David Thomas Intervju

Nemam sad vremena da pišem impresije o sinoćnim nastupima na Ring Ringu, pošto polećem za Podgoricu, ali biće sutra ili preksutra. U međuvremenu evo integralne verzije intervjua sa liderom Pere Ubu, Davidom Thomasom, a koju je skraćenoobjavio Danas u jučerašnjem broju (ima ovde: http://www.danas.co.yu/20070514/kultura1.html)

Uživajte:

Osnovani 1975. godine u Ohaju, Pere Ubu su ime uzeli po glavnom junaku pozorišnog komada ’Kralj Ibi’ i sledeće tri decenije ispisivali jednu radikalno ličnu istoriju rok muzike. Ponekada opisivani kao ’jedini ekspresionistički rok bend na svetu’, Pere Ubu su uprkos avangardnoj oštrici svoje muzike uvek odbijali veze sa pankom ili nju vejvom smatrajući ih za korporacijsko karikiranje rokenrola. Zabeleženo je da su za sebe uvek smatrali da predstavljaju zvuk glavnog toka rokenrola koji bi se razvio u nekom ispravnijem paralelnom svetu. Njihova muzika je duboko prožeta literarnom i pripovednom estetikom a njihovi nastupi u sebi imaju jednako mnogo pozorišne i ’čiste’ rok ekspresije. Radikalno suprotstavljeni idejama ’uspeha’, ’promocije’ i muzičke ’karijere’, Pere Ubu će biti upamćeni i po metodologiji rada koja se često oslanja na primitivističke principe poput ’Ne traži uspeh’, ’Odaberi prvu ideju koja naiđe’ ili ’Nikada ne drži audicije’. Njihov lider i pevač, Dejvid Tomas (David Thomas) poslednjih godina predvodi i bend Two Pale Boys a stari bend u kome je on svirao pre Pere Ubu, Rocket From the Tombs je ponovo aktivan. Ovo sve uz novi album Pere Ubu ’Why I hate women’ i njegovu remiks varijantu ’Why I remix women’ znači period grozničave aktivnosti za Tomasa koji će sa Pere Ubu nastupiti u Beogradu, u okviru ovogodišnjeg Ring Ring festivala, 14. maja u Pogonu Doma Omladine. Tomas je bio ljubazan da za Danas odgovori na nekoliko pitanja.

 

1. Pere Ubu je danas samo jedan od bendova predvođenih Dejvidom Tomasom. Kako su u ovom trenutku i Two Pale Boys i Rocket From the Tombs aktivni, koja bi u 2007. godini bila misija Pere Ubu?

 

Misija je ista ona koja je bila i 1975. Nisam sasvim siguran šta bi ta misija mogla da bude, pošto nikada to što smo radili nismo posmatrali kao ’misiju’ . Mi smo bili samo pravi ljudi u pravo vreme na pravom mestu u smislu evolucije rok muzike kao grane umetnosti. U ranim sedamdesetim godinama sam zvuk (nevezano za melodiju, harmoniju, muzičke informacije) je bivao integrisan u rok muziku kao prepoznatljiv i unikatan narativni glas – bilo da je to dolazilo kroz konkretnu muziku, korišćenje analognih sintisajzera ili savremene studijske tehnike. Mogućnosti naracije i tehnike da se ove mogućnosti realizuju razvijale su svakakve sorte ljudi na svakakve načine. Mi smo ovaj rad drugih nasledili i izgradili ga u nešto jedinstveno. Za nas je to bila prirodna stvar – nismo morali da konceptualizujemo ili teoretišemo – bilo nam je jasno šta mi, kao mladi ljudi treba da radimo u okviru svog muzičkog projekta u datom istorijskom momentu. Naše ideje se ni za mrvu nisu promenile od 1975. godine – misija je i dalje da se proširi fond reči i pripovedačka moć rok muzike.

 

2. Postoji li način da se klasifikuje ono što Pere Ubu danas rade? I ’pank’ i ’alternativni rok’ zvuče kao neodgovarajuće odrednice za muziku koja kao da postoji u svojoj sopstvenoj alternativnoj istoriji. Da li ovaj bend pripada bilo kom muzičkom žanru osim ’roka’? Da li mu je pripadanje uopšte potrebno?

 

Jedina klasifikacija koja može da se upotrebi je baš ’rok muzika’. Izvan toga, nas je nemoguće klasifikovati. Mi smo zapravo neka vrsta slepe ulice. Niko ne može da nas sledi tamo kuda idemo… svakako nas niko do sada nije sledio. Mnogo puta je rečeno da smo poslužili kao inspiracija stotinama rok bendova tokom decenija, ali rezultati ove inspiracije ne vide se u stilu. Mislim da je to ista vrsta inspiracije koju sam ja dobio od Dona Van Vlieta (Captain Beefheart, prim. prev.) i mnogih drugih muzičara. To je inspiracija koja sugeriše postojanje drugih vidova izražavanja, drugih mogućnosti rešavanja problema izražavanja stanja u kojima se čovek kao jedinka nalazi.

 


3. Vaš najnoviji album ’Why I hate Women’ ima i dodatak u vidu remiks diska ’Why I Remix Women’, čime je Pere Ubu zagazio u novu teritoriju. Koji su bili motivi iza ovog izdanja? Šta se dobija alternativnim verzijama postojećih pesama? Da li je gubitak definitivnog identiteta pesme neka vrsta poziva slušaocu da dođe do sopstvene interpretacije njenog značenja ili je ovo za članove benda bio samo eksperiment sa novim studijskim tehnikama? Da li u budućnosti planirate slična izdanja?

 

U bendu postoji mnogo talenta za rad u studiju ali naše albume produciram i miksujem Ja. Tako je unazad već deset godina iz različitih razloga. Ja imam poseban način rada u studiju koji su neki prozvali hiper-naturalizmom – on podrazumeva nekonvencionalne, ručno pravljene mikrofone, korišćenje prostora za oblikovanje zvuka i razne druge neuobičajene tehnike. Dakle, to je radikalna metodologija koja je istovremeno krajnje konzervativna. Imao sam želju da i druge članove benda uključim u proces miksovanja tako da ne osećaju nikakva ograničenja, pa sam im rekao da mogu da uzmu bilo koje pesme sa albuma i da urade svoje mikseve. Pesme se uvek mogu posmatrati iz različitih uglova i ovo sam želeo da naglasim. Ja uvek tražim nove načine da rešim stari problem – problem koji je uz nas od samog početka – da izrazim stanje u kome se čovek kao jedinka nalazi na što je moguće efektivniji i realističniji način. Postoji beskonačno mnogo načina da se interpretiraju pesme Pere Ubu i Ja sam želeo da i druge uključim u ovaj proces. Ja sebe ne vidim kao diktatora nego kao direktora. Svestan sam svojih jakih i slabih strana. Svestan sam i jakih i slabih strana i kod drugih. Tako da sam želeo da iskoristim tuđe jake strane da pokrijem svoje slabe strane. Ne znam kuda će nas ovaj proces ili ideja odvesti u budućnosti. Budućnost za Pere Ubu nikada nije ispisana – ona se otkriva.


4. Kad govorimo o interpretacijama, naslov ’Why I hate Women’ (Zbog čega mrzim žene), zajedno sa obrazloženjem da je ovo ’snimak lišen ironije’ u unutrašnjosti CD knjižice, je prilično provokativan, pogotovo znajući da Pere Ubu nisu bend poznat po korišćenju šok-taktika. Kakva je bila reakcija na ovaj naslov albuma i je li vam on na kraju doneo više lošeg ili dobrog?

 

Nije u pitanju provokacija. Ne koristimo šok-taktike i naslov nije korišćen da bi šokirao. Nije bilo reakcije koja bi po količini prevazilazila uobičajene reakcije na ovaj bend. Većina žena – ogromna većina – ga je savršeno razumela. Samo su neki muškarci imali problem sa njim. Žene nas veoma dobro razumeju, muškarci su ti koji se zbunjuju, verovatno zbog konfuzije koja je u njima samima. Pogledajte na primer ovaj prikaz jednog od naših izdanja napisan 1980. godine:

 

Jasno je da (istoriju) Pere Ubu ne treba promišljati u merilima linearnog razvoja – to bi značilo redukovati njihovu čitavu aktivnost i prisustvo isključivo na brigu o ’radu i uspehu’ u rokenrolu. Nažalost, većina kritika – na račun Pere Ubu i drugih umetnika – pretpostavlja da reči imaju samo jedno značenje, da strasti idu samo u jednom pravcu, da su ideje logične; one ignorišu činjenicu da je svet jezika, buke i strasti svet nedostatka, nesigurnosti, prekida, borbe, slepog nabadanja, maski, intriga, postiđenog keženja.

 

 

5. ‘Why I hate women’ obeležava zaokret u radu benda. Prethodna dva albuma Pere Ubu (i izdanja Two Pale Boys) smatrana su ’putopisnim’ albumima. Šta je vaša namera kada pravite albume koji se bave mestima? Koliko stvarnosti a koliko fikcije sačinjava ove ploče?

 

Ja sam u životu napisao samo jednu autobiografsku pesmu, ona se zove ’The Story of My Life’ i nalazi se na istoimenom albumu. Sve ostalo što sam napisao je fikcija. Pisci će vam reći da je većina fikcije zasnovana na ’stvarnom životu’, incidentima ili ospervacijama izvučenih iz svog konteksta i unesenih u fiktivnu matricu za potrebe simuliranja stvarnosti. Ono što ja pišem su priče, često veoma kompleksne priče koje se protežu kroz nekoliko albuma. Moje pesme su često blisko povezane i upućuju jedne na druge. Mislim da ljude geografija oblikuje više nego i jedan drugi element kulture, prema tome, da biste opisali osobu i njen život, verujem da ih morate posmatrati u njihovom geografskom kontekstu.


6. Kad već govorimo o fikciji, ‘Why I hate women’ je jako inspirisan američkom noir i pulp literaturom, pogotovo radovima Džima Tompsona (Jim Thompson). Da li je ova forma ’zvučnog romana’ nešto što možemo očekivati i od narednih radova Pere Ubu/ Two Pale Boys? Da li ćete Vi ikada napisati roman/ dramu/ strip scenario?

 

Nemam ni želje ni talenta da radim izvan polja muzike. Ja umem da radim dobro samo jednu stvar, a ona uključuje u sebe muziku. Moj talenat podrazumeva okupljanje ljudi koji umeju da rade u određenoj postavci, a zatim izvlačenje iz njih onog najboljeg što umeju da daju za potrebe benda. Ja uvek radim na usavršavanju benda, ovo je način rada koji zna da potroši godine i godine da bi se dobila samo jedna noć ’magije’. Nikada nemojte propustiti koncert Pere Ubu – može vam se desiti da propustite baš tu noć! Uz to – ne znam šta budućnost sadrži.


7. Vi ste u Beogradu već nastupali sa Two Pale Boys. Da li imate neke uspomene ili sećanja iz tog vremena? Nastup na festivalu Ring Ring 2007. će biti prvi beogradski nastup Pere Ubu ikad, imate li neka specijalna očekivanja?

 

Prilično sam siguran da je Pere Ubu već nastupao u Beogradu, ali da je to bilo pre više decenija. Veoma se jasno sećam kako sam na putovanju kroz Beograd svoj put nalazio oslanjajući se samo na intuiciju – bez ikakve mape – to je bio momenat kada sam razvio ideju da mape čoveku samo govore kako da stigne tamo gde već zna kako da dođe. Jedina svrha mape je da vam podari samopouzdanje da se oslonite na svoju sopstvenu intuiciju u pogledu nekog mesta ili odredišta. Ako ste već sigurni u svoju intuiciju onda vam mapa i nije potrebna. (Tomas se u ovom odgovoru ipak priseća beogradskog  nastupa grupe David Thomas & Wooden Birds iz 1986. godine, prim. prev.)


8. Sa tri benda od kojih svaki ima svoju sopstvenu priču, koji su planovi za neposrednu budućnost Dejvida Tomasa i Pere Ubu?

 

Ne znam. Ono što znam je da marljivo radim prema dostizanju nečega što zovem ’Grand Ubu’ a što će uključiti širok spektar ljudi koje poznajem. Takođe znam da radim prema rušenju granice između studijskog i koncertnog konteksta. To je otprilike sve. Pere Ubu će nastaviti da se kreće i evoluira.

 

David Thomas
Director
Ubu Projex
Hove, England

web: http://www.ubuprojex.net

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: