Arhiva za mart, 2008

Knjiga: Ugriz strasti (priče erotske fantastike) (prikaz napisan za fanzin Emitor)

Posted in knjige with tags , , , , , on 26 marta, 2008 by mehmetkrljic

Možda bi ovaj prikaz valjalo započeti opservacijom da ja praktično ne čitam domaću fantastiku – naučnu ili nenaučnu – kao da ni skoro uopšte ne čitam beletristiku. Tek da bude jasno da su mišljenja dole iznesena više intuitivna i impulsivna (možda čak i… primitivna?) nego učena i zasnovana na intimnom poznavanju situacije u domaćem F/SF/H fandomu. Ako vam je ovo prvi Emitor koji držite u rukama, onda ste pročitali skoro isto onoliko Emitora kao i ja. Ako ste čitali neke od objavljenih knjiga autora zastupljenih u kolekciji Ugriz strasti, opet ste daleko upućeniji u temu od mene.

Zašto je meni onda uopšte ponuđeno da za glasilo najvažnijeg domaćeg društva ljubitelja fantastike napišem prikaz prve književne zbirke pripovedaka koju je to isto društvo, udruženje Lazar Komarčić ikada objavilo? Pojma nemam, slutim da to ima neke veze sa novcem koji dugujem pomoćniku urednika za heroin kojim me je snabdeo kada je bilo najteže. Moje navike me često dovode u nezgodne situacije. S druge strane, s obzirom da nemam intimno poznavanje stvaralaštva ni jednog od autora zastupljenih u ovoj knjizi, kao ni, sačuvaj bože, pu-pu-pu, intimno poznavanje samih autora, možda je ovo i bio dobar izbor. Uostalom, da li je u incestuozno isprepletanoj mikrozajednici kakav je domaći F/SF/H fandom moguće napisati ‘objektivan’ prikaz knjige koja sadrži radove prave armije renomiranih fandomskih imena? Možda je pravi način baš to da se dovede neko lep a glup sa strane, neko ko slabo zna išta i ikoga i ko će svoj sud doneti ni po babu ni po stričevima… Možda. Ali pošto nisu mogli da pronađu lepog a glupog našli su mene koji sam sve samo ne lep.

 

Fizički izgled na stranu, priznajem da sam se malo sa zebnjom upustio u iščitavanje ove knjige. Za one koji ne znaju o čemu se radi evo kratkog pojašnjenja: Ugriz strasti je zbirka priča domaćih autora, uglavnom manje ili više aktivnih pisaca na domaćoj fantastičkoj sceni, od hardcore fandomskih faca, pa sve do svetski poznatih i prevođenih autora. Zapanjujući raspon imena – od Dekse Pantelejskog pa do, zaboga! Milorada Motherfucking Pavića – je manje neobična karakteristika ove zbirke. Njena najneobičnija karakteristika je njen podnaslov: priče erotske fantastike.

 

Zebnja koju sam gore spomenuo je delom bila vezana za generalni strah koji imam od domaćih autora fantastike, neki će reći bezrazložno nahvatan tokom sedamdesetih i osamdesetih godina i brojnih domaćih priča razbacanih kroz Siriuse, Andromede, Alefe itd., a delom za činjenicu da je erotska fantastika pojam koji, kao i statistika u mnogocitiranoj poslovici Milojka Pantića – sve  pokazuje a ništa ne otkriva. Dugi samotni časovi provedeni u kancelariji tokom poslednjih nekoliko milenijuma mog života učinili su me priličnim stručnjakom na temu erotske/ pornografske proze dostupne širom Interneta i ono što sam tamo video nije mi ulilo mnogo poverenja spram ideje o erotskoj fantastici. Stotine i hiljade erotic i slashfiction priča  u kojima se junaci kojekakvih svemirskih sapunica ili zmajevima zagađenih fantazija upuštaju u dosadan seks, milioni varijacija na seks između ljudi i vanzemaljaca, vilenjaka i patuljaka, orka i zombija me nisu baš učvrstili u ideji da autori fantastike generalno imaju pojma šta je to seks i kako ga na papiru učiniti zanimljivim.

 

Otud mi je lakše bilo kada se pokazalo da je deo mojih strahova bio sasvim neutemeljen. Ugriz strasti je knjiga čiji su čisto književni kvaliteti ipak na višem nivou nego što sam očekivao. Pismenija je i ubedljivija nego što pamtim domaću fantastiku. Zapravo, impresivan žanrovski raspon priča i ponuda u kojoj svaki od zastupljenih žanrova ima barem jednu priču vrednu najtoplije preporuke je nešto što nisam očekivao od ove zbirke.

 

Naravno, ovo mi i dalje nije sasvim jasno i definitivno odgovorilo na pitanje šta je to zapravo erotska fantastika. Većina ovih priča je fantastična na ovaj ili onaj način, a erotski element je shvatan mahom kao nešto što treba dodati u već gotovo jelo da bi se postigao ukus koji će ga kvalifikovati za uključivanje u ovu tematsku zbirku. Daleko od toga da sam spreman da se upuštam u teorijske rasprave o prirodi i suštini žanra, ali ako je onaj Suvinov novum ključni i definišući element (naučne) fantastike, onda bi eros morao biti ključni i definišući element erotske fantastike. U ovim pričama negde jeste tako, negde nije. Negde je erotski element ono što čini priču mogućom ali ni po čemu značajnom, negde je on samo nakalemljen na priču koja savršeno i efikasno funkcioniše i bez njega, negde je erotski sadržaj apsolutno esencijalan, a negde je priča loša kako god čovek da je okrene. Doći ćemo i do detaljnijih osvrta na pojedinačne radove, samo malo strpljenja.

 

Pre toga moram još i da konstatujem da su me terabajti pročitane Internet pornografije definitivno desenzitizovali do te mere da ni jednu od priča u ovoj zbirci nisam doživeo kao seksualno nadražujuću. Naravno da bi moglo do veka da se debatuje o tome da li erotska fantastika treba da uzbudi duh ili telo, ali pošto sam ja razmaženo čeljade, najradije bih oboje. Kako nisam mogao da zadovoljim svoje primitivne nagone i posvetim se intelektualno neispunjavajućem jednoručnom čitanju, preostalo mi je samo da utvrdim koliko ova literatura ima da ponudi u smislu duhovnih titraja.

 

Što se tiče raspona pristupa i stilova, verujem da ovde svako može da pronađe po nešto za sebe. Tu je klasični visceralni body horror, tu je socijalna naučna fantastika, tu je postmoderna pinčonovska slipstrim fantazmagorija, tu je mitološka fantazija, tu je konačno i urbani fentezi, kao i sasvim respektabilna količina visokofilosofskih kontemplacija i oniričkih meditacija. Šta god da volite od žanrova, nešto ćete za sebe pronaći.

 

Što se tiče motiva, situacija je tu malo, da prostite, skučenija, ali na kraju krajeva, kad se radi o erotici motivi su tu ionako prilično ograničeni na nekoliko arhetipa. Jukstapozicija eros/ tanatos je naravno najprisutnija a motiv žene-kao-predatora se pojavljuje u najmanje tri priče dok je muškarac-kao-predator manje zastupljen i bolje zamaskiran. Da li je to odjek ovih modernih vremena u kojima bi eksplicitnije korišćenje ovog potonjeg motiva bilo kritikovano kao šovinistička i opresivna mačo-fantazija ili se naprosto savremeni muškarci danas više plaše žena, to neka iščačkaju psihijatri – za to ih i plaćamo.

 

Dakle, da rezimiramo: sadržajno, ova knjiga me je iznenadila, najviše prijatno, sa nekoliko priča kvaliteta iznad mojih očekivanja, a nije me iznenadila sa nekoliko priča koje ja ne bih stavio ni u fanzin. Ugriz strasti se i vodi kao 460. broj fanzina Emitor, ali što se tiče sloga, štampe, opreme i korica ovo je sto posto knjiga sasvim nalik onima koje mogu videti u izlozima knjižara dok žurim na šemu u hladnim zimskim večerima. Korice, sa svojim štosnim pogledom kroz ključaonicu i dvoslojnom intrigom su sjajna dosetka i vidim ovu knjigu kao sasvim solidan poklon prijatelju, kumi ili ženinim roditeljima koji svoju nameru i namenu vrlo sigurno komunicira svojim izgledom i teksturom. Ilustracije koje idu uz svaku priču su dobrodošao bonus iako ne mogu da kažem da su bogznakoliko doprinele mom uživanju. Ali možete biti sigurni da su dovoljno pristojne da niko ne mora da strepi da će ispasti nastran ako ovu knjigu uzme da prelistava u knjižari. Pod uslovom da ne krene da naglas citira delove teksta. E, a tamo…

 

Da krenemo redom.

 

Reč urednika – Pavle Zelić

 

Pavle ko Pavle. Njegov stil ume da bude nepodnošljivo prepun entuzijazma i stilske figure koje koristi se povremeno urušavaju pod sopstvenom nedoumicom jesu li izrečene iskreno ili uz poluironični odmak, no pretpostavljam da ovde njegov uvod obavlja posao, daje esencijalne podatke i, ako ništa drugo, ne zauzima više od dve strane. S obzirom da je to manje od ovoga što sam ja do sada nakucao, jasno je da barem jedan od nas dvojice ume da se kontroliše.

 

Menage a trois – Goran Skrobonja

 

Ovde na slovima ‘e’ i ‘a’ treba da dođu one lepe francuske crtice ali ja nemam pojma kako se to na ovom kompjuteru postiže, pa ćete morati da se zadovoljite maštanjem o njima. Maštanje je, uostalom i fundamentalni element erotskog. Skrobonja, međutim u ovoj priči malo toga prepušta maštanju. Ovo je verovatno trebalo da bude energično otvaranje, lakmus-test što dečake razdvaja od muškaraca dlakavih prsa i šalje ih plačući natrag u obdanište da se zanimaju Pokemonom (i ovde na ‘e’ ide ona crtica… prokleti kompjuteri, nikada ne rade ono što ja želim). Dakle, Menage a trois je hardcore pornografija i hardcore body horror, brzog tempa i pogana jezika.

 

Skrobonju sam poslednji put čitao u romanu Nakot pre jako mnogo godina (smanjite protestovanje vi u zadnjim redovima, pa najavio sam vam sve ovo!) i u međuvremenu je on svoj stil i spisateljski zanat primetno izbrusio. Menage a trois je pismeno, rutinerski ispisana pričica koja pobacuje najviše zato što je u pitanju ne više od stilske vežbe na već izlizanu temu. Kao prva priča koja eksploatiše motiv Žene-kao-predatora u ovoj knjizi, Menage a trois je problematičan ne zato što ima papirno tanke likove i ultrapredvidiv razvoj zapleta, preokret i rasplet (sve to je prihvatljivo ako osnova priče valja) već pre svega zato što Skrobonja događaje u priči prepričava umesto da ih oslikava za nas. Nažalost i erotika i horor su u ovoj priči mehanički, skoro klinički sterilno sklopljeni tako da nas podsete na druge priče i filmove koje smo u svojim životima iskusili, bez dovoljno inspiracije da zažive svojim životom.

 

Na našem se to zove drugačije – Petar Petrović

 

Ova priča mi je izazvala jak i nenameran flešbek na Siriuse osamdesetih godina, pogotovo na rubriku ‘nije za Sirius’. Napisana nepodnošljivo veštačkim jezikom koji se iz petnih žila upinje da iz perspektive robota satirizuje seks kao iracionalnu aktivnost, ova pričica bi možda funkcionisala kao vic od pola strane. Čak i tada bi napadne i bespomoćno neduhovite stilske figure bile dobrodošle koliko i dobro odmeren šut u muda, no činjenica da sam izdržao čitave tri strane ovog arhaičnog NF satirisanja je dokaz koliko sam ozbiljno shvatio svoj zadatak kritičara. Ja sam patio da vi ne biste morali. Jasno je da autor nije imao bogznakakve književne ambicije u pogledu ove priče, ali kada je to na sudu bio valjan argument? Ipak, kul naslov.

 

Bočica vilinskog praha – Ivan Zorić

 

Nažalost, patnja kad krene, izgleda ne ume da stane. Bočica vilinskog praha je priča koja sublimira sve što na tematskom planu ne valja u savremenom urbanom fenteziju, garnirano slabim stilom, nepromišljenim zapletom i sasvim neuverljivim likovima. Osnovna ideja – vila proterana iz vilinskog sveta zbog greha kopulacije sa smrtnikom, koja onda pronalazi uhljeblje kao striptiz igračica i navuče se na slatki pajdo – je daleko od originalne ali bi mogla da profunkcioniše u rukama strpljivijeg pisca, pogotovo s obzirom da je smeštena u Srem. Avaj, Zorić propušta da čak i razmisli o težini i snazi motiva kojima barata pa oni u priči leže neiskorišćeni, uvodi likove koje mora da nam nezgrapno opisuje jer oni sami ne deluju kao išta makar iz daleka živo ili uverljivo, opterećuje ih neuverljivim motivacijama i sve zaokružuje iz dupeta izvučenim, artificijelnim hepiendom. Kuku… Ko bi rekao da priča u kojoj imamo silovanje i ubistvo u toku silovanja (dakle, bona fide snuff-porno) može da bude tako dosadna… Naravno, svestan sam da sam vam sad spojlovao kraj, ali činio sam ja i gora zverstva u svom životu.

 

Poslednji let cara sokolova – Dragan R. Filipović

 

Taman kad sam počeo malo da očajavam – Fipa. Nije neka tajna da sam više puta u javnosti izjavio da je Fipa jedini domaći pisac koga smatram vrednim prevođenja i objavljivanja na stranim jezicima, prevashodno zato što je u pitanju pravi pisac, čovek koji ume da jezik zavede i natera na slikanje slika koje nije ni znao da može da stvori, ali i zato što je Fipino korišćenje lokalne mitologije i pop-mitologije uvek delovalo prirodno i neusiljeno, za razliku od skoro svega ostalog što mi pada na pamet.

 

Poslednji let cara sokolova je konfuzna priča. Ne nužno u negativnom smislu, ali nema sumnje da proste duše poput mene ovo moraju da pročitaju više nego jednom da bi se do kraja snašle u promenljivim pripovednim perspektivama, skakanju međ’ realnostima, mitološkim i političkim aluzijama i osvežavajuće znojavim erotskim epizodama. Kao i obično kod Fipe, katarzični momenti nisu nužno i tačke raspleta, a nisu ni svi elementi ove priče jednako uspeli (politički nivo mi deluje kao veštački nakalemljen), no sama lepota jezika i autoritet naracije su više nego dovoljna kompenzacija a da se čovek ne oseća kao da mu je neko ukrao desetak minuta života. Jedan od ranih hajlajta ove zbirke, makar i ne bio nalik Fipinim najboljim delima.

 

Big Beng – Aleksandar Marković

 

Ako je Skrobonja ušao samo do pola i ostavio čitaoca nezadovoljenim, Aleksandar Marković je tu da ispravi nepravdu i ponudi mu seks garniran amfetaminima i psovkama. Big Beng je uspeliji nego Menage a trois, iako rabi gotovo identičan motiv, zato što je mnogo poganiji na jeziku i prevazilazi svoje nedostatke žestinom pripovedanja. Naravno, imam zamerki na konzistentnost žargona koji se ovde koristi, ali to su detaljčići. Kao celina ovo je priča u kojoj se Žena-kao-predator i telesni horor oslikavaju grubo, silovito, pa iako i ovde imamo posla samo sa još jednom stilskom vežbom, ona je znatno uverljivija i na čisto visceralnom planu više zadovoljava.

 

Nema molitve za umiruće – Darko Tuševljaković

 

E, ovde sam već na polovini priče  spustio knjigu i uhvatio se za telefon da pitam prijatelja ko je Darko Tuševljaković i da li je već nešto objavljivao. Nema molitve za umiruće je veoma solidno napisana palp priča koja sasvim razume pravila igre, veoma vešto pogađa (arhetipsku!) atmosferu hladnog rata i UFO paranoje Amerike pedesetih godina (iako se događa u savremeno doba) i mada ne govori ništa specijalno originalno u svom zapletu i raspletu, govori to na vrlo zadovoljavajući način. Dokaz da se ne mora izmišljati nešto novo ako čovek ume da rukuje starim.

 

Opscena – Oto Oltvanji

 

Otova priča je zgodna varijacija na čestu temu muških razmišljanja: šta bi bilo kada bih mogao da imam svaku ženu koju poželim. Naravno, ova arhetipska maštarija se u realnosti (ili barem u realnosti ove priče) pokazuje kao problem na granici košmara i nezgode glavnog junaka koji se jednog dana bez vidnog razloga nađe na meti sažižuće pohote svih dobrih riba u Beogradu su tokom prve tri četvrtine priče prilično intrigantne. Nažalost, sam zaključak je nezadovoljavajući jer ne samo što glavni lik odjednom dobija više od dve dimenzije koje su ga sasvim udobno nosile kroz tok priče, nego je i završno žongliranje motivima krivice, požude, nagrade i kazne nedorečeno. Kao da Oto na kraju nije bio siguran šta zaista želi da kaže. Ili, ako jeste, ja to što je rekao nisam razumeo. No, ja imam opravdanje u tome što sam retardiran, koje je njegovo? Kao bonus pošalica, segmenti (poglavlja?) u ovoj priči imaju naslove koji su nastali pornografisanjem naslova domaćih filmova (Lepa kita lepo bode, Bulja baruta itd.) što je dovoljno da se prost svet na nekoliko momenata zacereka. Žena me je i pitala zašto se svako malo cerekam čitajući ovu priču ali ja sam joj rekao da se radi o nečemu što njen ženski intelekt nije u stanju da shvati.

 

Čekajući taksi koji niko nije pozvao – Milorad Pavić

 

Povremeno, ne često, ali s vremena na vreme osetim oštri ubod krivice što na svaki pomen imena Milorada Pavića ja uglavnom reagujem prezrivim odmahivanjem rukom i nekakvim samozadovoljnim objašnjenjem da je u pitanju, kako bi to mladi rekli, fejker, koji svoju prozu što govori ni o čemu kiti plitkom simbolikom i isforsiranom začudnošću ne bi li zasenio prostotu i uspešno nastavio sa svojim skupim i ekstravagantnim životnim stilom. Povremeno, ne često, jer ja Pavića, kao ni ostalu beletristiku, ne čitam, on stopostotno potvrdi sve ovo.

 

Čekajući taksi… je nažalost izvanredan primer, tim žalosniji jer su prva dva pasusa remek-delo hemingvejevske efikasnosti i snage. Posle toga Pavić je verovatno izgubio interesovanje i zadovoljio se pominjanjem Harija Potera i bračnog handjoba u istom pasusu, a onda sve zaokružio zaključkom koji je toliko napadno ‘čudan’ da ova priča ne bi bila dobra ni za zidne novine literarne sekcije u kakvoj provincijskoj osnovnoj školi da je nije potpisao internacionalno priznati autor.

 

Uhvaćeni delići snova J.M. – Jasmina Mihajlović

 

Jasmina Mihajlović ume da opiše/ izmisli snove, u to nema sumnje. Svi snovi koji se prepričavaju u ovoj priči i koji, reklo bi se grade nekakav metanarativ deluju uverljivo, zvuče kao pravi snovi, ne samo providne simboličke skaske kakve najčešće dobijamo u beletristici. Za to joj valja stisnuti desnicu i skinuti kapu. S druge strane, kako ovoj priči očajnički nedostaje pravi dramski zaplet, kako ona nema prave likove već samo njihove oniričke odjeke, kako je opterećena pretencioznim jezikom i promišljanjima koja nikuda ne idu, moram da priznam da mi je njeno čitanje predstavljalo težak napor. Nisam siguran da ikome osim autorki ova priča išta ume da ispriča, što pretpostavljam poražava svrhu njenog postojanja.

 

Hekata – Vladimir Lazović

 

Lazovića sam, mislim, poslednji put čitao još dok je pisao cyberpunk, pre više od dvadeset godina. Znam da me tada nije baš impresionirao i da mi je njegova sajber-nindža priča iz 142. broja Siriusa bila prilično isforsirana po stilu i nemaštovita po zapletu. Ali eto kakvu razliku umeju da naprave tričave dve decenije. Hekata je treća po redu vežba na temu Žena-kao-predator, ali za razliku od Skrobonje i Markovića, Lazović nišani malo više, kombinuje mitološke teme sa sociološkim promišljanjima i sve to začinjava solidno žestokom a opet ukusnom akcijom. Da se razumemo, nije ni ovo mnogo više od stilske vežbe, ali je to dobro začinjena, bogata vežba od koje mlađi svakako imaju šta da nauče.

 

Vrišti, mutavi, vrišti – Ivan Nešić

 

Ovo, nažalost, nije naročito dobro. Iako sam se napola probudio videvši da ova priča koketira sa fetišizmom i BDSM elementima, ispostavilo se da se autor zaustavio na površnom korišćenju ovih motiva – žena kao sirota, maltretirana žrtva bezdušnog bludnika koga priča sa uzvišene moralne pozicije na kraju osudi, razotkrije kao vampira i, jelte, ubije. Čak i da nije ovog problema, Vrišti… pati od drugih nedostataka: neki likovi su nedovoljno produbljeni, o nekima, pak znamo više nego što je za priču potrebno i deluju kao neiskorišćeni potencijali zapleta, autor uloži popriličan napor da bi razobličio jedan od najizlizanijih motiva erotske i palp proze samo da bi dve strane dalje taj motiv ipak iskoristio… Sve to napisano stilom koji me je podsetio na Džeki Kolins, što kad se isporuči ovako u paketu ne može a da ne izazove određenu zlovolju.

 

Celo – Ilija Bakić

 

Srećom, moj prvi susret sa prozom Ilije Bakića je bio manje traumatičan. Celo nije toliko erotska priča koliko mitološko-futuristička alegorija koja promišlja aristotelovsku filosofiju i hrišćansku teozofiju koristeći slike, dijaloge i aluzije veoma ekonomično. Ovo je kratka priča, praktično vinjeta, ali ostavlja čitaoca sa podsticajem da je pročita ponovo, pa i da provede određeno vreme u kontemplaciji, što je, za moje pare popriličan uspeh. Bonus poeni idu za to što ni jedan od potencijalno konfliktnih elemenata priče ne deluje kao suvišan – ovde se metafizika i naučna fantastika uklapaju skoro bez šavova a to je, po mom iskustvu – retkost.

 

Toplesi i tange – Dejan Stojiljković

 

Da ne bude zabune, to što ja mislim da većina naših pisaca greši kada kopira Amerikance i da bi bilo bolje ili makar iskrenije da se okrenu domaćim motivima i temama ne znači da su priče koje se i bave domaćim motivima i temama nužno bolje ili, čak, uopšte dobre. Deksa potvrđuje da se sasvim lepo može pisati ‘američki’ urban fentezi čak i kad ste iz Srbijice a za nijansu prenaglašeno obožavanje legendi rokenrola u ovoj priči o palim anđelima i palim demonima mi nije smetalo jer je sve to na kraju zaokruženo dobrim, sočnim, a jednostavnim jezikom i fatalističkim a opet ne kukavičkim zaključkom.

 

Klub – Lidija Beatović

 

Lidija me je zato potpuno izgubila svojom filosofski ambicioznom ali pripovedno skučenom minijaturom. Ne samo da mi je bilo naporno da se probijam kroz njen visokoparni jezik koji zahteva svestan napor volje i koncentraciju da bi se ispratio uz sve te reči ispisane kurzivom i vidljivo mrštenje veđa nego sam se i osećao da je na kraju estetski payoff bio mršav. Koliko god sam se naprezao (a Lidijina pripovetka je ipak manje naporna od nekih drugih iz ove zbirke) jedino sam uspeo da sa sobom iz ove priče ponesem ideju o nasilju/ ubistvu/ sakaćenju kao estetskom činu koji prevazilazi granice erotskog i telesnog i prodire duboko u predele duhovnog i božanskog. Nažalost, umesto da nam ovo pokaže, priča mora da nam ga eksplicitno objasni što je, naravno poslednje što očekujem od dobre proze, makar ona bila i, ono, filozofska.

 

Postanje 38:9 – Ratko V. Radunović

 

Ali ovo je zato bilo prijatno iznenađenje. Radunovićev jezik je bezobrazno pretenciozan a njegove dugačke i satirom bremenite rečenične konstrukcije svakog časa prete da se uruše pod težinom sopstvenog ega i mutiraju u neprijatne karikature. Ali autor, čudesno, uspeva da se spase iz zamke samozadovoljne intelektualne igrarije (da izbegnem očiglednu i jeftinu igru rečima i ne kažem ‘masturbacije’) i pruži priču koja je duhovita. Stvarno duhovita. Uz to je i besprekorno uverljiva u oslikavanju sveta koji je socijalno, politički, ekonomski i, dođavola, biološki naprosto nemoguć. Plus glavni junak ima iznenađujuće mnogo dubine koja se tokom priče sve više otkriva. Plus je potencijalno degutantna osnovna tema priče obrađena dosledno, ali odmereno. Plus, svaka završnica priče u kojoj grozomorno ružni glavni junak razvaljuje od kurca super dobru ribu, a ova zaplače od sreće i poentira rečima ‘Isusova majka nije znala šta propušta’ zaslužuje moju oficijelnu podršku i pečat kvaliteta. Ne znam šta ovaj Crnogorac još ima napisano, ali želim da to pročitam!!

 

Osam slika visoke gustine (i jedna uspomena od nula bajtova) – Zoran Stefanović

 

Zoran Stefanović je sam priložio ilustraciju za svoju priču… i to je za moj novac njen najbolji element. Osam slika velike gustine… je, kako naslov i sugeriše jedna naglašeno pretenciozna literarna sanjarija u kojoj nema stvarnog narativa već prostor između zaleđenih epizoda u kojima vidimo nekakve protagoniste i dobijamo minimum informacije o njima kao ličnostima treba da popunimo sopstvenom kontemplacijom. OK, možemo da igramo i tu igru, ali Stefanović ne nudi mnogo više od stereotipnih pozivanja na motive erotike, otuđenja, samoće ili elegije i nada se da će se provući na poene zato što radnju smešta u Linden Labovu onlajn igru/ virtuelni svet – Second Life.

 

Razume se, Stefanović je jedini čovek koji mi pada na pamet koji bi insistirao da se kompjuterski žargon prikloni pravopisu srpskog jezika, pa se i ono ‘bajtova’ iz naslova priče (svako drugi koga poznajete rekao bi ‘bajta’ i time indirektno razobličio Stefanovićevu nameru da poetizuje diskurs koji se ne uklapa u uobičajene, da ne kažem konzervativne poetske okvire) u daljem toku transformiše u pričanje o ‘Drugom Životu’ koje je bespotrebno patetično i isforsirano uterano u metafore koje niko upućen ne smatra za potrebno da uopšte pominje u razgovoru o Second Lifeu, Internetu ili virtuelnim zajednicama. Plus, naravno, ovo uprkos eksplicitnom referiranju na Stefanovićeva stvarna iskustva nema veze ni sa jednim svetom izvan ove priče, ni stvarnim ni virtuelnim i u mojim očima predstavlja protraćenu priliku da se stvarna socijalna, ekonomska i seksualna začudnost fenomena kao što je Second Life istraži u savremenoj fantastičnoj priči. Ako ništa drugo, ovo me je podsetilo da ženi kažem da instalira svoj je&%$eni klijent za Second Life na svoj novi laptop i skloni ga jednom za svagda sa mog kompjutera.

 

NF – Sex – Milorad Milovanović

 

Knjigu zatvara neka vrsta istorijata pojavljivanja motiva seksa u domaćoj fantastici koja pokriva period od sedamdesetih godina u jugoslovenskoj pa do recentnih godina u srpskoj fantastičnoj prozi. Mića je jedan od meni najomiljenijih likova u vaskolikom domaćem fandomu, ikad, ali ovaj tekst je prilično nejasan po namerama a nedorečen po učinku. Ovo niti je (razumno) sveobuhvatna katalogizacija pojavljivanja motiva seksa u fantastičnoj literaturi na našem jeziku, niti je u pitanju tekst koji ove motive ozbiljno istražuje, analizira, osvetljava sa psihološke, sociološke, političke, estetske ili kakve druge strane. Umesto toga, tu su preopširni citati iz priča koji zauzimaju pola teksta i koje sam, da budem iskren uglavnom samo okrznuo pogledom jer sam ih uglavnom već čitao u integralnom obliku. Moram priznati da je ovo još jedna žešće propuštena prilika da se barem započne promišljanje erotike u domaćoj fantastici i nadam se da Mića priprema ovako nešto za budućnost.

 

Konačno, kakvi su generalni utisci o ovoj knjizi? Na pozitivnoj strani, već sam istakao pojedinačne favorite i generalno visok nivo pismenosti. Ili barem viši nego što sam ja očekivao. Naravno, većina scena seksa je bespomoćno klišeizirana sa bolno stereotipnim opisima ‘malih, čvrstih’ ili ‘masivnih, teških’ grudi i analnom penetracijom kao vrhunskom perverzijom, ali ajde, bože moj, ne treba biti preoštar.

 

Na negativnoj strani, nažalost ova knjiga me je samo još jednom ubedila da ne propuštam bogznašta time što ne čitam domaću fantastiku/ fantastiku uopšte (ili beletristiku generalno). Ne bi bilo pošteno reći da me neke od ovih priča nisu zabavile, neke od njih i veoma uspešno, ali mislim da srpska fantastika i dalje boluje od izrazito žanrovske bolesti – nerelevantnosti u širem kontekstu. To što se previše akcenta udara na neke prepoznatljive žanrovske elemente nije samo za sebe greh, naravno, to daje identitet žanru, ali kada se to radi nauštrb samog sadržaja, e, onda već imamo problem, Hjustone. Mogu da podnesem da priče pričaju pomalo izlizanim jezikom i da se gađaju stereotipima, ali ne mogu da podnesem da nemaju šta da kažu i da se uredno usredsređuju na poštovanje žanrovskih kanona umesto da se usredsrede na, šta ja znam, saopštavanje nečega što neko pre nije saopštio na bolji i snažniji način. Ovako kako jeste, greh je još i veći kad se uzme u obzir da se ove priče mahom bave erotikom, seksom i smrću, nekim od najvažnijih i najpotentnijih motiva poznatih čoveku.

 

Dobro, priznajem, možda sa moje strane jeste naivno i pretenciozno da očekujem od svake sledeće priče koju počnem da čitam da će promeniti svet ili barem moje poimanje sveta. Ali u mojim godinama ja sebi više ne mogu da priuštim čitanje priča koje to neće uraditi. Pa vi sad vidite.