Dave Douglas & Jon Hassel, BGD Jazz Festival 25/10/2006, DOB

Nesređeni utisci o komadićima dvadesetdrugog beograckog džas festivala…

Sinoć je bilo drugo veče i ja sam sa velikim iščekivanjima otišao da gledam Dave Douglas Quintet i Jona Hassela.

Kolarac je bio pun skoro pa do poslednjeg sedišta i ja sam, došavši sa službenog puta samo mogao da pazarim kartu koja me je osudila na skoro pa najgore moguće mesto u sali: galerija, prvi red, drugo sedište – dakle kolena u visini nozdrva a zvučnik bije pravo u levo uvo… Koje mi je i inače slabije. Shvativši da će tu biti više patnje no užitka, lepo sam se montirao stojeći na mnogo povoljnijoj poziciji na balkonu i sačekao početak nastupa Dejva Daglasa.

Kao i većina seljaka, ja sam za DD čuo najpre preko njegovog rada sa Masadom. Posle sam se malko izšlifovao i nabavio i neke njegove druge radove. Dobro, čovek je jedan od najcenjenijih trubača našeg vremena, iznadobijao se silnih nagrada & priznanja i to nije bez razloga. Prvo, on ume da svira sve, jednako uverljivo, što demonstrira prilično inventivnim korišćenjem balkanskih etno motiva na nekim svojim pločama. Drugo, jednako je zahvalan i kao sajdmen i kao bend lider…

Večeras je nastupao sa kvintetom (bubanj, kontrabas, fender rouds, tenor saks) i, predvidivo, sve je bilo pod konac doterano sa minuciozno uređenim tempom, dinamikom, skretanjima pod pravim uglom iz teme u temu itd. Daglas je od Zorna pokupio dosta tog postmodernističkog šmeka tako da je sinoćni nastup bio jedna lepa šetnja kroz podžanrove džeza ali sa primetno manje agresivnosti i provokacije od onoga što se može čuti kada Daglas svira sa Masadom. Takođe, izostali su gotovo ikakvi etno motivi, bilo klecmer ili balkanski.

Ono što smo čuli šetkalo se između opakih groove komada u kojima se duh električnog Majlsa mogao namirisati na i oko bine (ponajviše zahvaljujući klavijaturisti Deronu Džonsonu), laganijih balada koje su mi, kakvog li iznenađenja, bile i najbolji deo koncerta (Daglas ima sjajnu kontrolu nad dinamikom kako svoje trube tako i celog benda) i ponekog, strogo kalkulisanog freakouta na razmeđi između free jazza i matematičkog proga. Daglas je suviše veliki control freak da bi se moglo pričati o iole primetnoj improvizaciji tokom svirke, ali s druge strane, kada bend svira ovako dobro u svojim pripremljenim i uvežbanim segmentima, ovo nije neki prigovor. Zapravo, dok sam od Daglasa očekivao puno i dobio puno (čak i kad glumi on ne glumata), ostali u bendu su me zarepastili svaki svojim individualnim kvalitetom. Ritam sekcija (Skot Koli, Klarens Pen) je ultradisciplinovana i odgovara sa osmehom na licu i na najzajevanije zahteve ponekad vrlo kompleksnih kompozicija, klavijaturistu sam već pohvalio ali da dodam i da bih ovaj bend sveden na trio (kontrabas, bubanj, fender rouds) mogao bez problema da gledam kao celovečernji nastup. Međutim, verovatno najprijatnije iznenađenje je bio saksofonista Doni Mekkaslin, za koga nikada u životu nisam čuo (a za koga sam ja to pa, kao čuo?) ali koga ću od sada pratiti poput lasice. Čovek ima fenomenalan stil, ne potpuno originalan niti radikalno savremen, ali veoma, veoma uverljiv i nekako baš po mom ukusu (a to znači da me, u najboljoj konotaciji, podseća na Koltrejna, Sandersa ili, u manjoj meri Šepa). On i Daglas su, naravno imali puno zajedničkih pasaža ali su Mekkaslinove solaže za mene bile razlog za radovanje.

Publika je bila VEOMA pozitivna, mnogo se tapšalo a neke ‘populističkije’ kompozicije (šaljivi blues ‘Animals’ ili kasnije jedna ultrakomplikovana u kojoj su se tempo i raspoloženje menjali na svakih 2-3 takta) su izmamile iz gledališta prave ovacije. Nakon silaska benda sa bine pozvani su urlanjem i aplauzom na bis i odradili jednu, ah, plitkastu hotel-wave stvar kao očigledan način da se publici poruči da je to to i da za ove pare nema više. Sve u svemu, veoma dobar koncert.

A onda Jon Hassel koji je, bar u mojim iščekivanjima trebalo da bude hajlajt večeri. Čovek je jedan od najinteresantnijih muzičkih stvaralaca u poslednjih par decenija, jedan je od najradikalnijih inovatora na polju korišćenja elektronskih efekata sa trubom (a opet nikada to nije zvučalo kao jeftino poigravanje nego uvek imalo jednu dublju konotaciju), uvek je uspevao da na vrlo zadovoljavajući način iskombinuje elektroniku & akusiku, živu svirku i programiranje, kao i kulturološko-muzičke motive iz raznoraznih delova sveta & kultura (koncept ‘fourth world’ je njegovo delo). Tako da je za mene bio popriličan šok kada sam sebe posle nekih 7-8 minuta od početka njegovog nasupa uhvatio kako razmišljam da je ovo što vidim & čujem jedna poprilično trivijalna, mehanička interpretacija Hasselovih muzičkih vizija. Delom je tu kriv balans zvuka koji je tokom prve kompozicije bio u najmanju ruku neadekvatan (gomila parazitskih zvukova od basa i udaraljki, na primer, pa disalans između semplova i živih instrumenata), a delom, pa, svakako odsustvo dinamike na samoj bini. Ovo je poznat fenomen: čovek dodje na koncert elektronske muzike i uhvati sebe kako blene u nekog cvikeraša koji bulji u laptop i mrda samo vrhovima prstiju. Čuje se neka muzika, ali što se tiče izvođača, mi nemamo pojma da li je on samo pustio unapred pripremljen materijal i sada samo čekira svoj mejl…

‘Čekaj, Meho’, čujem kako kažete ‘elektronska muzika?’ Da, da, bilo je ovde gomila ‘pravih’ instrumenata: truba, (električna) violina, (električni) bas, te udaraljke, ali su ih brojčano nadmašivali raznorazni efekt boksovi, sempleri i laptopovi. U stvari, ne sećam se kada sam video ovoliko kompjutera na bini u istom trenutku. Bilo je tu, brat bratu, hardvera za jedno deset hiljada evra spakovano na deset kvadratnih metara. Nije loše. Ali, šta se sa tim hardverom radi, to je ono što nas kao publiku zanima.

I, za početak, reklo bi se – ne mnogo. Hasselova muzika svakako nema revolucionarnu oštricu u pogledu svoje forme, kakvu je možda nekada imala. Sve ovo može da se nazove kombinacijom ambijenta, džeza, daba i, ako je čovek baš retro-fetišistički cinik, trip hopa. S druge strane, tamo gde se eksperimentalna oštrica pomalja je proces. Proces nastajanja ovih kompozicija tu, pred našim očima. Naime, sve kompozicije koje smo čuli su, iako unapred pripremljene, očigledno zasnovane na in-situ kreaciji od nule, kroz proces realtime semplovanja dostupnih instrumenata. U praksi, ili bi basista samog sebe semplovao i onda bi se preko bass-loopa svi ostali muzičari priključili sa svojim idejama, ili bi to isto učinio perkusionista. U svakom slučaju, svi instrumenti su bili vrlo radikalno filtrirani kroz prilično jake efekte – Hasselova truba je sve vreme imala onaj onirički, pomalo strašan ton, ali violina je možda prošla najteže. Violinista je gotovo eksluzivno bio zadužen za psihodelično farbanje saundskejpova koje su bas i truba razastirali, kroz cijuke, odjekujuće atonalne fraze i tihe tepihe dronova. Perkusije su takođe bile više deo tapiserije nego osnova na kojoj bi se ostalo gradilo – ovde je vrlo jasna osnova sve vreme bio bas.

No, kako je sve to na početku delovalo naučeno i pomalo usiljeno, negde od treće kompozicije stvar se produbila i razvila, elementi su došli na svoje mesto i onda je količna detalja i međusobna interakcija sporo krećućih se tekstura postala gotovo nepodnošljivo velika i snažna. Bilo je tu zanosa, iako su muzičari i dalje delovali hladno, ali sada je to bila hladnoća onih koji vode ritual i kojima je potrebna razdvojenost od njegove supstance da bi uopšte mogli da prežive.

Publika je, predvidljivo, udarila u zbeg već posle prve kompozicije, a redovi su nam se tanjili kako se koja završavala. Međutim, ja sam prema kraju koncerta bio sve zadovoljniji. Ovo je bilo potpuno suprotno dinamičnim, zabavnom nastupu Dejva Daglasa, ali se potrebna dostojanstvenost i dubina ipak dostigla i u par momenata se moglo nazreti ono onostrano koje Hassel traži kroz svoju muziku. Što, kad se sve sabere & oduzme, nije rđav rezultat…

http://www.domomladine.org/srpski/22_beogradski_jazz_festival.htm

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: