Albumi sa ‘i’

Magazin Huper je konačno ukinut. Dobro, ko je uopšte mogao da zamisli da će mu se išta drugo dogoditi nakon što su iz meseca u mesec meni dopuštali da lupetam na sve moguće teme, pozivajući se na sumnjiv smisao za humor, nikakvu informisanost i niske spisateljske sposobnosti… Svejedno, žao mi je zbog svih prijatelja i kolega koji su sa mnogo entuzijazma sarađivali sa ovom novinom, kao i onih par hiljada ljudi koji su je svakog meseca iz samo njima znanih razloga kupovali. Zapravo, njih je iz meseca u mesec bilo sve više i više, do te mere da se od letos do danas prodavani tiraž više nego udvostručio, no to očigledno nije bilo dovoljno ledenim gospodarima Politikinog knjigovodstva.  Sve to znači da ćete ovde moći da vidite ostatak mojih tekstova do sada objavljenih u ovoj novini, kao i nekoliko tekstova koji su bili pripremljeni za objavljivanje ali nisu dočekali da i ugledaju majčinsko lice štamparske prese. Uživajte ako ikako možete.

(Napomena: ponuđeni YouTube linkovi ponegde imaju direktne veze sa naslovom ispod koga se nalaze. Ponegde nemaju!!!)

 
Radost Dualizma
 
 
Ima nečeg magičnog u naslovima sastavljenim od dva pojma, povezanih veznikom ’i’. Da nije tako, ne bi neka od najvećih dela moderne književnosti sledila upravo ovu formulu. ’Rat i mir’, ’Zločin i kazna’, ’Starac i more’, ’Tom i Džeri’… Sigurni smo da primećujete određenu eleganciju i geometrijsku savršenost ovakvih naslova…
 
 
Primetili su je i domaći muzičari. Poodavno. Već decenijama mnoga zvučna imena domaće muzike stresnu dilemu oko toga kako nazvati svoje najsvežije izdanje rešavaju korišćenjem čarobne reči ’i’. Uz nju sve lakše prođe: i jeftina produkcija i manjak nadahnuća za tekstove, i činjenica da ste pola rifova gepili od nekog poznatijeg zapadnog kolege… U ovom tekstu predstavljamo vam neke od najpoznatijih slučajeva sindroma binarizacije naslova. Istorija domaće muzike je, primetićete, prepuna neobičnih pravilnosti… i sasvim uobičajenih nepravilnosti.
 
Bitanga i princeza – Bijelo dugme (1979.)
 
Možda Bijelo dugme ne smatrate striktno ’domaćim’ bendom, ali to je samo zato što ignorišete činjenicu da je pre par godina beogradskom koncertu prisustvovalo više ljudi nego sarajevskom i zagrebačkom zajedno. Krajem sedamdesetih godina nije bilo sumnje u to da su Dugmići najveći domaći bend i ovaj album, njihov četvrti po redu istorija pamti najviše po tome što je bila u pitanju poslednja ploča iz njihove klasične pastirsko-hardrokerske faze. Posle toga usledio je njuvejverski Doživjeti stotu a posle toga sve je otišlo u finu materinuBitanga i princeza je poslednji pošten trzaj mačo senzibiliteta decenije u kojoj su muškarci mrtvi hladni nosili štikle (i mislili da su moćni zulufi dovoljan alibi).
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Kao što nas i tekst naslovne pesme uči: on je ’bitanga’ jer je mlad, seksualno potentan i voli život (naročito noćni) a ona je ’princeza’ uglavnom zato što joj roditelji ne daju da ima uzgredni seks sa baš svakim mangupom koji joj uz kvaran osmeh obeća brak i večitu vernost. Čak je i naratoru pesme jasno da se ovde neće lako ogrebati ni za zbrzani handjob pa rezignirano zaključuje da ’O, o, o, ne ide to’.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Bez obzira što je Željko Bebek po današnjim merilima fin i kulturan gospodin, u ono vreme su njegova nekontrolisana frizura i prodorni vokalni kapaciteti bili dovoljni da poštenim gospođama (skrivenim iza reči ’drugarice’) i majkama uteruju strah u kosti za sudbinu njihovih princeza. Nazvati ploču Bitanga i princeza u Jugoslaviji 1979. godine je bilo onoliko daleko koliko ste mogli da odete u iznošenju svoje namere da žensku publiku opijete i seksualno iskoristite a da ne završite u zatvoru.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Kolika si ti devica, toliki sam i ja ginekolog
 
Jabuke i vino – Zana (1983.)
 
Iako je u pitanju singl ploča, nemoguće je sastaviti ijednu ozbiljnu listu ovog tipa a da na njoj ne bude ovaj egzemplar plemenitog krosovera između dva univerzuma. Jugoslovenska scena bila je dovoljno velika i za surove rokere i za osećajne pop muzičare, a ovaj singl Zane na kome su Željko Bebek i Zana Nimani jedno drugom tepali i hranili se dijetalno ali raskalašno, pokazao je kako se mogu spojiti Beograd i Sarajevo, bosanski Hrvat i srbijanska Albanka, zastareli hard rok iz sedamdesetih ponovo rođen kao lažni nju vejv i urbani pop na putu transformacije u lažni folk. Možda ste suviše mladi da biste se sećali, ali ova pesma je harala radio talasima a njen spot je izgledao kao najbolji porno filmovi Marca Dorcela iz onog vremena… samo bez seksa.
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Afrodizijak.Zana i Željko su ljubavnici kojima iz ovih ili onih razloga baš i ne ide… Slutimo da su stvari više vezane za njihove nemirne prirode a manje za impotenciju, ali nema te ljubavne razmirice koju jedna noć divljeg seksa neće barem privremeno razrešiti. I tako, on joj jedne jesenje večeri (’a laste već odlaze na jug’) kuca na vrata a ona ga dočekuje sa frizurom od najmanje pola miliona (onih para!!!) i uz obaveštenje da na stolu čekaju jabuke i vino (i reš prepečen tost). Ostalo se, kao i u spotu, prepušta mašti…
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: U realnosti, Zana Nimani je zaista bila smatrana nekom vrstom seks simbola domaće pop muzike (pogotovo nakon što je otpevala sugestivnu Dodirni mi kolena) i mogla je da proda erotikom nabijeni vajb ove pesme. Bebek je, avaj, baš tada rešio da obrije brkove i svesno ili nesvesno izminirao čitav štimung.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Tabla Viagre i paket kondoma
 
Ljudi i bogovi – Kerber (1988.)
 
Kerber teško da je iko ikada shvatao ozbiljno. Na kraju krajeva ima samo nekoliko situacija u kojima možete ozbiljno da izgovorite reči ’Hard rok bend iz Niša nazvan po mitskom troglavom psu koji čuva ulaz u podzemni svet’ a većina njih je vezana za svedočenje pod zakletvom. Gale, Sosa i ekipa su ovom problemu pokušali da doskoče tako što su svojim albumima davali sve ozbiljnije naslove. Prvi, Nebo je malo za sve je koketirao sa religijskom simbolikom, ali već drugi, Ratne igre je pokazao da nije zgoreg osloniti se na naziv već postojećeg (i poznatijeg) pop-proizvoda, u ovom slučaju holivudskog filma. Kako se Jugoslavija bližila isteku roka upotrebe, tako su i reference postajale smelije: treći album je zazivao nikog drugog do Crnjanskog (Seobe) a četvrti je Kerberov novootkriveni politički aktivizam i socijalnu angažovanost umotao u nimalo suptilnu simboliku podele uloga na Ljude i Bogove.
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Ako se na ovom mestu složimo da je prethodni album govorio o seobama Srba sa Kosova pod pritiskom albanskog terora, onda nema sumnje da je Ljudi i Bogovi pokušao da progovori koju o sveprisutnom osećaju da komunistička birokratija zemlju vodi u propast svojim spojem korupcije, šovinističke retorike i eksploatacije onog istog naroda u čije je ime zavođena diktatura proletarijata.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Album je izašao godinu dana nakon istorijske osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije a pesma Manifest, poslednja na njemu, ne samo što je pominjala Kaina i Avelja i govorila kako ljude i bogove više nećemo moći da razlikujemo – klasično kerberovsko koketiranje sa religijom – već je i eksplicitno govorila: Kako trune država – milicija, armija/ kad nestane partija – republika, pokrajina/ svako od nas biće i predsednik i sudija/ svako od nas govoriće preko radija. I preko televizije, braćo. I preko Interneta.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Ludi i grobovi
 
Pokvarena mašta i prljave strasti – Riblja Čorba (1981.)
 
Početkom osamdesetih, jedini način da budete buntovni i provokativni, a da ne završite na sudu istorije (pa onda u zatvoru) bio je da pravite uvijene aluzije na seks. Bora Đorđević je svom bendu dao ime po dosta isforsiranoj mangupskoj referenci na menstruaciju a naziv drugog albuma Riblje Čorbe predstavljao je otvorenu provokaciju i šamar u lice svima onima koji su mislili da će omladina na brzinu da se istutnji i počne da radi nešto konstruktivno i društvenokorisno.
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Seksualna revolucija kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina nije baš sasvim zaobišla Jugoslaviju ali nije je ni protresla onako kako se zapad tresao. Čorba je odlučila da u vremenu neposredno pre i nakon Titove smrti igra ulogu loših momaka koji otvoreno prizivaju asocijalnost i perverziju. Originalna ideja za naslovnu stranu albuma bila je fotografija gole žene, ali kako ih je u ovome pretekao (ko bi drugi nego) Goran Bregović (Doživjeti stotu), Bora i dečaci su na omot stavili fotografiju Miloša Jovančevića kako čita porno magazin. Rukavica je bila bačena.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Zapravo – dosta. Riblja Čorba je samo javno prikazala – makar uvijeno u nekakav artizam – da su rokenrol zvezde one Jugoslavije volele alkohol, drogu i pre svega promiskuitet barem koliko i njihove zapadne kolege. Ovim je odvaljen još jedan kamičak iz (kineskog) zida podignutog oko socijalističkog raja južnih Slovena a Bora Đorđević je, nažalost, posle sa seksualne politike prešao na pravu i svi znamo gde se to završilo (na mitingu podrške Radovanu Karadžiću, menjajući Koštunicu koji je bio zauzet).
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Seks, droga, rokenrol, sodomija, nasilje i strah
 
Kiselo i slatko (1994.)/ Gramzivost i pohlepa (2002.) – Partibrejkers
 
Brejkersi umeju da prepoznaju dobru formulu kada je vide, pa su binarizam primenili ne jednom u karijeri, kao njihove skromnije i manje vizionarski obdarene kolege, nego dvaput. Nakon tri albuma koji su svi bili nazvani samo imenom grupe došao je Kiselo i slatko, da bi zatim posle jednog albuma pauze (Ledeno doba) stigla nimalo uvijena kritika postmiloševićevske Srbije – Gramzivost i pohlepa.
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: IakoKiseloi slatko zvuči kao nekakva aluzija na onaj sos koga Kinezi stavljaju u sva jela u nameri da vas slude ne biste li propustili da primetite kako vam naplaćuju sramotno visoku cenu za šaku pirinča i skuvanog kupusa, verujemo da se radi o složenoj metafori za život koji je sastavljen od tužnih i veselih trenutaka. S obzirom da je na ovom albumu Milan Mladenović odsvirao neke od svojih poslednjih tonova a da je u spotu za Hoću da znam i Čavke odradio jednu od poslednjih tezgi, reklo bi se da su tužni trenuci prevagnuli. Samim tim, Gramzivost i pohlepa je bila manje konstruktivno ukazivanje na postrevolucionarnu korupciju a više režanje duboke rezignacije nad životom koji je ispao daleko gori nego u TV reklamama.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Partibrejkersi suod mladih i besnih urbanih desperadosa postali stari i ogorčeni pravoslavni cinici. A to da su ipak i dalje bez rasprave jedan od najboljih aktivnih rok bendova u Srbiji verovatno je dokaz za tezu da je gnev, ma gde mu koren ležao i dalje najvažniji sastojak dobrog rokenrola. Cane danas češće citira Vladiku Nikolaja nego Chucka Berryja ali kada govori o kiselosti, slasti, gramzivosti i pohlepi, znamo šta hoće da kaže.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Što se nas tiče, ovo su mogle da budu ploče nazvane Partibrejkers IV i VI, sve bi nam bilo podjednako jasno.
 
Maori i Crni Gonzales – Atheist Rap (1993.)
 
U vreme kada je postajalo sve popularnije isticati svoju pravoslavnost (svi, od Galije, i Čorbe, preko Brejkersa do Kurvi su na ovaj ili onaj način koketirali sa verom, tradicijom i svetosavljem), grupica novosadskih pankera javno se deklarisala kao bezbožna. Da niko nije imao problem sa tim potvrda je visoke demokratičnosti srpskog društva… ili činjenice da pored pesama o zgodama sa automobilima istočnoevropskog porekla niko nije obraćao pažnju na ime benda. Barem smo utvrdili da nikada nisu bili reperi… No, šta tek reći za naziv njihovog debi albuma?
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Iskreno? Nemamo pojma.Naša najbolja pretpostavka je da bend nije želeo da se potrudi oko smišljanja imena za album koji, kako su stvari tih inflatornih godina stojale, maltene nije imao šanse da izađe. Kada se ispostavilo da ima još entuzijasta dovoljno blesavih da ulože konvertibilnu valutu u masovnu proizvodnju kaseta, umesto da pošteno švercuju tursku konfekciju, bilo je prekasno da se išta pametno uradi. Ovaj naziv zvuči kao nešto što je grafički dizajner omota smislio četiri minuta pre nego što je morao da pošalje filmove u štampariju.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Verujemo – veoma male. Ipak, četvrti album benda nazvan je Osveta Crnog Gonzalesa, možda u pokušaju da se veštački stvori privid nekakvog kontinuiteta pripovedanja, a možda naprosto nisu više imali snage da se muče oko naziva. Na kraju krajeva, najbolje nazvan album Atheista je drugi: Ja Eventualno Bih Ako NJega Eliminišete, a to su verovatno smišljali barem deceniju.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Paori i Brzi Gonzales.
 
Med i mleko – Aleksandra Kovač (2006.)
 
Ćerke Kornelija Kovača su srpskoj pop muzici donele gotovo nezamisliv nivo profesionalizma i produkcijskog kvaliteta. Istina je da je sve to zvučalo kao prvorazredna imitacija drugorazrednog R&B-ja sa one strane Atlantika ali i to je ipak bilo bolje od trećerazrednih imitacija petorazrednog hard roka sa one strane pameti, na šta se domaća rokenrol muzika još uvek prečesto svodi. Ipak, profesionalizam je jedno, a njuh za dobar naziv ploče nešto drugo…
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: U onom delu Svetog Pisma kada se Mojsije, sasvim neočekivano susretne sa plamtećom vegetacijom (koja govori!!!), Izrael se opisuje kao zemlja kojom teku med i mleko, što zvuči kao malo previše entuzijastičan ali šarmantan turistički marketing. ’Zemlja prašine i vrućinčine’ bi bilo malko bliže realnosti ako pitate nas, mada uvažavamo da je u ono vreme klima bila blaža. Aleksandra Kovač svakako nije na umu imala biblijske reference već više uobičajen impuls R&B autora da svoju muziku zaogrću u slike izobilja i skupoće, sve u nadi da će publika zavarana glamurom i bogatstvom disk onda i kupiti, umesto da ga daunlouduje sa repidšera.
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Aleksandra Kovač je žena koja se kreće na relaciji Cosmopolitan (makar licencirani)-MTV (makar i Adria)-London-Los Anđeles-Madrid. Med i mleko su njen, da tako kažemo, hleb svagdašnji. Ipak, nazvati album isto onako kako je Yoko Ono nazvala prvi posthumni album Johna Lennona… za to je potrebna posebna vrsta nonšalancije.
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Apsolutnih 100 godina samoće
 
Kajmak i katran – Ajs Nigrutin (2008.)
 
I da ne ispadne kako mlade nade ne umeju da igraju ovu igru… Ajzak je, nažalost prekinuo tradiciju da u naziv albuma stavlja reč ’štrokavi’ (prva dva albuma zvala su se Štrokavi mozak i Štrokavi pazuh) i odlučio se na jukstapoziciju motiva iz mlečnoprerađivačke i građevinske industrije. 
 
 
 
Šta naziv albuma simboliše: Ništa sem Ajzakove želje da se sprda sa kolegama: „Ideju za naziv albuma dobio sam od naših muzičara, Aleksandre Kovač i njenog albuma Med i mleko, i Bajagine pesme Badem i so, pa rekoh sebi što i ja ne bi nazvao album Kajmak i katran“. Zaista, Ajzače, što ne bi?
 
Kakve ovo veze ima sa realnošću: Ajzakova opsednutost hranom i prljavštinom je dobro dokumentovana na njegovim prethodnim radovima pa nam nije preteško da ga zamislimo kako pri povratku iz neke noćne lumperajke zaranja u frižider i pravi sebi sendvič sa kajmakom… i katranom. Katrana ionako u marihuani ima daleko više nego u duvanu, što donekle kvari priču o tome kako je ona, kao mnogo zdravija za konzumaciju…
 
Kako bi glasio pravi naziv albuma: Štrokavi obrok

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: