Dis-patch festival 2007, završno veče

Dis-patch festival 2007,  završno veče, Kulturni centar Rex, 22. Oktobar 2007. MoHa! i Lasse Marhaug

 (fotografije: MoHa! fotke pokradene s njihovog MajSpejsa, a Lasse Marhaug i njegova oprema courtesy of Žarko i Luka. Hvala im i slava!!!)

 

Ove godine je Dis-patch festival  bio sav u znaku Monolake. Što je dobro, Robert Henke je jedan od najinteresantnijih kurentnih nemačkih i evropskih elektronskih muzičara. Loše u tom dobrom je bilo moje neprisustvovanje ni jednom od nekolicine nastupa koje je Henke imao u Beogradu. Nije bilo vremena ni mogućnosti ali nadam se da je barem neko među vama uživao. No, završno veče festivala nisam mogao da propustim. Nije imalo veze sa Monolakeom, ali je imalo veze sa norveškim noiseom. I to sa kremom norveškog noisea, ljudima koji su nam poslednjih godina dali mnogo glasnih, energičnih albuma nesputane zvučne eksperimentacije i krvave elektronske nabrušenosti. 

Kulturni centar Rex volim ne zato što je akustika njegove sale naročito sjajna niti zato što ima najudobnija sedišta u gradu (100 mu gromova, kada smo ušli u salu, stolica nije ni bilo!!!) nego zato što u sali nema pušenja. I mi strejteri negde da dođemo na svoje. Za ovo treba zahvaliti osoblju firme, pre svega Dušici koju sam na prošlogodišnjem Ring Ring festivalu lično video kako ljude koji bi zapalili cigaretu u sali izvodi napolje u lancima i odseca im šake na za to unapred pripremljenom panju ispred garderobe. Da je više ovako odlučnih boraca protiv ove pošasti, Srbija bi zaista bila država u kojoj je duvanski dim nedobrodošao. 

Da ne lutam preterano daleko od teme. Sala Rexa je bila ugodno provetrena i daleko od popunjenosti, ali je publike bilo taman toliko da se stvori utisak zajedništva i pozitivne anticipacije. Pomoglo je i to što su ovoj poslednjoj večeri festivala prisustvovali mahom ljudi naklonjeniji egzotičnijim muzičkim zadovoljstvima, kombinacija prekaljenih beogradskih ludaka/ umetnika koji su samo na korak od toga da budu najobičnije ulične skitnice, pozitivnih indie-kidsa večito gladnih novih iskustava, novinara kojima još ljubav prema muzici nije ishlapela pod teretom godina nezanimljivog seksa i svakodnevnog džangrizavog svađanja sa istom, te radoznalošću obdarenih namernika koji su došli na preporuku prijatelja za koje će kasnije reći da im pored njih takvih neprijatelji nisu ni potrebni. Ja sam tu bio u svojstvu takvog prijatelja a Cripple je igrao ulogu dobronamernog, ali u krajnjoj analizi verovatno užasnutog konzumenta ’normalne’ muzike uvučenog u pakao norveškog nojza pomoću kombinacije moje slatkorečivosti i navlake u vidu razložne i uostalom tačne primedbe da se čovek ne može nazvati muškarcem a još manje Srbinom dok ne overi Lassea Marhauga i prijatelje mu iz MoHa! Kolika rečenica!!!!

Prvi su nastupili MoHa! Ovaj norveški dvojac sam prvi put čuo prošle godine, slušajući njihov hiperkinetički, eksplozivni prvenac (ne računajući par samizdat CD-Rova) na norveškoj etiketi Rune Gramofon. Priznajem da su me namah osvojili kombinacijom superbrzih bubnjeva i razularene gitare. Njihov gitarista, Anders Hana je negde u to vreme došao i u opaki power-trio Noxagt gde je zamenio dotadašnjeg glavnog igrača koji je umesto gitare svirao električnu violu. Mnogi novinari su konstatovali da je Noxagt izgubio sopstveni identitet i pretvorio se u samo još jedan glasan gitarski trojac, ali to svakako nije bila Hanina krivica. Ovogodišnji, drugi album MoHa!, nacionalistički nazvan ’Norwegianism’ je moja ionako visoka očekivanja ne samo ispunio već i daleko prevazišao. Kombinujući mišićave gitarsko-bubnjarske vežbe sa zdravom dozom elektronike Hana i bubnjar Morten Olsen su se izdigli iznad prostog obožavanja američkih Blue Humans ili japanskog New Direction i pokazali da itekako ima kuda da se ode u svetu glasne, bučne improvizacije i free muzike. 

 img81/9329/lb588db187c25cb9a5a92aeoy8.jpg

Sinoćni nastup sam zato, razumljivo, čekao sa mnogo žudnje i infantilne napaljenosti. A oni, oni su još jednom uspali da me obore s nogu i zapanje. 

Kombinujući zdravu metalsku logiku da su četiri ogromna pojačala bolja nego dva srednja, sa masom pedala, hardvera i softvera, MoHa! su sinoć demonstrirali da ’buka’ i ’free muzika’ mogu da budu ne samo glasni, agresivni i surovi već i zabavni, katarzični, pozitivni u svakom smislu. Prilično sam se iznenadio shvativši koji je nivo uvežbanosti ove dvojice sjajnih muzičara, videvši da se improvizacije posle nekoliko trenutaka pretapaju u struktuirane komade telepatski brze razmene zvukova, ritmova i šumova. MoHa! u srcu nosi ljubav prema free-improv estetici ali njihova muzika je izrasla oko komadića opčinjavajuće buke a onda se razgranala, dobila kostur kompozicije, razvila mišiće ritmičkih mikrosredišta i krenula da juri od jednog do drugog, mutirajući svakim korakom, a ipak ni jednog momenta ne gubeći smer u kome se kreće.

Priznajem da sam stajao prepun strahopoštovanja posmatrajući Hanu i Olsena kako proizvode buke kao da ih je najmanje četvorica, lomatajući se kroz složene i brze deliće svojih kompozicija, prelazeći iz kompleksnih free jazz pasaža u pankerski brze taktove najčistije gluposti i snage. Muzika koju MoHa! proizvode nije očigledan spoj žanrova na način koji su to radili Naked City ili Ground-Zero devedesetih godina, ali to je možda najviše zato što MoHa! svira brže nego što su čak i John Zorn ili Otomo Yoshihide namerili da zasviraju. Slušana hladno, analitički, muzika ovog norveškog dvojca se prikazuje kao dete srećnog braka free jazza i ’čistog’ free improv zvuka sa metalskim i pankerskim nasleđem, prevashodno fragmentarnom filosofijom hardcore thrasha i katarzičnim blastbitovima grindcorea. 

Ali njihovu muziku je, zapravo vrlo teško slušati hladno i analitički. Ona je jako telesna, jako materijalna. Bubnjevi tresu, Olsen između svog mahnitog udaranja po kožama i metalu uspeva da udene i pritiske na tastere svog Apple laptopa, terajući kišu udaraca da proizvede i dodatnu oluju elektronskih varnica. Hana istovremeno svira grdno distorziranu gitaru, ritam mašinu, sintisajzer i još neki omaleni gedžet koji nemam pojma šta je. Korišćenje sofisticiranog softvera kao što je Supercollider zajedno sa znojavim, distorziranim prangijanjem je, sada je to dokazano, dobitna kombinacija. MoHa! imaju svu energičnost no-wave muzike koja se pari sa grindcoreom u srcu probuđenog vulkana (što je dobar opis i za muziku nekada čikaških a sada kalifornijskih Flying Luttenbachers), ali odozgo još dodaju i plemenitu haotičnost digitalnog procesiranja koje njihovu surovu disciplinu obogaćuje parazitskim đavolčićima stohastičkih šumova.

Naravno, ovo je koncert i za gledanje. Ne samo što je zvuk letalno agresivan i blagorodno distorziran, ne samo što sintisajzer reži, gitara vrišti a bubnjevi biju pravo među oči, MoHa! su i prizor od koga vilica treska u pod u činu masivnog rispektovanja. Ovo je možda najbrži bend na svetu u ovom trenutku. Nisam uživo gledao bendove poput Hella ili Orthrelm ili Lightning Bolt, na koje sada MoHa! liči više nego na Blue Humans ili New Direction, a nadam se da jednom hoću, no i pored toga, ne mogu da zamislim da iko svira brže nego ova dva norveška žgoljavca. Olsen je kao ubrzani snimak Sunnyja Murrayja. Jako ubrzani, izbleđeni i smršali snimak, naravno. Hana je kao mladi Thurston Moore u pokušaju da bude Eddie Van Halen dok u prostoru od pola sekunde uspeva da sa gitare pređe na sintisajzer i natrag, ruke obojice muzičara razmazane u mrlju naučnofantastične superbrzine. 

 img81/6394/685659010lnk7.jpg

Nema ničeg mačoidnog u ovoj bučnoj, agresivnoj muzici, naprotiv, ona je geeky i bezopasna. Nema ničeg ’muzičarski’ oholog u ovoj složenoj muzici, naprotiv, ona je primitivistički prijateljska, otvorena za svakoga. I svako se u njoj i našao, makar sudeći po oduševljenim reakcijama, dreci i skakanju u sali Rexa.

Bilo je veliko pitanje kako će Lasse Marhaug posle ovako eksplozivnog nastupa MoHa! uopšte moći da privuče i zadrži pažnju gledališta. Nakon gledanja dvojice muzičara kako prosipaju znoj po svijetlom oružju, ideja o nastupu jednog momka, svijenog nad svojim laptopom mora da je delovala prilično bedno većini publike. Srećom, uprava Rexa je reagovala iskusno i obezbedila nam stolice, time i sugerišući da je sledeći nastup nešto gde će kontemplacija a ne šutiranje biti preferirana reakcija. Naravno, u pitanju je bila lukava prevara. Dok sam, u pauzi nastupa pazario diskove večerašnjih umetnika, neki simpatičan momak (Makedonac, rekao bih) me je pitao da mu pojasnim na šta liči Lasse Marhaug, pošto ga nikad nije slušao a ja sam svojom nadmenošću sigurno ostavljao utisak hardcore fana. Moj odgovor je bio da je Lasse ’evropski Merzbow’.

Što je, naravno, vrlo loš odgovor. Lasse, bilo solo, bilo sa svojim dvojcem Jazkamer/ Jazzkamer , bilo u nekoj od brojnih kolaboracija, nikada nije zvučao kao Merzbow, osim najpovršnijem uhu kome je sav noise ionako isti kurac. Istina je da Marhaug po gustini zvuka može da se uporedi sa Akitom, ali njihov pristup kompozicijama i čitava filosofija muzike i nastupanja skroz su različiti. No, moje poređenje je ipak tačno na jednom višem nivou, naime, Marhaug je za Evropu ono što je Akita za Japan – figura od najvišeg autoriteta, model na koga se ljudi ugledaju i čovek kome se veruje. 

 img81/1592/dscf9337yp7.jpg

Moj drugar Nyarla se posle prvih nekoliko minuta Marhaugovog nastupa nagnuo prema meni i promrsio kako on drone muziku više voli kad je naduvan a i kako nekakve video projekcije ovde ne bi naškodile. Oprostio sam mu jer je mlad. 

A i nema sumnje da je Marhaug svoj rezervisani, čak svedeni početak nastupa i zamislio baš tako da manje upućene, kako sam ja to mudro primetio, ’uljuljka u lažni osećaj sigurnosti’. Lagano rastući sintisajzerski drone iz Lasseovog notebooka i naizgled nasumično pucketanje elektriciteta, hipnotisano klaćenje muzičara u svojoj stolici, spori, odmereni, gotovo laboratorijski bezosećajni dodiri potenciometara i reglera na mikseru na njegovom stolu… Marhaug je zaista sporo i metodično išao blago uzlaznom putanjom pojačavanja intenziteta i kompleksnosti zvuka. 

Laptop muzičarima nije lako. DJ za svojim gramofonima barem zna da je publika tu da bi plesala svoj ples potpomognut ekserima i (dirljivim?) eskapizmom, ne da blene u njega. Laptop muzikanti nemaju ovaj luksuz i Marhaug je, dosta očigledno razvio jedan skoro pantomimičarski nastup kako bi svojoj ne-gesturalnoj muzici dodao tu neku ljudsku komponentu. Njihao se u stolici, prateći samo njemu čujne ritmove u rastućoj bujici zvuka, teskobno se osvrtao oko sebe, nervozno dodirivao sopstvenu kožu nekakvim piezoelektricima koji su bežičnim putem mikseti predavali pucketanja kao dodatni delić kompozicije. A zvuk je bujao i bujao sve dok nas nije sasvim okružio. Spolja i iznutra. Iako ni posle petnaest minuta Marhaugov nastup nije prešao u nihilistički, rušilački zanos koji ljudi najčešće povezuju sa noiseom, nema nikakve sumnje da smo bili, makar većinski, opčinjeni intenzivnošću i bogatstvom tona koji nam je obuhvatio čitava tela i nosio nas nebesima poput nekog snažnog, ali kontrolisano nežnog diva (da, da upotrebio sam baš one reči kojima me ponekad opisuju žene, eto… da se zna). Malo je čistijih muzičkih iskustava od onog kada vas bas-loopovi tako tresu da osećate kako vam ne samo kosti i mišići već i unutrašnji organi poskakuju u jednakom ritmu. Prelepo. Kada je distorzija prerasla u glavnu komponentu muzike, pomisao da bol može biti i prijatna senzacija mora da se rodila u mnogo glava. (Doduše, ljudi poput mene čiji sluh odavno ne može da registruje više frekvencije bol samo mogu da prizovu u sećanje.) Noise, kada je dobar čini da slušalac u njemu može da čuje bilo šta, tera mozak da u bujici šuma prepoznaje forme kojih nema i uživa u harmonijama koje ne postoje. Verujem da su mnogi to sinoć iskusili.

 img84/5908/dscf9339vr6.jpg

Ali Marhaug dobro zna šta radi. Nije još bilo vreme za oslobađajući cumshot i oluja čiji je samo delić iscureo iz zvučnika brzo je zauzdana, prekinuta, gotovo nožem isečena i zamenjena jednostavnim, melodičnim loopom koji je zvučao skoro kao da su rani Front Line Assembly ili, dođavola, Depeche Mode zauzeli Marhaugov notebook. Dobrodošlo opuštanje za publiku kojoj se pakao tek priprema. 

Marhaug je u sledećih nekoliko minuta metodično dodavao sve više i više delayja ovim zvucima, dopuštajući feedbacku da se postepeno, skoro kontrolisano razvija. Eksperiment od koga je Alvin Lucier  napravio akademski sterilno a opet opčinjujuće snažno umetničko delo ovde je sažet u desetak minuta progresivnog zamrljavanja originalnog zvuka, gomilanja interferirajućih talasa preko nepromenljive osnove, pretvaranja smirujuće melodije u hor gladnih demona i tutnjavu zemljotresa.

 img81/4782/drugi3jk7.jpg

A posle toga su ulozi postali dramatično visoki. Marhaug je svoju malu akademsku,a prostačku primitivnu lekciju gotovo neprimetno ispratio uvođenjem talasa svirepe distorzirane mikrofonije, odvrnuo pojačala do kraja i rešio da publici na vrhuncu nastupa pruži malo old skool šmeka. Ukus vremena pre notebook računara, DSP filtera i Kaos Pad igračaka, ukus vremena gde je buka proizvođena komadima metala, olupanim kontakt-mikrofonima i analognim gitarskim distorzijama, te golim žicama ovde je beznaporno zazvan dok je Marhaug, sada grčevito teturajući oko svoje opreme valjao teške, pakleno grube udare najčistije belog šuma. Naravno da je većina njegovog nastupa u poslednjem segmentu bilo dobro odmereno glumatanje, ali nema sumnje da je dobra predstava uvek bolja od loše slike ’obične’ stvarnosti.

 img84/9106/drugi4gl3.jpg

Nije ovde bilo krvi niti izmeta kao na dugo prepričavanim koncertima Masoa Yamazakija ili Hijokaidan, ali Marhaug je makar uspeo da iskomunicira delić uzbuđenja koje se oseti kada telo izgubi kontrolu nad muzikom a muzika izgubi kontrolu nad telom. Grčeviti, agresivni pokreti, rušenje stolice, udaranje u glavu komadima opreme, mikrofonija koja vrišti kao da sutra ne moramo da ustajemo iz kreveta i idemo u školu i na posao, kao da je život konačno ipak dobio smisao, Džoni Racković koji konačno svoje nervozno hodanje na prostoru ispred bine može da zameni izlomljenim, nemuštim plesom, finale Marhaugovog nastupa je ipak najfascinantnijim učinilo kolektivno vrištanje velikog dela publike koje se čulo čak i iznad zaglušujuće buke muzike. Nije ovo bilo vrištanje straha, besa, niti frustracije već najčistije, infantilne sreće. Destrukcija, znači može da bude konstruktivna, a katarza lekovita. Marhaug to zna i koliko god da je glumio, ipak nam je dao ono po šta smo došli. Cripple je prokomentarisao da bi interesantniji koncept bio kombinacija totalne mirnoće sa urlajućom bukom (kao što uostalom i radi Masami Akita), ali ja sumnjam da ga je iko, osim već gluvih osoba poput mene uopšte čuo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: