Četiri prijatne uspomene na neprijatne virtuelne likove

Evo još jednog teksta iz prethodnog broja Hupera.

Avaj, ovaj je dosta loš. Originalno, trebalo je da to bude jedan sveobuhvatniji tekst o horor igrama ali sam od toga odustao shvativši da mi raspoloživi prostor naprosto ne daje mogućnost za išta više od pukog nabrajanja. Čak i ovako, sveden samo na napis o četiri ‘najstrašnija’ (stvar ukusa i doba dana, naravno) protivnika u savremenim video igrama, je vrlo štur i površan. No… Najgori detalj su verovatno dosta nasilno ubačene sugestije o tome ko bi ove, hm, ljude mogao da igra u nekoj domaćoj ekranizaciji. No, džaba mi sada da se pravdam. Uživajte… ako možete.

 

Četiri najstrašnija protivnika u savremenim video igrama

 
Horor u narodnim običajima i pop-kulturi odavno je postao način da se stvarni užasi upoznaju posredno, da im se otupi oštrica i čovek učini imunim na stravu. Dok ovo funkcioniše kako treba u literaturi i na filmu, pitanje je kako stvari stoje u video igrama – medijumu koji se od svih ostalih izdvaja svojom interaktivnošću. Kraće rečeno: dok ste samo posmatrač užasa, stvari su prilično bezbedne. Onog trenutka kada postanete njegov učesnik… kvote se značajno uvećavaju.
 
Iako horor u video igrama ima dugačak istorijat, još iz vremena tekstualnih avantura i osmobitnih platformskih igara, danas ćemo se pozabaviti onim igrama koje su dovoljno tehnološki napredne da uplaše i savremenog igrača. Sledeće četiri, hm, ličnosti su najzaslužnije što smo u poslednjih nekoliko godina neke igre igrali sa upaljenim svetlom i usred dana, da bismo se posle satima osvrtali oko sebe i proveravali da li nam se to nešto zaista šunja iza leđa…
 
Ime protivnika: Scissorman
 
Igra: Clock Tower (1995.)
 
Iako je žanr survival horror igara nastao u Francuskoj tri godine ranije, tek je prelaskom u japanske ruke uspeo da realizuje svoj puni potencijal strave. Za razliku od drugih igara gde ste snagom ili pameću uobičajeno bili superiorniji od protivnika i mogli da ih porazite, a najčešće i uništite, survival horror je formulu okrenuo naopačke. U ovom žanru potencirana je ranjivost igrača, njegova/ njena nespretnost, sporost, mala fizička snaga. Survival horror su igre u kojima se borite za golo preživljavanje, umesto za pobedu.
 
Clock Tower je ovu filozofiju kristalno jasno predočio igračima koji su, stavljeni u ulogu nejakog devojčeta po imenu Jennifer Simpson, sa užasom shvatali da imaju samo dve opcije za preživljavanje: bežanje i skrivanje. Jennifer je po ogromnoj kući progonio Scissorman, maskirani dečak u školskoj uniformi sa parom ogromnih baštenskih makaza u rukama.
 
Zašto je strašan: Jeza koja nas i danas obuzima uprkos starinskoj dvodimenzionalnoj grafici potiče pre svega od osećaja da se Scissorman samo igra sa Jennifer pre nego što će je, neizbežno, ubiti. Tokom igre saznaje se da je u pitanju devetogodišnji (!) Bobby Barrows čije je lice, znamo to, iako ga nikad ne vidimo, deformisano. Jenniferin otac, Walter ovako opisuje Bobbyja i njegovog užasno izobličenog brata blizanca: „Ta dva deteta su tumor ovog sveta. Kada se gospođa porađala, pozvan sam u ovu kuću. Ona je rodila dva det… ne, demona. Kada su se rodili, pojeli su moju desnu šaku.“
 
Pojeli. Njegovu desnu šaku. Dva novorođenčeta. A vi mislili da su vaši sestrići nesnosni!
 
img98/3549/scissormanep9.jpg
 
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Dobro je poznato da slasher filmovi svojim naoružavanjem ubica dugačkim, oštrim predmetima zapravo prikazuju potisnuti libido i seksualno nasilje. Ali ubica sa baštenskim makazama? Ovo je prefinjenija varijacija na isti motiv: baštenske makaze seku cvetove, kao i pupoljke, a šta je ružin pupoljak do metafora za devojačku nevinost? Nikad se nismo osećali ovako ranjivo (i seksi!!!) igrajući neku igru.
 
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi ga igrao: Ne tvrdimo da je Žika Todorović deformisan (bar ne mnogo), ali ako iko može da odigra ulogu maskiranog psihotičnog devetogodišnjaka koji je za prvi obrok u životu pojeo šaku odraslog muškarca onda to svakako mora biti on. To što Bobby tokom igre ne progovara ni reč i nosi masku samo je podsticaj da Žika pokaže kako se glumi telom.
 
Na YouTube linku u imenu igre možete videti scenu u kojoj igrač gine od strane Scissormana i shvatiti zašto je Clock Tower i dalje jedna od najstrašnijih igara svh vremena.
 
Ime protivnika: Pyramid Head
 
Igra: Silent Hill 2 (2001.)
 
Ono što je Ju-on za azijsku horor kinematografiju, to je Silent Hill za japanske video igre – moderna varijacija na priče o duhovima kojih smo se plašili kao deca a sada smo ih… prerasli? Ne baš, u šta ćete se uveriti igrajući bilo koji nastavak ove igre. Smešten u američki gradić prozaično nazvan Tihi Breg, i njegovu okolinu, ovaj serijal kombinuje kompleksnu priču o paganskom kultu sklonom bolesnim ritualima, sa osećajem užasne, gotovo bolne izolovanosti glavnih junaka. Strava koju izazivaju Silent Hill igre pre svega je psihološka – strava od onog što se ne vidi, što se samo nazire, čuje ili zamišlja. Ipak, kada se konačno neki od monstruma zaista i pojave, od njih se čoveku vežu creva u čvor.
 
Zašto je strašan: Igrač se tokom teturanja maglom prekrivenim ulicama avetinjskog gradića suočava sa protivnicima koji su napravljeni od groteskno spojenih delova ženskih lutaka za izlog. Grčevita, nespretna borba protiv stvari koje liče na (ali nisu!!!) žene je dovoljna da i najstabilnijem muškom umu podari nekoliko noći degutantnih seksualnih košmara. Međutim, pojavljivanje bezimenog muškarca sa apsurdno velikom trouglastom kacigom na glavi je onaj trenutak strave u kome znate da su stvari mnogo gore nego što ste isprva mislili. U prvoj sceni u kojoj ga vidi, protagonista igre skriven je u plakaru i zajedno sa igračem premire od straha dok ova pojava što podseća na srednjevekovne dželate ali je pritom sasvim pogrešna, stoji u sobi, mumla i sipljivo diše. Docnije tokom igre videćemo ga kako siluje i ubija. Ljude i… stvari.
 
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Silent Hill 2 je često citiran kao igra sa možda najboljim narativom u čitavoj istoriji. Glavni junak je došao u grad sledeći pismo koje mu je poslala njegova žena, mrtva već tri godine. Čudovišta koja sreće su refleksija njegove potisnute, degenerisane seksualne i emotivne žudnje, a Pyramid Head je osveta koju protagonista samom sebi priželjkuje zbog krivice za smrt svoje žene.
 
img396/5209/silenthillwallpaperpyraul9.jpg
 
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi ga igrao: U filmu prepunom stvari koje liče na žene potreban je poseban muškarac koji će izgledati muževno i preteće sa kacigom nalik na piramidu na glavi. U američkoj verziji bio je to Roberto Campanella, ali još tada smo intimno znali da ovakvu ulogu na svojim plećima može da iznese samo Nikola Simić. Čovek koji je glumio boljeg Duška Dugouška nego sam Duško Dugouško bi ovom liku udahnuo dovoljnu količinu strave… i muževnosti.
 
Ako vam gornja slika nije dovoljno zastrašujuća, kliknite na YouTube link u imenu igre za jednu od najšokantnijih, najstrašnijih scena u istoriji mejnstrim videoigara.
 
 
Ime protivnika: SHODAN
 
Igra: System Shock 2 (1999.)
 
Probudili ste se na kosmičkom brodu i otkrili da je sva posada mrtva a brod zaposednut ubilačkim majmunima sa psioničkim moćima. Samo još jedan dan na poslu prosečnog akcionog heroja, tačno?
 
Pogrešno. System Shock 2 se podsmeva klišeima akcionih igara i igraču sprema, jedno za drugim nekoliko zastrašujuće neprijatnih iznenađenja. Nakon što protagonista, sledeći interkom uputstva jedinog preživelog člana posade, Doktorke Polito, otkriva da je i ona mrtva, obraća mu se glas veštačke inteligencije koja je preuzela kontrolu nad brodom: „Polito forma je mrtva, insektu. Da li se plašiš? Čega se plašiš? Kraja svog trivijalnog postojanja? Kada bude napisan istorijat moje slave, tvoja čitava vrsta biće samo fusnota moje veličanstvenosti. Ja sam SHODAN.“
 
Zašto je strašna: Oženjeni muškarci znaju kako je to kada vam žena diktira šta treba da radite. Zamislite sad koliko je gore kada je ta žena supermoćni digitalni konstrukt nameran da istrebi čitavu ljudski rasu, počevši baš od vas. Genijalnost egzistencijalnog užasa ove igre je u tome što, da biste preživeli morate da pratite uputstva koja vam SHODAN daje, pomažući joj u ispunjenju njenih planova iako znate da je negde u njima na nekom spisku i vaša sopstvena smrt. Sećanje na odnos koji tokom igre sa njom razvijate – prepun neke vrste bolesne simpatije koju ona prema vama pokazuje – često će vas kasnije u životu progoniti. Recimo kada vam žena pod nos gurne zahtev za brakorazvodnu parnicu uz zlurado objašnjenje kome će otići kuća i auto.
 
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Na prvom, očiglednom nivou, SHODAN je simbol ranjivosti čovečanstva koje tehnologiji sve više poverava staranje o svom postojanju i blagoutrobiju. Na dubljem nivou, ovo je samo još jedna demonstracija toga da su dizajneri video igara prerasle pubertetlije sa još uvek zdravim strahom od žena što ih nikad ne upoznaše izbliza.
 
img396/7652/shodanlj8.jpg
 
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi je igrao: Antonela Riha. Znamo da ona nije glumica, ali ni SHODAN nije ljudsko biće.
 
 
YouTube link u imenu igre vas vodi do intro filma kojim igra počinje gde ćete gorecitirani monolog drage SHODAN čuti u izvorniku.
 
Ime protivnika: The Hag
 
Igra: Thief 3: Deadly Shadows (2004.)
 
Igre iz serijala Thief vrte se oko šunjanja po mraku i izbegavanja neprijatelja, bili oni mačevima naoružani stražari, roboti na parni pogon ili džinovski paukovi. Treći nastavak, međutim, dovodi ciničnog lopova Garreta u sukob sa Vešticom koja ubija ljude u mračnim ulicama i nosi njihovu kožu kao mantil, a za koju se u Gradu veruje da je samo mit…
 
Zašto je strašan: Veštica, za koju niko ne veruje da postoji Garretu uništava život, dovodeći ga u sukob sa gradskom stražom i okrećući protiv njega sve gradske esnafe. Potom, na prevaru ga dovevši u lokalnu biblioteku, ona oživljava ogromne kamene statue i naređuje im da ga ubiju. Ako Garret preživi progon dementno mumlajućih statua, sledeća misija ga vodi u Shalebridge Cradle, verovatno najstrašnije okruženje ikada dizajnirano u nekoj zapadnjačkoj igri. Bivše sirotište kasnije pretvoreno u ludnicu, prepuno uspomena na nezamisliva mučenja i suze naprosto parališe igrača čak i kada se sutra ujutro samo priseća kako je igrao…
 
Šta ovaj protivnik simbolizuje: Thief univerzum je zapanjujuće detaljna kombinacija srednjevekovne estetike (mačevi, staroengleski govor), savremenije tehnologije (električno osvetljenje) i magije. Ovaj svet naseljavaju grupe poput Hammerita, budućnosti naklonjene sekte tehnokrata, ili Pagana, tradiciji i prirodi okrenutih obožavatelja božanstva po imenu Trickster. Veštica je, međutim, simbol zla starijeg od svakog ljudskog društva i dubljeg od svake moderne religije. Ona je i Lilit i Lucifer i Džek Trbosek Garretovog sveta, osoba koja živi od tuđeg bola i patnje.
 
img396/8346/thief3vs5.jpg
 
Kada bi po ovoj igri bio snimljen domaći film, ko bi je igrao: Jedina domaća glumica sposobna da predstavi ovu esenciju zla u ljudskom obliku i istovremeno izgleda dobro sa tuđom kožom prebačenom preko ramena (ipak moramo misliti i na rejtinge) je Svetlana Bojković. Niste imali zaokruženu glumačku karijeru dok niste odigrali bar jednog pristojnog negativca, a popularna Ceca ne želi da ode u penziju pre nego što udari i ovu recku. Domaći producenti, reagujte!!!

Konačno, kliktanjem na YouTube link u imenu igre doći ćete i do scene u kojoj Garret prvi put postaje svestan postojanja The Hag. Kada sam prvi put igrao Thief 3, ovo je bilo otkrovenje od koga mi se, doduše, ledila krv u žilama, ali je bar objasnilo zašto stvari konzistentno idu naopako. Tada još nisam znao kakav me užas čeka u Cradleu…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: