Video igre: Astro’s Playroom

Posted in video igre with tags , , , , on 23 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Kada nema kiše, dobar je i grad, rekao je neko ko nikada nije pokušao kišobranom da se zaštiti od pljuska ledenih gromada što su padale s neba. No, kad nema Milesa Moralesa, dobar je i Astro Bot, reći ću ja uz dosta kiselu grimasu na licu jer mi poručena ultimativna edicija ovog launch naslova za moj novi, sjajni Playstation 5 još nije isporučena. Svakako, mogao sam da Milesa kupim digitalno ali ne očekujete valjda od starog konja da uči nove trikove? Tako sam prvih nekoliko dana posedovanja Playstation 5 proveo igrajući odabrane Playstation 4 naslove i poredeći njihovu stabilnost i vremena učitavanja sa iskustvom koje sam već imao na prethodnoj konzoli, ali i završavajući Astro’s Playroom, igru napravljenu u samom Sonyju koja stiže instalirana sa svakim Playstation 5.

Dobar pack-in naslov može da bude bukvalno presudan za uspeh konzole tokom celog njenog životnog veka i to kako će je istorija pamtiti: setimo se šta je Tetris značio za Game Boy ili kako je Wii Sports kreirao najprodavaniju Nintendovu konzolu ikada. Incidentno, za dobar broj onih koji su ove konzole kupili pomenuti pack-in naslovi su bili i jedine igre koje su na njima igrali. Pričamo, dakle, i o blagoslovu i o kletvi? Ma, ne, samo kažem.

Elem, Astro’s Playroom sigurno nije pravljen da bude viralni, paradigmemenjajući hit poput Tetrisa ili Wii Sports, ali jeste kreiran sa najmanje dve namere.

Prva je da se, donekle slično ulozi koju je imao Wii Sports, publici ali i developerima predstavi šta nova tehnologija sve može da uradi i zašto je to zabavno. Sony je sa Playstation 5 uneo nekoliko inovacija u konzolni prostor, počev od superbrzog Soid State Diska koji užasno skraćuje vremena učitavanja sa diska u RAM i omogućava organskiji dizajn igranja, pa preko posebnog „trodimenzionalnog“ zvučnog dizajna, do haptičkog fidbeka u kontroleru koji, sledeći donekle ono što je Nintendo već uradio sa svojim kontrolerima za Switch, pruža mnogo finiju, er, kontrolu nad vibracijama i treba da posluži pojačanoj imerziji igrača u svetu igre, dajući mu „opipljivo“, pored zvučnog i vizuelnog iskustva.

Druga namera tiče se pokušaja da se prevaziđe okolnost da je Sony jedini od tri velika igrača u konzolnom prostoru koji nema svoju maskotu. Ne da je Sonyju to smetalo da se za malo manje od tri decenije progura na čelo kolone i da danas može da se pohvali da ima najprodavaniju – i verovatno drugu najprodavaniju – konzolu svih vremena, ali opet, nešto je, kako ja to obično kažem, i u kulturi. Fasada korporacijske hladnoće i bezdušja lakše se ukrasi ako imate toplo, prijateljsko i prepoznatljivo lice da ga gurnete u prvi plan uvek kada se priča o vašim produktima (i uslugama) pa je Nintendo sa svojim brkatim italijanskim vodoinstalaterom zadao domaći zadatak svima drugima koji Sony, evo, već pet generacija ne uspeva da zaista reši. Sega je imala Sonica – i još ga ima, ako već ne pravi konzole a ni Sonicove igre danas uglavnom kurcu ne valjaju – a čak i Majkrosoft ima đuvegiju po imenu Master Chief koji, iako nema ni brkove pa ni to toplo, prijateljsko i prepoznatljivo lice već samo hladni, seksi zaobljeni i, dobro, prepoznatljivi šlem, služi kao neka vrsta humanizujućeg protivtega brutalnoj korporacijskoj mašini što melje u pozadini.

Sonyjev problem sa maskotama je legendarnih razmera, od toga da su tokom ranih dana Playstationa prirodni kandidati za maskotu poput Crasha i Spyroa bili u dobroj meri zasenjeni šiljatim ali prominentnim oblinama jedne Lare Croft – koja svoj život čak i nije započela na Playstationu i ne pripada Sonyju – pa do današnjih dana kada Sony pravi mahom „realistične“, „zrele“ igre gde Larino potomstvo – uglavnom muškog pola: Jin Sakai, Nathan Drake, Joel Miller – naprosto na ime svoje „realističnosti“ ne ispunjava uvjete da bude maskota, a drugi likovi su iz različitih razloga nedostupni: Ellie iz The Last of Us je još pride psihopata, Spider-man, iako Sony koristi njegov lik i delo za brendiranje još od polovine prošle decenije, ipak pripada Dizniju, baš kao što Solid Snake pripada Konamiju itd. Sackboy, britanska krpena lutka gurana kroz gomilu Little Big Planet igara ostaje kao demonstracija Sonyjeve nesposobnosti da uprkos ogromnom trudu napravi nešto što ima, jelte, dušu.

Utoliko, Astro Bot meni deluje kao neka vrsta rešenja izmaštanog ne u kreativnom zanosu neke, jelte kreativne osobe, već pre kroz intenzivni brejnstorming, desetine Powerpoint slajdova i floučartova, fokus grupe i iterativni, jelte dizajn.

Ne da ja sada imam nešto protiv Sonyja (više nego protiv Nintenda ili Majkrosofta – sve su to „multinacionalne korporacije, stalna pretnja za male nacije“), samo ukazujem da je Astro i u svom prvom pojavljivanju, VR igri Astro Bot Rescue Mission pre par godina, bio zadužen da prodaje robu, ili makar da je marketira, radije nego da bude emanacija nečije ranjive, ljudske nutrine. Smejete se, vidim vas, ali svakako se treba vratiti unazad i čitati kako su sve one stare, klasične Nintendove igre nastajale, koliko je u njih ugrađeno Miyamotovog privatnog života i života bliskih saradnika, i shvatiti zašto su one završile kao kamenovi-međaši čitavog medijuma, između ostalog zahvaljujući tom nekom karakteru koji su u njih ulili kreatori.

Da ne bude nejasno, za Astro Bot Rescue Mission oni koji su ga igrali kažu da je bio odlična igra i veoma uspelo prikazao šta sve može da se radi sa VR tehnologijom – koju je Sony, da bude još jasnije, najuspešnije prodao potrošačima za razliku od skuplje konkurencije oslonjene na investicioni kapital radi preživljavanja – pa je na neki način maleni beli robot bio prirodan kandidat za promotera nove Sonyjeve konzole, spakovan sa samom konzolom, spreman, na njenom SSD drajvu da nas uveseli simpatičnim vizuelm dizajnom, nežnom muzikom Kennetha Younga* i maštovitim platformskim mehanikama igranja.

*sjajni Škot je do sada pravio muziku za Media Moleculeove igre i ona je redovno bila jedan od najboljih elemenata tih igara

Pretpostavljam da sam do sada zvučao jako cinično, ali to je samo pokušaj objektivnog postavljanja konteksta – subjektivno, meni je Astro’s Playroom bio sasvim prijatno iskustvo koje je uradilo tačno ono zbog čega su ga napravili: dalo mi primer šta se sve MOŽE uraditi (ali neće i nužno biti urađeno ako developeri odluče da im je skupo da se još investiraju i u minuciozan dizajn haptičkog fidbeka, pogotovo na multiplatformskim 3rd party naslovima) sa novim kontrolerom i kako to oplemenjuje iskustvo igranja, slaveći pritom istoriju Playstationa podsećanjem na neke, uglavnom vizuelne, ikoničke uspomene koje sada već kolektivno kao kultura imamo.

Jer, da bude jasno, meni je vrlo simpatično da Sony, na konzoli koju su dobrim delom dizajnirali Amerikanci, kao igru koja treba da bude neka vrsta sažetka njenog (svetog?) duha donose 3D platformer napravljen interno u SIE Japan Studio ogranku firme (zaslužnom za šarmantne Sonyjeve ekstravagance vremena prošlih poput LocoRoco, Patapon, Ape Escape ali i Gravity Rush, Ico itd.) kao neku vrstu „klasične“ japanske emanacije kreativnosti i dobrog raspoloženja.

Hoću reći, Astro’s Playroom svakako ima elemente tipične za 3D platformere pravljene za Sonyjeve konzole krajem prošlog i početkom ovog veka (uključujući pomenute Crash Bandicoot i Spyro the Dragon ali i mlađu im braću poput Jaxa and Daxtera te Ratcheta and Clanka), ali je duboko u njegovom DNK ušančen Nintendov Mario 64.

Utoliko, sama igra zapravo dosta podseća na Super Mario Odyssey, fantastični Switchov 3D platforming adut o kome još nisam pisao jer ga, verovali ili ne, evo, već tri godine još uvek igram.* I to uopšte nije loše. Mislim, ako ćete na nešto da podsećate, bolje je podsećati na najboljeg nego na nekog prosečnog.

*sad, kad su mi se partnerke u zločinu, moje dve bratanice sa kojima sam ga igrao poslednjih godinu i po dana, odselile u EU, možda ga i zvanično završim

E, sad, naravno, Super Mario Odyssey se oslanja na više od tri decenije kreativnog rada na liku Marija i sveta u kome on postoji, a i pravili su ga najbolji dizajneri na svetu kada pričamo o ovom tipu igara, koji trideset godina nisu prestali da prave ovakve naslove, pa je fer reći da Astro’s Playroom samo podseća na SMO po tome koliko je zanimljivih, kreativnih platformskih (i drugih) ideja u njega spakovano i po jednoj naglašenoj atmosferi slavlja.

U nekom širem pogledu na stvar, naravno, Astro’s Playroom nema dublji, višeslojniji dizajn koji Super Mario Odyssey čini jednom od najboljih platformskih igara svih vremena, ali njegova namera i nije da bude u punoj meri transcendentno iskustvo već najpre demonstracija nove tehnologije i način da se fetišizacija visoke tehnologije namenjene zabavi srednje klase zaogrne prijatnim plaštom nostalgije i optimizma. U tome Astro’s Playroom eminentno uspeva.

U prvom redu, dakle, ovo jeste dobro dizajniran 3D platformer sa beznapornim, automatskim prelaženjem kamere na najbolju poziciju kada je to potrebno, bešavnim prelascima iz 3D u 2D gejmplej, stručno pozicioniranim tajnim prostorijama i predmetima, zdravom raznovrsnošću mehanika i koncepata, pa i sa par pristojnih, jednostavnih ali intuitivno dizajniranih, ugodnih bosfajtova. U ovom domenu je rekao bih, postignuta lepa sinergija između potrebe da se demonstriraju kapaciteti DualSense kontrolera i želje da se ostavi svoj pečat na klasičnim predlošcima koje nudi ne samo Super Mario već i bogato nasleđe Playstation 3D platformera počev od Argonautovog Croc: Legend of the Gobbos pa sve do Nathana Drakea i njegovog hvatanja za izbočine na litici.

Drugim rečima, iako Astro’s Playroom nema perfektno osmišljeni personaliti svake oblasti kao što je ima Super Mario Odyssey niti internu logiku oblasti koja se proteže od prvog susreta do poslednjeg bosfajta i igrača tera da je nauči kako bi „diplomirao“ nivo, on svakako ima ogromnu količinu simpatičnih, vrlo funkcionalnih set pisova koji koriste različite mehanike i svaka od njih – tih mehanika – je ubedljivo funkcionalna i sazrela.

Tako klasično „3D“ trčkaranje unaokolo i sakupljanje novčića (koji svi imaju Playstation logo) stalno biva presecano sekcijama gde robotić Astro ulazi u različita odela koja mu menjaju kontrolnu šemu i, tipično, prikazuju jedan od kapaciteta kontrolera. Astro će tako biti majmun koji se bacaka uz lice litice i hvata za izbočine (koje se izmiču), koristeći žiroskopske kontrole, lutka na opruzi koja skače demonstrirajući osetljivost analognih trigera, mala raketna platforma koja me je podsetila na legendarnu igru Thrust (i ima jedan od boljih bosfajtova u igri), pa onda i lopta koju terate povlačeći prstom po touch-padu, a često preko izdajnički uskih putanja iznad ambisa.* Kako je smisao ovih sekcija da se pokaže šta može da se radi sa kontrolerom, odlično je što mogu da izvestim da su ovo mahom vrlo uspeli set pisovi sa preciznošću i pouzdanošću koje znače da svaki put kad vam se da nešto novo da radite, to nije pakao frustracije i želje da vam se vrate „normalne“ dual stick kontrole a ovi „umetnici“ da izedu jedno i po govno, već uzbudljive diverzije koje imaju snage da izguraju i duže sekcije, ako će ih neko, u nekoj budućoj igri, dizajnirati.

*a što podseća da je Mark Cerny, čovek čija su vizija i iskustvo vodili dizajn Playstation 5 još kao tinejdžer napravio jednu od najboljih arkadnih igara svog vremena – Marble Madness

Tu su i drugi programi, uključujući pucačke deonice koje takođe demonstriraju preciznost trigera ali i osećaj koji daju različita oružja, tu je letenje paraglajderom, povlačenje kablova da aktivirate delove okruženja itd. i svaka od ovih prilika iskorišćena je da Asobi Team, koji je direktno pravio ovu igru, pokaže kako se kombinacija haptičkog fidbeka i zvučnog dizajna može iskoristiti da se iskustvo zaista produbi.

I, nemam neke iluzije da će ovo biti korišćeno izvan igara koje prave Sonyjevi 1st party studiji, ali Astro’s Playroom daje đavolski jaku argumentaciju, menjajući zvuk (koji dolazi iz zvučnika na kontroleru) i kvalitet vibracija svaki put kada pređete sa jedne podloge na drugu, dajući distinktna iskustva za hod po metalu, kamenu, travi, blatu, za letenje kroz vazduh ili upadanje u vodu. Astro dalje, u nekim deonicama ispaše kišobran da ne pokisne a vi osećate sitne bodljice kapi koje padaju po njemu, a koje se vidno razlikuju od kockica leda što ih osećate nešto kasnije kada počne grad. Korišćenje luka i strele znači da triger pruža otpor što ga jače potežete, a vučenje pomenutih kablova takođe ostavlja osećaj u rukama kao da zaista imate posla sa materijalom koji se rasteže dok Astro ulaže rad da ga povuče.

Ovo je zbilja nova dimenzija iskustva i osetno oplemenjuje igranje, mada je i činjenica da, barem meni, ovo sve služi kao prijatan prilog koji ne može da zameni glavno jelo i neće mi značiti mnogo ako se bude pojavljivao u igrama koje su suštinski ne naročito dobre.

S druge strane, fetišizacija hardvera ali i nekih dragih likova iz istorije Playstationa čini veliki deo vizuelnog dizajna igre. Generalno, Astro i njegovi ortaci, mali roboti, izgleda kao antropomorfizovana verzija Playstation 5 DualSense kontrolera (iako je stariji od njega, jelte) i to je prilično efektno, pogotovo kada Astro, iz dosade, pleše, igra igre na Playstation Viti, nosi Playstation VR vizor itd. Svet je vibrantan i veseo sa mnogo robota koji stoje unaokolo i provode se ali istina je i da nema neizgovorenu ali tvrdu logiku koju imaju Nintendovi svetovi. U Super Mario Odyssey je LOGIČNO kako na jednom mestu na plaži igrate odbojku na pijesku a na drugom imate opasne neprijatelje, ovde su, pak, opušteni roboti, kojima Astro uvek može da pokvari zabavu rušeći nešto čime se zanimaju, na sve strane a između njih se šetaju smrtonosni neprijatelji koji će napadati Astroa.

No, kako rekoh, ne treba od ovoga očekivati Super Mario Odyssey već gomile omaža Sonyjevom hardveru, sa pronalaženjem i – ako ste takav čovek – nostalgičnim uzdasima kada ih pronađete, starih konzola i periferija, diskova sa igrama, ali i scena iz igara koje ne moraju da budu ni zaista Sonyjeve. Iako je Devil May Cry 3, Capcomova igra, u ovom trenutku prisutan i na PC-ju i na Nintendo Switchu, on je originalno napravljen za Playstation 2 i scena u kojoj chibi verzije Dantea i Jestera imaju prijateljski momenat žongliranja Jestera mecima je svakako dovoljna da meni donese osmijeh na lice.

Drugde, metastruktura igre je nimalo prikriveno vezana za pronalaženje tih komada hardvera. Ovde nema priče kojom se sve zaogrće u pokrov nekakve dečije avanture. Astro bukvalno koristi „CPU Plaza“ deo mape kao hab iz koga ide u svetove koji su svi nazvani po komponentama konzole, prikuplja delove opreme za konzole i pronalazi po jednu od prethodne četiri Playstation konzole na kraju svakog sveta. Metafora ovde nije ni malo suptilna, gotovo da nije ni metafora, jelte, ali na kraju, ako ste u pravoj populacionoj kohorti i možda ste i odrasli uz Sonyjeve kućne produkte za igranje, Astrov put do Playstation 5 biva jedna prijatna, nostalgična avantura koja podseća na to da kolikogod gejming bio velika, kapitalom i užasnim izrabljivačkim praksama opterećena industrija, on nikada ne bi bio to što jeste da zaista nema malo duše. Gejming je, bez sumnje, i dalje domen kreativaca koje spredšit tabele i fokus grupe ne mogu da sasvim zamene i mada je Astro’s Playroom produkt kao nastao u hladnom srcu kompanijskog bordruma i rastao na slajdovima prezentacija, krčkajući se u kotlovima marketara sa obe strane Pacifika, on na kraju dana ipak ima dušu. To je samo naša tajna – nas par stotina miliona koji igramo konzolne igre i možda i dalje sa malecnim razlogom verujemo da smo deo jednog elitnog kulturnoumetničkog pokreta. Pa, neka nam je sa srećom deveta generacija kućnih kozola za igranje. U zdravlju da je potrošimo i spremimo se za jubilarnu desetu koja će nam valjda jednom doneti taj Half-Life 3.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-11-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 21 novembra, 2020 by mehmetkrljic

U nedelji u kojoj ne samo da smo izgubili još jednu visokopozicioniranu versku figuru u regionu već i poslednje tragove poverenja u institucije, makar imamo novi živi album Iron Maiden i novi EP Disfiguring the Goddess, pa onda još neka otkrića vredna vrištanja od sreće. Tako to ide u životu, malo gubimo, malo dobijamo. Metal!

I to blek. Prezir je bend iz Milvokija koji nema slučajno ime na milom nam, jelte, jeziku dedova, pošto u nemu peva jedan Luka Đorđević, naše, što se kaže, gore list. Drugi album Prezira, Depredation donosi izuzetno dobro produciran blek metal koji se rado i bez stida češe sa melodičnim death metalom, na obostrano, rekao bih uživanje. Ovo je vrlo tehnički zrela svirka ali su pesme i lepo napisane, sa distinktnim temama i zanimljivim aranžmanima i, a što je meni inajvažnije, solidnim tempom. Odličan album:

https://prezir.bandcamp.com/album/depredation

Potkraj prošle nedelje, dva mlada Rusa iz Republike Karelije, a pod imenom Hexen Blood izdala su debi album. Unholy Blessing uopšte nije tipično „ruska“ ploča, ovo je sirov, primitivan i prijatan, testerišući blek metal više po finskom receptu, što, kad malo pogledamo na mapu i nije neko iznenađenje. Meni ovo savršeno leži sa svojim agresivnim ali odmerenim pristupom:

https://hexenblood.bandcamp.com/releases

Londonski Disfago omotom svog živog albuma Disfago… Live! omažiraju dizajn omota Judas Priestovog duplog živog albuma Priest Live od pre trideset i kusur godina i to je odmah simpatično. A muzika je, oh, pa odlična. Disfago su ovo snimili uživo proletos i njihov blackened thrash metal zvuči jako dobro i zabavno u lajv kontekstu. Ovo je bend koji dobro spaja pank i metal u muzici koja ima komunikativnost iako je i prljava i ekstremna baš koliko treba, i mada produkcija ovog izdanja deluje dovoljno sirovo, zvuk je i dovoljno dobar da se sluša sa uživanjem i utone u kvalitetan metalni san:

https://disfago.bandcamp.com/album/disfago-live-unleashed-in-the-enfield

Dopadljiv blackened thrash metal od Francuza Archvile King na EP-ju Vile. Ovo je sve radio jedan čovek pa ima određene hermetičnosti i self-jelte-indulgentnosti primerene takvoj postavci ali je zapravo produkcijski solidno i sa nekoliko odličnih rifova. Ponekada me je vrlo lako zadovoljiti:

https://archvileking.bandcamp.com/album/vile

Poljaci Aryman imaju malo naporan zvuk za mene na svom trećem albumu, …i nienazwanych Dyjabłów, ali valja prhvatiti da je taj relativno nedinamičan zvuk gitara praktično standard za određenu poodvrstu blek metala i da nije do njih nego da je od mene. Aryman, zato, imaju dobre ideje i pamtljive teme pa je ovo ploča koju vredi trošiti čak i ako na prvi pogled deluje zamorni za uho. Dobra je:

Grci Sad imaju  gomilu izdanja za poslednjih petnaest godina i njihov sedmi album, Misty Breath of Ancient Forests dolazi nakon serije split-izdanja sa masom bendova, kao podsećanje da ova dva mladića itekako imaju svoj identitet i određeni, jelte, brend. Misty Breath of Ancient Forests je meni bolja ploča nego što sam iz imena očekivao. A očekivao sam pomalo dosadan, patetičan, atmosferični blek metal. Ovo je, srećom, dinamičnija i produbljenija muzika od pukog ređanja shoegaze harmonija preko programiranih bubnjeva iako, da budem iskren, sa trajanjem od 54 minuta i prvom pesmom od čak osam, Sad svakako ne brinu za to da li će nam dosaditi ili ne. I to je pošteno, ovo jeste prilično monotona muzika sa mnogo ponavljanja melodičnih tema i zahteva određeno raspoloženje – i raspooženost – na strani slušaoca. Mene je, valjda, pronašla u pravom trenutku:

Ko voli post-blek metal sa američke istočne obale, ovog će se tjedna obradovati novom albumu bruklinskih Tombs. Ovaj bend je početkom decenije uživao priličnu popularnost koja je na trenutak nadišla i granice metal geta, probijajući se u medije koji pričaju o generalnoj nezavisnoj muzici, utirući put za mnoge bendove koji sebe ne vide u tradicionalnim metal tropima ali usvajaju metalske tehnike i teme. Tombs sada imaju peti album, Under Sullen Skies i ovo je zapravo prilično dobro. Ne baš toliko eksperimentalno kako ja volim, ali svakako interesantno sklopljeno od malo šugejza, malo blek metala a malo i klasičnih metal fora (solaže pre svega) da zazvuči sveže i dopadne se različitim slušaocima. Ponešto se od toga meni ni malo ne dopada a album je podugačak sa svojih dvanaest pesama i oko sat vremena trajanja, ali Tombs svakako niko ne može da optuži za nedostatak ambicije ili igranje stalno na istu kartu. Vredi čuti:

https://tombscult.bandcamp.com/album/under-sullen-skies

King ov Wyrms je još jedan od milijuna jednočlanih blek metal bendova kakvi niču na svim meridijanima. Ovaj partikularni dolazi iz Tusona u Arizoni i debi album, Lord ov Thornes (primećujete orbazac?), iako ima sve očekivane karakteristike ovakve muzike (blagu self-indulgenciju, nedinamičan bubanj) zapravo mi je vrlo prijao. Michael Sanchez piše vrlo pristojan black-death metal sa povremeno odličnim rifovima i mada muzika na momente utone i zaturi se u tipičnom hromatskom muljanju gde kombinacija mašinskog blastbita i brzog pikinga skoro identičnih nota zvuči kao da slušate ventilator kako se okreće, pesme uglavnom odmah spasavaju stvar sa nekim dobrim, memorabilnim rifom, refrenom… momentom. Ovo čak nije uopšte rđavo producirano u odnosu na primitivnu estetiku koju vozi i moram da priznam da sam proveo prijatno vreme uz prvi album King ov Wyrms.

https://kingovwyrms.bandcamp.com/album/lord-ov-thornes

Finski jednočlani Odiosior se na Metal Archivesu vodi kao „eksperimentalni blek metal“ ali moram reći da na prvom albumu, Syvyyksistä nema da se čuje BAŠ mnogo eksperimenta, ali ima da se čuje mnogo kvalitetnog skandinavskog blek metala. A. Vexd aka Joni Saalamo piše atmosferične, prijatne pesme i ima odličnu produkciju, nudeći muziku koja je i melodična i žestoka, bez, da ja mogu da čujem, mnogo odlazaka iz nekih uobičajenih skandinavskih tropa, ali mu to uopšte i ne treba, ovo je autoritativno i uverljivo:

https://odiosior.bandcamp.com/album/syvyyksist

Još jednočlanosti stiže nam iz Vladivostoka u formi projekta Hvorost i njegovog EP-ja Hexagon. Dmitrij Fokin u ovom bendu kreira interesantan blek metal koji ima elemente folka i epike, ali uopšte ne podseća na tipične ruske interpretacije ovakvih modela. Ovo je sirovo, prilično svedeno i fokusirano na gruv koji proizvode zanimljivi rifovi i dobro pevanje (slušajte Metallic Hydrogen, recimo), a onda, kad se krene u klasičan pijanistički resital (Polar Vortex), to nije samo nekakva setna tema, već razigrana, kompleksna kompozicija. Kućna produkcija svemu ovome daje dozu autentičnosti koja mi se dopada, mada se nadam da će Fokin za naredna izdanja imati para za malo bolji studijski rad.

https://hvorost.bandcamp.com/album/hexagon

Tu je i novi EP italijanskog (jednočlanog?) sastava Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP Kulturkampf / Los Von Rom i zamišljen je kao dopuna albumu i njegova dva komada demonstriraju izuzetnu zrelost i kreativnu ambiciju benda, sa mnogo sjajnih ideja te ih preporučujem iz sve snage:

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/kulturkampf-los-von-rom

Za pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih post-blek metal strategija, sa i dalje dovoljnom dozom klasičlne, drugotalasne žestine da to meni zaprija i da poželim da ga zavrtim više puta. End of Mankind imaju tačno onaj osećaj da im muzika odaje utisak „ozbiljnosti“ i „zrelosti“, izbegavajući baš najtradicionalnije metal fore, a da istovremeno čuva metalsku oštrinu i energiju. Ovo je ploča sa dosta ideja i pametno odmerenim trajanjem, vredna overe i podrobnije analize:

https://endofmankind.bandcamp.com/album/ant-rieur-la-lumi-re

Moja jedina slabost – švedski blek metal – ove je nedelje uslužena JuTjub privjuom kompletnog debi albuma misterioznog trija Serpents koji izlazi tek naredne nedelje i zove se The Brimstone Clergy. Ovo je razarački, brz, utovarivački blek metal po oprobanom švedskom receptu takvih prethodnika kao što su Setherial ili Marduk, sa mračnim rifčinama i rafalnim blastbitovima. Ne kažem, naravno, da sav blek metal treba da zvuči ovako, ali u moru bendova koji preferiraju nežne, harmonične akorde i pevaju o tome kako im je teško u samoći, prelepo je povremeno čuti nešto ovako GNEVNO. Serpents imaju i odličan miks i mastering i generalno – kidaju:

https://serpents1.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy

Liturgy uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za svakoga, ali njegova kombinacija moderne kompozicije, filmske muzike i metala pali i radi za sve pare i na albumu Origin of the Alimonies. Otvarač, četiriipominutna The Separation of HAQQ from HAEL je briljantan manifest onog što ovaj bend radi sa svojim naizgled beznapornim putovanjem od minimalističke moderne kompozicije do progresivističkog saundtraka za nemi film sa violinama i harfama. Da bude jasno, ovaj album ima vrlo malo „klasičnog“ metala, i mnogo je bliži Charlesu Ivesu i Johnu Cageu nego, šta ja znam, Bathoryju, ali ovde nedvojbeno imamo spoj moderne kompozicije i BENDA koji svira ekstremni „pop“ zvuk pa je The Fall of SIHEYMN, recimo, sa svojim prelaskom od kejdžovsko-ajvsovskog kolaža u atonalnu ali metalsku koljačinu onoliko dobar koliko je meni potrebno da klimnem glavom sa odobravanjem i kažem da nemamo šta da se plašimo za nasleđe Johna Zorna dok je Hunt-Hendrixa i njegovih. Drugde (SIHEYMN’s Lament) imamo spoj low-key simfonijske kompozicije i prog roka i, pa, ovo je album prepun divnih iznenađenja i maštovitih kompozicija, produciran iznenađujuće uspelo i preporučljiv za svakog ko se ne trza kad se pomene avangarda. Izvrsno:

https://liturgy.bandcamp.com/album/origin-of-the-alimonies-2

E, idemo sad na stoner i srodne muzike. Ročesterski Tyranonaut na svom prvom albumu, Marble Eye nudi interesantan, pomalo lo-fi ali maštovit i zabavan pogled na doom metal. Bend kombinuje klasične doom elemente sa psihodeličnim stremljenjima, ali i sa malo naklona NWOBHM i speed metal strategijama i to nekako ispada sasvim konzistentno i prijatno za uho. Sabatovski vokali i dobar gruv su ovde u prvom planu pa iako se braća Greywitt ne mogu pohvaliti skupom produkcijom, ona je dovoljno dobra da iznese njihovu ambicioznu viziju u kojoj ima mesta i za pesme od 26 minuta. Intrigantno i nadahnuto:

https://tyranonaut.bandcamp.com/album/marble-eye

Rusi Neuropolis sviraju vrlo školski death doom na novom EP-ju, Golem. Ovo su četiri pesme mračnih i žalobnih raspoloženja, sporog tempa i demonskog vokala. Generalno, iako ovaj snimak ne donosi neke nove prodore u žanru, pesme su korektne i prijatne za slušanje, sa lepim tenzijama i razrešenjima. Malo me žulja previše „plastičan“ bubanj, ali preživi se i to:

https://neuropolis.bandcamp.com/album/golem

Dopao mi se debi album bruklinskih Lightmaker, koji se isto zove Lightmaker i nudi prefinjeni, spori, sanjivi zvuk koji je dobrim svojim delom doom metal ali se ne stidi i džezerskih harmonija i suptilnih psihodeličnih senzibiliteta. Lightmaker umeju da ispredu kvalitetan faziran rif i pesmu koja se na njemu bazira, no jednako umeju i da pogase distorzije i sviraju muziku koja je „suva“, oslobođena efekata i zbog toga zvuči prirodno, pa i intimno. Pevačica Jade se odlično uklapa u muziku sa svojim raskošnim, moćnim vokalom a mastering izdanja je radio James Plotkin i uradio ga sa puno pažnje i duše da se uhvati lepa dinamika koju ovaj bend ima. Odličan debi:

https://lightmaker.bandcamp.com/album/lightmaker

Ahhh, Grci, da ih nema, planeta bi bila siromašnija za mnogo dobrog stoner roka. 10 Code su iz Atine i njihov drugi album, Ride je nestašna, džilitava stonerska energija sa kvalitetnom produkcijom i oprobanim rokenrol etitjudom. Grci naprosto imaju jedan nivo koji se podrazumeva i Ride je ploča koja nema samo dobre rifove i dobre aranžmane i dobar miks, nego je i napravljena sa razumevanjem kako album treba da ima neku svoju priču, dinamiku i tempo. Lepo:

https://10code.bandcamp.com/album/ride

Big Oaf iz Atlante na svom istoimenom debi albumu valjaju moćan, težak sludge-stoner metal koji ume da bude težak za uho na ime svoje glasnoće, ali je i zavodljiv na ime dobrih rifova i generalno solidnog gruva. Ovo je dobro napisano i odsvirano sa puno vatre i energije pa su Big Oaf na veoma dobrom putu. Deset pesama i dosta dobrih, svežih ideja a da je osnovni gruv uvek tu i netaknut eksperimentisanjem. Preporuke:

https://bigoaf.bandcamp.com/releases

Francuzi Subterraen su samo za najizdržljivije jer je njihov debi album – prigodno nazvan Rotten Human Kingdom – kombinacija blackened sludge i doom metala, dakle, nešto najcrnje što može da se napravi pre nego što pređete Švarcšildov radijus i kolabirate u singularitet.* No, da se ne lažemo, meni je ovo sjajno. Ponavljanje istog rifa od dva tona petsto puta dok bubnjevi zakivaju a pevač se razapinje iznad okeana buke – to je kao da ste uzeli moje ime i od njega napravili album. Subterraen totalno razumeju kako se istovremeno može biti sasvim hermetičan a opet seksi** i mada je ovo ploča neslušljiva na mnogo načina, od pomenute hipnotičke monotonije, preko jako abrazivnog zvuka pa do užasnog masteringa, ona je slušljiva na onaj najvažniji način: iskrena je.

*Nota bene: moguće je da ja uopšte ne znam šta je Švarcšildov radijus

**Kako se, eto koincidencije, i prevodi moje ime na više svetskih jezika

https://subterraen.bandcamp.com/album/rotten-human-kingdom-blackened-sludge-doom-metal

Ulking su trio iz engleskih zabiti sa vrlo osvežavajućim pogledom na stoner metal. Njihov EP, sa dve pesme, I Know ima taj neki klasični doom prizvuk tragedije i fatalizma – naslovna pesma se zapravo zove I Know (That I’m Doomed) ali je svirka organska, prirodna, i vrlo prijatna. Druga pesma je zapravo akustična varijacija na prvu i zvuči vrlo spontano i ljudski. Lepo:

https://ulking.bandcamp.com/album/i-know-ep

Francuzi Sin su power-trio koji pošteno, ali sa osećajem, krlja na albumu Royal Rum Board Night. Bend sebe prevashodno označava kao desert-rock ekipu ali to je isuviše reduktivna etiketa za muziku koja je bogata, vitalna i nikako vezana za jedan žanr. Ovo je glasan, distorziran rok koji voli i progresivu i post rok, voli i dobre, bluzerske rifove (Pitch Black) ali i kompleksne, proggy strukture (Colours) i čuje se kako muzičari uživaju u onome što rade, gradeći atmosferu malim gestovima ali onda, kad se krlja, krljajući za sve pare. Pa onda idu interludiji kao što je What if… koja ima skoro postmodernu jump-cut strukturu a nju sledi dvanaestominutni multižanrovski Purpose, i tako, deset pesama, gomila svežih ideja i interesantan, prirodan miks. Vrlo dobra ploča:

https://sin-rennes.bandcamp.com/album/royal-rum-board-night

Danas nas izuzetno idu Francuzi pa evo i debi albuma sastava Spiralpark koji se zove isto kao i bend i nudi sedam pesama garažne psihodelije koja je, pa, odlična. Nije ovo preterano lo-fi, da se neko ne prepadne epiteta „garažna“, naprotiv, snimljeno je i miksovano vrlo solidno ali Spiralpark imaju taj neki relaksirani, „sve može“ pristup psihodeličnom roku koji ih ne vezuje predugo za iste forme i ideje. Utoliko, album je kvalitetno odsviran ali zaista raznovrstan i pun prijatnih iznenađenja. Nije metal, ali je glasno i odlično:

https://poutrasseaurecords.bandcamp.com/album/spiralpark

https://spiralpark.bandcamp.com/releases

Kada dolazite iz Teksasa, pa još i mesta koje se zove, bukvalno, „Telo Hristovo“, onda je prilično kul da ste bend nazvali Switchblade Jesus. Drugi album ovog trija, Death Hymns je kolekcija napaljenih sludge-stoner komada koji vole velike, na bluzu zasnovane ali nedvojbeno metalske rifove, jake ritmove i vokal koji urla iz sve snage. Ovo znači da je muzika Switchblade Jesus vrlo konfrontativna ali ekipa tu konfrontativnost balansira dobrim, zapaljivim temama i generalno prijemčivom svirkom. Mali problem albuma je miks i mastering, koji stvari čini glasnim bez toga da im da dovoljno dubine, ali ako to ignorišemo, Death Hymns je svakako album vredan pažnje:

https://switchbladejesus.bandcamp.com/album/death-hymns

Za najmračniju stranu doom metala, evo nam split albuma (bez naziva) australijskih Abscess Lord i kanadskih Encoffinate. Sedam je to pesama bombardovanja teškim rifovima, podzemnim vokalima i agresivnim, ama sporim bubnjevima koji zakucavaju slušaoca u tlo delimično i sirovišću i težinom same produkcije. Iako ni jedan bend death-doom zvuku ne donosi ništa novo, ovo je pristojno, mošerski i ima poneki lep rif:

https://seedofdoom.bandcamp.com/album/abscess-lord-encoffinate-split

No, Empress iz Australije su bend koji će biti prijemčiv mnogo širem slušateljskom krugu. Njihov drugi album, Wait ’Til Night je lepa kombinacija doom, gothic pa i shoegaze elemenata, sve napisano i odsvirano sa izuzetnom odmerenošću takod  se drame koje muzika kreira opervaze otmenošću i dostojanstvom i ne upadnu u klopku preterane patetike. Čime hoću da kažem da patetike ovde ima taman koliko treba. Pevačica Chloe Cox ima odličan gotski stil pevanja, ali čitav bend zvuči sjajno sa dobro odmerenom vizijom kako uzeti ono što valja od Sisters of Mercy i sličnih preteča a imati svoje JA. Ovo je atmosferično, slojevito i veoma lepo:

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/wait-til-night

https://empressempress.bandcamp.com/album/wait-til-night

Dopao mi se treći album finskog sastava Onségen Ensemble, nazvan prosto – Fear. Ovo je progresivni rok težeg zvuka, sa, dakle, jakim udaraljkama i distorziranom bas gitarom, tako da bude bliskiji stoner publici nego hipicima sa dairama i cvećem u kosi ali su kompozicije zapravo veoma prijatno širokog zahvata, sa ritualnim elementima i odlično iskorišćenim raznovrsnim instrumentarijem, od trube do napržene, psihodelične metalske gitare. Finci su ove godine proizveli nekoliko respektabilnih psihodeličnih albuma i Fear je, sa svojim muško-ženskim vokalima i inventivnih aranžiranjem svakako među njima:

https://onsegenensemble.bandcamp.com/album/fear

Za ljubitelje ’90s doom metala – poslastičica, tj. novi EP my Dying Bride. Macabre Cabaret ima tri pesme u skoro dvadesetdva minuta muzike, klasične crkvene orgulje, mnogo melanholije ali i težak, jak zvuk gde gitarčine, iako sviraju gotsku,  uplakanu muziku, polivaju moćnim slojevima nisko naštimovanog, distorziranog metala. Od ove vrste dooma nikada nisam ni tražio bogznašta drugo a da će My Dying Bride posle tri decenije rada biti u ovakko dobroj formi jeste pravo malo čudo.

Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa… ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže… Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa… interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth

Video igre: Quake: Arcane Dimensions

Posted in video igre with tags , , , , , , , on 17 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Ove godine sam, možda slučajno a možda i ne baš slučajno, igrao puno old school first person shooter igara. Pandemijske restrikcije, verovatno u paru sa mojim nagomilanim godinama su inspirisale povratak – makar, jelte, mentalni – u jedno nevinije doba kada se znalo ko nosi pantalone* a nošenje dvocevke svuda sa sobom je bio znak kućnog vaspitanja i dobrih manira.

*svi!

Srećom, ne samo da mi je pojavljivanje novih igara u starom ruhu i starih igara u novom ruhu (Doom Eternal, Ultrakill, Black Mesa, Microsoftovo postojano dovoženje novih Halo igara u Master Chief kolekciju na Steamu, pa i odlični Dukem Nukem 3D port za Switch) omogućilo da utažim nezdravu žeđ za boomer shooter iskustvima nego sam i našao način da se vratim svojoj zaista staroj ljubavi, id-ovom originalnom 3D šuteru iz 1996. godine, Quake, kroz instaliranje i igranje paketa mapa nastalih u divljini, Quake: Arcane Dimensions a koji stoji kao spomenik ne samo veličanstvenoj igri napravljenoj pre četvrt veka nego i posvećenosti moderske zajednice da od veličanstvenosti napravi nešto još veličanstvenije.

Hardkor PC igrači često kao jednu od prednosti svoje platforme ističu upravo postojanje mod-scene i mogućnost igranja igara sa instaliranim modovima koji ponekad menjaju određene elemente originalnog dizajna, ili dodaju nove, tako da su stvari udobnije, lepše, zanimljivije (počev od peglanja bagova i lepših tekstura, preko, recimo, omogućavanja da igrate Doom 3 tako da u isto vreme držite i pištolj i baterijsku lampu u rukama, takozvani Duct Tape Mod…), a ponekad kreiraju čitave nove mape i misije, pa i čitave nove igre (tzv. totalna konverzija gde se dodaju i potpuno novi grafički i zvučni aseti i u suštini kreira novi identitet – npr. Gunman Chronicles koji je nastao kao totalna konverzija originalnog Half-Life). Naravno, ja sa mojim hroničnim nedostatkom vremena (a ne radim NIŠTA! Barem ništa pametno.) vrlo retko posežem za modovima jer treba igrati stotine (i hiljade, da se ne lažemo) „normalnih“ igara koje već posedujem. No, s vremena na vreme sebe treba razmaziti.

Arcane Dimensions nije nov paket, ova je kolekcija mapa, spakovana sa lepim, fensi habom preko kojeg im se pristupa, bila veoma hvaljena diljem PC-gejming zajednice još 2017. godine kada su o njoj pisale i mejsntrim publikacije poput Rock, Paper, Shotgun ili PC Gamer, ali, kako već to kod mene ide, nešto mi zagolica radoznalost a onda dok sam se okrenuo prošle su tri godine. Da letos Joymasherov developer Danilo Dias nije po tviteru prikazivao kako pravi „Boomer PC“ sa sve Windowsom 98 (i slavnim desktopom sa Pumom) da na njemu igra Arcane Dimensions, možda bih ja i dalje kilavio i čekao da se svet još nekoliko puta okrene oko Sunca pre nego što zaigram ovu kolekciju. No, Diasov entuzijazam (i činjenica da je pokušavao da igru igra preko GLQuake porta originalne igre a koji nije dovoljno robustan da istera Arcane Dimensions, i da sam mogao da mu se nađem u nevolji, nudeći savet, toplu reč i lično iskustvo kad mu je bilo najpotrebnije) me je zarazio pa sam i sam krenuo u prelaženje jedne po jedne mape ovog izdašnog paketa. Doduše, ne pre nego što sam prvo odigrao čitav originalni Quake. Zašto, pobogu, pitate vi. Pa, svakako zato što nemam šta pametnije da radim sa svojim vremenom (pokušao sam, kunem se, da igram Star Wars Jedi: Fallen Order ali ta igra je Mass Effect Andromeda Star Wars igara i deganžirao sam je sa svog Playstation 4 čim se Doom Eternal: The Ancient Gods – Part One pojavio. Možda, možda mu pružim još jednu šansu na Playstation 5 ako vremena učitavanja budu drastično kraća i ako se budem osećao posebno mazohistički nekog vikenda), a i zato što sam želeo da ponovo iskusim Quake, ali na novoj tehnologiji.

Naime, otac i glavni autor u Arcane Dimensions projektu, odnosno autor najvećeg broja mapa i onog što te mape povezuje, Simon O’Callaghan aka Simon OC je pojasnio da je rad na mapi Forgotten Sepulcher, zajedno sa talentovanim švedskim maperom Henrikom Orestenom, iz koje je na kraju i nastao čitav Arcane Dimensions paket, zahtevao da se napravi ozbiljan skok u budućnost u odnosu na Quake tehnologiju iz devedesetih pa je napisao i čitav novi endžin, Quakespasm (evo najnovije verzije) prilagođen modernim, šezdesetčetvorobitnim sistemima i pun unapređenja koja se tiču osvetljenja, zvuka, onlajn infrastrukture i raznih drugih elemenata tehnologije. Originalni Quake je bio tehnološko čudo u svoje vreme i kako sam deo kampanje igrao koristeći samo originalnu tehnologiju, deo koristeći GLQuake a najveći deo koristeći Quakespasm, mogao sam da uporedim izgled i poboljšanja koja su daleko nadišla samo vizuelni nivo.

Neće biti neko preterano iznenađenje ako kažem da sam uživao igrajući originalni Quake, pogotovo sa unapređenim teksturama, osvetljenjem i čestičnom fizikom. Ova igra – i njen direktni nastavak, Quake II – je u dobroj meri i formirala moj ukus vezan za FPS žanr i mada je id Software svoj aktuelni „mojo“ definitivno pronašao u nastavcima svog kultnog, utemeljiteljskog serijala Doom, treba i ponavljati da u novim Doom igrama, pogotovo u Doom Eternal ima dosta Quake DNK, u toj zapravo meri da se povremeno malo i ljutnem kako je Doom danas ponovo veliko ime koje se izgovara sa strahopoštovanjem dok je Quake poluzaboravljeni IP sveden na free to play multiplayer-only arena-shooter Quake Champions koji je, mada izgleda dobro i deluje kao da prilično poštuje Quakeovo deathmatch nasleđe, već tri godine u early accessu i ne deluje kao da Bethesda i id imaju ideju kuda bi sa njim. Možda ovde Microsoftova akvizicija zapravo pomogne a možda, što mi, avaj deluje kao verovatnije, Quake Champions popije eutanaziju posred face…

Jedna stvar koju vredi ovde reći ma koliko možda delovala jeretički – iako nije kontroverzna za ogroman deo zajednice koja voli Quake – je da je Quake igra koja je kroz čitavu svoju istoriju patila od krize identiteta i da je to jedan od razloga što je Doom, sa srazmerno manje meandriranja u svojoj evoluciji, danas poznatiji i priznatiji. Quake je, čak i pre nego što je izašao već prolazio kroz proces reimaginacije svojih originalnih postavki: onako kako je John Carmack razvijao tehnologiju koja će igru terati u „pravom“ trodimenzionalnom okruženju (za razliku od Doomove kombinacije trodimenzionalnih mapa i dvodimenzionalnih likova) tako je i John Romero želeo da igra ne bude Doom, samo u 3D, već naslov koji će imati svoj distinktni ukus. Ima sad tu raznih apokrifnih i polupotvrđenih priča ali istorija se uglavnom slaže da je id Software, firma puna Dungeons and Dragons nerdova želela da Quake bude „srednjevekovna“ akciona igra oslonjena na borbu hladnim oružjem i sa više RPG elemenata od Dooma.

No, kako je razvoj igara u velikoj meri umetnost sužavanja vizije od onog što je željeno na ono što je (u okviru vremenskog i monetarnog budžeta) dostupno, tako je i Quake na kraju pogubio svoje RPG elemente, borba na blizinu zamenjena je oprobanim i pouzdanim pucanjem, a finalni senzibilitet bio je mešavina srednjevekovlja, lavkraftovštine i lo-tech naučne fantastike. To da je Romero otišao iz firme nedugo nakon izlaska igre je dodatno svedočanstvo o tenzijama koje su u id-u narastale tih godina (čitali ste Masters of Doom?) i, mada je Quake bio nedvojbeno uspešna igra, njegova prodaja nije bila na nivou haosa koji je napravio Doom, posebno Doom II. A opet, Quake je igra koja je utemeljila 3D igranje kao novu paradigmu na PC-ju, kreirala nekoliko i danas korišćenih konvencija (na primer mouselook koji čak ni u Quakeu nije uključen po definicji i morate ga „upaliti“ konzolnom komandom), ponudila novi standard za igranje preko interneta i generalno označila početak nove ere.

Danas je već neka vrsta mima to kako svaki put kada izađe (ili se samo najavi) nova Quake igra, nezanemarljiv deo Quake zajednice zaurla da TO nije ono što oni žele. Quake II je, recimo, potpuno ignorisao priču, kontinuitet i kontekst prvog Quakea i umesto srednjevekovno-lavkraftovsko-naučnofantastičnog melanža kreirao ful naučnofantastičnu akcionu ekstravagancu o svemirskom marincu koji učestvuje u neuspeloj (odbrambenoj) ofanzivi zemaljskih snaga na tuđinsku planetu Stroggos i tamo sa svoje dve ruke razmontirava neprijateljsku ratnu mašineriju. Igrači su kupovali Quake II, pogotovo zbog njegove inovativne dimenzije oslanjanja na hardversku 3D akceleraciju, i zbog adiktivnog multiplejera, ali su i gunđali da žele da se ponovo okušaju u borni protiv lavkraftovskih čudovišta. Onda je Quake III potpuno izbacio kampanju i ideju o kontinuitetu i doslednosti i bio multiplejer igra sa likovima iz raznih id-ovih igara i modova, šaren i urnebesan, pa je gomila igrača gunđala da izgleda kao da je pravljen za decu i da od Quake IV žele povratak na „ozbiljan“, militaristički izgled Quake II. Itd. itd. Quake IV nije bio sjajna igra mada jeste bio prvi direktan „nastavak“ u serijalu, vraćajući se svetu Quakea II, a Enemy Territory: Quake Wars, ako ćemo pošteno, nije ni bio Quake igra sem po imenu.

Kroz sve ove decenije, originalni Quake je zadržao posebno mesto u srcima dobrog dela hardkor zajednice o čemu svedoči i Arcane Dimensions a i ja ću posvedočiti da je prolazak kroz originalnu Quakeovu kampanju za mene bilo zbilja ugodno podsećanje na to da boomer shooter dizajn zapravo nikada nije bio prevaziđen, samo napušten zarad drugih interesovanja u dizajnu pucačina a koja su se pokazala možda kao komercijalno isplativija.

Da pojasnimo i to da se termin „boomer shooter“ polušaljivo koristi uglavnom za FPS igre devedesetih, kao i za moderne igre koje dele sa njima neke zajedničke karakteristike: „klasičan“ arsenal oružja koji podrazumeva klase poput „pištolj“, „sačmara“, „automat“, „teški mitraljez“, „bacač granata“, „raketni bacač“, distinktne klase neprijatelja, kompleksne mape lavirintskog dizajna sa potrebom pronalaženja ključeva da se prođe dalje, često oslanjanje na horor trope, ne samo u izgledu već i u dizajniranju susreta gde će neretko neka radnja što je igrač izvrši (recimo, uzimanje predmeta, otvaranje vrata) do tada bezbedno okruženje promeniti teleportovanjem neprijatelja iza njegovih leđa, otvaranjem tajnih komora iz kojih pokuljaju čudovišta, rastvaranjem patosa da upadne u lavu itd.

Može se reći da su boomer shooter igre krenule sa Doomom i, prolazeći vrhunce devedesetih (Heretic, Hexen, Duke Nukem, Blood, Shogo, Rise of the Triad, Shadow Warrior…)  obuhvatile i revolucionarne radove kakav je bio Half-Life , te da su ustupile mesto „modernom“ FPS dizajnu negde rano u novom milenijumu. Davida Szymanskog (kreatora neo-boomer shooter remek-dela Dusk) je neko pre neki dan na tviteru pitao da li Halo spada u boomer shooter kategoriju i Szymanski je ukazao da igra ima određene boomer shooter elemente, poglavito arsenal i neprijatelje ali da je dizajn nivoa sasvim drugačiji. I svakako, ovako amaterski bih rekao da je Halo bio prelazna forma a da je Medal of Honor: Allied Assault izašao godinu dana kasnije označio raskid sa boomer shooter dizajnom, napuštajući lavirintsku logiku nivoa, zaravnjujući arsenal, odričući se klasa nepreijatelja, skraćujući time to kill vrednosti, ukidajući klasične bosfajtove i kreirajući posebne set pisove umesto njih. Ovi, su FPS igre postale „kinematskije“ i u određenom smislu zrelije, ali jesu izgubile neke dimenzije svoje dubine, često se oslanjajući na set-pisove koji su nalik streljačkim galerijama i forsiraju premeštanje od zaklona do zaklona i nišanjenje tokom stacionarnih faza.

Naravno, talas novih boomer shootera (Amid Evil, Dusk, Ion Fury, Ultrakill, Prodeus…) došao je nakon nekoliko godina „prelaznih“ formi u vidu mase roguelike FPS naslova poput Tower of Guns, Mothergunship, Heavy Bullets, Paranautical Activity ili Ziggurat i trenutno plivamo u bogatoj old school ponudi.

A vraćanje originalnom Quakeu je dobrodošlo podsećanje zašto je ovaj model tako potentan i, evo, skoro četvrt veka kasnije. Quake je, bez obzira na svoje originalne ambicije, zapravo na kraju bio izuzetno dobra ekstrapolacija Dooma, uzimajući od njega lavirintsku strukturu mapa i još više je razvijajući zahvaljujući novoj tehnologiji koja je dopustila kreiranje „pravih“ trodimenzionalnih građevina (u Doomu, recimo, niste mogli da imate prostoriju direktno iznad postojeće), a zatim, koristeći slobodno kretanje po svim osama, napravila od ove igre superbrzu, superkinetičku borbenu ekstravagancu. Za razliku od Dooma i njegovih vernih klonova, Quake je imao skakanje, često i rado kretanje pod vodom, rušenje zidova, superbrze neprijatelje, kompleksniju fiziku projektila, rasturanje tela neprijatelja na krvave komadiće koji će se razleteti unaokolo kada postignete kritični pogodak…

Iako je Quake zapamćen kao izrazito „smeđa“ igra zahvaljujući svojoj kolornoj paleti (a što je preuzeo i nastavak), ovo je bila i izrazito uspela horor-akciona igra u kojoj će mačoidni senzibilitet „supervojnika“ biti stavljen u kontrast sa košmarnom menažerijom koju je Shub-Niggurath poveo sa sobom u invaziju Zemlje. Ne da je tu bilo neznamkakve konzistencije, igra pomalo shizoidno kombinuje vojnike u taktičkim pancirima, sa sačmarama i modernim kacigama, sa vojnicima koji nose srednjevekovne oklope, velike mačeve i pucaju širokim rafalima, sa letećim duhovima i ljudožderskim divovima koji nose motorne testere i bacače granata, zombijima koji igrača gađaju otkinutim delovima sopstvenih tela, krvožednim piranama, četvoronožnim, skakućućim Fiendovima i paukolikim Voreovima, ali snaga Quakea je pre svega u dizajnu samog igranja, u tome kako svaka klasa neprijatelja ima svoje ponašanje koje ćete naučiti i ugraditi njegovu eksploataciju usvoju taktiku. Quake – za razliku od šutera nove škole – vrlo insistira na tome da znate koje oružje je najpovoljnije za koju situaciju, na kretanju i pravilnom pozicioniranju u prostoru tako da kreirate sekvencu poteza koja će biti logična i omogućiti vam da u datom okruženju porazite date neprijatelje, a koje biste negde drugde porazili drugačije. Jedna od karakteristika šutera novije škole je to da sami prostori manje učestvuju u određivanju taktike u borbi jer neprijatelji padaju od mnogo manje metaka, a i kada učestvuju to ume da bude prevashodno na ime davanja zaklona i usporava borbu.

Quake, naravno, radi upravo suprotno i njegova borba je sumanuto brza, sa čestim menjanjem ravni na kojoj se borite, promenama oružja, potrebama da obraćate pažnju i na rizike samog okruženja (automatska oružja, vrata koja će vas povrediti zatvaranjem, moguća mesta sa kojih dolaze novi, skriveni neprijatelji…), ali i načinima da objektivno jače neprijatelje porazite mudro ih navlačeći u prostore koji poništavaju njihove prednosti. Recimo, džinovski Shambleri koji ispaljuju munje (jedino hitscan oružje u igri, kome i sami imate pristup) su noćna mora u prostorima gde imaju pravolinijsku „liniju vida“ do igrača i začas će vas razložiti na mesne prerađevine, ali ako ih navučete u krivudave hodnike i iza oštrih uglova, bacač granata ili stara dobra dvocevka će uglavnom fino odraditi posao.

Quake je u velikoj meri i definisao arsenal koji ćemo povezivati sa klasičnim boomer shooterima, nudeći „običnu“ sačmaru-pumparicu kao solidno rešenje za borbu na raznim distancama (kasnije igre u ovom žanru će povećati rasipanje sačme daleko preko onog što se događa u stvarnom svetu i time sačmaru kao oružje za bilo šta sem razinu beonjača učiniti nekorisnom), dvocecku (tj. super shotgun) kao oružje ogromnog DPS-a (pogotovo iz blizine), a koje, za razliku od bacača granata i raketnog bacača ne predstavlja dirtektan rizik za samog korisnika, nailgun i super nailgun kao klasične „mitraljeze“, te pomenute bacače eksplozivnih naprava kao rešenja za velike, teške neprijatelje ili grupe neprijatelja, ali uz potencijalno ogroman rizik po samog igrača.

Prolazak kroz Quakeovu kampanju je podsetio i na to da ovakve igre često umeju da igrača uspore svojim lavirintskim dizajnom gde su svi hodnici nalik jedni drugima i nakon što ste pobili sve neprijatelje na mapi možda ćete još pola sata tražiti vrata koja treba da otvorite, frustrirani lavirintskim dizajnom, ali mada ovo jeste rak-rana boomer shotera, sam Quake zapravo nema preveliki problem tog tipa. Mnoge – pa i znatno kasnije nastale – old school pucačine su daleko gore u kreiranju logičnog dizajna lavirinta gde njegova priroda nežno usmerava igrača ka rešenju. Quake nema opskurnih tajnih prolaza neophodnih za nastavak igranja niti nelogično skrivenih otvora na koje biste naleteli čistom srećom, a kada ih ima, ovo su opcione „tajne oblasti“ mapa koje nisu neophodne za prelazak.

Konačno, iznenadilo me je podsećanje da Quake zapravo ima vrlo malo bosfajtova, dajući nam jedan na kraju prve i jedan na kraju poslednje epizode. Za žanr, pogotovo u njegovoj old school varijanti, gde su bosfajtovi prirodna krešenda akcije, Quake je ovde veoma uzdržan, nudeći dva scenarija koji zahtevaju razmišljanje i snalažljivost radije nego sirovo pumpanje štete u džinovske, nepokretne neprijateljske modele. Štaviše, ni jedan od dva đavolska neprijatelja u ovim borbama ne može se zapravo poraziti pukim pucanjem.

Quake je, uprkos nedoslednom vizuelnom dizajnu i relativno maloj „popunjenosti“ svojih prostorija (koje nemaju nameštaj i imaju vrlo malo ornamentike, kao što su vitraži na nekim mapama) imao određenog duha, gde su se šaroliki neprijatelji uklapali uz srednjevekovni dizajn okruženja (šiljci, kamen, prljava, smeđa voda) i povremeno šokantno eksplicitne prizore kao što su raspeta tela na zodovima (od kojih neka još žive), ali i pre svega jedan jasan audio-vizuelni jezik konzistentan u pružanju najpotrebnije informacije igraču u delićima sekunde, nudeći vizuelni i zvučni pejsaž kojim se može navigirati bez „svesnog“ tumačenja onog što vidite i čujete. S obzirom da sam dosta kritikovao igru Black Mesa što napušta upravo ovaj element dizajna za svoju finalnu deonicu, drago mi je da je Quake u toj dimenziji više nego izdržao test vremena.

Quake: Arcane Dimensions preuzima ovaj jezik i mada ga proširuje, povremeno na raskalašne ali u suštini nepotrebne načine – uvodeći po nekoliko varijeteta istog neprijatelja sa vizuenim razlikama – on daje Quakeu dobrodošlo osveženje i osavremenjivanje a da istovremeno ne napušta njegove temeljne vrednosti.

Naravno, kako je Arcane Dimensions mod, jasno je da je u pitanju rad opsesivaca koji originalni materijal neizmerno obožavaju ali moram da priznam da sam bio izuzetno impresioniran kako je ovaj paket mapa ne samo visokog tehničkog kvaliteta već i kako te neke temeljne vrednosti originalnog Quakea sa velikim razumevanjem prenosi u nešto svežije tehnološko okruženje a onda ih sa poštovanjem ali smelo i autoritativno produbljuje.

Arcane Dimensions nije „gotov“ produkt i mada sa Simonovog sajta možete da svučete paket zapakovan u zip arhivu, on ne sadrži i Quakespasm (koji preporučujem da skinete odvojeno i koristite ga za igranje ovih mapa i, generalno, Quakea uopšte) a i sam Arcane Dimensions je i dalje moguće menjati i proširivati dodavanjem novih mapa u folder, od kojih su neke direktno pravljene za njega. Drugim rečima, Arcane Dimensions je sada prevashodno platforma, a koja i sama stoji na Quakeu koji se tretira kao platforma.

No, Arcane Dimensions ima neke vrlo distinktne karakteristike, i paket mapa koji stiže uz njega je svakako odabran da bude reprezentativan za generalnu filozofiju ovog moda.

Neke od njih su samo rimejkovi mapa iz originalnog Quakea – a što nije POSEBNO uzbudljivo jer zaobilazi ono što je kod Arcane Dimensions zapravo glavni program, nove, inventivne lavirinte – a jedna je rimejk prve mape iz originalnog Dooma, no ovo je, uz još par test-mapa, samo deo paketa koji ćete proći da vidite kako se Arcane Dimensions odnosi prema klasičnom materijalu. Glavni deo programa svakako će biti prolaženje novih, ekskluzivnih epizoda pravljenih sa puno ljubavi a koje, u onim najboljim slučajevima kojih ima barem 5-6, vidno nadilaze kvalitet i dubinu originalnog Quakea. Pominjani Danilo Dias je i sam rekao da deo zajednice smatra Arcane Dimensions „pravim“ Quake II, i ovo se bez sumnje vidi kada krenete da istražujete neke od kompleksnijih mapa.

Arcane Dimensions emulira strukturu orignalnog Quakea i time da su mape nazvane epizodama a možete im pristupiti po svom izboru iz centralnog haba – koji, zabavno, i sam ima neprijatelje i predmete – i mada nekog generalnog narativa ovde nema, svaka epizoda ima svoj rudimentarni narativni luk napravljen po pravilima klasične boomer shooter škole, sa postepenim upoznavanjem senzibiliteta i duha mesta na kome ste se našli, eskalacijom u vidu sve većih sukoba i traženja „pravog“ puta kroz mapu i, često, kulminacijom u vidu urnebesnog finalnog bosfajta ili set pisa.

Iako je Arcane Dimensions duboko uronjen u filozofiju stare škole, ovde se svakako vidi i ta pozitivna evolucija dizajna FPS i igara uopšte, sa briljantnim tempom i presretanjima igračevih očekivanja na najboljim od ovih mapa. Epizode u Arcane Dimensions su definitivno ljuti old school sa bizarnim lavirintskim dizajnom, neprebrojnim neprijateljima i bezbroj tajni. Forgotten Sepulcher – koji je poslužio kao predložak za ceo Arcane Dimensions – je nastao kao varijacija na klasičnu Necropolis mapu iz prve epizode originalnog Quakea, ali je do kraja eksplodirao u svim pravcima. Kao poređenje često se navodi da je Necropolis imao 65 neprijatelja i tri tajne, dok Forgotten Sepulcher ima skoro devedeset tajni i skoro trista čudovišta.

No, da je Forgotten Sepulcher – i sam Arcane Dimensions – samo „više“ originalnog Quakea to ne bi bilo naročito zadovoljavajuće. Utoliko sam impresioniraniji kako ove nove epizode pažljivo kreiraju svoju dinamiku i unutarnju logiku da se ostvari taj efekat preobilja – mnogo neprijatelja, urnebesne borbe u atraktivnim arenama – a da se do njega dođe jednim prirodnim korakom tako da se igrač oseća dorastao novim izazovima i da razume šta se od njega u svakom momentu očekuje.

Već u pogledu estetike, Arcane Dimensions je prirodna ekstrapolacija Quakea sa i dalje preovlađujućim „srednjevekovnim“ mizanscenom ali koji je sada bogatiji, lepši, sa predmetima u okruženju koji kreiraju uverljiviji osećaj „mesta“. Tu su knjige, stolovi, pijedestali, ambicioznije ukrašeni vitraži, tu su lusteri i drveni podovi, police sa knjigama i draperije. Naravno, nije sve ni ovde konzistentno pa neke epizode idu u drugu stranu, dajući igri naučnofantastični miris. Jedna od njih je uzbudljivi Crucial Error koji je, reklo bi se, dosta inpirisan idejama iz Quake II , ali šnjur odnosi Terror Fuma postavljena u futurističkoj stanici sa neprijateljima koji koriste hoverbordove i velikim autonomnim robotima kao pretećim, mirujućim prisustvom sve do finala kada se aktiviraju i moraju biti poraženi.

Najbolje priče ovde su vezane za epizode koje kreću skoro skromno, nudeći naizgled samo novi vizuelni identitet, da bi završile sa neočekivano kompleksnim mapama, neočekivano urnebesnim bosfajtovima i pričom kojom ćete gnjaviti unuke (ili mačke) kada ne budu imali kuda da pobegnu. Recimo, Bogbottom koja se iz relaksiranog početka gde gacate po močvari (i nalećete na miroljubivog ljudoždersog diva koji peca) izmeće u ludačku avanturu u ogromnom zamku gde ćete se susresti sa, iskreno apsurdnom količinom teških neprijatelja dok budete tražili ključeve i tajne prolaze, završavajući sve sukobom sa dva košmarna, veoma lavkraftovska monstruma kreirana posebno za Arcane Dimensions, a koji se pojavljuju i na nekoliko drugih mapa.

Ili Realm of Enceladus koji sa svojom arhitekturom od belog mermera i snežnim eksterijerima vidno odskače od tipično smeđeg Quake predloška a koji se, posle neverovatnih peripetija po palati i ispod nje, završava urnebesnim bosfajtom sa Ledenim Golemom. Per Aspera ad Inferi je mapa koja svojom osobenom arhitekturom i dekoracijama kao da priziva legendu što kaže da je originalni Quake trebalo da bude vizuelno utemeljen na actečkom nasleđu, a ovo je do kraja još jedna iznenađujuće kompleksna jurnjava kroz veliki zamak načičkan izvanredno maštovito postavljenim neprijateljima. Firetop Mountain sa svoje strane daje kratku ali dinamičnu mapu ludačke borbe u tamnicama koja na kraju eskalira bosfajtom u pećini ispod vulkana što Chtona, originalnog bossa sa kraja prve epizode Quakea smešta u mnogo zanimljivije dizajnirano okruženje.

Verovatno sam najimpresioniraniji bio mapama kao što su Leptis Magna, Obssessive Brick Disorder, The Place of Many Deaths i Necromancer’s Keep jer svaka od njih, bez obzira na razlike u dimenzijama uspeva da kreira neverovatno napetu „priču“ sa sumanutim količinama neprijatelja postavljenim u dobro promišljene arene a zatim da igrača od jedne do druge borbe vodi do finalnog krešenda. Leptis Magna ima taj osećaj napuštanja „normalne“ preteće arhitekture ispunjene neprijateljima i silazak u podzemlje gde čeka zastrašujući bos minotaurske fizionomije, dok Necromancer’s Keep igraču daje kuću prepunu sumanutih klopki i tajnih prolaza i finalni okršaj u biblioteci ispunjenoj neprijateljima svih vrsta.

Arcane Dimensions, kako rekosmo, daje ne samo količinski više neprijatelja (mnogo više) nego originalni Quake, već i više vrsta neprijatelja, i ovde ima povremeno nadahnutog dizajna. Džinovski paukovi su uvek siguran izbor, ali leteća sablast koja umesto bombi baca džinovske paukove? To je čist sadizam. Vore neprijatelji iz Quakea sa svojim nestašnim samonavođenim projektilima su i ovde izvrsno iskorišćeni (videti sjajne set pisove u Necromancer’s Keep i Per Aspera ad Inferi) ali neki od njih će i sami ispaljivati paukove umesto eksplozivnih zvezda. Sick.

Tu su onda divovske hodajuće statue, minotauri, pa teleportujući sveštenici koji izbacuju lobanjaste samosvesne projektile po uzoru na Lost Souls iz Dooma, pa oživljeni, leteći gargojli sa opnastim krilima i opasnim projektilima… jedno je sigurno, u Arcane Dimensions teško da može da vam bude dosadno, jer igra postiže isti intenzitet kao Doom Eternal, kreirajući borbene situacije sa desetinama neprijatelja na ekranu. Naravno, iako Quake, čak i ovako unapređen, nema istu dubinu koju ima borbeni sistem Doom Eternal, dobar deo taktike svodi se na pažljiv circle-strafing, korišćenje raketnog bacača i pažnju da njime samog sebe ne oduvate sa ovoga svijeta, ali beskrajno je zabavno to kako su Quakeovi algoritmi za ponašanje neprijatelja ovde još doterani da se iskoristi masa toplih tela na ekranu. Naime, činjenica da će se u id-ovim igrama čudovišta boriti između sebe ako ih pogodi zalutali neprijateljski projektil (uredno prisutno i u Doom Eternal) ovde je uračunata u dizajn susreta pa je za mnoge masovne borbe praktično imperativ da isprovocirate neprijatelje da pucaju jedni u druge i tako im odvlače pažnju sa protagoniste koji onda može da ih malo nesportski, ali legitimno, pobije dok se izmiče stotinama drugih projektila što lete u njegovom smeru.

Arcane Dimensions ima i blago unapređen arsenal, sa krvavom sekirom što može da raskomada protivnike (posebno korisno protiv zombi-vojnika koji će sve osim razlaganja na sastavne delove shvatiti samo kao kratku puš-pauzu da bi se vrlo brzo ponovo vratili u borbu, videti finalni okršaj u Nekromantovoj biblioteci), ali notabino, trećom sačmarom koja dopunjava kolekciju pušaka na najsimpatičniji način. Ovo monstruozno oružje koje ima TRI cevi i ispaljuje tri patrone sačme odjednom sa jedne strane municiju troši veoma brzo (ali zato imate i mogućnost nošenja čak 200 patrona na gomili) ali sa druge je neprocenjivo vredno u borbi protiv džinovskih kamenih statua, rojeva letećih neprijatelja i, generalno, svega što igra baca na vas.

Arcane Dimensions je, dakle, platforma koja Quake revitalizuje – posebno ako koristite Quakespasm kao endžin – i daje mu ne samo lepše osveteljenje, kvalitetan widescreen mod i više neprijatelja po kvadratnom metru, već koja, krucijalno, pokazuje kako je generacija amaterskih dizajnera mapa odškolovanih na boomer shooter klasici iz devedesetih stasala u zajednicu koja sa mnogo razumevanja i osećaja od igre stare više od četvrt veka pravi nešto što i u 2020. godini deluje nesumnjivo relevantno. Najbolje epizode Arcane Dimensions su vrhunski osmišljenje i vođene priče gde igrač nije samo pod uvećanim pritiskom veće mase neprijatelja nego je i na svakom koraku iznenađen, njegova očekivanja su predviđana i na njih je unapred odgovoreno dovitljivim dizajnom, lukavim klopkama i višeslojnim susretima sa grupama neprijatelja u maštovitim okruženjima. Iako većina mapa koje sam ovde igrao (i još uvek igram, ubacujući nove mape dostupne na raznim mestima po internetu) nije nova, i nastajala je oko polovine decenije, Arcane Dimensions u 2020. godini deluje kao najlogičniji moguć plesni partner vrhunskim naslovima kao što su Doom Eternal i Ultrakill. Da sve ovo dobijamo potpuno besplatno ako posedujemo originalni Quake (a koji je na Steamu bednih pet evra) je još jedno podsećanje na važnost PC-gejminga kao vučne sile u oblikovanju novih generacija developera što stoje na ramenima, jelte, divova, i kreiraju buduću istoriju. Igrajte, pre nego što Microsoft pomisli da bi i ovo trebalo da nam naplati.

Pročitani stripovi: Blue in Green

Posted in jazz, Stripovi with tags , , , , , , , , , , on 15 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. „Stripovi za odrasle“ je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i „odraslog“ nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.

Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo „večnim“ temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.

Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.

Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity’s Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity’s Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.

*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.

Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.

Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.

Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.

Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog „istoricističkog“ pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.

*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi

Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.

Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, „odrastao“ strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u „stvarnom“ i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.

*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor

Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se „imitiraju“ navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.

*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci

Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da  „značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli“. Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči „shizofrenik“ recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već „stvarno“ mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu „konačno“ značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.

Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.

Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.

Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.

*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača

Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao „krunu“, opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.

Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko „značenja“ i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije „slice of many lives“ narativ kao što je bio Grafity’s Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.

A kao i u Grafity’s Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-11-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 14 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Pa, može se reći da se strasti vezane za američke izbore i srpska epidemijska iskušenja ne smiruju. 2020. godina sigurno nije nameravala da je pamtimo po dobru. Makar su izašle nove videoigračke konzole prošle nedelje. A mi smo slušali metal:

Krenimo odmah sa blek metalom i ODMAH sa Rusima. Ove nedelje se Moskovljani Todestriebe vraćaju posle pola decenije, trećim albumom naslovljenim In the Vortex of Destructive Creations, a koji je kao da slušate juriš orka na Minas Tirit, samo da su orci naoružani mitraljezima i minobacačima. Todestriebe su iskusna ekipa i njihov satanistički, agresivno antihrišćanski blek metal nastupa striktno u tradiciji destruktivne brzine i oštrine ali uz sve zamislive suptilnosti u pesmama koje se kreću velikom brzinom ali i uz veliku eleganciju, sa pamtljivim melodijama, interesantnim harmonskim momentima, dinamičnim aranžmanskim rešenjima. Ovo je izvrstan album sa pažljivim sekvenciranjem pesama tako da se svaki upečatljivi, himnični momenat iskoristi pre nego što se bend vrati okrutnom zakivanju, produciran pažljivo i raznovrstan a u okviru jedne jasne, dosledne vizije. Remek delo:

https://obscurantvisions.bandcamp.com/album/todestriebe-in-the-vortex-of-destructive-creations

Mađarski Thy Catafalque je bio intrigantan na albumu Geometria, pre par godina, a za novi rad, EP pod nazivom Zápor, Tamás Kátai se opet okružio interesantnim muzičarima koji su realizovali njegovu poširoku viziju melodičnog, eklektičnog blek metala. Ovo je i dalje futuristička muzika sa jasnim elementima progresivnog roka ali i elektronske plesne i pop-muzike (Neath Waters, recimo), pa i elektronskog ambijenta (Kék ég karaván). Producirano vrlo dobro i uverljivo metalski kada se actually svira metal, ovo je pola sata zanimljive multižanrovske muzike koje treba čuti:

https://thycatafalque.bandcamp.com/album/z-por-ep

The Devouring Void je jednočlani black/ death metal bend iz Portugalije i na EP-ju Dyscrasia ovaj čovek, Nuno Verdades, zajedno sa pevačem Jeremyjem Myslinskim nudi tri atmosferične ali VEOMA heavy pesme. Ovo nije blek metal prozračnih akorda već debelih, teških gitara i nepraštajućeg bubnjarskog premlaćivanja, sa atmosferom napetosti i pretnje, a pesme, iako ni jedna kraća od sedam minuta su odlično spravljene i drže pažnju. Vrlo lepo:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/dyscrasia

Uvek mi je simpatično kad bendovi za naslovnu stranu albuma uzmu Brojgelov „Trijumf smrti“ jer je ta slika u moj život ušla kao omot Sabatovih najvećih hitova, pa je automatski vezujem za dobar metal. Stormcrow su italijanski blek metal bend čiji je demo Hell on Earth snimljen još 2000. godine ali sada dobija svoje digitalno izdanje sa sve Brojgelom. Ne bih se ovim bavio da nije u pitanju supersimpatičan, divljački blek metal stare škole koji brutalno testeriše i osvaja jednostavnošću ali ne i diletantskim sviranjem. Ovaj demo ima energiju, spontanost, vrištanje i rifove za izvoz, meni dovoljno:

https://stormcrowblackmetal.bandcamp.com/album/hell-on-earth-2

Dve lepe pesme modernog, masnog, dobro snimljenog black metala imamo na singlu Find Your Way to Die australijskih Cynaet. Ovo je, za prvi snimak, vrlo profi producirano i kvalitetno napisano i ima, za blek metal u 2020. godini čak i malo nekarakterističnu tvrdoću. Meni odlično:

https://cinayet.bandcamp.com/album/find-your-way-to-die

Mitochondrial Sun, pomalo avangardni solo projekat gitariste Niklasa Sundina koga znate iz Dark Tranquilitu ima drugi album i Sju Pulsarer u priličnoj meri ispunjava svoje obećanje isporučivanja kinematskih zvučnih pejsaža. Ovo je instrumentalna, sinemaskopska muzika sa vrlo malo dinamike, sva u snolikim akordima i melodičnim temama koje se ponavljaju i sudaraju iznad matrice brzih, nabijajućih udaraljki. Sju Pulsarer je svakako prijatan album ali ne treba od njega očekivati ikakva radikalna iznenađenja, pesme uglavnom koriste isti tempo, iste harmonske opsege i to da Sundin na momente izađe sa ponekom upečatljivijom temom uglavnom proleti neprimetno pre nego što se vratimo na redovni program. No, verujem da on tako i želi i poštujem, ovo je vrlo prijatan album za kontemplaciju i relaksaciju:

https://mitochondrialsun.bandcamp.com/album/sju-pulsarer

Stormkeep su novi bend sastavljen od članova renomiranih death metalaca Blood Incantation i vestern-blek metalaca Wayfarer. Interesantan spoj, pa debi album Galdrum, očekivano, ima osoben zvuk i stil. Ovo je melodičan, pomalo srednjevekovni blek metal sa četiri dugačke pesme koje lepo spajaju epsku atmosferu sa kvalitetnom svirkom i dobrim aranžmanima. Album izlazi tek naredne nedelje pa se za sada čuje samo na JuTjubu, ali vredi ga provrteti:

Njemački duo Bestialis je deset godina unazad radio i za sada ima da se pohvali samo EP-jem pod nazivom Ritus koji je izašao juče. Ali, sa druge strane, ovo je vrlo solidno. Bestialis vole melodičnost i jedan čist, zdrav, prilično prirodan zvuk što je dobra kombinacija. Ovo nije sirovi, garažni testeraški blek metal, ali nije ni atmosferični blek metal potpoljen u jeku i zaglađen nedinamičnim masteringom, već prilično razgovetna i prijatna kolekcija lepih rifova snimljena kvalitetno i producirana sa pažnjom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ritus

https://bestialis.bandcamp.com/releases

Finci Heksearven su supersimatični na prvom demo snimku, Demo 2020 koji donosi tri pesme distorziranog folka sa blek metal vokalima. Bend nije izmislio ovakav izraz ali ga uspelo odrađuje sa pristojnom svirkom i dobrom prdukcijom, dajući skandinavskim narodnjacima jednu žestoku, metalsku oštricu a da se ne gubi imanentni šarm njihove melodičnosti. Žena (pretpostavljam) koja peva glavni vokal, Aasatar, veoma izgara na poslu i to cenim, jer njeno režanje uz sintetičke harfe i frule, preko nabrijanih gitara svemu daje jednu užurbanost koja odlično leži ovim pesmama:

https://heksearven.bandcamp.com/album/demo-2020

Saturnine sa Floride su prošle godine u saobraćajnoj nesreći izgubili gitaristu Davida Ridenoura koji je bio i predvodnik benda, pa je album, SHIELD THE LIGHT IN A VEIL OF DARKNESS, njihov drugi, objavljen sada posthumno, pretpostaviću i poslednji. Greota u svakom slučaju a partikularno i jer je ovo zanimljiv apokaliptični blek metal sa lepom doom komponentom. Bend je odličan i kada svira sporo i kada svira brzo sa jednom atmosferom kraja sveta i urgentnošću koja pali vatru, a ovo je i jedna od retkih prilika da prekomprimovan mastering odgovara muzici:

https://saturnine2.bandcamp.com/album/shield-the-light-in-a-veil-of-darkness

Nemački Ethereal Terrorblast su projekat koji za sebe tvrdi da sve improvizuje pa je tako i novi album (od pet pesama), Geheime Geschichten aus dem Graben navodno improvizovan. Što zvuči sasvim neverodostojno s obzirom da je, lo fi kvalitet zvuka na stranu, ovo očigledno vežbano i dogovoreno. Ali hajde, ima šarma u ovom abrazivnom, nedisciplinovanom zvuku:

https://etherealterrorblast.bandcamp.com/album/geheime-geschichten-aus-dem-graben

Finski duo Ymir je, u skladu sa svojim moćnim imenom izbacio odličan debi abum koji se isto zove Ymir. Bend postoji još od 1998. godine ali ako je ikada bilo opravdano što se čekalo dvadeset godina da se objavi prvenac, ovo je taj slučaj. Ne da je Ymir sad neki drugi dolazak, er, Ymira među Srbe, ali ovo je odličan, kvalitetan skandinavski blek metal sa pravilnim odnosom žestine i melodije, prelepom atmosferom leda i smrti i uzbudljivim, himničnim pesmama. Šest pesama, šesta brzina i puno kvalitetnog metala:

https://ymirblackmetal.bandcamp.com/album/ymir

Hajdemo dalje na stoner, doom, psihodeliju i sve drugo što vole mladi a partikularno stariji: Šveđani Astraal svoj istoimeni debi album najavljuju za Februar 2021. godine ali se cela stvar već sada može slušati na Bandcampu i, pa, simpatično je to. Ovo je, teoretski, stoner rok ali sa zapravo popriličnom količinom klasičnog heavy metal zvuka i filozofije u svojoj DNK. Glasan zvuk i nizak štim ne zaklanjaju činjenicu da se ovde čuje mnogo elemenata kako američkog heavy rocka iz osamdesetih, tako i NWOBHM stremljenja iz iste decenije. Naravno, kada bend uđe u klasičan stoner gruv (Man of Nothing, recimo), to je vrlo udobna sabatovska proslava rifa i ritualnog roka. Ozium records koji ovo izdaju imaju veoma dobru ponudu i ovo je album koji obećava prilično zabave za svakog ko voli teški rok.

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/astraal-2

Tomorr su nominalno iz Italije ali je već sa omota istoimenog albuma jasno da su u pitanju etnički Albanci. Ova ekipa svira nešto što naziva „ruralnim doomom“ oslanjajući se na tradicionalne albanske folk motive i mešajući ritualne ritmove sa grubim, spontanim doom zvukom. Snimljeno i miksovano dosta sirovo, ovo je svejedno interesantno i vredno pažnje:

https://tomorr.bandcamp.com/releases

Novi King Weed je pred nama i kako sam već više puta navodio, ovi francuski instrumentalni stoner-rokeri vole da svojim albumima daju sasvim bukvalna imena, pa se tako ovaj novi, njihovo već osmo izdanje ove godine, zove King Weed Colllection Part II. Ako ste do sada slušali ovaj bluzirani, džemerski stoner metal bend, znate već šta vas čeka, osim što ga ovde dobijamo više. Sa petneast pesama i skoro stopet minuta muzike, ova kolekcija snimaka sa raznih izdanja i sa vrlo različitim miksevima je idealna za dugačke seanse meditacije ili drogiranja a King Weed još jednom uspešno dokazuju da osećaj za muziku i razumevanje žanrovskih tropa mogu da daju bolje rezultate od isforsiranog inoviranja i eksperimentisanja:

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-collection-part-ii

Sun Crow su iz Sijetla i njihov teški stoner metal je pod očiglednim uticajem Black Sabbath ali sa manje bluza a više nekakvih „modernijih“ industrial elemenata. Sve je to, da ne bude zabune, vrlo gruvi i prijatno, ali bend definitivno ne ide na „organski“/ garažni zvuk već na disciplinovaniji, progresivniji stil u kome se čuju Godflesh ili Ministry iz devedesetih i slično. To ne smeta, naprotiv i Quest for Oblivion, prvi album benda je jedno otresito parče hipnotičkog, sporog metala koje u deset pesama gura oko 65 minuta muzike, ali mu to lepo stoji. Ovo je muzika koja ide sporo, elegantno i uživa u svojoj težini.

https://suncrow.bandcamp.com/album/quest-for-oblivion

Zagrepčani Lord Drunkalot sviraju dopadljiv stoner/ doom na debi albumu Heads & Spirits. Ovo je vrlo žanrovski dosledno sa sporim, elegantnim tempom i velikim, faziranim rifovima, ali gitarista Ganjalf the Green ima jedan osoban, ličan stil i vrlo je lepo da preko njegovih psihodeličnih solaža nije nasnimljena ritam gitara jer to muzici daje zanimljivu dinamiku. Isti čovek je zadužen i za vokale koji su opet na momente iznenađujuće dobri i raznovrsni i Lord Drunkalot se time, ali i solidnim songrajtingom svakako izdvajaju od gomile stoner-kolega na svetskoj sceni.

https://lorddrunkalot.bandcamp.com/album/heads-spirits

Slično, dakle, dosta klasično, zvuče i francuzi Deep Space Mask. Njihov album, pretpostaviću prvi, Songs from the Dark Light je za možda malu nijansu izbluziraniji i bliži radio-friendly verziji stonera sa malo grunge elemenata ali ovo je svakako teški, glasni, nisko naštimovani rokenrol koji će se dopasti svakome ko ovakvoj muzici teži. Deep Space Mask imaju snažan, mada možda malčice nedinamičan zvuk ali i pesmu koja se zove Sabbath, što treba ceniti. Lep program u svakom slučaju.

https://deepspacemask.bandcamp.com/album/songs-from-the-dark-light

Evo su nam opet u goste došli i kosmonaut iz Ohaja, sa svojim već šestim albumom za malo više od godinu dana. Jebiga, neko se radi a neko – radi. Tales from the Cosmic Highway Volume One je još jedan solidan opus kvalitetno odsviranog i snimljenog stoner metala, sa vrlo lepo pogođenim odnosom bluza, psihodelije i dooma u kompozicijama i produkcijom koja uspeva da bude glasna i snažna a da ne optereti slušni aparat. Zapanjujuće za bend sa toliko izdanja u tako malo vremena, kosmonaut su puni dobrih ideja i ovo je album koji preporučujem sa apetitom:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/tales-from-the-cosmic-highway-volume-one

Finci Dö valjaju vrlo prijatan doom metal na svom novom EP-ju, Black Hole Mass. Ovo je baš onako momački fazirano i psihodelično sa jednim finim okultno-satanskim-grindhouse prizvukom. Bend sam kaže da im je ovo najteža i najagresivnija ploča ali ovakav zvuk im savakako leži. Veliki rifovi, krešteći vokali pa onda i melodični refreni, sve poplavljeno cunamijem fuzza – to je pravi recept za opuštanje i užitak. Tri pesme, mnogo radosti:

https://doofficial666.bandcamp.com/album/black-hole-mass

Švedsko-norveški Enigma Experience imaju definitivno previše grunge elemenata za moj ukus na debi albumu Question Mark, ali kada se krlja onda se pošteno krlja sa jakim fuzzom i teškim bubnjevima. Ovo je projekat Niklasa Källgrena iz Truckfighters i u pitanju je slična muzika i veoma dobro produciran album. Enigma Experience me svakako intrigiraju dobrim songrajtingom i aranžmanima koji spajaju spontanost u izvedbi sa vrlo dirigovanim kompozicijama. Vredi poslušati:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/question-mark

Isti izdavač, švedski Fuzzoramarecords izdao je i novi album austrijskih Witchrider i mada je i Electrical Storm za nijansu suviše „komercijalan“ za moje uši, ovo je svakako dobar, odlično produciran fuzz rock sa kul rokerskim etitjudom i lepim rifovima. Zvuk gitare je ovde moram da kažem, toliko dobar da ga je milina slušati i skoro da nije bitno šta bend svira. Ali naravno da je ipak bitno i ovo je ploča sa jedanaest pesama koje će se dopasti svakome ko voli taj neki „televizijski“ rok što se danas vrti.

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/electrical-storm

Šveđani Aztakea su EKSTREMNO teški na debi albumu, The Crawling Chaos. Ovo je doom/ sludge zvuk napucan do eksplozije gde distorzirana basčina gazi sve ispred sebe, čak i pre nego što čujete preteške gitare i bubnjeve sve deformisane od glasnoće. Bend sve nekako drži na okupu, ne dopuštajući muzici da nestane ispod ekstremnog zvuka a pesme su lepe, spore, pomalo sjetne i pomalo epske, pomalo zle, baš kako čika Meho voli. Odlična ploča iako me od nje bole uši:

https://aztakea.bandcamp.com/album/the-crawling-chaos

Jedan od najboljih doom albuma poslednjih par meseci ponudili su Kanađani Völur. Death Cult, njihov treći album nam ovo troje mladih, lepih ljudi predstavlja u vrlo sazreloj formi gde se elementi folka, kamerne muzike i jazza udobno smeštaju uz propisno teški i spori doom metal, tako da se violina, viola, kontrabas i klavir odlično uklapaju uz moćne bubnjeve dok ne zaboravite da ovaj bend u postavi uopšte nema gitaru i da sva težina koju čujete potiče od klasičnih, ali ne i klasično odsviranih i snimljenih instrumenata. No, zvuk je važan, ali je jednako važno da Völur pišu kvalitetne pesme koje ne zapostavljaju ni jedan facet njihovog amalgama stilova, izvrsno kombinujući doom metal stileme (vrišteći vokal, hromatske teme) sa folk harmonijama, višeglasnim melodičnim pevanjem, ritualnim momentima, jazz improvizacijama… Da je ovo pritom i snimljeno vrlo lepo ne bi li se sve čulo (mada je moglo da bude MALO manje glasno u masteringu) je pravo čudo. Obavezno:

https://volur.bandcamp.com/album/death-cult

Ubrzajmo sad! Norvežani Beaten to Death su pre dve godine imali izvanredan album pomalo eksperimentalnog grindcorea, Agronomicon, a  Laat maar, deel een: ik verhuis naar Mastbos je, ako dobro čitam njihova kriptična objašnjenja, EP sa četiri pesme koji su izdali fizički ranije ove godine a sada nam donose i daunloud izdanje. I dobro je da ga donose jer ovo je (ponovo) fantastičan grindcore sa inventivnim korišćenjem melodija da se nafarba sva ta agresija, i pametnim aranžiranjem koje odlično nosi pesme od po dva minuta. Miks digitalnog izdanja je veoma grub, sa glasnim, bučnim masteringom, pa ga treba izdržati ali ovo je, da bude jasno, urađeno namerno i uklapa se uz estetiku same muzike. Izvanredno:

https://beatentodeath.bandcamp.com/album/laat-maar-deel-een-ik-verhuis-naar-mastbos

Ako su beaten to Death grindcore zagledan u budućnost onda su losanđeleski Time of Chaos katalog njegovih ranih estetskih ideja i tehnika. Eponimni album (EP?) sa sedam pesama donosi štrokav, mračan ali disciplinovan crustgrind koji se ne zamara nekakvim naprednim harmonskim teorijama i matematičkim ritmovima nego, prosto, kao što su i naši preci radili, uzima Discharge, Master, šta ja znam, Repulsion, sve ubacuje u blender i izlazi muzika kakvu su pre četvrt veka pravili Carcass Grinder ili Rot. Meni je to, naravno, drago srcu a Time of Chaos, iako rade u vrlo svedenom formalnom okviru, nisu diletanti i ovde nema krša i ispadanja:

https://timeofchaos.bandcamp.com/album/self-titled

Nothing Sacred su australijski thrash metal bend koji je svoj poslednji (i jedini) album, snimio još 1988. godine. Što se kaže, njihov poslednji prijatelj umro je još krajem prošlog veka. Ali bend se ne da i evo novog singla, First World Problems koji je, pa, zabavan. Tri su ovo pesme gruverskog thrasha koji ima malo te neke starinske, rokerske estetike, ali je nabijen modernom energijom i produciran sa ukusom. Zanimljivo je ovo i pisano, solaže u Oracle su, recimo izvrsne, a bend ima osećaj za kreiranje tenzije i ovo je, sve u svemu, prijatno iznenađenje:

https://nothingsacredau.bandcamp.com/album/first-world-problems

The Steven Seagal Project nije novi muzički bend omiljenog glumca/ aikidoke/ muzičara/ opsenara već trio iz Venecuele koji svira nekakav gruverski thrash metal na demo snimku Sobrevivir. Ovo su tri bučne, energične pesme sa odličnim pevanjem na španskom, razigranom ritam sekcijom i nekim zaista dobrim gitarskim idejama. Sreću (samo malo) kvari činjenica da je ovo, reklo bi se, snimano na bar tri različita mesta pa svaka pesma ima vidno drugačiji zvuk i miks, ali bendu se ne može poreći energija, eksplozivnost, jedna seksi dimenzija koja meni jako prija:

https://fnproductions.bandcamp.com/album/sobrevivir-demo

Split Zone je naziv split EP-ja dva italijanska benda, Kill The Slow i Manomorta i onako kako dizajn omota omažira DRI-jev klasični Thrash Zone, tako i ova dva benda prže brz i energičan thrashcore po uzoru na osamdeste. Ima ovde DRI-ja, ali ni jedan od ova dva benda nije klon i oba pružaju osoben i autentičan thrash sa eksplozivnom energijom i uverljivim besom. Žena koja peva u Manomorta, Giulietta  je, takođe, sjajna. Super:

https://cbcunited.bandcamp.com/album/split-zone

Melbunški Harlott na četvrtom albumu, Detritus of the Final Age nude veoma zreo, čak i malko progresivan thrash metal koji meni veoma prija. Ovo je kao neka poznija faza Kreatora, ako već treba da se gađamo poređenjima, ali nije kopija već više dolazak do iste teritorije sopstvenim razvojem i evolucijom. Što znači da Harlott čukaju žestoko i brzo ali da se i izuzetno trude oko aranžmana koji su ambiciozni bez gubljenja u kompleksnosti. Dakle, ovo jeste kompleksno ali pesme ne gube taj neki zamajac žestine i brzine i bend nema problem da ih spakuje čak deset komada na ploču. Album će i najnevernije Tome kupiti zatvarajući se obradom Cannibal Corpsea i thrash verzija The Time to Kill is Now je naprosto ODLIČNA. Mastering glasan, preglasan ali ovo ne uspeva da pokvari muziku i dobar miks:

https://harlottmetal.bandcamp.com/album/detritus-of-the-final-age

Još vrlo solidnog thrasha stiuže nam iz Švedske. Warfect na svom četvrtom albumu, Spectre of Devastation u svoj brzi thrash metal ubrizgavaju malčice deaththrash i black elemenata za jednu disciplinovanu, dobro podmazanu svirku koja se kreće velikom brzinom ali ima i odličnu atmosferu. Ja sam čovek koji se odmah primi kada čuje dobre, trešerske rifove preko ovako brzih bubnjeva ali Warfect, srećom, imaju i dovoljno osećaja da variraju dinamiku i pišu raznolike pesme da ovo ne bude dosadno:

https://warfect.bandcamp.com/album/spectre-of-devastation

Narkan su iz Čilea i njihov drugi album, Infestación, dolazeći trinaest godina posle prvenca, a izašao u Oktobru – sada sa digitalnim izdanjem – je vrlo autoritativna deathgrind ponuda brzog tempa i pržećih rifova. Narkan nisu filozofi i atmosferičari već pošteni ljudi i radnici, koji sviraju velikom brzinom, imaju izvrsne gitarske teme (slušajte Sealed in a Coffin!!!!) i mada nemaju najskuplju produkciju na svetu, njihov miks je makar čist i prenosi najveći deo energije koju bend proizvodi. Ovo je muzika oznojenih čela i promuklih grla, zaljubljena u brzinu i osvojila mi je srce skoro bez imalo truda:

https://narkan.bandcamp.com/album/infestacion

Guillatine iz Long Biča u Kaliforniji na prvoj pesmi maltene direktno citiraju klasični Cannibal Corpse i to je dobro jer odmah znamo da imamo posla sa old school death metalom koji je sirov, težak i nestašan. Beheaded je novi EP ovog benda i ovih sedam pesama (iz nekog razloga Metal Archives navodi samo četiri pa pretpostavljam da ih je toliko na fizičkom izdanju koje stiže u Decembru, a da su poslednje tri pesme, nekakav neobjavljeni demo, ovde dodat kao bonus) su veoma zabavne, sa jednom grubom, snažnom, prebijačkom izvedbom i baziranjem na velikim, atmosferičnim rifovima i gitarskim ukrasima. Čuju se ovde pored Cannibal Corpse (slušajte vokal!) i drugi bendovi koji su devedesetih harali death metal andergraundom pa ako volite Incantation, rani Convulse, Bolt Thrower, Baphomet itd. Guillatine bez ostatka zavređuju pažnju. Meni je, uz izvrstan zvuk na prve četiri pesme, ovo izdanje odlično:

https://guillatinewcdm.bandcamp.com/album/beheaded

Weeping iz Nju Džersija imaju prvi demo, I Don’t Hear the Angels Calling i ovo je meni odličan, onako, prljav, starinski ali kvalitetan i ne zastareo death metal. Ima u muzici Weepinga dosta te neke hardcore usredsređenosti, pa iako su gitare dobre i maštovite, aranžmani su usredsređeni na to da se ide napred, brzo i dinamično, bez gnjavaže i dobijanja u vremenu. Otud i pesme traju manje od dva minuta (jedna kraća i od minut) i bend me je ovim demom apsolutno kupio. Nadam se prvom albumu uskoro:

https://weepingdeath.bandcamp.com/album/i-dont-hear-the-angels-calling

„Pravi“ hardcore dobijamo na prvom izdanju benda Plague Thirteen koje se zove isto kao i bend i ima šest pesama pa je to kao nekakav minialbum. Plague Thirteen treskaju dobar neo-crust kako to njihov izdavač taguje na Bandcampu, venčavajući tvrde i teške D-beat ritmove sa rifovima koji pored prženja umeju da idu i u malčice emotivnije vode. Lepo to ide mada su pesme prilično dugačke s obzirom na jednostavnu formulu, ali bend dobro svira i lepo se snimio:

https://shoverec.bandcamp.com/album/s-t-7

I Lunar Blood iz Nju Džersija su nekakav hardcore, mada oni sebi kače death metal etiketu. Da se nađemo na pola puta reći ćemo da Demo 2020 nudi dve pesme D-Beata koji se transformiše u black i death metal snagom volje i da to zvuči odlično. Ovo je teška, mučna ali seksi i zavodljiva muzika dobrih rifova, paklenog vokala i visokog tempa. Plus, ovo je demo a producirano je jedno 666% bolje od većine blek metal albuma koje sam čuo ove nedelje sa ubedljivom aproksimacijom švedske death metal težine:

https://lunarblood.bandcamp.com/album/demo-2020

Još pravog hardkora dobijamo na albumu Severing The Hands Of Manipulation And Hate sastava Lie Still. Ova oklendska ekipa vidno voli brzi hardcore thrash iz osamdesetih i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death Productions pominje Cryptic Slaughter, Attitude Adjustment ali i Minor Threat. Sve su to sasvim solidne koordinate a ja bih pomenuo i Siege, te da Lie Still imaju 23 pesme, uglavnom kraće od jednog minuta za pun hardcore užitak:

https://hpgd.bandcamp.com/album/severing-the-hands-of-manipulation-and-hate

Čikaški Advorsa sa svojim novim izdanjem, EP-jem od četiri pesme, Amalgamation of Horrors pružaju vrlo solidan death metal zvuk koji se meni načelno dopada. Ovo je vrlo klasičan death metal američke provinijencije sa brzo-sporo dinamikom i puno hromatskih denflovanih rifova, negde na tragu, recimo, Monstrosity. Advorsa nisu previše maštoviti u pisanju i pesme imaju i generičke moš-delove pored insipirisanijih elemenata (dođe mi da im vrištim na uho „svirajte brzo sve vreme!!!“) ali sve se to ipak okej sluša uz solidnu produkciju i kvalitetnu svirku. Plus, omot je super:

https://advorsa.bandcamp.com/album/amalgamation-of-horrors

Tradicionalno težak na ušima kad mi se ponudi melodični death metal, ipak sam se prilično odobrovoljio slušajući debi album montrealskih Vocyferium. When the Darkness Comes uzima klasične Black Dahlia Murder fore – koje su ionako dobar deo vremena ubrzani Iron Maiden, jelte – i od njih pravi nešto svoje. Da budem iskren, album ima previše pesama i one su predugačke za moj sasvim razoreni kapacitet za obraćanje pažnje, ali Kanađani odlično sviraju i mada u komponovanju ne idu daleko izvan već postojećeg kalupa, čuje se ovde trud da se kreiraju lepe melodije i zanimljive teme. Pa i to je svakako za pohvalu:

https://vocyferium.bandcamp.com/album/when-the-darkness-comes

Finci Decedent su daleko bliži mom senzibilitetu sa death metalom dosta stare škole i veoma heavy zvukom na svom prvom EP-ju, Kadotus. Ovo je rifaški, tvrd death metal koji zna da vozi i brzo i sporo i veoma je razuman po pitanju težine i razgovetnosti. Kvalitet!

https://decedentband.bandcamp.com/album/kadotus

Dopadljivi su i Francuzi Sépulcre čiji prvi demo Ascent Through Morbid Transcendence donosi klasičan old school death metal zvuk sa tri pesme u tradicionalnom Grave/ Autopsy fazonu. Ne originalno, ali veoma, veoma korektno napisano i odsvirano i puno divnih rifova, morbidne atmosfere i, generalno, mnogo po ukusu mene, starije osobe.

https://sepulcredeath.bandcamp.com/album/ascent-through-morbid-transcendence

Dehuman Reign su nemački bend sa misijom da se svira američki death metal iz devedesetih pa im je tako drugi album, Descending Upon The Oblivious izrazito u stilu bendova kao što su Monstrosity ili Malevolent Creation. Pričamo o bendovima koje sam veoma voleo dvedesetih (a i sada ih volim) pa mi je i Dehuman Reign simpatičan, ali ne pričamo ovde o nekoj reinvenciji formule već najpre o njenoj solidnoj replikaciji. Utoliko, Descending Upon The Oblivious nikako nije nekakva obavezna lektira ali solidno je produciran i prijatno mi zapljuskuje uho blastbitovima i mračnim rifovima. Sasvim ljudski:

https://dehumanreign.bandcamp.com/album/descending-upon-the-oblivious

Hellyseum su francuski bend koji se JAKO pali na Iron Maiden. I druge bendove, ali prevashodno na Iron Maiden, a što se dobro čuje već iz prve pesme na njihovom EP-ju Family Portrait. I dobro se pale, mislim, ovo je solidna svirka, mnogo lepih gitarskih harmonija, muzika solidnog tempa i jedan lep, himničan senzibilitet koji me zaista na najprijatniji način podseća na Maiden sa polovine osamdesetih, u vreme kada su bili najbolji. Šteta je da je ovaj EP zapravo jedna malo bolje snimljena proba jer ovakva muzika zaslužuje bolju produkciju. Ipak, Hellyseum impresioniraju i daju ozbiljno obećanje za budućnost:

https://hellyseum.bandcamp.com/album/family-portrait

Megaton Sword je vrlo cheesy ime i, svakako, ovi Švajcarci – koji se slikaju sa mačevi i kožne narukvice sa nitne – na  svom prvom albumu, Blood Hails Steel – Steel Hails Fire sviraju vrlo cheesy metal. Ali to valjda ide uz „epic heavy metal“ stilsko određenje. Meni je ovo pomalo i nedopečeno, sa pevanjem koje, recimo, zapravo može da bude mnogo izražajnije, ali za ljubitelje ovog partikularnog pogleda na metal mislim da ima dovoljno epske atmosfere i himničnosti da se lepo proguta:

https://megatonsword.bandcamp.com/album/blood-hails-steel-steel-hails-fire

Els Focs Negres – što bi na Katalonskom, iako je bend iz Portugalije, bili „crni ognji“ – sebe, a povodom svog istoimenog prvog albuma opisuju sledećim terminima: „Heavy Metal Armageddon! Speed Metal Massacre!“ Da se čovek malo uplaši i refleksno dlanovima zaštiti uši. No, kad se pusti, album zapravo ne nudi ni armagedon ni masakr već prijatan, onako, sirov ali melodičan hevi metal starije škole sa elementima (blackened) speed metala ali bez nekakvih pretenzija da to bude nešto ekstremno. Ovo je uglavnom srednjetempaška, himnična muzika koja je bučna na jedan pijan, dobroćudan način i prijaće ljudima u godinama.

https://elsfocsnegres.bandcamp.com/album/els-focs-negres-2

Ecclesia iz Francuske svoju muziku opisuju kao „Witchfinding Metal of Doom“, kako im se zvao i prvi EP pre koju godinu, ali kad čujete njihov debi album, De Ecclesiæ Universalis, zapravo shvatite da je ovo melodični power metal koji koristi elemente doom metala. Ovo je zapravo neobična kombinacija, kao da ste uzeli Yngwieja Malmsteena i Candlemass i slepili ih u jedan entitet, ali, da budemo iskreni, sastavljena je od dopadljivih elemenata. Ovde ima puno crkvenih orgulja i mračnih proklamacija, ali i puno melodičnih, višeglasnih refrena, i mada za mene Ecclesia nikada ne postiže tu neku idealnu sinergiju, ne mogu da kažem da ovo nije interesantan album da se čuje:

https://ecclesia-official.bandcamp.com/album/de-ecclesi-universalis

Neću lagati: izlazak svakog novog albuma AC/DC me razneži. Ovaj bend je bio institucija i imao iza sebe nekoliko bona fide klasičnih rok pesama mnogo pre nego što sam ja počeo da slušam metal u ranim osamdesetim godinama prošlog veka i, činjenica da su spucali skoro pola veka rada u bulju i da i dalje prave muziku koja je stilski i po senzibilitetu verna onome što su uvek radili je impresivna. Nije da se AC/DC nisu ni malo menjali tokom decenija, ali čim čujete prvu pesmu na albumu PWR/UP znaćete tačno ko je ovo, i kakav će album biti. Dosta dobar, zapravo. AC/DC nisu snimili ni jedan loš album u karijeri (a ovo im je tek sedamnaesti, da bude jasno) i ako volite njihov stil, volećete i PWR/UP. Iako bend svakako ima šta da dokazuje sa ovom pločom (Malcolm otišao iz benda zbog bolesti a zatim preminuo, zamenio ga netjak Stevie, Brian se vratio da peva), zanimljivo je čuti da to ne rade bukom i prebudženim zvukom već pre raznovrsnim, promišljeno napisanim pesmama koje uobičajenom spoju bugija i bluza dodaju komponentu britanskog glam zvuka iz sedamdesetih (Through The Mists Of Time, recimo). Čak i brže pesme (Demon Fire) su zasnovane na složenijim ekstrapolacijama bluz matrica a ne na pukom „metal“ rokanju, a AC/DC nikako ne zaboravljaju da su im himnični refreni jedno od najjačih oružja. Pažljiv, lep miks koji muzici daje prostora da diše i ne zbunjuje se misleći da je glasnost isto što i energičnost zaokružuje još jedan (ne)iznenađujuće prijatan album australijske ratne mašine:

https://powerupacdc.bandcamp.com/releases (Ovo će sa Bandcampa sigurno uskoro biti uklonjeno jer je u pitanju očigledno piratski profil, ali evo za sada)

I Macabre imaju novi album i mada bend svira tri i po decenije, Carnival of Killers je tek njihova šesta dugosvirajuća ploča. Macabre su bili dah velike svežine (ili zadah truleži, da ostanemo u death/ gore raspoloženju) tamo krajem osamdesetih kada je njihov prvi album, Gloom, spojio death metal i grindcore opsesiju nasiljem, hororm i serijskim ubicama sa muzikom koja je bila brza i „ekstremna“ ali iznenađujuće tehnički napredna pa i melodična, čak – pevljiva. Carnival of Killers dolazi tri decenije kasnije i drži se manje-više iste matrice samo sa boljom produkcijom i bez te energije iznenađenja koju je Glom imao na svojoj strani. Ovo je svakako dopadljiv i zabavan album i Macabreu ide veliko poštovanje za operisanje unutar iste formule i nalaženju načina da je unaprede u tehničkom pogledu, ali stoji i da ovo nije muzika neke ozbiljne dubine i da od Carnival of Killers treba očekivati pre svega laku zabavu. Ali to nije ništa loše:

https://murdermetal.bandcamp.com/album/carnival-of-killers

Još jedan bend iz osamdesetih ima novi album a radi se o nemačkim Accuser koji su odabrali da svoj dvanaesti album nazovu takođe Accuser. To je verovatno neka vrsta manifesta i mada bend već nekoliko godina izdaje za Metal Blade i aktivan je tokom cele protekle decenije, ima se utisak da sa novim albumom žele da naprave određen novi prodor u svest publike. Hoću reći, ovo je brza, žestoka, dobra ploča. Accuser su svoj prvi demo iz 1986. godine nazvali Speed metal, ali novi album je moderni thrash metal sa povremenim groove elementima i ovih trinaest komada uglavnom nude tvrdi, klasični nemački thrash presecan, moram da priznam, za mene potpuno neuspelim melodičnijim, groove momentima. Pesma kao što je Be None the Wiser je čist višak i naduvava album koji sa svojim klasičnim thrash programom ostvaruje dosta dobre rezultate. Accuser svakako mogu da se pohvale da umeju da pišu dobre pesme a ovo je i dobro producirano i vredi da se čuje. Svaka čast da posle više od trideset godina bend ima ovoliko energije i ljubavi prema  thrashu.

https://accuser.bandcamp.com/album/accuser

Black Soul Horde su neo-NWOBHM bend iz Atine i Grci na svom drugom albumu, Land of Demise imaju osam dobro produciranih, tvrdih ali melodičnih pesama u klasičnom stilu ali sa modernom čvrstinom i brzinom. Dosta je redovno da se u taj NWOBHM zvuk ubrizgavaju thrash elementi koji su, uostalom, iz njega i nastali pa i Black Soul Horde ovde sigurno idu ovom razgaženom stazom. Vokali su malo osobeni i treba se na njih navići, ali Land of Demise je pun energije i brzine i svakako ga preporučujem za proveru:

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/land-of-demise

Life Loss iz Mičigena su svom albumu This City’s on Fire and So Am I dali bizarno ime i ne naročito prijemčiv omot a što je šteta jer je muzika zapravo vrlo zanimljiva. Life Loss su negde između klasičnijih grindcore/ powerviolence formula i modernijeg slamming death metal i djent/ deathcore nabijanja. Ovo je agresivna, ali uglavnom sporija muzika, nabijena tenzjom i nasiljem koje se ne ispucava u kratkim rafalima već je deo opšte atmosfere. No, Life Loss umeju da pišu pesme pune interesantnih preokreta i iznenađenja (slušajte On a Path of Self Destruction) i album ume čoveka da uvuče i ne pušta ga do kraja:

https://lifelosshc.bandcamp.com/album/this-citys-on-fire-and-so-am-i

Meksikanci Satón sebe opisuju i kao posthardcore i screamo ali njihov album, ni’in je i sasvim uverljiv, bučan i moćan moderni metal, sa matematičarskom disciplinom ali i jednom ljudskom, emotivnom dimenzijom. Bend svira zaprepašćujuće dobro, a nabasovan, prostoran miks je dobar kompromis sa preglasnim masteringom, pa je ovo ploča koja se sluša sa zanimanjem. Meni odlična, uz puno emotivnih krešenda, ali bez prenemaganja i melodrame:

https://jeanscenecreamers.bandcamp.com/album/sat-n-niin

Ploča nedelje dolazi iz death metal sfere. I iz Denvera. Malo je falilo da umrem od sreće kada sam čuo treći album trija Of Feather and Bone. „Ovo je sve što sam ikada želeo od death metala“ govorio sam religiozno dok su mi niz obraze slobodno tekle suze radosnice a iz zvučnika eksplodirao opus pod nazivom Sulfuric Disintegration. Of Feather and Bone su genijalni a ovaj album ima samo šest pesama zato što je šest broj neraskidivo vezan za metal i njegove mračne forme, a i zato što ni jedno živo biće ne bi izržalo više od šest ovako teških i dinamitnih komada. Of Feather and Bone spajaju najbolje iz death metal korpusa, gradeći na old school death metal temeljima masivnog, kavernoznog zvuka, velikih, himničnih rifova i demonskih vokala ali onda ubrizgavajući turbo injekciju grindcore brzine u čitavu konstrukciju. Rezultat je kolekcija monstruoznih pesama koje kombinuju težinu i brzinu na najbolje načine, skoro potpuno ignorišući za obični death metal standardno oslanjanje na srednji tempo i mošerske deonice. Nije da ih nema, naravno, ali Of Feather and Bone uspevaju da ceo album zvuči kao jedna zahuktala, zaošijana mašina koja uzleće u nebo prošarano munjama usred uragana. Izvanredni kao celina, savršeni u detaljima, posvećeno antihrišćanski nastrojeni, Of Feather and Bone čine najmanji od svih grehova time kada svoju izvanrednu muziku pakuju u jako komprimovan master. Ovo joj, zbog izvrsnog miksa, ne šteti koliko bi oštetilo neki drugi bend ali, eto, čisto da se ne kaže da je ovo album na kome nema šta da se unapredi. Ako ste ikada i za trenutak pomislili da bi trebalo da čujete makar jedan death metal album u životu, Sulfuric Disintegration je taj album. Samo pazite, mogao bi da vam se dopadne a onda smo svi u problemu:

https://offeatherandbone666.bandcamp.com/album/sulfuric-disintegration

Video-igre: Doom Eternal: The Ancient Gods – Part One

Posted in video igre with tags , , , , , on 13 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Kako se pandemija zahuktava tako i ja imam sve više posla ali sam makar uspeo da završim prvu DLC ekspanziju za ovogodišnji Doom Eternal, zvanu The Ancient Gods – Part One. Ovo, jasno je, implicira da će biti i drugog dela – a tko zna, možda i trećeg – i rekao bih da je Doom Eternal maltene pa idealna platforma da se na nju dodaju ovakva proširenja i dodaci. Drugačije rečeno: ako sam do sada imao ikakve dileme oko toga je li Doom Eternal igra godine,* The Ancient Gods – Part One je zakucavanje poente do samog balčaka jednim skoro drskim destilisanjem svega što je Doom Eternal proletos pružio u tri nove epizode koje su toliko urnebesno „over the top“ da je čovek, dok ih igra, stalno raspet između „neće VALJDA“ i „ne mogu da verujem šta se upravo dogodilo“.

*nisam

Svakako je ove godine bilo igara sa kompleksnijim dizajnom, ekspanzivnijim svetovima, lepšom grafikom, interesantnijom pričom, maštovitijim animacijama aperkata, jedna je čak imala i sačmaru čiji hitac možete da udarite pesnicom da bi mu dali dodatno ubrzanje – ali nije bilo igre koja je imala dizajn bolje ugođen sa sržnom idejom i sada već skoro trodecenijskim legatom čitavog serijala. Doom Eternal je – uprkos blagim kontroverzama vezanim za ubacivanje povremenih platformskih deonica koje su delu igrača bile trn u oku – ne samo potvrdio da ribut serijala, Doom 2016, nije bio nikava srećna slučajnost već je, prilično suprotno onome što biste očekivali od jednog ipak AAA naslova, strastveno pocepao knjigu pravila koja su tako dobro funkcionisala u igri iz 2016. godine (a koja je sama manifestno bežala od imitiranja „starih“ Doomova) i ispisao nova. Razlog što publika koja voli Doom Eternal tu igru BAŠ voli (u smislu, ne bi je puštala iz spavaće sobe mesec dana, možda samo da pije vodu) je što je u pitanju naslov kreiran baš za hardcore igrače, one koji ne igraju FPS igre da „vide priču“ i uživaju u dijalogu između likova dok rade kooperativne misije rokanja „bullet sponge“ neprijatelja i skupljanja loota, već za one koji žele da ih igra dohvati za lice, grubo baci na pod i izazove da sve što misle da su znali o Doomu nauče ponovo.

Dosta sam detaljno obrazlagao na koje je sve načine Doom Eternal promenio paradigmu u odnosu na Doom 2016, čuvajući pritom osnovne elemente – neverovatnu brzinu i glatkost kretanja, potrebu da se koristi čitav arsenal koji imate na raspolaganju, neprijatelje-kao-resurs – i još više zaoštravajući formulu po kojoj se ovaj naslov izdvaja od drugih modernih FPS-igara. Doom Eternal je, dakle, još više nalik na character action igru ili borilački naslov sa komboima, footsie taktikama, poke-ovanjem, frame trap situacijama te menadžmentom zdravlja, oklopa, municije i skale za izvođenje specijalnih napada – i ovo ga, iako je u pitanju punokrvni šuter iz prvog lica, stavlja u ravan sa Street Fighter ili Guilty Gear serijalima po načinu na koji oblikuje percepciju i razmišljanje igrača. Ako se o „pravom“ razmišljanju da govoriti s obzirom da je čitava filozofija bilo Guilty Gear bilo Doom Eternal u tome da „naučite“ igranje na tom nivou da situacije u kojim ne možete racionalno procesovati događanja na ekranu i doneti strateški najpovoljniju odluku, rešite direktno iz kičmene moždine, trenirajući svoj refleksni respons tako da naizgled nerazaznatljivu smešu blještavih boja, kontura, i zvukova pročita u deliću sekunde i reaguje pravilno bez „razmišljanja“.

The Ancient Gods – Part One je sve to samo dignuto na 666-tu potenciju.*

*heh, heh, „potenciju“

Narativno se The Ancient Gods – Part One ne zamara nekim kreativnim načinima da nastavi priču o Doom Slayeru koji Zemlju (i ostatak poštenog kosmosa, da budemo jasni), štiti od invazije iz Pakla. Na kraju Doom Eternal, Slayer je porazio Icon of Sin, orijaškog demona koji je bio poslednji adut Pakla u datom momentu, a u The Ancient Gods – Part One mu se saopštava da, naravno, i nad popom ima pop i nad demonom da pojebe sve druge demone, još veći demon. Slayer je čovek malo (tačnije ni malo) reči i mada mu sile koje su nominalno u savezništvu sa Zemljom i Zemljanima sugerišu šta treba da radi, on to ne jebe i tokom ove tri epizode otići će u pakao a kasnije i na planetu na kojoj će vaskrnuti „Mračnog Gospodara“, vrhovno demonsko biće koje ne može biti ubijeno jer „nema telo“. Doom Slayer je jednostavan čovek, skalpel koji se zakucava čekićem na potrebno mesto, i njegov je rezon da onda Dark Lordu valja obezbediti telo kako bi ga se kvalitetno – i permanentno – ubilo.

Dobar plan za old school FPS igru i id Softwareovi dizajneri nisu morali da se mnogo napinju da obezbede tri distinktna okruženja kroz koja će Slayer plan dovesti do realizacije. Prva epizoda dešava se na Zemlji, na tehnološki naprednoj platformi na okeanu, za drugu Slayer odlazi u pakao, a treća je na planeti Urdak, nekada rajskom vrtu, danas preplavljenom demonima, gde se od njega očekuje da probudi mitskog „Oca“ – neku vrstu, jelte, Boga, stvoritelja – dok su njegovi planovi jednostavniji.

Dizajn nivoa i u ovoj ekspanziji je prevashodno funkcionalan*. Doom Eternal, hvala nečastivom, nikada nije imao pretenziju na „plauzibilnost“ pa su i mape u The Ancient Gods – Part One dizajnirane kao arene čiji je mizanscen u skladu sa okruženjem ali koje se ne pretvaraju da su u pitanju „pravi“ ambijenti sa uverljivim funkcijama u stvarnom svetu. Doom Eternal nije „realistična“ igra već serija sve kompleksnijih arena koje su dizajnirane da budu izazov ali i resurs igraču, sa sve potpuno „nerealističnim“ elementima namenjenim ubrzavanju igračevog kretanja kao što su jump padovi, gimnastički monkey barovi i portali koji trenutno prenose Slayera sa kraja na kraj arene. Dalje, tu je svuda razbacana municija, oklop i paketi zdravlja, sve jasno kolorno kodirano drečavim, „neprirodnim“ bojama, bez pretenzije da postoji „objašnjenje“ zašto te stvari leže po podu a uz jaku ambiciju da budu vidljivi u vihoru pokolja koji nastaje kada se pojavi demonska armija.

*mada, za potrebe radoznalijih, maštovitijih igrača i pun sjajno skrivenih tajnih susreta i zgodno zabašurenih resursa

The Ancient Gods – Part One takođe ne nudi nikakvu novu „progresiju“, taj sveti gral moderne akcione igre – ovo je, naprotiv, epizoda namenjena igračima koji su završili Doom Eternal i na njenom početku igrač ima na raspolaganju sva oružja, modifikacije, granate i rune koje je otključao tokom glavne kampanje, sa idejom da ih koristiti onako kako sam odluči, kreirajući svoj stil i strategiju.

Ovo je, da bude jasno, izuzetno oslobađajuće i divan gest poverenja igre prema igraču: ovde se ne nude „veštački“ načini da se izazove emisija dopamina, nema gotivnih nagradica i otključavanja koja bi bila kompenzacija za „pravi“ progres. The Ancient Gods – Part One nudi tačno jedan način da se osetite uspešno: ubijanje APSURDNE količine demona koji su još brži, još bješnji, i još MNOGO brojniji nego u osnovnoj kampanji.

Igra, da i to bude jasno, stiže od nula do sto za vrlo kratko vreme. Već prvi susret sa demonima baca na igrača ekipu koja bi u osnovnoj kampanji bila nešto što se pojavljuje u poslednjoj četvrtini i od njega se očekuje ne da se polako razabire i snalazi u novom okruženju nego da odmah krene sa naprednim taktikama koje je razvijao tokom igranja Doom Eternal. Posle toga, stvari samo postaju kompleksnije i intenzivnije.

Onako kako je Doom Eternal bio rezultat analiziranja kako su igrači igrali Doom 2016 i onda izvrtanja filozofija da se njihova očekivanja presretnu i okrenu protiv njih, tako The Ancient Gods – Part One sa skoro sadističkim zadovoljstvom pravi mutacije u odnosu na osnovnu kampanju Doom Eternal i kao da sa svakim sledećim susretom kaže „misliš da znaš kako se ovo igra, šmekeru? Ajde probaj sada ovo“.

Šta igram(o)

Cruciblea – mača koji je dopuštao ubijanje i najvećih neprijatelja jednim udarcem – ovde više nema a igra ne samo da uvećava količinu neprijatelja u areni već i perfektno odmerava tempo da vas, kada sami sebi kažete da više ne možete, iznenadi bacajući vas u još dublju vodu. Jeste li u Doom Eternal čuvali Crucible ili BFG za situacije kada se u areni pojavi Tyrant, jer nemate vremena da se bavite ovim teškašem pored čopora Mancubusa, Arachnotrona, Gargoyla i Shield Soldiera? Nemojte da lažete da niste, The Ancient Gods – Part One ZNA da jeste pa će ovde na vas bacati po dva Tyranta, uz dva Dread Knighta i boraniju kojekakvih Revenanta, Carcassa i Pinky Demona koje ćete maltene tretirati kao rodbinu, udarajući ih u prolazu, skoro bez obraćanja pažnje, videći u njima samo dragoceni oklop i zdravlje a ne i pretnju – i taman kad pomislite „čekaj, ja ovo zapravo MOGU“, pojaviće se Doom Hunter ili Marauder. Šta sad, zemljače, pitaće igra, ŠTA SAD? A vi ćete se baciti glavačke ka novoj meti, sa krikom na usnama i vernim cirkularom što ga stiskate okrvavljenim pesnicama.

The Ancient Gods – Part One je ultimativno „git gud“ iskustvo. id Software je, kao uostalom i FromSoftware, oduvek razumeo da „težina“ igre nije samo u broju neprijatelja i njima dodeljenim hit poenima, već u tome kako se broj i vrsta neprijatelja kombinuje sa okruženjem, kako će igrač reagovati kada vidi šta mu hrli u susret a kako će dizajn mape predvideti tu njegovu reakciju i bućnuti ga u vrelu vodu da se vadi i spasava i od onoga što je očekivao i od onoga što nije, da je, kao i kod muzike ili seksa, pažljivo doziran krešendo bolji i intenzivniji od pristupa „sve vreme svom snagom“* sem što ovde susreti kreću udarcem pesnicom u facu iz sve snage a kada trideset sekundi kasnije pomislite da ne može da bude gore jer vas gaze sa svih strana, igra će izmisliti JOŠ strana.

*mada ko će ga znati za taj seks, nisu nas dovoljno učili u školi

No, sa druge strane, The Ancient Gods – Part One je i ultimativno fer iskustvo sa poštenim i vrlo pažljivo doziranim sistemom čekpointinga i nuđenjem pomoći u vidu sentinel oklopa za one baš najteže susrete. Ovo nije Dark Souls i The Ancient Gods – Part One ne želi da kontemplirate o svojoj nesreći dok prolazite čitavu mapu do mesta na kome ste onomad poginuli – The Ancient Gods – Part One zna da za to vreme može da vas ubije još jedno pet-šest puta i da ćete i tako naučiti da budete bolji i besmrtniji.

Dodaci u vidu novih neprijatelja su skromni ali odmereni sa postdoktroskim nivoom sadističke preciznosti. Taman ste naučili da ono što ste u originalnoj igri radili samo povremeno – privlačenje protivniku pomoću kuke i lanca prikačenih na dvocevku da mu saspete sačmu u facu sa intimne distance – ovde dolazi kao obavezna stilska vežba SVE vreme jer drugačije nećete preživeti, a igra uvede nevidljive Whiplash demone. Ovi demoni, zmijoliki i vrludavi, teški su za pogađanje i kad su normalni a sada kada im vidite samo konture i ne možete da se njima privučete lancem, morate da smislite sasvim nov način da ih pobedite. A uvek dolaze u paru. U gomli drugih neprijatelja. Nema opuštana, kaže The Ancient Gods – Part One, kada biste mogli da pričate sa čudovištima i ona bi vam to isto rekla.

Ili, taman ste naučili da se sve vreme krećete i da pucate sa boka u pokretu, oslanjajući se na sačmaru, granate ili rafale iz chainguna/ plazma puške da kompenzuju odsustvo preciznog nišanjenja, a igra uvodi neprijatelje (prvo turete a posle Blood Maykr anđele) koji mogu biti poraženi samo preciznim snajperskim hicem u vrlo malu tačku i to samo u određenom momentu. Da Doom Eternal ima snajpersku pušku pored svog insistiranja na superbrzom kretanju sve vreme je praktično prkosni izazov svim drugim savremenim šuterima, a da u The Ancient Gods – Part One neki od susreta imperativno zahtevaju da ovladate njenim korišćenjem je potvrda da ova igra ne poštuje ni tuđa ni svoja pravila i da joj to odlično stoji.

Konačno tu su „ghost“ neprijatelji, plavičaste, eterične sablasti koje posedaju druge neprijatelje, daju im povećanu brzinu, agresivnost i izdržljivost (slično buff totemima koje će igra ovde uz kvaran osmeh spawnovati na trećini pa opet na drugoj trećini nekih susreta koji traju i svih 6-7 minuta) a koji će, kada demona-domaćina ipak nekako ubijete, odmah gledati da pređu u drugog demona, a onda, brale, sve iz početka. Igra vam daje prozor od možda pet-šest sekundi da ove duhove ubijete kada su na slobodi, korišćenjem isključivo jedne verzije jednog oružja i mada ovo deluje kao nepravično ograničavajuće, zapravo je u pitanju prava demonstracija kako The Ancient Gods – Part One od igrača zahteva ozbiljan strateški pristup sa pažnojm kada i gde da oslobodi duha tako da bude bezbedan bar tih pet sekundi od napada drugih neprijatelja, da ima dovoljno plazma-municije, da se kreće u uskom krugu oko mete kako ne bi prekinuo plazma-snop kojim će ga naterati da eksplodira… U jednom momentu, dok se borite u Paklu, igra odluči da je sve to na gomili ipak previše lako pa vas onda baci u močvaru koja je zavijena u gusti pokrov magle i tako, dok teturate među zombijima i shield soldierima, oko vas eksplodiraju toksični, nabrekli cvetovi Pakla, odasvud krenu da navaljuju Arachnotroni i nevidljivi Pinky Demoni a vi prst pred okom ne vidite i baš kad ste na izmaku snaga i shvatate da vas je sukob sa posednutim Arachnotronom i duhom koji je iz njega izašao i kog ste jedva ubili, ostavio gotovo mrtvog, igra će u šutku ubaciti Doom Huntera. Deal with it, što bi rekao Don Mattrick – vi ste Doom Slayer, Slayer je jači od Huntera, UBIJTE GA.

Drugde, igra će ubacivati Maraudere u situaciji gde već ne znate gde biste prvo pucali jer vas sa svih strana polivaju Cyber Mancubusi radioaktivnim mlazevima, a Blood Maykr anđeli i njihovi dronovi vas rešetaju na kvarno iz daljine. Kada se tu pojavi i Marauder koji, za razliku od svih drugih neprijatelja, ide PRAVO na vas, ne može biti povređen ni na koji način zahvaljujući svom štitu a ima oružja i za daljinu i za blizinu i gde je jedini način da ga porazite da jedno šest puta za redom reagujete panterskim refleksima i iskoristite delić sekunde kada je na vas zamahnuo sekirom da ga spičite sa obe cevi sačmare u facu – na trenutak ćete pomisliti da je ovo nemoguće.

Ali onda ćete se setiti da ste već, pri kraju prve epizode, porazili dva Maraudera odjednom. I da je igra onda spawnovala nekoliko Cyber Mancubusa, Hell Knightova i ne jednog nego DVA Tyranta i da ste sve to razneli na komade, zapalili i smrskali, isekli na kotlete, posrkali zdravlje koje je izletalo iz demonskih leševa, tetserom raščerečili i demonsku krv upotrebili kao municiju. I znaćete da koliko god da je igra gora prema vama, toliko ste vi bolji u igranju.

The Ancient Gods – Part One ne nudi ništa što menja filozofiju video-igara kao medijuma ili paradigmu interaktivne zabave i načelu. Ali The Ancient Gods – Part One u punoj meri uzima jezik koji ste naučili da pričate u Doom Eternal i smejući se proglašava da sada neke reči ne znače ono što ste mislili a da se neka slova ne pišu tako. Ponovo ste beba, rođaci, kaže The Ancient Gods – Part One, ponovo učite da hodate iako već znate kako da letite, ponovo učite da se izrazite na jeziku koji ne stoji već evoluira. Čudovišta ne pobeđujete tako što ste naučili da pričate sa njima – pa nije vam ovo Fallout. Cepajte i kidajte, cepajte i kidajte sve brže, sve efikasnije, sve elegantnije i umetničkije, dok od čudovišta ne ostanu samo gorući ostaci a igra vam jedom umirujućom, dubokom notom ne saopšti, gotovo podsvesno, da ste i ovaj susret uspešno – i uprkos – preživeli. Idite dalje.

The Ancient Gods – Part One je, dakle, Doom Eternal za ljude kojima je sam Doom Eternal toliko poznat da noću sanjaju konture Impova i zapanjene face Arachnotrona dok im zabadaju sopstvene paukolike udove u oko. The Ancient Gods – Part One je način da se posle večnosti ima još vremena, da se posle proverbijalnog pira organizuje još veći pir – prava ORGIJA brzine, intenziteta, adrenalina. Igra godine? Ma, to smo već apsolvirali ali sada se pitam na koji će način, za ime sveta, id Software nadmašiti ovu ekspanziju kada izađe The Ancient Gods – Part Two.

Pročitani stripovi: Hawkeye: Freefall i Superman’s Pal Jimmy Olsen

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 12 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Ova godina, puna iskušenja, na muke je bacila i američku industriju stripova. Iako su uspon i apsolutna dominacija superheroja u bioskopima – a sve više i na televiziji – dali stripovima novi vetar u jedra, to ni u kom slučaju nije na nivou najslavnijih dana sa početka devedesetih kada su milionski tiraži bili sasvim normalna stvar a crtači imali status rok-zvezda. Izdavači sve češće tretiraju strip kao laboratoriju u kojoj se isporbavaju koncepti pre nego što se sa nekim od njih krene u pohod na bioskope i TV, i ovde ne pričam samo o megakorporacijama – televizijski i bioskopski život takvih stripova kao što su Deadly Class, Umbrella Academy, Bloodshot ili The Boys svedočanstva su o tome da i „manje“ operacije u dobroj meri igraju po istim pravilima.

U principu, ovo znači da stripovi sa manje marketabilnim konceptima i herojima nemaju mnogo šanse da potraju na tržištu (čak je i, recimo, Suicide Squad, koji je koliko-toliko sertifikovan bioskopski IP, izdržao jedva godinu dana pod Tomom Taylorom i Brunom Redondom i, uprkos kvlaitetu, završava se ovih dana), ali, sa druge strane, generalna atmosfera da su superheroji u ekspanziji i da pripadaju „pravom“ kulturnom mejnstrimu pomaže da se povremeno pojave projekti koji imaju autentičan autorski duh unutar etabliranog superherojskog univerzuma i – ako dobro ocene koje su im „prirodne“ granice – uspeju da pruže dah svežine i prekopotrebnu vitalnost medijumu. Danas bih pričao o dva takva recentna projekta, od kojih je jedan iz Marvelove a drugi iz DC-jeve kuhinje.

Hawkeye: Freefall je miniserijal od šest brojeva započet u Januaru a završen u Julu ove godine, nakon dosta drame i neizvesnosti izazvanih pandemijom i potresima vezanim za fizičku dustribuciju štampanih stripova. Hawkeye: Freefall je jedno vreme visio u limbu uz mogućnost da šesti, završni broj nikada ne izađe na papiru i da serijal bude okončan u digitalnom medijumu, ali se na kraju sve ipak završilo srećno. No, fakat je i da mnogi čitaoci smatraju da je ovo na posletku bila pirova pobeda kakva ostavlja gorak ukus u ustima jer je Freefall izazvao takav cunami dobrog raspoloženja i pozitivnih reakcija (pogotovo tokom kataklizmičnih pandemijskih meseci) da se očekivalo da od miniserijala ovo preraste u tekući serijal koji će se karakterom i kvalitetom izdvajati od uobičajene Marvelove ponude.

To se nije dogodilo, no Hawkeye: Freefall je svakako značajan dodatak ovogodišnjem Marvelovom programu baš na ime tog karaktera i kvaliteta i, ko zna, za koju godinu će možda nekakav televizijski šou biti baziran baš na ovoj priči koju su ispričali Matthew Rosenberg i Otto Schmidt. Jer, Hawkeye: Freefall je jedna od onih prilično retkih pojava u superherojskom stripu: priča koja ima početak i jasan kraj i glavnog junaka koji je do kraja te priče značajno i, makar naizgled, nepovratno promenjen. Ovo je priča perfektno ugođena sa svojim glavnim junakom već i utoliko što je Hawkeye, bez obzira na svoju dugovečnost, praktično rođeni epizodista, lik bez koga se Avengersi naprosto ne razlikuju dovojno od DC-jevog Justice League of America (i ako čitate inače zabavni Aaronov aktuelni Avengers, on zaista dosta podseća na JLA), ali koji nema dovoljnu težinu da nosi sopstveni serijal.

Svakako, prethodni notabilan samostalni Hawkeye serijal, makar sa Clintom Bartonom u glavnoj ulozi, bio je onaj koji su radili Matt Fraction i David Aja, operišući kao da je u pitanju nezavisni strip, samo u mejnstrim superherojskom univerzumu i uspostavljajući Bartonovu savremenu personu kao simpatičnog autsajdera i veoma sposobnog profesionalca herojskog srca koji, istovremeno, naprosto nema ikoničnu veličinu „stvarnih“ superheroja. Kako su mnogi Marvelovi superheroji srebrnog doba nastajali kao očigledna reakcija na etablirane DC-jeve likove, ali uz modernizovan senzibilitet, tako je i Hawkeye kreiran kao odjek DC-jevog Green Arrow ali bez oreola milionera i filantropa, sa, naprotiv, istorijom koja ga vezuje uz kriminalni milje i teško odrastanje.

Ako deluje kao previše konteksta što spominjem stvari koje su se dešavale pre šezdeset godina, treba napomenuti da se Freefall, iako to nije forsirano u prvom planu, upravo bavi i ovakvim motivima, dajući Hawkeyeju priliku da se ponaša kao bogataš, „socialite“ i filantrop, ali ne kao neko ko je rođen sa ovakvim privilegijama već kao neko ko je u njih, praktično slučajno – upao. Utoliko, veliki deo Freefall je upravo analiza i dekonstrukcija Bartonovog karaktera kao čoveka koji se kreće među i sarađuje sa bogovima, vanzemaljcima i ljudima obdarenim neverovatnim supermoćima, iako je njegov jedini „specijalni“ talenat to da bi bio uspešan olimpijski reprezentativac u streličarstvu.

Nisam sklon predubokom psihoanaliziranju autora stripova jer je to ipak pase i, uostalom, najčešće netačno, ali jeste donekle znakovito da je ovaj scenario pisao baš Matt Rosenberg. Rosenberga sam uglavnom mnogo hvalio poslednjih godina prvo za njegov nezavisni rad a zatim i za strelovitu karijeru u Marvelu. Za manje od pola decenije, Rosenberg ne samo da je uspeo da piše neke ključne Marvelove serijale poput Punishera i X-Men, već i da sa strane zabode projekte iz strasti kao što je bio Multiple Man pa i Annihilation: Scourge. No, Hawkeye: Freefall je na neki način najidealnije ugođen sa Rosenbergovim senzibilitetom, priča o uličnom heroju snažno utemeljena u Njujorku i njegovom pulsu ulice, jedan sasvim klasičan urbani superherojski mizanscen i eksploracija „sindroma samozvanca“* koji bez PREVIŠE nagađanja možemo da vidimo i kao rvanje samog Rosenberga sa svojim skoro prekonoćnim usponom u Marvelu.

*kako Google predlaže da prevedemo imposter syndrome

Gore sam pomenuo da ne bi bilo neobično da za koju godinu vidimo televizijsku priču postavljenu na ovom zapletu, ali Hawkeye: Freefall nije naglašeno „televizičan“ ili „kinematičan“ strip, bar ne po standardima 2020. godine. Otto Schmidt koji je nacrtao ovaj serijal je ilustrator i crtač stripova sa vrlo izgrađenim „stripovskim“ stilom kako u pogledu stilizacije likova, tako i u pogledu pripovedanja. Naravno, Freefall ima svoju kvotu „filmskih“ kadrova, rezova, dekompresije, ovo je savremeno pripovedan strip sa sve glavnim junakom koji nam iz offa nudi tumačenja i komentare, ali Schmidt u potpunosti vlada dinamikom strip-pripovedanja, razume kako se vreme skraćuje ili produžuje za potrebe akcionih (ili komičnih) poenti, izuzetan je u umetanju kadrova u kadar ili kreiranja pozadine za čitavu tablu koja određuje njenu atmosferu i raspoloženje. Povrh svega, ovo je priča naglašeno visokog tempa, ne toliko na metaplanu – ova pripovest od šest epizoda bi u vreme Stena Lija i Džeka Kirbija bez greške stala u jednu – koliko na nivou same stranice, sa britkim, dinamičnim obrtima i krešendima u narativu koji sustižu jedan drugi. Ova perfekcija po pitanju dinamike i tempa je možda prva stvar koju zapažamo kada čitamo Freefall, sa tim kako Rosenberg i Schmidt savršeno sarađuju pazeći da scene sa puno teksta ne budu vizuelno monotone ali i da scene sa malo teksta budu narativno značajne. Recimo, negde oko polovine prve epizode Clint Barton pokušava da doručkuje u bruklinskom Bushwicku ali mu se prvo na košulju pokaki ptica a zatim ga u pripremama za obrok prekidaju Falcon i Bucky, dva „prava“ superheroja sa jakim vezama sa Kapetanom Amerikom koji dolaze da se sumnjičavo raspitaju o tome šta je Hawkeye radio prethodne noći.

Ova scena je paradgimatična za praktično čitav miniserijal jer Schmidt (inače rođen u Rusiji, danas stanovnik Kipra) njujorški kafe, njegovu baštu i okolne zgrade oslikava sa jednom naoko beznapornom uverljivošću, dajući nam urbanu scenu u kojoj nema očiglednih „fiktivnih“ elemenata sve do poslednjeg kadra u kome se dvojica muškaraca u kostimima koji izgledaju potpuno nekompatibilno sa inače sasvim normalnom gradskom pozadinom, pojavljuju da simbolizuju Bartonov dvostruki život i činjenicu da iako izgleda i ponaša se kao „civil“ Barton to nije. S druge strane, to da Schmidt Bartonovu košulju koloriše koristeći istu šemu kao na tradicionalnom Hawkeyejevom kostimu (purpurno i crno) je već unapred signalizirana premisa da Barton, uprkos svom statusu „skoro normalne“ osobe zapravo ne može da ima pravi civilni život, a što je jedna od centralnih tema ovog miniserijala.

Hawkeye je, da bude jasno, klasičan „ulični superheroj“, osoba bez moći koja, iako je tokom decenija uplitana u kosmičke, vremeplovne i druge naučnofantastične pustolovine, zapravo ima jako utemeljenje u lokalnoj zajednici. Njegovo kriminalno poreklo je na neki način i bilo postulirano kao jasno razgraničenje sa DC-jevim Green Arrow koji je kapitalista i bogataš zlatna srca, a Fraction i Aja su u svom serijalu samo prirodno ekstrapolirali ove motive u definisanje Hawkeyeja kao heroja koji, čak i kada prolazi kroz sumanute kosmičke ili vremeplovne peripetije, na prvom mestu ima ljubav i brigu za lokalnu zajednicu i ljude oko sebe. S obzirom da slični ulični superheroji danas umeju da pate od „inflacije koncepta“ (aktuelni Spencerov Spajdermen sa svojim idejama, Ahmedova Ms. Marvel koja je u bukvalno prvoj priči otišla na drugu planetu, dok Luke Cage, avaj, i nema svoj strip u ovom trenutku), Hawkeye je ugodno smešten uz Ahmedovog Milesa Moralesa i aktuelni Daredevil kao strip koji se bavi gradom i njegovim stanovnicima.

Freefall uzima ovaj koncept i uspešno ga fokusira, i, kako je ovo u najvećoj meri studija karaktera, perfektno uparuje glavnog junaka sa glavnim negativcem da se izmešaju visoki, „marvelovski“ koncept i jedna prizemljena, realistična psihologija prirođenija detektivskom trileru. Hawkeye naime, u ovom miniserijalu kao osnovnu motivaciju ima to da smrsi konce opasnom gangsteru sa natprirodnim moćima (The Hood Briana K. Vaughana) koji nije moćan samo zbog svog demonskog plašta već i na ime novca i uticaja u njujorškoj policiji i pravosudnom sistemu. Ovo je sasvim na drugoj strani od avantura vezanih za Celestialse u Avengersima, recimo, ali Rosenberg Hawkeyeja upravo piše kao heroja koji pokušava da nađe svoju nišu. Čitav serijal je, pokazuje se, hronika pada jedne i inače ranjive ličnosti koja, gonjena odgovornošću (što po definiciji ide uz superheroje) razara ne samo svoj socijalni krug podrške već i dobar deo sopstvenog etičkog svetonazora, ne bi li trijumfovala nad „velikim zlom“. Nešto što počinje kao vedra, momačka zajebancija sa malo pesničenja pa malo zezanja na dobrotvornom koktelu na Menhetnu, pa malo „porodične“ atmosfere i zezatorskog seksa do kraja se izmeće u veoma šekspirovski intoniranu tragediju u kojoj se, bogami i gine. Iako Schmidtov crtež čuva stilsku i pripovednu konzistenciju do samog kraja, upada u oči koliko u finalu priče ima crvene boje i krupnih kadrova i kada Hawkeye završava pripovest brutalnim padom kroz prozor na njujorški asfalt, sa kišom srče, ovo je teško ne videti kao daleku, godinama naslućivanu završnicu prvog kadra prve epizode koju su Fraction i Aja uradili pre pola decenije u kojoj pomalo samozadovoljni a svakako kočoperni Hawkeye pada sa zgrade i ponaša se kao da to nije problem i kao da se to njemu događa svakodnevno. Ovo je bio ikonički prizor i dao Hawkeyeju atmosferu te neke moderne „swashbuckling“ pustolovine a Freefall je dekonstrukcija ovog koncepta koja je, a ovo je važno, ne samo dosledna po motivima i tonu već i poštena prema samom glavnom junaku.

Hawkeye se ovde ne ponaša „izvan karaktera“, naprotiv, Rosenberg i Schmidt mu ovde zapravo daju više karaktera nego što inače dobija u Avengersima naslanjajući se na rad ne samo Fractiona i Aje nego i onog što je Kelly Thompson radila sa West Coast Avengers i ovde je Hawkeye tretiran kao „prava“ osoba baš zato što je u pitanju superheroj sa stvarnim civilnim životom, romantičnim vezama, ali i prijateljstvima koja sežu izvan superherojske zajednice. Naravno, na drugoj strani su The Hood, Kingpin, Skrullovi, Count Nefaria, Bucky, Hawkeye, Ronin, Captain America, LMD-ovi, Spajdermen… i Schmidt i Rosenberg perfektno uvezuju jedan prizemljeniji ton priče sa urnebesnim superherojskim kaleidoskopom kostima, inteligentnih robota, vanzemaljskih menjača oblika, demona i čarobnjaka tako da se dobije jedan tonalno konzistentan narativ.

Ovo sve je trebalo pogoditi, naravno, jer u suštini Hawkeye: Freefall nije puka priča o čoveku-koji-se-plaši-da-nije-dovoljno-superheroj pa to preterano kompenzuje već i jedna dublja analiza toga donose li superheroji korist svojim fiktivnim društvima, je li njihova naglašena etika zapravo ugođena sa etikom društva, umeju li oni da budu heroji zajednice ili samo neke tamo ikone koje negde tamo, daleko od očiju, kao, spasavaju svet.

Na primer, u pomenutom odjeku Green Arrow, Hawkeye u ovom stripu ima mnogo novca koji će pokušati da upotrebi da iskoreni društvene probleme koji ovisnike o psihoaktivnim supstancama drže u socijalnom stuporu i gone u zločin. No, sam Hawkeye se ovoga ne bi setio da se u jednoj sceni ne pojavi upravo gorepomenuti Luke Cage, heroj sa tradicionalno dobro postavljenim prstom na bilu zajednice koji sa puno prezira priča o novom superheroju što mlati prodavce droge i kaže da taj verovatno samo voli da prebija sirotinju: „Ako želi da stvarno pomogne komšiluku, treba da pomogne ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlati likove koji to đubre prodaju“. Kada Cage pohvali Bartona za učestvovanje u dobrotvornoj priredbi prethodno veče, Barton postiđeno promrmlja da je to prevashodno uradio da impresionira svoju devojku. Nekoliko scena kasnije, Barton ulazi sa torbom novca u bolnicu na Aper Ist Sajdu i sav važan objašnjava upravi da hoće da finansira otvaranje centra za odvikavanje jer „Ako želimo da stvarno pomognemo komšiluku, treba da pomognemo ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlatimo likove koji to prodaju“.

No, strip se završava u malom krugu likova, tučom, besom i bukom: scenario kao da hoće da nam kaže da gestovi, ma koliko da su dobronamerni, nisu isto što i život posvećen pomaganju i da je superherojski način, kao što Hawkeye do kraja pokazuje, maltene identičan načinu (super i ne-super)kriminalaca, samo sa promenjenim predznakom: i jedno i drugo su prečice do nekakvog cilja ali ne i etički održivi koncepti.

Naravno sada sve ovo zvuči užasno ozbiljno i tmurno, ali Hawkeye: Freefall je strip od koga su mi sa čitanjem praktično svake epizode bukvalno išle suze od smeha a ženu sam svakihpet minua iritirao prepričavajući joj table i gegove na njima. Rosenberg i Schmidt veoma dobro razumeju prirodu superherojskog stripa koji je suštinski sav ozbiljan i važan ali se oblači u apsurdno šarene, sumanute odore pa je i Freefall delo koje u punoj meri koristi ne samo tu po prirodi stvari smešnu tenziju između ozbiljne filozofske (ili makar sociopolitičke) analize i jednog dobronamerno infantilnog mizanscena, već i karakterizaciju Clinta Bartona da nam pruži prave bisere superherojske komedije. Pomenute dve scene u kojima se diskutuje o pomaganju ovisnicima umesto pukog premlaćivanja dilera? Urnebesno smešne, i jedna i druga, sa Bartonom koji svoju pravu prirodu prepunu protivrečnosti, infantilnih nagona i sumnji u svoju vrednost krije uvežbanim filmskim bravadom i poziranjem. Ovo je strip koji svog protagonistu duboko voli ali ga voli kao jedno kompleksno i nesavršeno ljudsko biće i nimalo se ne stidi da ga razobliči kao loptu konfuzije, stida, kajanja, žudnji… A kako sve to dolazi iz pozicije ljubavi, tako je i humor dobronameran, snažan, ali lišen cinizma i mračnjaštva.

Ljubitelji akcije će takođe svakako doći na svoje sa mnogim scenama u kojima se pojavljuje Ronin i strip savršeno menja atmosferu kada je to potrebno, prelazeći iz college-humor komedije u krvavi akcioni triler, samo da bi bez greške umeo da pivotira kada je potrebno, pokazujući da imamo jedan isti lik u centru i komedije i trilera i tragedije, ukazujući na njegovu kompleksnost i, posredno, na kompleksnost svih nas sa konfliktnim željama i nagonima, izgrađenim etikama ali i urođenim žudnjama. Opet, i ovo se posreduje kroz lak, izuzetno efikasan narativ gde se Rosenberg i Schmidt skladno dopunjuju. Ponekad je humor u samom dijalogu, kao u prvoj epizodi kada The Hood i Hawkeye u Hoodovoj limuzini diskutuju da li je Barton Hooda udario na kvarno ili ne, a ponekad je prelazak iz vrlo ozbiljnog žanrovskog trilera sa prolivanjem krvi i oštrim sečivima u nežnu, osećajnu studiju karaktera signaliziran samo izrazom lica glavnog junaka. Uz funkcionalan letering Joea Sabiana koji se odlično dopunjava sa Schmidtom, pazeći da bojama i strateški pozicioniranim zvučnim efektima bude nenametljivi saputnik dinamičnom crtežu, Hawkeye: Freefall je strip za strip-sladokusce, superherojska priča koja svoje likove ceni i voli ali ih ni ne štedi i dopušta im da greše i da greške ostanu permanentni delovi njihove karakterizacije*, sve to pričajući kroz hitru kmediju, lakonogu akciju i, kada je potrebno, tešku, masivnu ali idalje elegantnu dramu. Najviše preporuke.

*Makar do sledećeg serijala koji će možda pisati neko drugi

Drugi serijal izdao je DC, sa početkom datiranim na Jul 2019. godine i uspelim završetkom dvanaestim brojem u Julu ove. Superman’s Pal Jimmy Olsen je propustio samo jedan mesec tokom pandemije, April 2020. Godine, prilagođujući se DC-jevom rešavanju da distribuciju sopstvenih izdanja uzme u svoje ruke i napusti tradicionalnu dustributersku mrežu Diamond Comics koja je sa prvim mesecima pandemije digla ruke od posla i ostavila izdavače ali i, važnije, strip-prodavnice širom Amerike na proverbijalnom cedilu. Utoliko je ovaj ekstravagantni maksi-serijal imao i puno sreće da ga je DC-jeva korporacijska amrela zaštitila od velikih kašnjenja ili otkazivanja u nekakvom pandemijskom stezanju kaiša ali, da budemo iskreni, da je krenuo sa izlaženjem samo nekoliko meseci kasnije, pitanje je da li bi ikada došao do kraja s obzirom na seču koja je letos usledila u DC-ju i koja, reklo bi se, signalizira da se izdavač sve više okreće na drugu stranu od tradicionalnih tekućih mesečnih serijala i da će se sreća tražiti u nekim prestižnijim formatima sa manje serijala, ograničenog trajanja, koje će raditi viđeniji autori.

No, na neki način, Superman’s Pal Jimmy Olsen je istovremeno i privju upravo ovog formata. Ako smo tokom poslednje godine gledali kako nekada glavne uzdanice DC-jevog mesečnog izdavaštva prelaze (ili najavljuju prelazak) iz mesečnog rada na mini i maksi serijale kojima se unapred zna kraj (pričamo o imenima poput Granta Morrisona, Scotta Snydera, Toma Kinga pa, sada, reklo bi se i Briana Bendisa) onda je Superman’s Pal Jimmy Olsen praktično ogledni primer kako ovako nešto može da bude uspešno, kako sa strane uzimanja klasičnih likova iz Srebrnog doba i pokazivanja da mogu da budu relevantni i danas, tako i sa strane ostavljanja jednog snažnog autorskog pečata u nečemu što je strip pravljen u samom srcu korporacijske tmine.

Naravno autori ovog maksi-serijala su imali solidnu preteču u svom poduhvatu. Superman’s Pal Jimmy Olsen bio je strip koji je u svoje vreme simbolisao slobodnu kreativnu dimenziju Srebrnog doba, uzimajući nominalno „ozbiljan“ Supermenov mizanscen i onda mu dodajući komedijaški spinoff u kome je glavnu ulogu igrao pouzdani sajdkik, Jimmy Olsen, novinski fotograf i kolega Supermenovog alter-egoa, Klarka Kenta. Superman’s Pal Jimmy Olsen je krenuo sa izlaženjem 1954. godine ali je do kraja šezdesetih pao na niske grane, postojano se držeći samog dna lestvice po prodavanosti. Kada je Jack Kirby došao u DC, insistirao mu je da mu se da ovaj najslabije prodavani serijal kako bi mogao da eksperimentiše sa svojim idejama a da ne ugrozi ni prodaju ali ni nečiji posao – kreativni se tim na ovom magazinu ionako stalno smenjivao jer su razni scenaristi i crtači odrađivali smene u rovovima. Kirby je od ovog serijala, tipično, napravio urnebesnu avanturu koja je i za njegov i širi DC kanon bitna i po tome da su unjoj udareni temelji za neke koncepte Četvrtog sveta (Darkseid se, recimo, prvi put pojavio u ovom serijalu) i gurao ga je do 1974. godine kada je magazin spojen sa još dva druga magazina u Superman Family koji će trajati do 1982. godine.

„Nastavljati“ Kirbyjev rad nije lako i tokom poslednjih decenija smo imali zanimljive napore u vidu, recimo, Morrisonovog Final Crisis i Multiversity ili urnebesnog Imageovog Gødland što su ga radili hipertalentovani Joe casey i Tom Scioli. No, ovaj „novi“ Superman’s Pal Jimmy Olsen, zapravo, ne preuzima od Kirbyja mnogo toga. Ovde se ne koriste Kirbyjevi zapleti niti se kopira Kirbyjev distinktni stil, bilo pripovedni bilo grafički. Novi Superman’s Pal Jimmy Olsen je svakako omaž stripovima Srebrnog doba ali od Kirbyja on pre svega preuzima licencu da se bude nesputano maštovit i da se bez mnogo brige za širi kontinuitet ili, čak, ton koji vezujemo za aktuelnog Supermena, kreira nešto decidno „autorski“ i sopstveno.

Naravno, to je moguće kada imamo autore ovakvog kalibra. Matt Fraction je posle odlaska iz Marvela dosta godina radio nesuperherojske stripove i i sada ih radi paralelno sa pisanjem za televiziju, a Superman’s Pal Jimmy Olsen je, reklo bi se, pokazni primer pod kakvim uslovima on želi da se bavi superherojskom građom. Steve Lieber je, subjektivno, jedan od najboljih crtača koji su radili u američkom stripu poslednjih desetak i kusur godina, čije su saradnje sa Nickom Spencerom bile uglavnom urnebesno fantastične. Kako je Spencer sad zauzet Spajdermenom, Lieberovo uparivanje sa Fractionom nam je donelo verovatno najfiniju superherojsku komediju u poslednjih par godina, oslanjajući se u ogromnoj meri na Lieberovo majstorstvo u pripovedanju, kreiranju tona, njegovu sposobnost da varira stil i dinamiku onako kako atmosfera zahteva. Ogromne digresije i flešbekovi u radnji koje je Lieber crtao sarađujući sa Spencerom na Superior Foes of Spider-man i The Fix sastavni su deo i Superman’s Pal Jimmy Olsen, sa Fractionom koji kao da se ponovo priključio na onaj isti izvor kreativne energije što ga je napajao kada je radio Casanovu, nezavisni serijal što mu je i izboksovao ugovor sa Marvelom. Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo urnebesan strip, već urnebesan strip koji iznenađuje na svakom zaokretu, u punoj meri prisvajajući kreativne licence Srebrnog doba i neizgovoreni zavet da se suspenzija neverice očekuje na mnogo višem nivou nego kod „normalne“ spekulativne fikcije i da su kontinuitet, kanon ili čak, puka narativna konzistencija u okviru jednne jedine epizode samo dosadne prepreke koje se sevap zaobići da bi se plasirala najnovija luda ideja koja vam je pala na pamet,* ali i pažljivo konstruisan kreativni rad koji do kraja pokazuje da ima internu logiku ma koliko stvari na početku nasumično izgledale.

*već u broju 133 originalnog serijala, prvom koji je Kirby radio sa Vinceom Colletom, Supermen će u jednom trenutku skoro manifestno pomisliti „There are no rules here. This is a place of complete anarchy.“ pre nego što ga banda na motorima koju predvodi sam Jimmy Olsen okruži svojim mašinama a zatim obeznani hicem iz nekakvog svemirskog pištolja.

Ovo je i meni najdraža forma energije u pripovedanju, haoidan, haosu nalik format koji iznenađuje skoro nehajnom kreativnošću na svakom koraku da bi do kraja pokazao da se končići IPAK, nekako povezuju i da postoji narativ, pa, uh,i poruka. Sedamdesetih je u Evropi tako nešto radio Giraud, a u Americi Kirby. Fraction i Lieber se vode istom kreativnom filozofijom i Superman’s Pal Jimmy Olsen kreće iz gotovo čistog haosa, flešbekom čak u osamnaesti vek kada su temelji grada koji će postati današnji Metropolis tek postavljani, a odmah zatim brzim rezom u Zemljinu orbitu iz koje Jimmy Olsen treba da skoči na površinu planete, a na zahtev jednog od gledalaca njegovog JuTjub kanala, bez padobrana ali sa ubrizganim stem-ćelijama koje je donirao Metamorpho a koje treba da mu pomognu da opasni skok preživi. Naravno, stvari kreću naopako od samog početka, Supermen mora da se umeša i spase svog ortaka Džimija, ali u procesu padanja i spasavanja strada ogromna statua Lava, „Monarh Metropolisa“, voljeni turistički hotspot, zbog čega Perry White, Olsenov urednik preti otkazom mlađanom fotografu sve dok mu kolega iz aj-tija ne pokaže cifre. „I’m a newspaperman, I.T. Mike, I don’t speak spreadsheet? What am I looking at here?“ pita Perry White i dobija objašnjenje da dok štampani mediji nastavljaju da umiru, Olsenovi šašavi videoklipovi ostaju jedini deo produkcije Daily Planeta koji zapravo firmi donosi novac.

„Jimmy Olsen JuTjuber“ ili „Jimmy Olsen Influencer“ deluje kao vrlo solidna podloga za modernu komediju smeštenu u Spermenov univerzum – pogotovo sa samim Supermenom, odnosno Klarkom Kentom koji na istoj tabli, nešto niže, ruši četvrti zid i namiguje čitaocu, ali ovo je samo delić guste tapiserije urnebesa, humora ali i saspensa koju Fraction i Lieber kreiraju kroz dvanaest epizoda. Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo dobronamerna zajevancija na temu današnje popularne kulture i klinaca koji gutaju viralne klipove već iznenađujuće kompleksna pripovest o dve porodice čije rivalstvo definiše dinamiku rasta Metropolisa već stolećima, o plaćenim ubicama koje su na zadatku da Jimmyja Olsena izbrišu sa lica planete, o komplikovanom gambitu Leksa Lutora da preuzme još veću kontrolu nad gradom i svoj metastatski, beskrupulozni kapitalistički biznis uveže sa javnim dobrima tako da nikada više ne mogu biti razdvojeni, o porodičnim trvenjima i pitoresknim karakterima (Džimi ima sestru koja je cenjeni autor nezavisnih filmova* ali i brata koji je… budala), o brakovima sklopljenim na drugim svetovima i interplanetarnim invazijama koje oni izazivaju, o naučnicima koji se spuštaju u ponor crnih rupa i opskurnim superherojima iz osamdesetih kao što je Arm-Fall-Off Boy**, ali i inovativnim superzločincima kao što je, er, Porcadillo.***

*karijera za koju se, ne zaboravimo, Fraction originalno školovao

**poznat pravim ljubiteljima Lige Superheroja

***koji je, nagađate, svoj identitet zasnovao malo na armadilu a malo na, er, bodljikavom prasetu

Sve to je, kako se i iz ovako nasumičnog sižea vidi, sasvim sklono da završi u nerazaznatljivom haosu i to što Superman’s Pal Jimmy Olsen nije samo serija nepovezanih gegova i fora na prvu loptu možemo da zahvalimo paklenom intelektualnom radu koji su Fraction i Lieber uložili da strip obdare zaokruženim zapletom i raspletom što do čitaoca stiže posredstvom gomile kulminacija i preokreta koji su potpuno zarađeni i u punom smislu funkcionalni. Ovo je, na kraju se ispostavlja, i krimić i poučna socijalna literatura sa masom relatabilnih, finih likova, iako nam od samog početka i jezik kog Fraction koristi i stilizovan, često karikaturalan Lieberov crtež sugerišu da će ovo u najboljem slučaju biti farsa.

Farsične energije ovde ne manjka, ali Superman’s Pal Jimmy Olsen na kraju ispada strip sa dubinom, u kome svaka digresija, a ima ih zastrašujuće mnogo, svaki nacifrani Fractionov uvod ne samo za epizodu već i za odvojene set pisove unutar epizoda gde se obraća direktno čitaocu i smišlja nove načine da opiše protagonistu u skladu sa tonom sledećih par tabli, svaki inovativno dizajniran logo za ovakve uvode, sve to ima svoje mesto u konačnom razrešenju misterije za koju nismo isprva sigurni ni kada je počela. Iako je dvanaestodelni format bio od velike pomoći autorima da rasporede motive i daju sebi odvojene celine u kojim će se pojedinačnim od njih pozabaviti, kod čitanja je zgodno ako možete da sve prođete u kontinuitetu jer vam tako neobjašnjive, apsurdističke situacije iz prvih nekoliko epizoda postaju jasnije a njihov značaj za celokupni narativ očigledniji kada kasnije epizode izgrade dovoljno konteksta za to.

Utoliko, Superman’s Pal Jimmy Olsen je i ono što biste u nekom savršenijem svetu nazvali grafičkim romanom, strip koji nedvojbeno profitira od epizodne, sekvencijalne strukture pripovedanja i unapred poznatog broja stranica, ali i narativ koji sebe od početka doživljava kao celinu u kojoj se može eksperimentisati sa formom i sadržajem, uvaljujući visoki bulgakovsko-mjevilovski koncept sred „običnog“ žanrovskog programa zato što imate poverenja da će snaga  kreativnosti čitaoca provesti kroz ostvrca nejasnoće do konačne isplate u kojoj sve postaje jasno i sve veze između na početku naoko nasumičnih motiva isplivaju na površinu.

U tom smislu, ovo je verovatno najbolji Fractionov superherojski rad do sada sa besprekornim korišćenjem klasičnih, svima poznatih supermenovskih (i džimiolsenovskih) motiva da se anarhična energija Casanove kanališe kroz prepoznatljivo srebrnodobnu formu i kreira nešto divno i unikatno u današnjem superherojskom stripu. Lieber sa svoje strane prosto dominira na najvišem nivou. I Superior Foes of Spider-man i The Fix su bili fantastično nacrtani stripovi sa vrhunskim vizuelnim humorom i komedijaškim tajmingom ali rad u samom srcu mejnstrim superherojštine, pa još u autnomnoj zoni koju je izborio Kirby je crtaču očigledno dao posebnu inspiraciju. Ovo je naprosto genijalna sinergija ideja i egzekucija, reči i prizora, sa Lieberom koji će od jedne Fractionove rečenice koja postavlja vic napraviti čitavu tablu urnebesnih flešbek pančlajna. Lieber crta u urednom, geometrijski pravilnom lejautu, što je svakako jedan od razloga što ga toliko volim, ali unutar samih kvadrata je razularen na nivou ideja, čuvajući, ipak, u svakom trenutku čistotu i jasnoću pripovedanja. Ovo je strip gde je ideja konzistencije tona bačena kroz prozor već u prvih nekoliko strana, a da autori ipak uspevaju, koristeći neverovatnu količinu omaža, citata i aluzija, da im je opšti ton sve vreme sasvim dosledno jasan, i da se nikada ne izgube u vrtlogu postmoderne reciklaže. Tako, recimo, epizoda devet počinje peanuts-ovskim flešbekom na detinjstvo Olsenovih, nastavlja se bizarnim origin storyjuma Arm-Fall-Off-Boyja i Porcadilla, da bi poslednja trećina omažirala džemsbondovski Casino Royal mizanscen u kome Fraction i Lieber savršeno prikazuju kompleksnost Olsenove persone: entuzijazam i smelost da se isproba BAŠ SVE što će doneti priču koja bi mogla da bude zanimljiva i shvatanje da on zapravo ne zna baš mnogo toga ni o čemu. Kada krupije za stolom gde se igra holandska bakara kaže da je klađenje završeno a Olsen, koji je pre toga naglas lupio prvu cifru što mu je pala na pamet, intuitivno sledeći Lutorovo izgovaranje broja sedamnaest, sav zabrinut kaže „Čekajte, mi smo se to sad kladili?“ ovo je dopadljiv geg ali i karakterizacija Jimmyja Olsena za dvadesetprvi vek koja je tako prirodna i tako usklađena sa onim što je bilo u prošlom veku da je skoro razjarujuće da je trebalo čekati da se Fraction i Lieber vrate superherojskom stripu pa da dobijemo ovako svež talas kreativnosti i energije u stripu koji jeste-Supermen-ali-nije-Supermen.

Svakako treba pomenuti i izvrsne kolore Nathana Fairbairna koji Lieberovim crtežima daju živost bez toga da im oduzimaju tu kristalnu jasnoću neophodnu kada crtač, recimo, u šest panela promeni šest vremena i mesta, dok je letering Claytona Cowlesa priča za sebe sa masom originalnog dizajna potrebnog za svaku novu celinu unutar svake epizode kako bi se naslovima, imenima na „špici“ i samim Fractionovim uvodima dao svaki put poseban identitet. Kirbyjev legat zahteva talenat, da, ali, sledeći Edisonovu formulu, i puno krvavog rada.

Svakako, Superman’s Pal Jimmy Olsen je savršen spoj talenta i krvavog rada, ali i spoj autorskog pristupa sa vrlo korporativnim, vrlo „neautorskim“ materijalom koji je nekada davno bio samo način za popunjavanje mesečnog prihoda i nikako medijum za velike, nesputane ideje i kreativnost. Kirby je bio onaj koji će pre pola veka kalup razbiti u paramparčad i „osloboditi“ Jimmyja Olsena ali su Fraction, Lieber i saradnici pokazali da su ga u punoj meri dostojni, odvodeći mladog fotografa u sasvim drugom smeru, čuvajući nevinost divlje kreativnosti ali pazeći i da kažu nešto svoje i sebi značajno. Ukoliko to do sada nije postalo jasno: ovo je obavezno štivo.

Strip: Lepe table: The Marvel Art of Savage Sword of Conan

Posted in Stripovi, Uncategorized with tags , , , , , , , , , , , , , , , , on 8 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Omiljeni kadrovi/table Nedelja jutro je pravi momenat za divljenje nekim klasičnim tablama i pinapovima iz bogate istorije stripova o Konanu. Mislim, šta, kao, pametnije imamo da radimo?

Marvel naredne nedelje u prodaju stavlja knjigu The Marvel Art of Savage Sword of Conan a neki među, jelte, nama su već imali priliku da kroz nju prođu zahvaljujući pirateriji. U pitanju je svakako obavezno štivo za svakog ljubitelja klasičnog ’70s Konana onako kako ga je Marvel preuzeo od Howarda i njegovih naslednika i izgradio mu novi život i popularnost u novom medijumu, utirući put za eksploataciju IP-a koja traje do danas i prilično značajno prevazilazi današnju popularnost Konanovih palp vršnjaka iz tridesetih godina prošlog veka.

Marvel je Konana prvo  publikovao u magazinu Conan the Barbarian koji je počeo 1970. godine ali je postao toliko popularan da je onda 1974. Marvel pokrenuo i drugi magazin, Savage Sword of Conan. Ovo drugo je bilo posebno izdanje: strip nije pratio Konanov život hronološki, magazin je bio većeg formata, sa više stranica i u crno beloj-štampi, sa objavljivanjem priča koje nisu uvek imale Konana kao glavnog junaka. Notabilno, pošto je u pitanju formalno bio „magazin“ a ne standardna strip-edicija, Marvel (odnosno njihov imprint Curtis koji je ovo inicijalno publikovao) nije morao da se drži Comics Code Authority smernica u pogledu prikazivanja nasilja, golotinje itd. pa je Svage Sword of Conan bio za nijansu „odraslija“ edicija. U praksi, naravno, ovo znači da smo imali više prikaza amputacija, vodoskoka krvi i sisatih, skromno obučenih žena koje od proždiranja sa strane neljudskih monstruma ili impliciranog seksualnog napada sa strane ljudskih monstruma (ili već nekakve kombinacije ta dva) štiti samo planina mišića odevena u kožnu pregaču, nego što je prikazivao matični magazin. Ali, to je i dodatno značilo da su za ove stripove radili neki od najboljih Marvelovih crtača onog vremena jer su osećali da imaju više slobode da se kreativno izraze. Savage Sword of Conan je i bio odličan medijum da se predstavi filipinska armija crtača i tušera koja je za popularnost Konana (pa i drugih Marvelovih/ američkih uopšte stripova sedamdesetih godina) učinila jako mnogo, kreirajući neumorno i kvalitetno pamtljive i evokativne prizore koji su ostali urezani u sećanje svakom ljubitelju Konana tokom narednih decenija. Ja sam, naravno, ovo gutao kao mlad momak, čitajući delove SSOC u raznim publikacijama koje su ovde izbacivane (mali Marvel, veliki Marvel, Stripoteka itd.) i nije neko čudo da sam zadojen ovakvom estetikom do koske. Conan generalno a Savage Sword of Conan partikularno su bili stripovi velike imaginacije zasnovane na Howardovoj kreativnosti a zatim majstorski proširene u zamamne slike i prizore ispunjene avanturom, stravom, akcijom i erotikom – jednom rečju svim što očekujete od palpa. I to i danas rezonira sa mojim, eh, duhom.

The Marvel Art of Savage Sword of Conan možete nabaviti za pedesetak evra na papiru ili desetak u digitalnoj verziji kod svih uobičajenih distributera, a da mi malo pogledamo neke slike iz ove knjige:

Donji crtež je iz šestog broja SSOC, epizode o „Spavaču ispod peska“ koju je kod nas preneo mali Marvel i, da se ne lažemo, stripovi maltene da nikada nisu postali bolji od ovoga. Ova količina, jelte, pustolovine, strave, akcije i erotike na samo jednoj tabli je dovoljna da prebriše decenije mog intelektualnog sazrevanja i resetuje me na (pred)pubertetske setinge. Takođe, odabrao sam je kao prvu ilustraciju jer ilustruje (!!!) tu moju drugu poentu o Filipincima kao stubu Konanovog identiteta iz njegove najvažnije faze. Konkretno, ovo je crtao i tuširao pokojni Sonny Trinidad, poznati i uspešni autor koji je i u filipinskom i u američkom stripu ostavio velikog traga:

Drugi na redu je – ponovo jedan Filipinac. Alex Niño je radio za Marvel, DC, Warrenove publikacije, pa i za Heavy Metal a ovaj njegov rad iz takođe šestog broja prikazuje ga kao opsesivno posvećenog umetnika sa okom za detalj ali i pažnjom poklonjenom kompoziciji i opštoj „čitljivosti“ slike, nečemu što mnogim danas popularnim „karakternim“ crtačima ume da zafali:


Svakako je jedna od ključnih vizuelnih referenci vezanih za Konana sedamdesetih godina to kakve je naslovne strane crtao Peruanac Boris Vallejo. Ovaj je ilustrator, sa još par kolega tog vremena (Frazetta, pre svih, naravno) praktično kreirao estetiku te decenije, prevashodno u domenu oslikanih naslovnica za palp i horor magazine koji su se „zrelošću“ izdvajali od pukih strip-publikacija. Dole je skica za ono što će kasnije prestavljati naslovnu stranu jedanaestog broja SSOC i jedna vrlo ikonična vallejovska scena:

Da ne zaboravimo našeg čoveka u Marvelu, donji pin-ap poster u broju petnaest uradio je Mike Zeck. Naslovnica tog broja je Vallejova i ima sve klasične elemente, monstruma, lepu ženu i zaštitnički nastrojenog varvarina sa mačem, ali Zeckov pin-ap je klasičniji i vidno duguje radovima Harolda Fostera na Princu Valijantu. Prelepo:


I Richard Corben je tu i tamo uskakao za povremeni gig, ovo dole je njegov pin-ap u šesnaestom broju sa tipično korbenovskim insistiranjem na deformisanim anatomijama, neobičnim perspektivama i bezobličnim masama u ulozi pretnje. Pointilistilčki efekti urađeni tušem su vrhunski na ovoj slici:


Nije neka tajna da je za mene John Buscema onaj THE crtač Konana, prevashodno jer sam prvo čitao epizode koje je on crtao. Onako kako je Konan izgledao u Busceminom crtežu, tako ja Konana vidim u mislima kada mast… htedoh reći kada promišljam njegovu estetiku i njen uticaj na savremenu percepciju maskuliniteta i njen odnos ka socijalnom. No, ova knjiga me je podsetila da nije to tek bilo koji Buscema, nego Buscema koga je tuširao Tony DeZuniga. Samo jedan od Filipinaca koji su radili tuš preko Busceminih olovaka, ali, rekao bih, glavni, pokojni DeZuniga će u američkom stripu ostati upamćen i kao jedan od kreatora DC-jevog vestern-antiheroja Jonaha Hexa, no u mom srcu će uvek njegova simbioza sa Buscemom biti njegov najveći doprinos umetnosti (ili makar pop-umetnosti) dvadesetog veka. Mislim, ova scena kojom se otvara priča u broju 27 je prosto ikonička, sa sve tipično Busceminom kompozicijom (pominjao sam već da kod njega u ovakvim scenama skoro obavezno imamo neprijatelja koji stoji blizu „kamere“ i okrenut je ka čitaocu) i DeZuniginim perfektnim, oštrim, ekonomičnim tušem. Savršenstvo.


Franka Brunnera sam već pominjao pišući o nekim Marvelovim naslovnim stranicama iz sedamdesetih a ovaj crtač i ilustrator je notabilno sarađivao sa Michaelom Moorcockom na adaptacijama priča o Elriku za Heavy Metal, no za ovu priliku, pominjemo njegovu adaptaciju (sa Royem Thomasom koji je radio većinu scenarija za Konana u sedamdesetima) Howardove priče o Konanu, „Skerletna citadela“. Ovo je slika kojom se strip otvara u tridesetom broju SSOC a  ako me sećanje ne vara mi smo je čitali u Stripoteci i to je meni bio jedan od prvih susreta sa „zrelijim“ Konanom koji je već postao kralj a što je, klincu naviknutom na superheroje koji nikada ne stare i stalno žive u istom status kvou, bilo šokantno. A crtež, oh, pa pogledajte:


Za još malo Buscema/ DeZuniga magije zamoliću vas da pogledate ovu tablu iz broja 38. DeZuniga drži lekciju iz ekonomičnosti ovde, sa Buscemom koji prikazuje tri načina da se scena kadrira tako da ne mora da se crta „realistična“ pozadina, na prvoj ne dajući nikakvu pozadinu jer je akcija ionako prejaka, na drugoj crtajući samo konturu jer se oko fokusira na akciju a na trećoj puštajući tušera da uradi raster. Fantastično:


Da DeZuniga nije bio „samo“ kvalitetan tušer pokazuje i ovaj pin-ap poster iz broja 38 koji je Filipinac uradio sam. Mislim, preslatko:


Pa onda tuča iz broja 45, ponovo DeZuniga i Buscema, perfektno pripovedanje na tabli i neprevaziđena eksplozivnost akcije. Danas crtači još više dekompresuju ovakve stvari kako bi ostavili jači „filmski“ utisak, ali ovo zaista nije nadmašeno u novijoj istoriji:


Drugi notbilni Filipinci ubrajaju, naravno, Ernieja Chana, kultnog tušera i crtača koji je radio za Marvel i DC. Chan je bio deo DeZuniginog „plemena“ koje je ovaj dovukao da radi za Marvel i brzo postao favorit čitalaca koji su voleli masivnost i voluimen što su ih Chanovi tuševi dodavali Busceminim olovkama. Dole je pin-ap iz broja 52, samo jedan od nekoliko urađenih u tom broju na radovanje čitalaca:


Donji pin-ap iz broja 55 napravio je Rudy Nebres, tako je, još jedan Filipinac. Nebresova ljubav ka „preosvetljenim“ crtežima, sa manje senčenja i blještavim belim površinama izdvajala ga je od radova Chana, DeZunige i drugih kolega. Da budem skroz iskren, nije to skroz po mom ukusu, ali kvalitet je nesporan:


Nemam ovde dovoljno mesta da prikažem i radove koje su napravili drugi notabilni crtači i tušeri – Gil Kane, Jim Starlin, Pablo Marcos, Sal Buscema, Gene Colan, Claus Janson – ali ne bi bio red da se ipak ne pomene i još jedan legendarni filipinski Buscemin tušer – Alfredo Alcala. Njegovi su radovi, možda slično Chanu, bili „teži“, i ja ih nisam mnogo voleo, Buscemin crtež je pod ovim tušem bio manje elegantan, Konanovi izrazi lica primitivniji, imam utisak da je Alcala previđao da Buscema namerno neke stvari ne crta jer su višak i popunjavao tušem namerne praznine u crtežu. No, ova scena iz kultne Slonove kule, iz broja 24 mi ipak uvek razgali srce.



Za kraj, evo još jednog DeZunige, na pin-ap posteru iz broja 56, slika koja i pored sve svoje mračne ikonografije deluje optimistično i ohrabrujuće. A to nam je danas i najpotrebnije:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 7-11-2020

Posted in metal with tags , , , , , , on 7 novembra, 2020 by mehmetkrljic

Pa, ako ništa drugo, imali smo uzbudljivu nedelju iza sebe sa novim vrhuncima epidemije, predvidivo haotičnim rezultatima američkih izbora i izlaskom novog singla System of a Down. Dakle, eto, poslušajmo šta je bilo novo od metala, a prvo, počasno, blek metala, pa još sprskog:

Damjana Stefanovića sam letos pohvalio za album projekta Goddess a sada se vredni multiinstrumentalista vratio sa novim, trećim albumom svog drugog jednočlanog projekta, MRTVI. Omniscient Hallucinatory Delusion je, kako mu i ime sugeriše, ploča eksperimentalnog, prilično avangardnog zvuka koji uzima blek metal formu samo kao osnovu da se dalje razvija muzika koja duguje savremenoj akademskoj kompoziciji koliko i metal pretečama. Utoliko, ovo je puno vrištanja, blastbitova i rifova, ali i atonalne svirke, improvizovanja, eksperimenata sa miksovanjem. Omniscient Hallucinatory Delusion nikako nije album koji pustite da biste se relaksirali i „uživali“ ali nije, da se razumemo ni ploča puke cerebralne muzike. Damjan prilično srećno kombinuje visceralnost i žestinu blek metala sa jednom vrlo disciplinovanom, skoro akademskom eksploracijom graničnih muzičkih strategija i mada je ovo dugačka, i za nekog svakako naporna ploča, moram da priznam da sam fasciniran kako njenom ambicijom i eksperimentatorskim žarom, tako i autoritetom sa kojim autor sklapa svoje kompozicije da i pored svog tog divljeg otrzanja formi, budu zaista dobre pesme.

https://mrtvi.bandcamp.com/album/omniscient-hallucinatory-delusion-experimental-black-metal

Da ostanemo u pravoslavnom regionu za trenutak: Grci Goat su potkraj Septembra kurcem otvorili vrata i izjurili na metaforičku pozornicu odličnim demom sa dve pesme. Evo nam sada i prvog (mini) albuma, nazvanog jednostavno Goat. Ovo je bend koji navodno postoji od 2000. godine ali šta su radili dve decenije pre ovoga zaista nije jasno. Hoću da kažem, ovo je takva divljina i šamaranje da imam utisak da se bend juče okupio i da članovi imaju po osamnaest godina i besni su u pičku materinu. To je dobro za slušaoca jer su ovo izuzetno agresivne i sirove pesme, ali odsvirane kvalitetno i uz vrlo dobru produkciju. Iako izdanje ima devet pesama, nekoliko njih su interludiji pa utoliko ovo smatram mini-albumom, ali Goat se opasno preporučuju ovakvim pokoljem. Sve to i još i obrada Blasphemy! Pa mi nismo ovog dostojni:

https://goatbm.bandcamp.com/album/goat-2

Kad smo već kod Blasphemy, retko se ovde bavim no-fi bendovima blek metal provinijencije najpre zato što nemam živaca da ih slušam, jebiga, imam i ja dušu, ali kalifornijski Abhorrency su mi tu dušu uveselili svojim demo-snimkom MMXX. Iako su ove tri pesme zapravo snimljene prošle a ne ove godine kako bi naslov sugerisao, one svakako pripadaju sadašnjem trenutku. Hoću reći, ovo su tri razmrljane, pećinske kompozicije u kojima čujete mahom pusliranja i vibracije, a samo nazirete ritam i rifove, te pevanje. A opet, sve je to tu i Abhorrency za razliku od mnogih podrumskih kolega uspevaju da kreiraju jedan zaokružem estetski iskaz. Naravno, to je estetski iskaz užasa sa pesmama što ih krase naslovi poput Choked Upon the Pentagram ili Feces Aspergillum, ali šta drugo očekujemo od benda kome se bubnjar zove, citiram: Sexslayer? Enivej, ovo je brutalno, košmarno, snimljeno na osmokanalnom analognom Tascam magnetofonu i taman gde treba da bude da od mene dobije podršku. Da ovako nešto dolazi iz Kalifornije je i pomalo sneveseljujuća pomisao. Mislim, ako je njima u „zlatnoj državi“ ovako, pa kako mi ostali treba da se osećamo?

https://abhorrency-maggotstomp.bandcamp.com/album/mmxx

Nikad nisam bio u Kvebeku al kapiram da je tamo hladno. Sorcier des Glaces sam i za prošli album lepo pohvalio kako pravilno posreduje tu atmosferu leda, pustoši, samoće, a ovaj novi, Un Monde de Glace et de Sang (ne znam Francuski, al kapiram da ovo znači „Svet leda i krvi“) je, pa, potencijalno još bolji. Za razliku od eponimne ploče iz 2018. godine, Un Monde de Glace et de Sang nije jedna kompozicija od pedesetak minuta već „normalan“ album sa osam pesama koje sve na gomili traju dobra šezdesetdva minuta, i mada je ovo poprilična vremenska investicija za slušaoca, Sorcier des Glaces je opravdavaju odličnom muzikom i produkcijom. Sada kada ne moraju da sve pišu kao deo jedne neprekinute kompozicije, autori imaju slobodu da idu u različite strane i kreiraju raskošne ali logične celine. Atmosfera leda i pustoši je i dalje tu, a bend je, ako je ikako moguće dobio još koji poen u pogledu epske dimenzije svoje mzuike. Prošli put sam pominjao Emperor kao poređenje i, zaista, mada Sorcier des Glaces ne podsećaju na Emperor zvukom, ima tu sličnog pristupa epici i jednoj poštenoj, žestokoj svirci koja me iznova osvaja. Odlično:

https://sorcierdesglacesofficial.bandcamp.com/album/un-monde-de-glace-et-de-sang

Belgijski Ihloosuhree je objavio novi EP, In de Fleur van de Sleet i ovo je odličan ogledni primer za njihov eksperimentalni, udrogirani blek metal. Glasna je ovo i abrazivna muzika ali i slojevita, spremna u svakom trenutku da prekrši žanrovska pravila i ode u neočekivanu stranu. Četiri pesme, treba izdržati (glasno je!) ali vredi:

https://ihloosuhree.bandcamp.com/album/in-de-fleur-van-de-sleet

Nijemci Slagmark su već imali album proletos ali evo sada i demo snimka Radical Malice sa četiri pesme, vrištećeg, epskog i melodičnog ali sirovog i agresivnog blek metala. Ovo zbilja ima malo „demo“ produkciju ali to muzici Slagmarka, u ovom slučaju barem, daje jedan fini dah autentičnosti koji se uklapa uz strastvenu izvedbu:

https://slagmark.bandcamp.com/album/radical-malice

Švedski Grafvitnir sa svojim sedmim albumom, Death’s Wings Widespread donosi upravo ono što mi ove nedelje treba: žestinu, ljutinu, brzinu. Ova okultno-veštčija, dvočlana postava je tokom čitave decenije vredno izbacivala albume i Death’s Wings Widespread je neka vrsta kulminacije besa, energije i brzine, album koji švedsku blek metal formulu zaoštrava do granice ekscesa nudeći rafalne blastbitove, sekuće rifove i napalm-vokale iza kojih ostaju samo ruševine i spržena zemlja. No, ono što kod Grafvitnir treba ceniti je posvećenost ZVUKU pre svega, sa produkcijom koja i pored profesionanih kvaliteta forsira jedan živi, tr00 saund utopljen u prostor, sa gitarama koje eksplodiraju i činelama koje seku na komade. Naravno, sve zavisi od ukusa, ali za mene je ovo blek metal album nedelje.

https://grafvitnir.bandcamp.com/album/deaths-wings-widespread

Britanski UKEM Records je upravo objavio besplatnu kompilaciju blek metal bendova sa raznih strana sveta i to besplatno, pa je Disciples of Blasphemy Vol 4 apsolutna i neopoziva preporuka. Među devetnaest bendova na ovom albumu naći ćete bez sumnje i neke favorite ali čista širina zahvata, različitih pogleda na žanr i interpretacija njegovih temeljnih vrednosti je ovde dovoljna da se čovek nasmeši:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-blasphemy-vol-4

Teksašanin Arnold Hablewitz je snimio vrlo prijatan singl pod pseudonimom Nihilistik. Singl se zove Darkness From the Light i ovo su dve pesme, brzog, energičnog, tehnički kvalitetnog blek metala koji razume i poštuje formu ali nudi autentičan izraz i tematiku. U domenu kućnih snimaka ne verujem da sam čuo išta bolje ove nedelje.

https://arnoldplaysguitar.bandcamp.com/album/darkness-from-the-light

Prošle nedelje su Rusi apsolutno harali u blek metal sekciji ovog pregleda, pa zašto da ove nedelje izostanu? Неживой iz Sankt Petersburga imaju prvi album, Пять башен i ovo je sirov, lo-fi black/ death metal sa testeraškim rifovima, urlanjem i blastbitom kao glavnim izražajnim sredstvom. (Ne)kvalitet zvuka i stilska ujednačenost – do monotonosti – pesama su svakako argumenti protiv slušanja ove ploče ali suva bestijalna energija koju ona nudi na konzumaciju je jak argument za:

https://spiritualwarfareprod.bandcamp.com/album/-

Švajcarski dvojac Guignol Noir na svom albumu-prvencu Mantric Malediction ima čak jedanaest pesama u bezmalo sat vremena muzike što je dobar velju for mani ako vam se dopadne njihov mračni, okultni blek metal. Švajcarci su vrlo jasno isprofilisali svoj identitet ovim albumom, radeći u tradiciji eksperimentanijeg krila frankofonskog (prevashodno francuskog ali svakako i švajcarskog) blek metala, sa atmosferom napetosti i tekobe koju kreiraju mračne harmonije i pesmama koje ne forsiraju jednu istu formulu sat vremena već istražuju različite aspekte jedne ipak dosledno abrazivne muzike. Bend radi od 2007. godine pa se i na albumu vidi da su i sam zvuk i pesme dosta sazrevali. Meni je ovo sjajno.

https://guignolnoir.bandcamp.com/album/mantric-malediction

Kad smo već kof frankofonskog blek metala, kao nekom ko je oženjen osobom čiji je veliki deo poslovne biografije vezan za velike kozmetičke brendove imao sam skoro somatsku reakciju na to da se prva pesma na novom albumu trojca iz Nice, Darkenhöld, zove Oriflamme. Mislim, dovoljno blizu. Elem, Darkenhöld se pronalaze u „srednjevekovnoj“ verziji blek metala pa je i njihov peti album, Arcanes & sortilèges pun simpatičnih tema i melodija koje kao da su ispale iz nekog renesansnog komada što se priseća srednjevekovlja. Vesela je to i raskošna muzika a bend, a što je meni plus, se svejedno drži klasičnog instrumentarija – to jest klasičnog za metal – puštajući te srednjevekovne harmonije i teme kroz distorzirane gitare i prateći ih uzvitlanim bubnjevima. Simpatično.

https://ladlo.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

https://darkenhold.bandcamp.com/album/arcanes-sortil-ges

Grcima Isolert album World in ruins izlazi za par dana i vredan je pažnje jer je ovo odličan spoj jedne depresivnije atmosfere, svirke velike žestine i kompozicija koje forsiraju gotovo neoklasičarske harmonije, a sve utopljeno u veliku količinu blagoslovene distortzije. Da ne bude zabune, Isolert nisu DSBM sastav, njihova muzika je nihilistična i pesme se zovu, recimo, „Fire, Ash, Blood“, pa onda „Burn Them“, pa „As We Die“ itd. i ovde melanholični elementi stoje u odličnoj ravnoteži sa gnevom i agresijom. Bend je vrlo ekspresivan u svirci i i pored praskavog, napucanog miksa ima dovoljno suptilnosti da malim gestovima farba velike zahvate u kompozicijama. Album traje četrdeset minuta ali je zanimljivo sekvenciran tako da se dobije jedno lepo putovanje kroz različite aspekte blek metala (slušajte Extinction, recimo) i dok stignete do poslednje, epske, desetominutne Light… Has Abandoned Us, bićete opasno investirani u Isolert.

https://isolert.bandcamp.com/album/world-in-ruins

https://nihilistischeklangkunst.bandcamp.com/album/nkk-035-isolert-world-in-ruins

Pređimo na stoner. Teksašani Direlands su prilično dobri na svom debi EP-ju, The Cave You Fear. Ovo je stoner metal sa korenima u klasičnom heavy pristupu ali i sa veoma teškim zvukom. Gitare su ovde katastrofično velike i teške, ritam sekcija kuva solidan gruv, a pevač je sav u melodičnom, ’70s/ ’80s modu rada. Bude to dobra i interesantna kombinacija i ovom izdanju kao i mnogim drugima mogu da zamerim samo preglasan mastering koji u najglasnijim delovima ploče skoro potpuno zatrpava neke od instrumenata. Dokle bre, ljudi, aman? No, dobro, Direlands svakako nisu jedini grešnici ovog tipa, pa nemojte da im zbog toga ne date šansu:

https://direlands.bandcamp.com/releases

Volite doom metal ali vas sekira što bendovi igraju na sigurno i prave pesme kraće od petnaest minuta? Nervozni ste kad čujete muziku koja ne zvuči kao da je nastajala ispod zemlje a snimana u pećini, tokom vulkanske erupcije? Mordom bi mogli da budu bend za vas! Na svom prvom albumu, Eternal Solitude, ovaj kalifornijski sastav ima samo dve pesme od kjojih ona kraća traje više od šesnaest minuta a njihov spori, monumentalni i tužni (death)doom spakovan je u pakleno abrazivan zvuk gde monstruozno distorzirana bas gitara zapljuskuje slušaočevu bubnu opnu kao da bi da se orode dok se ostali instrumenti bore za minut pažnje. Dobre su ovo kompozicije, zapravo, ali kod Mordom je sam zvuk tako značajna dimenzija iskustva da je skoro sigurno da ćete ih ili voleti ili mrzeti već posle 30 sekundi:

https://mordomdeath.bandcamp.com/album/eternal-solitude

Sličan ali manje ekstreman zvuk valjaju i zemljaci Pulchra Morte čiji je drugi album, Ex Rosa Ceremonia fina kolekcija doom-death pesama. Ovde ni jedan komad nije duži od pet i po minuta, a što je dobro za one među nama kojima pažnja lako popušta, a i sam zvuk Pulchra Morte, iako težak, distorziran i mastan, ipak je bliži nekom „normalnom“ metal proseku pa ovaj bend, uprkos dubokim i visokim death metal vokalima, svakako može da računa na širu publiku na ime svojih odličnih doom/ stoner rifova i generalno disciplinovane svirke:

https://pulchramorte.bandcamp.com/album/ex-rosa-ceremonia

Bristolski Froglord je bend (mada će ipak biti pojedinac) čiji je doom/ sludge zvuk usredsređen na ideju da će veliki žablji gospodar jednom doći i pokoriti svet. Dakle, ovo je satanistički doom, samo umesto palog anđela Božijeg imamo žapca u glavnoj ulozi? Tako je. I prilično je simpatično. Amphibian Ascending je fazirana, gruvi ploča sa lepim rifovima, dobrom atmosferom i više sviračke veštine nego što biste na prvi pogled očekivali. Ko god da je ovde na pevačkim dužnostima odlično šalta između dubokih death metal vokala i ritualnog napeva što pesmama daje novu dimenziju i ovaj album izmešta iz domena puke zajebancije u nešto nesumnjivo ozbiljnije. Vrlo prijatno a imate da vidite i zabavan spot:

https://froglord.bandcamp.com/album/amphibian-ascending

Kad smo već kod bendova sa životinjm u imenu, Dixie Goat su čileanski doom sastav čiji novi album, There’s No Light Without Darkness daje veoma lepu kombinaciju rokenrol tema i doom metal zvuka, sa nisko naštimovanim gotarama i jakim distorzijama ali i bluzerskim osnovama kompozicija i dosta psihodeličnog pevanja. Rokerski, zabavno i pijano do mere kada pesma kao što je Supershit zvuči kao čist garažni pank:

https://dixiegoat.bandcamp.com/album/theres-no-light-without-darkness

Sidnejski Kimono Drag Queens su odlični na svom prvom albumu, Songs of Worship. Ovih sedmoro muzičara ovde valja odličan, karakteran i lepo promišljen psihodelični rok koji ume da bude heavy (Hunters, recimo) ali i primereno uzdržan i zavodljiv (Wild Animals, recimo). Bend piše odlične pesme i jako dobro svira i ovo je veoma fino miksovana ploča sa pažnjom da se i vrlo sitni zvukovi postave na svoje mesto u zvučnoj slici pa utoliko moram da se požalim na mastering koji je užasno glasan i nekako neprimeren za ovako suptilnu muziku.

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/songs-of-worship

Uz sve moje predrasude o instrumentalnom stoner roku, povremeno natrčim na album koji me prijatno protrese i podseti da ne treba da budem baš TOLIKA svinja. Francuski dvojac Hermit’s Weedsom (oh, kakva sugestivna igra reči) debituju sa albumom He Who Sees in the Dark i ovo je dobrih pet pesama spore, zabavne svirke koja se pomalo guši u prekomprimovanom masteringu, ali je vadi generalno zdrav zvuk i to da ova dva momka pišu solidne pesme. Naravno, sve to je meditacija u pokretu, pa treba imati inklinaciju. Ovo nije stoner zasnovan na bluzu već onaj koji voli malo „modernije“ korene, sa blago postrokerskim elementima tu i tamo, ali sa teškim saundom koji nedvojbeno stavlja do znanja da imamo posla sa metalom:

https://hermitsweedsom.bandcamp.com/releases

Novi Stone Rebel zove se The Road To Eternity i zaista ne znam šta bih više rekao za ovaj gruverski, francuski instrumentalni sastav kome su SVE ploče iste, izlaze na svakih nekoliko nedelja i opet, iako su, kako rekoh, iste, svaka zvuči sveže u svom laganom, ali dubokom instrumentalnom gruvu. The Road to Eternity je novi opus odličnih laganih komada psihodelične, nenametljive ali ne trivijalne muzike:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/the-road-to-eternity

Ove godine se na sceni pojavio finski stoner bend Orbiter sa dva izdanja, ali onaj Orbiter o kome danas pričamo je zapravo iz Norveške i EP Lead Head mu je treće izdanje. Sasvim zbunjujuće, znam, jer i jedni i drugi sviraju stoner. U svakom slučaju, Norvežani to rade jako dobro i Lead Head ima tri odlično snimljene i sjajno odsvirane pesme jačeg tempa i melodičnih, rokerskih vokala. Orbiter pružaju kvalitetan gruv i imaju dobar miks (malo pripljeskan u masteringu, doduše), pa je sevap nadati se uskoro i nekom novom albumu:

https://orbiterrocks.bandcamp.com/album/lead-head

Mekši, psihodeličniji i svakako satanskiji zvuk dobijamo od portlandskih Devil Worshipper na albumu „3“ koji je, da bude jasno, njihov drugi album. Satanisti, šta ćete… Muzički, ovo je mnogo manje „đavolski“ nego što bi čovek očekivao kad vidi ime i omot, nudeći gruverski, disciplinovan i malo hipnotički rok koji značajno udara po psihodeličnim efektima i ne zamara se fejk „satanističkim“ pozerajem. Neobičan miks doprinosi „outre“ šarmu ovog albuma:

https://devilworshipper.bandcamp.com/album/3

Portugalski kvartet Lord Of Confusion ima iza sebe samo jedan studijski EP iz prošle godine, a ove su ga zapratili objavljivanjem živog EP-ja Witchmantia (Live At Teatro Capitólio). Moram priznati da nisam mnogo očekivao a prijatno sam onda bio iznenađen sa devetnaest minuta odličnog doom-rocka koji, mada živi snimak nema idealan miks, svoje teške rifove i okultnu atmosferu valja sa mnogo dostojanstva. Prateći bend je veoma dobar sa svojim postojanim doom-maršem ali zvezda u ovoj ekipi je svakako pevačica/ klavijaturistkinja Carlota Sousa koja jednu ipak dosta monotonu kompoziciju oživljava moćnim vokalom i sjajnim soliranjem i pratnjom na Hammond orguljama. Upamtiti ovaj bend:

https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/witchmantia-live-at-teatro-capit-lio

Sun of Grey iz Kolorado Springsa imaju solidan debi album, Outerworld koji za tričetvrt sata isporuči lepu količinu dramatičnog, teškog i mračnog stoner-doom zvuka. Pesma koja album otvara sa svojih sedam minuta ritualnog ritma i napete atmosfere postavlja očekivanja na dobre pozicije pa Sun of Grey samo treba da sačuvaju gruv i rifove do kraja. To im uglavnom uspeva i ovom albumu zameram samo prebudžen zvuk u masteringu, ali ostalo je vrlo solidno:

https://sunofgrey.bandcamp.com/album/outerworld

Manje teški ali nikako manje zanimljivi su brazilski Caixão čiji album Da porta ao sumiço nudi razigran i radostan psihodelični rok. Ovo nije „metal“ u užem smislu, ali se svakako naslanja na bluz-rok osnovu i voli pamtljive rifove pa je zanimljivo kulturnom metalcu. Još ako taj metalac voli proggy-ritmove i ne naročito komplikovane ali maštovite gitarske teme i aranžmane, Da porta ao sumiço će mu prirediti dosta uživanja:

https://caixaocaixao.bandcamp.com/album/da-porta-ao-sumi-o

Nijemci tru’nembra (tako se piše, sve malim slovima) su doom metal bend i na debi albumu  Mare Vetus zvuče, pa, vrlo NEMAČKI. Bend iza sebe ima gomilu demo snimaka i čuje se da je ova ploča dugo pripremana i da se baš krčkala, tako da je u pitanju promišljen album epskog, odlično produciranog dooma a ta „nemačka“ dimenzija se očitava u velikoj – tevtonskoj, rekli bi neki – teatralnosti. No, ploča nije onoliko cheesy kako to ponekad ume da bude i meni se na njoj dosta toga dopalo:

https://tru-nembra.bandcamp.com/album/mare-vetus

Najcrnja doom metal ploča ove nedelje stiže iz Kosta Rike. Bloodsoaked Necrovoid su bend koji očigledno ne sanja o stadionima i intervjuima u večernjim talk show programima jer je njihova vizija doom metala ona najhermetičnija zamisliva sa kavernoznim lo-fi zvukom, vokalima koji zvuče kao gušenje samrtnika i slojevima gitara koje vrlo brzo prestaju da zvuče kao da sviraju rifove zarad jednog tvrdog, abrazivnog pokrivača distorzije i težine. Ovoje svakako muzika samo za najposvećenije ljubitelje tmine i muke ali album Expelled into the Unknown Depths of the Unfathomable od mase lo-fi i no-fi sabraće koju redovno preskačem na Bandcampu izdvaja jedna ipak izgrađena vizija u kojoj se sve ove crne i negativne estetske odluke sabiraju u jedan iskaz što ima dubinu i, čak, određeno dostojanstvo.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/bloodsoaked-necrovoid-expelled-into-the-unknown-depths-of-the-unfathomable

Njudžersijski Green Dragon su već imali demo i EP koji su se, svaki od njih, zvali Green Dragon pa su rešili da tako nazovu i prvi album. Konzistentno ali za buduće arheologe i istoričare košmarno. Sa novim EP-jem je ova konvencija napuštena i on se zove Dead Of The Night i ovo je mutan, ali duševan, vrlo gruvi stoner rok koji radi sve što očekujete, prži velike rifove, ima odličnu međuigru basistkinje i bubnjara, uvaljuje ukusne gitarske ukrase gde treba, šara sa dinamikom, nudi sanjive, daleke vokale… Odlično je sve to na gomili, to hoću da kažem, i da bend ovo miksuje malo čistije mogao bi odmah u nadmetanje za prvu ligu. A i ovako je vrlo dobar.

https://wearegreendragon.bandcamp.com/album/dead-of-the-night

Budimpeštanski Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku – živi album. „Live“, kako se jednostavno zove ovaj snimak koncerta iz Pečuja prikazuje bend u izvrsnoj formi sa pesmama koje su dobile na tempu i energiji, a da nisu izgubile važnu hipnotičku, sanjivu dimenziju koja krasi ovaj satav. Lemurian Folk Songs nisu bend brutalnih distorzija i teških rifova, naprotiv, ovde bas-gitara i bubanj vode glavnu reč a gitara samo kreira te prozračne, nežne atmosfere preko kojih Krisztina Benus izvrsno peva i u živom kontekstu ovo dobija jednu još lepšu formu, sa bonusom na spontanost i vitalnost izvedbe. I još ga izdavač daje za dž. Pa mislim, svaka čast:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/live

(ko voli video verziju, ima ovde: https://youtu.be/OCvJkhvho7I)

Francuzi John is Late. ne sviraju baš metal ali njihov bučni i zabavni rok zagreva srce svakom časnom metalcu. EP Triptych ima tri glasne, energične pesme praštećih gitara i nabildovane ritam sekcije za dobro raspoloženje i mentalno (i metalno) zdravlje:

https://coeursurtoi.bandcamp.com/album/john-is-late-triptych

Ima više bendova sa imenom Infernal Throne a ovaj najnoviji je iz Grčke i za godinu dana postojanja, evo, spremili su nam EP Back To The Abyss sa četiri pesme nečeg što bend naziva blackened thrash metalom. I to i nije loša deskripcija jer, iako ovo sedi vrlo blizu sredine druma kad je u pitanju thrash metal, sa D-beat osnovom i pevanjem „na rif“, ima tu i sasvim dovoljno blek metalske gizdavosti u povremenim harmonskim obogaćivanjima koja se udobno smeštaju između trešerskih rifčina. Bend ima dosta dobar, jak zvuk i odlično muzicira pa je slušanje Back To The Abyss topla preporuka za svakog poštenog hedbengera.

https://infernalthrone.bandcamp.com/album/back-to-the-abyss-mini-album

Ista publika voleće i prvenac kvarteta  Überserker iz Noksvila u Tenesiju. Ovo su isto četiri pesme blackened thrash muzike koja je puna lepih rifova i promuklog dranja, sve odrađeno stamenim, rušilačkim tempom. Moja jedina zamerka ide na isuviše „plastičan“ zvuk bubnja ali bend makar ima vrlo bizarnu verziju Konana na omotu:

https://uberserker.bandcamp.com/album/berserker

Atomic Drop je već imao jedan album ove godine al kad je čovek u lokdaunu, valjda nema šta drugo da radi nego da snima treš metal sa rvačkom tematikom. U septembarskom EP-ju smo prilično uživali a novi album, Wicked Is My Love nudi nešto ambiciozniji zvuk, solidnu količinu energije i miks koji ima dobar omjer sirovosti i kvaliteta. Atomic Drop je projekat koji je lako doživeti kao puku šalu ali Lucas Taylor ovde zapravo podseća da, kada hoće, piše bolje rifove i refrene od gomile kolega. Preslušati:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/wicked-is-my-love

Napalm Strike uz Tusona u Arizoni na svom EP-ju Radioactive Decay nude ukusan staroškolski thrash metal sa tekstovima koji se bave nuklearnim ratom, alkoholom i biološkim agensima. Bend na svojoj strani ima dobre, klasične rifove, ukusne solaže i odličnog, karakternog pevača a i to da su na komentar na JuTjubu da nije dobro što su Amerikanci odgovorili „Svima su nam roditelji Meksikanci, ako to pomaže“. Carevi. Hteo sam da kažem da ih malo koči mutnija produkcija, ali da se ne preteruje sad, ovo je pristojan low-budget thrash sa dobrim pesmama i etitjudom:

https://napalmstrike.bandcamp.com/album/radioactive-decay

Exorcizphobia je katastrofalno ime za ispisati ali bend koji se iza njega krije – ma šta krije, pokazuje – je solidan. Ovi Česi iz Trutnova, evropske prestonice andergraund metala, sviraju već petnaest godina i na trećem albumu, Digitotality nude sazreo i prijatan thrash metal. Ovo je prilično jako utemeljeno na formulama ranih devedesetih sa stamenim ritmovima i debelom produkcijom i nesumnjivo će se dopasti publici koja voli Testament ili Sacred Reich. Meni vrlo dobro:

https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/digitotality

Garuda su iz Teksasa, sviraju zanimljivu smešu grindcorea i drugih žanrova ekstremnog metala, poglavito sludge i black provinijencije i njihov prvi album, Immemorial ima devet pesama dobrih rifova, jakog tempa i zanimljivih aranžmana. Bend ima vrlo „živ“, spontan zvuk a da je opet sve pod konac i da nema ispadanja i izletanja, što je dobra kombinacija. Odličan prvenac:

https://rflrecords.bandcamp.com/album/garuda-immemorial

https://garuda817tx.bandcamp.com/album/immemorial

Steel Arctus kažu da je njihov prvi album, Fire and Blood pogodan „za fanove epskog metala“. Ne lažu, ovo je cheesy, blago u power metal smeru pogurana metalčina stare škole sa jasnim korenima u onome što je radio Dio ali, još više Iron Maiden. Pogotovo je pevač, Tasos Lazaris ovde raspoložen da pusti svog unutarnjeg Brusa Dikinsona da zapeva punim plićima. Dobro je ovo i mada Grci imaju blago „plastičnu“ produkciju, sasvim se lepo sluša:

https://steelarctus.bandcamp.com/releases

System of a Down duže od decenije nisu objavili novu muziku zbog internog neslaganja u bendu o tome kuda bi dalje trebalo da se ide u umetničkom smislu. Koncerte, pak nisu imali problem da sviraju pa je bend i pored diskografskog odsustva sačuvao veliki deo svoje popularnosti. I, evo, odjednom, nitokuda, Jermeni izbacuju novi EP sa dve pesme: Protect The Land & Genocidal Humanoidz. I da vam kažem, nejasno je oko čega su se uopšte neslagali jer ovo zvuči baš onako kako su SOAD vazda zvučali, melodično ali energično, televizijski heavy, melanholično ali poletno. Ako postoji išta što bi se moglo nazvati „intelektualnim nu metal bendom“, SOAD su pokazali da se sa takvim konceptom ne samo može biti popularan već i dugovečan:

https://systemofadown.bandcamp.com/album/protect-the-land-genocidal-humanoidz

Black Tusk iz Džordžije svoju muziku nazivaju „swamp metalom“ ali naravno da je u pitanju odlični sludge zvuk. Bend već deceniju i po gura svoju glasnu, energičnu ali emotivnu muziku i šesti album, Years in Black kao da najavljuje nastavak dominacije. Ovo je album koji zvuči autentično, prirodno, besno ali bez nameštenih emocija, pa i radosno. Kod Black Tusk se baš čuje taj užitak u stvaranju i izvođenju muzike pa iako je zvuk, možda tipično za sludge, jako komprimovan u masteringu, bend i dalje pruža jedan razigran, živ program sa odličnim kompozicijama i puno sjajnih ideja. Sa čak četrnaest distinktnih kompozicija, ovo je jedan od hajlajta nedelje:

https://blacktusk.bandcamp.com/album/years-in-black

Finski bend Convulse je daleke 1991. godine izdao legendarni debi-album World Without God koji i danas stoji kao jedan od temelja onog što zovemo old school death metalom sa svojom lepljivom atmosferom i brutalnim zvukom. Bezmalo tri decenije kasnije, Convulse izdaju peti album, Deathstar i, pa, stvari su značajno drugačije. Za bend koji je za trideset godina izdao samo pet albuma jasno je da možemo da očekujemo bilo šta, no Deathstar je ploča koja u meni izaziva vrlo oprečne emocije. Muzika koja više nije death metal nego nekakav razigrani, melodični indie-progressive-hard-rock, snimljena dosta pažljivo i miksovana dinamično, je puna interesantnih momenata i emocija, ali vokal koji preko toga ide, a koji se od 1991. godine nije promenio, značajno kvari opštu sliku. Moguće je da Convulse misle da im grleno death pevanje čuva legitimitet, ali monotonost ove izvedbe je u oštroj suprotnosti sa maštovitim i energičnim izvedbama trojice članova. Slušajte izvrsnu prog-rokersku The Summoning čija međuigra poliritmičnog bubnja i himničnih gitara i klavijatura hoće da vas digne u nebo a vokal koji zvuči kao da srednjoškolac preko omiljenog JuTjub videa vežba death-pevanje sve kvari. Album svakako vredan pažnje ali ostaje žal što Convulse na najpogrešniji način čuvaju sponu sa svojim korenima.

https://transcendingrecs.bandcamp.com/album/deathstar

Niña Coyote eta Chico Tornado je izvrstan španski hard/ rok duo iz Španjolske a njihov novi singl, Superstition / White Room donosi izvrsne „teškaške“ obrade dve legendarne pesme. Superstition Steveija Wondera održava originalni soul štimung (sa sve duvačima), dodajući mu samo odmerenu količinu težine i žestine da ovo bude propisno „metal“. White Room sa druge strane, je jedna od meni najomiljenijih pesama ikad. Ako kao i ja mislite da je Eric Clapton poslednji put bio kul kada je svirao u Cream, dopašće vam se kako Koldo Soret lepo razvija njegove rifove u ovoj obradi. Pevanje na Engleskom sa jakim španskim naglaskom je poseban element a odjavna solaža je prigodno modulirana wah-wahom i prelepo distorzirana. Sedam evra je mnogo za dve pesme, ali ovo su dobre izvedbe odličnih pesama:

https://errormusic666.bandcamp.com/album/superstition-white-room

https://niacoyoteetachicotornado.bandcamp.com/album/superstition-white-room

Škotlanđanin Steven Waddell pravi iznenađujuće robustan i kvalitetan heavy metal u svom jednočlanom projektu Oath. Drugi album ovog benda, Computer Warrior, ima prilično cheesy ime ali to je u skladu sa generalnom estetikom koja forsira vrlo „žanrovski“ omaž osamdesetima sa farbanjem svega u roze i til i muzikom koja je zaista u maniru ’80s heavy metala. Ali, Waddell je vrlo dobar svirač i piše iznenađujuće autentične i pamtljive rifove pa je njegov omaž NWOBHM korenima prilično zabavan. Najslabiji element muzike je njegovo pevanje kome treba još peglanja ali ostalo je, moram da priznam, na prilično visokom nivou.

https://oath1.bandcamp.com/album/computer-warrior

Fates Warning postoje još od polovine osamdesetih i kroz svoj dosledni rad su u dobroj meri zaslužni za formu onog što se danas prepoznaje kao progresivni metal. Zajedno sa Queensryche, Savatage, Crimson Glory  i sličnim saborcima, ova ekipa iz Konektikata je unutar te neke škole radio-friendly metala kreirala ambiciozne aranžmane i narative, čuvajući metalsku energičnost i himničnost a uvaljujući multižanrovske elemente i kompeksne albume. Da se razumemo, malo toga ja nešto sad baš volim ali mi je milo da vidim da Fates Warning i dalje rade. Trinaesti album, Long Day Good Night je, odmah da kažem, sa svojih 72 minuta muzike svakako ambiciozan ali predugačak za moje uši. Bend, naravno dobro svira i ima nekoliko odličnih pesama (Shuttered World je prilično dobar primer za to kako Fates Warning mogu sva svoja interesovanja da sakupe u pesmi koja osvaja dobrim rifovima i napadačkom energijom) ali ima ovde i previše praznog hoda za moj ukus. Opet, naglašavam da ja nisam ciljna grupa ove muzike i da će ljubitelji klasičnog prog-metala ovde dobiti trinaest pesama kvalitetne svirke koja uz sve prog ambicije ne zaboravlja da treba da se spakuje u probavljive, pevljive pesme. Respekt:

https://fateswarning.bandcamp.com/album/long-day-good-night

Listenable Records su francuski metal izdavač sa širokim i interesantnim portfoliom, a u koem su meni najbliži legendarni Nizozemljani Thanatos i jednako legendarni Ujedinjenokraljevčani Xentrix. I jedne i druge naći ćete na besplatnom sempleru nazvanom prilično bukvalno  FREE DOWNLOAD​! LISTENABLE 2020 SAMPLER. Ima ovde još petnaest bendova i za svaki ukus ponešto, Devouror recimo prže surov black-death obogaćen slayerovskim rifovima, tu su grinderi Lock Up za one kojima nedostaje nedeljna doza Kevina Sharpa, tu su naši stari znanci, izvrsni škotski stoneri King Witch, prljavi doom Šveđana Saturnalia Temple, ali i urnebesni death metal iz radionice Undead Prophecies. Sve to i odličan, ubermetalski omot! Kad čovek presluša ovu kompilaciju shvati da Listenable Records imaju drsko izvrstan katalog i to onda informiše neke njegove naredne odluke u životu. Svoju kopiju preuzeti odavde:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/free-download-listenable-2020-sampler

O australijskom death metal bendu Furnace of Babylon na internetu nema ništa ali njihov, pretpostaviću prvi album, Has never prevailed, prodavan za „reci svoju cenu“ je, pa, prilično atraktivan. Ovo je divljački, bestijalan death/ black metal koga sasvim moguće pravi jedan čovek, ali ima to svoga šarma sa iznenađujuće uspelom produkcijom i propisnom strašću u izvedbi:

https://furnaceofbabylon.bandcamp.com/album/has-never-prevailed

Phantom Crawl je jednočlani death metal projekat iz Toronta i, za razliku od većine sličnih, ovo što se čuje na njegovom drugom EP-ju, Spellbound Suffering je vrlo solidan, onako, mastan i debeo death metal starijeg senzibiliteta. Lucas Gismondi kapira kako da napiše interesantan rif i ima uho za brutalne a seksi aranžmane, a ove četiri pesme su iznenađujuće dobro producirane. Pošteno izdanje za pošten svet:

https://phantomcrawlto.bandcamp.com/album/spellbound-suffering

Atinski Mind Sculpt ima dosta interesantan, dinamičan zvuk sa svetlim, pkjeskavim basom i prozračnim miksom na svom debi EP-ju, Among the Debris. Ovo se simpatično uklapa uz njihovu smešu old school death metala sa malo thrash elemenata i u šest pesama bend nudi masu lepih rifova, blastbitova i divjčakog urlanja. Lepo:

https://mindsculpt.bandcamp.com/album/among-the-debris-full-ep

Kosmički-death-metal-koga-pravi-jedan-čovek je danas praktično žanr za sebe ali Oxyacanthous iz Kornvola u tome prilično briljira. EP Starfield Obliteration je primereno monumentalan i bučan ali     Sam Clarke to solidno piše i izvodi nudeći amtosferu, gruv i poneki pamtljiv rif. Meni dosta:

https://inversesolarreqvriem.bandcamp.com/album/starfield-obliteration

Kanadski kvintet Murder zvuči vrlo solidno na prvom EP-ju takođe nazvanom Murder. Ovo je death metal sa malčice hardcore mirisa, dakle, skloniji gruvu i teškom rifu nego petljanju sa neparnim ritmovima i alterovanim akordima, ali bend svira moćno, autoritativno i sipa rifčine mitraljeskom brzinom. Plus, druga pesma se zove Fascist Defilement. Ponekad je tako malo dovoljno da čovek bude zadovoljan:

https://murderdm905.bandcamp.com/album/ep

Ukrajinci Hell:on već deceniju i po marljivo prave (i praše) svoj death metal sa žličicom thrash rifova i dva prsta folk melodija da samo malo zamiriše. Šesti album, Scythian Stamm je stoga jedna vrlo solidna ponuda autoritativno odsviranog, žestokog death metala koji ima mnogo melodičnih elemenata ali su oni od te neke epske sorte. Hell:on su sada na prilično udobnom mestu na svojoj kreativnoj krivulji jer zastrašujuće kvalitetno muziciranje mogu da upotrebe u svrhu pravljenja razgovetnog i prijemčivog death metala a koji, mada zvuči i ozbiljno i zrelo, takođe izgara i u domenu težine, brzine i žestine. Na ovoj tački u svojoj biografiji Hell:on kao da spajaju dobre elemente kolega poput Vader i Septicflesh a to čini Scythian Stamm, i pored trajanja od skoro sat vremena, vrlo solidnom ponudom:

https://hellonband.bandcamp.com/album/scythian-stamm

Ruski Inherited Suffering Records nastavlja sa izbacivanjem solidnog slamming death metala. Mogu i da se pohvale da su izdali prvi bend koji ima „COVID“ u imenu a da je vredan da se čuje, što nije mala stvar imajući u vidu koliko je gluposti snimljeno u 2020. godini. Elem, Covidectomy su bend o kom ne znam ništa i njihov EP, jednako nazvan Covidectomy sugeriše da je snimljen u kući, sa programiranim, nedinamičnim bubnjevima i digitalno prekomprimovanim gitarama ali su barem pesme solidan slam, sa dobrim, brutalnim vokalom i rifovima o kojima je neko razmišljao duže od dve sekunde pre nego što ih je privoleo na harddisk. Vrlo pristojno za debi izdanje a Inherited Suffering nastavljaju i tradiciju odličnih omota:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/covidectomy-covidectomy

Za istog izdavača izašao je i debi EP francuskih The Malum Process. Historical Pathology nudi brutalni/ slamming death metal sa manje fanki gruva nego što ima prethodni izvođač ali i sa malčice eksperimentalijom, progresivnijom komponentom. Francuzi su dobro producirani, teški i morbidni, ali čisti i njihovi pomalo bizarni aranžmani umeju da budu interesantni.

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/the-malum-process-historical-pathology

Treći u nizu za istog izdavača su Dysmorphic Demiurge iz Noksvila koji takođe daju album solidnog slam/ brutal death zvuka sa svojim prvencem As You Hunger for Pardon. Ovo je dosta promišljen slam, sa kompleksnijim aranžmanima i progresivnim gitarskim harmonijama. Kao i drugi bendovi koji snimaju za Inherited Suffering, i ovaj porodični sastav iz Tenesija ima vrlo solidnu produkciju pa je ovo milina slušati:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/dysmorphic-demiurge-as-you-hunger-for-pardon

Za kraj: htedoh još prošle nedelje da ga pomenem ali se još nije bio pojavio na Bandcampu, pa, eto, evo nam ga sad, dakle, novi album od strane benda Mr. Bungle je posle više od dve decenije pred nama. Naravno, „novi“ album je ovde malo komplikovan koncept jer umesto da dobijemo ploču novog materijala, ovo su stare pesme u novom ruhu a čistunci bi navodnike stavili i oko „Mr. Bungle“. Elem, znamo da članovi legendarnog eksperimentalnog metal/ hardcore benda Mr. Bungle već decenijama imaju druge projekte sa kojima su ostvarili životne karijere, Trey Spruance (i Trevor Dunn) sa Secret Chiefs 3, Mike Patton sa Faith No More, Fantomas, Dead Cross  i drugim projektima (uključujući, recimo, Mondo Cane). Sva trojica muzičara su svoje polje delovanja proširila daleo izvan izvornog Mr. Bungle koncepta (koji je već bio prilično širok), sarađujući sa ključnim likovima američke avangardne scene ali očigledno nikada nisu izbacili metal iz srca. Otud je i odluka da se ponovo snimi demo iz 1986. godine, The Raging Wrath of the Easter Bunny prosto prirodna. Bend je u ono vreme bio pod žestokim uticajem Corrosion of Conformity i SOD pa su obrade Loss for Words i Speak English or Die (preimenovana u Hypocrites / Habla Español O Muere) zastupljene na ovoj novoj verziji demoa. Ova potonja deluje kao interesantan kompromis sa originalom koji je dobra pesma ali pesma koja je polovinom osamdesetih delovala kao nevaljala i politički nekorektna ali je danas svakako klasifikujemo kao rasističku. Jer, pored Trevora, Mikea i Treyja, na ovom novom snimku mesta drugog gitariste i bubnjara popunjavaju Scott Ian i Dave Lombardo. A Ian je, pored svoje Anthrax karijere, jelte, bio i iza SOD… U svakom slučaju, nisam očekivao da u 2020. godini čujem Lombarda i Iana kako sviraju Speak English or Die koji će pevati Mike Patton, ali nova verzija The Raging Wrath of the Easter Bunny je, eto, neočekivan poklon za sve nas. Puna kvalitetnog thrasha i solidne zajebancije, ovo je ploča gde originatori thrashcorea i thrash metala, te eksperimentatori koji su ove žanrove brzo odveli na sasvim neočekivane strane, dele snimak i sa ogromnim uživanjem re-kreiraju jedan kultni zvuk osamdesetih. Ovo nije mnogo eksperimentalno i ne tone u parodiju, čuvajući iskrenost i ekspresivnost koju su ovi ljudi imali pre tri i po decenije, ali je i gruvi, zabavno, bez pretenzije da bude nekakav megaozbiljan iskaz. Što je dobro srednje rešenje. Naravno, mnoge ideje, trikovi i šale koje Mr. Bungle ovde koriste su odavno zastareli i odsvirani od strane stotina bendova u osamdesetima i kasnije ali je dobro podsetiti se ponekad ko je ove fore izmislio.

https://mrbungle.bandcamp.com/album/the-raging-wrath-of-the-easter-bunny-demo

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 31-10-2020

Posted in metal with tags , , , , , , , on 31 oktobra, 2020 by mehmetkrljic

Umire se, ovih dana, od zaraze koju smo, nažalost svi počeli malo i da ignorišemo. A ne bi valjalo jer su nam još proletos tačno najavlili kako će biti. Sedite kod kuće i slušajte metal:

I to za početak – blek metal. Mora se priznati da je četvrti album njemačkih Streams Of Blood, nazvan Erløsung, veoma dobar. Ili makar veoma po mom ukusu. Izdavač za ovo kaže da je „brutalan, anti-human blek metal“ i jeste, ovo je muzika velike negativnosti i visokog tempa sa rafalnim blastbitovima i mračnim, pretećim rifovima a bend stavlja svinjske glave na omot, no, Streams Of Blood imaju taman toliko elegancije da svoje mizantropske pamflete uobliče na interesantne, artističke načine. Ovo su dobro napisane pesme čija površinska primitivnost skriva prilično sofisticirano aranžiranje i raspon atmosfera u dubini. Osam pesama, mnogo prženja ali i kvaliteta:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/erl-sung-2

Te Ruki iz Francuske Polinezije su simpatični na svom mini albumu, E Tika Mateu. Ovaj mladi kvintet vrlo lepo spaja ratnički, čvrsti blek metal, uglavnom srednjeg, marševskog tempa sa malo folklornih motiva i sve to, snimljeno vrlo dobro i pažljivo miksovano, daje jedan raskošan, epski a opet sveden i usredsređen blek metal program kakav se samo poželeti može. Bend svoju muziku naziva „tribalnim blek metalom“ i mada ovde svakako ima više metala nego tribalizma, osveženje koje Te Ruki donose žanru ne treba potceniti. Ovo su veoma lepo napisane, pamtljive pesme koje vredi slušati više puta:

https://teruki.bandcamp.com/album/e-tika-mateu

Joj, mnogo mi je simpatičan EP The Unwilling Sacrifice denverskog blek metal trojca Malum Mortuus. Ovo je starinski, prljavi blek metal sa malo speed i thrash začina, daleko od nekakvih ambicioznih multižanrovskih ili filozofskih koncepata danas popularnih u ovoj muzici. Kolorađani su, reklo bi se, rasli na brutalnom, mračnom zvuku jednih Blasphemy pa ovde ima malo te ljubavi ka muljavini i haosu ali je zapravo The Unwilling Sacrifice disciplinovanija i „čitkija“ ploča koja blek metal interpretira kao licencu da se svira slobodno i „po uhu“ radije nego da se poštuju žanrovska pravila. Lepo:

https://eternalmalummortuus.bandcamp.com/album/the-unwilling-sacrifice

Kad svoj jednočlani blek metal projekat nazovete Desperate, prilično je jasno kakvu poruku šaljete. Da, debi album ovog projekta, Echo of Madness upada u fioku na kojoj piše depresivni blek metal, ali zapravo ovo je interesantna ploča koja ima možda i više dodirnih tačaka sa psihodeličnim francuskim blek metal pretečama, pa čak i sa evokativnim industrial metalom starih Godflesh nego sa „normalnim“ DSBM programom. Ovo su hipnotičke, jednostavne pesme sa mnogo ponavljanja tema koje su disonantne ali i emotivne, vrlo malo pevanja i sporijim tempom. Solidna produkcija i dosta raznovrsnih ideja su me takođe naterali da pažljivije oslušnem ovaj album.

https://desperatee.bandcamp.com/album/echo-of-madness

Ruski atmosferični (post)blek metalci Olhava na svom trećem albumu (a već drugom ove godine), Ladoga prave muziku koja je meni neslušljiva ali verujem da će se mnogima dopasti. Ovo je izuzetno hipnotička ploča koja poziva na meditaciju i ponavlja iste smene akorda u pesmama od sedamnaest ili četrnaest minuta gde gitara, distorzirana i utpoljena u eho prestaje da zvuči kao instrument sa žicama i podseća na hujanje reke. Sve to je spakovano u master koji je doslovce bolan za moje uši pa ako niste pussy kao ja, navalite:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/ladoga

Takođe Rusi i depresivni blek metalci, Кручина iz Nižnjeg Novgaroda sa svojim prvim albumom, Осени извечные надежды (a što bi bila jesen večne nade) takođe mi nisu preterano privlačni. No izdvajam ih jer su ipak na vidno višoj razini od prosečnih depresivnih blek metalaca. Pesme jesu jednostavne, uz mnogo ponavljanja standardnih setnih harmonija i zvuk jeste nabudžen do besvesti ali Кручина imaju nivo profesionalizma koji često fali ovakvim bendovima i utoliko svakako vrede da se čuju ako niste alergični na DSBM.

https://kruchina.bandcamp.com/album/-

Kad me već idu Rusi, evo i novog EP-ja atmosferičara Икотка (što je ime nekog ruskog folklornog demona ali i izraz za štucanje, tvrde). EP Плач Вдовы по Мужу se, kako mu i naziv kaže, bavi tugovanjem udovice za svojim suprugom a kroz pet pesama od koji se svaka bavi po jednom od faza procesa prihvatanja nečije smrti. Mračna tematika i muzika koja je velikim delom okrenuta ka kontemplativnom no, Икотка (bend koji je inače ove godine, zajedno sa ovom, izdao već tri ploče) umeju da svemu daju određenu dubinu i mada, ponovo, ovo nije nužno muzika koju bih ja prvo izabrao da slušam u civilstvu, Плач Вдовы по Мужу je intrigantna ploča.

https://ikotka.bandcamp.com/album/ep-2

Između milion bendova koji se zovu Imperium, pojavio se novi, američki, ove godine, i izdao dva EP-ja. Onaj noviji, ovonedeljni, naslovljen Spiritual Malpractice, isporučuje zao, sirov i agresivan blek metal sav u blastbitovima i pretećem pevanju. Iako Imperium nisu neki inovatori gitare, prija mi da slušam blek metal koji koristi hromatsku lestvicu i propisne rifove – malo se čovek i umori od silnog slušanja sjetnih akorda po ceo dan. Imperium rade u skučenoj formi totalne agresije ali unutar nje uspevaju da imaju određen narativ, dramu i dinamiku i to je dovoljno da ih preporučim. Grajndkor, not vor gor.

https://imperium666.bandcamp.com/album/spiritual-malpractice

Takođe iz SAD, iz Portlanda o kome smo već toliko puta pričali kao o Meki (i Medini!) interesantnog metala, dolaze i Svabhavat. Black Mirror Reflection je pošteno pržeća, odjekujuća ploča pretnje i vriske, ali sa jednom odmerenom, elegantnom dimenzijom gde bend pokazuje svedenost, uzdržanost, takoreći zavodljivost leda i tmine koji su u temelju njegove muzike. Meni ovo veoma prija jer je bazirano na umešnom ponavljanju hipnotičkih celina a opet zvuči dovoljno živo i bučno:

https://svabhavat.bandcamp.com/album/black-mirror-reflection

Iz Švedske dolazi Herodes sa debi albumom Hellish glöd. O ovom sastavu (čoveku?) ne znam ništa, ni ko su ni šta su, ali album je lep, prljav ali disciplinovan švedski blek metal koji udara brzo i nemilosrdno ali ima i melodiju u duši. Naravno, ovo su melodije zle provinijencije, ali su melodije, svakako, sa blagim folk prelivima i fino se uklapaju uz visok tempo, siroviji zvuk i bubnjarsko prebijanje. Meni vrlo prijatna ploča puna dobrih rifova i napaljivih momenata:

https://herodes6.bandcamp.com/album/hellish-gl-d

Auðn sa Islanda (što se i po imenu vidi) su naši stari znanci, ali sa novim albumom, Vökudraumsins Fangi su baš napravili vidan korak napred. Ovo ne samo da je sada vrlo dobro producirano, bežeći od razmazane, tipično „atmosferične“ zvučne filozofije nego su i Auðn svoj vikinški blek metal proširili na nova polja borbe, čuvajući žestinu i blekmetalsku glad ali ukusno i umešno dodajući elemente post blek metala, post roka itd. Sve to niti razblažuje njihovu ljutinu niti umekšava muziku i moram da priznam da mi je Vökudraumsins Fangi jedna od najintrigantnijih ploča nedelje sa svojim ambicioznim kompozicijama i odličnom atmosferom.

https://audnofficial.bandcamp.com/album/v-kudraumsins-fangi

Da se vratimo još malo u Rusiju koja baš dominira ove nedelje. Carnation Maze su avangardni blek metal sastav čiji istoimeni debi EP ima tri pesme zanimljive, bučno producirane i melodične, ali žestoke muzike. Podaci uz snimak navode bubnjara i klarinetistu tako da nije jasno šta je ovde od ostalih instrumenata „pravo“ a šta ne, ali iako Carnation Maze zvuči pomalo „kompjuterski“, ovo je svakako ploča puna ideja i ambicije. Pesme su, zato i podugačke, i neko će reći i predugačke, ali Rusi su me svakako kupili da ovo slušam sa zanimanjem, nudeći makar senzibilitet neizbrušenog dijamanta:

https://carnationmaze.bandcamp.com/album/carnation-maze

Grčki Lunar Spells ima vrlo dopadljiv debi EP, Medieval Shadows From An Ancient Netherworld. Ovo je rasviran, glasan i melodičan blek metal koji spada u „sirovo“ krilo žanra ali iako ima prljaviji zvuk i produkciju, ne beži od melodičnosti i jednog epskog zahvata. Svirka je odlična i da se ovo snimi u pravom studiju, bog da ih vidi. Ili već, preferirano htonsko božanstvo:

https://lunarspells.bandcamp.com/album/medieval-shadows-from-an-ancient-netherworld-2

Meksički Arachnae sam hteo iz principa da preskočim, ne zato što se plašim paukova* nego jer njihov black metal, sa sve violončelom, ima jednu gotsku ambiciju a ja to generalno ne volim. Ali, debi album, Strings of Hate je zapravo superzanimljiv, sa maštovitim kombinovanjem elemenata kamerne muzike i jednog malčice mekšeg ali ne mekanog blek metala. Činjenica da je ovo srazmerno lo-fi produkcija zapravo sve čini boljim za moje uši jer bend zvuči življe i autentičnije iako sve deluje kao da slušate demo bend preko koga neko vežba na čelu. Ali pesme su lepe i interesanten i Archnae od mene dobijaju palac na gore

*lažem, NARAVNO da je zato što se plašim paukova

https://arachnae.bandcamp.com/album/strings-of-hate

Mercy of the Blade se reklamiraju kao jedan od najvrelijih novih DSBM bendova u ovom trenutku i mada je ovo muzika koja vidno prelazi granice tog podžanra blek metala, moram da priznam da je istoimeni debi album odličan. Mercy of the Blade uzimaju tu depresivnu melodičnost i meditativnost kao osnovu ali prave mnogo dinamičniju muziku nego što je prosek i ovo je album koji je post-metal i post rok u jednakoj meri kao i blek metal, sa glasnom (pa i preglasnom) ali srčanom produkcijom i interesantno raznovrsnim pesmama. Da ponovimo, odličan debi:

https://psalm88.bandcamp.com/album/mercy-of-the-blade

Britanski Orcrypt, kako im i ime sugeriše sviraju tolkinovski blek metal. Njihov drugi album, Balrog & Roll donosi deset pesama zabavnog, srednjetempaškog, rokerskog blek metala koji pati od gadnog zvuka ali i u njemu uživa, kako i dolikuje. Pesme su prilično dobre, zapaljive i da nije urlanja, bile bi možda interesantne i normalnoj publici:

Norveško-italijanski sastav Funeral harvest na svom prvom i istoimenom EP-ju podseća na blek metal iz ranih devedesetih. Ovo je sirova ali ne sasvim primitivna muzika; Funeral Harvest svakako imaju ambiciju u pisanju tema i pesama samo nemaju ambiciju da ih spakuju u savremenu, doteranu produkciju pa je ovo jedan autentično zvućeći, što se kaže tr00 uradak:

https://funeral-harvest.bandcamp.com/album/s-t

Francuski Bliss of Flesh su black-death sastav koji prilično uredno izbacuje albume na svake tri godine i najnoviji, četvrti, nazvan Tyrant ima sve odlike ploče benda koji je uigran, usviran, dobro produciran, a koji se nije pretanko razmazao objavljujući prebrzo nova izdanja. Ovo je stoga zrela i snažna ploča a koja opet ima gomilu svežih ideja i pristupa. Vrlo srećna kombinacija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/tyrant

Švedski Svartsyn je veteran jednočlane BM scene sa karijerom koja se proteže do ranih devedesetih i gomilom izdanja u katalogu. Requiem je deseti dugosvirajući album čoveka poznatog kao Ornias i ovo je svedena, ledena, preteća i misteriozna ploča zlih, tvrdih rifova i mračne atmosfere. Svartsyn je projekat koji se uvek bavio mračnim stranama mitologije i religije pa i ovaj album održava isti kurs.

https://carnalrecords.bandcamp.com/album/requiem

Mnogo manje mračni, mistični i agresivni su Winterlore iz Solt Lejk Sitija, američka država Juta, čiji treći album, Eternal Defiance, iako se bavi nordijskom mitologijom i ima antihrišćanski stav, mnogo više polaže na melodične, pomalo i melanholične rifove i jednu snoliku atmosferu. Bend svakako svira dinamično, što malo balansira tu hipnotičnost miksa i mada su pesme preslađene za moj ukus, ima tu sirovosti koja prija:

https://winterlore.bandcamp.com/album/eternal-defiance

Black Death Cult iz Kanade imaju debi album, Devil’s Paradise i muzika na njemu je, u skladu sa mračnim imidžom ovog anonimnog benda, dosta zavodljiv black/ death metal starinskog zvuka i sofisticirane primitivnosti, sa majstorski ubačenim klavijaturama u pejsaž abrazivnih gitara. Black Death Cult zvuče prilično vanvremenski na ovoj ploči, kao da tek otkrivaju uzbudljivost primitivne, divljačke svirke i uspevaju da to uzbuđenje koje ih nosi prenesu na nas, kršeći ustaljena pravila ekstremnog metala – jer ih možda i ne znaju – i sjajno se zabavljajući. Dugačak album od preko pedeset minuta ali vredan istraživanja:

https://blackdeathcultcanada.bandcamp.com/album/devils-paradise

Idemo na stoner a sa imenom kao što je Drug Beard, a što ispunjava i ulogu imena debi albuma, i nazivima pesama poput Wall To Wall Satan i Fuckdozer, skoro da ništa ne mora ni da se napiše o ovom pensilvanijskom stoner-metal bendu. Ipak, dodajmo i da je ovo prljavi, lo-fi stoner, sa zavodljivim gruvom i sposobnošću da se svira i glasnije i tiše što albumu daje lepu hipnotičku crtu. Bend ovo lepo provlači i ne bi im smetalo da svoj ubedljivi gruv snime i u boljim uslovima.

https://drugbeard.bandcamp.com/album/drug-beard-2

Tandang Records iz Kuala Lumpura ima neobičan smisao za marketing s obzirom da izlazak EP-ja Tubes sastava Speedwitches planira za – prvi Januar 2021. godine. Znate već, datum kada ljudi tradicionalno šopinguju i kupuju stvari. Da ne pominjem da im link na Bandcampu za priorderovanje fizičke kopije vodi do nepostojeće stranice na sajtu. I da na Bandcampu izdavač o sebi govori u prošlom vremenu, kao da je prestao sa radom. Sve bolje od boljeg! No, sve to pominjem jer je Tubes odlična ploča. Speedwitches, uprkos imenu, ne sviraju spid metal (a, kad smo već kod toga, sumnjam i da su veštice) već odličan, ODLIČAN psihodelični stoner rok, sa lepim malezijskim spinom na tradicionalnu formulu. Znate već, ima ovde Sabata, naravno, ali Speedwitches su skloni i mekšim psihodeličnim strategijama pa njihova muzika izvrsno smenjuje fazirane, masne rifove i solaže sa prozračnijim, mirnijim momentima bez distorzija ili sa izuzetno malo gitare u miksu. Ove četiri poduže pesme su dobro napisane, sjajno snimljene i generalno zvuče odlično pa preporučujem rezervisanje kopije ako volite ovakav rok:

https://tandangrecords.bandcamp.com/album/tr031-tubes

Terror Parade iz Brizbejna pevaju o Holivudu i raznim zlim stvarima vezanim za njega iako su bukvalno sa druge strane planete. No, dobro, EP Hollywood Dead ima tri lepe pesme teškog roka koji je tačno negde između panka i metala sa svojom kombinacijom neposrednog, „uličnog“ izraza i sofisticirane svirke i produkcije. Vrlo dobro snimljeno i generalno za slušanje na ripit:

https://terrorparade.bandcamp.com/album/hollywood-dead

Argentinski stoneri Monje su svoj drugi album nazvali Druga Dimenzija. Zašto? Ne znam, ne vidim da je iko u bendu sa naših prostora, a pesme su sve na engleskom i španskom. No, dobro, verovatno to lepo i egzotično izgleda kad se pročita. Ni muzika nije rđava, album počinje orguljaškim recitalom a nastavlja se bombardovanjem teškim rifovima i brutalnim vokalima. Monje su ona bučnija, metalskija strana stonera, sa satanističkim tendencijama, svakako, ali i sa malo duše koja se čuje kroz manje distorzirane, meditativnije delove. No, ovo je pre svega muzika rifa i urlanja pa tako treba naštelovati svoja očekivanja:

https://monje.bandcamp.com/album/druga-dimenzija

Buffalo Tombs iz Denvera na novom mini-albumu za Forbidden Place Records, Hekhalot​/​Merkabah zvuče izvrsno. Ovo je psihodeličan, sanjiv stoner rok sa elementima okultnog roka, sa vrhunskim umećem u kreiranju atmosfere, ali i prilično tvrdim i zdravim zvukom. Bubnjevi i bas su, recimo, čvrsti i moćni (a da nisu prebudženi) dok su gitare i klavijature zavodljivo raznovrsne, hipnotičke kad treba, a kad treba, bogami, i agresivne. Izdavač ovo opisuje kao psychedelic lo-fi stoner rock ali želim da istaknem da ovo nije garažna svirka. Buffalo Tombs imaju čist snimak i multitrekovan miks sa puno psihodeličnih efekata i zavređuju pažnju svakog ko voli ovakav zvuk:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/buffalo-tombs-hekhalot-merkabah

Grci Stonila su bili solidni proletos na albumu Stonerotica gde sam primetio da nisam inače preveliki ljubitelj instrumentalnog stoner metala ali da ovde ima dovoljno egejskog šmeka između bluz-lizanja da mi to zaprija. E, pa, Animal Instict Collection, novi album, upravo izašao, je što se ono kaže „more of the same“. To nije rđava stvar u ovom slučaju, Stonila svakako imaju dovoljno spretnosti i ideja da zaprave još jedan album prijemčivih egejskih i bluzerskih tema i da to bude prijatno i nimalo opterećujuće za slušanje. Bend jeste na ivici upadanja u manirizam, ali još uvek sa prave strane:

https://stonila.bandcamp.com/album/animal-instict-collection

Jahbulong iz Verone su vrlo spor, ali relaksiran, prijateljski nastrojen stoner bend čiji drugi album, Eclectic Poison Tones prosto isijava umirujuću psihodeličnu moć. Ovo je snažna ali umiljato metalska muzika koja ide odmerenim korakom i kreira neku vrstu bezbednog prostora da u njega smestite svoju svest i plutate u prijatno fluidnoj mešavini faziranih rifova, zapevajućih vokala i sporog ritma. Jahblong imaju tu „narkomansku“ usredsređenost na detalje, čuje se ovde jedna opsesija tonom gitare, sporošću bubnjeva itd. pa su i pesme podugačke ali to se dobro uklapa uz to kako su napisane i pored dobrih rifova imaju i odlične solaže. Ne znam zašto izdavač ovo nije stavio na svoj Bandcamp, ali evo JuTjub linka:

Sa bendovima koji imaju „Zombie“ u imenu prosto ne znate šta hoće da kažu. Evo, finski Zombie Eater – ne znate da li je to neko ko jede zombije ili zombi koji voli da jede. Muka! Makar im je novi EP, Greenskeeper lep, sa tri pesme (skoro pola sata!) masnog, valjajućeg, prljavog stoner metala. Zombie Eater imaju nula ambicije da inoviraju u ovoj muzici, ali puno ambicije da se navare ko životinje i sviraju muziku za istu takvu publiku. I ide im:

https://zombieeater.bandcamp.com/album/greenskeeper

Oh! Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol gruvom i lavinom, ne, CUNAMIJEM svežih ideja i pristupa. Neki bendovi jednostavno sviraju žanr ali sa Ruff Majik utisak je da ovi ljudi o žanru i ne razmišljaju i da ova muzika iz njih sama, najprirodnijeizlazi. No, treba istaći koliko je sve to dobro sklopljeno jer, da se razumemo, svakome se desi da mu izleti sjajan rif iz malog mozga, ali Ruff Majik onda oko toga sklapaju pesme koje iako žanrovski prepoznajemo kao stoner rok, istovremeno deluju spontano, živo i originalno. Trinaest pesama izvrsne rokčine i rokačine. Ko ne sluša taj je Ceca:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/the-devils-cattle

Yawning Man osvajaju nagradu za najbolji naslov pesme ove nedelje. Da bude odmah jasno, bend nije izdao novi studijski album ali je heavy Psych Sounds Records izbacio njihov živi album, Live At Giant Rock i ovo je skoro pedeset minuta sporog, prozračnog psihodeličnog roka . Album je snimljen u prirodi (kod džinovske stene, bukvalno), bez publike, inspirišući se onim što su Pink Floyd radili u Pompeji, i moram da kažem da sve to muzici Ywaning Man dodaje posebnu crtu meditativnosti i pored toga što ona nije nužno skroz cerebralna i svakako ima mesta za emocije. Odličan album kome sirov, živ kvalitet zvuka samo pomaže da zvuči još značajnije. A, da, taj genijalni naslov (odlične) pesme: Nazi Synthesizer.

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/yawning-man-live-at-giant-rock

Nothing is Real je tajnoviti kalifornijski stoner/ doom sastav čiji članovi (ako ih uopšte ima više od jednog) vole dve stvari: Assassin’s Creed i narkotike. Ovo prvo se vidi iz imena, ovo drugo iz muzike i činjenice da su za godinu i po dana snimili čak šest dugosvirajućih ploča. Ne ide to bez ozbiljnog drogiranja. Novi album, I Control You, je psihodelična, lo-fi, ali iznenađujuće inventivna salata doom i stoner rifova i mada je sve to prilično jeftino producirano uz programiran bubanj, krkljave vokale i kompjuterske distorzije, pesme su zanimljive a rifovi zarazni.

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/i-control-you

Ancient Days iz Indianapolisa su, očigledno, odrasli na istim albumima kao ja jer njihva treća ploča, Black Magic Nights prosto pršti od sabatovštine. Ovo je doom metal starog kova sa vrlo bluzerskom srži i ozijevskim, naričućim vokalima i dementnim smehom (slušajte otvarač – Black Widow), utopljen u satanizam starog kova kad se znalo da to uglavnom podrazumeva drogiranje i seksualne orgije. Ancient Days izvrsno posreduju taj vrlo ’70s koktel grindhouse bioskopa, psihodeličnog metala, narkotika i seksualne perverzije, okultizma i socijalnog bunta koji je umotan u 5-6 žanrovskih pokrova ali je i dalje tu. Bend pritom piše sjajne pesme i ima prilično zanimljiv miks. Odličan album:

https://ancientdays.bandcamp.com/album/black-magic-nights

Londonjani Possessor imaju peti album (za šest godina) i Damn the Light je bogami odlična ponuda. Ovo nije čist stoner metal, ali jeste muzika sa masivnim, lepljivim rifovima i zaraznim gruvom. No, Possessor su skloni da pored gruva udaraju i malo žešće pa njihova muzika fino kombinuje sludge metal agresivnost sa tim stoner osnovama, uplićući i klasične hevimetalske gitarske teme u sve. Album prevashodno nosi jedna rokerska, prljava estetika pa sve to na gomili veoma prija:

https://possessor.bandcamp.com/album/damn-the-light

Kanadski trešeri Mastery izdaju albume vrlo retko, Severing the Earth im je drugi za skoro dve decenije postojanja (a prvi je bio još 2012. godine) ali na njemu makar nude kvalitet. Ovo je vrlo disciplinovan, precizan, tehnički besprekoran thrash na tragu, recimo, Testament, sa pesmama koje su preteće građevine sklopljene od masivnih, znojavih rifčina i stalno promenljivog ali čvrstog ritmičkog rada. Bend je vrlo dobar u pravljenju muzike koja ima jednu grčevitu, nervoznu energiju ali i jednu himničnost koja čoveka zavede i tera na slušanje iz početka. Tim gore što je snimak u masteringu jako ispresovan pa ovo, iako zvuči zdravo, mnogo pritiska uši i one bole. Ako su vam uši mlađe od mojih, ovo treba slušati bez ikakvog ostatka:

https://mastery.bandcamp.com/album/severing-the-earth

Inhuman Nature i Road Mutant su dva benda iz Engleske koji na split singlu master of Souls sviraju prilično stariski thrash metal. Inhuman Nature daju naslovnu pesmu i ovo je baš onako, late ’80s thrash metal sa vrištećim vokalima i malo Hellbastard šmeka. Road Mutant imaju mnogo niži štim i iskomprimovaniji zvuk pa je i njihov thrash time odmah moderniji. Ovaj bend je, reklo bi se izrastao na sličnim korenima pa, ako volite Hellbastard i njihove sledbenike (Hellkrusher, jelte), ova singlica je sasvim OK:

Portorikanski Radio Muerte na EP-ju (albumu? Ovo ima osam pesama i nisu BAŠ TOLIKO kratke) Beneath the Skin svira vrlo solidno producirani thrashcore. Ovo je muzika jakih rifčina, zvonke, moćne bas gitare, agresivnih bubnjeva (sa sve blastbitovima) ali u čijoj je osnovi i dalje gruv. Prijatno je:

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/beneath-the-skin

Australijski Video Nasty je na svom istoimenom, debi albumu u vrlo dobroj formi. Posvećen hororu, kao žanru, pre svega filma reklo bi se, Video Nasty nudi mišićav, sjajno odsviran i lepo produciran thrash metal pun muzičkih bravura koje su, opet, sve vreme u službi pesme i atmosfere a ne stoje same za sebe kao demonstracija kvaliteta. Bubnjar je posebno raspoložen, ali čitav bend blista, sa sjajnim rifčinama i odličnim pevanjem. Sve to i na kraju obrada Sepulture. Ako volite thrash metal, VHS horor i generalno te dobre stvari u životu, ovo je izvrsno:

https://videonastythrash.bandcamp.com/album/video-nasty

A iz Danske dolaze Slet Det, bend sastavljen od ljudi prilično ozbiljnih godina pa je i muzika koju sviraju malčice starinskija. Mislim, ovo je thrash metal sa malo groove metal elemenata. I dobar je. Slet Det sve pevaju na Danskom, i album se zove Start Forfra ali svirka je na tragu Sepulture iz polovine devedesetih uz dobru produkciju i dobru atmosferu na albumu. Meni, kao takođe starijem čoveku, ovo paše:

https://sletdet.bandcamp.com/album/start-forfra

Berlinski Agent Hellfire su power-trio koji svira old school thrash metal. A to, u ovom konkretnom slučaju, na tropesmovnom EP-ju The Omen, znači da sve zvuči kao Kreator iz 1988. godine. Agent Hellfire zaista ne kriju da su im Mile i ekipa veliki uticaj pa se Kreator čuje svuda, u stilu pevanja, rifovima, tempu. I, mislim, ja tu ne vidim problem:

https://agenthellfire.bandcamp.com/album/the-omen

Francuzi Penetrator su osnovani još 1988. godine ali uprkos dugovečnosti imaju samo jedan album snimljen 1991. godine. Bend ipak održava vatru izdajući povremene EP-jeve pa tako i sada dobijamo četiri pesme pod naslovom It’s My Choice. Uz jednostavnu poruku ide i jednostavna muzika – jedan prost i srcu drag thrash metal koji se ne zanima za sofistikacije i žanrovske trikove nastale u poslednje tri decenije već ide iz srca i mada se ne da nazvati revolucionarnim ili inovativnim, deluje iskreno:

https://theoneandonlypenetrator.bandcamp.com/album/its-my-choice

Evildead je nastao polovinom osamdesetih kao sporedni projekat Juana Garcie iz Agent Steel i Mela Sancheza iz Abbatoir. Sanchez danas nije u bendu ali Garcia i pored obaveza u Body Count i Agent Steel i dalje gura i novi album, United $tate$ of Anarchy pruža vrlo generički ali vrlo prijatan ’80s thrash metal sa sociopolitičkom oštricom gde se pominju predsednički izbori i korporacijske kurve, jelte. Meni to namah prija i mada Evildead svakako ne otvaraju ikakve nove thrash metal puteve, ovo je lep omaž klasičnoj eri od strane ljudi koji su unutar nje i stvarali:

Novozelandske Stälker smo voleli na prvom albumu a volećemo i na drugom. Black Majik Terror je veoma lepo producirana ploča modernog speed metala koja se u potpunosti naslanja na ono kako je ta muzika pravljena u osamdesetima sa tom neodoljivom kombinacijom melodičnosti i sirovosti, primitivizma i rokerske sofisticiranosti. Stälker vrlo lepo kombinuju NWOBHM elemente sa klasičnijim speed programom, pogađajući tu neku istorijsku tačku na kojoj je heavy metal ubrzavanjem i zaoštravanjem ponude definisao novo, „ekstremno“ krilo žanra, pa je ovo prepuno lepih mejdnovskih harmonija i solaža, pored sve cike i vriske. Odlično:

https://stalkerheavymetal.bandcamp.com/album/black-majik-terror

Oh, Shit Life imaju novi EP sa tri pesme, par nedelja nakon odličnog split izdanja sa teksaškim Noisy Neighbors! Slavlje! Detroit’s Dankest 2​.​0 : The Last Nug čine zapravo pesme sa split EP-ja sa Lt. Dan od pre desetak godina ali snimljene ponovo da se ipak čuju. Sa naslovima poput D-beating Off i

Fuck Yer Hipster OSDM Band jasno je kakve teme ovde imamo, a Shit Life potvrđuju da je, iako su i pre jedne decenije pisali solidne pesme, sazrevanje kroz koje su prošli bilo blagotvorno i porodilo nešto od najboljeg grindcorea što danas imamo. Ovaj EP nije možda obavezno štivo ali je okej.

https://shitxlife.bandcamp.com/album/detroits-dankest-20-the-last-nug

Već sam pohvalio južnokarolinški Fucked kao jednočlani grindcore bend koji se zapravo trudi oko pesama i muzike umesto da samo pravi haos i evo sada i njegovog prvog abuma. Ovo je, svakako, woke muzika koja se uklapa uz savremene trendove (autor na Bandcamp stranici naglašava da su crni životi i trans životi važni, pa bi to moglo blaziraniju publiku da odbije), ali muzika je i dalje dosta zanimljiva, sa, ovog puta, elementima i (blek, ali i sludge) metala i trudom oko kompozicija koje su i dalje kratke ali ne i glupe. A Ceaseless and Violent Exhaustion je sa sedam pesama vrlo kratka ploča ali nabijena snagom:

https://fucked1.bandcamp.com/album/a-ceaseless-and-violent-exhaustion

Još superkvalitetnog grindcorea dobijamo ljubaznošću švajcarskog benda Icare. Album Khaos je granitno tvrda ploča grindcorea koji se susreće sa malo post-blek metala, sudarajući se u vazduhu i proizvodeći vatrenu loptu koja guta sve pred sobom. Deo ubitačnosti ovog albuma ide i na mastering koji sve pretvara u brikvol ali ovo je jedna od ploča kojoj ovako nešto pristaje, sva u paklenom prebijanju i lavkraftovskim referencama. Sjajno:

https://divisionrecords.bandcamp.com/album/khaos

Disburied je kul ime za death metal bend a mlada kolumbijska postava na svom prvom albumu, Rituals Of Death daje dobro producirano, solidno odsvirano čitanje ideja i pristupa koje su ranih devedesetih nudili asovi ovog žanra. Ako kažem da u muzici Disburied čujem dosta Bolt Throwera, to će bti shvaćeno kao pohvala, a i treba, ovo je stamen, tvrd death metal mahom srednjeg tempa sa povremeno interesantnim rifovima gde se čuju i uticaji Grave, Autopsy i drugih staroškolaša. Naravno, ima ovde dosta i samo „sviranja žanra“ ali Disburied imaju dovoljno vitalnosti i energije da ovaj album bude znatno više od pukog demonstriranja da momci umeju da sviraju.

https://disburied.bandcamp.com/album/rituals-of-death

Potlandski Vulnere su svoj debi album, Igneous objavili prošle nedelje ali je dobar i vredi da se pomene pogotovo što je ovo interesantan spoj old school death metal formula sa brutal/ technical death metal pa i progressive death metal pristupom. Sve to u sumi daje kompleksne ali interesantne pesme koje koriste žanrovsko bogatstvo death metala da idu u mnogo zanimljivih strana, varirajući atmosferu i intenzitet ali čuvajući deathmetalsku žestinu. Solidna produkcija, dobar zvuk i bend na koji vredi obraćati pažnju:

https://vulnere.bandcamp.com/album/igneous

Njemački ljubitelji Lavkrafta i monumentalnog black-death metala, Sulphur Aeon nemaju novi studijski album, što je malo greota jer su nam se prethodni dopadali, ali imaju koncertni album a to je isto lepo. Unaussprechliche Kulte – live at Culthe Fest 2019 ima deset pesama, sa vraćanjem unazad sve do prvog EP-ja benda iz 2012. godine. Ovo je vrlo lep izbor koji predstavlja karijeru benda na dostojan način a mada su bendovi ovako visokog koncepta dosta jako vezani za kvalitet produkcije, Sulphur Aeon dokazuju da i u ne-studijskim uslovima zvuče vrlo dobro. Ne „isto kao na ploči“ ali solidno u dovoljnoj meri da se ovaj album sluša sa pažnjom:

https://sulphuraeon-vanrecords.bandcamp.com/album/unaussprechliche-kulte-live-at-culthe-fest-2019

U principu ne volim prekomprimovan zvuk kakav Ritual Of Decay iz Phoenixa imaju na svojoj strani split EP-ja sa Moral Law, ali bend svira jednostavan, staroškolski death metal fokusiran na temu prava životinja pa to ipak vredi pozdraviti. Muzika je dobra, da ne bude zabune, zasnovana na rifu i gruvu, sa tvrdim, granitno tvrdim gitarama i srednjetempaškom ritmu. Vegani i strejteri Moral Law su, razume se, više straight edge hardcore ali i ovo je dostatno metalizirano i lepo legne.

https://ritualofdecay.bandcamp.com/album/split-with-moral-law

https://moralxlaw.bandcamp.com/album/split-with-ritual-of-decay

Rivers Ablaze je zanimljiv mađarski progresivni death metal projekat članova Sear Bliss, Arkhe i Special providence. Prvi album, Blood Canvas je ploča koja ima gomilu tih modernih „progressive“ fora koje ja ne volim mnogo u savremenom metalu ali ovo u principu nije ni djent ni metalcore ploča već najviše death metal otvorenije dispozicije. András Nagy i Márton Kertész su se izuzetno potrudili oko komponovanja i ovde ima i meni privlačnih odjeka klasičnog death metala po uzoru na, recimo, Death. Vrlo čista i lepa produkcija zaokružuje zanimljiv prvi pokušaj ovog projekta:

https://riversablaze.bandcamp.com/album/blood-canvas

Za još progesive otići ćemo u prošlu nedelju i jedno 400 kilometara južnije. Beogradski Phobos je izbacio vrlo ambiciozan i, odmah ću reći, impresivan debi album, Whimsical koji je kruna osmogodišnjeg rada i okapavanja po lokalnim olimpijadama kulture i demo festovima. Phobos su veoma „muzičarski“ bend sa violinama i saksofonima, klin vokalima i metalskim urlanjima, mešajući klasičan ekstremniji zvuk sa svim zamislivim progresivnim taktikama (ritmička raznovrsnost, djentovski rifovi, gudači, „nemetalske“ harmonije itd.) za jednu na kraju dana prilično ubedljivu prvu ploču. Naravno u 2020. godini ovakav metal više nije divlje eksperimentalan i nečuven, ali Phobos svakako zvuče zrelo i rasvirano i mada sam žanr u kome rade nije nužno moja šolja čaja, ovo je album na kojem se mora skinuti kapa:

https://phobos-metalband.bandcamp.com/album/whimsical

Ne znam ni šta bi značilo ime mladog baskijskog benda Skin Tortured, ali njihov prvi EP, Massive Genocide je death metal odvrnut na 12. Bend navodi Vital Remains, Cannibal Corpse, Deicide i Vader kao uzore, bazirajući se na toj nekoj ’90s estetici, ali zapravo svira brže od svih njih, sa razmahanim rifovima i veoma prijatno odrađenim blastbitovima. Nema ovde preterane inovacije ali Skin Tortured uzimaju taj neki klasični brutal death metal izraz i samo ga korektno apdejtuju za 2020. godinu, fokusirajući se na dobre rifove i bez gubljenja u „tehničarenju“. Meni dovoljno:

https://skintortured.bandcamp.com/album/massive-genocide-ep

Flesh Orchard je bend iz Atlante i njihov drugi album, A Vile Display of Carnage (kao da se masakr može prikazati na lep način) je jedna gruba, agresivna ploča death metala baziranog na prostim, ponavljajućim rifovima i iznurujućim ritmovima. Flesh Orchard sebi pripisuju „brutal“ etiketu ali istina je da je ovo mnogo bliže deaththrash formulama, sa svojim jednostavnim, mošerskim pesmama. Ne i prostačkim, Flesh Orchard sviraju vrlo solidno i imaju dobar miks, pa ako ste željni death metala koji je razgovetan i agresivan ali ne prekompleksan, ovo je dobar izbor:

https://fleshorchard.bandcamp.com/album/a-vile-display-of-carnage

U normalnim uvjetima teško da bih i kliknuo na album benda koji se zove Sodomized Cadaver, međutim, valjda su uvjeti nenormalni pa sam kliknuo na debi ovih mladih Velšana, Morbid Tales of Mutilation i, ispostavilo se da je ovo jedna zdrava ploča splatter/ gore inačice death metal žanra. „Zdrava“ naravno ne znači da se bend bavi bogougodnim i društvenokorisnim temama, naprotiv, sve se ovde okreće oko nasilja, kasapljenja, kanibalizma, užasa, ali Sodomized Cadaver se pokazuju kao vrlo dobri učenici u obdaništu koje su pre tridesetak godina utemeljili Cannibal Corpse i njihovi tadašnji akoliti pa je i Morbid Tales of Mutilation ploča vrlo zaraznih rifova, jedne neodoljive neolitske primitivnosti i jednostavnog pristupa death metalu koji porađa izvrsnost time što nije pretenciozan već iskren i u toj iskrenosti – intenzivan. Morbid Tales of Mutilation za razliku od 99% savremenog death metala, goregrinda i slamming death metala izraslog na principima „što gore to bolje“ shvata da je to „gore“ stvar estetike i simvolike a ne odsustva truda da se napišu i snime pesme. Meni divna ploča:

https://sodomizedcadaver.bandcamp.com/album/morbid-tales-of-mutilation

Finci Cynabare Urne imaju odličan debi album mračnog, okultnog death metala, Obsidian Daggers and Cinnabar Skulls. Ovo je prilično old school intonirano, sa velikim, jednostavnim rifovima i sporo-brzo pristupom aranžiranju, sa mnogo gruva a nimalo isforsirane neobičnosti modernijeg death metala. Cynabare Urne se odlično uklapaju u aktuelni OSDM rivajvl a da ipak imaju svoj zvuk i osoben pristup melodijama. Vrlo dobro:

https://cynabareurne.bandcamp.com/album/obsidian-daggers-and-cinnabar-skulls

Iz komšijske švedske stiže šesti album sastava Demonical pompezno nazvan World Domination. No, pompa je dosta zaslužena jer Demonical, u podžanru koji bismo bez mnogo uvijanja mogli nazvati „kloniranje Dismember“ ostvaruju zaista zavidan rezultat sa novom pločom. Ovo je, dakle, u vatri i snijegu kaljeni švedski death metal sa jednakim merama (velike) težine i (dostojanstvene) melodičnosti za dame i gospodu i mada Demonical ne stupaju ni korak izvan granica koje su iscrtane još pre trideset godina, kvalitet pesama, svirke i produkcije je dovoljan da ih od srca preporučim:

Lifelong Death Fantasy je prvi album kanadskih Bleeding Out i ovo ima određenih dodirnih tačaka sa švedskim death metalom iz prethodnog pasusa. Naime, Bleeding Out imaju isti taj teški zvuk, kombinaciju jednostavnog ritma, paklenog rif-rada i prijatnih melodija na gitarama. No, ovaj bend je i brži, prelazeći u deathgrind teritoriju a što sa ovako teškim zvukom može da bude pogubno za uši. Ali lekovito za dušu. Odlična ploča:

https://bleedingout416.bandcamp.com/album/lifelong-death-fantasy-2

I Insidious Disease mogu da se uklope u ovaj zvuk mada dolaze iz Norveške. Ovaj bend snima albume na svakih deset godina, ali ovaj novi, drugi, After Death je vrlo solidna ploča (švedskog) death metala moćnih rifova, dobre atmosfere, kvalitetne produkcije. Insiduous Disease bi verovatno bili poznatiji i popularniji da ploče snimaju češće jer je ovo odličan album, sa dosta maštovitih rešenja u inače vrlo kodifikovanom swedeath formatu i meni je pravo uživanje za slušanje:

Propustio sam prošle nedelje drugi album čileanskih Invincible Force a to je greota jer Decomposed Sacramentum je solidna ploča mračnog deaththrash metala. Momčad iz Santjaga svira brzo i dinamično, venčavajući trešerski pristup jednih Sadus (ili, hm, ranih beogradskih Bloodbath) sa malo blastbitova. Ovo je puno efektnih rifova i mada Invincible Force ni slučajno ne preteruju sa originalnošću, nesumnjivo je da znaju šta vole i album se lepo sluša:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/decomposed-sacramentum

Ovde često pominjem Autopsy kada govorim o zvuku death metala stare škole. E, pa, Autopsy su upravo izdali svoj prvi živi album posle više od trideset godina karijere. Bend je, inače, aktivan i mada je poslednji album izašao još pre šest godina, momci (starci!) iz Kalifornije nisu sedeli skrštenih ruku sve to vreme, pa tako i ovaj koncert iz Marta ove godine prikazuje usviran i raspoložen bend koji autoritativno izvodi kompozicije iz veoma dugačke karijere. Album počinje klasičnom Severed Survival, a bend sa dobrim zvukom i očiglednim apetitom pruža čitavih osamnaest komada death metal slavlja kojim se prikazuju i veze sa thrash i punk korenima. Lektira:

https://peaceville.bandcamp.com/album/live-in-chicago

Bastard iz Norviča kažu za sebe dve stvari: da su iz britanske prestonice senfa i da sviraju nekakav metalizirani hardcore. EP The Worst Is Yet to Come podržava oba iskaza, počinjući introm „Mustard City“ a zatim se pretapajući u metaliziran, VEOMA metaliziran hardcore koji je sav u srednjem tempu i brutalnim vokalima, ali voli i interesantne rifove, wah-wah pedalu, masne solaže… Meni se ovo prilično dopalo ako se izuzme malo problematičan crtež na omotu. Vrlo rokerski, vrlo dobro:

https://bstduk.bandcamp.com/album/the-worst-is-yet-to-come

Them imaju novi album i Return to Hemmersmoor donosi još solidnog operetskog hevi metala. Nastali kao tribjut bend King Diamondu, Them donose sav teatar i uzbuđenje koje ovako nešto podrazumeva, upakovane u dobru produkciju i vrhunsko sviračko umeće. Solidno:

Kanađani Lacerator na svom drugom EP-ju, Weaponizer nude meni sladak i pitak koktel heavy metala i nekakvog black/ thrash pristupa. Ovo su relativno spore pesme, bend voli srednji tempo, ali to mu i prija, nudeći jednu okultnu atmosferu, a i daje mu šansu da lepo pokaže sve te simpatične heavy rifove koje je napisao. Šteta je da ovo nije nešto bolje producirano jer Lacerator imaju zanimljive ideje pa demo-kvalitet snimka, iako svemu daje jedan underground šmek ipak ne dopušta da se te njihove lepe ideje čuju baš onako kako treba.

https://laceratorband.bandcamp.com/album/weaponizer

Folk metal kakav sviraju moskovski Spire generalno nije po mom ukusu. Mislim, istina je da sam veliki kičlija ali i ja negde moram da podvučem crtu. Naravno, Spire to što rade, rade odlično, mešajući (sintetičke) gajde i distorzirane gitare, mecosopran i deathmetalsko urlanje, sve je to odsvirano izuzetno dobro i producirano prilično kvalitetno tako da sam uspeo da EP SÜGIS potrošim pre nego što bi mi dosadio. Pomoglo je što je prva pesma u suštini Griegov „In the Hall of the Mountain King“ a poslednja ima najinteresantnije folk motive. Poslušajte:

https://spirefolk.bandcamp.com/album/s-gis

Generalno ne posvećujem vreme „shred“ albumima, dakle onima gde (vrlo često jedan jedini) muzičar pravi instrumentalne kompozicije koje treba da pokažu kako je tehnički nabrijan kroz kanonadu distorziranih rifova i školskih protrčavanja kroz skale. Međutim, novi singl jednočlanog projekta Lugosi Smile, a koji se zove Carnival Black me je prijatno iznenadio. Lance Bowzer je prolifičan autor sa masom EP-jeva i albuma tokom protekle decenije a ove dve pesme pokazuju da kvantitet u nekim slučajevima porađa i kvalitet. Ne sad da bih izdržao dužinu celog albuma ovakve muzike, ali ove dve pesmice su taman dovoljno kinematične (Bowzer je stavio i tag „game soundtrack“ na Bandcamp stranicu) da me tih nekoliko minuta što vrte dobre fore ne smori. Fino.

https://lugosismile.bandcamp.com/album/carnival-black

Junior Bruce je kvintet iz De Landa u Floridi čiji treći album, Pray for Death donosi osam pesama glasnog, bučnog sludge metala. Junior Bruce sviraju „prijatniju“ verziju ovog žanra, pa su ovo gruvi, pomalo i seksi pesme u kojima je užitak u gruvu važniji od toga da se slušalac smrvi u prah intenzitetom zvuka. Ne da ovo nije TEŠKO i bučno, plus puno dranja, ali sve na jedan prijateljski način.

https://juniorbrucefl.bandcamp.com/album/pray-for-death

Odličan klasični hevi metal dobijamo od lankaširskih Wytch Hazel na njihovom trećem albumu, III: Pentecost. Wytch Hazel sviraju i pišu vrlo „engleski“ heavy metal ne u smislu imitiranja Iron Maiden, Judas Priest itd. već baš naprotiv, u jednoj sponi sa muzikom iz sedamdesetih pa i šezdesetih i njenom okultnom i psihodeličnom komponentom. Ovo je, dakle muzika koja je utemeljena na Jethro Tull ili Uriah Heep formulama i pogurana nekoliko koraka ka distorziji i težini, ali uz zadržavanje lepršavosti i maštovitosti koje vezujemo za te stare bendove. Wytch Hazel uspevaju da ovo spoje sa satanističkim i okultnim elementima a da ništa ne zvuči isforsirano i pretenciozno. Ovo je odmereno, pažljivo pisana ploča ianandersonovske pripovedne snage i prelepih hevimetalskih refrena (slušajte Archangel!). Sve to spakovano u razumno dinamičan master, pa je Pentecost obavezna lektira:

https://wytchhazel.bandcamp.com/album/iii-pentecost

Nemački izdavač Pure Steel je ove godine uglavnom izdavao odlične ploče. Tako su i ove nedelje izbacili dva komada. Prvi na redu su Niviane iz Sakramenta u Kaliforniji čiji drugi album, The Ruthless Divine donosi žestok power metal zvuk. Nije ovo sasvim po mom ukusu, ume da bude i zaslađeno i sve to, ali su Niviane u principu zatočnici dobrog rifa i energične svirke. Bend ne izmišlja neke nove forme u power metal žanru ali ovo je dobro napisano i odsvirano, onako epski, cheesy i simpatično:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-ruthless-divine

Drugi na redu su, pak, čikaški Thrust, bend koji svira još od 1981. godine i The Helm of Awe im je peti album u karijeri (a treći ne samo u ovom veku već i deceniji). Thrust su bend stare škole, jasno, ali dobro prilagođen na novo vrijeme pa je i The Helm of Awe ploča izrazito prijatna za slušanje sa svojim poštenim, radničkim rifovima i žestokim ritmom. Pevač, Eric Claro ima jedan autoritativan metalski vokal koji podseća na to koliko je rahmetli Ronnie James Die formatirao ne samo jednu generaciju metal-pevača, a pesme su, iako savremeno zvučeće, istovremeno napisane da podsete na najbolje momente metala osamdesetih. Meni odlično:

https://thrustusa.bandcamp.com/album/the-helm-of-awe

Carcass su izdali novi EP, u laganoj najavi novog albuma i Despicable ima četiri pesme koje sasvim korektno zaokružuju karijeru ovog benda, kombinujući elemente goregrinda koji su praktično izmislili sa tehničkijim, melodičnijim death metal i rokenrol elementima iz poznije karijere. Mnogo je, da se razumemo, godina prošlo otkad sam bio impresioniran novim Carcass izdanjem pa i ovde nisam ne znam kako raspamećen ali Jeff, Bill i Daniel prilično vešto spajaju  hajlajte muzike koju je bend pravio u različitim decenijama, uspevajući u Under Scalpel Blade da čak imaju i rif koji podseća na najsvetlije njihove trenutke. Prijatno.

Za kraj, slatko: Witchtrap iz Kolumbije sviraju skoro trideset godina ali snimaju relativno retko pa je Evil Strikes Again tek njihov peti album, No, bend je verovatno zbog tog solidno retkog ulaženja u studio uspeo da sačuva svežinu i polet pa je ovo odlična speed/ thrash metal ploča koja će se dopasti i black i death metal publici sa svojim perfektnim spajanjem elemenata kakve bismo inače našli kod Possessed, Kreator, Slayer, Destruction itd. Bend ima taj neki zvuk stare škole koji ne zvuči kao napor da se uradi rivajvl već, naprosto, kao nešto što ovim ljudima prirodno leži i spontano izlazi. Tako i pesme zvuče prirodno i neisforsirano bez generičkih žanrovskih rešenja i sa odličnom produkcijom. Valjano!

https://witchtrap.bandcamp.com/album/evil-strikes-again