Film: Кольская сверхглубокая

Ne prvi put u životu i ovih sam dana proklinjao svoju mladalačku lakomislenost a čiji je rezultat to da i posle osam razreda učenja Ruskog jezika, u osnovnoj a zatim i srednjoj školi, i petice koju sam svih osam godina imao iz tog predmeta, moj Ruski danas, tri decenije kasnije, stoji negde između razine „pasivnog znanja“ i „deca mu se smeju jer mora da se sporazumeva gestovima“. Kada sam pre pola decenije proveo nekoliko dana u zemlji gde je jedan od službenih jezika bio Ruski, stvari su svakako krenule da se vraćaju, ali gledanje Ruskih filmova bez titlova je i dalje za mene prilično nategnut predlog. A moglo je bolje. Da me danas vidi divna profesorka iz Pete gimnazije, Rada Mudreša, odrekla bi me se preko novina.

Ovo je svakako bio i razlog što sam par nedelja taktički čekao da vidim hoće li se pojaviti ikakav upotrebljiv titl na Engleskom za film Кольская сверхглубокая, pa sam ga na kraju odgledao sa nečim što su združenim snagama, reklo bi se, prevodili brat gugl i neka osoba koja ne zna ni Ruski ni Engleski. Sreća je, naravno, da nije u pitanju ostvarenje sa previše dubokim dijalozima, a kad smo već kod toga, ni sa previše dijaloga uopšte. Кольская сверхглубокая je još jedan valjan ruski napor da upišu svoju kinematografiju u istoriju naučnofantastičonog horora koji se bavi tim nekim „biološkim“ pretnjama po ljudskost, spakovanim u izolovane i nepristupačne lokalitete gde mala zajednica ljudi stoji na braniku čitave rase i biva (i doslovno) iznutra rastrgnuta snagom, kako sam to već i ranije rekao – metafore.

Prvi problem koji Кольская сверхглубокая ima je svakako taj da nije najjasnije šta je tačno u ovom filmu metafora. Ovo je „sovjetski“ SF-horor postavljen u istraživačku stanicu koja se nalazi u duboko iskopanom „šahtu“ čak dvanaest kilometara ispod površine tla, daleko na severu Rusije – ako potražite Kolu na mapi, videćete da se relativno nedaleko od nje nalazi i spomenik braniocima Sovjetskog Arktika – sve smešteno na kraj osamdesetih godina i koliko god da ovo ima preciznih žanrovskih identifikatora koje sam pozdravio sa osmehom kad god bi se pojavili, osnovna teza filma se nije zaista ubedljivo formulisala do samog kraja.

Poštujem, naravno, da je ovo prvi igrani film Arsenija Sjuhina koji je pre svega televizijski radnik, sa dosta iskustva u montaži, ali da bude jasno, što se tiče tehnike režije i kreiranja upečatljivh scena i set-pisova, bildovanja tenzije i tehnologije njenog razrešenja, Sjuhin pokazuje vrlo siguran rukopis. Film se ne drži kao celina i pored tog nedostatka jasne centralne metafore, svakako ima pomalo nejasnu naraciju, sa tranzicijama između scena koje su više razumljive jer gledalac zna šta žanr nalaže da se dalje dešava nego što nam je to iz samog pripovedanja vidljivo, ali i sa povremeno gotovo parodično nelogičnim ponašanjima protagonista u okviru jedne scene, gde se koncept „horor zaglupelosti“ – koji diktira da se protagonisti u horor scenama često ne smeju ponašati racionalno jer onda scena i saspensa ne bi ni bilo – bogami pomalo zloupotrebljava. Ali na nivou same režije, tempa scena, ekonomičnosti montaže, Кольская сверхглубокая je vrlo ubedljiva u uspeva da drži pažnju gledaoca čak i kada je svestan da ga film nije kupio svojom „velikom pričom“.

Prošle godine smo iz Rusije dobili Спутник, a koji je vrlo sigurno utemeljio rusko čitanje žanra, demonstrirajući prepoznavanje značajnih žanrovskih signala i umešno rukovanje istima – period piece pristup, ženski protagonist sa blago buntovničkom prirodom naspram sovjetske glomazne birokratske i vojne nemani, igranje na prepoznatljive simbole i metafore vezane za SSSR (nadzor, dominantna militaristička kultura, visokoobrazovane a ipak socijalno potisnute žene…) – i ako ovo možemo nazvati „sovietsplotation“ pristupom, Кольская сверхглубокая se vrlo lako uklapa u obrazac. I ovde imamo civilnu doktorku koju regrutuje vojska da pomogne oko tajnog projekta, i ovde ona pada na šarm jednog od oficira iako načelno prezire vojnu krutost i sovjetsku obezljuđenu birokratizovanost, i ovde se tenzije kreiraju oko tog starinskog klišea da ono što civil vidi kao najstrašniju pretnju čovečanstvu, vojnik vidi kao moguće oružje odvraćanja (ili poslednjeg odgovora) u ratu između istoka i zapada.

Ovo su dobro i sa razumevanjem adaptirani motivi koje smo već gledali u rodonačelniku, Scottovom Alienu, ali su svakako za ove četiri i kusur decenije već dosegli i formu stereotipa. Pogotovo što Кольская сверхглубокая, slično Sputnjiku, ostaje samo na površini kada prikazuje sovjetsku armiju, njenu disciplinu, krutost i efikasnost. Naravno, ni američki filmovi marince ne prikazuju kao „prave“ marince, ali je u ovom filmu konkretno vrlo lako primetiti koliko mlađi ruski režiseri svoj rukopis duguju američkom filmu, sa tim da su kostimograf i scenograf uradili fantastičan posao kreirajući distinktne vizuelne signale koji nam sugerišu da je ovo Rusija godine 1989. ali se vonici u mnogim scenama ponašaju kao američki vojnici sa filma, sa identičnim replikama prevedenim na Ruski, identičnim držanjem svojih AK-47 onome kako Ameri drže svoje (mnogo lakše) M-5 puške…

No, filmu ne manjka upečatljivih scena. Pretnja koja je ovde u središtu manje je opipljiva od Scottovog Aliena i bliža Carpenterovom Stvoru, prenoseći se sporama posebne plesni uhvaćene eonima u arktičkom permafrostu ali koja se „aktivira“ u toplom telu domaćina a zatim ga stavlja pod svoju kontrolu. Scenario se ne ubija baš naročito od maštovitosti ovde, i ne prođe ni pun sat pre nego što se nejmčekuje gljivica cordyceps sa svojim karakterističnim „zombifikovanjem“ mrava a koju je slavnom učinio veliki Playstation hit The Last of Us,* ali ovde postoji jedan zapravo fin detalj koji kreira jasan kontrast u odnosu na Karpenterov The Thing: u američkom filmu parazit preuzima telo domaćina i onda ga agresivno, i brzo evoluira da mu obezbedi preživljavanje, ubijajući ako je potrebno neprijatelje i bežeći od plamena. No u ovom filmu parazit želi ljude oko sebe, toplota ga ne ubija, naprotiv, i njegova kontrola nad ljudima kao jednu od faza donosi i slepljivanje ljudskih tela u jednu pokretnu masu koja ima ogromnu snagu a u kojoj su individualna lica – i delovi svesti – asorbovanih pojedinaca i dalje tu. Ako je bio potreban poseban „sovjetski“ ugao za creature feature u kome je metafora taj represivni kolektivitet u kome se gubi individualnost i ljudskost, Кольская сверхглубокая ga isporuči, ali ovo je maltene uzgredni motiv i ne funkcioniše zaista kao ta željena centralna metafora filma.

*ima tu još „videoigračkih“ klišea sa diktafonom na kome audiolog u poslednjem činu filma pruža potrebno „objašnjenje“

Ono gde postoji dublji zahvat prema centralnoj tezi je kontrast između toga šta je lekar nominalno školovan da radi i toga šta na kraju, za istu državu koja ga je školovala – radi. Glavna junakinja je, vrlo zgodno za epohu u kojoj je film izašao, epidemiolog i njena misija u filmu eksplicitno je ne da leči ljude već da razume prirodu infekcije kako bi vojska, možda, kasnije mogla da je kontroliše i koristi kao oružje. Ovde svakako ima „mesa“ ali film ne zariva svoje analitičke zube u to meso u nekoj primetnoj meri. Ima jedna scena u kojoj će jedan od likova našu Anju pitati koja je tačno razlika između mikrobiologa i epidemiologa na šta ona odgovara da mikrobiolog proučava forme života a epidemiolog forme smrti – i mada ovo zvuči kul u momentu u kome to čujemo, niti je tačno niti je, jelte, nekako zaista uvezano sa razrešenjem filma.

Ali, film apslutno uspeva da izgura ne samo svojih vitkih sat i 45 minuta tenzije i akcije, već i da svoju „rusku“ prirodu sugeriše na zapravo elegantnije, prirodnije načine. Prva scena, recimo, rađena je sva u prvom licu, sa kamerom koja imitira pokrete glave glavne junakinje a tokom vrlo pažljivo osvetljene scene u bolničkom ambijentu koja na prvi pogled deluje kao terapija ali je zapravo samo analiza. Ruske DIY filmadžije ovim dobijaju jednu lepu posvetu već u uvodnim kadrovima, a film nas podseća da pored svih para, scenografije, šminke i specijalnih efekata bitnih za naučnofantastični film, ima nečeg zaista neposrednog i nezamenljivo efikasnog u dobro urađenom subjektivnom kadriranju.

Uopšte, film je izvanredno fotografisan i izmontiran, sa na momente gotovo hvalisavo raskošnim kadrovima kao što je recimo sletanje helikoptera u jedanaestom minutu koje umesto da bude napravljeno iz nekoliko različith uglova koji će dalje biti umontirani, daje jednu neprekinutu scenu sa gomilom statista i vozila i veoma sigurnim kretanjem jedne jedine kamere. Drugde, pak, imamo opet vrlo sigurne „minimalističke“ momente kada se montaža namerno izbegava i sve se rešava u kadru bez čak i mnogo pomeranja kamere (recimo ranija scena u kojoj Anja priča telefonom stojeći ispred ogledala). Generalno, kadriranje je perfektno i radi u izvrsnoj sinergiji sa odličnom scenografijom i kostimima, ekonomičnom montažom, kao i vrlo dobrim elektronskim saundtrakom ali i dizajnom zvuka koji je često informativniji od same slike.

Hoću da kažem, Кольская сверхглубокая je u tehničkom smislu jedan biser i to da je narativno sastavljena od serije klišea je šteta jer su zaista kvalitetni detalji ispucani na nešto što kao celina, čini se, nije imalo ambiciju da bude pametnije.

Ovo donekle pogađa i same glumce jer su oni opterećeni na momente tek funkcionalnim tekstom i brojnim nelogičnostima u ponašanju. Da većinu njih od prve scene u kojoj se pojavljuju odmah potpuno „razumemo“ i znamo šta će uraditi do kraja filma je još jedno svedočanstvo o žanrovskoj vernosti filma i umeću glumaca da nam daju karakterizacije sa svega par grimasa i rečenica, no, neki od njih kao da bi mogli da daju više dubine samo da im je scenario to omogućio, počev od Nikolaja koga igra u kadru vrlo nejtanfilionovski prisutni Nikita Djuvbanov, a svakako zaključno sa samom Anjom koju tumači Milena Radulović.

Čisto subjektivno, pravo je zadovoljstvo gledati našu glumicu u jednoj ovako profi produkciji a Milenin naglasak ima i „kanosko“ opravdanje u narativu filma. Radulovićeva je na odjavnoj špici potpisana i kao jedan od autora scenarija, što je sjajno, ali je šteta da njen lik zapravo ima vrlo malo karaktera i osim tih par puta ponovljenih reči da se plaši da nije dobar lekar jer ne leči ljude nego skuplja podatke o bolesti, zapravo ne daje nam mnogo svog unutarnjeg života. Ovo je pogotovo šteta jer je film i postavlja kao traumiranu prethodnim eksperimentima u kojima je učestvovala ali se više vremena troši na (vrlo dobro urađene) scene njenih halucinacija, nego na to da se lik sam po sebi izrazi.

No, u nedostatku toga, Milena odrađuje jednu naglašeno „fizičku“ ulogu sa krešendom prema kraju u kome ima gotovo teatarsku scenu borbe sa neljudskim temperaturnim uslovima okruženja, ali zatim i jednim jakim omažom Ripley iz Aliena, koji junakinju predstavja kao preduzimljivu i dovitljivu istovremeno dok je skida do donjeg veša. Ovaj spoj eksploatacijskog i feminističkog je u Alienu vrlo dobro radio i ovde je svakako jedan od hajlajta filma u pogledu dinamike i razrešenja tenzija.

Кольская сверхглубокая, na kraju, nije sjajan film, da ne bude zabune, ali jeste dobra produkcija i film sa puno odličnih detalja kome svakako nedostake jedna promišljenija srž da poveže njegove prilično funkcionalne separatne elemente. I kao takav on je zanimljiv ne najmanje i stoga što, posle Miloša Bikovića, još jednu domaću glumačku facu možemo da gledamo u jakom žanrovskom radu iz ruske kuhinje. Mislim da je Milena ovde ostavila solidan utisak uprkos svemu što sam kritički izrekao i nadam se da je ovo tek prvi korak u njenoj budućoj uspešnoj „ruskoj“ karijeri.

Pročitani stripovi: Čovek koji je ubio Taličnog Toma

Kako je drug Neomeđeni pre neki dan sasvim razumno i razložno primetio da mu se – nakon mojih pisanja o najnovijem albumu o Taličnom Tomu – ponovo čita Talični Tom, ja sam se setio da postoji još jedna epizoda Taličnog Toma koju zapravo nisam pročitao. Naravno, L’Homme qui tua Lucky Luke/ The Man Who Shot Lucky Luke odnosno „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ kako je kod nas ovo prevedeno, nije baš „kanonski“ Talični Tom ali jeste jedan interesantan deo njegove istorije i istorije francuskog stripa.

Naime, L’Homme qui tua Lucky Luke izašao je 2016. godine, pre pola decenije, gađajući sedamdesetu godišnjicu nastanka lika Taličnog Toma i izlaska njegove prve epizode iz Morrisovog pera. Ovaj album kojim je obeležen jubilej nije izašao za uobičajeni Dargaud već za imprint Lucky Comics utemeljen pred kraj prošlog veka zajednički od strane Dargauda i samog Morrisa, a kao mesto na kome mogu da se kreiraju spinof stripovi povezani sa Taličnim Tomom, ali koji ne bi bili deo glavnog „kontinuiteta“, u meri u kojoj ga ovaj strip ima. L’Homme qui tua Lucky Luke je bio jedan od dva albuma koji su publikovani povodom godišnjice i za razliku od drugog albuma, komično-parodičnog Jolly Jumper ne répond plus u kome Tomov konj, Džoli Džamper, više ne želi da razgovara sa svojim kaubojem, ovo je zapravo „ozbiljniji“ strip, bliži nekakvoj „realističnoj“ vestern-drami, možda najbliže „gritty“ verziji Taličnog Toma što smo do sada prišli. I, da dodam, mislim da više od ovoga i ne bi trebalo da priđemo.

Autor – dakle, crtač, scenarista i kolorista – stripa L’Homme qui tua Lucky Luke je Parižanin Matthieu Bonhomme, čovek koji je, kažu, kao dete voleo Peyove stripove* a zatim stekao diplomu iz primenjene umetnosti, ali se, naravno, bacio glavačke u smeru strip-industrije čim je dobio priliku, radeći za Spirou, Okapi, Dargaud… Bonhomme je dosta cenjen u Francuskoj, sa nekoliko nagrada koje je dobio u ovom stoleću (nisu sve od njih za ovaj strip o Taličnom Tomu, neke je dobio i ranije), te nekoliko uspešnih serijala od kojih su najpoznatiji Le Marquis d’Anaon u izdanju Dargauda i svakako saga o mladom kitolovcu Estebanu, Le Voyage d’Esteban, koju je izdao belgijski Dupuis, a dobila je i englesku ediciju za Europe Comics, pod nazivom Esteban. Bonhomme se ovde pokazao kao kompletan, uspešan autor u stanju da čitav strip uradi sam, pa su ga se i na godišnjicu Taličnog Toma setili, a on kaže da je bio veoma počastvovan jer je, kao većina nas, i sam odrastao čitajući Morrisovog kauboja. Autor kaže da je za njega Talični Tom „više od sjajnog strip-lika koga je kreirao genije. On je i moj saputnik i prijatelj iz detinjstva.“ i ovo je sentiment kome je teško išta zameriti.

*A ko od nas nije? Ja sam, čak, uspeo da u osnovnoj školi budem ona vrsta snoba koja smatra i svima stavlja do znanja da su crtani filmovi o Štrumpfovima gruba, detinjasta simplifikacija Peyovog satiričnog strip-originala i koju kao takvu treba prezreti… Ko je mogao da zna da ću decenijama kasnije gledati igrani film o Štrumpfovima u bioskopu, potpuno od svoje volje i pri čistoj svesti?

Takođe je teško zameriti Bonhommeu što se svoje „čitanje“ Taličnog Toma izmestio iz glavnog toka i umesto da dobijemo jedan – možda i jako dobar – pastiš klasičnog Morris/ Goscinny vesterna, kakav nam, uostalom, poslednjih nekoliko godina pružaju Jul i Achdé u redovnom serijalu albuma, ponudio nam je jednu mračniju, moralno sivlju, po raspoloženju svakao tužniju pustolovinu čoveka bržeg od svoje senke. Da stavimo na stranu da je „Čovek koji je ubio Taličnog Toma“ zapravo malčice prevaran naslov – videćete zašto kad ovo budete čitali, ovo je svakako strip u kome odjavna pesmica „usamljeni kauboj sam ja, daleko od doma svog“ odjekuje jednom opipljivijom melanholijom, podsećajući da život revolveraša čuvenog po svojoj brzini, na kraju krajeva, nije samo pesma, igra i seks sa grupi-devojkama, nego stalna svest da ste neko koga svi znaju, uključujući one koji bi da vam, po svaku cenu, skinu glavu i tako se preko veze upišu na vrh top-liste.

Da odmah kažem, malo sam se i plašio da li će Bonhomme otići predaleko u „naturalizaciji“ Taličnog Toma, jer, ma koliko da volim Leonea i njegove apeninske kolege, nisam siguran da bi mi Talični Tom urađen u stilu dripačkog špageti-vesterna zaista prijao – jedna od najvećih vrlina Morrisovog stripa i njegovog glavnog lika bila je (i ostala i posle Morrisove smrti) to da imamo protagonistu koji je uvek besprekorno, sasvim idealizovano ČIST, sa nikada i ničim poremećenim osećajem za pravdu i pravičnost, a što je u pričama koje su se povremeno doticale sasvim ozbiljnih socijalnih, rasnih, istorijskih itd. pitanja, ma koliko komedijaška njihova postavka u osnovi bila, služilo kao važan moralni stožer oko koga je mogao da se plete komični i parodični haos.

Srećom, Bonhomme je naštelovan na pravu frekvenciju i mada njegov Talični Tom nije jedan-na-jedan prenesen iz Morrisovog stripa u „realistični“ svet – to bi bila prevelika tonalna diskrepanca i imali bismo lika koji bi delovao kao da hoda unaokolo sa mentalnim oštećenjem među svim tim drugim likovima što ipak imaju više slojeva i kontradiktornih dimenzija – on je svakako prikazan kao neko sa tim prirodnim osećajem za pravdu i čast, manje idealizovan, manje i idealan, na momente prikazan kao sklon i jakim nerviranjima što je svet takav kakav jeste a ljudi su takvi kakvi jesu – nesavršeni, skloni padu itd. – tu i tamo i blago arogantan, ali potpuno i bez ostatka častan, lojalan idealu pravde, čak i kada se čitava zajednica okreće protiv njega, neko sa stalnom svešću o „velikoj slici“ i tome da se male ljudske sudbine ne smeju žrtvovati radi privremenog mira u kući ako su nam usta puna nekakve pravde za sve.

Ono gde je Bonhomme pronašao svoju temperaturu i ugao je svakako pomeranje „žanrovskog perioda“ par decenija nizvodno, pa ako je Morris za kreiranje Taličnog Toma koristio filmske vestern-predloške iz tridesetih i četrdesetih, poput klasika Johna Forda iz ovog perioda, onda je Bonhomme, a što se donekle vidi i iz naslova, uzeo pozniju Fordovu fazu kao orijentir, notabilno film iz 1962. godine, Čovek koji je ubo Liberti Valansa. Naravno, nije u pitanju prepričavanje ovog filma, ali u vesterne je šezdesetih – ne samo italijanske – ušla ta ideja o preispitivanju moralnih pitanja i etičkom sivilu što vlada u zajednicama koje su izdvojene od kulture glavnog toka i bazirane, na kraju krajeva, na sili i praktično tribalističkim praksama njene demonstracije i primene. Onda su lagano stigli Italijani i Sam Peckinpah pa je odjednom čak i pozni deo karijere Howarda Hawksa – vesterni koje ja privatno veoma volim – delovao pomalo zastarelo, romantično i neusklađen sa revolucionarnim duhom šezdesetih. Bonhommeov strip smešta Talinog Toma upravo u kontekst gde sintagma „divlji zapad“ ne podrazumeva samo slobodu, jahanje beskrajnom prerijom, još uvek neprebrojna stada bufala i spavanje pod vedrim nebom, već, možda naglašenije, označava zajednicu u kojoj zakoni važe u mnogo labavijoj formi i gde je mnogo verovatnije da će se „pravda“ pronalaziti kroz spontanu, nasilnu aktivnost njenih najbučnijih pripadnika, nego kroz formalizovan pravni proces.

Već sam početka stripa je vrlo sugestivan, čak i ako ignorišemo uvodnu, fleš-forvard tablu koja nam pokazuje poznatu vitku figuru u farmerkama, žutoj košulji i sa crvenom maramom kako leži potrbuške u blatu dok neko izvan kadra slavodobitno uzvikuje „Ubio sam legendu! Ubio sam Taličnog!“. Hronološki, strip počinje tamnim, noćnim scenama kauboja koji jaše po kiši i pribežište traži u gradiću Forggy Twon gde, kako nas obaveštava znak na ulazu, „nošenje oružja nije dopušteno“. Bonhomme ne imitira Morrisov stil, pa time ni samu organizaciju table i mada on i sam koristi pravilne okvire za svoje panele i varira njihove dimenzije samo po širini, čuvajući skoro uvek istu visinu, prvi kadar na drugoj tabi zauzima čitavu polovinu stranice – nešto ekstremno retko kod Morrisa – uspostavljajući atmosferu jednim autoritativnim iskazom i puštajući ostatak stranice da nam nemo saopštava informacije ali i informiše nas o raspoloženju.

Ako je Talični Tom i u originalu bio prikazivan kao ćutljiv kauboj, čovek koji će radije slušati i govoriti samo onda kada je to zaista važno, ovde on deluje čak i pomalo mrzovoljno. Naravno, kiša i blato ničije raspoloženje neće učiniti sjajnim, a nemogućnost da zapali cigaretu – jer mu je duvankesa prokisla – a zatim susret sa navalentnim „fanom“ u lokalnom salunu, koji bi da testira Tomovu čuvenu brzinu u potezanju revolvera, sve ovo Bonhomme majstorski koristi da nam pokaže čoveka koji, pa, nije zaista srećan. Mirnoća Taličnog Toma u ovoj priči je mirnoća nekoga pomirenog sa sudbinom pre nego jednog budistički staloženog, idealnog sveca-sa-šeširom-i-mamuzama kakvog inače poznajemo, a kada i ta mirnoća bude načeta nerviranjem, počnemo zaista da verujemo da Tom neće dočekati kraj ove epizode na nogama.

Froggy Town je jedan od onih vestern-gradova u kojima glavnu reč vodi jedna familija i Tom ima tu (prirodnu) nesreću da njene članove odmah antagonizuje. Osnovan kao farmerska zajednica, gradić je zaprvo „procvetao“, ili se makar malo uvećao kada je jedan od starijih stanovnika otkrio zlato na svojoj zemlji, pa se tokom godina ovamo doselila masa lovaca na zlato, koji će po ceo dan provoditi na lokalnoj rečici, ispirajući mulj i nadajući se da će na rešetu koje koriste ugledati prepoznatljivo blistanje plemenitog metala. No, u poslednje vreme deluje kao da su zlatne žile u tlu uglavnom iscrpene i to dovodi do tenzija, a sin originalnog pronalazača, odabran, ili makar postavljen za šerifa, kao da nije sasvim dorastao zadatku zaštite zakona.

Jedini Tomov prijatelj ovde kao da je Doc Wednesday – jasna aluzija na Doca Holidayja i njegov prikaz od strane Kirka Douglasa u Sturgesovom kultnom Obračunu kod OK korala iz 1957. godine – alkoholom i duvanom skoro upropašćeni revolveraš koji jedini tvrdi da kapira Tomov život kao vestern-selebritija i jedini će mu se naći u pomoći kada stvari krenu da se ozbiljno zatežu sa lokalcima.

Isprva je Tom tretiran kao slavna ličnost ali kako slava ima svoju cenu, tako i građani uskoro počnu da ga mole da preuzme na sebe istragu o pljački poštanske kočije od pre nedelju dana u kojoj je veliki deo njihovog teško stečenog zlata nestao. Tom prilikom je i pratilac kočije ubijen a šerifu kao da je nemoguće da pronađe počinioca iako je jasno da je pljačku izvršio neki pripadnik lokalnog plemena starosedelaca.

Naš kauboj prihvata ovaj posao – najviše jer mu se čini da šerif i njegov brat zaista ne ulažu dovoljno truda da istraže incident u kome je jedan čovek ubijen – ali ovo, predvidivo, kreira dalju spiralu nepoverenja, tenzija, a zatim i nasilja. U skladu sa „revizionističkom“ vestern-agendom iz poznih pedesetih a zatim šezdesetih i ranih sedamdesetih, pravo zlo u ovoj priči nisu „spoljni faktori“, pogotovo ne „Indijanci“ koje lokalni naseljenici tretiraju sa vrlo autentično prikazanim rasističkim prezirom, već najpre sama zajednica, sklopljena oko seta proklamovanih vrednosti i istina koje se zatim, iza kulisa stalno krše i izneveravaju. Vesterni dvadesetih, tridesetih i četredesetih su u velikoj meri bili pozitivističke priče o granici i savladavanju njenih divljih izazova kako bi se uspostavili red i civilizacija, dok će ovi potonji pokazivati da divljinu ljudi nose u sebi i da ona buja i u uređenim društvima onda kada se zaboravi na važnost društvenog ugovora.

U skladu sa ovim, strip nema mnogo akcije i veliki deo narativa otpada na karakterne momente, ili scene velike tenzije i zle krvi koja se prosipa verbalno, sa Tomom koji će se u jednom momentu naći na sasvim drugoj strani od praktično čitavog grada koji ga je unajmio da radi za njega, ostajući nepokolebljiv – mada svestan da ovo možda neće preživeti – u stavu da linč i genocid nisu oruđa pravde, pozivajući se na institucije čak i u momentu kada je jasno da je sve jednu varnicu udaljeno od potpunog haosa.

Razrešenje stripa, iako blago didaktički izvedeno, zapravo ima osvežavajuće ličan nivo, sa zaranjanjem dublje u psihologiju samih antagonista i izvlačenje na površinu različitih aspekata situacije. Bonhomme beži od crno-bele podele uloga, dajući likovima više slojeva, tretirajući i romantičnu ljubav na jedan dosta zreo način, ali i dotičući se problema nasilja u porodici originalno i izvan uobičajenih klišea. Bio sam prilično impresioniran i time kako je prirodno prikazano da će Tom razumeti situaciju – iako sam u jednom momentu kaže da ne zna tačno koliko ima godina, time podsećajući da je u pitanju čovek koji zaista živi izvan ljudskog društva – i kako će njegovo ponuđeno rešenje delovati prirodno i pravično. Bonhomme je ovde obavio veoma dobar posao.

Jednako dobar posao je bez sumnje urađen i grafički sa umešnim pronalaženjem srednjeg rešenja između Morrisovog karikiranog stila i realističnijeg crteža, pogotovo u domenu likova koji ovde treba da budu višeslojniji, kadri da pokažu suptilnije, ponekada konfliktne emocije. Iako se mogu prepoznati karakteristične poze, grimase, pokreti itd., utisak je zaista da gledamo „zrelije“ verzije „taličnih“ predložaka, ali, svakako, pored povremenog korišćenja viših kadrova da se razbije simetričnost stranice, najveća razlika između ovoga i Morrisovog predloška je u ritmu pripovedanja. Bonhomme je ovde imao prostora da umakne Morrisovoj ultra-ekonomičnoj naraciji – strip je upola duži od stadnardnog belgo-francuskog albuma – pa su mnoge scene razbijene na više pojedinačnih kadrova, negde da bismo dobili tu atmosferu kontemplativne melanholije koja nas podseća na usamljenost čoveka-bržeg-od-svoje-senke, a negde da bi se akcija razdvojila na pojedinačne slike, kako bismo u nju ušli „dublje“ i bolje je osetili. Najveća zamerka koju mogu da uputim Bonhommeu je na kolor koji, iako raznovrstan, ume da deluje možda previše umireno. Možda je ovo samo stvar ukusa – ja sam detinjast čovek i volim žive boje – i, uostalom, možda je Bonhomme ovde namerno išao na taj smireniji ton, kako bi sve bilo u skladu sa melanholijom u osnovi ove priče.

Čovek koji je ubio Taličnog Toma je, dakle, prilično dobar strip i jedna razumna, sa osećajem napravljena varijacija na predložak za koji je malo reći da je klasičan. Talični Tom je svakako jedan od GLAVNIH vestern stripova pravljenih u Evropi u drugoj polovini XX veka – rame uz rame sa svim Bonellijima, Hermanima itd. – i to da je 2016. godine dobio priliku da makar na trenutak proživi jedan drugi život, i pokaže nam druge aspekte svoje ličnosti je duboko ispravna stvar. Ako znate engleski, album možete kupiti ovde, ali svaki će pravi patriota valjda prvo da posegne za domaćim izdanjem za koje ću vas, uz blagoslov, uputiti na Veseli četvrtak. Pa pozdravite mi DušMana.

Pročitani stripovi: Old Haunts

Iako sam juče imao neke pomalo neprijatne reči za „glavni“ strip-serijal izdavača AWA, The Resistance, to me nije sasvim pokolebalo u čitanju njihovih drugih izdanja. Old Haunts je petodelni kriminalistički serijal koji je izlazio između Juna i Oktobra prošle godine ali je kolekcija stigla tek polovinom Februara (a digitalna kolekcija još kasnije) pa je to poslužilo da malo zalečim ljute rane i poradujem se brutalnom, mračnom krimi-stripu sa elementima halucinantnog horora koji možda ne izmišlja toplu vodu niti radi nešto bogznašta novo u svom medijumu ali je u pitanju jedan častan žanrovski rad koji i svoje stereotipe iznosi sa sigurnošću i pruža sasvim opipljiv vizuelni užitak.

Iako se u AWA nastupima u javnosti čulo da će The Resistance biti neka vrsta uokvirujućeg narativa za ostatak AWA „univerzuma“, mada bez forsiranja da se sve mora uklapati u jedinstvenu priču do najsitnijih detalja, Old Haunts zapravo nema nikakve veze sa The Resistance i, koliko ja mogu da kažem, događa se u sasvim odvojenom, sopstvenom univerzumu, baš kao što je bio slučaj i sa serijalom Red Border o kome smo pričali pre neki mesec. Ovo svakako pozdravljam jer, kako rekoh, The Resistance mi se nije posebno dopao, a ideja da imamo izdavača koji će biti zadovoljan da publikuje kriminalističke miniserijale što neće morati da dele univerzum i uklapaju se sa tuđim kontinutitetom je meni, naravno, vrlo primamljiva. Vertigo Crime je bila najbolja stvar koju je Vertigo radio u prošloj deceniji na kraju krajeva i ako možemo da dobijemo nešto slično kod nekog drugog, ja sam za.

Naravno, ovo što sam do sada pročitao a što je izašlo za AWA nema ambiciju da bude deo nekakvog „novog talasa“ krimi-stripova, ali kako ozbiljni krimići za druge izdavače izlaze sporadično (malo BOOM!, malo Image, malo Dark Horse itd.) svakako treba pozdraviti da se pojavljuje još jedna firma koja u prvi plan stavlja jedan srazmerno zreliji, kako rekosmo, „odrasliji“ imidž stripa a koji je prikladan baš za ovaj žanr.

Old Haunts su zajednički pisali Ollie Masters i Rob Williams. Masters je bio deo pretposlednjeg juriša Vertiga na barikade, sa serijalom The Kitchen iz 2015. godine a koji je bio njegov prvi ozbiljniji rad za mejnstrim izdavača i krimi-priča o tri supruge irskih mafijaških bosova iz njujorške Paklene kuhinje koje, nakon odlaska njihovih muževa na robiju, same počinju da se ozbiljnije bave zločinom. Iako se ovaj strip ne smatra nekim značajnijim Vertigovim proizvodom, možda će vas iznenaditi da čujete da je 2019. godine uspešno ekranizovan i mada je i sam film dobio dosta loše ocene, cela ta priča svedoči o tome koliko je Holivud žedan „sadržaja“ koji je neko drugi već pripremio i zapakovao. Čak je i drugi Mastersov krimi-strip iz te godine, Snowblind, izašao za BOOM! Studios uspeo da stigne do nekakve preprodukcije za ekranizaciju pa me svakako ne iznenađuje da vidim ovog momka na spisku autora koji rade za AWA gde se ta ambicija ka sinergiji medija prosto da namirisati u zraku.

Sa druge strane, Britanac Rob Williams je meni već prilično omiljeni lik, sa odličnim radovima u poslednjih nekoliko godina za DC (notabilno na Martian Manhunter i Suicide Squad), ali i vrlo solidnim serijalom iz kasne Vertigo-ere, Unfollow. Ovaj poslednji je i nešto najbliže krimiću što sam čitao od Williamsa – mada je više u pitanju, er, sociološki triler? – i sadrži tu kombinaciju tvrdokuvane naturalističnosti sa fantazmagoričnim, simboličkim elementima a koju zatičemo i u Old Haunts.

No, iako su imena scenarista svakako ono što mi je privuklo pažnju, činjenica je i da sam uz Old Haunts uživao najviše na ime crteža koji je delo Laurencea Campbella. Campbell je, kao i Williams, Britanac i  2000 AD veteran a koji je dalje uspeo da pronađe uhljeblje i preko Atlantika, radeći nakon Sudije Dreda i drugih 2000 AD propertija, na različitim američkim serijalima, uspevajući da dokači i Wolverinea i Punishera i Deadpoola i Moon Knighta. Kao što se da primetiti, sva četiri Marvelova lika koja sam naveo imaju sklonost ka mračnom, gritty senzibilitetu, pa je Campbell i idealan autor za strip koji govori o ostarelim kriminalcima koji se još jednom vraćaju na mesto zločina i stvari se, kako očekujete, ne završavaju idealno po njih.

Old Haunts zaista spada u donekle distinktni podžanr „gerijatrijskog krimića“ koji podrazumeva da su likovi ako ne na samom kraju svog životnog puta – a neki bogami jesu i neće dočekati okretanje poslednje stranice – onda svakako daleko izvan svoje najuspešnije životne faze u kojoj su krčili put kroz svet snažnom desnicom i beskrupuloznošću. Naša trojica likova, Alex, Donny i Primo su likovi na pragu penzije i trio kriminalaca koji su pre više od decenije praktično prestali da se bave „pravim“ zločinom, povlačeći se u sigurnost „legitimnog“ biznisa koji se laća samo opranog novca i ne podrazumeva (mnogo) vađenja pištolja i pretnji ekstremnim fizičkim nasiljem. No, njihova je prošlost puna tvrdo kuvanog nasilja i centralni motiv stripa je upravo kontrast između toga kako se svaki od likova suočava sa aktuelnim trenutkom gde treba uživati u plodovima svoga „rada“ i refleksijama na stvari koje su počinjene u prošlosti a koja čak i samim počiniocima sa ove distance izgleda kao nešto izmaštano manje nego nešto stvarno.

Old Haunts nije najkarakterniji strip svih vremena i likovi su pisani sa prilično predvidivim „glasovima“ koji su preuzeti direktno iz Copollinih i Scorceseovih mafijaških disertacija sa velikog platna, ali autori uspevaju da nam ubedljivo prikažu tenziju između trojice starih prijatelja koji su svesni da su do „vrha“ na kome se nalaze došli doslovno gazeći po leševima, uključujući leševe nekih ljudi koji su smatrani kolegama i prijateljima. Sa jedne strane onda dobijamo scene u kojima se vidi da ne može svaki od njih trojice da se jednostavno pomiri sa time da je prošlost ostala u prošlosti i da postoji koncept krivice i grižnje savesti koje svaki od tri lika procesuje drugačije. Ali sa druge postoji i ta „gerijatrijski“ element u kome se na jednom dubljem nivou razmatra sam koncept uspeha posmatran iz perspektive poslednje trase životnog puta. Ni jedan od trojice likova, ma koliko da je načelno pomiren sa tim da su neke glave morale da odlete u procesu izgradnje imperije čije plodove danas žanju, zapravo ne deluje srećno ili zadovoljno na pragu svoje penzije i ovo je fini sloj karakterizacije koji, iako nije dovoljno razvijen i iskorišćen, obogaćuje senzibilitet ove priče i daje nam gradaciju između likova. Utoliko, iako su sva trojica negativci koji su zajednički počinili neka klasična zverstva, autori svakako uspevaju da ih razdvoje na distinktne ličnosti sa dovoljno različitim svetonazorima da je čitalac u stanju da ima internu diskusiju o tome da li ljudi imaju pravo da prerastu ono što su nekada bili, da li je zlo ono što čovek jeste ili ono što lovek čini itd. itd. itd.

Sve to što sam opisao je tradicionalna noir teritorija, a zaplet stripa, iako zapravo nije naročito nadahnut ili interesantan, dovoljno je korektan da gura priču ovih pet epizoda. Ponovo, sve što dobijamo su klasični noir i krimi elementi: policijska inspektorka koja ovu trojicu ljudi godinama progoni – naročito je kivna jer ih smatra krivim za smrt svoje partnerke – ali i pored praktično intimnog odnosa koji sada sa njima ima, nikada ne uspeva da sakupi dovoljno dokaza da ih zapravo otera na sud i u zatvor, predstavnik mlađe generacije kriminalaca (koji, doduše, nije PRETERANO mlad) a koji stvari radi drugačije i nema posebno mnogo respekta za veterane ovog biznisa…

Ono gde Old Haunts nastoji da ode malo izvan vrlo prepoznatljivih – čitaj stereotipnih – žanrovskih okvira je u infuziji „čistog“, fantazmagoričnog horora između svih tih noir klišea. Ovo je zapravo vrlo dobro urađeno, sa halucinantnim scenama za koje čitalac isprva nije siguran jesu li samo vizije koje se pojavljuju pred očima prestrašenih i umornih protagonista ili stvarne, fizičke manifestacije njihove ogromne krivice iz prošlosti i zaslužena kazna. Do kraja se dobija dovoljno jasan odgovoro na ovu dilemu a strip uspešno podseća na to da je noir svakako jedan od „najreligioznijih“ formata žanrovske literature sa veoma naglašenim razmatranjem dinamike između zločina i, jelte, kazne i jednom skoro hrišćanskom lojalnošću ideji morala koji se oslanja na „višu“ instancu pravde.

Ovde negde dolazimo do svakako najboljeg elementa Old Haunts a to je crtež Laurencea Campbella koji je kolorisao izvrsni Lee Loughridge. Campbellov rad je presudan ne samo u uspostavljanju atmosfere ovog stripa već i u načinu na koji se njegov narativ odvija, sa kombinovanjem vrlo prizemljenih, „gritty“ scena koje ste zaista mogli da vidite u nekom Scorceseovom filmu, i halucinantnim momentima čistog, simboličkog užasa koji obuzima jednako protagoniste ali i čitaoca tim svojim brisanjem jasne granice između onog što je „stvarno“ i onog što vam se samo priviđa. Campbell se ni malo ne stidi i naglašenijeg artizma tamo gde je to opravdano, pa smenjuje mračne, urbane scene u kojima su svetla razmazana, ljudi namršteni a zgrade deluju kao kakvi betonski kanjoni koji ne pružaju zaštitu već samo prete, sa kinemtaski kadriranim, nemim ali veoma „glasnim“ scenama u kojima se dešavaju nemoguće stvari: svetla brišu svu pozadinu, iz njih se pomalja neljudska, lešinarska figura, oči fiksiraju bespomoćnog ostarelog kriminalca koji se ponovo oseća kao dete.

Ovakvih scena ima više u stripu i svaka od njih ima primereno avetinjsku atmosferu, ali i osobenu energiju, onako kako sama radnja eskalira a ulozi postaju sve viši i biva jasno da neće baš svi protagonisti dočekati mirnu penziju – pa čak ni poslednju stranu poslednje sveske stripa. U jednoj od scena jedan od likova se savija pod bujicom krvi koja pljušti kroz razbijene prozore fasade visoke, neme, brutalističke zgrade u dauntaunu, samo da bi njegov unezvereni pogled na talase koje krv pravi na pločniku bio pretopljen u apstraktno platno što visi na zidu ukusno i minimalistički uređenog radnog prostora koji je geometrijski pravilan, udoban i izvanredno miran – iako se u njemu planiraju zločini.

Ovakvi kontrasti su još uspeliji zahvaljujući Loughridgeovom koloru koji je veoma intenzivan i uspeva da strip koji je na prvi pogled devedesetprocentno ofarban u crno zapravo ostvari ne samo dinamiku u svojim scenama već i jasan raspon atmosfera između tih scena. Loughridge je, kako sugeriše i Wikipedija, najpoznatiji po radu na serijalu Batman Adventures, a iako deluje kao da se Old Haunts nalazi na sasvim suprotnom tonalnom kraju od ovog vedrog superherojskog stripa za decu i omladinu, zapravo se primećuje da Loughridge koristi sličan pristup u jasnom kontrastiranju plave i narandžaste, zelene i žute, crvene i crne, koristeći krupne „mase“ u panelima kao nosioce po jedne boje i na taj način kreirajući geometrije i kompozicije kao dopunu Campbellovom crtežu. Dvojica umetnika ovde rade u izvanrednoj sinergiji, dobro razumejući kako će onaj drugi izneti svoj deo posla, kreirajući snažan, veoma upečatljiv grafički sadržaj u kome leterer, ponovo Sal Cipriano, ima prostora za povremene uspele intervencije.

Sve u svemu, Old Haunts je primer stripa koji igra na sigurno i ne ubija se od prevelike kreativne ambicije u svojoj kombinaciji noir krimića i deliričnog horora, ali koji ovo odrađuje na taman dovoljno visokom zanatskom nivou da ga korišćenje klišea ne odvuče ispod linije prihvatljivog. No, grafički gledano, ovo je daleko iznad proseka, pružajući ne samo izuzetno glasne i upečatljive set pisove već i veoma solidan pripovedački program dobro kontrolisanog tempa i atmosfere. Masters i Williams su ovde odigrali rutinski bunker, ali su Campbell, Loughridge i Cipriano ostavili srce na terenu i kreirali vrlo povoljan utisak za bilo koga kome će ovo biti jedan od ranih susreta sa AWA produkcijom. Respekt.

Pročitani stripovi: The Resistance

Dugo sam pružao otpor ali na kraju sam seo i pročitao serijal The Resistance koga su za novog, ozbiljnog i ambicioznog izdavača, AWA, uradili J. Michael Straczynski i Mike Deodato Junior. Ovo je zaista jadna igra reči, ali ispostaviće se, adekvatna za ovaj projekat.

Kao što smo već pomenuli, a sada samo da utvrdimo gradivo – AWA Studios je izdavački projekat koga je Axel Alonso pokrenuo sa Billom Jemasom kada je abdicirao sa mesta glavnog i odgovornog urednika u Marvelu pre par godina i u pitanju je neka vrsta „prestižnog“ strip-izdavača koji, manifestno, na prvo mesto stavlja same kreatore (skraćenica AWA je od Artists, Writers & Artisans) ali ne pretvara se da je u pitanju nekakva partizanština nego ozbiljan biznis kog predvode ljudi sa decenijskim iskustvom i sa ambicijama da ovo što se pravi bude kvalitetno i, po mogućstvu, nastavljeno i u drugim medijima. Jak kapital sa kojim je AWA Studios krenuo znači da je solidan deo prve lige američkih strip-autora odradio ili radi projekte za ovu kuću, od Gartha Ennisa i Michaela Morecija, preko Benjamina Peryja, Bryana Edwarda Hilla, Jasona Starra i Victora Gischlera do Petera Milligana ili Cullena Bunna. Primetiće se da sam nabrojao i dosta autora kojima je pisanje stripova sekundarni posao, a koji su glavni deo svoje reputacije stekli pišući prozu. Što se crtača tiče, nema TOLIKO velikih imena, ali AWA generalno ima vrlo dobar kvalitet u grafičkoj sferi, sa Deodatom koji jeste najjače ime na rosteru, ali tu su i C.P. Smith, Will Conrad, ACO, naši Dalibor Talajić i Goran Sudžuka, pa koloristi Frank Martin, Ivan Nunes, Lee Loughridge i naravno, Sudžukin sjajni saradnik Miroslav Mrva.

Očigledno, JMS i Mike Deodato su među najvećim imenima ove postave, Deodato kao čovek koji je u Marvelu izgradio ogromnu reputaciju i evoluirao svoj stil tokom decenija da od brzog i prljavog brazilskog crtača dobaci do prestižnog autora koga danas uzimaju za najveće projekte, dok je Straczynski sa Babylon 5 sebe svakako upisao u istoriju televizije, ali je i za Marvel (i nešto manje za DC) radio ako ništa drugo ono upamćene superherojske stripove, a imao i sasvim solidne projekte u „creator owned“ sferi američke strip-industrije.

Kako su sa njima dvojicom na The Resistance sarađivali Frank Martin na koloru i Sal Cipriano na leteringu, obojica brutalni profesionalci, i kako je ovaj strip i na sajtu izdavača objavljivan u onlajn verziji te se prvih nekoliko epizoda tamo može i dalje pročitati, i još kako je polovinom Januara izašao i one-shot The Resistance – Reborns, formatom prilagođen čitanju na pametnim telefonima sa njihovim ekstremnim aspektom ekrana, jasno je da AWA, ne bez rezona, tretira ovaj serijal kao neku vrstu svoje lične karte, nudeći je kao „gateway drug“ čitaocu koji treba da je zguta, navuče se i otkrije da je uvek želeo da čita te neke „odraslije“, „ozbiljnije“ stripove koji, istina je, tretiraju slične motive kao i američka mejnstrim superherojština, ali na jedan savremeniji način, bežeći od u palpu utemeljene estetike i decenijskih kontinuiteta, kapirajući da ljudi od stripa žele isto što od televizije, samo, jelte, na papiru, ili već, ekranu telefona…

Zamislite onda koliko je bilo moje iznenađenje kada sam shvatio da me The Resistance ne samo ne radi na prvu loptu, nego da sam, nakon odustajanja od čitanja, pa borbe sa grižom, savesti, i na kraju povratka stripu te konačnog proverbijalnog trijumfa volje, zaključio da je ovo, eh, smeće?

Dobro, „smeće“ je jaka reč a mi smo stariji ljudi, ne treba da se izražavamo u ekstremima, može nešto da nam pukne, ali The Resistance je primer stripa koji je toliko zaokupljen postavkom sveta, tim, jelte, proverbijalnim worldbuildingom, toliko skoncentrisan na kreiranje „realistične“ atmosfere i ubedljivog mizanscena u kome će nam klasični trilerski/ akcioni tropi delovati ubedljivije, uzbudljivije, realističnije itd. da su nekako do kraja zaboravili da u njega treba da stave zaplet, radnju i likove.

Dobro, DOBRO, ne sasvim zaboravili ali za strip gde u impresumu pročitate da u firmi ima pet različitih urednika za različite aspekte produkcije, a tu bukvalno ni ne računam ostale ljude koji imaju titule „Inženjer operacija“ ili „Stariji konsultant“ – sam Alonso je Chief Creative Officer, naravno – The Resistance je šokantan proizvod pored kog  izgleda da urednik nije ni prošao, strip sklopljen od strane nekoliko prekaljenih profesionalaca što su naprosto pružili jedan tehnički minimum ali kome zaista izrazito nedostaje razlog da postoji. Ovde se, da bude sasvim jasno, vodim principom Hanlonove oštrice, koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može pripisati prostoj nekompetentnosti, ali neko manje dobronameran od mene bi svakako The Reistance mogao da protumači i kao ciničan projekat u kome je najviše vremena posvećeno upravo tim elementima što se lako stave u kratki pič za Holivud ili već neku od produkcija koje prave sve te televizije što ih danas svi gledaju na internetu, uz punu svest da ljude koji odlučuju u šta treba uložiti pare ne zanimaju radnja i karakterizacija (kamoli literarnost ili osoben grafički identitet) već samo komprimovani koncepti što staju u pet sekundi i mogu se spakovati u prvih nekoliko trenutaka trejlera koje će 99% ljudi videti na Jutjubu/ Netfliksu pre nego što kliknu da idu dalje.

Ja nisam cinik pa to ne želim ni drugima i zapravo sebe ubrajam u prilične fanove JMS-ovog (i Deodatovog, ali on je ovde manje kriv… mada je kriv) strip-rada. Daleko od toga da je sve što je JMS u stripu radio bilo dobro, ali jedan period Spajdermena je bio, izvinićete, sjajan i apsolutno onaj zreliji pristup potreban ovom serijalu kada ga je Howard Mackie doveo na niske grane početkom veka. JMS je radio i Squadron Supreme za Marvel, dajući ovoj Marvelovoj varijaciji na DC-jeve superheroje jedan zreliji, interesantan ton, postavljajući već tada svoj koncept superherojskih stripa za „odraslije“ a The Twelve, jedan od njegovih poslednjih radova za Marvel bio je meni prilično drago odavanje pošte likovima iz doba palpa na opet nekakav „odrasliji“ način. Straczynski je u Marvel doneo taj „televizijski“ kvalitet pisanja, sa zrelijim karakterizacijama i jednim jasnim, odmerenim pripovedanjem za koje, da bude jasno, ne mislim da treba da budu predložak za sve stripove svuda, ali su imali svoje mesto u tom nekom momentu naše povijesne zbiljnosti.

No, The Resistance je to isto – po tonu i generalnom pristupu obradi tema – ali bez trunke inspirisanosti u domenu zapleta, priče i likova, a onda i bez trunke napora da se od svega napravi makar interesantan narativ.

Ponovo, najgora stvar u The Resistance je što deluje kao da je pisan da se lako objasni našmrkanim egzekjutivima u TV/ filmskim studijima zašto je sve to kul i potencijalno VELIKI budući hit, a čemu su žrtvovani ne samo zanimljiv zaplet i karakteri već i bazični pripovedački kvaliteti. Ovo je, naime strip čija čitava prva epizoda ide kao hronika zastrašujuće pandemije koja je zahvatila planetu Zemlju – ovu našu, savremenu, bez ikakvih odstupanja od onog što doživljavamo kao deljenu stvarnost – i sve je to prikazivano kroz „skakanje“ kamere sa kraja na kraj sveta, kroz lica televizijskih spikera koja pričaju o zastrašujućoj brzini kojom se bolest širi i ogromnoj stopi smrtnosti, kroz sastanke Saveta bezbednosti i individualnih kriznih štabova u raznim nacionalnim državama, kroz prikaze masovnih katastrofa i malih, individualizovanih tragedija… Deodato sve ovo vrlo ubedljivo crta – sa godinama je njegov crtež dobio određenu „fotografsku“, dokumentarističku dimenziju a da nije sasvim izgubio na energiji i elegantnosti, pa je ovde to preletanje preko planete urađeno dobro, ali strip, bez obzira što stiže da nam pokaže i likove koji će u kasnijim epizodama biti nešto najbliže protagonistima što ćemo dobiti, do kraja prve epizode ostaje izrazito depersonalizovan, više, zaista, kao da je u pitanju pič sa seriju, jedna produžena montaža nego priča sama za sebe.

Nažalost, ovako ostaje i nadalje. The Resistance započinje kao priča o pandemiji, ali se nastavlja kao priča o svetu koji je pandemiju ipak preživeo a da mu je ona donela i neočekivani bonus u formi „buđenja“ latentnih supermoći kod desetak miliona stanovnika i zapravo se „The Resistance“ iz naslova odnosi na grupicu novopečenih „superljudi“ koja shvata da sada ima moć da promeni svet ali da će im se na tom putu isprečiti vlade i krupni kapital – svi oni koji profitiraju od status kvoa. Telepatski povezani, željni da pomognu ljudima širom planete da budu slobodni – a Rusija je, nagađate, tokom pandemije iskoristila priliku da okupira Belorusiju*– a onda pojačani i donedavnim savetnikom predsednika SAD za pitanja bezbednosti koji se ne slaže sa idejama novog predsednika da u post-pandemijskom periodu od Amerike napravi fašističku diktaturu gde će građani biti, jelte, bezbedni, ako ne već slobodni, „Otporaši“ imaju smeli plan da u globalnu revoluciju krenu šireći ljubav a ne mržnju…

*strip navodi da su hteli isto da urade i sa Ukrajinom, Moldavijom, Srbijom i, er… Hrvatskom(?) kako bi kompletirali svoj istorijski prostor ali se pandemija završila pre nego što su se Rusi snašli…

The Resistance, dakle, počinje kao „realistična“ priča o pandemiji (u kojoj Kinezi, jelte, bombarduju čitave svoje gradove da spreče dalje širenje smrtonosnog virusa – toliko o „realizmu“) a nastavlja se kao superherojština-sa-realpolitikom i mada su tonalni prelazi malo „jaki“, ja bih to svakako izgutao samo da je zapravo bolje urađeno. JMS je ovde mogao da se osloni na mnogo preteča, od Wildstormovog The Authority, pa onda Black Summer, Suicide Risk i Jupiter’s Legacy pa svakako i do nekih Marvelovih radova (partikularno Civil War u kome je i sam aktivno učestvovao), ali njegovo rukovanje materijalom u ovom stripu je neobično nenadahnuto. Politika mu je trapava, klišeizirana, sva u opštim mestima (Amerikanci razmišljaju o fašizmu, Kinezi i Rusi ga sprovode…) a sama superherojština bez ikakvog šarma. Osim jedne epizode u kojoj vidimo mladog čoveka-sa-moćima koji bi da ih stavi u službu čovečanstva a susreće se samo sa agencijom kojoj je najvažnije kako će mu izgledati kostim i da ne bukira pojavljivanja na rođendanima i promocijama a da oni ne dobiju svoj procenat, ostatak tretmana superherojskih motiva i njihovog odnosa sa svetom je veoma tunjav. Stzraczynski se ne trudi da sagradi „klasičan“ ekosistem superheroja i superzločinaca, rezonujući da to nije realistično, ali se umesto toga odlučuje za jedan globalni pokret za mir kog predvode ove osobe a koji je tek prepun klišea i likova koji nemaju ni trunku karakterizacije ili ikakve, znate već, ličnosti. Likovi imaju samo uloge, pokupljene iz žanrovskih radova (uključujući, dakako i prethodnih JMS-ovih radova, poput, recimo, Sens8) i tako dobijamo harizmatičnu predvodnicu koja povezuje druge svojom telepatijom, snažnog, neranjivog Rusa koji se odrekao „svojih“ kad su pokušali da ga stave pod, jelte, kontrolu itd. itd. itd. ali niko od njih ne deluje ne kao „stvarna ličnost“ nego ni kao stripovski lik, ostajući isključivo na razini upotrebljivosti da bi se kakva-takva priča koliko-toliko izgurala do kraja. Ovde dolazimo i do Deodatove krivice koja se svakako očitava u nikakvoj karakterizaciji likova, nula napora da se od njih napravi išta više do kolekcije manekena*, stereotipnim kompozicijama…

*sem u slučaju amerikog predsednika koji je, sasvim očigledno, nacrtan po uzoru na Eda Harrisa…

Priča, dakle, nije sjajna naprosto jer se paralelno pokazuje i kako je pandemija započela i šta su o tome mislili svetski moćnici i mada ovde ima zanimljivih spekulativnih, naučnofantastičnih motiva vezanih za poreklo i funkcionisanje virusa, strip i njih tretira isključivo utilitarno, dajući nam jednu – u najgorem smislu – televizijsku triler-klackalicu u kojoj različiti stručnjaci iznesu svoje hipoteze i mi do kraja nemamo pojma koja od njih bi mogla biti tačna a klifhenger na poslednjoj tabli treba da nas oznoji i narajca za sledeću sezonu.

No, ja se posle svega nadam da sledeće „sezone“ neće zapravo biti. The Resistance je neshvatljivo loš projekat koji, sem na bazičnom zanatskom planu – dakle, tempo izlaganja ideja, broj panela po stranici i slova po jednom panelu, a što je sve na mestu – nema baš ništa čime bi se preporučio za čitanje. Sa jedne strane imamo „trilerizovanu“ priču o pandemiji čija se stereotipna priroda, igrom slučaja, mnogo naglašenije primeti kada je čitate usred stvarne pandemije koja pogađa planetu. Ja nisam od kamena, i svakako bih dobar – ma koliko stereotipan – narativ o pandemiji, iskušenjima koje naučnici prevazilaze da bi, uz žrtve, spasli čovečanstvo ne samo od bolesti nego i od kratkovidih političara, čitao bez problema. Ali The Resistance to nema, odnosno ima ga samo u tragovima. S druge strane, „superherojski“ deo narativa je slab, isprazan i naglašeno lišen karaktera, sa likovima koji treba da deluju zrelije i realističnije od tipičnih superheroja, ali završavaju samo kao čak ne ni skice nego ideje za likove, napisani – ali i nacrtani – samo u opštim crtama.

Deodatov crtež svakako donekle spasava stvar ali svakako bih naglasio da Brazilac, pored sve svoje sklonosti kontemplativnijim radovima u poslednje vreme, zaista najviše blista kada radi akciju i energičan crtež. Utoliko, njegovi neprebrojni prikazi ljudi koji sede (ili stoje) u zamračenim prostorijama, gledaju u ekrane i tihim, prisilno smirenim glasovima pričaju jedni sa drugima naprosto nisu zanimljiv „sadržaj“. Deodato to sve crta „dobro“, trudi se da dinamizuje lejaut sada već i pomalo manirističkim dodavanjem okvira koji jednu veliku sliku dele na pregršt manjih, Martin svemu daje primereno „mračan“ i zreo (čitaj „smeđ“) kolorni izgled, ali to zaista nije interesantno za čitanje.

The Resistance se sa šestom epizodom završio krajem Septembra prošle godine, a kolekcija je stigla u Oktobru i ja sam već izvesno vreme sa samim sobom u debati da li da uopšte počinjem da čitam spinof Moths koji treba da krene sa izlaženjem ovog proleća. Na kraju krajeva, sve ovo do sada deluje kao samo pripremni rad za neku potencijalnu buduću televizijsku seriju u kojoj će se pričati „prave“ priče, a pokušaj čitanja one-shota The Resistance – Reborns koji je izašao polovinom Januara završio se na dvadesetpetoj od pedesetak strana koliko ova kolekcija kratkih vinjeta iz „The Resistance univerzuma“ ima. Jeste da je moje vreme bezvredno, ali bar još uvek mogu da biram na šta ću da ga trošim. Recite „ne“ The Resistanceu (kog na Comixologyju imate ovde) jer će time ovi, meni inače dragi autori, moći da na vreme uvide da rade nešto potpuno besmisleno i možda začeti neke bolje projekte.

Pročitani stripovi: We Only Find Them When They’re Dead

Pročitao sam prvih pet epizoda, a koje čine čitav prvi tom, jednog od najiščekivanijih stripova 2020. godine, naučnofantastične sage We Only Find Them When They’re Dead, a koju je izdao sve prpošniji BOOM! Studios. Nekada, pre, recimo 7-8 godina su scenaristi kojima se od grajnda u Marvelu malo vrtelo u glavi su kao prirodno pribežište i izdavača za svoje autorske, nezavisne radove, videli Image Comics, ali poslednjih par godina su i BOOM! i Dark Horse počeli ozbiljno da podižu kvalitet uredničkog rada – da ne pominjem nove izdavače poput Ahoy, Aftershock i, naravno AWA, a koji svi idu na mejnstrim kvalitet uz „creator owned“ uslove – pa je, evo sada i ovaj serijal, započet veoma ambiciozno, izašao za BOOM!

Naravno pričamo o stripu koga piše Al Ewing, jedna od Marvelovih zvezda novije generacije, čovek koji radi za kuću ideja poslednjih nekoliko godina rame uz rame sa Matthewom Rosenbergom ili Donnyjem Catesom i autor je nekoliko veoma cenjenih stripova ovog izdavača iz prošle decenije. Ewing je, da podsetimo, Britanac i mada za Marvel radi tamo negde od 2013. godine, u pitanju je iskusan profesionalac (na kraju krajeva, rođen je 1977. godine), koji je svoje veštine, kao i većina britanskih kolega što su kasnije preletele ocean, dosta dugo tesao radeći za 2000 AD pišući stvari kao što su Judge Dredd ili Zombo, a u Ameriku je „stigao“ kao neka vrsta protežea Gartha Ennisa koji mu je na staranje predao Jennifer Blood a zatim The Ninjettes.

Kao i ostatak sveta, na Ewinga sam prvo obratio ozbiljniju pažnju kada je počeo da radi prvo Mighty Avengers a onda i New Avengers pa US Avengers, a što su bile prilično maštovite varijacije na Avengers formulu. Ewing je prošle godine bio i arhitekta krosovera Empyre (o kome… bih možda mogao nešto uskoro da napišem?), ali njegov najvažniji rad za Marvel do sada i verovatno najbitnija stavka u karijeri je reimaginacija Hulka kroz serijal Immortal Hulk koji se završava za sedam brojeva pa ćemo onda o njemu i pisati.

Ewingov rad na Hulku je svakako najboja stvar koja se velikom zelenom momku desila u poslednjih deset godina (verovatno nešto najbolje od definitivnog odlaska Grega Paka sa njegovih stripova) i mada bazirana na „Devil Hulk“ konceptu koga su izmaštali Paul Jenkins, Sal Buscema i Ron Garney još krajem prošlog stoleća, ona je demonstracija Ewingove sposobnosti da ne samo piše dobre stripove sa osobenim pečatom a kojima se hvata imanentni horor Hulka, već i da planira na duge staze i kreira epske narative koji uprkos dužini deluju logično i elegantno.

Ovo naglašavam jer je, nakon što je Immortal Hulk Ewinga prikazao kao obiljnog igrača, na razini sa možda samim Jasonom Aaronom (u smislu odnosa pouzdanosti u radu i svežine ideja), bilo sasvim prirodno da ovaj Britanac potraži i način da svoju krvavo stečenu reputaciju i naplati. Konkretno, We Only Find Them When They’re Dead deluje kao serijal koji ima ambiciju da ide nekoliko godina i s obzirom na odlične reakcije koje je prvi tom dobio, reklo bi se da publika postoji.

Ewingov partner na ovom projektu je Italijan Simone Di Meo, a kome na kolorima asistira Mariasara Miotti, i ovaj mladi crtač (1992. godište) već ima dosta iskustva u radu za Bonellija, Diznija, ali i za američke mejnstrim izdavače poput Titan, Dynamite ili IDW. Najpoznatiji rad u Americi mu je svakako onaj na Mighty Morphin’ Power Rangers a radio je i pojedinačne epizode za Marvel. Di Meo je prilično dobar izbor za strip koji se velikim delom događa u kosmosu, a kako je We Only Find Them When They’re Dead manje „akcioni“ strip a više kosmički triler nabijen tenzijom i začudnošću, možda nije toliki problem što ovde on preferira komplikovan, izlomljen dizajn tabli, neobične rakurse, ne uvek sasvim „čitljivu“ naraciju.

We Only Find Them When They’re Dead ima obrise kosmičke ali i srce Vagnerove opere, smeštajući čitaoca na samom početku praktično in medias res, tokom čitave prve epizode ga pozivajući da se izbori sa konfuzijom i posloži u glavi gomilu tehničkog žargona a koja nije tu samo da zvuči kul već i da služi „worldbuildingu“. Ovo jeste strip u kome imamo „visoke“ koncepte kao što su putovanje nadsvetlosnom brzinom između različitih galaksija, kao što su velika, mrtva tela kosmičkih bogova što plutaju vakuumom nikada ne dajući odgovor na to šta ih je ubilo i odakle, uopšte, dolaze, ali ovo je postavljeno kao pre svega šljakerski, blue collar narativ u kome pratimo ekipu broda što vrši „autopsije“ na nekoliko rutinskih misija.

Autopsija je, pak, samo lep način da se kaže da kada se pojavi novo ogromno telo svemirskog božanstva u „našem“ svemiru, posade licencirane i opremljene za taj posao imaju dopuštenje da dolete do njega, tranžiraju tkiva laserima na komade, popakuju ih u kontejnere i onda te materijale, plaćajući, naravno, skupo svoju licencu toj nekoj „državnoj“ administraciji, prodaju na tržištu koje ne može da ih se nasiti. Ljudi velika mrtva tela nazivaju bogovima, ali „autopsije“ koje se nad njima vrše su kombinacija klasičnog rudarskog i mesarskog posla koji nije postao glamurozniji time što se događa u bestežinskom stanju i izvodi laserima.

Ewing ovde ima taj lepi, privlačni spoj visokog koncepta i „niskog“ senzibiliteta, pokazujući nam posadu broda što je predvodi Georges Malik kao malu, nervoznu ali međusobno lojalnu ekipu proletera koji rade jedino što znaju i gledaju da nekako zarade, opstanu, zanove opremu koja se raspada i, dajbože, nekako uštede i za penziju. Naravno, rad u bestežinskom stanju, sa opasnim oruđima, na granici ljudske civilizacije je težak sam po sebi ali je još teže kada ga radite pod čizmom vrlo represivnog kapitalističkog sistema koji ima komplikovanu i rigidnu birokratsku proceduru dodeljivanja licenci i sistem „escort“ brodova koji su kombinacija tržišne inspekcije, policije i svemirskog suda u jednom, sa sve dopuštenjem da pucaju i unište brodove koji tokom „autopsije“ izlaze iz domena svoje licence, dakle, uzimaju tkivo za koje nisu licencirani ili pokušavaju da uzmu više nego što im je dodeljeno i prodaju ga na crnoj berzi.

Ovaj koncept „kapitalizma u svemiru“ je sjajna stvar kada se dobro izvede – sećam se koliko sam ga voleo u Kapiji Frederika Pohla – ali Ewing zna da poslednji deo jednačine mora biti nešto na ličnom nivou pa je kreirao vrlo snažnu, intimnu dramu između likova koja nosi taj element tragedije što zasenjuje sve ostalo i, zaista, kroz odmotavanje narativa zauzima centralno mesto u priči.

Ovo je izvedeno prilično spretno, pogotovo što, kako rekosmo, strip kreće iz praktično sredine, pokazujući nam odraslog, pa već malo i omatorelog Malika koji ima iza sebe te neke tragične događaje što ih je preživeo ali je možda i presudan deo njegove nutrine u njima umro, i ne dajući nam skoro do samog kraja priče da zaista vidimo o čemu se radi. Ewing pažljivo raspliće priču unapred i unazad, pripovedajući na tri vremenska plana razdvojena decenijama, kako bi se finalno razrešenje što se događa u petoj epizodi zaista dobro kontekstualizovalo i ovo je prilično spretan postupak u kome činjenica da čitalac tek pri kraju saznaje šta se desilo rezonira sa idejom da je u pitanju događaj koji je Maliku obeležio život i koga on iznova proživljava svakog dana.

Utoliko, We Only Find Them When They’re Dead izvodi i jednu blagu igru sa čitaocem, navlačeći ga prvo na visoki koncept a onda poentirajući na najnižem, ličnom nivou, povezujući likove preko decenija u narativ o tragediji, ljubavi, resantimanu itd. itd. itd. a dajući nam zapravo malo „velike slike“. No, ovo nije nužno problem, odnosno neće biti problem ako Ewing i saradnici izguraju čitav narativ a koji bi, reklo bi se, trebalo da bude masivan. Barem takav utisak ovo ostavlja na mene posle tog prvog poglavlja koje, mada zaokružuje priču o Maliku, postavlja mnogo više pitanja nego što na njih odgovara a pogotovo na nivou ljudskog društva raširenog na mnogo planeta, kao i odnosa ljudi sa pomenutim mrtvim bogovima.

Razume se, metafora ovde nije baš mnogo skrivena, naslov stripa već sugeriše tu potragu za božanskim i natrčavanje na ničeanski ironične leševe i Ewingovo priznanje da je od čistog ateizma poslednjih godina migrirao kao nekoj vrsti agnosticizma je verovatno i zalog za buduće epizode koje bi morale da nam daju više konteksta, više ideja, više neverovatnih otkrića. Kako se već prvi tom bavi idejom da izvan granica naše galaksije ima stvari o kojima nemamo nikakvog pojma i sam Malik svoju posadu i inspiriše na kršenje propisa i otiskivanje u nepoznato jednim praktično ahabovskim žarom da se pronađe i „uhvati“ nešto što možda ne postoji, tako i ja imam vrlo visoka očekivanja od nastavka ove priče.

Svakako se treba navići na stil kojim Di Meo crta. Ovo je pre svega vrlo isprocesovan rad sa mnogo kompjuterskog retuširanja i, pogotovo u koloru, efekata koji svemu daju psihodeličnu atmosferu što sugeriše „budućnost“ i „fantastiku“ jače nego sav žargon koga protagonisti koriste. Di Meo ne voli pravilne table i simetrične kadrove, odlučujući se mnogo češće za izlomljene ivice, dinamično variranje veličine kadrova, kompjuterski zamagljene scene u kosmosu. Mislim da je fer reći da su kosmičke fantazmagorije Christiana Warda nešto sa čime ovo najpre ima smisla uporediti ali Ward je mnogo „organskiji“ crtač – i pripovedač – nego što je Di Meo, dajući nam i u dezorijentišućem svemiru forme i simetrije koje nas vode kroz tablu. Kod Di Mea ovo nije imperativ i njegovo pripovedanje se, kako je ovo strip u kome se veliki deo radnje odvija kroz dijaloge likova koji sede u svojim kabinama i pričaju preko radija, često svodi na prikazivanje lica i dinamizovanje scena kroz agresivnu organizaciju stranice i pomeranje kamere u neuobičajene rakurse. Neću da kažem da ovo nema smisla, naravno, ali uz kolor koji vidno „zaravnjuje“ Di Meov crtež tako da konture i ivice umeju da potonu u pozadinu, We Only Find Them When They’re Dead na mene mestimično ostavlja utisak „teksta sa slikama“ radije nego „integrisanog“ grafičko-tekstualnog pripovedanja.

No, na drugim mestima je Di Meo impresivan, možda i tamo gde je to najvažnije, crtajući gigantska trupla bogova i rad koji na njima obavljaju ekipe za autopsiju sa jednim nadahnutim osećajem za razmere. Ako vas ideja o ljudima koji seku leš božanstva na komade i prodaju te komade na svemirskim marketima privlači svojom veličanstvenom nekrofilskom/ nekrofagijskom maštarijom, nadam se da će vam se dopasti i kako Italijan to crta, kombinujući velike slike i male kadrove koji titane pokazuju u fragmentima na koje ih ljudi, uostalom, seku, sa jednim jakim osećajem plutanja u svemiru i kombinovanjem vrlo profane aktivnosti (ima li ičeg profanijeg od, jelte, kapitalizma?) sa jednim neizrečenim ali snažnim osećajem da tu ima i nečeg sakralnog, da svetogrđe koje se dešava naprosto ne može zanavek ostati nekažnjeno.

E, pa, sad, videćemo kada i da li će biti kažnjeno i šta će se dalje u stripu dešavati. Iako BOOM! još nije uradio kolekciju prvih pet brojeva (tako da ako biste da ovo pazarite digitalno, imate pojedinačne sveske), i čuva je za Mart (striparnice), odnosno Maj (knjižare i, pretpostavljam, digitalna verzija), najava da šesti broj, posle kraće pauze, izlazi u Maju je dobrodošla, pogotovo što je kreativni tim ostao isti (uključujući korektni letering studija AndWorld Design), a uz svest da priča pravi smele vremenske skokove, verujem da nas čeka uzbudljivo leto.

Jazz Nedeljom: Sketches of Influence: The Grind

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju imamo jedan prilično svež album, izašao pre devet dana ali snimljen pre nešto manje od jedne godine, negde o početku pandemije koja, u to vreme, još nije doživljavana specijalno ozbijno na zapadnoj hemisferi. Ako niste do sada čuli za sastav Sketches of Influence, živi album, The Grind, snimljen 30. Marta 2020. godine u klubu Middle C Jazz u Šarlotu, u Severnoj Karolini biće, držim vrlo prijatno iznenađenje kao što je bio i meni. Na kraju krajeva, ko ne voli strastveno odsvirani, emotivni hardbop sa jasno izraženom ljubavlju ka džezu stare škole, ali sa kompletno originalnim materijalom u kome se granica između komponovane muzike i improvizacije skoro beznaporno briše? Only fucking assholes, that’s who, da citiram Markija Marka iz jedne od kultnih scena Bejovog remek-dela Pain & Gain.

Sketches of Influence je pomalo neobično ime za džez kvartet, ali njihov lider i autor sve muzike, Joe Barna objašnjava da je muzika, pre svega, nastajala u skicama, dakle, u formi tema i ideja, a da su, s druge strane one nastajale pod uticajem drugih osoba. I to ne samo muzičara, da bude jasno, na primer, Oh Feline, I’m Glad You’re Mine je pesma napisana za Barninu životnu partnerku i u pitanju je vrlo romantičan komad decidno „old school“ teme i rasploženja a sa jasnom namerom da asocira na Colea Portera, čiju muziku, veli Barna, njegova izabranica (a sa kojom ima i dete) voli. Sa druge strane, A Children’s Song je kompozicija napisana – ili, radije, skicirana – za desetak minuta pred koncert nakon što je Barna primetio mladu Turkinju na nekoliko nastupa u Njujorku a koja mu je rekla da je ovde u poseti i da želi da vidi što više džez koncerata dok je u Velikoj jabuci, pa je bubnjar, praktično pred njenim očima napravio ovu pesmu.

The Grind je, pak, aluzija na argatovanje tokom dugačke radne nedelje posle koga koncert u Petak uveče dočekujete sa posebnim osećajem olakšanja i nekako je romantično pomisliti da zaista ima ljudi koji i sad kad smo poduboko zagazili u dvadesetprvi vek kao idealni izlazak posle napornog tjedna na poslu koji ih stresira, biraju prisustvo klupskoj džez-svirci. Tim gore da je ovaj partikularni nastup bio u Ponedeljak!

Ovde mislim da je potrebno da naglasim kako se na The Grind zaista radi o vrlo klasičnom klupskom džezu: ovo je četvorka muškaraca koji sviraju jedni sa drugima i jedni prema drugima, bez laži i prevare, bez nekakvih postmodernih koncepata ili komplikovanog diskursa, samo proizvodeći živu, vitalnu muziku koja je puna poštovanja prema tradiciji ali u njenim okvirima traži sopstveni identitet, koja je energična, zrela, emotivna, duhovita…

Joe Barna je, dakle, njujorški džez-bubnjar i kompozitor a Sketches of Influence nastao je još 2009. godine kao kvartet-za-jednu-klupsku-noć u kojoj bi se odala pošta i priznanje ljudima koji su na njega uticali, međutim, očigledno je da je hemija između muzičara bila dovoljno jaka da ih zadrži na okupu i posle te jedne noći. Bend ima već jedan živi album snimljen 2017. godine, a koji je bio posveta preminuloj pijanistkinji Lee Shaw, sav u Barninim originalnim kompozicijama, a The Grind, snimljen kao deo prve turneje ovog sastava ikad, je izuzetno dobar primer kako ekipa koja dugo svira zajedno može da razvije praktično telepatsku moć komunikacije.

Da bude jasno, iako ne mislim da najbolja muzika mora da nastaje isključivo iz patnje, rekao bih da se na The Grind čuje da ovo izvode muzičari koji su srećni što uopšte imaju priliku da budu na bini i izvode materijal, dajući mu stoprocentnu energiju i posvećenost. Barna je putem sajta Gofundme prikupljao novac da bi uopšte mogao da se upusti u avanturu zvanu jednonedeljna mini-turneja, objašnjavajući da je pre rođenja ćerke bio sklon da jednostavno padne u dugove ne bi li izgurao svoje muzičke zamisli i ambicije, ali da sada naprosto nije odgovorno da tako nešto radi. Ne treba ni posebno naglašavati da Barnina priča (a novac i nije prikupljen u meri u kojoj se nadao) nije sad nešto jedinstvena, naprotiv, veliki deo muzike koju danas volimo i slušamo – a koja ne spada u korpus nekakve globalno popularne produkcije – postoji i pravi se isključivo jer su njeni kreatori (ali i ostali – izdavači, promoteri, menadžeri turneja…) spremni na sve veća ekonomska žrtvovanja da je donesu na svet, hvatajući se za sve moguće slamke i neretko se suočavajući sa činjenicom da od muzike ne samo da ne mogu da žive već da je na nju potrebno potrošiti mnogo novca kako bi uopšte nastala.

Utoliko, ovih šest kompozicija na The Grind su svakako došle iz pozicije velike strasti i odricanja. Džez, barem onaj koji vredi slušati, danas u dobroj meri postoji tako što se kači na državnu sisu ili sise dobronamernoh privatnih fondova, ili je naprosto paralelna stvar koju ljudi rade dok se izdržavaju od držanja časova, snimanja, sviranja narodnjaka ili već nečeg četvrtog – pa i ta njegova efemernost, ranjivost pred licem stalne ekonomske pretnje muzici daje jedan značajan kontekst i okvir u kome se rađa i razvija.

Elem, iako Barna potpisuje sve pesme na albumu kao kompozitor i aranžer, i sam kaže da one nastaju pre svega kroz izvođenje čitavog sastava, a što se i izuzetno dobro čuje. The Grind je, kako rekoh, savršen primer za nešto što zvuči kao telepatsko komuniciranje muzičara, gde se čuje koliko su oni vremena proveli svirajući zajedno i vežbajući ovaj materijal, ali ovo mu nije donelo dimenziju predvidivosti i hladne mehaničke „perfekcije“ već je pomoglo da improvizacije budu toliko prirodno ispredene iz glavnih tema, sa toliko lakim vraćanjima u zajedničku svirku, varijacijama na već urađene motive, pa ponovnim odlascima u tangentu da imate utisak da slušate četvoricu ljudi koji ništa drugo ne rade osim što sviraju zajedno.

A što naravno, nije baš tako, Barnini saradnici u ovom orkestru su vrlo ozbiljni igrači sa njujorške scene. Kontrabasista Otto Gardner je predavač i profesor na Bard Koledžu, sa više od dve decenije svirke sa Empyre Jazz Orchestra koji je i osnovao. Crni pijanista Davis Whitfield je jedan od njujorških mladih lavova, sin proslavljenog džez-gitariste Marka Whitfielda, Berklijev đak (gde je studirao sa predsedničkom stipendijom, od čega, kažu, nema jače) i momak sa jako mnogo iskustva za svoje godine, te stilom koji zaista zvuči kao spoj Monka i Tynera koje navodi kao svoje najveće uzore. Konačno, tenor (i sopran) saksofon svira iskusni Stacy Dillard, čovek originalno iz Mičigena ali koga je u Njujork, praktično, doveo sam Wynton Marsalis i neko čije sviranje saksofona na ovom albumu svedoči o neverovatnom rasponu stilova koji dolaze, reklo bi se, prirodno i bez napora.

Barnine kompozicije su takve da daju mnogo prostora svakom od muzičara da se izrazi u punoj meri, a da opet sve na kraju bude jedan kolektivni, udruženi napor. Pomaže što su ovo dugački komadi – najkraća traje 9 minuta i 40 sekundi a najduža preko četrnaest minuta – ali ovo je muzika koja sasvim prirodno i ležerno ispunjava svoju formu i minutažu, sa, kako već rekoh, savršenim, praktično magičnim smenama između soliranja i pratnje, sviranja teme i improvizacija. Stilski, Sketches of Influence sviraju nešto što bih ja nazvao tipično njujorškim hardbopom, uz, naravno, opasku da to obuhvata i omaže Coleu Porteru (Oh Feline, I’m Glad You’re Mine), malo bluza, fanka pa i rokenrola (Nine Maple Syrup), nežne, vrlo dostojanstvene balade (Living Without You za koju petpostavljam da je posvećena Barninom nedavno preminulom ocu), pa i malo latin-gruva (The Return of Shah).

Izvođački, prvo moram da kao bubnjar kažem da je slušanje Barnine svirke pravo uživanje. On praktično nigde na celom ovom albumu ne solira, ali njegova pratnja je prepuna karaktera i snažne svirke, iako, srećom, nije nametljiva. Već na prvoj kompoziciji, The Grind, Barna demonstrira da je vrlo zadovoljan da gura celu stvar iz pozadine, prepuštajući Whitfieldu i Dillardu da soliraju, ali kreirajući stalno mutirajuću, poliritmičnu pratnju punu ukrasa i smislenih akcenata, nikad sa ambicijom da se gura u prvi red. Druga kompozicija, Oh Feline, I’m Glad You’re Mine je zanimljiva i po tome kako orkestar, posle brze, energične hardbop numere koja album otvara, vešto svira pesmu koja svoj tempo menja naizgled nasumično, pogotovo kada Whitfield krene u solo oko šestog minuta, a bend uzme da svinguje između sporijeg dvočetvrtinskog kolporterovskog zvuka i brzog tročetvrtinskog bopa.

Dillard ima fantastičan ton na tenor saksofonu, kreirajući toplu, intimnu atmosferu, ali i solirajući lakim, brzim protrčavanjima kroz skale i bluz-arpeđima, puštajući samo na momente da ton „napukne“ i ofarba sve jednim vrlo ljudskim senzibilitetom. Ovo još jednom podseti da slušamo album ljudi koji krvavo rade i stalno se suočavaju sa ekonomskim nesigurnostima, a da im je ovo što čujemo zaista najvažnija stvar u životu. Gardner, sa svoje strane, solira samo jednom na albumu – nežno svirajući varijaciju na temu u A Children’s Song i pripremajući teren za fantastično evokativnog Dillarda – ali je u pratnji nezamenljiv, držeći bend na okupu i puštajući kolege da slobodno istražuju svoje ideje, sigurni da im se zemlja nikada neće izmaći ispod nogu. Dillard na The return of Shah svira sopran saksofon i ovo mu daje potreban zvuk za blago bliskoistočno intionirano soliranje preko latinizirane, razigrane pratnje.

Sve u svemu, pričamo o jednom biseru modernog džeza koji, razume se, nije preterano moderan u pristupu i naprotiv, drži se vrlo klasičnih formi ali u okviru njih je slobodan, ekspresivan, ma jednostavno živ, potvrđujući po ko zna koji put da žanrovi ne umiru nego se samo ukus generacija menja. Barna je i sam organizovao snimanje i produkciju nastupa i, uz veoma dobar, topao a dinamičan zvuk, ovaj album je zaista na ivici toga da ga proglasim remek-delom, a što će se možda i desiti kad ga obrnem još dva-tri puta. Istorijski trenutak u kome živimo je užasan po mnogo osnova, ali je i porodio neku jako, jako dobru muziku. Poslušajte:

https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-grind

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-02-2021

Ova nedelja završila se… Pa, završila se. To je valjda najbolje što se za nju može kazati. Dok čekamo da vidimo koga će još da uhapse da bismo mi poverovali da se zaista dešava obračun sa kriminalom a ne osvežavanje krvi, poslušajmo šta je dobro od metala u njoj bilo:

U blek metalu su nas ove nedelje poradovali stari znanci, beloruski Downcross, koji uredno rade i snimaju, pa je To the Last Sunset at the Gates of Collapse njihov treći album za poslednje dve godine. Nema ovde, srećom, problema sa razvodnjavanjem supstance, Downcross se čvrsto drže linije melodičnog, energičnog blek metala koji svoju slovensku dušu ne krije ali se ne rastače u njenim tlapnjama. Stoga je ovo album epske, dostojanstvene muzike koja ide napred jasnom putanjom, noseći sve pred sobom energijom i emotivnošću, sa vrlo solidnom produkcijom i sigurnošću u pisanju pesama koje garantuju jak užitak. Poslušajte i prethodna izdanja koja smo pominjali ovde i ovde.

https://downcross.bandcamp.com/album/to-the-last-sunset-at-the-gates-of-collapse

Argentinski Marbas Valfoerd je zanimljiv blek metal projekat koji uspeva da spoji dosta različite aspekte ovog podžanra u jedan relativno konzistentan muzički identitet. Album Primus Omen op​.​1 je pun iznenađenja, šetajući se od maltene blackened doom početka, preko nabadačkog, vrlo nordijskog nastavka u Vices Per Noctem, pa do operskog pevanja u In Hominum Cordibus Vestri. Bend je vrlo posvećen svakom od ovih pristupa, trudeći se da pronađe nove izražajne načine, ali neizbežno ostavljajući sopstveni pečat na svakom od njih. Veoma interesantno:

https://marbasvalfoerd.bandcamp.com/album/primus-omen-op-1

Black Scythe je norveški blek metal projekat koga radi samo jedan čovek i na trećem demo snimku, Through Human Faith, može se čuti dosta obećavajuće muzike. Mislim, samo tri pesme, ali ovo je pristojan, razumno profi urađen blek metal modernijeg tipa, sa dosta tipično norveške atmosfere i hladnoće. Meni to vrlo lepo pasuje, pa poslušajte:

https://blackscythe.bandcamp.com/album/through-human-faith

Belgijanci Catharsis Fatalis imaju svežu varijaciju na post-blek metal, praveći na svom drugom EP-ju Disappointment & Disgust kombinacije između klasičnije blek i post-blek svirke sa melodičnim temama i vrištanjem, ali i više death metalu okrenutih hromatskih rifova. To ispadne zanimljivo i mada bi ove četiri pesme mnogo bolje zvučale sa lepšim miksom, bend ima jako mnogo štofa i dosta obećava:

https://catharsisfatalis.bandcamp.com/album/disappointment-disgust

Ne znam gde su Moskovljani Лорд Скорбь bili celog mog života (u Moskvi, pretpostavljam), ali njihov EP, Русская петля бесконечности je prosto fabulozan, nudeći četiri pesme ekstremno sirovog, brzog, agresivnog blek metala koji opet ne zvuči bezdušno i mehanički spravljen već, naprotiv, ima pun program jedne ljudske, moćne energije koja može da dođe samo iz srca. Vrlo testerišuće, vrlo žestoko a opet duševno. Prelepa ploča:

https://lordsorrow.bandcamp.com/album/–2

Kad smo već u Rusiji, evo i drugog albuma pravoslavnog projekta Gospod, Semitskiye bojestva, a koji stiže mesec dana nakon izlaska prvog i vrti se najviše oko Starog zaveta. Ova ekipa (ili čovek?) shvata da se gvožđe kuje dok je vruće i da je pitanje koliko će pomama za hrišćanskim/ pravoslavnim blek metalom još moći da se ekploatiše, ali svakako ovaj album pruža i sasvim kvalitetnu muziku, dobre produkcije i atmosferičnih, meditativnih kompozicija sa puno sakralnog pojanja. Slatko:

https://gospod.bandcamp.com/album/semitskiye-bojestva

Kanonenfieber – jednočlani projekat iz Njemačke – svira dopadljiv black-death metal na svom prvencu Menschenmühle. Ovo je album lirički usmeren na priču o Prvom svestskom ratu i svim njegovim užasima a što nije specijalno neuobičajeno za blek metal, no Kanonenfieber je manje naklonjen standardnom senzibilitetu fascinacije ovim ratom a nešto više osudi i lamentu. Tako da je ovo modernija, povremeno melanholična muzika koja se vojnom od pre sto godina bavi na jedan za nijansu introspektivniji način nego što smo navikli. Dobra produkcija, generalno solidan kvalitet i za svakog ko voli savremeniji, melodični, atmosferični blek metal blago izmešan sa death strategijama, ovo je dobrodošlo osveženje:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/menschenm-hle

Finci Folkrim sa svojim prvim albumom, Tales of Tumult nude čak trinaest pesama folk-metala koje se sasvim uklapa u alkohol/ žurke/ foklor formulu žovijalne, zabavne metal muzike za ljude koji vole metal i kad nije sav grim-and-frostbitten ali i za malo fleksibilnije civile. Da pevanje nije mahom u registu blek-metalskog laveža ovaj bi album imao i jači potencijal za krosover u mejnstrim. Nije ovo sad nešto vrhunski producirano, čuje se da je u pitanju relativno skroman projekat, ali pesme su solidne i lepo cure:

https://folkrim.bandcamp.com/album/tales-of-tumult

Čileanci Tyrans na svom prvom albumu, Senda Maldita vrlo autoritativno spajaju black metal sa malo death metal šmeka za jednu energičnu, mračnu, ekspresivnu mešavinu. Iako je ovo tehnički vrlo kvalitetno, kod Tyrans cenim što bend zvuči spontano, napaljeno, vrlo živo dok svira, a pesme su odlične, pune dobrih, mračnih rifova, trešerskih pasaža, ali i odlično ubačenih blek metal tema. Sedam pesama, sedam hitova, ne naročito skupa produkcija ali fin, prostran miks, pravo uživanje:

https://tyrans.bandcamp.com/album/senda-maldita

Norveški Einherjer nisu zaista blek metal ali vikinški metal je dovoljno blizu da ne moramo da ih odvajamo. Veterani su snimili svoj osmi album, North Star i ovo je kolekcija energičnih, a melodičnih, rokerskih pesama sa vokalom koji je neviđeno mučan, ali to tako i treba u ovoj muzici. Moja generalna predispozicija ka ovakvoj muzici nije naročito pozitivna, ne volim naročito srednjetempaški, rokerski ekstremni metal, ali Einherjer nisu nesimpatični na ovoj ploči:

https://einherjer.bandcamp.com/album/north-star

Norveški Black/Cell prilično visoko podiže letvicu kvaliteta u pogledu jednočlanih blek metal projekata. Njegov drugi album, Fear the Destroyer je veoma dobro produciran, i autoritativno odsviran, nudeći moderan blek metal, sa puno promena ritma i kompleksnim aranžiranjem, ali koji je harmonski i dalje prevashodno oslonjen na rifove i ne polaže previše na tu neku savremeniju melodičnost. Meni vrlo po ukusu a iako je ovo bend u kome Tom Hagen radi „sve“, album ima gomilu gostiju na gitarama i vokalima pa zvuči bogato i raznovrsno. Vrlo dobro:

https://blackcell3.bandcamp.com/album/fear-the-destroyer

Kirgistanski Icewind su za nijansu manje po mom ukusu ali svakako dobro rade to što su odabrali. Njihov debi album, Midnight Bloody Dances, kako i sami kažu, nastajao je pod uticajem melodičnijih struja iz devedesetih pa ovde ima dosta atmosfere i dinamčkih ekstrema iako ne bih smeo da kažem da Icewind ikoga direktno imitiraju. U svakom slučaju, Midnight Bloody Dances je maštovita, atmosferična ploča koja, jelte, priča priče i vodi vas na magična mesta, producirana solidno i vredi da se posluša:

https://icewindmetal.bandcamp.com/album/midnight-bloody-dances

Ni njemačko-finski Era Ov Dolor nisu baš moj stil, ali vidim da se narodu dopada to melodično, epsko obožavanje Dimmu Borgir pa računam da ima i među našim čitaoicma ljudi kojima će se dopasti debi EP nazvan From the Land of Sorrow. Era ov Dolor svakako znaju tačno šta žele i prilično su kvalitetni kao muzičari:

Valdaudr su svakako više po mom ukusu, nudeći tipično norveški, hladni blek metal na svom debi albumu, Drapsdalen. No, iako je ovo prvi album pod ovim imenom, ovaj je projekat aktivan od početka veka, sa već dva albuma pod imenom Cobolt 60. Gitarista Død iz Blood Red Throne i ranije iz Satyricon i još mase bendova je ovde spravo vrlo klasičan norveški recept sa puno atmosfere, ali bez gubljenja u njoj, puštajući da avetinjske gitarske teme rade svoj posao i ne prepuštaući se shoegaze strategijama. Ovo muziku Valdaudr čini primereno hermetinčnom, pa je sa druge strane balans pružen kroz neke vrlo prijemčive trešerske rifove (recimo Den Evige Ild). Prilično srećan spoj i odlično pevanje Valda koji je takođe sarađivao sa Blood Red Throne:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drapsdalen

Isti izdavač ima i izvrstan četrvrti album italijanskih majstora Xeper. Ad Numen Satanae je jako dobar primer njihovog „antikosmičkog satanizma“, sa muzikom koja ima avangardne obrise u svojim inventivnim harmonskim rešenjima i iznenađujućim aranžmanima, ali koja se vrlo čvrsto drži forme blek metala, ne stideći je se niti bežeći od nje. Xeper su svakako hardcore u onome to rade a ovo je, i pored sve hermetičnosti i (NOMINALNE) nekomunikativnosti zapravo vrlo prijemčiva, interesantna ploča koju je zadovoljstvo poslušati više puta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ad-numen-satanae

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Neptune is Dead su iz Soluna i njihov debi album, Chronos je, tipično za Grke, jedan robustan, glasan komad teškog roka, prijatnog gruva, atraktivnih rifova, pevljivih refrena… Kao i mnogo drugih grčkih bendova koji operišu na tom stoner-desert-hard rock terenu, i Neptune is Dead su za nijansu previše „komercijalni“ za moj ukus, ali to je stvarno nijansa i ovo je vrlo prijatan, rokerski album za svakog ko se vajka da se „pravi rokenrol“ više ne pravi. Pravi se itekako, a Grci su jedni od najistaknutijih u ovom svetom poslu:

https://neptuneisdead.bandcamp.com/album/chronos

Nijemci Amorf sviraju zabavan heavy rock sa malo psihodeličnih i stoner preliva na svom albumu  Sirens of Salvation. Ovo je raspevano i mišićavo odsvirano sa povremeno zanimljivim rešenjima u okviru harmonskog programa i tema, pa ne spada u onaj knjiški psihodelični stoner iako sasvim ume da ponudi težak rif i brutalan vokal. Poslušati:

https://amorf1.bandcamp.com/album/sirens-of-salvation

Australijanci Powder for Pigeons su predobri na EP-ju  Crackin Shells sa četiri pesme drusnog, otresitog fuzz-rocka koji se ne zamara time da bude metal ili pank nego samo krlja u dobrom tempu, rabeći svoju bluz osnovu kroz sumanuto distorzirane gitare i moćne vokale. Tako jednostavno a tako nedostižno za 99,9% rok muzičara na planeti.

https://powderforpigeons.bandcamp.com/album/crackin-shells

I Poljaci Wnyki su vrlo dosledni na EP-ju Wnyki a što je kolaboracija pevača Fiaska i muzičara iz Leash Eye. Ovo je tvrd, glasan stoner rok sa jakim gitarama i svirkom koja je disciplinovana ali ne po cenu spontanosti. Četiri pesme, jak, glasan zvuk, dobar gruv, agresivnost, sve to veoma prija, pogotovo uz pevanje na Poljskom:

https://wnyki.bandcamp.com/album/wnyki

Pale Keeper je ruski doom metal trio u kome se čak dva člana zovu Denis!!! Pored ovog kurioziteta, Pale Keeper imaju i istoimeni debi-ep sa pet pesama velikih rifova, sporog tempa i sabatovskog pojanja (mada su dve od tih pesama nežni interludiji, ali i one su lepe). Vrlo pristojno i prilično psihodelično (slušajte Getting High…) i mladi bend ovim izdanjem sebe sigurno upisuje na mapu ruskog i svetskog doom metala.

https://palekeeper.bandcamp.com/album/pale-keeper

Simpatični su Mičigenci Bubak koji na EP-ju Vol. 3 sviraju četiri energične, snažne i dinamične sludge-stoner pesme. Ono što Bubak izdvaja od kolega je da nemaju gitaru u postavi i da ova dva čoveka sav zvuk prave uz pomoć bubnja i opsceno distrozirane bas-gitare (i, dobro, glasa). Nije to TOLIKA retkost u ekstremnoj muzici ali Bubak imaju zaista dobar zvuk i odlično sviraju pa preporučujem upoznavanje:

https://bubak.bandcamp.com/album/vol-3

Londonski Five the Hierophant su ove nedelje izdali drugi album, rekao bih i dugoočekivani jer je od debija prošlo četiri godine, i nekako su iskakali iz svakog ćoška u koji sam pogledao na internetu. Što je simpatično jer se svakako radi o bendu velike ambicije da načelno metalske osnove obogati eksperimentalnim pristupom a koji je sa debi albumom privukao dosta pažnje. No, priznajem da bi bilo bolje da je Through Aureate Void bolja ili makar impresivnija ploča. Ne da je ovo sad nešto preterano loše ali Five the Hierophant ovde eksperimentišu u klasičnom značenju te reči, isprobavajući, reklo bi se, sve što im padne na pamet pa odmah to meću na vinil. A što je smelo, ali ne garantuje zanimljivu muziku sve vreme. Ako se Through Aureate Void sluša kao kolekcija ideja i mogućih kreativnih smernica za neka buduća istraživanja, svakako, ovaj album ispunjava svrhu, ali kao nekakav zaokruženi rad, mislim da nema dovoljno supstance. No, poslušati, svakako:

https://five-the-hierophant.bandcamp.com/album/through-aureate-void

Stigao je, srećom, i Doom Sessions Vol. 3 prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records, a ovaj serijal, podsetimo, uzima neke od bendova koji za njih snimaju i stavlja ih na split izdanja što ih predstavljaju u najboljem svetlu. Ovom prilikom je možda naziv trebalo promeniti u Sludge Sessions, s obzirom na izbor bendova, jelte. 16 su losanđeleski pioniri sludge metala i za ovih trideset godina su izdali samo osam albuma, ali i mnogo kraćih izdanja, pa se ovde sa tri energične, teške, ali melodične pesme snalaze kao ribe u vodi. Čuje se da je ovo muzika sa pedigreom i 16 nisu bez razloga ovako dugovečni i cenjeni. Grime su Italijani i ni oni, neiznenađujuće, ne sviraju doom metal već sludge, a što ima smisla ako ćete da ih uparujete sa 16. Grime nude dve užasno teške pesme, pune grozno distorziranih gitara, demonskih vokala i represivne, očajne atmosfere. Izvrsno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-3-16-grime

Pošto sam dobar čovek, ukazaću i da je izašao novi album Moonspell, nazvan, elegantno, hermitage. Kažem da sam dobar čovek (a lagim malo) jer ja zapravo ne volim Moonspell i za mene je prilična agonija kad moram da ih slušam. No, znam da ovaj bend ima mnogo verne publike i da njihov gotski doom metal pogađa u tanku žicu i staro i mlado, tako da… Izašao je Hermitage i njihov izdavač sam za njega kaže da je revolucionaran, pa ako verujete da postoji bend koji će posle skoro 30 godina rada i 12 studijskih albuma izvesti revoluciju sa svojim trinaestim, samo navalite. Ovde nema orkestara, najdalje što se ide u „simfonijskom“ smeru je obilno korišćenje klavijatura, a gotske drame ima za izvoz:

https://moonspell.bandcamp.com/album/hermitage

Izašao je i novi Melvins, bend koga vole svi metalci iako nikada nije zaista svirao metal. Album Working With God je neka vrsta povratka korenima jer na njemu svira postava benda iz 1983. godine (Buzz Osborne, Dale Crover, Mike Dillard), a muzički, pa, ovde imate utisak da su pesme pisane bacanjem kockica, jer bend šara kroz razne stilove i pristupe, počinjući obradom velikog hita Beach Boys (preimenovanom, jasno, u I Fuck Around), nastavljajući sa proto sludge krljanjem u Negative No No, tresući psihodelični Pere-Ubu-like post pank u Bouncing Rick, drndajući ’90s televizijski metal u Boy Mike itd. itd. Ovo je svakako neobavezan pristup muzici ali Melvinsi su, jasno, jako dobri u svemu čega se dotaknu pa, svakako, poslušajte:

https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/working-with-god

Za porciju „pravog“ doom metala obratićemo se na adresu štokholmskih Spelljammer a čiji drugi album, Abyssal Trip zapravo kombinuje stoner i doom pristupe sa malo psihodelije, ali je uvek veoma težak, lepog zvuka (gitare su hrskave, tople, bas gitara prominentna i dodaje finu treću dimenziju muzici) i sa dosta psihodeličnih efekata. Ovaj space-doom zvuk je meni uvek simpatičan, i da se bend samo češće odlepljuje od rifova, bio bi idealan ali i ovako je veoma dobar za slušanje. Šest podugačkih pesama i puno distorzije:

https://spelljammer.bandcamp.com/album/abyssal-trip

Finci Black Totem zapravo krljaju glasan, abrazivan death rock, spajajući malo Danzigovog uticaja sa ljubavlju ka garažnom bluzerskom zvuku. Njihov drugi album, II: Shapeshifting je dosta haotičan, povremeno iznenađujuće disonantan kao da bend ne razume do kraja te bluz skale kojima operiše pa se tu ubaci po koja nota što joj nije mesto nigde u blizini, i mada mi se nisu do kraja prodali ovo je svakako zanimljivo da se posluša:

https://blacktotem.bandcamp.com/album/ii-shapeshifting

Culted su Šveđani koji za sebe kažu da uprkos tome što postoje već osam godina, nikada nisu sva četvorica bili u istoj prostoriji. Čudesa moderne tehnologije!!!! Novi album, Nous, je kombinacija industrial metala i kojekakvih sludge i doom strategija, sa vrlo jasnim dugovima predlošcima iz osamdesetih i devedesetih. Bend navodi Godflesh, Skinny Puppy i Neurosis kao uzore što je svakako plemenito, ali ne zvuči konkretno zaista kao ijedan od ovih bendova, odlučujući se pre svega za nekakav amalgam njihovih pristupa i stilova. Nabode to dosta dobrih ideja, ali Cultedu fali i malo svesti kako sve to da se sklopi u pesmu koja će biti pamtljiva i upečatljiva. No, nije me uvredilo:

https://culted.bandcamp.com/album/nous

Argentinci Mephistofeles su zato izvrsni na novom EP-ju, A Path of Black, spajajući i dalje besprekorno garažni fuzz rock i stoner muziku. Ove tri pesme imaju sve što treba: satanske količine fuzza, satanske količine wah wah solaža, drogerašku dispoziciju, ubedljivu ritam-sekciju, dobre rifove i satanske količine satanizma. Ne propustiti:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/a-path-of-black

Italijanski Electric Valley Records su prošle godine izdali jedan od najboljih heavy psych albuma koje sam ja u njoj čuo (izvrsni Las Historias, naravno) a ove godine najavljuju prilično obećavajući lajnap izdanja. Prvi na redu su tajanstveni Cancervo za koje ne znam ni odakle su – ali slutim isto iz Italije – i njihov debi album, „I“ a koji nudi šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog, lo fi roka. Veoma mi to prija, da bude jasno, jer bend ima „starinski“ pristup zvuku, sa praktično garažnim saundom i estetikom ali i spontani, organski stil izvođenja, tako da ove kompozicije zvuče kao trenutak uhvaćen na traci a ne kao rezultat vežbanja i dogovaranja. Pri čemu ne sugerišem da su ovo improvizacije, nisu, ali jesu pesme nastale iz džemovanja i pretvorene u rituale. Very nice:

https://cancervo.bandcamp.com/album/i

https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-1

Apsolutno thrash metal slavlje ove nedelje sa trostrukim split albumom tri meksička benda od kojih se ne zna koji je bolji. Dobro, Profanator su verovatno najiskusniji i tehnički najjači jer sviraju već dve decenije i imaju četiri albuma pa oni i otvaraju izdanje, sa ubitačne tri pesme koje uzimaju za osnovu standardni slayerovski nastup a onda ga još zaoštravaju. Fantastično. Raped God 666 sviraju praktično isto koliko i Profanator i njihov satanistički thrash je takođe VEOMA inspirisan Slayerom i zvuči jednako moćno i zrelo. Envenomed su nešto mlađi, sa aktivnim radom nešto dužim od decenije i dva albuma iza sebe a njihova muzika je za nijansu bliža hardcore-thrash/ crossover formulama sa zanimljivim rešenjima na gitarama i dosta jeftinom produkcijom koja svemu daje finu andergraund patinu. Izvrsna ploča, pravo iz srca thrash pakla, apsolutna lektira:

https://matrecords.bandcamp.com/album/profanator-raped-god-666-envenomed

Kanadski trešeri Bastardator su se raspali pre više od jedne decenije ali smo sada dobili kompilaciju Bastardator Discography sa 19 pesama iz njihove kratke ali ubitačne karijere. A koje i čine praktično tu celu karijeru i ovo je fenomenalno. Bastardator su robustan, moćan blackened thrash sa pravilnim omjerom tehničkih kvaliteta i old school prljavštine u zvuku i kako se ovaj album nudi za koliko date, apelujem da se presluša pa i kupi, jer se radi o suvoj krtini:

https://bastardator.bandcamp.com/album/bastardator-discography

Odličan thrash i iz Rusije, iz mesta Belogorod, a odakle bend Гробовая Доска šalje novi singl, Человек не предназначен для войны. Ovo je iskusna ekipa sa već dva albuma iza sebe pa otud i izuzetno zrela, tvrda muzika koja srećno spaja kvalitetan trešerski program sa samo malo ruske duševnosti. Pevanje na ruskom, energija i melodičan, pomalo pankerski senzibilitet b-strane u pesmi К чёрту в гости su sve jaki aduti ovog izdanja:

https://grobodos.bandcamp.com/album/–2

Progresivni trešeri Paranorm iz Švedske su možda i previše progresivni za moj ukus na svom debi albumu Empyrean koji su uradili posle više od decenije priprema. Kažem „previše“ progresivno zato što se dobrano oslanja na melodična protrčavanja kroz skale i stalne arpeđo ukrase, ali to je zaista samo stvar ukusa i Paranorm će, siguran sam, biti po volji svakome ko nije ovako terminalno zlovoljan kao što sam ja. Mislim, album je, sad vidim, dobio 4,5 na Angry Metal  Guy a to se ne dešava baš svakog dana… Osam pesama, dobra produkcija, puno svirke:

https://paranorm.bandcamp.com/album/empyrean

Australijanci Hidden Intent nude sasvim slušljiv, raspojasan thrash metal sa groove elementima na svom trećem albumu, Dead End Destiny. Generalno nisam neki groove metal čovek, ali Hidden Intent zapravo album pune odličnim rifovima i gruv ovde prirodno izlazi iz znojave thrash svirke. Energično, keči, poletno, jednom rečju, idealan materijal za vikend-provod. U kući, naravno, poštujte epidemiološke mere!

https://hiddenintent.bandcamp.com/album/dead-end-destiny

Česi Performed na svom debi albumu pokazuju koliko vole staru Metaliku ali i druge bendove iz klasične thrash metal ere osamdesetih godina prošlog veka. U tome nema ničeg lošeg i mada album, Moronia, nije baš neka fontana svežih ideja, a bend svakako treba još malo da razmisli o tome kakav zvuk im je potreban (ovo ovde je sve jako komprimovano a pevanje nekako neugodno štrči), na prvencu svakako dobijamo propisnu kolekciju tvrdih, hromatskih rifova i sigurne izvedbe. Valja:

https://performed-sma.bandcamp.com/

Parade of Suffering su skrnav ali šarmantan grindcore projekat koji sa trećim EP-jem, Another Bag Of Ashes dolazi do kraja svog puta. Ovo ima šest kratkih ali supstancijalnih pesma, autentičnu emociju i žestinu i meni se sasvim dopada:

https://paradeofsuffering.bandcamp.com/album/another-bag-of-ashes

U normalnim uslovima teško da bi mi se dopalo nešto na čemu se prva pesma zove Force Fed Fecal Remains a pretposlednja Self Inflicted Circumcision no američki jednočlani deathgrind projekat OrphanWar je nekako uspeo da unatoč kućnoj produkciji i fokusiranju na te, eh, infantilne teme, pruži prilično dobar program na EP-ju Leech Eater. Naravno, neko će reći da su mi standardi jako niski, ali ovakva muzika zaista treba da pruži gruv koji će čoveku prijati i Kane Sweeney aka Bishop LaVey to eminentno uspeva, mešajući jednostavni ali kompetentni, gruverski death metal sa malo goregrinda i slamming death metala za kombinaciju koja je šarmantna i prijatna za uho, pogotovo uz simpatičnu rokersku završnicu. Lepo:

https://orphanwar.bandcamp.com/album/leech-eater

Samo što sam pohvalio čileanski Phosgene za odličan prošlonedeljni EP Mundo en llamas, a vredni momci su izbacili i živi album, Live Sick Dog Fest. Ovo je veoma dobar „showcase“ za brutalni death metal koji čileanska postava svira, sa sedam pesama, vrlo solidnim kvalitetom produkcije i sviračkim žarom koji je inspirativan, a da istovremeno nema padova u disciplini i izvođačkoj korektnosti. Veoma dobro:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/live-sick-dog-fest-january-2021

Finski Cauldron of Hate sviraju vrlo „klasičan“ brutalni death metal koji, iako im je prvi album snimljen 2018. godine a ovaj novi, drugi, Scourge, sada, zvuči kao da dolazi iz druge polovine devedesetih. Niti tu ima nečeg lošeg niti je ovo loša muzika. Ne previšpe originalna, ali Cauldron of Hate znaju da mešaju brutalna blastbit prebijanja na trasnverzali Cannibal Corpse-Broken Hope, sa simpatičnim mošerskim i srednjetempaškim momentima, za prijatnu, prijemčivu smešu tradicionalnog death metal sadržaja. Ima ovde dosta dobre svirke i lepih ideja a Cauldron of Hate se pritom ne zatvaraju u zid od cigala što se tiče zvuka i masteringa pa je ovo sasvim prijatno za slušanje:

https://cauldronofhate.bandcamp.com/album/scourge-2

(Moša! Finci su album uklonili i ostavili samo jednu pesmu, pomerivši izlazak za mesec dana. Nek stoji ovde pa kad jednom u budućnosti budete ovo čitali, da se prijatno iznenadite)

Indonežani Vox Mortis zadovoljavaju moju ovonedeljnu glad za brutal death/ slamming death metal sadržajem. Istina je da delovi njihove muzike podsećaju na omaže Cannibal Corpse, Suffocation ili Organectomy, ali nije da je metal ikada bio muzika u kojoj je imitacija shvatana kao išta drugo do najviši oblik laskanja. Album Avignam Jagat Samagram je energična, dobro odsviran, veoma dobro produciran i Vox Mortis imaju ambiciju da isprobaju razne kombinacije brutal death/ slam muzike, uključujući (kvazi) simfonijske aranžmane. Najvažnije dve stvari su da je ovo vrlo ubedljiv „thinking man’s slam“ i da bend ima pesmu Forever no to Dog meat. Kako ih NE podržati? Kliknite:

https://necropsyrecords.bandcamp.com/album/avignam-jagat-samagram

Danski Iotunn nisu baš po mom ukusu ali ima kome će ovo biti otkrovenje. Ja generalno ne volim te kombinacije melodičnije, progresivnije muzike i death metala jer mi se na kraju čini da ne dobijemo pozitivnu sinergiju nego ekstremniji elementi „smiruju“ porgresivnu ambiciju, držeći je u svedenijim harmonskim, stilskim itd. dimenzijama, a progresiva ekstremnoj muzici oduzima, pa, ekstremnost. Tako nekako meni zvuči debi album ove ekipe, Access All Worlds, ali ovo je svakako dobro odsvirano i treba da ga isprobate ako niste ovako narogušen čovek poput mene:

https://iotunn.bandcamp.com/album/access-all-worlds

Sanfranciskanci Ominous Ruin na debi albumu, Amidst Voices that Echo in Stone sviraju stereotipan, skoro do parodije zaoštren tehnički brutalni death metal. Tačno možete da čujete ovo u svojoj glavi čak i da niste pustili ni jednu pesmu: gravity blast bubnjevi, „rifovi“ koji traju po pola minuta i prođe se kroz nekoliko skala, stalne promene ritma, bas koji čupa, arpeđa, solaže koje zvuče kao da ste ubrzali traku, vrlo „plastična“, neprirodna produkcija… I mada sve to načelno ne zvuči kao da mi se ovaj album dopao, istina je i da su „Zlokobna ruševina“ mene uspeli da pridobiju zaista vrhunskim kvalitetom svirtke i tome što su im pesme, i pored tolikih ukrasa i tangenti, ipak donekle usmerene na prenošenje jedne zaokružene ideje:

https://ominousruin.bandcamp.com/album/amidst-voices-that-echo-in-stone

Donekle slično (mada muzički nemaju baš mnogo preklapanja), Summoning the Lich iz Sent Luisa na svom debi albumu sviraju praktično melodični death metal izmešan sa deathcoreom a što nije baš po mom ukusu, no, United in Chaos me u određenim dimenzijama podseća na bolje momente The Black Dahlia Murder pa mi je to bila lozinka da protrčim kroz album i zaključim da je, čak i po mojim ekstremno predrasudnim kriterijumima, sliušljiv. Bend, naravno, svira veoma dobro a ovo je i pristojno producirano mada, jasno, sasvim bez dinamike:

https://summoningthelich.bandcamp.com/album/united-in-chaos

Nest of Scum je jedan čovek iz Sautporta u Ujedinjenom kraljevstvu koji pravi sobni deathgrind visokog kvaliteta. Produkcija je veoma dobra, a Graham Matthias svakako razume od čega se ova muzika sastoji pa je II Return Of The Revenge jedna kolekcija deathgrind tropa, sa sve povremenim slemerskim momentima. Ništa od ovoga nije posebno inspirisano ili originalno, ali Matthias ima zanatski kvalitet i ovo vredi poslušati, a prodaje se za koliko date:

https://nestofscum.bandcamp.com/album/ii-return-of-the-revenge

Porcupine iz Čikaga sviraju „chaotic hardcore“ i tačno to dobijate na EP-ju The Sybil: vrištanje, blastbitove, spore, mučne delove sa puno mikrofonije, disharmoniju, tjeskobu. Deluje kao da kritikujem Porcupine za generički pristup ali ovo je zapravo vrlo dobar EP sa dovoljno varijacije tokom svojih šest pesama, vrlo sigurnom svirkom, dobrom produkcijom i ličnim pristupom koji bude i malo zapanjujuće iskren. Odlično a samo dolar za daunloud:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/the-sibyl

Black Sheep Wall i nisu sasvim po mom ukusu, veoma su savremeni sa svojim kombinovanjem sludge metala, post metala, posthardcorea, screamoa itd., ali novi album, Songs for the Enamel Queen svakako ima dovoljnu količinu (negativne) emocije da to meni bude okej za slušanje. Bend uspeva da mnogo toga što ne volim kod metalcorea i sličnih pravaca upregne u službu pesama koje imaju više supstance, smelije, su, traju, uostalom duže, a da onda to spakuje u pakleno snažan a opet trodimenzionalan zvuk. Počeo sam ovo da slušam sa dosta sumnjičavosti, ali Black Sheep Wall su pošteno odradili posao i mada je ovo jako dugačka i teška ploča, vredi se potruditi:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/songs-for-the-enamel-queen

Alice Cooper ima novi album i, pa, detroitski veteran je nekako skoro pa bolji nego ikad. Naravno, ovo što sada radi nema tu neku inovativnu dimenziju kao ono što je pravio pre pola veka, ali Detroit Stories donosi kvalitetan rokenrol, neopterećen produkcijom i visokim konceptom, već samo veseo i živ, kako i treba da bude. Vincent nikada nije bio sjajan pevač ali jeste bio harizmatičan frontmen i njegovo predvođenje velikog orkestra koji ovo izvodi – sa sve duvačima i ženskim bek vokalima – je simpatično, autoritativno i vrlo prirodno. Valjda zato što sam i ja star, ali uvek me obraduje kad vidim da su ovako matori muzičari i dalje puni ljubavi za muziku i prave je puni inspiracije i duše:

Attika sa Floride nisu toliko star bend ali njihov poslednji album izašao je pre trideset godina. Bend se ponovo okupio pre nekoliko godina i počeo sa svirkom pa je 2018. godine radio i evropsku turneju a sada je došlo vreme i za treći album, Metal Lands je bučna, energična heavy metal ploča na kojoj Attika zaista zvuče kao da nije bilo pauze od tri decenije. Što je i dobro i loše jer mada bi Metal Lands zvučao inovativno u 1993. godini, danas svakako deluje kao kolekcija ideja koje su tokom poslednjih trideset godina već mnogi drugi imali. No Attika ima svoj zvuk i osoben pristup komponovanju, pa iako mi Metal Lands nije legao stoprocentno, ovo je ploča koja nudi mnogo interesantnih dimenzija i uglova a pesme su raznolike i ne uklapaju se u jedan šablon. Rispekt:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/metal-lands

Dying Victims Productions imaju dva izdanja vredna pažnje ove nedelje. Prvo je novi EP kanadskih Sandstorm koji su prošle godine debitovali na istoj ovoj etiketi svojim mini-albumom. Desert Warrior je EP sa četiri pesme i ovo je onako, melodično, vrlo old school, za ljubitelje ’70s heavy metala koji je voleo epsku atmosferu ali i folklorne korene. Sandstorm su svakako iskreni u ovome što rade i mada ne smem da tvrdim da zvuče originalno (čuju se ovde i Rainbow i rani Maiden itd.), verujem da će prjijati ciljnoj grupi:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sandstorm-desert-warrior

No, drugo izdanje Dying Victms je ono što treba slušati pod obavezno: sa imenom kao što je Significant Point, ovaj bend ljubitelja old school metala može da bude samo iz, pogađate – Japana. Osnovani pre deset godina Significant Point iza sebe već imaju živi album snimljen u Tokiju, ali Into the Storm je njihovo prvo propisno studijsko dugosvriajuće izdanje i onakav debi-album kakav se samo poželeti može. Attacker! koja album otvara znamo još sa demo snimka iz 2014. godine i ovo je sjajan prvi iskaz da se pokažu granice  između kojih će se Significant Point kretati: brz tempo, jaki rifovi, raspusne solaže, melodično, strastveno pevanje Georgea Itoha (koji zapravo nije član i ovde samo gostuje), jednom rečju metal! I to ne samo kao iz kuhinje vaše bake nego kao da je vaša baka bila dvorska kuvarica kod nekog kralja koji je BAŠ voleo da dobro pojede. Hoću reći, Significant Point veoma dobro hvataju taj momenat prelaza „normalnog“ ali herojskog heavy metala u ekstremnije forme (NWOBHM, speed i power metal), pa je i njihov album kao da slušate neke od majstora z sedamdesetih (Judas Priest i UFO, na primer) kako evoluiraju u smeru još brže, energičnije svirke, ali bez gubljenja osećaja za melodiju. Into the Storm tako praktično spaja pankersku oštrinu koja je stigla sa NWOBHM i speed metal formulama, sa ljubavlju ka baroknim melodijama, duplim gitarskim linijama, intervalima, i harmoničnosti koja na momente ima sasvim „pop“ dimenziju. Deset pesama, snimljenih pristojno i ako imam išta da zamerim to je da je master mogao da bude dinamičniji jer je ovo muzika koja tako nešto dopušta. Praktično traži! No, ako to stavimo na stranu, Significant Point isporučuju pregršt najboljeg metala koji ćete čuti ove godine. Dying Victims Productions su ovo dosta dugo najavljivali i, mora se priznati, hajp je bio na mestu i pričamo o odličnom albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/significant-point-into-the-storm

No, za kraj ipak idemo sa najboljim slamming death metal albumom koji je do sada izašao u 2021. godini. Unique Leader sa trećim albumom nizozemskog Korpse podsećaju da u svom katalogu imaju neke od najboljih slem bendova na planeti, a sa svoje strane sami Korpse pokazuju šta znači na pravi način iskoristiti poludecenijsku pauzu između dve ploče. Hoću reći, Insufferable Violence je bez ikakve sumnje najbolji album Korpse do sada, sazrela, zaoštrena verzija i inače solidnog benda koji je tvrdi, disciplinovani slamming death metal umeo da spoji sa određenim sociopolitičkim meditacijama još i na prva dva albuma. No, za ovih pet godina su članovi, pogotovo Floor van Kuijk i Marten van Kruijssen radili razne projekte sa strane, tesali se, isprobavali različite pristupe i rezultat je da je treći album laserski usredsređen, urnebesan i ubitačan album brutalnog death metala koji svoje poente zakucava kao pneumatskim čekićem a svoje slemove servira sitno seckano, neodoljivo i keči. Naravno, ovo je ekstremno nedinamično masterovan album, ali tako nešto svakako očekujemo i od benda i od izdavača i od samog žanra. Nije da mi to smeta, zaista takav master ide uz ovako brutalnu svirku. Korpse su potpuno opravdali nade koje sam imao za njihov povratak a Unique Leader su zaboli još jedno remek-delo slema. Obavezno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/insufferable-violence

Pročitani stripovi: Lucky Luke: A Cowboy in High Cotton

Prilično je poseban osećaj čitati novu epizodu Taličnog Toma u 2021. godini. Ovaj kauboj ne samo da je bio deo mog čitalačkog iskustva praktično otkad sam naučio da čitam, nego njegovo poreklo seže još u 1946. godinu i tokom ovih sedam i po decenija postao je deo globalne popularne kulture na sličan način kao i njegov kolega i rođak Asteriks. Naravno, René Goscinny je u avanturu zvanu Talični Tom ušao tek desetak godina nakon njegovog nastanka, nakon što je belgijski crtač i scenarista, Morris (aka Maurice De Bevere) već izdao deset epizoda, ali i da budem iskren, meni je tek sa Goscinnyjevim priključivanjem Talični Tom došao na svoje. Ne da sam ja to čitao u realnom vremenu, da bude jasno, sa ovim stripom sam se upoznao tek preko Asteriksovog zabavnika, sedamdesetih godina prošlog veka, a kasnije čitao i crno-bela ranija izdanja u Stripoteci Panorami, no iako je Morris već sa originalnim epizodama stvorio prepoznatljiv brend, saradnja sa Goscinnyjem je ono što ja doživljavam kao zlatno doba Taličnog Toma*, sa klasičnim karakterizacijama samog protagoniste, konja mu Džolija Džampera, braće Dalton itd., osobenim tematskim interesovanjima, dobrim spojem istorijske građe i lake satire itd.

*i ne samo ja, ovo se „zvanično“ smatra zlatnim periodom ovog serijala

Naravno, Goscinny je umro prerano, još 1977. godine, pa je Morris sledeće dve decenije radio nove epizode kombinujući scenarije koje je već imao sa radom sa drugim scenaristima. Uderzo, Goscinnyjev partner na Asteriksu (preminuo prošle godine pa smo nešto pisali o stripu Umpah Pah) je 2011. godine, nakon dugog vremena gde ga je radio sam, predao drugim autorima, dok je Morris, koji je umro 2001. godine radio na Taličnom Tomu skoro do smrti. Nove epizode ovog stripa izlaze relativno redovno još od 2003. godine, sa raznim kreativnim timovima, a od 2016. godine na scenarijima radi Jul, scenarista koji je iako po vokaciji profesor kineske istorije, zapravo karijeru napravio radeći političke karikature (između ostalog za sada već svetski poznati Charlie Hebdo), a veliki bum je napravio 2009. godine sa serijalom za Dargaud nazvanim Silex and the City koji je 2012. adaptiran i u uspešnu animiranu seriju sa pet sezona urađenih do 2017. godine.

Jul je do sada uradio tri albuma Taličnog Toma. Prvi, La Terre promise je postigao veliki uspeh, pokazujući da je Julova verzija popularnog teksaškog kauboja ugođena sa ukusom publike, pa je drugi, Un cow-boy à Paris, iz 2018. godine smelo proširio polje delovanja i po prvi put Taličnog Toma doveo na drugi kontinent, kontrastirajući dve kulture onog vremena (mada, da bude jasno, Tom stupa na tlo Evrope tek na dvadesetsedmoj strani albuma, što znači da u Parizu provodi manje od pola vremena u toj epizodi). No, danas pričamo o trećem Julovom scenariju, Un cow-boy dans le Coton, odnosno A Cowboy in High Cotton kako glasi prevod na Engleski u kome sam ga ja, u ediciji Cinebooka i čitao (pošto uprkos naporima pokojne majke nikada na Francuskom nisam naučio išta više do da masno opsujem). Original je izašao prošle godine a engleski prevod pre nekoliko dana.

Pominjanje pamuka već u naslovu albuma svakako sugeriše da će Talični Tom u ovoj pustolovini ponovo biti izmešten iz svog poznatog okruženja Divljeg zapada a u kome se on oseća najbolje, urpkos stalnim sukobima sa desperadosima, povremenm ukrštanjima kopalja sa nativnim stanovništvom, da ne pominjem zvečarke, jako sunce, prašinu. Za ovu avanturu, Talični Tom odlazi na jug Sjedinjenih Američkih Država, štaviše baš u Luizijanu nakon što saznaje da je, sasvim neočekivano, nasledio veliku plantažu pamuka a koju mu je ostavila žena što je nikada nije upoznao, oduševljena njegovim pustolovinama o kojima je čitala u štampi.

Ovi stripovi su uvek bili humorističkog tipa a jedan od čestih tropa koje koriste je „fish out of water“ postavka u kojoj naš kauboj, navikao na preriju, sunce, konja pod sobom i šaku na dršci revolvera treba da se suoči sa drugačijim okruženjem, drugim ljudima, običajima, kulturama itd. Jul ovo svakako forsira, pa je njegov prvi rad na Taličnom Tomu, o porodici evropskih Aškenazi Jevreja koju Tom prati preko američkog kontinenta, iz Misurija do Montane, imao tu komponentu susreta dve kulture dok je Tomova pustolovina u Parizu već eksplicitno bila o „presađivanju“ glavnog junaka u strano okruženje. Un cow-boy dans le Coton svakako varira ovaj motiv ali sa prelaskom u Luizijanu (od koje je, da bude jasno, Teksas zapravo južnije, ali nema tu kulturu starih južnjačkih plantažera) on suočava prostog, prostodušnog kauboja, naviklog na, jelte prerijsku jednostavnost međuljudskih odnosa i samorazumljivost pravde, sa kulturom koja sebe smatra dugovečnom, elitnom, kao i prirodno superiornom u odnosu na druge kulture.

Kao što znamo, Talični Tom se generalno događa u periodu posle američkog građanskog rata, nakon poraza konfederacije i abolicije ropstva a ovaj strip vrlo konkretno postavlja događaje koje u njemu pratimo pola decenije nakon stavljanja robovlasništva van zakona i Šermanovog obećanja da će oslobođeni robovi dobiti „četrdeset hektara zemlje i mazgu“. Kao što znamo, od ove priče na kraju nije bilo ništa i Džonson je eksplicitno poništio Šermanove ukaze, a ova epizoda Taličnog Toma se upravo bavi tenzijama koje postoje između nominalno bivših robovlasnika u Luizijani i još uvek sveže oslobođenih crnih stanovnika ove države koji između formalnog ropstva i vrlo suštinske nemaštine, ekploatacije i diskriminacije sa kojom se trenutno suočavaju ne vide preveliku razliku.

Drugim rečima, ovo je Talični Tom u svojoj veoma izraženo „woke“ formi i mada je Francuzima lako da kritikuju Amerikance za diskriminaciju, rasizam i druge neprihvatljive prakse, sasvim je fer reći da strip koji više od sedamdeset godina živi od tropa „divljeg zapada“ i mitologizacije kulture granice, duguje i sebi i čitaocima da se uhvati malčice u koštac i sa njihovim mračnim stranama. Talični Tom je, svakako pod Goscinnyjem, kao i Asteriks i Umpah Pah pre toga, imao prilično inkluzivan pristup prikazivanju različitih kultura. Ne tvrdim da bi epizode stare po pola veka uspele da prođu sve vrste današnjih woke testova, ima tu svakako mnogo nacionalnih i rasnih stereotipa koji mogu biti uvredljivi za ovog ili onog čitaoca, ali je rezonski tvrditi da to nikada nije dolazilo iz pozicije zlovolje i da je Talični Tom vrlo često i nativne Amerikance i Meksikance, i Afroamerikance prikazivao na ravnoj nozi sa WASP likovima, uzdržavajući se od podsmevanja rasnim karakteristikama i nikada se ne odnoseći sa prezirom ka manjinskim kulturama.

No, svakako se primeti da je Un cow-boy dans le Coton nešto nastajalo u dvadesetprvom veku, ali ovo ne mislim u lošoj konotaciji, naprotiv. Jul ima vrlo izgrađen stripovski rukopis i odlično je prilagođen stilu „klasičnog“ Taličnog Toma tako da su ritam čitanja i senzibilitet veoma slični, sa umešno odrađenim dijalozima koji raspakuju komplikovanu sociopolitičku situaciju SAD onog vremena, bez opterećivanja tempa pripovedanja ili pojedinačnih scena. Jul piše vrlo dobre dijaloge – i prevod na Engleski je, treba reći, veoma dobar – ali još važnije, razume da će dobro postavljen lik, bez obzira što se pojavljuje u možda samo dve ili tri scene, biti mnogo efektniji u posredovanju „drugih“ svetonazora i političkih, jelte, koncepata, nego da sve moramo da dobijemo posredstvom već uobičajenih članova ansambla kao što su Tom ili braća Dalton.

Naravno, ovde je nemoguće ne pomenuti crtača, Hervéa Darmentona, poznatijeg pod umetničkim imenom Achdé, a koji – inače lekar sa godinama prakse u radiološkoj terapiji – već decenijama uspešno radi stripove i posle Morrisove smrti je odabran da bude „kanonski“ novi crtač. Achdé sam kaže da mu je dečački san bio da radi Taličnog Toma, pa je čitanje epizoda nacrtanih u ovom stoleću, ako ne obratite pažnju na potpise, praktično kao da čitate originalni Morrisov rad. Achdé je Morrisov stil potpuno razumeo i usvojio, ne samo dajući apsolutno verne interpretacije ikoničnih likova, dizajna odeće, gestova, lokaliteta, već i koristeći identične pripovedačke postupke. No, Achdé svakako i evoluira Morrisove postavke, prateći verno ligne claire filozofiju koju je Herge ostavio u amanet franko-belgijskim strip-crtačima, ali pogotovo u izražajnosti likova idući korak dalje. Kako ovde imamo posla sa nedavno oslobođenim robovima koji prolaze kroz vrlo snažan spektar osećanja (olakšanje, nada, razočaranje, strah, bes…), tako i Achdé perfektno odgovara na pripovedačke i karakterološke izazove pokazujući nam legendarnog crnog šerifa Bassa Reevesa (istorijska, jelte, ličnost), ali i gnevnu mladu ženu koja radi kao učiteljica za lokalnu afroameričku zajednicu i predstavlja praktično prototip neumorne revolucionarke od koje zapravo kreću društvene promene što zahtevaju mnogo rada „na terenu“, te majordoma plantaže koju je Tom nasledio, umornog starijeg čoveka koji u nestanku ropstva zapravo ne vidi mnogo toga dobrog jer je svestan da rasizam i nasilje neće nestati preko noći.

Ovo je svakako i dalje humoristički strip pa imamo nekoliko scena u kojima vidimo da je vlasnica plantaže bila opsednuta Taličnim Tomom i pretvorila još za života svoju kuću na njoj u neku vrstu muzeja slavnom kauboju*, ali možda je najveći kvalitet komedije u ovom stripu to kako uspeva da ekstremno teške koncepte – vlasništva nad ljudskim bićima, kažnjavanja robova bičevanjem, žigosanja robova – predstavi bez uzmicanja pred eventualnim emocijama čitaoca, ali i bez padanja u ogorčenje ili nekakvu eksploatacijsku sumračnost. Sam Talični Tom u sve ulazi čista srca jer je kauboj koji voli preriju i slobodu, novac ga ne interesuje i jer smatra da je naprosto prirodno da ode na plantažu samo da bi vlasništvo nad njom preneo na same radnike koji na njoj još uvek rade za crkavicu iako su nominalno slobodni da odu drugde ako im se tu ne dopada.

* Achdé ovde u jednoj sceni pravi ljupki omaž evoluciji fizionomije Taličnog Toma kroz Morrisovu crtačku karijeru

Naravno, domah se ispostavlja da stvari neće ići baš tako lako, sa radnicima koji su vrlo besni – jer nisu plaćeni mesecima od kada je gazdarica umrla – i nepoverljivi prema novoj beloj faci koja se odnekud pojavljuje i sada treba da im gazduje, ali i sa lokalnom zajednicom belih plantažera koji Toma dočekuju kao „svog“, jer je beo, i implicitno očekuju da ne samo dovede svoje (ne više) robove u red već i da postane jedan od njih, po mogućnosti uzimajući neku od lokalnih udavača za suprugu.

Achdé ovde te komplikovane Julove koncepte vrlo lepo smešta u crtež, pokazujući dekadenciju i snobizam „južnjačke gospode i dama“ kroz karakteristične izraze lica i poze, ali i suptilno implicirajući da je u pitanju već značajno oslabljen genetski pul jedne insularne zajednice, pogotovo kroz blago deformisane fizionomije ćerki plantažera koje sve računaju na to da se dopadnu Tomu.

Naravno, Tom je pristojan i ne želi sukobe ali posle par rasističkh ispada koji su i za ono vreme intenzivni, eksplicitno stavlja do znanja lokalcima da sa njima neće da ima ništa i da njegova plantaža ide radnicima. Tada na scenu stupa Ku Klux Klan i ova se epizoda završava velikim akcionim set-pisom u kome – što je relativna retkost u ovim stripovima – imamo nedvosmislen prikaz toga da neki od likova bivaju ubijeni.

Jul i Achdé su vrlo pažljivi u rukovanju materijalom tako da se pokaže ono što je najvažnije – da su sami pripadnici „novog proletarijata“ oni koji će na kraju sebe osloboditi, odnosno da im slobodu ne donosi veliki beli revolveraš sa zapada, kao i da sloboda može biti samo reč kad se borba završi a vi nemate ideju šta biste dalje i epizoda se završava optimistički i energično, sa jasnim iskazom o tome šta je pravda i kako ona treba da izgleda.

Ono gde mogu da nađem reči kritike za Un cow-boy dans le Coton je u tome da je ovo u velikoj meri priča u kojoj je Talični Tom prisutan ali nije i specijalno delatan. Svakako, kako sam u prethodnom pasusu rekao, ovo jeste do neke mere neophodno upravo da se ne bi oduzela delatnost ljudima koji slobodu osvajaju, a za račun nama dragog stranca što je maltene slučajno upao u celu situaciju. Treba se svakako navići na tu ideju da Tom stvari uglavnom posmatra i ne radi mnogo toga ovde, pa i da se razrešenje događa samo uz njegovo učešće a ne kao posledica njegove inicijative. Ponovo, ovo nije problem sem ako ste HARDCORE tradicionalista koji će svako odstupanje od tropa starih pola veka ili više smatrati izdajom, ali dovodi u pitanje potrebu korišćenja nekih od tih tropa. Recimo, čitavo prisustvo braće Dalton u narativu je višak i zapravo oduzima prostor koji je možda mogao biti bolje iskorišćen za još malo prikaza života na plantaži i tenzije između momka iz Teksasa i dve grupe ljudi iz Luizijane.

S druge strane, Daltonovi jesu favoriti publike i Jul i Achdé ih veoma uspešno smeštaju u ovaj narativ – gde zapravo za njima nema potrebe – dajući im ulogu ako ne antičkog hora a ono turističkog vodiča, sa zgodnim informacijama koje od njih dobijamo na ime Vilijamovog (ili Džekovog?) čitanja knjige koja se bavi kulturom i običajima juga.

Svakako se može reći da su Jul i Achdé za poslednjih pet godina Taličnog Toma učinili primetno „svojim“ ali uz puno poštovanja za klasični materijal, pogotovo iz zlatnog perioda, i da su tri priče koje su do sada uradili pažljivo spojile dobronamernu komediju i satiru originala sa raspakivanjem nekih tema koje je taj originalni materijal imao možda samo u naznakama, prilagođavajući se današnjem, osetljivijem vremenu i koristeći veliku popularnost lika i njegovog stripa za jedno savremenije čitanje vestern-mitova. Neće to biti po ukusu svakome, pogotovo ne ljudima koji se refleksno ježe na sve što je „woke“, ali da se razumemo, to su, kao i svi ljudi kojima su draže predrasude od iskustva – budale. Ni slučajno neću insistirati da je Un cow-boy dans le Coton najbolja epizoda Taličnog Toma ikada ali je svakako dobra, zanimljiva, potrebna, a i neke stvari ona radi najbolje do sada. Vredno svake pažnje.

Pročitani stripovi: Batman (Tom King)

Kako sam pre nekoliko dana i pomenuo, dugujem jedan mali osvrt na rad Toma Kinga na stripu Batman a koji se, evo, proverio sam, završio pre više od godinu dana, Decembra 2019. godine. Ni ja ne znam kud odoše svi ti meseci. King je u međuvremenu počeo da radi svoj „nastavak“ ovog rada, serijal Batman Catwoman koji je krenuo Decembra 2020. godine i do sada izlazio uredno mesečnim tempom, dosegavši tri broja u trenutku dok ovo kucam. A što je neka vrsta počasnog kruga i praktično radnog odmora za Kinga koji je tokom četiri godine radio redovni serijal Batman dvonedeljnim tempoim, verovatno dovodeći crtače do ruba nervnog sloma i sebi namećući opasno veliki pritisak da ne samo isporuči veliku količinu teksta u realno kratkim rokovima već, a što je neizmerno teže, kreira jednu zaokruženu priču sa početkom i krajem rastegnutu preko 85 brojeva magazina Batman. Koliko je uspeo u jednom a koliko u drugom naumu? Čitajte dalje da saznate!

Prvo malo konteksta. Tom King je bivši operativac CIA koji je dospeo i u Irak nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, a sve se to dešavalo nakon što je i u DC-ju i u Marvelu bio intern krajem devedesetih godina, asistirajući čak i Chrisu Claremontu jedno vreme. Nakon sedmogodišnjeg rada za Lengli, King će se vratiti pisanju i prvo objaviti roman (superherojske tematike, sa sve ilustracijama) a onda krenuti da radi stripove prvo za DC a zatim i za njihov imprint Vertigo. Već je rad na serijalu Omega Men, prilično opskurnom DC-jevom „svemirskom“ propertiju, skrenuo pažnju na Kinga pa je i, nakon otkazivanja zbog slabije prodaje ovaj strip vraćen u rotaciju, da se priča završi jer su čitaoci bili veoma glasni, a kada je King sa crtačem Mitchom Gerardsom uradio Sheriff of Babylon za Vertigo, kreirajući oporu priču o okupiranom Iraku i američkom brljanju po bliskom istoku a koja je nekako uspela da zadovolji i liberalnije i konzervativnije čitaoce, bilo je jasno da je ovaj čovek spreman za velika dela.

Rečeno-učinjeno, i King je za Marvel tada radio serijal The Vision koji je okrenuo mnoge glave, potvrdio njegov osobeni pristup superherojštini i stripu generalno (već legendarno korišćenje devetopanelne mreže za table) i, na kraju, krajeva, u jednoj meri poslužio kao predložak i za ovogodišnju Disney+ seriju WandaVision. No, kada je DC krenuo u svoj Rebirth projekat (ponovnog) ributovanja celog svog multiverzuma 2016. godine, napuštajući New 52 kontinuitet koji je u tom trenutku trajao pola decenije, firma je Kinga uhvatila i ponudila mu ekskluzivni ugovor, a koji je on prihvatio.

Već tada označen kao zvezda (i, bizarno, slavljen kao neka vrsta „eksperta“ na ime svog CIA iskustva, od strane desničarskije publike), King je dobio da radi Batmana nakon vrlo cenjenog rada Scotta Snydera (a o čijem smo događaju Dark Nights: Death Metal, koji na određeni način zaključuje „njegovog“ Betmena, ali i kreira novu postavku multiverzuma, pardon, „omniverzuma“, nedavno pričali) i priliku da tokom četiri godine radi maltene šta poželi. U intervjuima koje je davao pred kraj svog rada na ovom magazinu King će i sam reći da se iznenadio šta su mu urednici sve dopustili da uradi. Opet, moramo primetiti da DC nikako nije izdavač koji deifikuje status kvo, da na stranu stavimo da je paralelno sa Kingom i Bendis radio Supermena i, recimo, otkrio njegov tajni identitet čitavom svetu, firma koja dvaputa rebutuje svoje multiverzume tokom jedne decenije, krećući svaki put od, nominalno, nule, se ipak ne može optužiti za konzervativizam.

Naravno, može se argumentovati da je ovde na delu nešto i gore od konzervativizma, puko jurenje kratkoročnih skokova u prodaji kroz kreiranje „buzza“ na internetu putem šok-taktika i potresa koji gube težinu kada se ponavljaju ovako često, no time je svakako i vrednije što je King imao četiri godine na raspolaganju da napiše svoju veliku priču o Betmenu, da ga pritom niko ne dira, da ne mora da se bavi tuđim krosoverima i koordiniranim marketinškim naporima vezanim za filmove, televiziju, video igre. Kingov Batman možda neće na kraju biti zapamćen kao „veliki američki roman“, ali nema sumnje da ga je King skoro baš tako pisao, odgovarajući maltene jedino samom sebi i baveći se praktično jednom centralnom tezom od početka do kraja do mere kada je grupisanje ove priče iz osamdesetpet delova na manje celine korisno, ali se zapravo na kraju ona zaista valja čitati kao jedan neprekinut i celovit narativ o Betmenu koji pokušava i, da spojlujemo, uspeva, da bude nešto više nego što je bio do sada.

Naravno, to ne znači ništa samo za sebe, superheroji su maltene definisani time da u svakoj sledećoj epizodi moraju da urade više, da budu brži, jači, bolji nego prethodnog meseca, da prevaziđu još veća iskušenja i trijumfuju još impresivnijim herojstvom, no kako je svaki od scenarista koji su danas prepoznati kao „važni“ autori na Betmenu praktično pisao Betmena-kako-ga-on-razume, i King je u centar svoje priče stavio ideju sazrevanja glavnog lika. A to je svakako mač sa dve oštrice.

Za nestrpljivije čitaoce, da kažemo odmah da Kingov Betmen ima dosta slabih strana: neujednačen ton, često prerazvučeno pripovedanje gde se „atmosferični“ kadrovi i table smenjuju sa momentima usporenih dijaloških razmena što idu preko pukih ilustracija, korišćenje neverovatne reprezentacije crtača koji prečesto nemaju prostora da išta pripovedaju već su tu samo da crtaju lepe postere preko kojih će King lepiti svoje dijaloge, neretko monologe, pomalo neuverljivo korišćenje Banea kao „glavnog“ negativca koji na neki način treba da bude antiteza Betmenu… No, sa druge strane, Kingov Betmen ima i mnogo dobrih strana zbog kojih će ostati zapamćen kao značajan opus u istoriji ovog superheroja, a možda najvidljivija od njih je to koliko je ovo newbie-friendly, dok istovremeno poštuje klasiku.

Hoću reći, jeste malo zastrašujuće kad pomislite da uzimate u ruke strip koji izlazi bez prekida duže od osamdeset godina a mnogi scenaristi će rad na Betmenu shvatiti kao priliku da polemišu sa nekim elementima njegove istorije. Poznato je da ja rad Granta Morrisona na Betmenu od pre *gulp* petnaest godina (!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!) izuzetno cenim, evo, dok kucam ovo pogledujem na hardkaver kolekcije koje mi se kočopere na polici, ali Morrison je u ono vreme bio na vrhuncu svoje „esejističke“ faze, kreirajući fascinantan, višeslojan rad, ali rad koji ste zaista pravilno mogli razumeti samo na ime ozbiljno uloženog napora kopanja kroz istorijat DC-ja i Betmena, dešifrovanje Morrisonovih kriptičnih poruka ostavljenih malo u tekstu a malo u crtežu, konsultovanja sa wikijima, blogovima, pa i, ako imate sreće, ponekim sertifikovanim magom

Sa druge strane, Scott Snyder je išao svojim smerom, kreirajući masu novih likova, koncepata, istorija koje su sada sve deo „Betmen“ povesti a i to ume da bude malo opterećujuće. Utoliko, Kingov strip je, bez obzira na njegov povremeno sasvim naglašeni artizam, zapravo veoma udoban za čitanje. On se oslanja prevashodno na univerzalno poznate likove i njihove odnose i istorije, a da ih istovremeno tretira „zrelije“, bez ambicije da emulira ton nekih „srećnijih vremena“. Deluje kao prost, intuitivan pristup ali on je veoma redak u savremenom superherojskim stripu. Kingov Betmen ne samo da nije zahtevao dvosemestralno obnavljanje gradiva i čitanje desetina drugih stripova da biste upratili šta se tu dođavola dešava, nego je i po svojoj prirodi bio eksploracija i analiza nekih sasvim fundamentalnih motiva vezanih za ovaj lik.

Pretpostavljam da je ton koji bi najpre mogao opisati ovaj strip „melanholičan“, a što me asocira na slike „tužnog“ Bena Afflecka u kostimu Betmena, tokom snimanja Dawn of Justice – filma koji je praktično koincidirao sa Rebirthom u stripovima – ali je u Kingovom slučaju u pitanju jedna opasnija vrsta melanholije jer se, uz sve potrebne ograde, ovaj strip korektno može opisati i terminom „romantičan“.

U najgrubljim crtama, dakle, Kingov Betmen je priča o tome kako su se Batman i Catwoman smuvali, uzimajući jednu tradicionalnu, vrlo klasičnu povremeno-stalnu vezu između ova dva lika u stripovima ali i na filmu etabliranu već decenijama, i stavljanjem iste u centar. Što je vrlo legitimno: na kraju krajeva, potencijal veze između pravednika koji se zavetovao na borbu protiv kriminala i žene koja je romantični, klasicistički lopov što kroz neverovatne podvige krade legendarne umjetnine i dragulje od ionako prebogatih vlasnika – taj je potencijal ogroman i ako je tokom decenija mužen na kašičicu,* King se upro da uđe u svoje likove zaista duboko, u njima pronađe zrelost koja nije „stripovska“ već nešto ljudskija** i onda bespovratno promeni mitos o Betmenu i njegovoj porodici, ugrađujući jednu značajnu ciglu u zid karaktera ovog lika.

*čak je i Frank Miller trznuo u tu stranu kada je pisao Batman: Year One, jer Frank Miller ne može da odoli lošim devojkama, a da ne pominjem da su preko puta, u Marvelu, smuvali Spajdermena sa Crnom Mačkom, samo da tuđa dobra ideja ne propadne

**i, paradoksalno, manje „zrela“

Kad već pričamo o porodici, znam da ja Granta Morrisona pominjem i kad treba i kad ne treba, a već sam ga u ovom tekstu pomenuo, no, Morrison jeste taj koji je Betmenu dao sina, prekidajući dugu tradiciju aseksualnosti superheroja, odnosno, u ovom konkretnom slučaju seksualnosti-bez-posledica, nastavljajući se na Son of the Demon priču iz 1987. godine i proizvodeći Damiana Waynea u novog Robina a što je TEK poremetilo sve klišee o (platonskom?) erotskom odnosu između bogatog, starijeg muškarca i njegovih dečačkih protežea.

Utoliko, Kingov sledeći potez, da Betmenu nađe ženu – stvarnu osobu, sa komplikovanim karakterom i nepatvorenim emocijama, koja možda krade dijamante ali nije ćerka „Demona“ – deluje kao sasvim logičan nastavak Morrisonovog koncepta rastvaranja bet-oklopa i traženja ranjivog ljudskog bića ispod njega.

Kingov Betmen nije nužno sastavljen od odličnih priča i zapravo, početak serijala, pogotovo prva priča, I am Gotham, je relativno neimpresivna i tonalno pomalo u neskladu sa ostatkom serijala. King će do kraja koristiti neke od motiva (i likova) koje je ovde uspostavio, ali I am Gotham naprosto ne hvata čitaoca na prvu loptu. Može se argumentovati da je važno da Betmena u ovim prvim epizodama vidimo kao vrlo krutog, dužnošću-vođenog superheroja A-klase koji ne greši i žrtvuje svoj život bez razmišljanja kada je to potrebno, nadajući se da bi njegovi pokojni roditelji to pozdravili kao dobru smrt i bili na njega ponosni, ali svakako je istina i da ćemo varijacije na ovaj motiv videti mnogo puta kroz Kingov rad na stripu i ne samo na ovaj. King mnogo puta ponavlja neke svoje teze, kreirajući jedan osećaj večnog kruženja oko centralne teme. Što, ako pričamo o stripu kao o hronici „muvanja“ Betmena i Catwoman svakako ima jedan realističan miris dvoje izrazitih individualaca koji postepeno uče kako da budu više od solipsističke stene determinisanosti i budu i ranjivi i snažni za nekog drugog, ali opet – ovo ima 85 brojeva i bilo je prostora da se mnogo toga izbaci.

Što, opet, u stripu koji bi imao pamtljivije „priče“ ili narativne lukove, ne bi bio neki problem, ali kako je ovo zbilja jedna velika priča, nema sumnje u to da je malčice podnaduta. Uzmimo recimo, The War of Jokes and Riddles, dugačak flešbek u prvu godinu Betmenovog „betmenovanja“ u kome gledamo urbani rat između Jokera i Riddlera i njihovih bandi (praktično vojski) i Betmenovih pokušaja da ovaj rat okonča. Ovo je izuzetno lepo nacrtana i kolorisana priča, ali ovo je i sedam epizoda u kojima se zbilja malo toga dogodi, na kraju skup pametnih igara reči, i zagonetki, ali bez skoro ikakve stvarne reperkusije na Betmenov karakter – a glavni razlog ovog flešbeka je baš kako bi Betmen svojoj ljubavnici predstavio nešto što smatra najnižom tačkom svoje superherojske karijere.

No, King se za ovo zbilja iskupljuje pojedinačnim epizodama, malim pričama koje nemaju nekakav pamtljiv zaplet ili lukav koncept, već su pre svega karakterni momenti. Ovo je pre svega strip o sazrevanju karaktera i trenuci u kojima vidimo kako im se to događa, u relanom vremenu, su zlata vredni. Jasno, do kraja se toga nakupi, ponavljaju se često slične situacije i dijaloške razmene, ali opet, King uspeva nešto što je, po mom shvatanju veoma teško: da predstavi bujajuću romansu dvoje odraslih ljudi, svako od njih obdaren znatnom količinom moći (socijalne, ekononomske, psihološke itd.), a da ona izgleda i prirodno i uverljivo, najpre zrelo baš u tome da se i Batman i Catwoman povremeno ponašaju zaljubljeno i stidljivo, pa da onda pričaju o tome da se ponašaju zaljubljeno i stidljivo i pokušavaju da ovo analiziraju kao odrasle, jelte, zrele osobe, a onda na kraju završe tepajući jedno drugom kao školarci i ljubeći se bez kraja.

Zbog toga – a moguće je da samo ja vidim ovu romansu kao toliko zrelu i da nekom drugom to ne bi tako delovalo – mislim da treba prepoznati određene momente u ovom stripu kao bez ostatka antologijske i vredne uvršćivanja u neke buduće kolekcije što će pričati definitivne priče o Betmenu. Na pamet mi padaju raznitrenuci: od toga kako Batman i Wonder Woman idu na drugi svet da se decenijama bore protiv beskrajne armije demona (i, tipično za Kinga, akcenat nije ni na borbi ni na demonima), preko izuzetno odrađenog „double date“ skeča kada Bruce i Selina izlaze u zabavni park sa Clarkom Kentom i Lois Lane* i ovde dobijamo savršene „male“ studije karaktera, preko momačke i devojačke večeri za oba glavna lika, momenta u kome je Poison Ivy osvojila svet, istorijata Kite-Mana koga King tretira kao omaž Charlesu Schulzu, jedne savršene priče u kojoj Bruce Wayne u ulozi porotnika demolira Betmenov detektivski posao, pa sve do izvanrednog interludija pred venčanje kada Cat Woman i Joker, oboje praktično smrtno ranjeni, leže na podu crkve i razgovaraju.

*a gde je u toku superherojski maskenbal, pa se Bruce maskira u Supermena a Clark u Betmena

Praktično ni jedan od ovih momenata nije baziran na kompleksnom zapletu ili nekakvom napredom pripovedanju, već su u pitanju samo vrlo spretno uhvaćeni trenuci u kojima likovi govore i rade stvari koje nisu „redovan“ program superherojskih stripova gde tipično, a pogotovo na AAA frontu u poslednje vreme, sve biva podređeno „velikoj“ priči, sudbini univerzuma, govorima o žrtvovanju i pravdi. King je svakako daleko bolji u tom karakternom radu nego u samim zapletima – mada je i istina da kada je pokušao oba da spoji u Heroes in Crisis, to nije bio sjajan strip.

Druga strana TOG novčića je da kada u finalu treba da dobijemo rasplet koji će povezati sve niti što se kroz narativ provlače od samog početka, to bude i malo, pa, veštački, sa Kingom koji uredno čekira sve što je stavio na svoj spisak ali i čitaocem koji se oseća upravo kao da čita spisak a ne „organsku“ priču. „Ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš upasti u moju zamku“, na koje se nastavlja „A ja sam ovo uradio jer sam znao da ćeš ti misliti da sam ja upao u tvoju zamku ali sam zapravo ja tu već postavio zamku za tebe“ je način pripovedanja koji svakako može da bude opojan kada se izvede kako treba, no kod Kinga je ovo pomalo mehanički i nema snagu pomenutih karakternih momenata.

No, ovaj strip ćete svakako pamtiti na ime baš tih zamrznutih trenutaka koji nisu „priča“ striktno gledano, koliko su „ljudi“ i čak je i odabir Banea kao glavnog negativca na kraju opravdan. King kao da prepušta Riddlera Synderu a Jokera Johnsu i Bane je ovde adekvatno Betmenovo „ogledalo“ baš zato što nije nužno „komplikovan“ negativac sa složenim ambicijama i strategijama već oličenje gole sile i adikcije čija proklamacija „I Am Bane“ dobro ide u paru sa Betmenovim odgovorom „I am Batman“. Sukob ove dve vrlo muževne, vrlo testosteronske koncepcije koje su istovremeno i nezaustavljiva sila i nepomerljivi predmet spojen u jedno se na kraju razreši ne time da jedan od njih bude jača sila i tvrđi predmet već time da jedan od njih zapravo evoluira. Kingovo posezanje za konceptima putovanja kroz vreme i paralelnih univerzuma da se oslikaju različiti delovi Betmenove ličnosti nije nužno spretno u tehničkom smislu (posebno na kraju kada se čitaocu praktično u prolazu „objasni“ kako je do toga došlo), ali na kraju služi svrsi.

A ta je svrha, na tom istom kraju, sasvim plemenita: da se postavi pitanje – ali i da odgovor – je li Betmen „moguć“ ako se izdigne iz dve dimenzije i podari mu se emotivna dubina? King je u jednom intervjuu i pomenuo kako je Betmen prvi od „dvodimenzionalnih“ superheroja, jer je za razliku od Supermena, definisanog jednim motivom – da spase svet – imao motiv unutar motiva: da spase svet jer je to njegov zavet pokojnim roditeljima. No, lik definisan pre više od osamdeset godina gubitkom svojih roditelja i zavetom da će ih osvetiti vječnom borbom protiv kriminala je, na kraju druge decenije XXI veka praktično karikatura i King ovo, bez ikakve zlovolje, jasno primećuje, pitajući može li Betmen da bude „ostaren“, odnosno „sazret“ tako što će mu pored superiornog intelekta i željezne volje biti podaren i kapacitet da oseća. Ne samo da empatski deli dobro i zlo sa svetom dok priprema sledeći plan za njegovo spasenje već da ima odistinsku refleksiju prema samom sebi, i pronađe u sebi žudnju, bol, nedostatak i potrebu kakvu i svi mi osećamo.

Ovo je Kingov najveći dar čitaocima i Betmenovom kanonu, humanizacija lika kome nisu oduzeti ni vrhunski detektivski skilovi ni stvarna svakodnevna zabrinutost za sudbinu čitavog grada – ili sveta – ali kome je dopušteno i da sanja, i da greši, i da žudi, pa čak i da bude dobroćudno ismevan na ime svoje projektovane „imam sto godina i nikada se ne smejem“ persone. Štaviše, King je podcrtava kroz dvostruko oceubistvo, podsećajući možda i malo siledžijski na staru krilaticu da muškarac ne može biti odrastao sve dok mu je otac živ.

Naravno, sve je to jedna vrlo transparentna sanjarija sredovečnih, belih, socijalno situiranih muškaraca koji se pitaju imaju li i oni pravo na malo sreće, ali u mejnstrim superherojskom kontekstu gde se svaka aktivnost u kojoj se ne pripremate za rat smatra praktično izdajom svoje najdublje srži, ovo je praktično progresivan čin pomeranja lika u zrelijem smeru.

Na kraju svakako treba još jednom pomenuti da je King za saradnike imao neke od najboljih crtača koji danas rade superherojske stripove, od klasičnog Davida Fincha, preko neopisivo sjajnog Leeja Weeksa, Johna Romite Juniora i Mitcha Geradsa, Clayja Manna, Tonyja Daniela, pa sve do Mikela Janina koji je zapravo izneo najveći deo ove priče na svojim plećima i obeležio je izvrsnim pripovedanjem i akcijom čak i tamo gde je za to bilo najmanje mesta. Španac, koji ima ekskluzivni ugovor sa DC-jem već deset godina je ovim radom pokazao da je ne samo dobro učinio kada je napustio studije arhitekture kako bi se bavio stripom već i da se u stripu koji je definisan svojim scenaristom – i često vrlo ne-vizuelnim sadržajem – može ostaviti lični pečat. Respekt.

Poslednjih godinu dana Betmen je vraćen u „normalnije“ vode sa Jamesom Tynionom IV koji je preuzeo od Kinga rad na tekućem serijalu i za sada ostaje kao glavni scenarist i u post-Future State periodu, ali Kingova opsednutost time da Betmena izvuče iz solipsističke poze u kojoj su svi drugi alat a on je nedodirljivi mastermajnd što svakog budnog trenutka radi na ispunjavanju zaveta koji je desetogodišnji dečak dao pokojnim roditeljima nam je i dalje dostupona kroz serijal Batman Catwoman. O njemu jednom, kada bude zgodan trenutak a ovde bismo vas ostavili sa podsećanjem da, ako vas mrzi da pročitate 85 brojeva stripa kojeg je King napisao, zapravo nećete propustiti nikakvu značajnu „priču“, ali hoćete propustiti neke od najlepših karakternih momenata koje su ovi likovi imali u svojim istorijama. Pa onda, svakako, odlučite sami je li to vredno vremena i para.

Video igre: Guilty Gear -Strive- Open Beta

Pošto sam, završivši Yakuza: Like a Dragon, krenuo da ozbiljno igram rimejk Demon’s Souls, frustraciju od činjenice da me bosovi u toj igri redovno smrve usput se smejući (čak i ako, kao Armour Spider, recimo, nemaju čime da se smeju!!), lečio sam igrajući Guilty Gear –Strive- Open Beta jer na ljutu ranu ide, jelte, ljuta trava – u ovom konkretnom slučaju činjenica da u toj igri bivam smrvljen od strane stvarnih ljudskih bića. Da li je bolje biti inferioran u odnosu na kod ili u odnosu na ljudsko biće? Znam šta sam ja izabrao!

Da budemo fer, developer i izdavač Arc System Works je svakako ovaj vikend odabrao da kod za ovu test-verziju igre što treba da izađe početkom Aprila učini dostupnim širokim masama – sve dok te mase imaju Playstation 4 ili 5, jer PC verzija, koja će takođe izaći 9. Aprila na Steamu, iz nekog razloga ne dobija svoju test-verziju – nakon što je prvo dat na korišćenje kojekakvim influenserima a onda ljudima koji su igru priorderovali. Arc System Works su relativno mala operacija a Guilty Gear jeste njihov paradni konj pa razumem određenu ljubomornu protektivnost koju imaju spram ove igre, no makar je vikend protekao u prijateljskom nadmetanju putem interneta a onda su ASW odlučili da produže test još par dana.

Naravno, važno je i pravilno razumeti zašto ova demo verzija igre uopšte postoji – jedan od razloga je nesumnjivo da se pravi frka i loži hajp oko igre koja će izaći za 5-6 nedelja a koja je neka vrsta novog početka za franšizu, ali jedan veoma važan razlog je sadržan u poslednjoj reči naslova: ovo je beta verzija igre u ne sasvim strogo tehničkom smislu, ali bez sumnje u jednom od najvažnijih smislova: testiranju netkoda. I mada se svakako da gunđati na određene elemente iskustva koje smo imali sa igrom – novi dizajn lobija u kome tražite onlajn mečeve isprovocirao je neke zaista besne reakcije – moram da kažem da je prelazak na novu netcode tehnologiju ne samo važan potez za firmu koja je, pa, da bude jasno, prilično konzervativna i trudi se da skoro ničim ne „uznemiri“ hardcore fanove koji su ipak njeni najvažniji ambasadori*, ali i da je implementacija, po ovome što sam do sada iskusio, prilično dobra i da će još ovih par nedelja podešavanja i unapređivanja koda, verovatno stvari još više poboljšati.

*doduše, da budemo fer, značajan deo njih je i tražio prelazak na novi, superiorniji netkod

Za slučaj da nekim slučajem NISTE weeb i da ne pratite opsesivno žanr borilačkih igara, sa posebnim akcentom na one koje su OČIGLEDNO inspirisane anime estetikom, a nekako ste ipak načeli već četvrti pasus ovog teksta, dovoljno je da znate da je Guilty Gear jedan od najizdržljivijih i „najtehničkijih“ serijala u čitavom žanru, naročito s obzirom da je krenuo krajem devedesetih, baš kada je žanr borilačkih igara praktično dosegao svoj apeks i krenuo silaznom putanjom ka relativnoj opskurnosti. Arc System Works nisu odustali od onog što najviše vole i najbolje znaju da rade, praveći i u najmračnijim godinama igru za igrom, reviziju za revizijom, gađajući ne samo japanske arkade već i kućne konzole, pa i PC. Sećam se rođendana moje žene iz, recimo 2004. ili 2005. godine gde smo igrali jednu od u to vreme aktuelnih PC verzija… to su bili dani. Posle smo prešli na Tekkena i Soul Calibur i sve je krenulo nizbrdo… (Čime hoću da kažem da su me žena i svastika gazile u ovim 3D fajterima dok su im 2D igre bile, kako su rekle, „dosadne“.)

Da ne idem previše u tangente, kada je Street Fighter IV praktično svojeručno revitalizovao fighting games scenu 2008. godine, Arc System Works je bio u prilično bizarnoj situaciji da ne kontroliše sopstveni IP pa je Guilty Gear bio na svojevrsnom odmoru a firma je kreirala odlični BlazBlue, koji je potom izrastao u samostalan i uspešan serijal, ali i igrala se sa varijacijama na Street Fighter kroz potcenjeni, danas skoro zaboravljeni Battle Fantasia.

Veliki povratak Guilty Gear desio se 2014. godine sa vrhunski bizarno nazvanom Guilty Gear Xrd -SIGN-* sa obnovljenom vernošću Seginom arkadnom hardveru, ali i, pored Playstation platformi, nastavkom pravljenja ovih ogara za PC. Slutim, naravno da je stvar više u tome da arkadni hardver za koga ASW prave svoje igre već radi pod Windowsom pa je portovanje igre na kućne Windows sisteme jeftin posao koji može da donese solidnu količinu novca sa srazmerno malo napora.**

*Da bude jasno, Arc System Works je uvek voleo bizarne konvencije imenovanja nastavaka svojih igara pa je, recimo, iste godine izašavši nastavak BlazBlue imao naziv BlazBlue: Chronophantasma Extend

** Ovo se i potvrdilo tamo negde 2009. godine kada je internetom kružio piratski damp direktno sa arkadnog hardvera za jedan od ranih nastavaka BlazBlue a koji ste mogli daunloudovati i pokrenuti nativno iz Windowsa XP bez potrebe za ikakvim emulatorima…

Naravno, Guilty Gear nikada nije postao veliki kao Street Fighter ili Marvel vs. Capcom (pa ni kao Mortal, jelte, Kombat…), ali je Xrd prolazio dovoljno dobro da firma uradi reviziju sa podnaslovom Revelator iz 2016. godine i Guilty Gear je imao vrlo pristojan život na Playstation 4, a Arc System Works je u međuvremenu zabo i veliki hit sa borilačkom igrom Dragon Ball FighterZ , kojom su podsetili na svoju ekspertizu u kreiranju licenciranih naslova koji imaju sav kvalitet njihovih originalnih borilačkih radova (videti pod Fist of the North Star ili Persona 4 Arena).

Sve ovo je legitimno pripremilo teren za Guilty Gear -Strive- koja, već svojim gotovo sumnjivo jednostavnim naslovom sugeriše da ovog puta Arc System Works cilja na malo širu publiku, koristeći još uvek sveže lansirani Playstation 5 (koji će, dajbože, tek u Aprilu zaista i biti šire nabavljiv potrošačima) da se malo podigne profil i same igre. I pored vernosti Segi u arkadnom okruženju (mada, da bude jasno, nije specifikovano čiji će hardver biti korišćen za arkadnu verziju a Sega je, ne zaboravimo, prodala svoj arkadni biznis firmi Genda…), fakat je da su Guilty Gear igre, i pored Windows verzija koje sežu zaista daleko unazad, na konzolama uglavnom vezane za Playstation hardver. BlazBlue je imao svoje Xbox verzije, ali su Guilty Gear naslovi najvećma izlazili za Sonyjeve konzole, sa blagim preljubničkim gostovanjima na Nintendovom hardveru, pa je sinergija marketinga ovde svakako očekivana, pogotovo što je Guilty Gear jedna vrlo očigledno „japanska“ tvorevina.

Naravno, ko ima oči da vidi, jasno mu je da su i Street Fighter, Tekken, pa i Marvel vs. Capcom japanske igre, za razliku od zapadnjačkih radova poput Mortal Kombat ili Injustice, no, Guilty Gear se od svojih početaka izdvaja vrlo izraženom anime estetikom, sa distinktnim i vrlo ekscentričnim dizajnom likova i borbenim sistemima koji u ogromnoj meri igraju upravo na kartu te ekscentričnosti i osobenosti. Utoliko, iako je Street Fighter serijal u kome borci izbacuju vatrene kugle iz prstiju a jedan od likova je 140 godina stari pustinjak umotan u krpe koji je nakon otkrivanja tajne besmrtnosti prestao da se aktivno bori (iako se, naravno, onda u igrama isključivo bori), Street Fighter je u poređenju sa Guilty Gear uzdržana, naturalistička drama o svakodnevnim ljudima.

Guilty Gear ne samo da se događa u fantazmagoričnom postapokaliptičnom anime okruženju nego je veliki deo njegove inspiracije došao iz metala, obeležavajući serijal žestokim gitarskim saundtracima, ali i likovima koji su aluzije na poznata metal imena (poput Axl Low, Ky Kiske, Chipp Zanuff ili Leo Whitefang), a koji zapravo spadaju u „normalniji“ deo ansambla sa zaista bizarnim karakterima u vidu, recimo, gusarke May koja se bori koristeći delfine, ili Fausta koji… pa… malo je teško opisati šta on radi i šta je on uopšte…

Kako god bilo, Guilty Gear Strive za početak kreće naizgled suzdržano, najavljujući samo 15 likova za izlazak igre (što, razume se, znači da će kasnije stari i novi likovi biti uvođeni kao DLC), i pored klasičnih favorita (Sol Badguy, Faust, orijaški Potemkin, moj mejn Millia Rage, Ky Kiske, Chipp Zanuff, May, Leo Whitefang itd. itd. itd.) uvodi i nekoliko novih faca. Sa serijalom koji postoji ovako dugo i gađa vrlo specifičan profil publike, uvođenje novih likova je uvek kocka jer i najmanji detalj može biti povod za bes i kampanje po internetu, ali se čini da su ovde Arc System Works demonstrirali sigurnost i duboko razumevanje materijala pa su novi likovi poput Giovanne (pripadnice američke specijalne službe koja se bori sa spiritualnim vukom na svojoj strani) i Nagoriyukija, plemenitog samurajskog vampira koji zdravlje obnavlja sisanjem krvi protivnika, primljeni odlično i video sam tokom vikenda da ih ljudi igraju rado i otkrivaju njihove osobene sposobnosti i strategije.*

*otkriven je, naravno i infinite combo za Giovannu kao i glič koji Nagoriyukiju obezbeđuje beskonačnu količinu krvi a što je dobro: „narodni“ beta-testovi služe i u ovakve svrhe.

Kako Strive nije prvi Arc System Worksov ulazak u domen ozbiljnog dizajniranja sa idejom da će ovo biti igrano na konzolama sa visokom definicijom i permanentnom internet-konekcijom, rekao bih da se sada već vidi jedna sistematičnost koja mi prija. I igre iz Xrd serijala su imale tutorijale koji će igrača naučiti ne samo osnovama tehnike već i taktičkog razmišljanja, a Strive u ovoj beta verziji ima čak i trening-laboratoriju u kojoj se mogu kreirati željeni uslovi kako biste vežbali konkretne poteze, taktike i komboe. Naravno, igra nije kompletna pa su arkadni mod i priča ovde nedostupni, ali se može igrati protiv kompjutera sa odabranim protivnicima, a ono glavno, testiranje igranja protiv drugih živh ljudi je dalo dosta dobre rezultate.

Glavna stvar kod borilačkih igara u novom dobu je da se nađe dobar balans između toga da ne izdate hardcore ekipu i turnirske igrače koji su vam verna publika i nose vas i kroz manje uspešne periode, i toga da istovremeno privučete i priviknete na svoj program manje „tvrdokorne“ igrače kojima se možda prevashodno dopada lepa grafika, anime estetika, atraktivne scene divlje prenaglašenih (i sasvim neverovatnih) poteza u borbi, ali vas gledaju pomalo zbunjeno kad ih pitate da li broje frejmove, nemaju pojma šta je hit confirm, okizeme im zvuči kao nekakva vrsta brze hrane, a kad čuju termin cross-up, refleksno se prekrste.

Igrajući ovu betu za Strive, i uz svest da stvari svakako još uvek imaju vremena da se promene do izlaska igre, stekao sam utisak da Arc System Works neće olako napustiti decenijama sticanu reputaciju „najtehničkijeg“ naslova u borilačkom mejnstrimu. Sa jedne strane, igra svakako pruža prijateljsku ruku publici koja je samo zainteresovana i sebe ne smatra „fighting game“ ekspertima: na ime toga ide i mnogo tekstualnog objašnjavanja razbijenog u kraće, probavljive zalogaje, ali i segmentiranje lobija u kome tražite protivnike onlajn na više delova koji podrazumevaju spratove, te aktivnosti „unutra“ i „napolju“. Ovaj napor je vrlo jasan svakome ko zna kako izgleda kada početnik u nekoj borilačkoj igri izađe na internet, natrči na veterana koji serijal igra već petnaest godina i tokom dve runde borbe ne uspe da zada ni jedan udarac dok ga iskusniji protivnik razbije komboima od po trideset udaraca. Arc System Works, kao uostalom ni druge firme koje ovo rade, ne žele da ovo obeshrabri potencijalno dugoročniju mušteriju pa umesto uobičajene podele na rangirane i slobodne mečeve (za ove prve vam, teoretski, igra nalazi protivnike slične po rangu, odnosno spretnosti i iskustvu a na osnovu bodovanja cele vaše „karijere“ u datoj igri) ovde imate čitav nacrtani i animirani, na 2D sprajtovima bazirani „fizički“ prostor kojim se krećete kao u nekoj igri iz osamdesetih, prilazite igračima za koje je jasno traže li meč ili ne, i možete pogledati njihove statistike pre nego što ih izazovete. Kako je dati „sprat“ u lobiju već po definiciji napravljen za igrače sličnog ranga, ovo bi trebalo da sprečava najljuća gaženja koja bi vam nasumični matchmaking napravio, no, naravno, po cenu malo više fizičkog „posla“ u traženju meča.

Iskreno, video sam skoro parodično preterane reakcije na to kako sada izgleda lobi, uz daleko prenaglašeno razgnevljene pritužbe da ovo usporava pronalaženje protivnika, i mada ih donekle razumem, moram da priznam da moje iskustvo ovih par dana nije bilo preterano frustrirajuće. Naravno, dešavalo se da odaberem protivnika, igra krene da kreira meč pa na kraju od svega ne bude ništa, ali ovo se događa otkad igram borilačke igre onlajn i verovatno će se zauvek i događati, nije bilo frekventnije nego što bih očekivao i, na kraju krajeva, ovo je i dalje beta, pa prostora za unapređenje ima. Kada se u meč na kraju uđe, Strive svakako pokazuje da su Arcovi inženjeri dosta radili na obezbeđivanju pravičnijeg i udobnijeg onlajn igranja. Prethodni Guilty Gear naslovi bili su bazirani na „old school“ netkodu zasnovanom na „delay“ filozofiji, dok Strive ima novu i generalno na nivou zajednice prihvaćenu kao superiorniju „rollback“ tehnologiju u svojoj osnovi.

Rollback netkod je praktično i pravljen za borilačke igre, trudeći se da reši probleme koji su vezani za žanr gde se od igrača očekuje da imaju reakcije i poteze koji doslovno treba da se dese u jednoj dvadesetinki sekunde, pa se ovaj pristup prikupljanju inputa, njihovoj obradi i razrešenju unutar logike igre danas već praktično smatra obaveznim standardom za borilačke naslove. Tokom mog igranja, video sam povremeno momente u kojima je igra na delić sekunde ubacivala upozorenja da je internet-konekcija usporena, ali zapravo, samo iskustvo igranja je bilo veoma zadovoljavajuće glatko. Igra sve vreme pokazuje ping između dva igrača, kao i broj frejmova koliko se „premotava unazad“ kada je to potrebno i mada je ping u nekim mečevima išao i do desetinke sekunde – iako sam igrao samo sa Evropljanima, naravno, internet-saobraćaj se ne da zauzdati – ne sećam se da sam ikada video da je igra prijavila „vraćanje“ više od 4 frejma unazad, a što je manje od jedne desetinke i, ne treba to ni reći, nemam utisak da je ikako uticalo na ishod mečeva.

Dakle, udobnost je ovde obezbeđena, čak i po cenu malo više „rada“ pa igrači sa manje iskustva mogu da nađu zlatnu sredinu gde će imati utisak da smisleno napreduju po nivoima (koji, naravno, ne garantuju ikakve „dobitke“ i samo služe kao aproksimativan sažetak nečijeg iskustva i veštine) i dobijaju mečeve protiv ljudi koji su im bliski po znanju, te da uživaju u fantastičnoj grafici i sada već opsceno dobrim animacijama koje Arc System Works kreiraju u 3D tehnologiji.

No, sa druge strane, Strive kao da ide korak unazad od „prijemčivosti“ koju su imale Xrd igre, vraćajući određene tehnički zahtevnije poteze u igranje. Xrd igre su imale launchere i roman cancel poteze za sve likove mapirane na po jedno dugme a što sada nije slučaj, pa se lansiranje protivnika u zrak sada mora raditi tehnički kompleksnijim inputima (i zahteva određene, kompleksnije uslove), a roman cancel se ponovo radi pritiskom tri dugmeta za napad odjednom, kako je i tradicija serijala. Još se tu promena desilo, pa je, recimo, izbačena mehanika „dead angle“ napada koji su dopuštali „siguran“ napad direktno iz bloka sa prioritetom u frejmovima, a što me je par puta dobrano iznenadilo dok sam pokušavao da neprijatelje kaznim za nesmotrene rushdown taktike. Izbačeni su i momenti „danger time“ disrupcija i sada se ekvivalentni napadi koje protivnici izvedu u isto vreme naprosto međusobno poništavaju. Roman cancel, taj sveti gral Guilty Gear tehničara, moćan potez kojim resetujete kombo i možete iz njega izaći sa bukvalno bilo kojim potezom (uključujući započinjanje novog kombo napada), sa velikm prednosti u frejmovima pogotovo na ime usporavanja vremena za vas i „zamrzavanja“ protivnika na delić sekunde, ovde je još doteran i potencijalno je još moćniji sa „odgurivanjem“ protivnika kada se ovaj potez koristi pri blokiranju i brzim prelaženjem terena kada se koristi uz „dash“ komandu. Naravno, nisam igru dovoljno igrao da zaista uđem u rutinu korišćenja ovog izuzetno moćnog oružja ali mi je malko i drago da se ovaj potez sada ipak malo teže izvodi jer to znači – u teoriji – nešto ravnopravnije igranje.

Konačno, igra uvodi i zanimljivu novu mehaniku „lepljenja“ protivnika za zid kada blizu zida izvedete uspešan napad koji bi ga u normalnoj situaciji oborio na zemlju i ovde ne samo da dobijamo izuzetne nove animacije nego i pregršt zanimljivih novih mogućnosti i efekata koji mogu iz situacije proizaći.

Sa druge druge strane, iako je Guilty Gear naizgled igra koja forsira bubanje komboa, jer izgledaju tako opasno i atraktivno, istina je i da serijal odvajkada ima dosta agresivan sistem redukcije štete koju svaki sledeći udarac u kombou nanosi upravo da igrači koji se nalaze u podređenom položaju ne bi bili tako brzo i lako eliminisani. Strive ovo još više naglašava, sa recimo „infinite“ kombom što Giovanna može da ga izvede koji posle par ponavljanja prestaje da nanosi štetu, a značajno više forsira mehaniku protivnapada. Ovo je naravno postojalo i u prethodnim GG naslovima – i u Street Fighteru i praktično svuda gde se ljudi bore stikovima i dugmićima – gde se davao bonus za udarac koji izvedete nakon što je protivnik počeo da izvodi napad i njime ga prekinete, ali Strive ne samo da ima brutalne nove animacije za ovo već i neki protivnapadi nanose sumanuto mnogo štete, terajući vas da pomno analizirate rushdown takike, svesni da vaši napadi, čak i ako svi budu pogodili, neće naneti tako mnogo štete, a da će samo jedna uspešna kontra da vam otkine pogolem komad merača zdravlja.

Ovo nije pretvorilo Guilty Gear -Strive- u Bushido Blade, ali jeste dosta fundamentalno promenilo „meta“ dimenziju taktiziranja, podstičući igrače da više razmišljaju o pozicioniranju i mamljenju protivnika na napad, inspirišući „mind games“ pristup igranju a što je, posle Dragon Ball FighterZ koji je forsirao dugačke, ludačke komboe, lepa promena i dobrodošlo sazrevanje. Da ne pominjem da meni, kao starijem čoveku koji naprosto nema ni reflekse, ni brzinu u prstima da izvede kompleksne inpute kako treba, prosto prirodno dođe igranje koje se oslanja na namamljivanje, glumu, kombinaciju napada i povlačenja pa odgovora na kontru i, da, na cross-upove. Lik sa kojim igram, Millia Rage, devojka sa dugom, živom kosom kojom demolira protivnike ima i u ovoj igri prosto opojan arsenal za borbu iz vazduha i brzo kretanje kada se odvojite od tla, pa se cross-upovi prosto nameću kao prirodna taktika i uprkos tome da Millia ima najmanje zdravlja od svih likova u serijalu, i dalje sam uživao igrajući sa njom.

Estetski, Strive je igra koja izgleda fantastično. Nove verzije likova izgledaju izvanredno osveženo, sa suptilnijim figurama kod, recimo Kiskea – koji je već i bio dosta suptilan – ali svakako kod Badguyja koji je umešno „seksualizovan“ i mada nije izgubio svoj siledžijski šarm, sada deluje zrelije i otmenije. Novi likovi su takođe veoma pažljivo dizajnirani i uklapaju se u ansambl bez ikakve frikcije. Arc System Works su, naravno, godinama bili jedan od poslednjih bastiona ručno crtanih, dvodimenzionalnih sprajtova u borilačkim igrama, a ako su igre iz Xrd podskupa pokazale da se dobro snalaze i sa 3D grafikom, onda Strive demonstrira već majstorstvo. Unreal endžin ovde blista, dajući nam nešto što zaista izgleda kao ručno crtan, suptilan 2D sadržaj koji samo u iznenadnim rotacijama bojišta otkriva da je u pitanju full-3D grafika, ne gubeći ni na jasnoći ni na oštrini, ni na lepoti, ali najvažnije ni na preciznosti. Arc System Works naprosto znaju znanje i Strive kao da spaja milimetarsku preciznost klasičnih 2D naslova sa najboljom aplikacijom 3D tehnologije da se stvari smisleno osveže koja, usudiću se da kažem, vidno nadilazi i sam Street Fighter.

Zvučno dobijamo sve što očekujemo – raspevanu metal muziku, brutalne zvuke borbe i izvrstan japanski voiceover za likove* koji će, u finalnoj verziji imati i englesku verziju.

*sirota Millia, kada izgubi meč ume da procedi jedno zapanjeno „nani?“ a ja samo poželim da joj kažem da je i dalje najbolja i će pobediti naredni put…

Guilty Gear -Strive- Open Beta je, dakle, meni doneo par dana nepatvorenog užitka i samo malo frustracije vezane za ponekada dugačke periode uspostavljanja veze sa serverom, nemogućnost otkazivanja komande za pregledanje „R-karte“ protivnika i povremenih mečeva koji ne bi uspeli da se startuju. No, ovo su zaista sitnice a kako sebe svakako ne ubrajam u nekakve hardcore FGC igrače i nemam neko jako mišljenje o tome da li uvedene promene drastično (i neoprostivo) menjaju fundamente igre ili su, naprotiv, esencijalna poboljšanja, meni je svakako prijala mala promena i još fantastičnija produkcija i prezentacija igre. Arc System Works iz sve snage mogu da računaju na mene još bar jednu deceniju ako nastave da ovako dobro rade.