Deset najboljih omota za videoigre u istoriji… videoigara

 

Ponekad je reakcija neophodna. Drug mafija _X mi je na jednom mestu na Internetu skrenuo pažnju na listu 40 najboljih omota za videoigre koju je sastavio neko sa mnogo entuzijazma ali malo znanja, pa bogami i ukusa. Svaka čast toj dragoj devojci ali ova lista se graniči sa skandaloznim. Ne samo što je u pitanju izbor skoro agresivno naklonjen severnoj Americi i zapadu generalno, nego je i sa principijelne strane sasvim razumno dovesti u pitanje estetske kriterijume po kojima su određeni omoti birani.
Moj generalni problem sa dizajnom omota za videoigre je u tome što se u ovom domenu možda najnaglašenije da primetiti estetska nezrelost medijuma. Dok igre makar mogu da se provuku sa svojim problematičnim vizuelnim dizajnom i generalnim odabirom estetskih načela ako imaju dobar i kvalitetan gejmplej, a i vazda se mogu vaditi na tehnička ograničenja (iako ovo nema mnogo rezona), omoti nemaju ovaj problem. Niko i ništa ih ne sprečava da budu ukusna, promišljena, mini-umetnička dela koja će ne samo uspeti da nam prodaju igru pritiskajući mesta u našoj podsvesti koja reaguju na mačeve, pištolje, zmajeve, oskudno obučene žene itd. već će istovremeno i angažovati naše čulo za estetiku i, ako nije previše da i to tražim, učiniti da se osećamo malo manje kao prerasle pubertetlije koje uvek imaju problem kako da drugim ljudima objasne zašto vreme troše na te neke igrice.
Zaista, omot igre je ono prvo što ljudi vide kod nje i pretpostavljam da je previše očekivati od tetaka, roditelja, devojaka sa kojima pokušavamo da se intimiziramo ili supruga da sednu pored nas i sami se uvere u dubinu iskustva koje dobre videoigre mogu da pruže, ako su već na osnovu omota zaključili da je u pitanju pubertetsko eksploatativno smeće. Šta vredi igri poput Knights of the Old Republic što ima vrlo kompleksan RPG sistem i narativ koji krajnje dosledno i ozbiljno ispituje pojmove slobodne volje i judskog identiteta kad je sve to spakovano u omot koji svakome ko ga pogleda dovikuje ’hej,ti!!! Da, TI, Srbine!! Voliš li laserske mačeve? Voliš, naravno!!! A lepe žene? Ma ne pitam te da li poznaješ neku, samo da li ih voliš!!! Ovo je igra za tebe, prijatelju moj, jer ona sadrži i jedno i drugo. Sad više nikada nećeš morati da izađeš iz svoje sobe!!!’ Da su Borhesove zbirke priča imale naslovne strane nalik ljubavnim vikend-romanima kakve možete kupiti na kioscima ni njega niko ne bi shvatao ozbiljno, dragi moji rođaci i komšije!!!
Zato hajde kao protivotrov ovom lošem razmišljanju unutar industrije da ponudimo svoju listu koja će ne samo pokazati put kojim treba da se ide ne bi li čitav medijum evoluirao u respektovanu granu savremene kulture već će i nas prikazati kao ljude od ukusa, asove estetike, branitelje same ideje lepote. Valja napomenuti i da ovde nećemo da se bavimo kvalitetom samih igara, mada ćemo pokušati da pokažemo zašto su i u kakvoj vezi kvalitetan omot i kvalitet sadržaja koji taj omot skriva.  Za potrebe lakšeg identifikovanja kulturnog značaja ovih naslova, nećemo se vraćati preterano daleko u prošlost (mada ima ljudi koji smatraju da je Knight Lore imao najbolji omot u istoriji videoigara… ikad), pa i naslov ovog posta ne treba shvatati preterano bukvalno. Raspored…  nije toliko bitan, ovo je lista koja se može čitati bilo kojim redosledom.
Grim Fandango
Grim Fandango je igra koja je označila završetak ere u kojoj je Lucas Arts pravio inteligentne, duhovite, originalne igre, koje nisu imale veze sa Star Wars franšizom i, u širem kontekstu, kraj ere u kojoj je PC bio platforma za manje nasilne, cerebralnim izazovima naklonjenije igrače. Nadiranje 3D akceleratora na PC platformi sa jedne i 3D gaming na konzolama sa druge strane doneli su i novu eru akcionih igara fokusiranih na pucnjavu i ubijanje, a avanturističke igre su se povukle daleko na marginu sa koje i sada samo sporadično dolaze u mejnstrim krajeve. Ironija je u tome što je Grim Fandango ne samo jedna od najinteligentnijih, najduhovitijih i najoriginalnijih Lucas Arts avantura, već je i prva LA igra koja je vrlo uspešno koristila punu trodimenzionalnu grafiku…
Naslovna strana omota ove igre je sjajna zato što pokazuje gde su igre bile pre svega tuce kratkih godina. Danas, veliki broj omota samo na najprostiji način prikazuje ono što će igrač videti u igri: nabildovane vojnike, velike puške, futurističke oklope. Kao kontrast tome, Grim Fandango je elegantan i beskonačno duhovit omaž plakatima za noir filmove, prepun ne samo suptilnog parodiranja dramatičnog tona po kome su ovi plakati bili poznati već i informacija o tome šta će igrač videti kada u igru stigne. Jer zaista, kada ste videli ovaj omot sigurno ste pomislili ’Meksička noir avantura koja se događa na onom svetu? Želim ovo!!!’ a ne ’Huh? Leš obučen u beli smoking? Ovo mora da je neka zombi pucačina…’ Dakle, elegantan interkulturalni dijalog, plus sve potrebne informacije na omotu – uverljiva pobeda i u gostima i kod kuće!!!
Fallout 3
Da ovo pravovremeno obradimo… Fallout 3 omot jeste egzemplar modernog marketinškog pristupa u prodavanju videoigara gde se sve pubertetske fantazije miksuju u jedan prenaglašen, agresivan vizuelni direkt u lice, ali je istovremeno jedan od najbolje izvedenih direkta te vrste i svojom svedenošću postiže nivo elegancije potpuno stran drugim igrama čiji su vizuelni dizajneri imali slične ideje. Dobro, i Fallout 3 vam kaže da ćete u igri videti opasne naoružane ljude obučene u apsurdno glomazne oklope ali to barem čini bez dodatnog vatrometa, fokusirajući se na, hm, lice, i puštajući tehnološkom fetišizmu da odradi svoj posao. Kao kontrast videti ove ili ove omote koji demonstriraju kako odrastanje na plakatima za akcione filmove osamdesetih godina ne uspeva baš svakog dizajnera da pretvori u savremenog vizuelnog genija.
Ico
OK, OK, izdržao sam sve do ovde da ne spomenem Ico. To se mora upisati u uspehe i vrline, zar ne? Ico, prva igra tima koji je do sada napravio… samo dve igre (a čija će treća igra verovatno da me natera da kupim Playstation 3) od kojih su obe među najozbiljnijim argumentima za one igrače koji dosledno ponavljaju mantru o tome kako su igre legitimna grana umetnosti. Ico je naravno igra koju će ciničniji među nama opisati kao nespretniju varijantu Prince of Persia, a koju će poetičniji među nama (u koje, izgleda i sam spadam) opisati kao igru o
…samoći
…požrtvovansti
…izolovanosti
…prijateljstvu
…nevinosti
i tako dalje i tako dalje. Ispod jednostavnog, sa jedva nekoliko reči ispričanog zapleta ove igre krije se bogatstvo materijala za tumačenja i analize koje daleko nadilazi ’sadržaj’ što ga možemo naći u 99% drugih igara. Ico je igra u kojoj su mehanika i estetika integrisane u neraskidivu celinu i gde je manje uvek više. Naslovna strana omota ove igre je zato redak primer svedenosti i uzdržanosti u grafičkom dizajnu vezanom za marketing videoigara i opet, na magično jednostavan način igraču vrlo bukvalno pokazuje šta ga čeka u igri: dečak i devojčica koji držeći se za ruke pokušavaju da pobegnu iz samotnog, pustog, starostavnog zamka… Izvinićete me za trenutak dok otrem suzu iz ugla oka…
Ono što je čudo u vezi grafičkog rešenja ovog omota nije da je Sony pristao da ga upotrebi jer na kraju krajeva Ico jeste bio zamišljen kao umetnička igra, ne toliko namenjena masovnoj prodaji koliko davanju osnova za podizanje kulturološkog značaja samog medija (ili barem potencijala za to podizanje), već to što je za potrebe američkog izdanja neko ipak uspeo da proturi drugačije i beskrajno banalnije rešenje. Eto dokaza da evolucija ipak nije stala sa homo sapiensom samo što se sada događa unazad!!!
Okami/ God Hand
Sa druge strane, u Capcomu su pokazali da svedenost i mirnoća nisu univerzalno rešenje, pogotovo ako dramatičnost i dinamičnost umete da upotrebite na pravi način.  Pogledajte omot za Okami, igru u kojoj vodite belog vuka sa mističnom zaleđinom koji je, da stvari budu epskije još i aktuelna inkarnacija šinto boginje Amaterasu. Poza u kojoj se Ami (kako je u igri zove od milja nestašni buboliki sajdkik) nalazi na omotu je moćna, dostojanstvena, plemenita a istovremeno dinamična, sugerišući da je ovo vuk s kojim nema zezanja ali i koji je mnogo više od proste životinje. Istovremeno, stilizacija vuka i Sunca iza njegovih leđa, te tehnika slikanja vodenim bojama koja je na omotu sugerisana sugerišu da će igrač igrajući imati posla više sa slikarskim remek-delom puštenim da se kreće, nego sa klasičnom videoigračkom animacijom. Naravno, to što je Okami jedna od najboljih igara koju je Capcom ikada napravio samo pomaže u ovom slučaju…
Isti studio, Clover napravio je i igru God Hand, sumanutu, suludu borilačku igru koja bi i Roberta Rodrigueza mogla da nauči jednu ili dve stvari o postmodernom odmaku u odnosu na klasični treš, ali njen omot je jedna od najekspresivnijih slika ikada stavljenih na kutiju u kojoj se nalazila videoigra. Ako gledajući naslovnu stranu God Hand ne dobijete neizdrživu želju da pocepate svoju odeću i zapodenete krvavu kung-fu borbu sa najbližim članom porodice ili neznancem u prodavnici, onda je taj ’puls’ koji osećate na svom zglobu samo kucanje sata!!! I, za lepu promenu, ovaj omot za zapadno tržište je zapravo znatno bolji od pomalo nesrećnog japanskog originala. Svojevremeno je u Beogradu bila da se kupi samo jedna kopija God Hand koju sam platio 70 evra iako sam igru odavno odigrao na besplatnoj torent kopiji. Danas je možete kupiti za jedva nešto više od trideset evra. Pa samo ova slika vredi te pare!!!
Deus Ex
Kad već spominjemo treš… Omot igre Deus Ex je vrhunski primer kako se to radi: mračni, ali šmekerskom harizmom nabijeni glavni junak na naslovnoj strani gleda prema nebu sa koga sigurno ništa dobro neće doći u skorije vreme, tu je kožni mantil, tu su tamne naočari, tu su neboderi u tmini… teško da bi išta drugo moglo na tako jasan i snažan način da sažme devedesete godine na čijem je isteku nastala ova igra. Zavere, egzistencijalne zagonetke, grčevita a tako kul borba… X-Files i Matrix spojeni u jedno i to baš u igri koja je bila, avaj, skoro pa poslednji primer kako se mogu spojiti inteligentna priča, akcija, role playing i istinski uticaj igrača na odvijanje narativa. Deus Ex omot jeste pubertetlijski, ali na vrhunski način, ovo je kič koji prolazi kroz granice kiča i dotiče vrhunce arhetipskog. Kao kontrast tome, svakako treba baciti pogled na omot njegovog nastavka koji je naprosto… jadan.
Shadow of the Colossus
Druga i za sada poslednja Team Ico igra, tangencijalni prequel za Ico i potpuna (?) promena žanra, Shadow of the Colossus je igra koja formulu manje je više i oslanjanje na izolaciju, samotnost i melanholiju nosi još nekoliko koraka dalje. Ovo je igra u kojoj bezimeni glavni junak sklapa pakt sa (dvopolnim?) božanstvom da bi oživeo svoju preminulu družbenicu. Božanstvo ništa ne obećava ali zahteva od protagoniste da prvo ubije šesnaest kolosa koji lutaju jalovim prostranstvom na kraju sveta a da mu se zatim obrati. Protagonista na to pristaje bez pitanja, bez razmišljanja o tome ko ili šta su ovi kolosi i zašto ih treba ubiti…
Shadow of the Colossus izvrće naglavačke mnoge igračke konvencije, kako u narativnom/ etičkom tako i u mehaničkom smislu (ovo je, na kraju krajeva samo serija spektakularnih bossfightova) ali njegova estetska i tehnička dostignuća su ono što prvo upada u oči. Ovo je igra zasnovana na ideji da će igraču bukvalno zastati dah svaki put kada se susretne sa orijaškim stvorenjima veličine dvadsetospratnice koja treba da ubije. I omot igre pokušava da pošalje baš ovu poruku. Sa čisto dizajnerske strane, nisam oduševljen, pogotovo logotipom zalepljenim preko same slike. Ali slika… prašnjavi sepija tonovi i minijaturna figura jahača ispred moćne, hodajuće planine. Omot za ovu igru savršeno prenosi ideju same igre, o tome kako ono što je veliko i opasno ne treba nužno doživljavati i kao preteće. A ovo je samo prvi boss u igri… Sony je u slučaju ove igre otišao i korak dalje u prepoznavanju vrednosti vizuelnog dizajna pa je tako ova igra zapakovana u kartonski omot a unutra se može naći i još nekoliko naslikanih predstava bossova i lokacija iz igre koje su… fascinantne.
Katamari Damacy
Keita Takahaši, autor ove igre je poznat po tome što sebe više vidi kao kreatora igrališta nego kao klasičnog dizajnera videoigara. To donekle objašnjava što uspeva da napravi zamamne videoigre iako istovremeno ne ume da objasni šta su one u stvari, o čemu se u njima radi i kako ih treba igrati. No, dobro, ko god je igrao Katamari Damacy shvatio je da objašnjenja nisu ni potrebna jer je igra savršeno pritiskala sakupljačku dugmad u svakom igraču koji je ikada svoje veštine tesao na klasičnim naslovima koji su od njega zahtevali skupljanje novčića, zvezdica, municije ili bilo kakvih drugih predmeta. Katamari Damacy je čitavu filozofiju bazirao na agresivnoj ekstrapolaciji ideje da skupljanje predmeta u igri služi da igraču omogući… dalje skupljanje predmeta, pa kao takav može da služi i kao sarkastični komentar na jedan od najosnovnijih mehaničkih elemenata videoigara. No, sarkazam i Keita Takahaši skoro da ne žive na istoj planeti i Katamari Damacy je jedno slavlje, jedna orgija sakupljanja koje se ne ograničava na samo određenu klasu predmeta u igri, kako je to obično slučaj, nego na sve što vidite a što ste dovoljno veliki da podignete. Činjenica da u ovoj igri nivo možete da započnete tako što ćete skupljati voćke i kante za polivanje bašte, nastaviti sa mačkama i biciklistima, a završiti ga dvadeset minuta kasnije skupljajući džinovske hobotnice, oblakodere i bukvalno skidajući oblake sa neba je i objašnjenje za apsolutno genijalnu sliku na naslovnoj strani omota koja prosto vrišti na igrača da će mu ova igra pružiti nešto različito. Jedna od žalosnih strana činjenice da je Takahašijeva nova igra Nobi Nobi Boy objavljena samo kao daunloudabilni PSN naslov je ta što to znači da nikada nećemo znato kako bi izgledalo grafičko rešenje za omot igre koja je bazirana na ideji da ste.. dečak… koji se… razvlači.
Half Life 2
 
Dobro, ovo sigurno ne treba da objašnjavam… Treba li?
 

Dopuna: Kako sam ja bio isprovociran, tako sam i ja isprovocirao druge. Drug Cutter je ovde sastavio svoju listu omiljenih omota. Nije se doduše bavio ambicioznim pojašnjenjem njihovog značaja (i značenja) verovatno vodeći se onom da slike govore više od riječi. Takođe, drug Dry-Na-Nord je odgovorio postovanjem linka za još jednu mamutsku listu omota, ovog puta podeljenu na dobre i loše.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: