Beogradski Jazz Festival, Archie Shepp i Five Corners Quintet

Beogradski Jazz Festival, 23. put, Archie Shepp i Five Corners Quintet, 29 Oktobar 2007, Sava Centar

 

Akcijom nabijen život koji vodim me nažalost sprečava i da pogledam sve koncerte koje bih želeo da vidim. Tako sam na ovogodišnjem BGJ festivalu propustio nastupe Brada Mehldaua i  Ravija Coltranea, a i večeras ću propustiti nastup ‘majstora free jazza’. Tužno. Ipak, nastup Archieja Sheppa se nije smeo propustiti.

 

Archie Shepp je živa legenda, hodajući mit. Čovek koji je ne samo bio svedok jednog od najuzbudljivijih perioda u istoriji pop-kulture i vaskolike umetnosti u dvadesetom veku nego je bio i jedan od najvažnijih protagonista revolucije koju je ovaj period doneo. Ne znam da li bih to vreme od pre više od četiri decenije mogao nazvati srećnim, ali uzbudljivim – to da. Teško mi je da se setim sličnog perioda u novijoj istoriji u kojoj su krupni politički, duhovni i umetnički koraci unapred bili činjeni sa takvom harmonijom.

 img87/9346/1archiesheppstefanoldenok9.jpg

Archie Shepp je bio jedan od najistaknutijih predstavnika njujorškog (i američkog uopšte) new thinga, generacije jazz muzičara koja je za razliku od svojih prethodnika, imala univerzitetsko obrazovanje i političku kulturu, a koje su ih smeštale u plodno okruženje opšteg fronta borbe za ljudska prava Amerike onog vremena. Shepp je bio jedan od najvažnijih saksofonista iz generacije predvođene Johnom Coltraneom, jedan od onih ljudi koji su božanski instrument svirali sa nezemaljskim nadahnućem. Saksofon je i inače jedan od najingenioznijih instrumenata koje je čovek izmislio i prosto je neverovatno da do Colemana Hawkinsa ovaj instrument niko nije shvatao kao ozbiljniji element jazza. Činjenica da saksofon samo amplifikuje i usmerava čovekov dah (kao uostalom i svi duvački instrumenti) je već sama za sebe razlog za blaženstvo sa svojim bogatstvom simboličkih motiva, ali saksofon je još i za razliku od trube (glasna, prodorna, dinamički neobuzdana) ili klarineta (mekan, tih) instrument sa rasponom boja i dinamike koji na najbolji način zamenjuje ljudski glas kao najprirodniji instrument.

 img90/4371/picarchiedy8.jpg

Ukratko, saksofon je instrument iz snova jer samo u snovima nešto tako prirodno kao što je disanje i govor može da bude materijalizovano u nečem tako savršenom kao što je muzika koju ovaj komad metala proizvodi. Archie Shepp je učestvovao na jednoj od najvažnijih ploča jazz muzike ikada (Coltraneov ‘Ascension’), doprinoseći gotovo neizdrživo moćnom zvuku haosa koji nastaje kada ljudi zagrizu i osete dah stvarne slobode, ali je kroz svoju karijeru gajio osoben stil, kombinujući baršunasti ton tenor saksofona sa naglašeno modernističkim kompozitorskim pristupom.

 

U neku ruku, Shepp je bio autentični intelektualac new thing scene šezdesetih godina, nosio je šešir ili kačket, pušio lulu, raspravljao o marksizmu. Muzika mu je kombinovala elemente drame, poezije, moderne akademske kompozicije i jazza, spajajući toplinu i melodije sa atonalnošću i dekonstrukcijom. Tematski, uvek se kretao u kritičkim vodama, bilo baveći se rasnom i nacionalnom politikom, bilo dotičući se pojedinačnih elemenata iz života rase, poput heroinske zavisnosti ili zatvorskih priča, kao dobar marksista nikada ne gubeći sponu sa najširim političkim kontekstom. Čak i kada mu je u sedamdesetima muzika postala primetno konvencionalnija, Shepp nije izgubio oštricu i prodornost. Primera radi, njegov album ‘Attica Blues’ iz 1972. je izuzetno radio-friendly, ali se bavi tako teškom temom kao što je pobuna zatvorenika u zatvoru Attica.

 img87/2384/mamaroseat6.jpg

Dakle, prilično je jasno zašto njegov beogradski nastup nikako nisam smeo da propustim. Shepp je jedan od poslednjih preživelih velikana jedne veličanstvene ere i, iako nas savremena tehnoogija blagosilja mogućnošću očuvanja zvuka i slike, prilika da se uživo vidi čovek koji ima bukvalno mitski status u panteonu umetnosti poslednjih stotinak godina, koji je hodao i udisao isti vazduh zajedno sa preminulim divovima, takva prilika se ne propušta.

 

Naravno, prvo je trebalo istrpeti nastup finskog kvinteta The Five Corners Quintet.

 

Velim ‘istrpeti’ jer sam se, naivno mentalno pripremio na to da će Shepp nastupiti prvi i ideja da ću ipak prvo morati da slušam nekakve žgoljavce iz meni inače drage Finske me je izuzetno sekirala. Dobro…

 

Toma Grujić je u ulozi konferansjea za ovo veče (možda i za ostala? Ne znam, nisam bio!!!) Fince najavio izuzetno biranim rečima, pominjući između ostalog da ti dobri ljudi kombinuju relativno tradicionalan jazz sa savremenom plesnom muzikom. Mogao sam se zakleti da je tu negde proletela i reč ‘elektronskom’, ali koliko god da sam naprezao nejake oči nisam uspeo da vidim niti jedan jedini sempler, sekvencer, ili neku sličnu mašinu na bini. Već posle desetak sekundi svirke Finaca obučenih u odela sa kravatama shvatio sam da nema mnogo izgleda da ću prisustvovati kakvom nadahnutom ukrštanju jazz senzibiliteta sa klupskom muzikom poslednjih godina (sreća pa su slične događaje upriličili ljudi i bendovi poput Flangera, DJ Krusha, Matthewa Herberta i još oko milion drugih) pošto je kvintet bez mnogo odugovlačenja udario pravo u sambu.

 

Ah… Tako dakle… Činjenica je da ja uzgajam dosta aktivnu antipatiju prema latin jazzu kada ga ne sviraju latino muzičari. Gotovo sigurno je u pitanju samo gruba predrasuda, ali nekako skoro uvek imam utisak da slušam samo spisak opštih mesta jednog instant-egzotičnog ‘žanra’ i da autorske ili lične crte tu retko ima (odmah mogu da se setim i kontraprimera, recimo nastup Carlo Actis Dato ekipe od pre par godina na novom Beogradu). Doduše, The Five Corners Quintet nisu svirali ekskluzivno ‘latinicu’ večeras (tačnije, od četiri kompozicije koje su izveli u Sava Centru dve su bile u ovom stilu), tako da je moja predrasuda bila samo delimično potvrđena. Ali ipak potvrđena.

 

Naime, The Five Corners Quintet je jedan prijatan bend koga bi bilo sasvim ugodno imati na razglasu u pozadini dok sedite u kafiću ili se vozikate taksijem po gradu. Njihov sajt se razbacuje rečima kao što je ‘postomoderna’ i zaista spominje kojekakva elektronska pomagala u njihovoj muzici (‘In musical terms the goal of TFCQ is to set an example of how dance floor friendly contemporary production can fruitfully meet the musical craftsmanship of the past, creating music that sounds as hip as the classic jazz records but is at the same time structurally polished and easily accessible music of today. Not housey nu-jazz, but jazz in the classic modernist spirit.‘ I još: ‘ Musical production is utilizing both the analog and digital domain, drawing on tools from tape recorders to samplers and sequencers. Even though the final sound and feel is a lot alike, the production approach of TFCQ is thus entirely different from a mid-20th century studio setting.‘), ali uživo ovo je uredna, navežbana i prilično sterilna demonstracija razumevanja onoga što jazz muziku može da učini ekstatičnom ali dostizanja samo nivoa ‘zabavnog’.

 img87/180/imgtfcqix5.gif

Nije da sam ja sad nešto bio ozlovoljen njihovim nastupom. Simpatično je to, ali, kako već rekoh – poprilično naštrebano i sa vrlo malo identiteta. Zaista, većina headova koje su svirali zvučala je više kao školski primer kako to treba da izgleda nego kao živa svirka, a solaže su delovale jednako naučeno i nespontano. Jedino se saksofonista (Kimmo Lasse, ako sam mu dobro zapamtio ime) mogao pohvaliti određenim ljudskim šmekom u sviranju i on je generalno bio najzanimljiviji, mada ni po čemu izuzetan.

 

Ali, dobri su to ljudi i publika ih je jako dobro primila što ili potvrđuje da ja imam daleko rafiniraniji ukus od prostog puka ili da sam težak snob. Hm…

 

Bilo kako bilo, poslednja kompozicija pod sugestivno-erotskim nazivom ‘Shake it’ je bila i ponajbolja jer je tek u njoj bend pokazao naznake poigravanja formom koju biste mogli od njih očekivati. Nije da je ovo sad bilo nekakvo radikalno zasecanje u još uvek toplu lešinu jazza i izvlačenje na svetlo dana njegovih još uvek neviđenih potencijala i unutrašnjih organa, ali tek se u ovoj kompoziciji mogla osetiti vatra.

 img87/4489/tfcqlive2lb2.jpg

The Five Corners Quintet je završio set i disciplinovano se uklonio sa bine (ionako su imali još jedan nastup isto veče u Bitef Art Kafeu ili kako se to mesto već sad zove) a Toma Grujić je najavio pauzu od pola sata. Tu sam već počeo da gunđam. Iako sam bio poprilično zadovoljan što je nastup Dee Dee Bridgewater otkazan, budući da bi mi još samo ona falila da se ispreči između mene i Archieja Sheppa, shvatio sam da imam pola sata vremena koje neću moći bogznakako pametno da utucam jer u svoj svojoj naivnosti nisam poneo ni svoj Nintendo DS niti PSP. Kako ne pijem alkohol a šankovi su ionako bili pretrpani ljudima, a pričanje sa Mikrobom koji samo što je počeo da se oporavlja od teškog slučaja bronhitisa nije delovalo kao zabava za duže od trideset sekundi, sedeo sam u Sali i posmatrao sada skoro praznu binu. Vreme je prolazilo…

 

…i posle nekih 45 minuta, Archie Shepp je izmarširao na binu predvodeći svoj kvartet. Za čoveka od sedamdeset godina, Shepp izgleda, hm, baš kao čovek od sedamdeset godina. Kačket je zamenio gospodskim šeširom, korak mu je usporen a pokreti tromi, ali kada progovori i zasvira nema sumnje da imamo posla sa jednim od najvećih muzičkih stvaralaca iz domena jazz i popularne muzike uopšte. Ne da je pričao ili svirao posebno energično, naprotiv, rekao bih da mu se i u svirci i u priči godine više nego vide, ali nije to oduzelo mnogo na snazi njegovog prisustva i stvaralaštva. Već prvih nekoliko tonova koje je dunuo, podižući melodiju iz šuma sopstvenog daha poslatog kroz cev saksofona, imali su desetak puta više karaktera i snage nego čitav nastup TFCQ. Toliko o autentičnosti.

 img87/5850/archiebluely6.jpg

Sheppov kvartet je moćan. Toliko da je već njihova svirka bez lidera dovoljno snažna i životna da opravda cenu karte i utrošeno vreme. Prvih nekoliko minuta slušali smo kako razgibavaju svoje muzičke mišiće kroz složene poliritmije i tople harmonije new thinga koji je sada više stil nego revolucionarna akcija, ali Archie Shepp je neko ko i kada svira stil to radi sa puno težine i svežine. Meni je najviše u oči i uši upadao bubnjar Steve McCraven koji je udarač poprilične snage a koji ipak uspeva da poput paučine fino tkanje Sheppovih kompozicija ne poremeti svojim sviranjem. Naravno i kontrabasista Dwayne Dockery i pijanista Tom McClung su teškaši koji su imali kratke i efektne prilike da nam pokažu i svoje solo veštine, a čiji je doprinos kolektivnom zvuku bio izuzetan. Vrlo brzo smo čuli i čisto blues stranu Shepove muzičke persone, odrađenu autoritativno i sa šmekom. No, jedan od najzanimljivijih momenata je bila demonstracija originalne afroameričke duhovne muzike, kroz pesmu robova koju je Shepp naučio od svoje bake, a koju je McCraven odsvirao na sopstvenom telu (‘robovi nisu imali druge instrumente osim svojih tela’) prateći ritam pevanjem koje je prihvatio i Shepp.

 

Inače, dolazeći na koncert slušao sam Sheppovo remek-delo iz 1969. godine, album posvećen Malcolmu X-u, ‘Poem for Malcolm’. U svojoj uzaludnosti razmišljao sam o dve stvari. Prva: toliko je muzičara i pesnika među Afroamerikancima tokom šezdesetih posvećivalo svoja dela Malkolmu da bi neupućeni prolaznik pomislio da je u pitanju nekakva strastvena gej zajednica. Ovo je Shepp i nesvesno predupredio spominjanjem vagine u svojoj Poemi. Druga: ‘Poem for Malcolm’ je album izuzetne snage koju demonstrira kombinujući impresionističke meditacije sa dramatičnim recitalom i psihodeličnim haosom free jazza. Da li je pametno slušati jedan od hajlajta stvaralaštva dotičnog umetnika pri dolasku na koncert koji se odigrava skoro pune četiri decenije kasnije i na kome skoro sigurno neće biti ovako zanosnih uzleta duha i mašte?

 

E, pa, Shepp me je dočekao na volej, jer je već kraj druge kompozicije bio posvećen upravo ovoj poemi koju je gazda izrecitovao preko organski složene a nenametljive pratnje ostatka benda. Svaka čast majstore.

 

Posle ovoga došao je momenat i da se Amerikancima na bini pridruži marokanski folk sastav Dar Gnawa. Shepp nije neki relikt prošlih vremena koji je jednom u životu bio avangarda u muzici i ostatak karijere proveo braneći stečene pozicije. Njegova istraživačka priroda ga je u toku proteklih par decenija dovela u neke zaista zanimljive muzičke vode i saradnju sa pozorištima, reperima i folk muzičarima sa raznih strana. Projekat sa Dar Gnawa se zove ‘Kindred Spirits‘, ili što bi mi reki ‘srodne duše’ (samo da nije ‘složna braća’) i Shepp je i sam sinoć vrlo eksplicitno pričao o jakom spiritualnom zadovoljstvu koje ova saradnja donosi njemu i njegovim saradnicima.

 img87/9113/copie120de20sans20titreiw9.jpg

Dar Gnawa su izašli na binu u živopisnim nošnjama, zauzeli mesto sa desne strane gde će igrati i pevati sledećih sat vremena i muzika se nastavila.

 

Kako to sa severnoafričkom narodnom muzikom zna da bude, muzika koju izvode Dar Gnawa je u velikoj meri podređena ritmu i strukturi poziva i odziva između vodećeg pevača (koji svira i žičani instrumetn kome nažalost ne znam ime) i ostale trojice plesača/ pevača/ perkusionista (sva trojica sviraju zvečke i male činele). Na skelet ovih tradicionalnih komada marokanske muzike, Sheppov kvartet dodaje malo mesa ubacujući nešto bubnjarske poliritmije i harmonske salate koja se, razume se, vrlo dobro i prirodno uklapa. Sam Shepp je očigledno izuzetno pažljiv da prijateljima iz Tangera da dovoljno prostora u muzici i na bini i njegovo sviranje saksofona je nenametljivo i gotovo diskretno, dodajući ukusno odabrane harmonske prelive prijatno ‘primitivnoj’ osnovi marokanske muzike.

 img87/6686/abdellahelgourdschindelaa1.jpg

Dar Gnawa su i osvojili srca mnogih pripadnika publike (mada ih je mnogo i izašlo tokom ovog nastupa, verovatno razočarani što se jazz koncert na kraju izmetnuo u etno jazz ekstravagancu), pogotovo svojim plesom koji je neviđeno simpatičan i svakom sa ovih prostora, uostalom, blizak svojim podsećanjem na čoček ili, ako ste baš kosmopolita, ruski kazačok. Kao i pomenute igre, i ovaj ples je delom demonstracija snage i veštine, ali je njegova ritmička ljupkost i lepršava, a ekonomična geometričnost ono što zaista godi duši.

 

Inače, nema sumnje da je ovaj deo koncerta (a koji je bio i najduži), pored sve prijatnosti bio u neku ruku i najmanje uzbudljiv. Nakon početnog elementa iznenađenja što se kombinuju dve naizgled tako različite muzike (autorska i narodna, ritmički i harmonski svedena sa gotovo potpuno slobodnom itd.) i uživanja u bogatstvu zvukova koje ovo donosi postaje prilično jasno da obe strane uvažavaju onu drugu u tolikoj meri da je fuzija njihove dve muzike iako izvedena prirodno, ne mehanički, toliko pažljiva i uviđavna da se zadržava samo na zajedničkoj teritoriji, bez iznenađenja, bez sudara, bez eventualnih iskoraka sa bilo koje strane u pravcu nečeg incidentnog.

 img87/3594/archiesheppschindelbeckuq0.jpg

Ja inače imam problem sa odlascima na koncerte u Sava Centar jer su tamo sedišta takva da mi se u njima lako prispava. Sramota me je da i pomislim koliko sam puta zaspao na koncertima u ovoj sali. Neki su zaista bili dosadni, a neki su samo bili spori, tihi i meditativni pa je to večito neispavanog Mehmeta uljuljkalo u snove. Tokom nastupa The Five Corners Quintet sam bogami nekoliko puta utonuo u san podstaknut generalnom neuzbudljivošću njihove svirke. Tokom Sheppovog sam jednom ili dvaput klonuo glavom, najviše zato što ciklična, repetitivna struktura kompozicija koje su izvođene sa Marokancima prosto hipnotiše slušaoca i tera ga izvan polja svesti, na neke druge ravni.

 

Nakon što su Marokanci ispraćeni sa bine aplauzima, Shepp je uveo svoj kavrtet u finale koncerta sa još malo tvrdokuvane svirke. Sam kraj je bio obeležen jednim žestokim bluz komadom u kome je Shepp ne samo pokazao da nije sasvim zaboravio kako saksofon u njegovim rukama zna da zvuči prljavo, seksi i bezobrazno, nego se i pevanjem nametnuo kao FIGURA. Moćan glas, sugestivan tekst i animalni krici koji ne ostavljaju sumnju u to koja je prava priroda ove muzike, podsetili su nas na najbolji način na trenutke u kojima je rokenrol nastajao i postajao najvrelija, najuzbudljivija stvar u vaskolikom globalnom kulturnom prostoru.

 

Na kraju svega, ovo nije bio najbolji koncert koji sam gledao u životu, pa čak ni samo ove godine, ali nisam razočaran. Archie Shep je bio preda mnom, odsvirao neke kosmički moćne i kristalno čiste tonove na svom saksofonu, pričao o politici i duhovnosti, pokazao uzbuđenje što učestvuje u novim muzičkim eksperimentima (na pragu osme decenije života!!!) i sve u svemu zaista potvrdio status legende koja hoda. Ako već sinoć nismo slušali muzičku revoluciju, a ono smo svakako videli i čuli čoveka koji revoluciju nosi u sebi i sa sobom i koja ispunjava vazduh sa svakim njegovim gestom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: