Arhiva za maj, 2009

Knjiga: Beli šum – Antologija priča o televiziji (prikaz napisan za fanzin Emitor)

Posted in knjige with tags , , , , on 11 maja, 2009 by mehmetkrljic

Tematske antologije pripovedaka – ko im može odoleti? Ovo su bez sumnje bile reči koje su odzvanjale u glavi Gorana Skrobonje dok je kontemplirao pokretanje novog izdavačkog preduzeća, Paladin, koje je i, hvala na pitanju, pokrenuo i posvetio ga žanrovskoj (horor, naučna fantastika, slipstrim) književnosti pre nekoliko meseci. Za sada, prvi Paladinov naslov, „Beli šum“ je jedino izdanje domaćih autora u okviru ponude ali je model koji izgleda kao da će ostaviti značajnog traga u budućem radu ovog izdavača. Naime, „Beli šum“ je tek prva u najavljenom nizu tematskih antologija pripovedaka koje Paladin namerava da izda u dogledno vreme a kombinacija iskusnih, prekaljenih, čak etabliranih literarnih autora sa domaće žanrovske (i… one druge) scene sa početnicima i poletarcima ima zanimljivog potencijala. Za one matore i iskusne da vide jesu li još uvek erektilno sposobni i mogu li se po kvalitetu ali i senzibilitetu meriti sa mlađim snagama. Za one mlade i željne literarne karijere (u Srbiji!!! Pa zašto naprosto sebi ne pucaju u slepoočnicu??), ovo je prilika da uporede svoje mukotrpno sastavljane rane radove sa novim pričama starih kajli, ali i da dobiju toliko potrebni exposure širem čitateljstvu.

 

 

Hoću reći, fanzini su lepa stvar, čitao sam jednom jedan, ali sa bujanjem Interneta i generalnom pretumbacijom u sistemu vrednosti, pojavljivanje u pravoj knjizi koja se prodaje u pravim prodavnicama danas izgleda da ima skoro istu simboličku težinu kao što je imalo i pre desetak godina. Skrobonja, kao urednik ove i, pretpostavljam narednih antologija je prema tome, suočen sa jednim dosta zametnim uredničkim zadatkom: odabrati stvari koje su po nekim razumnim kriterijumima dobre za objavljivanje, koje će čitaocima doneti nekakvo literarno uživanje i navesti ih da preporuče zbirku svojim prijateljima, pa i da kupe naredne slične Paladinove zbirke, a da se opet od autora ne traži neki surov profesionalni kvalitet, što bi u startu zatomilo priliv sveže krvi i novih imena u ergelu. Deluje kao da je plutanje u žanrovskoj baruštini po tome prilično dobra ideja jer ovde ipak pričamo o literaturi kojoj se može praštati estetska retardiranost i književna nedopečenost, ako ona i pored njih uspeva snagom svojih ideja i originalnošću svoje vizije da u našem duhu proizvede titraje.

 

Ja nisam naročito poznat po praštanju i mnenja sam da se žanrovskoj književnosti valjaju udarati očinski nežni šamari sve dok se ne uozbilji i počne da isporučuje (između ostalog i) uradke koji će imati i silovitost ideja/ neukroćenost vizije ali i književne kvalitete one najtananije, estetske prirode. Ima to veze sa godinama i mrzovoljom, pretpostavljam. Kada pročitate nekoliko stotina priča koje na svojoj strani imaju samo ideje, dok vas bombarduju nepodnošljivom procesijom klišea, bedne karakterizacije i zanatske nezgrapnosti, naprosto počnete da žudite za nečim što bi se čitalo kao prava literatura, a što može ali ne mora doticati žanrovske erogene zone.

 

Dakle: „Beli šum“. Ova antologija pravi svoj prvi faul izborom teme. Da se razumemo, nemam ništa protiv tematskih antologija, au contraire, mislim da je uvođenje određenih ograničenja ili barem smernica kojih se moraju pridržavati svi autori jedan osvežavajući metod pristupa problemu sastavljanja zbirke pripovedaka domaćih žanrovskih pisaca. Disciplina u pisanju (ili uopšte) nije nešto što je Srbima previše svojstveno i nametanje tematske discipline može da bude zanimljiv način da se autori nateraju na promišljenije stvaranje. Pogotovo kad pričamo o žanrovskoj literaturi gde je savladavanje zanata jedna dosta nužna predispozicija za pisanje iole čitljivih dela.

 

No, Skrobonja je u postavljanju teme za zbirku otišao toliko široko da sam se još kad ju je najavio osećao kao da sam ponovo u osnovnoj školi a nastavnica za pismeni iz Srpskog zadaje temu ’dan koji ću uvek pamtiti’. Beli šum za svoju temu, naime ima ’televiziju’. Što je samo za malu, malecnu nijansu bolje od toga da je recimo kao tema izabran ’vazduh’ ili ’voda’ ili, šta ja znam, ’genitalije’. Zapravo, verujem da bi ovo poslednje dalo malo interesantnije rezultate, ali poenta je jasna: televizija je ne samo toliko sveprisutna u svačijem životu već dugi niz godina da deluje banalno uopšte pričati o njoj, već su i brojne simboličke konotacije televizije kao tehnologije, medija, kulture itd. tokom proteklih decenija iscrpno istražene u literaturi, umetničkoj i teorijskoj, tako da ponovno osvrtanje na njih deluje slično šibanju mrtvog konja. Koji je posle smrti nabijen na ražanj, ispolivan pivom i pojeden.

 

Srećom, nije sve tako crno pa je i pored te neinspirisane tematske smernice, ova zbirka donela i nekoliko interesantnih priča. Naravno, morao sam da pročitam i one ostale da bih otkrio koje su to, ali zahvaljujući toj mojoj žrtvi, vi sada ne morate da svakoj novoj priči pristupate sa zebnjom u srcu jer pred sobom imate nepristrasno i u ličnom ukusu objektivno utemeljeno moje mišljenje o svakoj priči ponaosob. Pa, da počnemo…

 

Petar Petrović

Ne Menjajte Kanal!

 

Nije baš dobar znak kada prva priča u zbirci u vama proizvede želju da knjigu zafrljačite prema otvorenom prozoru i mašite se daljinskog upravljača samo da biste malo smirili živce. Pretpostavka je da se na početak zbirke stavljaju bolje priče ne bi li se čitalac uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti pre nego što mu u krilo izručite smeće kojim ste u očajanju popunili središnji deo antologije.  No, priča Petra Petrovića (ako je to uopšte pravo ime a ne pseudonim za recimo Skrobonjing psa!!!) bi me, da je, na primer bila predstavljena u formi televizijske drame, naterala da promenim kanal posle svega nekoliko minuta, što bi bilo krajnje cinično od mene s obzirom na njen naslov. No, po vladajućim zakonima cinizam je dopušten ako vam je život ugrožen.

 

Da ne preteram sa preterivanjem, nije ovo baš životnougrožavajuće štivo, čak je i solidno pismeno i ambiciozno sa svojim različitim perspektivama i seciranjem zbiljnosti rada u privatnoj televiziji tranzicione nam Srbijice, ali ova priča surovo pati od deficita svrhe. Zamršena mreža ličnih priča i neočekivanih koincidencija na kraju kulminira jednom neinteresantnom tragedijom, a osećaj da je autor sve ovo napisao da bi ironično prokomentarisao novokomponovanu estradu i biznis čitaocu ne da mira. Ne samo da je teško na bilo koji način brinuti za likove za koje i autora očigledno zabole njegova pseća stražnjica već mi i napor da se satiriše nešto što je mrtvo, sahranjeno i ni po čemu relevantno za trenutak u kome će bilo koji čitalac čitati ovu priču deluje kao jedan od uzaludnijih napora koje jedan pisac u Srbiji može da učini. Ne tvrdim da srpski pisci nužno moraju da budu politički i ideološki angažovani u svojim radovima, ali ako to već čine, bilo bi uputno da se barem bave nekom aktuelnom temom.

 

Adrijan Sarajlija

Hronovizija

 

„Hronovizija“ mi možda nije ugrozila život ali mi jeste nanela težak duševni bol, što je grehota s obzirom da se vidi kako je autor uložio mnogo truda da sklopi svoje lažne televizijske programe, agencijske vesti i editorijale. Ovo je školski primer priče koja je napisana tehnički kvalitetno a koja na mestu sadržaja ima toliko veliku crnu rupu da svaki put kad otvorim „Beli šum“ strahujem od implodiranja realnosti u stranice ove priče.

 

Kao što se da naslutiti iz ni malo dvosmislenog naslova, u ovoj priči je ’obična’ televizija obogaćena pronalaskom vremeplovne tehnologije, to jest ’hronoskopske kamere’ koja može da snima događaje iz, jelte, nekog drugog vremena. Autor se verovatno dobro zabavljao pišući vesti i programe, ali je i sam u jednom momentu primetio da bi ovo trebalo da budu samo prateći elementi za priču… koju je zaboravio da napiše. Globalna kataklizma koja je zatim na silu udenuta u vesti sa frekvencijom titraja čitaočeve duše nažalost rezonira vrlo slabo zahvaljujući potpunom odsustvu likova ili bilo kakve humanističke crte iz pripovedanja. Mogu da zamislim sličnu priču koja bi u nama izazvala osećaj indirektnog praćenja globalne drame i egzistencijalnu drhtavicu koju bi to proizvelo, što je, slutim bila namera autora, ali… nekako bi, u mojoj glavi tu priču napisao pokojni Kurt Vonegat…

 

Darko Tuševljaković

Anđeli na arhitekturi

 

Naslov ove priče u meni je proizveo prijatno seksualno golicanje, sugerišući mi da ću čitati o erotskim igricama studentkinja prve godine arhitektonskog fakulteta, ali onda sam se setio da ne čitam „Ugriz strasti“, nego „Beli šum“… Proklet bio, Darko Tuševljakoviću!!! No, Tuševljaković jeste napisao jednu od boljih priča u pomenutom „Ugrizu strasti“ pa sam bio spreman da mu i ovde posvetim dužnu pažnju i dobru volju. I nije razočarao!

 

Dobro, ne mogu da lažem, jeste razočarao, ali je, za razliku od prve dve priče iz ove zbirke, „Anđeli na arhitekturi“ makar pripovetka koja ima prave likove sa kojima čovek treba (i može) da se identifikuje, umesto nekakvog modernističkog, slipstrimaškog, ili kakvog drugog marifetluka. Uz to, Tuševljakovićev Beograd je, uprkos prisustvu naučnofantastičnih elemenata u narativu, prilično uverljiv, a tvrdo kuvani palp stil kojim je sve to napisano meni prija, mada slutim da ima mnogo ljudi kojima pretencioznost metafora i uličarska kontemplativnost idu na nerve. Sitne duše. Mislim, zašto se nervirati oko stila kada zaplet i rasplet priče daju mnogo ozbiljnije razloge za to. Tuševljaković je imao dobru polaznu osnovu kreirajući interesantan ljubavni… er… četvorougao među svojim protagonistima, ali očigledno nije znao kako da završi priču i poslužio se drevnim literarnim sredstvom: kad ne znaš šta ćeš, udri po vampirima. Slabo je to, preslabo preneseno iz jednog žanra u drugi i prilično obezvređuje solidno vođen narativ.

 

Oto Oltvanji

Večno tehnikolor mlad

 

Znate šta je strašno? Duhovi!!! Svako se plaši duhova umrlih predaka, čak i ako su za života bili sasvim kul i druželjubivi. Bilo bi baš fanki da napišem horor priču u kojoj ću ovu starostavnu stravu povezati sa nečim običnim, svakodnevnim, čak banalnim… Znam!!! Televizor!! Šta ako duhovi… izlaze… iz televizora!!! Sto mu gromova, neka mi neko donese pisaću mašinu, imam napad umetničke inspiracije!!

 

Dobro, Oto je solidan stilista i meni prija njegov način postepenog otkrivanja informacija čitaocu, ali dovoljno je da sami sebi tri puta ponovite frazu ’Ringu u Vojvodini’ pa da razumete zašto neke stvari ne bi trebalo da se razvijaju dalje od sinopsisa. Ako možete da uživate samo u solidnoj zanatskoj izvedbi, ova priča ima moje preporuke.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić

Tabernakul od ružinog drveta

 

Lazović i Nešić udružuju snage i isporučuju jednu dosta stereotipnu horor pričicu koja uprkos tome sasvim dostojanstveno može da se smesti u prvih 20% na skali kvaliteta priča u ovoj zbirci. Dobro, stavljanje reči ’tabernakul’ u naslov je čisto kurčenje a i televizijski element priče je isforsiran (kad kažem „isforsiran“, mislim besramno pokraden iz filma „Predskazanje“), no uprkos ovim dvema zamerkama koje bi mi na nekom drugom mestu bile dovoljan razlog za podlo ismevanje i okretanje palca na dole, tandem iskusnih spisatelja se ovde može pohvaliti solidnom karakterizacijom i glavnim likom za koga me je, za promenu bilo briga. Pretpostavljam da se ovo može koristiti kao dokaz da žanrovska književnost i dalje poprilično zavisi od karakterizacije i dijaloga, a da bi slipstrim improvizatori možda trebalo da prvo prouče zbog čega su to Džojs, Kami, Barouz itd. bilo dobri pisci pre nego što se upuste u svoje poduhvate.

 

Vesna Ilić

TVmorfoza

 

Debitantkinja Vesna Ilić se nije zamarala Barouzom, Džojsom i Kamijem, već je radije dohvatila Kafku (priču „Preobražaj“, naravno) i zatim je u sub-borhesovskom maniru remiksovala satirizujući televizijsku kulturu (i nekulturu). Rezultati su za mene bili iznenađujuće uspeli, prevashodno, slutim jer se autorka dosledno držala Kafkinog naturalističko-melodramatičnog stila što je njenu ni po čemu suptilnu satiru učinilo upečatljivijom nego što bi se očekivalo. Naravno, ovde je problem što je ovo posle svega ipak reflektivno štivo koje se ne udaljava dovoljno od originala da bi izbeglo poređenje sa njim, a porediti se sa Kafkom je zajeban zadatak za bilo koga. Pre svega jer je taj čovek imao toliko prefinjen smisao za humor da se čovek od toga naježi. Vesna Ilić ima smisla za humor, ali taj humor za sada izaziva samo osmehe.

 

Đorđe Pisarev

Moj drug Bog ili 5364

 

Ova priča je na mene ostavila toliki utisak da sam sada morao ponovo da je pročitam da bih se uopšte setio o čemu se radi. Sreća te je kratka.

 

Dobro, i o čemu se radi? Ubijte me ako znam. Meni ovo deluje kao nekakva pseudoartistička proza koja se razbacuje referencama na zen, sofizmima i ispod žita provučenom satirizacijom telenovela da bi prikrila odsustvo životnih likova, zanimljivog zapleta, opčinjujućeg jezika, oštroumne poruke ili pamtljivih slika, ali moguće je da sam samo maliciozan. Da bih to utvrdio morao bih da je pročitam ponovo ali to bi već bilo previše. Prosto je neverovatno koliko je ovo kratka priča a koliko prostora u njoj deluje protraćeno na nesvrhovite opise… Dobro, idemo dalje, sledeći je Ilija Bakić, a to je čovek koga ipak smatram piscem…

 

Ilija Bakić

Statisti

 

Avaj… Avaj, ovo je po svemu sudeći neka od priča iz Bakićeve mračne prošlosti dok je još tesao svoje spisateljske alate. Sam zaplet i događanja su ajde-de, zanimljivi i ovo je jedna od otvorenije naučnofantastičnih priča u zbirci, koja povrh toga i ima neki stav suptilniji od ’gledaoci telenovela i slušaoci turbofolka su moroni, hehehe’, i dotiče se određenih egzistencijalnih pitanja, no stilski ovo je dosta nespretno. Posebno su dijalozi bolno neprirodni i zbog njih mi i likovi za koje bi donekle trebalo da me je briga deluju beživotno, nestvarno i u krajnjoj liniji ne potresa me njihova žalosna i cinična sudbina. Dođavola.

 

Vasa Pavković

Život na Marsu

 

Jedan od šačice pisaca od karijere u ovoj zbirci, Vasa Pavković može da se pohvali bibliografijom koja, ako računate njegove knjige poezije, traje skoro trideset godina, kritičarskim, priređivačkim i spisateljskim radom daleko izvan granica bilo kakvog žanrovskog geta i, generalno, mejnstrim renomeom koji može samo da pomogne zbrci poput „Belog šuma“. Uključivanje pisca poput njega u ovu zbirku (makar i sa pričom koja je, sudeći po imenu već objavljena u Pavkovićevoj zbirci priča „Moj život na Marsu“) možda će značiti privlačenje nestandardnih čitalaca, izvan uskog kruga žanrovskih zaluđenika.

 

A možda će joj naneti i nesagledivu štetu, nikad se ne zna, mešanje žanra i glavnog toka može da ima nesagledive posledice… Na sreću, Pavkovićeva priča je toliko loša da je teško poverovati da može da izazove išta više od blage želudačne iritacije. Na stranu nezanimljiv stil, i ova priča pati od sindroma pokušaja satirizacije televizijske i potrošačke kulture koji (sindrom), pak, pati od ozbiljnog slučaja svirepe impotencije. Dakle, patnja na kvadrat! S obzirom da je zbirka „Moj život na Marsu“ izašla 2005. godine ne mogu da nađem nikakvo opravdanje za diskurs koji bi možda bio aktuelan u 1995. godini. A, da, priča se inače ne događa na Marsu, za slučaj da ste se ponadali…

 

Spomenka Stefanović Pululu

Danilo

 

Iako se za Spomenkinu priču može reći da predstavlja još jednu varijaciju na televizor + duhovi = profit!!! formulu, nešto u njenom smirenom, skoro staromodnom stilu mi je bilo simpatično. Inače nisam nešto sentimentalan i priče u kojima se piše o babama, dedama i njihovoj unučadi će od mene pre dobiti istresanje nosa direktno u tanjir sa kornflejksom nego pohvalu u kakvoj pisanoj kritici, no ima ovde neke… ljubavi koja se da osetiti. Spomenka je uspela da me ubedi da su stari ljudi o kojima piše zaista ljudi od krvi i mesa istovremeno sa svojim statusom idealizovanih literarnih arhetipova babe i dede, a njihova briga za čeljad je delovala autentično i uverljivo. Možda bi priča bila  bolja da je ostavljena samo na ovoj naturalističkoj ravni, mada mi uvođenje motiva duhova i omažiranje jednoj od veličina srpskog glumišta nije toliko smetalo koliko nisam osećao da išta dodaje priči čiji je najbolji deo zapravo njena postavka.

 

Ranko Rajković

Konzument

 

Još jedan propisan pisac sa samostalnom zbirkom priča iza sebe i dobrodošao upliv ijekavskog, crnogorskog govora u ovu antologiju. No, pored sočnosti samog jezika, ova priča ne da nema bogznačime da se pohvali nego je skoro agresivno loša. Nisam siguran zašto tolika količina autora u „Belom šumu“ ima potrebu da siluje odavno do utrnulosti silovane teme. Da li je moguće da naš čovek živi pod staklenim zvonom i nije svestan da je umetnost nemuštog kritizerstva televizijskog konzumerizma ipak napredovala u poslednjih četrdeset godina? Takođe, šta je, za ime sveta, „popkorn muzika“?

 

Vladimir Kecmanović

Bajka

 

U principu, Kecmanović je ime koje u trenutnoj baruštini domaće književne kritike i publicistike može da proizvede najveći… er… spleš, s obzirom na foto-finiš dodeljivanja NIN-ove nagrade 2007. godine u kome mu je ovo prestižno priznanje za prsa izmaklo i na generalnu kontroverzu koju je njegov aktuelni roman „Top je bio vreo“ uspeo da izazove u javnosti. No, kao i u slučaju Vase Pavkovića, teško je proceniti koliko Kecmanović može da pomogne ili odmogne borbi za ozbiljnije prihvatanje žanrovske proze s obzirom da je njegova priča sve samo ne ozbiljna. Ne loša, ne nepodnošljiva, ali… Mislim, kada priča počinje rečima „Toma Spinoza je voleo filozofiju“, to je obično dobar znak da je vreme da bacite knjigu iz ruku (po mogućstvu u vatru, dezinfekcije radi) i prihvatite se kontrolera. Videoigre možda pretvaraju ljude u seksualne nasilnike i spree-killere ali makar nam ne vređaju inteligenciju pretvarajući se da su oporo savremene varijacije na narodne skaske, sa sve uzgrednim nejmčekovanjem prepotopskih telenovela, čisto da bi se udario i jedan sloj neobavezne ideološke kritike. Sve je u ovoj priči neobavezno, od karakterizacije koja je ne toliko arhetipska koliko nasilnička, pa do moralne pouke od koje dobijam erekciju gneva. Da li je moguće da Srbi otuđenost savremenog sveta mogu da pojme samo kroz referiranje na južnoameričke televizijske serije i pornografiju?

 

Dejan Stojiljković

Druga strana ponoći

 

Spas stiže iz Niša. Deksa se drži onoga što dobro poznaje, a to je pop muzika i njen istorijat i ovo je jedna solidno napisana priča koja prepričava neke značajne epizode iz istorije pop-kulture dok ih istovremeno ekstrapolira daleko u domen fantastike, ne bi li poentirala dirljivim simboličkim opservacijama. Fino se to odmotava, a mislim da je najveći problem ove priče to što nekome ko ne poznaje ili nema interesovanja za mančestersku scenu ona neće biti zanimljiva. To ne znači da će njena simbolika biti nedostupna i takvom čitaocu , ali naslućujem da će ga mnogo pre stizanja do poenti stražnjica već dovoljno boleti da to opravda dizanje ruku od priče. Ipak, autor je u pisanje uložio mnogo ljubavi, što ne možete a da ne primetite, dok je sa strane jezika i stila ovo jedno vrlo pristojno sočinjenije.

 

Dejan Ognjanović

Ko kosi a ko vodu nosi

 

Odmah za svojim sugrađaninom i imenjakom stiže i Dejan Ognjanović sa pričom koja me je prilično iznenadila. Ognjanovića znamo kao ljubitelja H.F. Lavkrafta i pisca koji u svom stvaralaštvu najčešće teži lavkraftovskoj egzistencijalnoj hladnoći i onostranoj stravi, ali sudeći po ovom uradku, pisanje humorističkog zombi-horora sa elementima folklora mu ide od ruke skoro bez napora. KKAKVN je osvežavajuće zabavna priča smeštena u južnosrpsku provinciju koja trpi problem zombi-invazije. Sam zaplet je manje bitan od sočnog stila i jezika kojima je priča urađena i, paradoksalno, iako je ovo po mnogo čemu najžanrovskija priča u zbirci, ona istovremeno deluje i skoro pa najubedljivije u smislu prikazivanja Srbije i Srba onakvih kakvi su a kroz prizmu žanrovske proze. Plus, humor u njoj je smešan. Dosta važan element ako se već laćate tog humora a ne želite od njega da poginete.

 

Ivana Milaković

Šta sve možeš s lešom kad se dosađuješ

 

Sudeći po sadržaju ove priče: da umreš od dosade. Ivana Milaković polazi od jedne naglašeno ekstravagantne premise a zatim uspeva da napiše spektakularno nezanimljivu priču u kojoj se najveći deo vremena nabraja sled trivijalnih radnji koje protagonistkinja izvodi prolazeći kroz nekoliko ni po čemu zanimljivih dana. Zamislite da sam ja napisao priču u kojoj taksativno navodim kako sam došao kući sa posla, nahranio mačke, pojeo picu, igrao se na Wiiju, proverio mejl, išao u WC da kenjam, gledao se u ogledalo nekoliko minuta brojeći sede u svojoj bradi, gledao Muzičku slagalicu itd. i to će i dalje biti zanimljivije od ovoga što smo dobili u Ivaninoj priči jer meni barem ispred vrata stana ne leži leš koga ne mogu da uklonim!!! Shvatam da je čitaocu bilo potrebno saopštiti da se protagonistkinja dosađuje (mada, mislio sam da je naslov priče dovoljan za to), ali izazivanje dosade u samom čitaocu je možda malo preterana mera. Kao i kod Tuševljakovićeve priče odozgo, i Ivana izgleda nije smatrala da je dovoljno što se zaplet zasniva na jednom naučnofantastičnom motivu pa je za potrebe zaključka u igru ubacila i fantazijsko- magijske elemente što je celoj priči unapredilo izgled otprilike koliko i transplantacija usana Nataše Bekvalac na telo nekog manje razvijenog škampa.

 

Milivoj Anđelković

Poslednja pobeda Kira Velikog

 

U toj divlje varirajućoj džungli stilova i glasova kakvu nam je pružila ova zbirka, Anđelkovićeva disciplinovana, skoro klasično kvalitetna proza je praktično šokantan element. Anđelković je ’pravi’ pisac, u smislu da je član UKS-a, ali i ’pravi’ pisac naučne fantastike što podrazumeva ne samo Internet-romane već i samostalnu zbirku priča „Zvezdana kapija“. Njegova klasična naobrazba s jedne i dosledno decenijsko interesovanje za naučnu fantastiku sa druge strane rezultirali su jednom od boljih ako ne i najboljom pričom u ovoj zbirci.

 

Da se dogovorimo, nije ova priča nešto zbog čega bih proglasio ljudsku rasu vrednom spasavanja ili tako nešto, ali jeste čista, nepatvorena naučna fantastika, čak antiutopija koja sa jedne strane deluje staromodno, u smislu discipline stila, a sa druge sveže jer motive telekomunikacione otuđenosti i promiskuitetnog konzumerizma, koje ostale priče iz ove knjige mahom nespretno bacaju prema zidu sa nadom da će se nešto za njega i zalepiti, uspeva da predstavi na svež, potentan način. Humanistička crta ove priče koja odaje strast i želju za životom je dodatno preporučuje, čak i uz usvajanje primedbe da tu ima i nešto patetike. Patetika, da, ali dovoljno plemenita. Krajnje nemoderna priča u ovom okruženju, možda i nezabavna, ali priča od koje ostale imaju šta da nauče.

 

Jovan Ristić

Barbara i prijatelji

 

Joca me je, sa svoje strane, prilično neočekivano kupio pažljivo nehronološki pričanom pričom o raspadu porodice i likovima koji su u suštini dobri ljudi, ali ipak ljudi i samim tim pate od nedostataka koji na kraju mogu biti fatalni. Generalno nisam neki preteran ljubitelj priča o deci koja pate dok im se roditelji svađaju jer je to nekako previše jednostavna emotivna ucena, a ceo podzaplet sa srpskim ratnim zločincem u Hagu je diskutabilan sa strane nužnosti da bi se priča ispričala, dok je zaključak suviše zbrzan za moj ukus, ali karakterizacija, portreti likova i emotivna ubedljivost njihovog beznađa i/ ili arogancije su mi bili dovoljno snažni da dobro u ovoj priči prevagne nad lošim.

 

Marko Pišev

Direktan prenos

 

Piševa hvale na sve strane povodom njegove samostalne zbirke priča „Fotofobija“, što me podseća da bi trebalo da se potrudim da i nju pročitam. Vele da su priče u njoj znatno bolje od ove koju je odmerenim šutom plasirao u Skrobonjino naručje.

 

„Direktan prenos“ je priča koje ima jednu neobuzdanu, pankersku energiju i koliko-toliko zabavnu premisu o oživljavanju Minimaksa i (Mini)Maksovizije u paklu, ali nisam siguran koliko sve to na kraju uspeva da se odlepi od ovih na prvu-loptu zavodećih elemenata i isporuči nešto što će čoveka držati i kad zaklopi stranice knjige. U stvari, siguran sam: ne uspeva. Nije nezabavno dok traje ali autorova odluka da imena protagonista zameni pseudonimima odvlači ga u vode jeftinije satire, dok je eksplozivna smeša seksa i umiranja ipak izvedena suviše rutinerski, suviše (negativno) žanrovski a da bi to bilo zadovoljavajuće. Svaka čast za sirovost, ali Balard nije umro da bismo se mi zadovoljili ovim.

 

Pavle Zelić

Meso naše braće

 

Pavle je jedno od najprijatnijih iznenađenja „Belog šuma“ naprosto zato što nisam znao da u sebi drži ovakve priče koje u dobroj meri osvajaju svojom surovošću. „Meso naše braće“ je palp u onom dobrom smislu, eksploatacijska proza koja bez stida i srama priča o stereotipiziranim urođenicima u Africi i stereotipiziranim belim vojnicima što se sa njima bakću, ali ispripovedana tako da sve to ima glavu i rep, da ima jasne ako već ne previše inovativne simboličke poente i da na kraju paralela sa King Kongom koja se da povući zapravo provocira čitaoca da sam sebi postavi više političkih i filozofskih pitanja nego što bi se očekivalo od palpa. Takođe, solidna (mada, razume se, plošna) karakterizacija i ubedljivo jezovit susret sa onostranim.

 

Goran Skrobonja

Do poslednjeg

 

Gazda za kraj isporučuje onakvu priču kakva se u zbirci ovog tematskog interesovanja naprosto morala pojaviti: reality show zasnovan na tome da ljudi iz njega ispadaju sve dok ne ostane jedan pobednik na kraju, izmeće se u svoju zlokobnu verziju u kojoj je onaj poslednji pobednik samo utoliko što je jedini ostao živ. Samo… koliko dugo? Skrobonja priču vodi disciplinovano, dajući joj priličnu količinu lokalnog (balkanskog) šmeka, ne gubeći se previše u objašnjavanjima ili elaboracijama stvari koje je bolje ostaviti samo u naznakama. Moj problem sa ovom pričom je isti kao i problem koji imam sa samim šouom „Veliki brat“ – apsolutno me boli dupe za učesnike i činjenica da se ovde međusobno jedu i kasape na gnusne načine me ne potresa više od činjenice da se u stvarnom životu psuju i vređaju. No, pretpostavljam da za nekoga sa manje probirljivim ukusom, ova priča, solidno napisana, može u neku ruku da bude ispunjenje sna.

 

 

I to bi bilo to. Kada se podvuče crta, utisak je da je tematska orijentacija zbirke na kraju u dobroj meri bila generator problema jer mnogo priča pati od toga što pokušava da kritikuje stvari koje su odavno iskritikovane na elokventnije i ubitačnije načine, a što je moglo biti izbegnuto da je tema zbirke odabrana na drugačiji način. Mejnstrim pisci koji su učestvovali u ovom projektu mu mahom nisu doneli ništa dobro, uz izuzetak Anđelkovića koji, nevezano za to da li vas njegova ’klasičnija’ naučna fantastika pomera ili ne, ipak ovde mlađariji drži lekcije iz pismenosti.

 

Naravno, nije uopšte sve tako crno kako možda deluje posle svih ovih mojih napora da budem duhovit izlivajući ogromne količine cinizma po autorima i njihovim radovima. Pored nekoliko priča koje sam pohvalio zbog svežine, veštine ili ljubavi, slobodno se može reći da je dobar deo naslova ovde sasvim čitljiv ukoliko vam standardi nisu postavljeni na visok nivo. Problem je, naravno u tome što žanrovska proza i žanrovski čitaoci ne treba da se zadovoljavaju spuštanjem lestvice i literaturom koja je samo umereno zabavna i samo umereno klišeizirana. Na nekoliko mesta u ovoj zbirci vidimo da ona može mnogo više od toga. Uzgajajmo ove tendencije jer pisanje radi pisanja i čitanje radi čitanja su na kraju krajeva najbolji način da obezbedimo da generacije koje dolaze ne osete potrebu ni da pišu ni da čitaju.