako njihovo odabrano ime zvuči prilično problematično. Enivej, njihov prvi EP, Abuse of Consumption zapravo se bavi neodgovornim odnosom ljudske rase prema planeti i njenim resursima, što je pohvalno, a muzika je brutalni, onako, iznurujući slamming death metal. Tri pesme koje ovde dobijamo teško da će biti hitovi na ijednoj radio stanici koji iko na svetu sluša, nema tu pamtljivih tema i refrena, ali ovo je jedan dosledan, krvoločan slem koji ima onu važnu komponentu gruva i poleta i meni je, na kraju dana, pored kvalitetne svirke i dobre produkcije – prijao. Omot, iako ide na titranje mizogine dražice kod slem publke zapravo forsira metaforu o nasrtaju na majku Zemlju koji izvode militarizovani i industrijalizovani (kvazi)mužjaci pa mada Awaken the Misogynist nisu baš suptilni – a što slemu nije baš ni prirođeno – za sada se može reći da imaju dobru nameru.

 

https://awakenthemisogynist.bandcamp.com/album/abuse-of-consumption-ep-2020

Soara su indijski prog-metal duo danas nastanjen u San Francisku čiji je EP, Dharm, daleko preko granice slušljivog preproduciran i masterovan u neizdrživi brikvol. Ali muzika je, oh, vrlo zanimljiva, mešajući žestoki metal sa indijskom klasičnom muzikom. Ploča ima i instrumentalne verzije ponuđenih pesama da se divite filigrtanskom vezu na gitarama i bubnjevima ali bez klasičnih vokalnih aranžmana ovo je samo umereno interersantan prog-projekat. Sa pevanjem ovo dobija nekoliko dimenzija više i sluša se otvorenih usta. Samo da je mastering malo… prirodniji. Ali, generalno, ovo je sjajno.

 

https://soaratheband.bandcamp.com/album/dharm

 

„Tom Cline is the only real member“, piše u internet-biografiji projekta Cline’s Mind. „He writes, plays and records all the music, vocals and drums in his home studio.“ I, Tom  je tako snimio već šest albuma, a sedmi, A Beautiful Chaos me je zapravo iznenadio kvalitetom i zrelošću. Ovo je melodični thrash metal sa malo power metal elemenata, ali onako, drusan, napadački i odsviran vrlo ubedljivo. Ovo nije prosečan kućni metal projekat već promišljena, veoma dobro odrađena muzika čoveka koji bi, da može da svira koncerte, možda imao i ozbiljnu karijeru. Vrlo dobro, kažem:

 

https://clinesmind.bandcamp.com/album/a-beautiful-chaos

Poljaci Mind Enforcer nude jelovnik prijatnog, sirovog lo-fi thrash metala na debi albumu Brainwashed. Ovo nije „lepa“ muzika, zvuk je muljav, pevač samo vrišti i sve tako, ali bend svira solidno kvalitetno i vrlo je posvećen toj nekoj mračnijoj, brutalnijoj strani thrash metala sa povremeno vrlo upadljivo dobrim gitarskim radom. Meni dovoljno:

 

https://mindenforcer.bandcamp.com/album/brainwashed

 

Njujorčani Sunlord su dosta dobri u svom thrash/ heavy zvuku na novom albumu, 222. Ovo je dobro produciran metal koji voli thrash brzine i gruv ali voli, bogami i motorhedovski zvuk i senzibilitet. Ljudi odlično sviraju, imaju lepe rifove, dobre kompozicije i jedan stav koji izaziva poštovanje. Vrlo slušljiv album:

 

https://sunlord.bandcamp.com/album/222

 

Jednočlani treš-metal bendovi sa tematikom profesionalnog rvanja su neka vrsta trenda, čini se. Atomic Drop je ove godine objavio jedan album a evo sada i EP-ja Meatsauce Mountain koji je, pa, sasvim solidan za to što jeste: mid-fi thrash metal koji je napisao i odsvirao jedan čovek a koji, taj čovek, ima priličnu količinu talenta za ovu muziku. Treba tu malo šlifovanja, možda malčice stilske dorade jer je Atomic Drop trenutno raspet između thrasha i nekakvog simpatičnog hard rocka, ali ovo se vrlo lepo sluša:

 

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/meatsauce-mountain

 

Napaćenoj duši ponekad treba nešto BAŠ poput drugog albuma detroitskih Plague Years da se malo oporavi od svagdašnje muke. Circle of Darkness je moćan, glasan i nadrkan trešerski album trešerskog metala sa taman onoliko starinskog hardcore zvuka da bude smatran thrashcore/ crossover atrakcijom prvog reda. Dakle, ovo se naslanja na tu neku tradiciju osamdesetih i njene moderne reinvencije poput Power Trip ili Iron Reagan, ali Plague Years su žešći, mračniji, BUČNIJI od većine kolega, svirajući crossover koji ima zdravu količinu death metal šmeka u svom zvuku. A taj je zvuk debeo, TEŽAK, sa mrvećim rifovima i bubnjevima koji zvuče kao čekić kojim u nekakvoj paklenskoj kuhinji omekšavaju vaše meso pred pripremu. Ako ste ikada voleli Slayer, Death i Bloodcum u isto vreme – a ko nije, taj je u životu dosta zalutao – Plague Years su idealan spoj za vas. Fen om en ALNO:

 

https://plagueyears.bandcamp.com/album/circle-of-darkness

Raven su novi prilog za našu rubriku o bendovima koji su karijeru počeli još sedamdesetih godina prošlog veka a ona traje i danas. Osnovani 1974. godine i sa prvim albumom iz 1981. godine, Raven su praktično ispisnici Iron Maiden i jedan od prepoznatljivijih NWOBHM bendova koji, pritom, nije pravio neke ogromne pauze poslednjih 40 godina. Raven su dosta uredno diskografski aktivni mada su u poslednjoj deceniji imali samo jedan album pa je zgodno da se sada, na njenom isteku pojavljuje novi – Metal City. Generički naziv zapravo ne krije jednako generičku muziku i Raven ovde sviraju sa dosta šarma i autentične energije, izbegavajući staromodna rešenja i pokazujući da su držali korak sa evolucijom metala. A opet, da nije vrlo savremene produkcije (sa jako „istačkanim“ bas bubnjevima, recimo) i modernijeg izvođačkog pristupa, mnoge od ovh pesama bi mogle da budu zaista komadi iz ranih osamdesetih, a što je odlična kombinacija. Bend zvuči raspoloženo i svira žestoko (sa sve blastbitovima!), venčavajući klasičan metalski glamur i epiku sa tvrđim, ekstremnijim pristupom u izvedbi. Album je produciran odlično, sa zvukom koji je žestok i čvrst ali bez prenapucanosti i Raven su me ovde, zaista, veoma prijatno iznenadili:

 

https://raven15.bandcamp.com/album/metal-city

Heathen su deset godina mlađi od Raven – a što znači da je takođe u pitanju prastar bend – pa je i njihova muzika „modernija“. Heathen su jedan iz originalne generacije Bay Area Thrash bendova i kroz njihovu postavu prošla je zadivljujuća reprezentacija likova koji su svirali u Exodus, Lizzy Borden, Hirax, Metal Church, Mordred, Angel Witch itd. itd. itd. itd. itd. Heathen su, dakle, real deal bez ikakve sumnje pa iako nikada nisu bili prepoznati kao bend formata komšijskih ekipa poput Testamenta, Exodusa – ili Metalike – imaju svoje važno mesto u istoriji thrash metal žanra. Novi album, Empire of the Blind je tek četvrti u diskografiji Heathen – po jedan snimljen u svakoj deceniji postojanja benda – i, odmah da kažemo, ne donosi previše nov ili originalan doprinos žanru. Ali donosi vrlo dobro shvaćenu klasičnu formulu i izvedbu koja će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Heathen su uvek bili „tehničkija“ strana thrasha, pa ni od Empire of the Blind ne treba očekivati divljačnost kakvu ja najviše volim u ovakvoj muzici, već dobro napisane pesme, klasične rifčine i razrađene, melodične gitarske i vokalne aranžmane. Album je, kao celina, za moj groš predugačak sa nekoliko pesma koje su, hajde da kažem, eksperimenti što su mogli da ostanu na harddrajvu Leeja Atlusa i da ne izađu međ narod (skoro petominutna Sun In My Hand sa svojom himničnošću izmešanom sa anthraxovskim proto-djent seckanjem je primer), ali ne mogu bendu koji snima jedan album po deceniji da sada kao nešto zameram što se trudi da pokaže raznovrsnost interesovanja i pristupa. Dakle, u celini, ne sasvim zadovoljavajuće, ali Empire of the Blind ima odličnih momenata koje vredi propustiti kroz uši.

 

https://heathenthrash.bandcamp.com/album/empire-of-the-blind

Norvežani Sinsid su bend osnovan u ovoj dekadi ali sa ozbiljnom ambicijom da zvuče starinski i patinirano. Na drugom albumu, Enter the Gates ovo se manifestuje jednim drusnim, „prirodnijim“ zvukom samog benda ali i nekim možda pomalo nesrećnim estetskim odlukama. Sinsid stvaraju u tradiciji te neke varvarske epike Manowar, sa solidnim punjenjem germanskog hevi metal čiza na tragu Accept. Što je, naravno, okej, ako volite ovakve stvari ali ume da zazvuči i pomalo odležalo. Naročito se pevanje koje isporučuje Terje Singh Sidhu nalazi na meti kritike ljudi po internetu koji smatraju da je skoro parodično. No, kako Sinsid svakako igraju na terenu kiča, meni ovo nije element koji mi kvari opšti utisak. Sinsid su generalno kičasti i imaju zaokružen zvuk i estetiku, pa kome se sviđa, evo:

 

https://pitchblackrecords.bandcamp.com/album/enter-the-gates

 

Ko voli metal klasiku ne može da ove nedelje nađe nešto klasičnije od toga da gitarista Kissa obrađuje Cepeline i Parpl, jel’ tako? Tako je: legendarni Ace Frehley je izdao Origins Vol. 2, kolekciju obrada pesama svoje mladosti a koje su, incidentno, i pesme moje mladosti samo što sam ih ja slušao kao već deifikovane komade rokenrol istorije a on ih je slušao dok su osvajale omladinu, radio-stanice i koncertne dvorane krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Ace je uvek bio među manje problematičnim članovima Kiss pa sa zadovoljstvom mogu da kažem da je ovaj album lep za slušanje. Da bude jasno, izbor pesama je čisto ubistvo – ovo je krem de la krem svoje epohe, bez obzira što Frehley nije išao na NAJVEĆE pesme svojih uzora, ali kad pričamo o Led Zeppelin, zaista ne morate da uzmete Black Dog, Rock’n’Roll ili Stairway to Heaven kad imate Good Times, Bad Times. Slično, Smoke on the Water i Child in Time su već skoro pa i izlizane pesme, a Space Truckin’ je jedan od najmoćnijih komada klasične epohe Deep Purple. Tu je i Creamov Politician sa moćnim Kleptonovim kompulzivnim bluz rifom, Stonesov Jumpin’ Jack Flash, ali i I’m Down od Beatlesa… Hoću da kažem, skoro na svakoj sledećoj pesmi u oči mi navru suze i krene plima uspomena jer se setim svega što je bilo (i što nije bilo, a htelo se, naravno), ali nije sve samo u pesmama, nešto je i u izvedbi. Frehley, naravno, ne mora da sad nešto objašnjava svoj CV i pedigre i mada su Kiss poslednju pesmu koja mi je bila zanimljiva snimili pre skoro 40 godina, on ovim pesmama daje lep lični pečat ne odmičući se ni malo od osnovnog pristupa, ali svirajući ih ipak na dovoljno svoj način da slušanje ovog albuma bude posebno iskustvo. Hoću reći, niko ko svira Hendrixa nikada nije zvučao kao Hendrix pa tako i Frehleyjeva verzija Manic Depression pametno razdvaja bitno od nedostižnog i zvuči odlično bez pokušaja da zapravo ponovi Džimijevu magiju. Naklon drugoj strani okeana sa obradom We Gotta Get Out of This Place Burdonovog The Animals je odličan primer za to kako Frehley svim ovim – mahom tvrdim, na bluzu utemeljenim – pesmama daje sopstveni senzibilitet i u njih ubrizgava malo Kissovog sleaze/ glam šmeka a da ih to čini interesantim i svežim za slušanje u 2020. godini. Ovo je dakle kompilacija obrada koje ne zasenjuju originale ali ih poštuju i daju im respektabilne i slušljive alternativne verzije. Sasvim na mestu.

 

https://acefrehley.bandcamp.com/album/origins-vol-2

 

Ove sam nedelje slušao neke starije grindcore albume (dakle, od pre neki mesec) pa mi se na njih neviđeno dobro nadovezao ruski Блёв sa svojim, pretpostaviću prvim albumom, Земля. Takođe ću pretpostaviti da je ovo jednočlani bend jer je informacije prilično teško iskopati zahvaljujući Emsiju istog imena koji se širi po ruskim društvenim mrežama. Elem, Земля nije čist grindcore, daleko od toga, zapravo ovo je neka vrsta amalgama svog ekstremnog metala, spajajući brzinu i žestinu koje dolaze od grindcorea, blek metala, death metala, thrash metala i sve pakujućio u jedan sirov ali prijemčiv paket. Zvuk albuma je naporan, sa trzalicom koja cepa magnete i naprženim distorzijama, te blekmetalskom vriskom koja probija uši, ali svirka je za DESETKU, sa odličnim rifovima i savršenom izvedbom, gde se brzina definitivno pokazuje kao vrlina. Ako su vam uši odmorne, i ne odbija vas užasna slika na omotu –tu stavljena iz, cenim, najbolje namere – ovo je veoma, VEOMA preporučljivo:

 

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/-

 

Možda donekle slično, jer kombinuje grindcore sa black metalom, zvuči Pari´sya iz Minhena. EP Sog je skoro sigurno produkt jedne osobe jer je muzika prebrza za normalne ljude i očigledno digitalno editovana ali je ovo i zanimljiv, napet harmonski program koji kapitalizuje činjenicu da ide preko neljudski agresivne podloge. Ima ovde i poneki dobar rif koji se doduše jedva čuje u masteringu koji je skoro pa atentat na sluh. Ali sa očiglednim estetskim opravdanjem:

 

https://parisya.bandcamp.com/album/sog-ep

 

Pariiah iz Nju Džersija su, kako sami kažu post metal-pank bend, što u praksi zvuči kao nekakav modernizovani Amebix ili Deviated Instinct. A to meni dosta prija. EP Swallowed by fog je mračan ali poletan, zvuči spontano i energično ali ima disciplinu i kvalitet zvuka i mogu da ga zdušno preporučim.

 

https://pariiah.bandcamp.com/album/swallowed-by-fog

Poljaci Samurai Cop čeznu za devedesetima – što se vidi ne samo po tome kako se oblače već i po tome da im je muzika na albumu Samurai Cop II fankoizirana i psihodelična, kao da ste spojili Red Hot Chilli Peppers, Faith no More i, recimo Mr. Bungle. Ovo poslednje znači i da Samurai Cop imaju jednu izraženu eksperimentatorsku crtu i da im je muzika i pored jakog gruva dosta hermetična. Što je zanimljivo:

 

https://samuraicop.bandcamp.com/album/samurai-cop-ii

 

Da kažemo da je novi album Napalm Death, Throes of Joy in the Jaws of Defeatism, pa… izašao. Nije neka tajna da sam ja sa Napalm Death raskrstio još 1989. godine, sa kratkim flertom u 1992. ali da posle Utopia Banished svaki njihov album dočekujem sa osećajem dužnosti da ga makar preslušam do kraja i to, po pravilu, ne uspevam. Sa Throes of Joy in the Jaws of Defeatism stvari stoje identično: otvaračka pesma „Fuck the Factoid“ je solidan udarac među rogove sa dobrim omjerom klasičnog grajnderskog programa i post-grinderskih, godfleshovskih harmonija, a njena dva i po minuta trajanja su taman dobro pogođena. No, dok se stigne do pola albuma dotle se i moj entuzijazam istopi. Napalm Death već četvrt veka eksperimentišu sa formom, trudeći se da pokažu da to što su njihovi (bivši) članovi izmislili grindcore ne znači da će mu oni zanavek robovati. No, bend se nikada nije zaista odlepio od grindcore matrice, držeći je se kao pojasa za spasavanje i oprezno gledajući kako da se ode u razne strane. Tako je i Throes of Joy in the Jaws of Defeatism ta neki mišmeš proverenih grajnderskih elemenata, sludge metala, malo post-metal melanholije i „industrijalizovanog“ D-beat panka. Ovo je, kao i u poslednjih četvrt veka uglavnom interesantno na nivou forme i Napalmi, za moj groš, ni ovde ne dostižu taj neki revolucionarni žar koji bi pokazao da zaista vide nove horizonte. Ovo je uglavnom grajndkor sa dodacima gde ni sam grajndkor ni dodaci ne deluju naročito inspirisano. I da se razume, ako iko ima pravo da kaže da mu je dosta klasične forme, to je ovaj bend, čiji su (ponavljam, bivši) članovi izmislili ovu formu, ali ovo niti znači da je sama forma prevaziđena niti da je odmicanje od nje automatski dobro. Throes of Joy in the Jaws of Defeatism pati od istih problema kao većina poslednjih albuma ND u tome da niti ima eksplozivnost i lasrerski fokus/ čistotu vizije njihovih ranih izdanja (na kojima, jelte, niko osim Shanea nije ni svirao) niti su duže pesme ovde opravdane nekakvim songrajterskim darom. Naprotiv, ovo je salata gruva, brejkova, blastova, d-beatova itd. koji su poslagani jedni uz druge bez neke zanimljive narativne ili kakve druge ideje. Slušljivo, neuvredljivo, ali i nezanimljivo, sa naslovima pesama koji su skoro svi odreda igre reči za koje Barni očigledno misli da su vrhunac rok poezije. Naravno, ja sam svakako u manjini ovde jer narod uglavnom voli ovo što Napalmi rade poslednjih par decenija, pa je i ovaj album dobio odlične ocene, ali ne mogu da ne pomislim kako sa jedne strane imamo bendove poput Scorn i Godflesh (nimalo slučajno, bendovi baš onih ljudi koji su izmislili grindcore u ranim fazama Napalm Death) koji su devedesetih godina zaista inovirali u formi praveći autentičnu nadgradnju grindcore osnove, a sa druge imamo savremene grajndere poput Grid, Shit Life, Agronomicon, Shock Narcotic, NO/MÁS, Cloud Rat, Formless Master, Walking Corpse, Besta, Meth Leppard itd. itd. it faking d koji ne smatraju da je forma iscrpena i unutar nje nalaze nove i uzbudljive načine da se izraze. Novi Napalm Death je korektan album koji bi trebalo da ima upola manje pesama a one koje sačuvamo da budu upola kraće i onda bi prišao blizu revoluciji koju je ovaj bend izveo u osamdesetima.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Hqh4_l3T2_E&list=PLikYqaQseGejetwz-iU82vOBFKAWTybig

 

Srećom, za mene je tu novi Fawn Limbs. U Februaru sam pohvalio njihovu kompilaciju Trek Through a Black Maw, a bend nije bio lenj i pred nama je novi album, Sleeper Vessels koji je neka vrsta veličanstvenog vrhunca „Geometric Noise Mathematical Chaos“ pristupa što ga bend baštini. Naravno, treba imati naklonosti prema ovako agresivnom i hiperkinetičkom izrazu ali za mene su Fawn Limbs upravo ona evolucija grindcore forme koje me, evo, i posle tri i po decenije, uzbudi, razgali, potakne na aktivno slušanje i razmišljanje, naprosto mi jelte, kao čoveku ispostavi izazov na koji treba da odgovorim. A to je upravo ono što je grindcore originalno i bio za mene: kršenje pravila i razbijanje forme da se revolucioniše forma i pronađe jesu li (i koja) pravila na mestu. Fawn Limbs na Sleeper Vessels spajaju sludge težinu, grindcore eksplozivnost, mathcore kompleksnost ali pesme su im i pored čestih izleta na sasvim stilski različita mesta, zapravo izuzetno usredsređene na centralnu „poruku“ i plastično pokazuju kako se forma može rastegnuti skoro do pucanja a da se niti napusti niti prezre kao zastarela i prevaziđena. Ako kupite samo jedan grindcore album ove nedelje, to bi morao da bude Sleeper Vessels:

 

https://fawnlimbs.bandcamp.com/album/sleeper-vessels

Da završimo nečim sasvim nemetalnim. Ali metalu, kako rekosmo, srodnim u solidnoj meri. Omiljeni izdavač 20 Buck Spin je već nekoliko meseci unazad jako hajpovao novi album projekta Vatican Shadow a što je tek jedan od muzičkih identiteta prolifičnog multimedijalnog umetnika po imenu Dominick Fernow. Fernowa je većina nas upoznala pod imenom Prurient a pod kojim je napravio masu power electronics izdanja, a u skorije vreme sam ja dosta slušao njegov ambijentalniji i bitovima oplemenjen Rainforest Spiritual Enslavement. Oba ova projekta pokazala su da je Fernow, inače rođen u Viskonsinu, iako odrastao na death metalu, zapravo muziku pravio pod solidnim uticajem post-Napalm Death autputa ljudi kao što su Mick Harris, Justin K. Broadrick i Nic Bullen. I mada novi album Vatican Shadow, Persian Pillars Of The Gasoline Era ne zvuči kao Godflesh ili Scorn, na njemu se VEOMA čuje ta Harris/ Bullen/Broadrick škola mešanja analognih bitova, sintisajzera i lupova da se kreiraju hipnotički, evokativni ambijenti koji imaju i svoju kinetičku dimenziju. Drugim rečima, Persian Pillars Of The Gasoline Era će se dopasti ljudima kojima su drage ezoteričnije ploče Techno Animal i raznih kolaboracija Micka Harrisa i Nica Bullena, a, kako i ova kao i sve druge ploče ovog projekta, tematski obrađuje bliski istok, recimo da bi i nekakva Muslimgauze publika mogla da bude zadovoljna. Fernow pravi mnogo muzike i ona je retko vrhunski fokusirana; ne mogu da se setim ni jednog njegovog albuma koji bih smatrao jakim, definitivnim iskazom. Umesto toga njegova karijera je zapis eksperimentisanja i traganja, možda zainteresovanija za proces nego za krajnji rezultat. U tom smislu i Persian Pillars Of The Gasoline Era treba slušati u kontekstu, kao još jedan korak a ne krajnju destinaciju pa su utoliko njegove sigurno vođene, sugestivne atmosfere vrlo prijatne za uho iako ne mogu da kažem da album kao celina govori išta značajno ili glasno. No ovo je svakako ploča koju ću zavrteti mnogo puta jer je njena forma naprosto matematički ugođena sa mojim ukusom, a Fernow je njom zaradio moju pažnju za bar još nekoliko sledećih izdanja.

 

https://listen.20buckspin.com/album/persian-pillars-of-the-gasoline-era

 

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-09-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , , on 12 septembra, 2020 by mehmetkrljic

Cele nedelje sam imao utisak da uopšte nema dobrih metal albuma i paničio da neću imati o čemu da pišem a na kraju je ispalo da nije bilo tako loše. Eto, u istom danu se Kesić vraća na male ekrane a mi slavimo metal. Nije život TAKO loš.

Poljaci Martwa Aura na drugom albumu, Morbus Animus koji stiže pola decenije nakon prvenca, zvuče raspoloženo i – tipično poljski. Ovo je agresivan blek metal slovenske provinijencije, dakle sa očekivanim omjerom topline i hladnoće, emotivan ali dostojanstven. Pesme su dugačke i teatralne i mada ja načelno volim fokusiraniji, manje rasplinut pristup, Martwa Aura su vrlo dobri u ovome što rade:

 

https://martwa-aura.bandcamp.com/album/morbus-animus

 

Ilinojski Ängelust su mi doneli dosta uživanja svojim trećim albumom, Carnal Rites, sa čak četrnaest pesama zaraznog lo-fi black ’n’ rolla. Za razliku od nekih drugih (pogotovo poznatijih) bendova koji mešaju klasičniji rokenrol izraz sa back metal oštrinom, Ängelust su sirovi, garažni i pesme su im jednostavne, pankerske, a zapaljive i zabavne. Konsekventno, ovo nije muzika za „sofisticiraniju“ publiku koja je navikla na viši koncept kod ovakvih albuma, Ängelust su savršeno zadovoljni da valjaju dobre stonerske i pankerske rifčine preko kojih se gadno deru i sve to zvuči kao da je snimljeno za par stotina dolara sa 5-6 mikrofona za jednu noć, ali odiše autentičnošću. A pesme su uglavnom dobre! Ja zadovoljan:

 

https://angelust1.bandcamp.com/album/carnal-rites

Kad smo već kod lo-fi blek metala, slovački jednočlani projekat Grium ima i četvrti demo za redom, Smrti vánok i ovo su tri pesme lepog, sirovog ali dobro sklopljenog blek metala koji ima tu ličnu, kontemplativnu dimenziju ali u prvom redu drži agresiju i sirovost. Sasvim je u redu da G.MorHell, jedini član ovog benda, i dalje snima demo snimke iako druge kolege odmah kreću sa albumima, jer je ovo muzika koje još uvek traži svoju formu. Ali ona to, sudeći po Smrti vánok radi na veličanstven način:

 

https://grium.bandcamp.com/album/smrti-v-nok

 

Bendova sa imenom Tormentor ima sumanuto mnogo – samo u Nemačkoj ih ima najmanje pet. Najnoviji Tormentor je nemačko-britanski dvočlani projekat koji na albumu Black Citadel svira agresivan, udarački black-death metal sa death metal disciplinom i produkcijom ali sa blek metal ekspresivnošću i grandioznošću. Lepa je to kombinacija dobrih rifova, dinamičnih aranžmana i generalno upečatljive svirke. Mene, naravno, svaki bend koji ovako solidno svira brze pesme odmah uspe da kupi ali su Tormentor odlični i u tom nekom teatru, atmosferi, kinematičnosti i bukvalno jedina zamerčica ide na to da je bubanj – bez obzira što je programiran – (a programiran je vrlo dobro) mogao da bude mrvicu dinamičniji. No, to je sitnica i ovo je odličan album agresivnog a maštovitog blek-ded metala:

 

https://tormentor2.bandcamp.com/album/black-citadel

Mavorim i Totenwache ne žele da više budu svrstavani u lo-fi blek metal pa su svoj EP iz 2018. godine, opisan ovde, snimili ponovo. Niti je ono bilo neslušlljivo, naprotiv, niti je ovo sada ne znam kakav kvantni skok ali  Verbrannte Erde (Re​-​Recorded) je ploča prijatnog, melodičnog i osećajnog njemačkog blek metala koju vredi čuti i ovako malko ušminkanu ako naginjete:

 

https://mavorim.bandcamp.com/album/verbrannte-erde-re-recorded

 

Gott ist tot je tako prirodno ime za blek metal bend da sam iznenađen da je prvi takav bend za koji sam ja čuo (i koga je Metal Archives svestan) svoj debi album snimio tek ove godine. Pričamo o italijansko-nemačkoj ekipi (verovatno dvojcu) čiji je album, Flamme für die Heiligen jedan lep, glasan iskaz sa muzikom koja je jednostavna ali hvata za dušu i odsvirana je srčano. Bend ima solidnu produkciju pa i njihove relativno proste pesme zvuče ubedljivo i ovo je simpatičan blek metal novije škole koji ima sve te modernije atmosferične elemente ali ume i da lepo zakuca kad treba. Meni se dopada:

 

https://gottisttot.bandcamp.com/album/flamme-f-r-die-heiligen

 

Ruski izdavač ГИМНЫ АПОКАЛИПСИСА ima novu kasetu u pripremi, a u pitanju je demo ruskog sastava IIIXK koji zvuči primereno apokaliptično. Ovo je mračan i uzbudljiv blek metal koji je taman toliko muljav u zvuku da ne deluje amaterski i neslušljivo a da se sav umota u pokrov misterije i intrige. Bend ima i melodičnije momente ali ovo nije tipično ruski emotivni blek zvuk već mračnija, sotonskija inačica bliža skandinavskim predlošcima. Dobro sve to zvuči i pesme su odlične i jedini problem je što kaseta izlazi tek u Oktobru pa do tada digitalna verzija košta 88 Evra. Ali vrtećemo. Ovaj izdavač ima izuzetnih stvari u ponudi:

 

https://hymnsofapocalypse.bandcamp.com/album/iiixk

 

Još dobrog ruskog blek metala stiže nam ovog puta posredstvom izdavača Brutal Cave Productions iz Portugalije. Renunciation je bend iz Moskve a njihov EP The Terminal Archetype je zapravo vrlo fensi meavina blek metala, thrash metala i death metala. Rusi sviraju virtuozno (čak razmetljivo) i imaju vrlo modernu metalkorašku produkciju tako da ovde nema trunke od te neke sirove blek metal estetike, ali ljudi pišu pesme tako dobro da je teško ostati ravnodušan. Ovo je odličan moderni metal koji blek metal uzima za osnovu i pošteno je koristi ali se ne zamara razmišljanjima o pravovernosti i umesto toga samo kida. Sjajno:

 

https://brutalcaveproductions.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype

Praški Voluptas za sebe kažu da su inspirisani norveškim avangardnim bendovima iz devedesetih i njihov blek metal svakako u sebi ima tu iskru nemira i eksperimentalne ambicije, pa makar u stvarnosti bend ne zvučao kao ijedan norveški bend kog mogu da se setim. Towards the Great White Nothing je drugi EP benda za, evo, četrnaest godina postojanja i greota je da Česi ne snimaju više jer je ovo odlična muzika, sa jakim metal utemeljenjem ali i mnogo sjajnih ideja koje dolaze od izvana, kombinujući razne tradicionalne i folklorne motive sa klasičnim čukanjem, razne disonantne momente, ritmičke ekscentričnosti i, na poslednjoj pesmi, trinaestominutnoj free Jazz ekstravaganci koja susreće power electronics – i saksofon. Voluptas nisu nešto neopisivo inovativni, ali njihov spoj blek metala sa pop-avangardom je potentan i meni izuzetno prijatan za slušanje:

 

https://voluptas.bandcamp.com/album/towards-the-great-white-nothing

Bečki Theotoxin sa trećim albumom, Fragment : Erhabenheit donose epski, ali agresivan blek metal koji ima u sebi malo death metla čvrstine i mošerskog pristupa ali je uglavnom na strani tog širokog, ekspresivnog blek metal izraza koji ljudi vole. Nije ovo ploča velikih ideja i pesme koje Theotoxin pišu su prilično predvidive ali kvalitet svirke i produkcije su na visokom nivou pa ovo ne smeta preterano.

 

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/fragment-erhabenheit

Bury Them And Keep Quiet je antirasistički, antifašistički itd. jednočlani sastav iz Njujorka i mada ovakva postavka ne obećava nužno nekakvu sjajnu muziku, debi album, Failure Of The Guardians zapravo nije loš. Ovo je pankerski, ali solidno sklopljen blek metal koji se ne zamara nekakvim grandioznim kompozicijama ali ima taj neki „panache“ blek metala, uz melodične rifove i atmosferične pasaže koji nadograđuju jednu vrlo bazičnu koncepciju. Lepo to zapravo zvuči i primer je kako stav i ideologija ne moraju da zasene samu umetnost.

 

https://burythemandkeepquiet.bandcamp.com/album/failure-of-the-guardians

Takođe originalno jednočlani (danas tročlani) ali mnogo manje antifašistički a više posvećen nihilizmu i mržnji je mađarski Narkvlt čiji novi, drugi ako se ne varam, album, Built by Hatred donosi izvanredno oštar, agresivan, belo usijan blek metal prostačkih, grajnderskih rifova i divljih solaža. Ovo je album ceo u blastbitovima, bez smaranja sa atmosferama i čak i kada se malo uspori, ne gubi se inercija te neke jurišničke mržnje i besa. Blek metal originalno nije bio muzika pozitivnosti i Narkvlt umešno oživljavaju njegovu nepoćudnu agresiju i nihilizam, pakujući ih u seksi, zabavne pesme koje, naravno, treba izdržati. Spretno, korektno i ubedljivo:

 

https://narkvlt.bandcamp.com/album/built-by-hatred

Apollyon iz Portlanda imaju prvi album, posle nekoliko EP-jeva i singlova i Built for Sin je odlična ploča rokerskog blek metala ili zablekovanog rokenrola koja uspešno spaja blek metalsku sirovost i agresiju sa distorziranim bluzom kakav su nam u amanet ostavili Lemmy i Motorhead. Ovo je potentna, skoro pa letalna smeša odličnih rifova, visokog tempa i bezobraznog etitjuda, onoliko pank koliko i metal, sve napisano iz srca i odsviranog na jedan organski, neprskan način. Metal za staro i mlado, muzika za ljude kojima je većina muzike koju drugi slušaju nedovoljno neposredna i iskrena. Odlično:

 

https://apollyonme.bandcamp.com/album/built-for-sin

Italijani Morwinyon svoj album Pristine nude na prodaju za samo jedan evro pa ako imalo volite raskošni blackgaze zvuk sa raspevanim klavijaturama i dugačkim pesmama koje, da ne bude zabune, imaju u sebi i dovoljno blek metal čukanja da ovo meni bude prijatno, ali i sasvim prihvatljivu produkciju, onda ne časite ni časa:

 

https://morwinyon.bandcamp.com/album/pristine-2

 

Francuski Novae Militiae na svom drugom albumu Topheth razbija. Ovo je vrlo satanistički, vrlo apokaliptični blek metal koji, kako se to kaže, ne uzima taoce i puca iz svih oružja. Kako pričamo o ploči od preko pedeset minuta, sa iznurujućim tempom i izuzetno mračnom atmosferom, jasno je da ovo nije album za turiste i publiku koja od blek metala traži nešto gizdavije, prijatnije, pa pristupite ako sebe smatrate hardkor ljubiteljem ovog zvuka. Novae Militiae nigde ne navode postavu jer žele da sačuvaju anonimnost i usmere pažnju slušalaca na samu muzku što je sasvim u skladu sa estetikom koja je htonska, mračna, skurilna, u najboljem smislu te reči bolesna. Iako bend izvrsno vlada visokim tempom i nudi pesme koje se odlično osećaju u velikim brzinama, ovo je ploča koja jednako sigurno radi i spore delove pa joj onda dobro leže i dve ambijentalne kompozicije sa ritualnim prizvukom koje su se umešale međ prebijački blek metal. Izvanredna atmosfera mraka i savršena svirka na ploči koja izlazi naredne nedelje:

 

https://youtu.be/4xSF6BFEnuI

https://novaemilitiae.bandcamp.com/album/topheth

Finski dvojac Ordinance na svom drugom albumu, In Purge There Is No Remission uredno nastavlja putanjom posvećenog satanizma i klasične skandinavske blek metal svirke. In Purge There Is No Remission je ploča agresivne, sirove svirke urađene savršeno disciplinovano, sa mnogo himničnih momenata koji korene imaju u folku ali bez gubljenja te osnovne, satanističke sirove oštrine. Ordinance su veoma ubedljivi u ovome što rade, nudeći još jedno podsećanje da finska scena poslednjih godina skoro da ne zna da pogreši:

 

https://ordinancefinland.bandcamp.com/album/in-purge-there-is-no-remission

https://youtu.be/TZbFGwQMkuA

No, ni Šveđani se ne predaju bez borbe. Lifvsleda je švedska reč za depresiju/ melanholiju a prošlog smo Novembra hvalili njihov inauguralni EP, MMXIX.  Tada sam primetio da je ovo vrlo sirov snimak, ali bend je u međuvremenu unapredio svoju produkcijsku igru pa je debi album, Det besegrade lifvet jedan korektan studijski rad blek metala koji i pored melanholičnih melodija ne spada striktno u depressive podžanr. Ovo je suviše sirovo i agresivno da bi bilo DSBM, uključujući zastrašujući vokal koji balansira čak i najnežnije od pesama sa dvim tim njihovim akustičnim razlaganjima. No, bend generalno ima mnogo dobrih ideja i savršeno se snalazi u toj kombinaciji melanholičnog i nepraštajuće grubog za debi album koji impresionira:

 

https://lifvsleda.bandcamp.com/album/det-besegrade-lifvet

Francuski peterac Mortis Mutilati su za svoj peti album izabrali prilično originalno ime – The Fate of Flight 800. Uzevši u obzir da im se prethodni zvao The Stench of Death, jasno je da je ovde na delu nekakav koncept. Elem, ovo je mračan ali veoma lepo struktuiran album sa puno atmosfere ali i promišljenog komponovanja. Bend svemu prilazi sa jednom narativnom ambicijom, sekvencirajući ploču tako da imate utisak da prisustvujete drami koja se odmotava pa otud i aranžmani mogu da budu „neobični“ a da se sve uklapa u jednu veću sliku i ostavlja povoljan utisak dubine. Album traje pedeset minuta ali ovo je raznovrsna i dobro producirana muzika pa se i to uklapa uz njegovu narativnu ambiciju. Impresivno:

 

https://youtu.be/tmMNgbVh6F8

 

Po stonerski fiks prvo idemo na drugu poluloptu. Indonežani Deathgang sviraju solidan stoner metal po uzoru na, recimo, Sleep na svom debi albumu .​.​.​An End To Ill Omens. Četiri su to pesme teških ritmova i debelo izfaziranih rifova, sa jasnim korenima u hašišarskom rokenrolu i tamnim ali prijatnim zvukom. Deathgang ne donose bogznašta novo ovoj formuli ali pesme izvode sa dovoljno veštine i autoriteta da one prijaju mome uhu:

 

https://deathgang.bandcamp.com/releases

The Howling West je dobro ime za bend, pogotovo kad taj bend svira dosta ozbiljan, zreo hard rok ili ono što smo nekada zvali AOR. Njihov prvi EP, The Howling West – Volume 1 donosi nam pet pesama vrlo lepe savremene a opet patinirane hard rok svirke sa jakim bluz osnovama i jednom himničnom, pokretačkom energijom koja bi mogla da se dopadne i slušaocu što nikada nije prežalio zlatno doba grandž roka. The Howling West imaju odličan zvuk, vrlo izgrađen i vrlo dobro snimljen, sa jakim gitarama i ubedljivom ritam sekcijom, te odličnim vokalima. Bend dolazi iz Sijetla i vrlo se uspelo nadovezuje na rok istoriju ovog grada a mada je njihova muzika za nijansu previše, jelte, „mejnstrim“ za moj ukus, bend je izvrstan i vredi ga poslušati:

 

https://thehowlingwest.bandcamp.com/album/the-howling-west-volume-1

 

Deadwood Tree zvuči kao nešto iz Dark Souls ali je u pitanju zapravo simpatičan (post) doom (post) metal kvintet sa Baleara čiji je album Mourn kolekcija šest nežnih, ali dostojanstvenih tužbalica. Ovo nije preterano HEAVY muzika ali nije ni sasvim izgubljena u post-rok izmaglicama i Deadwood Tree postižu vrlo fin balans između rokerštine i svog tog post-milenijumskog veltšmerca popularnog kod mlađih generacija ovih dana. Mourn bi se mogao dopasti i DSBM ekipi sa svojim lepim harmonijama i odvrištanim vokalima a meni je, na jedno slušanje barem, vrlo prijao:

 

https://deadwoodtree.bandcamp.com/album/mourn

Brazilski Jupiterian su mi bili simpatični još pre tri godine sa albumom terraforming, pa sam novi album, Protosapien dočekao sa dosta pozitivnog raspoloženja. I Jupiterian nisu razočarali. Njihov sludge-doom metal je sa vremenom postao nešto šireg stilskog zahvata, elegantniji, i sada ima ume da ostvari i lepe kinematske kvalitete (slušajte Mere Humans), nudeći odličnu atmosferu ali i veoma dobru kolekciju harmonija i raspoloženja. Album je kratak i sladak i vrlo pošteno prodaje svoj propisno teški a opet duševni metal. Nema ovde ničeg specijalno inovativnog ali Jupiterian pokazuju da žanrovski sazrevaju i sve su bolji:

 

https://jupiterian.bandcamp.com/album/protosapien

Ispostavlja se da su Španjolci Xagonia koje sam koliko prošle nedelje pohvalio za dobar prvi album, Volumen One, taj album zapravo uradili prošle godine ali su u međuvremenu izbacili i“pravi“ novi album, kosmos (tako, sa malim „k“). kosmos je ploča organske, spontane instrumentalne svirke koja je sva u gruvu, bez značajnih dinamičkih varijacija ali sa prijatnim, mada pomalo lo fi distorziranim zvukom i umiljatom psihodelijom, Lepo:

 

https://xagonia.bandcamp.com/album/kosmos

OVNIII iz Montreala su odličan bend! Njihov album, pretpostaviću prvi jer se takođe zove OVNIII je izuzetno prijatna, neagresivna i prijateljska ploča hard roka sa jednim širokim pristupom žanru, bez ropske lojalnosti tradicionalnim formulama. OVNIII su negde na lepoj tromeđi psihodelije, progresive i „normalnog“ hard roka sa odličnim gitarama, stalno maštovitim temama i ukusno korišćenim orguljama. Zvuk benda je prozračan i prijatan, a pesme su sve do jedne pune svežih ideja i iznenađenja. Vrlo, vrlo dobro:

 

https://ovniii.bandcamp.com/releases

Kind iz Bostona sebe nazivaju stonerskom supergrupom jer okupljaju članove različitih lokalnih bendova za koje mi uglavnom nismo čuli. No, dobro, album Mental Nudge je solidna ponuda psihodeličnog stonera koji ima jednu sirovu, spontanu energiju a da opet može da se čuje kilometraža i ekspertiza muzičara koji ovo stvaraju. Za moj groš Kind su najjači kada upadnu u produžene psihodelične džemove gde gitare mogu da se zaista opuste na toj postelji basa i bubnja i povedu nas u kosmos, mada bendu ni „normalniji“ delovi nisu rđavi. Još jedan siguran hit za izvrsnog izdavača Ripple Music:

 

https://kindrocks.bandcamp.com/album/mental-nudge

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/mental-nudge

 

Deaf Swan iz Brazila imaju debi EP, Farewell, Planet Earth i ovo je prilično prijatan mada sasvim srednjaški psihodelični stoner zvuk sa puno fuzza i jakih rifova. Bend ima dobar zvuk i gruv i ume da pristavi vrlo napaljive pesme iako se one ne odlikuju bogznakakvom maštovitošću u komponovanju. Ova ekipa za sada stvari očigledno radi na osećaj i to muzici svakako dodaje i finu dimenziju spontanosti ali se vidi da joj treba i sazrevanja.

 

https://youtu.be/F7fH56Aov4I

 

Prošli album kijevskog jednočlanog doom projekta Raventale sam pre nekih godinu dana sasvim zdušno pohvalio, a Astaroth Merc je za jedanaesti album, Planetarium II, nastavak prvog Planetarium albuma iz 2017. godine ponovo ponudio vrhunski doom program. Ovaj album je nešto više „pop“ ili „komercijalan“ nego što je bio Morphine Dead Gardens, pesme su kraće (najduža je svega sedam minuta i sedam sekundi) sa i dalje sporim i dostojanstvenim ali osetno dinamičnijim tempom. Možda je najupadljivije da je ovo album značajno melodičniji od prethodnika sa nimalo stidljivim mešanjima doom metala sa black metal formulama za finalni proizvod koji je setan i razigran blackened doom za decu i omladinu. Iako mi se Morphine Dead Gardens više dopada i Planetarium II je preslađen za moj ukus, ovo je svakako dobra, strastvena muzika za publiku koja ovakve stvari ište:

 

https://raventale.bandcamp.com/album/planetarium-ii

I još malo prijatnog stonera dobijamo na EP-ju Seidr italijanskog dvojca Mani. Ovo je prijatan, faziran i blago psihodeličan instrumentalni stoner metal sa lepom, živom dinamikom i spontanošću koja svedoči da je ovo snimano uživo, ali sa dovoljno produkcijskog kvaliteta ali i aranžmanske dubine da bude jasno da ovo nisu samo dva ortaka koji džemuju u garaži. Seidr je lepa, za uho izuzetno umiljata ploča i mislim da je vreme da ova dva momka (?) snime album:

 

https://youtu.be/RoqsBd4lW9M

 

Tu je i treći album kanađana Dead Quiet i Truth & Ruin je album koji svoj osnovni, teški stonerski zvuk oplemenjuje dovoljnom količinom teatralnijeg, klasičnijeg heavy metal materijala da zvuči vrlo sveže i inspirisano. Ovo je, dakle, melodičniji program nego što je stonerski prosek ali je i dalje veoma heavy, veoma moćno u pogledu samog zvuka pa je ta kombinacija težine, strastvenosti i melodičnosti izuzetno prijatna. Svaki bend koji u 2020. godini ovako sigurno koristi Hammond orgulje između tvrdih, teških gitara ima od mene palac na gore:

 

https://deadquiet.bandcamp.com/album/truth-and-ruin

Finci Kairon; IRSE! Nisu baš metal ali njihova fazirana, psihodelična kombinacija krautroka i šugejza za potrebe albuma Polysomn bi trebalo da prija svakom metalcu od pedigrea. Ovo je sanjalačka, ali ritmički nadarena (dobro, i navarena) muzika koja ima moćnu bas-srž da vodi razigrane gitare i pevušeće vokale kroz dubine (unutarnjeg) svemira, te nestašne, raspojasane udaraljke da ih dinamizuju. Veoma prijatna, veoma psihodelična ploča:

 

https://kaironirse.bandcamp.com/album/polysomn-2

Najveća zamerka koju imam na EP The Great Journey To Outer Space austrijskih space rockera Another Home je da je ovo samo petnaest minuta muzike pa pričamo u najboljem slučaju o umereno kratkom putovanju u kosmos. Inače je sve prilično na mestu, ovo je dinamična, epska rok muzika koja se umotava u udobni pokrivač fuzza, sintisajzera i raznih drugih efekata za jednu intenzivno psihodeličnu, svemirsku avanturu. Šteta je da nema više jer kada stignemo do poslednje od tri pesme, osmominutnog naslovnog komada, utisak je da je bend tek dostigao radnu temperaturu. No, biće valjda još:

 

https://anotherhome.bandcamp.com/releases

Kvebečani The Death Wheelers su svoj drugi album, Divine Filth zamislili kao saundtrak za eksploatacijski, akcioni film B-produkcije, moguće italijanski, snimljen u ranim osamdesetima, sa tematikom urbane paranoje i nastupajuće apokalipse koju izaziva zloupotreba nove droge, DTA što hara ulicama kojima voze ubice na motorima. Drugim rečima, ako ste voleli Escape from New York ili 1990: The Bronx Warriors, ovo je album za vas. Muzički, ovo je razobadan stonerski psihodelični rok koji se, pošto je instrumentalan, veoma trudi oko aranžmana i svirke, dobacujući skoro i do progresivnih granica. Nije to rđavo za slušanje, sa svojom kinematskom i vrlo dinamičnom svirkom:

 

https://thedeathwheelers.bandcamp.com/album/divine-filth

Doom metal publika ove nedelje može da se poraduje i prvom albumu izraelskih Tomorrow’s Rain koji je vrlo teatralan, vrlo melodičan album gotskog, romantičnog dooma po uzoru na My Dying Bride, Paradise Lost, Moonspell itd. itd. itd. Ovo je vrlo ubedljiv prvi album sa gostovanjem muzičara iz sva tri nabrojana benda pa i iz Septicflesh, Rotting Christ, Arch Enemy itd. itd., produciran kvalitetno i sa velikim potencijalom za osvajanje srca publike koja svoj metal voli kad je grandiozan, tužan i dovoljno „pop“ da može da se podeli sa prijateljima. Za moj ukus preslađeno, naravno, ali ko pa mene pita:

 

https://tomorrowsrain.bandcamp.com/album/hollow

 

Srećom, za nas siledžije, frajburški Lone Wanderer je izbacio svoj drugi album, The Faustian Winter posredstvom pouzdanog Fucking Kill Records i ovo je lepa funeral doom metal ploča što počinje supersporom, svečanom pesmom od petnaest minuta. I nastavlja se drugom, još sporijom pesmom od petnaest minuta. Lone Wanderer ne donose ništa novo ovom žanru ali njihova interpretacija njegovih osnova je sigurna i prijatna za uho:

 

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/lone-wanderer-the-faustian-winter

Cartoon Violence! (sa sve uzvičnikom) su duhovit (mada sarkastičan) grindcore/ powerviolence (oni to zovu dourviolenbce) sastav iz Nju Džersija i na splitu sa Hoggod nude tri solidne pesme dobre, energične svirke i lepe kombinacije nasilne svirke i emotivnijih harmonija. Fino! Hoggod su Poljaci (Poljak?) i njihova strane je šest pesama nerazaznatljive muljavine instrumenata koji sviraju grindcore ali se izrazito trude da se ništa ne razume. Poštujemo!

 

https://cartoonviolence.bandcamp.com/album/cartoon-violence-hoggod-split

 

Još solidnog grindcorea stiže od Šveđana Grid čiji album, Livsleda ima svega devet pesama tipično skandinavski utegnutog, tvrdog i teškog grindcorea sa dobrim rifovima, visokim tempom i agresivnim vokalom koji je ipak razgovetan i prenosi tu neku, jelte, poruku. Bend svira jako dobro i ako ste ikada voleli Nasum, Gadget, Rotten Sound i slične majstore, ovo je ekipa koja svira u istoj klasi i nudi isti, izvrstan fiks dobre tehnike, emocije i visoke brzine:

 

https://gridumea.bandcamp.com/album/livsleda-2020

Kul prvi demo sa tri pesme primitivnog ali ne i glupog death metala donosi nam duo Serration negde iz SAD. Serration sviraju vrlo fanki, vrlo seksi death metal uglavnom srednjeg tempa i izvrsnog gruva, sa blastbitovima od sporije vrste koji treba samo malo da zamešaju čorbu, ne i da budu neki veliki uzleti u energičnosti svirke. Demo se gotovo čitav vozi u istom gruvu i nudi hipnotički privlačan program dobrog rifa, dubokog vokala i čvrtsog bubnja. Odlično otvaranje:

 

https://caustichymnproductions.bandcamp.com/album/serration-demo-2020

 

Francuzi Of The Same Kind imaju odličan debi EP, Dinner is Ready koji tim trivijalnim naslovom zapravo ne sugeriše da je u pitanju jedna drusna death metal ploča. Of The Same Kind zapravo i ne sviraju sasvim tradicionalan death metal, mešajući klasične duboke vokale, agresivan ritam i hromatsku seču sa nešto modernijim, čak možda donekle post-metal harmonijama i aranžmanima. Lepa je to kombinacija i bend zvuči napaljeno i žestoko ali svirka je disciplinovana i kvalitetna uz odličan, čist miks. Lepo!

 

https://ofthesamekind.bandcamp.com/album/dinner-is-ready

Vox Mortis iz Džakarte na svom promo singlu koji se zove Promo Single imaju dve pesme vrlo stadnardnog ali vrlo sigurno postavljenog i plasiranog brutal death metala. Vox Mortis ne izmišljaju neke nove forme u ovom žanru ali izuzetno dobro vladaju postojećim alternirajući između rafalnih blastbitova i teških brejkdaun momenata. Odlična svirka i produkcija, a pogotovo cenim da bend agituje protiv jedenja psećeg mesa. Divni ljudi:

 

https://voxmortisdeath.bandcamp.com/album/promo-single

 

Ne znam odakle, sem generalno iz SAD su Omen Invace ali njihov album  Self Destruction je vrlo solidna stilska vežba iz death metala. Ovo je u dobroj meri zasnovano na old school formulama sa organskijim aranžmanima i ljubavlju i prema sporijim pasažima međ surovim nabadanjem ali istovremeno, pevač Dominik Landmann voli da koristi modernije pevačke trikove pa je ovo zanimljiva smeša. Bend impresionira dobrom svirkom, posebno se gitarista Tobias Ladol trudi oko solaža i ovo je jedan vrlo dobar debi benda koji obećava:

 

https://omeninvace.bandcamp.com/album/self-destruction

Za Demonolith ne znam ni iz koje su zemlje, znam samo da je njihov izdavač, Dark East Productions iz Rusije. Pa recimo da su i Demonolith negde odande. My Name is Destiny je prvi EP ovog sastava i nudi mračan, neposredan deaththrash zvuk koji ima u sebi dosta neke old school estetike. Sve što treba je tu: brzina, dobri rifovi, pesma koja počinje skoro fanki gruvom, sve producirano prilično garažno ali dovoljno dobro da prija uhu, uz mastering koji je dinamičan i ne boli. Izdavač za ovo kaže „Top Death Metal!!!“ i Demonolith svakako zvuče pristojno i obećavajuće:

 

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/demonolith-my-name-is-destiny

Banjalučki Zvijer su snimili singl sa obradom Bombardera i, pa, šta reći sem da je Pakao u ovoj verziji prijatan blackened speed metal za staru gardu ali i nove generacije. Odlična obrada i kapa dole za Zvijer:

 

https://insartrecords.bandcamp.com/album/pakao

Had iz Danske na svom prvom EP-ju, takođe nazvanom Had, imaju četiri pesme vrlo mračnog, vrlo htonskog death metala koji, pored niskog štima i dubokih vokala, ima i dosta blek metal elemenata. Gitare ovde vole da rade tradicionalno death metalsko denflovanje ali i da sviraju melodičnije blek metal rifove, sve u jednom iznurujućem tempu koji muzici daje dozu varvarske divljačnosti. Prijatno:

 

https://had666.bandcamp.com/album/had

Nizozemce Burial Remains sam već prošle godine i hvalio i kudio za njihovu apsolutnu, nepoljuljanu lojalnost zvuku švedskog death metala iz devedesetih i masteringu koji ume da pošteno namuči uši. Pa, imam dve dobre vesti. Novi album, Spawn of Chaos je i dalje veoma lojalan švedskom death metal predlošku koga Burial Remains sviraju sa puno razumevanja i ljubavi, bez obzira na promene u postavi tačno pogađajući odnos teških rifova, brutalnih vokala, napadačkog tempa i umereno jednostavnih aranžmana da nam se ponudi album koji ćemo slušati otirući maramicom suze što Dismember više ne rade. Istovremeno, bend je muziku spakovao u MNOGO dinamičniji master i mada ovo nije po prirodi stvari dinamična muzika (gitara potapa sve cunamijem svoje HM2 distorzije), ovo je MNOGO prijatnije da se sluša. Bend se izšlifovao i na druge načine pa su ovo sada još bolje pesme sa pamtljivim rifovima. Autor prikaza na Angrymetalguy primećuje da ovde ima i epskijih momenata po uzoru na Amon Amarth što se svakako čuje (Spear of Destiny, recimo, ima takvih elemenata), ali ovo je mahom i dalje težak, vrlo švedski-zvučeći death metal stare škole koji mom srce veoma prija.

 

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/spawn-of-chaos

 

Još švedskog death metala, ali ovog puta zaista iz švedske donosi nam vredni Rogga Johansson. Za potrebe projekta Ghoulhouse udružio se sa Håkanom Stuvemarkom i album Rigor Mortis Intermezzo je juče izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Ovo je vrlo jednostavna, primitivna metal muzika, inspirisana ranim/ proto grindcore zvukom Repulsion i Impetigo, ali snimljena na tipično švedski način sa superteškim gitarama i čvrstim D-beat ritmovima. Tematika je, dakako, uglavnom očekivani šloki horor sa zombijima i gulovima, a ovo je nepretenciozan, prijatan album za publiku koja voli staru školu:

 

https://hpgd.bandcamp.com/album/rigor-mortis-intermezzo

 

Za vrlo tradicionalan, čak pomalo generički death metal obratimo se na adresu kalifornijskih Skeletal Remains. The Entombment of Chaos je njihov četvrti album, prvi za velikog izdavača Century Media pa se  na njemu malčice i oseća jedan skoro pa „best of“ pristup komponovanju. Da se razumemo, Skeletal Remains odlično sviraju a album je producirao Dan Swanö (a omot je radio Dan Seagrave) pa nema sumnje da ćete ovde čuti death metal svetske klase. Ali i death metal koji se toliko trudi da se drži prepoznatljive matrice u komponovanju, produkciji, imaginarijumu, da ćete imati utisak da ste ga već čuli. Ne da to meni sad nešto smeta, ovo je mošerski, kvalitetan album i to što nije originalan ili naročito revolucionaran nije sad neki strašan greh. Ne može svaka ploča da bude promena paradigme. Neke su tu samo da se uz njih prijatno osetite:

 

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lSpoEfNhbp6sygX-FITZ73A0OBdUJJwes

 

Technical death metal publika ove nedelje ima drugi album nizozemskih Spectrum of Delusion.  Neoconception je simpatično produciran album koji tech death metalu daje sve ono što mu treba da bude zanimljiv. Od zvuka koji je prijatno „mekan“ (fretless bas gitara kao prominentni nosilac tema, umiljate gitare i pointilistički bubnjevi), pa do kompozicija koje su razigrane i pune lepih ideja, ovo je ploča koja osvaja maštovitošću. Spectrum of Delusion ne izmiču sasvim tech-death kletvi da im album zvuči više kao gomila vinjeta slepljenih jedne uz druge nego kao kolekcija kompozicija što imaju glavu i rep ali je na mikro nivou ovo uglavnom dovoljno maštovito i duhovito da to ne smeta mnogo:

 

https://spectrumofdelusion.bandcamp.com/album/neoconception

E, sad, u potpunom prebacivanju u drugu traku, nizozemski Cobra Spell na svom EP-ju Love Venom daju ekstremno ’80s viziju metala koji je i dovoljno drčan i prljav da bude dobar za surove muškarce, a i dovoljno melodičan da se dopadne i suptilnijim ženama. Ili obrnuto. Ovo je bend koji za sebe kaže da je „stuck in the ’80s“ pa je i Love Venom produciran i odsviran sa jasnim omažom ovoj deceniji, smeštajući se negde između WASP i Cinderelle sa svojim dobrim, autentičnim zvukom i dobrim pesmama. Za ljubitelje ovog partikularnog heavy zvuka – odlično:

 

https://cobraspell.bandcamp.com/album/love-venom

Šveđani Night su u svojoj koncepciji otišli još dalje u prošlost i njihov hard-rok se zasniva na pretečama koje smo imali u ranim osamdesetima pa i u sedamdesetima, smeštajući se negde između Wishbone Ash, UFO, Blue Oyster Cult i raznih manje poznatih bendova koji su izrastali iz bluz osnova i učili kako da spoje psihodeliju sa komercijalnijim, pop zvukom. Četvrti album Nighta zove se High Tides – Distant Skies i ovo je izvrsno. Vrlo staromodno, ali i vrlo vitalno, zasnovano na sjajnoj ritam sekciji gde bubnjevi daju čvrst temelj a bas-gitara moćan puls, Šveđani sviraju prijatnu, nostalgičnu ali ne zastarelu muziku koja ima energiju i živost a da nema gotovo ničeg od pretnje koju će metal kasnije sve više usvajati. Ovo je muzika za sladokusce koji vole da čuje lepu gitarsku temu i moćnu bas-liniju i obožavaju multitrekovane, melodične vokale. Od mene Night dobijaju najviše ocene:

 

https://nightband.bandcamp.com/album/high-tides-distant-skies

 

Žensko-muška momčad/ devojčad iz Sankt Petersburga, Svaskalver ima novi, treći album, Гром i ovo je prijatna, raspevana smeša folka i metala, distorziranih gitara i umilnih violina (i harmonika), melodičnih ženskih vokala i promuklog „death“ pevanja. Meni se kod Svaskalvera dopada što ovo nije preproducirana, turbo-grandiozna muzika koja svoju folk komponentu toliko prenaglašava da sve deluje namešteno i neiskreno. Svaskalver sviraju odlično ali su pesme producirane svedeno, sa jasnim naglašavanjem folk motiva ali i jednom radničkom i seljačkom iskrenošću u sviranju metala. Bude to svakako malo premelodično za moj brutalistički ukus ali ovo je zdrava ploča koja mi je mnogo puta donela osmeh na licem svojim nežnim melodijama i ljubavlju prema bajkovitim, mitološkim temama:

 

https://svaskalver.bandcamp.com/album/grom

Njujorški industrijski metalci Uniform imaju novi album, Shame i ovo je bučna i prilično maštovita ploča koja se ne zadovoljava pukim recikliranjem uobičajenih industrial trikova već smelo ide u nekoliko različitih strana. Generalno je ovo gruvi, glasna ponuda, album napisan kao neka vrsta noir romana (ili scenarija za film) o antiheroju za koga nema iskupljenja, a muzika svaki čas eksplodira u nekom novom smeru i uspeva da impresionira intenzitetom i snagom. Vrlo lepo:

 

https://unifuckingform.bandcamp.com/album/shame

Medium Rarities je duhovit naziv za kolekciju retkih i starih snimaka koje Mastodon nude na poklon (dobro, na prodaju), u ime obeležavanja svoje dvadesetogodišnjice. Ima ovde živih pesama, novih pesama (jedna album i otvara i nudi, pa, tačno ono što danas očekujete od Mastodona – dinamičan, mišićav, ubedljiv ali i prilično „komercijalan“ melodični prog metal), saradnji (sa Gibbyjem iz Butthole Surfers, na primer), obrada Metallice, Flaming Lips itd. tako da je ovo apsolutni mast baj za svakog ko baš voli Mastodon a i mi ostali imamo bogami šta da čujemo. Živa verzija Iron Tusk koja album zatvara je prilično dobro podsećanje na klasični Mastodon i zašto smo ih zavoleli, pa me je ovaj album donekle i raznežio:

 

https://www.youtube.com/watch?v=pSO6IuyGhXM&list=PLfiMjLyNWxebHLze-skrkev5q2MCBreCp

 

https://www.youtube.com/watch?v=LiXTJvnWA_4&list=PLad25tta6pKgMFmA2JSTAMSi6CMrkBmH9

 

https://www.youtube.com/watch?v=HrFN0htHxnw&list=PLMpG-PjHShWmer3ouJ_epUB0N2Prkt8T7

 

 

Nije baš da često slušam beatdown hardcore ali možda mi je baš zato EP kijevkih True Tough nazvan Кто, если не мы (a što znači „Ko, ako ne mi?“ i pokazuje da ni Ukrajinci nisu imuni na nestavljanje upitnika na kraj upitnih rečenica) bio sasvim okej. Ovo je dobro producirano, dovoljno kratko i, pored sveg svog insistiranja na sporijem tempu i horskom pevanju, ima dovoljno dinamike da me solidno ponese tih dvanaestak minuta koliko traje.

 

https://truetough.bandcamp.com/album/-

 

Nešto mnogo sirovije stiže iz Kolumbije sa novim EP-jem benda Jitoma Safiama. Ova ekipa svoj deaththrash zasniva u dobroj meri na motivima nativnih južnoameričkih kultura, ali je muzika sirovi, brzi i srazmerno lo-fi metal koji, evo, i na EP-ju Yarokamena, posle više od pola decenije rada benda odiše jednim organskim  mirisom. Bend svira odlično, posebno je bubnjar heroj ali taj pomalo „demo“ kvalitet produkcije svemu daje snažnu andergraund komponentu:

 

https://jitomasafiama.bandcamp.com/album/yarokamena

Hell’sTeeth iz Njujorka na EP-ju Detest nude „Dark. Heavy. Nihilistic. NY Metal. Your soundtrack for the modern world.“ Što je zaista previše reči da se kaže „sludgecore“ ali dobro. Bend sebe smešta u tu neku međužanrovsku poziciju koja traži nešto zreliji izraz ne odričući se atributa ekstremnog metala pa je ovo pomalo pretenciozan ali glasan i prijatno agresivan EP dobrog metala:

 

https://hellsteethny.bandcamp.com/album/detest-ep

Dephosphorus iz Atine svoju muziku nazivaju „astrogrind“ a što je fensi način da se kaže da je ovo spoj black i death metala koji ima elemente grindcorea. Novi album, njihov četvrti po redu, Sublimation je solidna demonstracija ovog stila a koji ima mnogo više blek metalskog meditiranja u oku uragana nego nekakve krvoločne death metal svirtke. Hoću da kažem, ovo su pesme koje, pored sve agresivnosti kojom odišu, napred idu jednom spontanom rušilačkom enerijom bez smaranja sa nekakvim isforsirano „kompleksnim“ aranžiranjem, spajajući tako blek metal i old school death metal pristupe za jednu zamamnu kombinaciju energije i očaja. Vrlo dobro:

 

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/sublimation

Treba imati jaja pa bend nazvati FAÜST pored poznatih njemačkih preteča, ali trojica Čeha koji stoje iza ovog sastava (što je upravo izbacio istoimeni EP) za sebe zvanično tvrde da imaju male penise i da najviše na svetu vole da sviraju prljavi thrash metal. Pošteno. FAÜST je sirova i divljačka ploča koja je mogla izaći i 1987. godine, na kojoj bend ima jedan solidan intro, jednu dobru svoju pesmu i jednu obradu Pentagrama. Fino:

 

https://faustxthrashingdoom.bandcamp.com/album/fa-st

Nijemci Victim nisu izdali još ni prvi LP (imaju nekoliko EP-jeva) a već imaju živi album. Live, Rough and Untamed Fast je solidan, sirov ali vrlo dobro odsviran živi snimak klasičnog ’80s thrash metal zvuka koji će prijati svakome ko takve stvari voli. Da se ovo odnese u studio i snimi kako treba, vreme je:

 

https://victim666.bandcamp.com/album/live-rough-and-untamed-fast

 

Ihshan ima novi EP, Pharos i ovo je, za njega već tradicionalno, kompleksna, multižanrovska ali nepogrešivo prepoznatljiva smeša metala i svega ostalog sa jednom komunikativnom, pop dimenzijom koja će ga učiniti prijemčivom za mnogo širi krug publike nego što su blek metalci ili metalci uopšte:

 

https://www.youtube.com/watch?v=tkt_kJm5Z2E&list=PLfiMjLyNWxeb6UVvDDsxve3L3KPmMA2gM

 

Za thrash publiku ove nedelje imamo i poslasticu u vidu novog albuma švajcarskih Messiah. Iako bend postoji više od tri i po decenije, Fracmont je tek njihov šesti album ali je ovo zbog toga dobro spremljen i promišljen deaththrash metal (naj)starije škole koji beznaporno osvaja odličnim, zrelim nastupom. Donekle slično prošlogodišnjem izvanrednom albumu Possessed i Fracmont je ploča koja se ne upinje da tri i po decenije star format apdejtuje već samo unutar njega nudi veoma promišljene i proživljene pesme koja osvajaju karakterom i čistotom vizije. Messiah ni za korak ne odstupaju od klasičnog zvuka ali potvrđuju da unutar njega itekako još uvek imaju šta da kažu:

 

https://www.youtube.com/watch?v=u015H6yBQY4&list=OLAK5uy_k70HzLTpGzky-huo6LIZg4GdD8UHp060E

 

https://messiah1984.bandcamp.com/album/fracmont

Za kraj imamo – grindcore. Album nedelje dolazi od strane australijskog dvojca Meth Leppard i mada zvanično on  izlazi tek 30. Oktobra Australijanci su ga već pustili na Bandcamp da se strimuje (i kupuje) i, pa, ovo je izvrsno. Meth Leppard su uvek bili duo utemeljen u klasičnom ’80s grindcore zvuku koji je bio spoj D-beat panka i ranog death metala pa je i novi album, Woke, vrlo čista, ortodoksna aplikacija formule sa pesmama od po minut koje smenjuju brzi D-beat sa superbrzim blastbitovima, sve sa rifovima koji su svi sklopljeni od istih 3-4 tona i bez skoro ikakve varijacije u tempu, intenzitetu, tonu… I to je, da bude jasno, BAŠ KAKO TREBA. Naravno da volim kada je grindcore inovativan i maštovit ali obožavam kad se neko drži samo najsržnijih formula i razume kako da napravi album od 16 pesama koje su skoro sve iste a da nije dosadan. Brzina, energija, savršena kontrola nad instrumentima i talenat da se i u vrlo svedenoj estetici pronađu odlični rifovi (Surplus or die, recimo) su na strani Meth Leppard i ovo je izuzetan album klasične grind svirke koji valja izučavati i ceniti:

 

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-076-meth-leppard-woke-lp