Cannibal Corpse, Disavowed, Urkraft, SKC 07/03/2007

Pre nego što pređemo na priču o koncertu, da prijavim da mi Popboks i dalje objavljuje tekstove o stripu, najnoviji je prikaz izvanrednog albuma Sambrovi u izdanju Belog Puta i možete ga pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/sambrovi.shtml

A i UPPS (www.upps.org.yu) me je iz nekog razloga uvrstio međ svoje kolumniste. Neće biti lako iskucati nešto pametno jednom nedeljno, ali evo da vidite barem kako je sve počelo:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=301&Itemid=48

A, sada, bez daljeg odlaganja, idemo na sinoćni koncert:

Kada nekoliko stotina (pretežno muških) grla iz sve snage urla stihove ’she was so beautiful, I had to kill her!!!!’, onda čovek namah shvati pročišćujuću moć kolektivne, organizovane mizoginije. Da ovakve koncerte u Beogradu imamo svakog dana, ne bi nam se sad žene širile po parlamentu i nosile kratke kose!!11!!1

Dakle, Cannibal Corpse po drugi put među Srbima. Kada su pre nepune dve godine ovi legendarni death metalci iz Teksasa Beograđanima skinuli đanu, to je bilo kao susret dvoje ljubavnika koji su jedno o drugom samo maštali godinama. Slušanje ploča iznova i iznova, gledanje video-snimaka i diskutovanje o svim mogućim aspektima ovog benda nikako nije bilo dostojna zamena za vreli, znojavi koncertni koitus. On se na kraju, na sveopšte zadovoljstvo i dogodio. I bilo je bolje nego u maštanjima. Stigavši u Beograd iza ponoći, bend je, mrtav umoran izašao na binu i rasturio Dom Omladine. Retko sam u životu viđao toliko postorgazmičnih izraza lica na jednom mestu kao to veče.

Drugi put nikada nije kao prvi put i ovom postulatu uvek treba prilagoditi svoja iščekivanja. Beograd je sinoć potresala i pošast zvana ’prvo veče Beovizije’, kao i nastup Nena Belana u Domu Omladine. Znam da ima ljudi koji vole Nena Belana. Zakon nam ne dopušta da im zbog toga naudimo. Zakon, kao i obično suspreže istinsku slobodu čoveka koji samo želi da udahne punim plućima i učini ono što je dobro…

Elem, Cannibal Corpse je za poprište svog najnovijeg obračuna u ovom izvlačenju dobio SKC. Ne baš sjajno rešenje s obzirom na tradicionalno ne baš sjajan zvuk na ovom mestu i sada već uobičajeno kasne početke koncerata. Moja malena ali odabrana grupica prijatelja i rodbine (brat mi Ibro, hanuma mu Merhunisa i naš prijatelj Ambis na koga smo tamo nesrećom planski naleteli) obrela se ispred SKCa negde oko pola jedanaest uveče u pokušaju da

a) Predupredi nerviranje zbog kašnjenja početka koncerta (videti moj izveštaj sa nastupa Dub Syndicate)

b) Izbegne nastupe predgrupa.

 

Da se razumemo. Nemam ništa ni protiv Disavowed ni protiv Urkraft. Siguran sam da su to dobri momci, savremenih pogleda na svet, koji ustaju trudnicama u prevozu i masturbiraju misleći na svoje profesorke i socijalne radnice. Možda im ni muzika nije loša, mislim, imam ja njihove albume na nekim diskovima, ali slagao bih kada bih rekao da sam ih slušao. Za to treba kriviti Ambisa koji mi gotovo potpuno nekontrolisano dotura empetrojke sveže metal i pank produkcije bez ikakvog obraćanja pažnje na postojeće kapacitete da se sve to i presluša. A ni ja se ne branim. Bolje da ima nego da nema itd… No. Nisam ja te momke slušao, da vas ne lažem. Ambis, koji je u SKC stigao mnogo pre nas, sve u nadi da će naleteti na Kenibale negde usput i izraziti im nepodeljeno poštovanje, kaže da su Disavowed bili ’kao mašine’, što je, ako sam ga dobro shvatio, bio kompliment, a da od Urkraft u životu nije gledao dosadniji bend. Treba imati na umu da ovaj čovek stoji iza MySpace strane benda Acroholia za koga tamo tvrdi da je najbolji grindcore bend u univerzumu što dosta lošeg govori o njegovom ukusu. Treba ga razumeti, priznajem, ali Alah zna da to ponekad nije lako.

No. Pošto ja predgrupe smišljeno nisam gledao, ostaju nam Ambisovi utisci. Uzmite ili ostavite, nezahvalni, lenji surferi po žabokrečini Interneta!!!

Moj brat se parkirao podaleko od SKCa računajući da će nas košava dovesti u pravo raspoloženje za nastup jednog od najdražih nam death metal sastava. Prilazeći zgradi posmatrali smo mlade metalce i nešto starije policajce kako ih pretresaju i legitimišu. I u samoj zgradi situacija je bila slična. Barem dve patrole osnovne vrste policije i barem jedna interventna zatekle su se ovde da obezbede red koji su čupave metalske horde očigledno nameravale da naruše. Čitavim telom raširila mi se neka toplina. Osećao sam se bezbedno. Kao dete u majčinom naručju. Pomislio sam na sve one splavove gde caruju naoružani gangsteri i u sebi zahvaljivao policiji što svoje snage koncentrišu na metalske koncerte držeći barem njih slobodnim od oružja, teških droga i, svakako teških reči. Da sam roditelj, zahvaljivao bih se policiji što toliko čini za moje dete (mada bih dete tukao da je metalac).

Oko deset do jedanaest, bez ikakve pompe, uvoda, najava i ceremonija, Cannibal Corpse su izašli na binu. Salom SKCa prolomili su se urlici oduševljenja kada je pevač, George ’Corpsegrinder’ Fisher rukama raširio zastavu, očigledno napravljenu od strane vernih domaćih fanova, na kojoj je pisalo ’Eaten Back to Serbia’. Dirljivo. Domaćinski.

Onda su momci udarili u svoje instrumente i vrag je odneo šalu, đavo došao po svoje a glave svuda po sali poletele gore-dole u poslušnom headbangu.

Problem sa pisanjem prikaza koncerata i recentnih albuma Cannibal Corpse je u tome što je ovo bend koji se bukvalno iscrpljuje u pojavnosti. Oni ništa, apsolutno ništa nemaju da kažu, njihove pesme lišene su simbolike, čak i one najprostije koja postoji i u najplićim pop-pesmama. Bend je u svojoj ranoj fazi, dok je Chris Barnes pisao tekstove, još i imao nekakvu priču iza sebe. Bilo je tu tematizacije, doduše primitivne, koja se oslanjala na omaže i reinvenciju motiva serijskih ubica (motiv ultimativne slobode u američkoj mitologiji), zombija (koji se u američkoj kinematografiji odvajkada tumače kao socijalna metafora), sadomazohističkog seksa i fetišizma itd. Bend je tada u neku ruku bio provokativan i ostavljao prostora za dijalog i promišljanje. Kako je Barnes otišao i nastavio karijeru u inferiornom Six Feet Under, tako je i Corpsegrinder pokazao da je vokalno u stanju da ga zameni, ali da tekstualno Cannibal Corpse postaje sveden na najobičnije ređanje ’ekstremnih’ slika apsolutno bez ikakve dubine ili ambicije da se njima ikuda ode.

Što znači da se od tada pa na dalje ovaj bend mora promatrati isključivo iz, da kažem, fizičke perspektive. Koliko su im nastupi ili albumi brzi, brutalni, teški ili agresivni postale su jedine kategorije koje kod CC ima ikakvog smisla uopšte diskutovati. Kako ovi epiteti sami za sebe nemaju nikakav kvalitet, tako je i Cannibal Corpse izgubio svoju prominentnu ’ideološku’ ili barem idejnu poziciju u američkom death metalu. Nije ta pozicija nikada bila specijalno avangardna, nisu CC nikada bili ISTINSKI ekstremni ili provokativni, ali jesu bili originalni u svojoj doslednosti baratanjem motivima mitologije trash filmova i povremenim (slučajnim) pronalaženjima ’prave’ mitologije unutar ove oblasti. Posle 1995., sve ovo je postalo irelevantno.

 

No. Ako je brutalan, brz death metal ono što tražite, ako volite da se ovo začini sa nešto dobrih mosh delova i po kojim inspirisanim hookom, Cannibal Corpse to uglavnom, i danas, isporučuju. Ima bržih bendova danas, zapravo, CC deluju gotovo arhaično sa svojim jedva kompetentnim bubnjarem i njegovim gotovo parodičnim blastbeatovima, ali šmeka ovde još uvek ima u popriličnim količinama.

Sam početak koncerta sa ’Unleashing the Bloodthirsty’ je već pokazao da se radi o ljudima od iskustva. Ne naročito interesantna pesma ipak služi kao sjajan ’otvarač’ za koncert sa svojim teškim, skoro ritualnim udarcima na početku. Kose na bini lete sinhronizovano a u publici kreće komešanje. Sledećih osamdesetak minuta stvari su se odigravale po predvidivom šablonu…

Prošli put Cannibal Corpse su bili opravdano premoreni. Večeras su bili samo umorni i pomalo, reko bi se, zlovoljni. Ne mislim to u naročito lošem smislu, jer je svirka bila, kako se to obično kaže ’za sve pare’, više mislim na neki nedostatak ljudske topline u kontaktima sa gledalištem, na korišćenje isključivo pripremljenih najava pesama, na pauze između skoro svake dve pesme za brisanje peškirom i ispijanje piva uz obavezno okretanje leđa publici. Malo je bendova koji se sa ovako očigledno mrzovoljnim stavom mogu provući kroz moje oštre kritičarske uši, a Kenibali su jedan od njih, čisto zahvaljujući činjenici da isporučuju jedinu stvar koju zaista očekujemo od njih: brutalni, primitivni a opet visoko stilizovani metal.

 

Nema tu mnogo filosofije i stvari se svode na rutinu, ali rutina je još uvek dobra. Na kraju krajeva i seks se u dobroj meri svodi na ponavljanje poznatih pokreta. Kenibali su šarali međ albumima (prijatna kombinacija pesama sa, rekao bih blagim naglaskom na srednji tempo i mosh deonice), dajući nam bisere poput ’Covered With Sores’, ’Vomit the Soul’ i ’Born in a Casket’ koje su podsetile da je ovaj bend u početku, uprkos prividnom odbacivanju harmonije i melodije kao esencijalnih elemenata muzike, zapravo raspolagao sasvim šarmantnim, mada definitivno prostačkim melodijskim arsenalom. Tek od trećeg albuma, sa otkrićem nekih ’naprednijih’ harmonija, CC postaju i majstori atmosfere. To što je zvuk sinoć bio naklonjeniji surovom udaranju nego atmosferičnom meditiranju je donekle i razlog što su brže pesme i zvučale najubitačnije Pored, naravno, činjenice, da su u pitanju brze pesme uz koje je sasvim prirodno kršiti se i lomiti kao da sutra ne postoji.

Mladi su to, u prvim redovima, i radili, dosta prilježno. Mi starci smo pozadi stajali, drndali mobilne telefone, jedan drugom na uvo izvikivali kojekakve duhovite dosetke i povremeno oduševljeno urlali kada bismo se setili po kojeg stiha. Ambis mi je dvadesetak puta ponovio kako u ponoć treba da tražimo da bend za osmi Mart svira ’Fucked with a knife’. Naravno, bend ga je preduhitrio odsviravši ovaj popularni favorit mnogo pre ponoći. I najbolji planovi koje ljudi naprave ponekad se, Alahovom voljom, istope kao šampita u auspuhu turskog interkontinentalnog teretnjaka.

Nekih velikih iznenađenja, dakle nije bilo. Zvuk je bio malo musaviji nego prošli put, mada ga je tonac prilježno (e, baš volim ovu reč, da jebe oca u prkno) popravljao, čak i dinamički, pojačavajući gitare u solažama. Corpsegrinder je još jednom pokazao da je apsolutni profesionalac isporučujući neverovatno brutalne vokale dostojne čitavog plemena izuzetno nadrkanih pećinskih ljudi, prateći sve svojim karakterističnim gestovima koji se mogu porediti sa onim što tokom pevanja radi Miroslav Ilić. Obojica su neverovatno predvidivi, ali to vam ni malo ne smeta da uživate gledajući ih.

 

Kako već rekoh, brže pesme su mi sinoć najviše ležale: ’Disposal of the body’ je možda bio i najbolji momenat na koncertu: kratko, superbrzo, ubitačno, zaključeno krvavom solažom, ova pesma je Cannibal Corpse sveden na suvu krtinu. Naravno, ostalo je moralo biti prošarano ukusnim mosh delovima i svakojakim drugim garnirungom, ali bilo je još brutalno brzih hitova, poput ’I Cum Blood’, ’I will kill you’ ili ’Devoured by Vermin’. Kenibali su, između ostalog zaslužni i za rađanje čitavih podpravaca savremenog death i grind zvuka. Svi oni dosadni porno grind i splattergrind bendovi, kao i silni serial-killer obožavaoci koji snimaju ploče, duguju pomalo Cannibal Corpseu. Mnogi od njih su brži i ekstremniji od svojih uzora. Samo retki među njima, nažalost, uspevaju da nadiđu epigonstvo i sviranje žanra i pređu u stvaranje i sviranje muzike. Srećom, sinoć se videlo da Cannibal Corpse još uvek stoji sa dobre strane ograde. Poslednji album je bio dosta generička tvorevina bez previše duše, ali onih par pesama izvedenih uživo odradile su posao maestralno. Ovaj bend i dalje ima šarma.

Sam kraj koncerta je najviše prišao orgazmičkom uzbuđenju koje bi trebalo da usledi posle dovoljne količine stimulacije. ’Hammer Smashed Face’ je i dalje siguran crowdpleaser, pogotovo uz najavu da je u pitanju, nažalost poslednja pesma. Kada su na ovu, bez stajanja, nadovezali i ’Stripped, Raped & Strangled’ (You know when I said this was our last song? I LIED!!!!), bio je to trenutak u kome se osećanja lome, pesnice lete ka plafonu a grlo samo ispušta zverske krike. Šta god da je bilo pre, šta god da dođe posle – razum, kajanje, hladne procene onog drugog – to u ovom trenutku nije imalo značaja ništa više od lanjskog snega. Ujedinjenje stotina ljudi u primalnom, primitivnom i tako ispravnom ritualu – TO je ono zbog čega smo došli i zbog čega i dalje dolazimo na rok koncerte toliko godina nakon što smo snove zamenili odvratnom realnošću. Hvala Kenibalima na podsećanju.

Jedno reagovanje to “Cannibal Corpse, Disavowed, Urkraft, SKC 07/03/2007”

  1. […] Pa, dobro, možda je reč prejaka, ali činjenica je da sam još pre dve i po godine na ovom mestu objašnjavao da su Cannibal Corpse bend koji se „iscrpljuje u pojavnosti“ (ala sam bio […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: