DS Vs. PSP

 

 
Za početak, da ne bude zabune, ovde pričamo o prenosnim konzolama za igranje videoigara, ne o stranačkim sukobima na srbskoj političkoj sceni, hvala lepo. Takođe, pošto je ovo dugačak tekst, a stalno ponavljanje fotografija dva komada hardvera bi bilo dosadno, uzeo sam sebi slobodu da ga osvežim nekim sebi dragim ilustracijama.
 
Nužnost pojavljivanja ovog teksta je očigledna. Barem meni. Zaista, iako sam daleko od (samoproklamovanog!!!) stručnjaka za videoigre, nije tajna da dosta svog slobodnog vremena trošim na njih. O novcu da i ne govorim. Kako sam ja jedan od onih patetičnih pripadnika ljudske vrste koji će novac, umesto da ga upotrebe da nahrane neko gladno dete ili pomognu bolesnom sugrađaninu, radije utrošiti na nov komad igračkog hardvera, ispalo je da sam trenutno vlasnik dve aktuelne portabl igračke konzole: Nintendovog DS i Sonyjevog PSP. Iako je slatko biti vlasnikom, to istovremeno znači da mi mnogi ljudi prilaze sa molbom za savet koju od njih dve da kupe i sa pitanjem koja je od njih dve bolja. (Dobro, ne baš ’mnogi’ i ne baš sa ’molbom’, ali dopustićete mi moje male fantazije o moći.)
 
Dok je, naravno odgovor ‘kupite obe’ najpametniji, jasno je čak i ispodprosečno inteligentnima poput mene, da za većinu populacije ovo nije razumna opcija. Pričamo ipak o investiciji od nekoliko stotina evra koja će kasnije uz, nadamo se proizvodnju zadovoljstva donositi i silne dodatne troškove. Nema baš mnogo dovoljno tvrdoglavih i imućnih građana naše zemlje koji su spremni i sposobni na surovo trošenje koje bi ovakva strategija zahtevala.
 
S druge strane, odgovor na pitanje koja je od dve konzole bolja, a koji bih ja najradije dao (‘obe’) deluje distinktno kukavički. Mislim, ko želi da bude uvučen u uzavrelu gikovsku diskusiju gde će argumenti i smele (često neutemeljene) tvrdnje leteti unaokolo poput šurikena samo da bi na kraju bio poliven kofom hladnog zena koji relativizuje raspravu do besmisla? Niko, eto ko! Kako je i Buda rekao svojim sledbenicima: ako sretneš Budu na ulici, ubij ga!!
 
Dakle, hajde da, u nedostatku jednostavnog odgovora, barem prođemo kroz malo ozbiljniju analizu ove dve, trenutno najznačajnije prenosive igračke platforme i pokušamo da damo odgovore na pitanja koja sebi svako od nas često postavlja dok tiho kvasi jastuk sopstvenim suzama. Možda nećete biti pametniji posle ovog teksta, ali ćete verovatno biti iznureniji i bešnji na svet. A i to je nešto.
 
img119/7516/dslabd100gm2.jpg
 
Istorijat
 
Za početak, treba se setiti da ovo, iako to tako povremeno izgleda, nisu dve jedine portabl konzole na tržištu. Istina je, među sobom Nintendo i Sony drže verovatno nekih 99% tržišnog udela na ovom polju, ali ako ste baš ekscentrik uvek možete naći i treće rešenje, poput Nokijing zlosrećnog N-Gage, ili perverznog načina za izvođenje poreske prevare pod nazivom Gizmondo. Iako trenutno deluje da Sony i Nintendo samo treba da se dogovore oko deljenja kolača na dva dela (a kad kažem ‘da se dogovore’, mislim ‘da nastave jedan drugog da udaraju ukrućenim penisima dok se barem jedan od njih ne sruši krvav i onesvešćen na patos’), ne treba izgubiti iz vida da je sedma generacija igračkih konzola tek blizu polovine svog trajanja i da je baš oko te polovine na scenu stupio Apple sa platformom koja je u roku od nekoliko letnjih meseci ove godine uspela da podigne opasnu prašinu. No, o tom – potom. Hajdemo sad o istorijatu.
 
Nintendo ne samo što je daleko starija firma od Sonyja (osnovana tek nešto pre Titovog rođenja) već su i u industriji videoigara jedan od najprekaljenijih veterana. Za Nintendo se vezuje originalno pokoravanje zapada, pre svega severne Amerike od strane japanske videoigračke industrije u osamdesetim godinama, te neke od najpopularnijih i najvoljenijih (da ne pominjem najprodavanijih) konzola za igru ikad.
 
Kao kontrast tome, Sony je o ulasku u industriju videoigara (odnosno širenje polja svog interesovanja i na ovu sferu) počeo da razmišlja krajem osamdesetih da bi na tržište stupili tek polovinom devedesetih svojom konzolom Playstation.
 
Međutim, kako to u životu uvek ponekad biva, Sony je potpuno promenio tok istorije, oslanjajući se na dve stvari: agresivan lifestyle advertajzing svoje konzole i CD drajv u nju ugrađen. Nintendo, koji je držao oko 80% tržišta ranih devedesetih (ostatak je uglavnom otpadao na SEGA konzole) je, ostajući veran kartridžima kao medijumu za pohranjivanje softvera i ciljanju na tradicionalnu igračku publiku (i jedno i drugo su ih sjajno služili kroz osamdesete) odjednom ostao negde na margini. Velikoj margini, priznajem, ali opet margini koja se sa svakom godinom koja je proticala smanjivala.
 
Igre za Nintendovu konzolu N 64, iako i dalje često izvanredne bile su decidirano siromašnije u audiovizuelnom smislu od raskoši koju je Playstationu donosio veliki medijum kompakt diska. Uz to, Sony je, proširujući žanrovsku i estetsku paletu ponude igara za svoju konzolu uspešno privukao u igračke vode i ljude starije od dvadeset godina koji Super Marija ne bi dotakli ni štapom za pecanje, nudeći im realističn(ij)e trkačke i sportske igre, a odraslim tradicionalnim igračima ozbiljnije hardcore igre poput zombi-horora Resident Evil, avanturističke Tomb Raider ili akcijaša Syphon Filter. Iako je N 64 imao i neke bezvremene klasike poput Goldeneye ili Ocarina of Time (da ne spominjem Super Mario 64), Playstation ga je potukao po svim zamislivim parametrima tržišnog uspeha.
 
Sonyjeva prednost je samo porasla sa sledećom generacijom igračkog hardvera koja je definitivno utvrdila pozicije ove velike kompanije. Nekadašnji ozbiljni izazivač Nintendove titule, SEGA je ispao iz hardverskog nadmetanja, a ulazak Microsofta u trku sa svojim Xboxom je samo poslužio naoko ljubaznim Japancima da iza zatvorenih vrata pričaju bezobrazne viceve na račun neozbiljnih Amerikanaca. Nintendo se i dalje držao svoje formule nuđenja igračima kvalitetnog igračkog sadržaja u tradicionalnim franšizama ali sa mnogo inovacija, međutim Sony je sa Playstation 2 nudio zaprepašćujuće širok spektar igara za bukvalno sve ukuse, jeftin DVD plejbek i, konačno onlajn mogućnosti.
 
To što je Nintendo uopšte ostao živ da o njemu danas pišem ima se zahvaliti pre svega činjenici da na polju portabl konzola naprosto nije postojao ozbiljan takmac Nintendovom Gameboyju. Istina, druge firme su pokušavale da uđu u klinč sa Nintendom (na primer portabl verzija Neo Geo konzole ili Wonderswan) ali su danas ovi proizvodi uglavnom zapamćeni među istoričarima industrije. Gameboy je konzola koja je bila prirodna ekstrapolacija starih Nintendovih Game & Watch ‘igrica’ i koja je kroz više od deset godina postojanja i nekoliko ozbiljnih hardverskih revizija doživela ogromnu popularnost, prodala preko 120 miliona kopija i usput izgradila jednu od najboljih softverskih kolekcija u istoriji igračkih konzola. Čak i kod nas je Gameboy uživao period ogromne popularnosti zahvaljujući tome što je igra Tetris dolazila uz samu konzolu pa je ovo bila igračka platforma koju su u ovom ili onom momentu igrali svi – od klinaca koji su je trošili na času, ispod klupe, pa do švercera na buvljim pijacama koji su tako prekraćivali vreme između akcija.
 
Kada je Nintendo najavio da će poslednju (i najbolju!) hardversku reviziju Gameboyja (pod nazivom Gameboy Advance – skraćeno GBA) zameniti novom portabl konzolom koja će imati dva ekrana od kojih će jedan biti touch screen (osetljiv, na jelte, dodir), ovo je delovalo kao dobrodošao kvalitativan i filozofski pomak u Nintendovom dizajniranju konzola i izazvalo ogromno uzbuđenje među zainteresovanom publikom.
 
Međutim, otprilike u isto vreme i Sony je najavio svoj ulazak na tržište portabl konzola, što je izazvalo mnogo špekulacija oko toga da će se možda istorija viđena među konzolama za dnevnu sobu ponoviti i da će i poslednje bezbedno pribežište kompanije Nintendo biti desakralizovano, spaljeno i opljačkano.
 
img236/6923/sonypspqx2.jpg
 
 
Nintendo je svoju konzolu lansirao krajem 2004. godine, predstavljajući svetu Nintendo DS. Akronim u imenu je, naravno značio ‘dual screen’ što je začuđujuće bukvalan način razmišljanja za firmu koja je ranije ipak bila poznata po talentu da očigledno umota u određenu dozu šarmantne duhovitosti. Takođe, neobično je da osnovna nova karakteristika ove konzole, touch screen, nije na neki način implicirana u njenom nazivu (kao što će recimo Apple učiniti sa svojim iPod Touch). Konačno, s obzirom na galaktički uspeh Gameboy linije, interesantno je bilo videti da Nintendo ne pokušava da se imenom nakači na nju, objavljujući da je DS zapravo priča za sebe.
 
Bilo kako bilo, Nintendo DS je na tržište došao kao konzola prepuna potencijala, kako zbog dva ekrana, tako i zbog touch funkcionalnosti i obećanja novih igara od strane Nintenda, Konamija, Square-Enixa i drugih jakih japanskih firmi koje bi sada mogle da izmisle nove i uzbudljive igračke mehanike vezane za touch screen. Ova fokusiranost na igre se ogleda i u tome što DS, iako hardverski sposoban za to, u osnovi nema podršku za audio ili video plejbek niti Internet browsing.
 
Sa svoje strane, Sony je odlučio da na Nintendovu inventivnost odgovori sirovom snagom i veličinom (skoro da možemo ovde povlačiti žensko-muške metafore ali ovo bi samo značilo da dajemo još više municije Nintendo fanovima koji i inače umeju da budu naporni skoro kao Apple fanovi) pa je PSP, koji se pojavio skoro istovremeno, nudio najveći ekran ikada viđen na portabl konzoli, robusnu multimedijalnu podršku, nativni Internet browser itd. Takođe, Sony je odlučio da izmuze svaki promil brand recognitiona iz imena Playstation pa je njihov portabl proizvod nazvan Playstation Portable, dok je njegova hardverska arhitektura u dobroj meri kopirana od ‘starije’ ‘sestre’, čak do te mere da je Sony reklamirao PSP iskustvo kao ‘skoro pa Playstation 2 koji imate u džepu’.
 
Dobro, dovoljno je za predigru, da pređemo sad na:
 
Dizajn i kvalitet izrade, ergonomija
 
Nintendo je, kao što rekosmo, firma koja je zanat dizajniranja i proizvođenja dobrih portabl konzola ispekla tokom deceniju i po uspeha sa Gameboyjem. U tom smislu, nije bilo nerazumno očekivati da će i DS biti kvalitetno napravljena mašina. Originalni DS je posle dve godine zamenjen DS lite verzijom koja je sada praktično jedina dostupna na tržištu i koja nudi manje dimenzije kućišta, te manju težinu, zadržavajući većinu ostalih karakteristika originala.
 
U osnovi, Nintendova dizajnerska genijalnost sastoji se najpre u tome što uspevaju da naprave lepe mašine koje su u isto vreme i veoma funkcionalne. DS je zamišljen kao neka vrsta školjke, koja se otvara, koristeći veoma sigurne i pouzdane šarke, koje dopuštaju podešavanje nagiba gornjeg ekrana onako kako to igraču odgovara. Kada je zatvoren, DS je kompaktan, lep paralelopiped prijatno zaobljenih ivica i glatke, nežne ali izdržljive plastike. Asocijacija na iPod ima, mada moram da kažem da je ovo mašina koja odiše karakteristično nintendovskim vizuelnim minimalizmom koji ipak uspeva da u paket ubaci i mnogo funkcionalnosti. Kontrolna dugmad su raspoređena na izuzetno dobro proračunatim mestima, kako ona koja koristite za igranje, tako i ona kojim se konzola pali/ gasi, a korišćenje analognog reglera za kontrolu jačine zvuka je naprosto genijalno jer omogućava gotovo trenutno utišavanje zvuka kada je to neophodno i fino podešavanje pokretima palca. D-Pad i face dugmad su kvalitetni i na dobrim mestima a trigeri su iznenađujuće dobro integrisani u kućište i dobrog kvaliteta. Sva dugmad se brzo i lako prepoznaju pod prstima pa igranje u mraku nije nikakav problem. Povrh svega, zatvaranje konzole ne samo što štiti osetljive ekrane od grebanja već i pauzira igru koju ste u tom momentu igrali, te stavlja konzolu u sleep mod.
 
Ako imam male zamerke one se tiču prekidača za gašenje i paljenje konzole koji je možda za nijansu preosetljiv i ima vrlo kratak period u kome čeka pre nego što konzolu i ugasi, mada je ovo s druge strane izbalansirano činjenicom da je ovaj prekidač praktično nemoguće slučajno pokrenuti. Što se tiče ergonomije, DS lite, koji ja imam, i pored svih lepih stvari koje o njemu imam da kažem, apsolutno izaziva bol u šakama nakon dužeg igranja, naročito igara koje zahtevaju korišćenje trigera.
 
Sa svoje strane, PSP je antipod DS-ovog minimalizma. Dizajniran da izgleda kao nešto ispalo iz kratke ali divlje ljubavne veze Matriksa i Zvezdanih Ratova, PSP je neodoljivo lep onom oku koje voli da vidi tehnologiju koja izgleda skupo, moćno i futuristički. Konzolom dominira veliki ekran a njen ovalan oblik sugeriše snagu i moć hardvera spakovanog u kućište.
 
No, ova vrsta lepote dolazi uz određenu cenu. Za početak, kvalitet dugmadi koje PSP koristi naprosto nije na nivou DS-a (pogotovo je D-pad loš), analogni džojstik, kao velika inovacija na polju portabl konzola je u praksi ne samo dosta loš kontrolni element (podnošljiv u GTA igrama ali apsolutno neupotrebljiv u recimo Street Fighteru) već je i postavljen na mesto koje ga čini teškim (i bolnim za upotrebu). Nedostatak drugog stika se itekako oseća u portovima igara sa Playstation 2 i razni dizajneri ga rešavaju na različite, više ili manje uspešne načine. Kombinacija oštrih ivica i metalne lajsne ume da bude bolna i, mada su trigeri bolje namešteni nego na DS Liteu, PSP prekidač za uključivanje i isključivanje konzole ima na mestu koje ga čini ekstremno podložnim slučajnom gašenju konzole usred igranja – barem dok se čovek ne navikne. Srećom, brz pokret prekidača samo stavlja konzolu u sleep mod a za potpuno gašenje potrebno je dugačko držanje prekidača – ove stvari Sony je odradio dobro.
 
img236/4352/e32004sonyofficiallyunvev7.jpg
 
Ono što nije odradio jednako dobro je gomila sekundarne kontrolne dugmadi ispod ekrana koja je sitna, teška za prepoznavanje u mraku i nedovoljno istaknuta da bi se lako pritisnula palcem. Posebno su nezgodna dugmad za promenu jačine zvuka, pogotovo što se vizuelni indikator za promenu ne vidi ako ste u nekoj igri, pa nikad niste sigurni da li dobro pritiskate.
 
Što se tiče indikatora za napajanje, PSP se oslanja na diodu na kućištu koja je narandžasta dok se puni, zelena dok je puna i koja bljeska kad je pri kraju. Takođe, na desktopu postoji i ikona koja prikazuje popunjenost a silaskom dublje u interfejs može se videti i tačan procenat. Detaljno. U tipično opuštenom maniru, Nintendo samo koristi diodu koja je, za razliku od Sonijeve mikroskopski male, velika i upadljiva, zelena dok je baterija puna a upozoravajuće crvena kad je pri kraju.
 
Što se tiče kvaliteta izrade ekrana, iako PSP ima veći ekran koji zaista impresionira svojim kvalitetom slike, sa druge strane, Sony maltene ne može da isporuči ni jedan PSP na kome nema mrtvih piksela. Ovo je i eksplicitno priznato kada je Sony vrlo rano u životu konzole javno rekao kako se nekoliko mrtvih piksela na ekranu ne smatra za funkcionalni nedostatak zbog koga bi se priznavala garantovana zamena, efikasno obavestivši svoje mušterije da stisnu zube i ćute ili da odjebu. Nintendo, sa svoje strane obećava zamenu ekrana ako imate samo jedan mrtav piksel.
 
Pa vi sad vidite.
 
Sa druge strane, kako je očigledno veliki ekran stvar koju je Sony najviše stavio u prvi plan kod marketinga i dizajna konzole (do te mere da su kontrole postavljene tako da ih nije najzgodnije koristiti – samo da bi bilo mesta za ekran), onda je i opasnost od oštećenja pri nepažljivom rukovanju ili transportu konzole najviše vezana baš za ekran. Sony vam u tom smislu daje i jednu vrlo zgodnu i šik futrolu u kojoj možete da nosite konzolu, dok Nintendo, rezonujući da je zaklopljen DS em manji od PSP-a, em štiti ekrane samim kućištem, ne daje ništa slično uz svoj proizvod. Zbog toga sam ja osuđen na nošenje DS-a u belom Kenzo neseseru koji mi je dala žena i samom sebi manje delujem kao gik a više kao metroseksualac.
 
 
Snaga, mogućnosti, performanse
 
DS je prvo i pre svega igračka konzola koja sebi može da dopusti sporiji procesor, niže rezolucije i manje memorije od svog rivala koji se trudi da bude prenosna multimedijalna mašina. Ne bih ovde razglabao o megahercima i megabajtima, ako ne moram, sve to ima da se nađe na wikipediji na linkovima koje sam gore ostavio, hajde radije da pričam o svom iskustvu.
 
DS nudi decidirano siromašniju paletu mogućnosti. Njegov fokus je, kako rekosmo da omogući brzo i udobno igranje i većina dizajna je posvećena upravo tome. Nakon što ga izvadite iz kutije, DS neće moći da prikazuje ni video fajlove niti da pušta muziku, a za Internet browsing ćete morati da kupite poseban softver. Takođe, iako podržava wi-fi igranje, DS ovo čini isključivo na peer to peer osnovi, što je Nintendova svesna odluka da obezbedi što je moguće viši stepen bezbednosti i sigurnosti deci koja bi koristila ovu mašinu.
 
Sa svoje strane, PSP nudi izobilje servisa, poput neke zaista prijateljski nastrojene prostitutke. Pored igranja, PSP nudi gledanje filmova, slušanje digitalne muzike, gledanje slika, surfovanje Internetom a sa novim revizijama firmwarea omogućava povezivanje sa Playstation 3 konzolom (ako je imate) i interakciju sa njom na više načina (gledanje slika, downloadovanje itd.). Novije hardverske revizije PSP-a omogućavaju i priključivanje na televizor da biste video i audio signal poslali na njega (što je zanimljiva kontradikcija filozofiji prenosive konzole, ali, što se mene tiče, sasvim na mestu), a tu su i VOIP mogućnosti, nativna pretraga Interneta itd. Dakle, bogato. Ko želi da umesto MP3 i video plejera, telefona i igračke konzole u džepu nosi samo jednu mašinu, dobio je interesantan predlog u vidu PSP-ja koji, iako ne radi sve od ovih stvari jednako dobro, opet donekle može da posluži za svaku od njih. Tu je i USB port i mogućnost punjenja baterije priključivanjem na računar.
 
img119/2194/nintendodslitetr1.jpg
 
 
Grafički i zvučno, PSP apsolutno dominira. Veliki ekran, visoka rezolucija, sumanuta količina boja i jak GPU pod haubom znače da PSP zaista pruža iskustvo igranja koje može da se poredi sa velikim konzolama šeste generacije. Ovaj kvalitet grafike nije nikada do sada viđen na prenosivom mediju, a PSP svojom solidnom 3D tehnologijom kao od šale ćera full 3D igre kao što su recimo dva Grand Theft Auto naslova napravljena ekskluzivno za ovu platformu (i kasnije portovana na Playstation 2). Napominjem baš GTA igre (iako tu ima i drugih 3D igara poput Silent Hill, Metal Gear Solid, Syphon Filter, Tomb Raider, Star Wars, God of War itd.) jer su u pitanju open world naslovi u kojima mašina mora da strimuje ogromne količine trodimenzionalne grafike (arhitekture, vozila, velikog broja NPC likova i svega onoga što očekujete da vidite vozeći se na sve strane po gradu), isključivo u skladu sa igračevim odlukama, a PSP ovo izvodi bez hroptanja, nudeći samo niže rezolucije i nešto niži broj poligona nego Playstation 2. Korišćenje ovako jake tehnologije za 2D igre donosi nam povremeno izvanredne rezultate, kao na primer u igrama Patapon, Loco Roco ili Katekyo Hitman Reborn – Battle Arena. Istovremeno, kvalitet i jačina zvuka su za svaku pohvalu.
 
DS sa svoje strane može da izvuče 3D igre, što na najbolji način pokazuju igre pravljene u samom Nintendu (na primer Metroid Prime Hunters), ali grafički je on decidno slabija mašina i ovo se ne odnosi samo na veličinu ekrana već i na rezoluciju, broj boja itd. Zvučno, DS daje zvuk odličnog kvaliteta, ali je primetno tiši nego PSP.
 
Stvari, dakle, ovako stoje sa fabričkim podešavanjima. Korišćenja neautorizovanih, hakerskih, kastomizovanih, (neki bi ih nazvali piratskim) verzija firmwarea proširuju spektar mogućnosti i dostupnih usluga obe mašine. DS se na ovaj način pretvara u multimedijalnu mašinu koja pušta filmove i digitalnu muziku i browsuje Internet, a PSP svoje već jake multimedijalne mogućnosti proširuje na spektakularan način, dobijajući podršku za kvalitetnije audio formate, ’ručno’ komprimovane filmove itd. itd.
 
Ovde su stvari dosta jasne: ako vas interesuju samo igre, PSP ih nudi u boljem grafičkom i zvučnom kvalitetu (barem teorijski, naravno). Ako vas interesuju i drugi sadržaji, PSP ima više da ponudi.
 
Skladištenje informacija
 
DS i dalje koristi staru i proverenu tehnologiju kartridža. Ovo ih je dobro poslužilo kod Gameboyja i dobro funkcioniše i sada. Iako je ova tehnologija skuplja od korišćenja optičkih medija i omogućava skladištenje manje količine podataka, ona istovremeno omogućava bezbedno skladištenje (u smislu oštećenja), brz transfer i nisku potrošnju energije. U teoriji, korišćenje kartridža je i nekakva zaštita od neovlašćenog kopiranja (= piraterije). U teoriji…
 
Sony je, u svojoj megalomaniji za PSP izmislio novi optički format – UMD (Universal Media Disc), koji je zapravo minijaturna verzija (dvoslojnog) DVD-a. Korišćenje optičkog medija u portabl konzoli je, pretpostavljam bio rezultat direktne ekstrapolacije Playstation 2 filozofije. Sony je na ovaj način u stanju da spakuje 1.8 gigabajta podataka na jedan disk (što je više nego deset puta više od najveće igre za DS!!!), a to mu je potrebno s obzirom na kvalitet grafike koji PSP-ov hardver treba da gura. Istovremeno, Sony je lansiranjem konzole sa velikim ekranom imao plan o dominaciji još uvek svežim tržištem portabl video-plejera, sklapajući ugovore sa nekoliko najvećih holivudskih studija o podršci za ovaj format i izdavanju njihovih filmova na UMD-u. Kako je UMD tehnologija zamišljena kao Sonyjeva ekskluziva, bez komercijalno dostupnih čitača ili pisača za ovaj format, to je trebalo i da spreči pirateriju…
 
Avaj… Sony se sa UMD-om tako upucao u sopstvenu nogu da je zapanjujuće videti ih kako još uvek stoje. Za početak, kako je UMD, jelte, read-only medijum, PSP za potrebe korisnikovog komuniciranja sa igrom i konzolom mora da koristi dodatni memorijski kapacitet, u ovom slučaju memorijske kartice (memory stick). Posle svega nekoliko meseci, hakeri su našli način za pokretanje image fajlova UMD-a sa memory stikova, tako da je preostao samo trivijalni posao ripovanja UMD-a na kompjuter i trasnfera image fajla na karticu…
 
img236/6595/pctjk2.jpg
 
S druge strane, nakon što je prodaja filmova na UMD formatu i pored solidnog kvaliteta slike i zvuka ispala daleko skromnija nego što se iko nadao, podrška studija je naprasno prestala, pa je ova vrsta profitne aktivnosti ostala samo u domenu sna. Ispalo je da mušterije ipak nisu toliko blesave da filmove koje već imaju na DVD-ju žele da kupe ponovo, na novom formatu samo da bi ih gledale na plaži ili u avionu, pogotovo što se, uz, jelte, hakovan firmware lako i udobno dalo ripovati film sa DVD-a na komprimovan format koji se zatim može gledati sa kartice.
 
Konačno, Sonyjeva odluka da u portabl konzolu spakuje optički čitač je, kad je čovek trezveno pogleda, apsolutno ludilo. Mašina koja zahteva gomilu mehaničkih delova da bi radila ne samo što zauzima puno mesta, sklona je kvarenju i greje ostatak paketa, nego se ispostavila i kao strahovit potrošač baterije. Ovo se pokazalo kao prilična stavka u poređenjima između fabrički podešenog i hakovanog PSP-a. Pored toga, modeli iz rane serije PSP-a su imali nezgodnu naviku da po otvaranju UMD drajva sam disk lansiraju napolje, najčešće u najbliži zid ili u lice lepe plavuše što je sela do vas u avionu a vi ste, u pokušaju da je impresionirate i pokažete kako niste gik nego baja, hteli da izvadite UMD sa Tekkenom i ubacite unutra najnoviji film sa Mattom Damonom. Sony je ovo ispeglao u sledećim serijama, ali ipak, ovo je naprosto moralo biti zlokobno znamenje koje ne treba ignorisati. Kada, odnosno ako Sony jednom bude pravio PSP 2 (dakle ne reviziju, kao što su PSP Slim & Lite i PSP 3000), izbacivanje optičkog drajva će verovatno biti prvo na listi poboljšanja.
 
Interfejs
 
DS sledi Nintendovu logiku minimalizma, udobnosti korišćenja, family-friendly izgleda i intimnosti koju donosi touch screen. Sve je uglavnom na izvolte, jasno, prosto i simpatično. Budući da konzola u osnovnom obliku i ne nudi neke egzotične servise, ni sam interfejs nema potrebu da bude komplikovan. Touch screen je idealan (i u praksi prilično dobar) za korišćenje virtuelne tastature koja vam je tu i tamo potrebna, a za chatovanje između dva DS-a (tzv. pictochat koji omogućava chatovanje do 16 ljudi u lokalu, raspoređenih u četiri virtualne sobe), Nintendo je smislio i posebnu tablu za pisanje po kojoj bukvalno pišete slova i reči stylusom. Slatko. Pored toga, DS ima i mali mikrofon smešten u dno ekrana koji do sada nije bio eksploatisan za neke posebno inteligentne chat potrebe, i uglavnom je korišćen u igrama koje periodično od igrača zahtevaju da viče ili duva u njega. Što je naravno poslednja stvar koju želite da uradite dok se igrate sedeći u javnom prevozu.
 
img236/6952/11688bh4.jpg
 
 
Sony, sa druge strane, nišani u ljude koji se pale na širinu i dubinu, pa je tako dizajnirao lep, futuristički interfejs sa transparentnim ikonama i nekoliko nivoa dubine. Pošto ova konzola hoće i da svira muziku, i da surfuje po Internetu i da igra igre i da pušta filmove, i da se povezuje s računarom ili Playstation trojkom, interfejs nudi obilje mogućnosti koje su raspoređene logično i do njih se brzo stiže. Ako koristite hakovan firmware, tu je i servisni interfejs kome se može pristupiti pri paljenju konzole, koji je manje seksi ali nudi još gomilu mogućnosti. Dodajte na sve još i mogućnost korišćenja raznih wallpapera, tema itd. i bezbedno je reći da se zaludna osoba može satima zabavljati sa PSP-om a da ne pokrene ni jednu jedinu igru ili film. Meni lično ovo ne znači bogznašta, ali hajde, bogato tržište digitalnih aksesoara za mobilne telefone i muzičke plejere znači da napolju postoji MNOGO ljudi kojima ovakve stvari ispunjavaju život.
 
Internet
 
Kako već rekosmo, obe konzole imaju wireless portove. Nintendo je ograničio igranje igara između više igrača samo na lokal (u praksi do deset metara razdaljine), bez mogućnosti igranja preko Interneta, a ovo je, kako rekosmo, više filozofski izbor nego hardverski problem. Postoje i zvanični i nezvanični Internet browseri za ovu konzolu koji je pretvaraju u malu i pretpostavljam udobnu (virtuelna tastatura!!!) platformu za surf, mada to nisam nikad isprobao. Pojedine igre koriste DS-ove wi-fi kapacitete na maštovite načine, recimo The World Ends With You koji omogućava razmenu predmeta iz igara dva igrača ako se slučajno susretnu u metrou a obama su DS-ovi uključeni. Takođe, mnoge igre omogućavaju igranje u dva ili četiri igrača sa samo jednom kopijom igre, koristeći tzv. download mod. Ovo, isprobano radi i sa piratskim ROMovima igara.
 
PSP, sa svoje strane ima ugrađen Internet browser koji je, nažalost prilično glupo dizajniran, pa i pored velikog ekrana, grafiku na Internetu prikazuje tako zbudženo da je čak i proveravanje web maila preko PSP-a za mene uistinu zametan posao. Opet, PSP omogućava gledanje strimovanih video-fajlova direktno sa Interneta što ga čini idealnom platformom za praćenje trejlera za filmove i videoigre u trenucima kada biste samo pasivno da se zabavite a niste pri kompjuteru.
 
S druge strane, osim lokalnog multplejera, mnoge igre podržavaju i propisan infrastructure mod, dakle igranje preko Internet servera, pa ako vam je Internet igranje Battlefronta, SOCOM-a ili Need For Speed na duši, PSP je apsolutni pobednik ovde. Nintendo računa da je lepše igrati Mario Kart ili Metroid u lokalu, sa drugarima, ali Sony BOLJE zna da veliki broj ljudi voli da igra sa neznancima, preko servera, jer to rešava dva njihova velika problema (1: nemanje prijatelja i 2: potrebu da, kada izgube, ne gledaju ljude u lice već da im opsuju majku i diskonektuju se sa servera). Sony je ovde, bez sumnje, zadovoljio neke značajne ljudske potrebe, a neke igre, poput recimo Metal Gear Solid Portable Ops imaju i zaista inventivne načine za korišćenje ove Internet-friendly konzole. Maštoviti Hideo Kojima vam omogućava da svoje vojnike pošaljete na Internet da se u multiplejeru bore sami, čime stiču iskustvo i druge korisne stvari čak i dok vi spremate ispite, pišete prezentaciju umesto svog šefa, masturbirate gledajući Teresy Orlowski ili igrate Brain Training na DS-u. PSP takođe u nekim igrama podržava game sharing (igranje u više igrača sa samo jednom kopijom) ali u manjem broju nego DS.
 
 
 
Baterije
 
Reći da su izvori energije bolna tačka današnjeg društva je takoreći izlišno. Otud je ova stavka u poređenju konzola za poneti veoma značajna i obe firme su napravile neke dobre i neke idiotske izbore u ovom domenu.
 
Načelno, Nintendo je ovde u velikoj prednosti. Manji ekrani (čak i kad ih je dva), manji akcenat na wireless tehnologiji i odsustvo mehaničkih delova u domenu skladištenja podataka znače da DS-ova baterija traje i svih deset sati, što je sasvim dovoljno i na nivou koji smo, kroz iPod navikli da očekujemo od gedžeta. Punjenje ide direktno iz zida, preko punjača koji stiže uz konzolu i traje recimo 3-4 sata.
 
PSP, avaj, svojim velikim ekranom, robusnim wi-fijem i zlosrećnim UMD drajvom prosto srče struju. Sonyjeva PR dimna zavesa, kojom se tvrdi da PSP može da izgura deset sati rada između dva punjenja se, naposletku, odnosi samo na varijantu u kojoj vam je ekran isključen a konzolu koristite za slušanje muzike. U slučaju da se igrate ili gledate film, ili se vozite po Internetu, očekujte plafon od svega tri sata.
 
Ovo jeste nezgodno, a postalo je još nezgodnije kada je Sony otključao najvišu brzinu procesora PSP-a početkom ove godine, pa sada brzih 333 Megaherca slasti znači još brže trošenje baterije.
 
Da bi se nekako kompenzovali ovi gubici energije, postoji više sugestija. Prva je korišćenje nižih intenziteta osvetljenja ekrana (idealno kad ste u, jelte, mrklom mraku), a druga i treća (koje podrazumevaju korišćenje hakovanog firmwarea) se svode na smanjenje brzine procesora za starije igre i korišćenje image fajlova za igranje igara direktno sa kartice, čime se zaobilazi UMD drajv i u mnogome štedi struja. Čak i tako, ne sećam se da sam ikada izgurao više od pet sati na PSP-u, što, ako ste na avionskom letu za Kazahstan može da bude problem. Takođe, punjenje baterije može da potraje i po deset sati do punog kapaciteta. Što je, naprosto ludački.
 
S druge strane, Sony je makar obezbedio da, kada struje nestane, konzola ode u sleep mod i time priključivanje na eksterni izvor energije omogućava nastavak igranja od tačke na kojoj ste stali (što kod Nintenda nije slučaj). Takođe, Sonyjeva baterija je zamenljiva i mogu se kupiti rezervne i potencijalno bolje baterije. Nintendo je za ovu priliku prepisivao od Applea i dao nam bateriju zavarenu u tijelo konzole. Priručnik koji uz nju dobijate obećava vam 500 punjenja a posle toga ste osuđeni na kupovinu nove konzole ili na stalno korišćenje eksternog izvora energije. Pa vi vidite. Naravno, gro vlasnika DS-a nikada neće stići do petstotog punjenja i daleko pre toga će već kupiti neku noviju i lepšu konzolu, ali ima (nas) ludaka koje nervira ovakvo stanje stvari…
 
img236/4438/oliverakovacevicak3.jpg 
 
 
 
 
Softver: nativni
 
Ispisasmo više od dvadeset hiljada slova a jedva da prozborismo koju o igrama, nečemu što bi trebalo da bude centralna stvar i razlog postojanja ovih komada hardvera. To je ili potvrda duha vremena u kome se konvergencija funkcija različitih disparatnih mašina u jednoj mašini ne samo priželjkuje nego i očekuje od strane konzumenata (koje u to ionako ubeđuju proizvođači), ili naprosto rezultat moje nadmene želje da se pokažem kao neki mudri profesionalac koji sa neviđenom objektivnošću ocenjuje sve od estetskih karakteristika pakovanja, pa do intenziteta otisaka prstiju na kućištu (kad već to spominjem: DS ovde ima blagu prednost jer se masni otisci na PSP-u bolje vide zbog kvaliteta plastike, mada ovde treba imati na umu da imam beli DS i crni PSP, pa je po prirodi stvari PSP skloniji umazanosti).
 
Dakle, softver, odnosno igre… Ovde prvo treba razbiti nekoliko mitova vezanih za PSP:
 
  • PSP nema dovoljno igara i one se za njega skoro i ne proizvode
  • Kada i ima igara za PSP, to su samo inferiorni, na brzinu slupani portovi igara sa Playstation 2
  • Odsustvo drugog analognog stika potpuno onemogućava igranje propisnih 3D igara
  • PSP je, kao i Playstation 2, konzola za dizelaše i seljake koji samo žele da igraju trke, fudbal i po koju pucačinu.
 
A tu su i mitovi u vezi DS-a koje jednako valja razbucati:
 
  • Kod DS-a valjaju samo Nintendove first party igre, sve ostalo je, kao i na Wii-ju, ili očajni shovelware loše napravljenih portova igara sa velikih konzola ili se svodi na jadne kolekcije miniigara za babe i radnice na trafici.
  • DS ima svega 2-3 kvalitetne igre utopljene u okeanu niskobudžetnih, neimaginativnih naslova kakve PC publika igra besplatno u flash verzijama a naivčine koje su kupile DS ponukane lifestyle reklamama sada za njih plaćaju po 50 evra.
  • Nintendo DS i nema prave igre, a i da ih ima, njih je sve manje jer se za njega prave samo kojekakvi virtual pet i brain training naslovi
  • Nintendo DS je konzola namenjena sofisticiranim, u sebe sigurnim individuama koje se ne pale na šljašteću grafiku i populističke žanrove već na maštovit dizajn i inovativan gejmplej.
 
Kao što se da videti, mnogi od ovih mitova su jedni drugima kontradiktorni ali za sve važi da nisu tačni.
 
img236/2158/intervjuoliverakovaceviyj7.jpg
 
 
Krenimo od DS-a. Istina, ako letimično pogledate liste najprodavanijih igara, u bilo kom trenutku će se među prvih dvadeset nalaziti između 12 i 15 DS naslova a većina tih naslova će biti ili Nintendove first party igre, ili pomenuti lifestyle naslovi, ili jadne kolekcije miniigara ili bedni filmski tie-inovi. No, očajanju zaista nema mesta. Wikipedija ima listu od oko 600 naslova za DS, mada je cifra, ako se u obzir uzmu svi japanski naslovi na tržištu, bar stotinu naslova veća. Među svim tim igrama zaista je većina potpuno nevredna vaše pažnje, ali tako je uvek bilo sa apsolutno svakom konzolom koja je bila tržišni predvodnik. Naprosto, što je konzola popularnija to će više izdavača pokušavati da otkine za sebe delić kapitalističkog raja a kvantitet će uvek uveliko nadmašivati kvalitet.
 
U stvarnosti, međutim, DS zbog svoje velike prisutnosti na tržištu (preko 77 miliona komada prodato do sada) ima podršku većine velikih i značajnih izdavača sa jedne strane i domašaj do raznih eksperimentatorski nastrojenih dizajnera sa druge strane. Iako mu hardver nije tako jednostavan (dva ekrana, touch screen) što bi ga učinilo prostim=jeftinim za programiranje, s druge strane relativno siromašna grafika (u odnosu na PSP) znači manje radnih sati utrošenih na dizajn i rendering grafičkih elemenata igre, a to ga opet čini primamljivim za manje i, ah, hm, avangardnije timove.
 
Bilo kako bilo, DS uživa popriličnu podršku tradicionalno najvećih japanskih izdavača poput Square-Enix, Konami, Tecmo, Namco, Atlus, itd., i istovremeno sličan nivo podrške od strane zapadnih giganata poput EA, Activision ili Ubisoft.
 
Iako mu 3D nije najjača strana, DS se može pohvaliti lepim brojem AAA naslova koji ekploatišu poligonalnu grafiku na sasvim ubedljiv način, od Nintendovih Mario i Metroid igara, preko Tecmovog Ninja Gaiden Dragon Sword, i SE-ovih Final Fantasy rimejkova, pa do Activisionovih Call of Duty ili Ubijevih Ghost Recon naslova. Ipak, njegova snaga je pre svega u interfejsu pa se na ovom polju treba radovati igrama koje imaginativno koriste touch screen (i, ređe, mikrofon). Dok se mnoge igre ne snalaze najbolje sa inovativnim kontrolama, ima naslova koji naprosto briljiraju u ovome, dajući igraču iskustva kakva naprosto ne može da ima na drugoj platformi. Ovo može biti slučaj kod superbrzih akcionih igara (poput pomenutog Dragon Sword), ali i kod point & click (zapravo, er, touch?) avantura (recimo Phoenix Wright igre koje su u portovanju sa GBA-a dobile dosta na šarmu i funkcionalnosti) ali i misaonih/ puzzle, te rhythm action igara. Naprosto, igra kao što je Osu! Tatakae! Ouendan! ili Rhythm Tengoku Gold ne može da postoji na drugoj platformi na isti način i postojanje za sada ne preterano velikog ali ohrabrujućeg broja igara koje igraju na jake strane DS-a (na primer The Legend of Zelda: Phantom Hourglass, Final Fantasy Tactics Advance 2) znači da će se igrač od ukusa imati čime zabavljati
 
Istina je takođe da na DS-u postoji gomila brain training i virtual pet igara, ali i među njima ima nekoliko odličnih naslova i tone smeća, naravno, no ono što DS, barem za mene čini jakim je sasvim dovoljna količina akcionih, platformskih i avanturističkih igara, od kojih je veliki deo ekskluzivno rađen baš za DS. RPG naslova je, s obzirom na to koliko ih je bilo za Gameboy (posebno GBA) u početku bilo iznenađujuće malo, mada se i sa tim sada situacija popravlja, što kroz ekskluzivne naslove (The World Ends With You, Orcs & Elves (koji je doduše prvo urađen za telefone), te najavljeni Dragon Quest IX), što kroz rimejkove starih hitova (poput Final Fanatsy ili Chrono Cross). Konačno, rhythm action i puzzle igre su jaka strana ove platforme, pogotovo ako niste gadljivi na igre na japanskom. Mnoge izvanredne igre poput dva dela pomenutog Osu! Tatakae! Ouendan! ili Slitherlink nisu se pojavile na zapadnom tržištu, ali su veoma vredne uvoženja, piratovanja ili nekakve druge nabavke. DS, zahvaljujući svom inovativnom interfejsu ima i respektabilan broj ’alternativnijih’ naslova poput Hotel Dusk: Room 215 ili Contact.
 
Na DS-u su retke kvalitetnije pucačine (osim nekoliko iznenađujuće dobrih naslova poput Metroid Prime Hunters ili Dementium: The Ward), te realistične vozačke i sportske igre, fighting igre, a kolekcija starih igara ima iznenađujuće malo. Ali to je u skladu sa Nintendovom istorijom u poslednjih petnaestak godina. Ključno je biti svestan činjenice da DS nikako nije igračka platforma samo za decu i neigrače i da pravi igrači imaju veliki broj naslova kojima mogu da ispune vreme.
 
img236/6195/voditeljkevbr8.jpg
 
Sa svoje strane PSP je, kako rekosmo, stekao imidž konzole za neprobirljivu publiku u sasvim drugom smislu nego DS (gde se neprobirljivom publikom smatraju igrači virtual pet ili brain training naslova), zbog velikog tržišnog i reklamnog prisustva vozačkih, sportskih i pucačkih igara koje već postoje na velikim konzolama. U stvarnosti, PSP je žanrovski zdravo eklektičan, međutim nema sumnje u to da ga njegov jaki hardver čini prirodnom platformom za portovanje  hitova sa velikih konzola. Ovo je posebno slučaj sa zapadnim izdavačima, poput EA, Activision ili Ubisoft koji zatrpavaju tržište portabl verzijama svojih sportskih igara ili first person shootera. Ove igre često nisu vredne truda u slučaju da već imate verziju za ’veliku’ konzolu jer su po definiciji grafički i kontrolno inferiorne a koštaju isto ili samo malo manje.
 
Za nijansu se bolje ponaša 2K koji barem pravi ekskluzivne verzije svojih franšiza za PSP, često pogađajući u sam vrh liste najkvalitetnijih igara za ovu platformu (recimo, pomenuti zaista odlični GTA naslovi). Slično tome, Konami i Square-Enix su PSP-u podarili nekoliko ekskluzivnih naslova u svojim velikim franšizama (Metal Gear Solid Portable Ops, Castlevania, Crisis Core: Final Fantasy) i to su zaista dobri, kvalitetni visokobudžetni naslovi. I Capcom se može pohvaliti ekskluzivnim ili barem definitivnim verzijama nekih svojih igara za PSP (Ultimate Ghosts ’n Goblins, Street Fighter Alpha 3 MAX).
 
PSP ima i sasvim respektabilnu količinu rhythm action (DJ Max, Beats, Parappa the Rapper koja je port sa Playstationa ali i dalje odlična) puzzle (Crush, Cube, Mercury Meltdown, Exit, Echochrome) i card battling igara (Metal Gear Ac!d, ili Yggdra Union koji je portovan sa Gameboyja) što ga čini apsolutno privlačnim i za, jelte, sofisticiranije igrače. Takođe, a ovo pričam po ličnom ukusu, PSP ima veoma zadovoljavajući katalog RPG igara (od kojih se neke rimejkovi, ali neke i sasvim novi naslovi), fightera i akcionih igara. Činjenica da na ovoj konzoli možete igrati izvanredne verzije igara poput Breath of Fire 3, Monster Hunter Freedom, Warriors Orochi, Tekken: Dark Resurrection, Syphon Filter, Guilty Gear ili Tomb Raider je dovoljna da opravda skoro sve njene stvarne ili samo zamišljene nedostatke, pod uslovom da cenite ovakve igre.
 
S druge strane, PSP-u ne nedostaju ni veoma dobri first party naslovi, bilo da je u pitanju veoma dobra treća epizoda (zapravo prequel) God of War ili originalni i sveži naslovi kao gorepomenuti Patapon i Loco Roco. PSP naprosto svojim hardverskim kapacitetima traži od dizajnera i programera dosta truda ali i pruža mnogo, pa iako na njemu nema (mnogo) ’čudnih’ igara kao što je recimo Rhythm Tengoku Gold za DS, veoma je jasno da postoji mnogo dobrih igara za ovu konzolu.
 
 
 
Poseban bonus kod PSP-a ide na brojne kolekcije starih igara koje su vredni japanski izdavači neštedimice proizvodili poslednjih godina. Dok mi na DS-u u ovom smislu pada na pamet samo jedna Konamijeva kolekcija koju sam igrao najviše zbog Gradiusa, na PSP-u imate gomile kolekcija koje su napravili SNK, Konami, SEGA ili Capcom, najčešće raskošno opremljenih i prepunih, pored obaveznog fillera i odličnim verzijama starih igara. Ovo je kategorija gde je PSP u apsolutnoj prednosti jer govorimo o nekim od najvažnijih naslova u istoriji igranja koji su sada dostupni u džepnoj verziji, počev od Konamijevih kolekcija Gradius, Salamander i Parodius šutera, preko SEGA-ine izvanredne kolekcije igara za Mega Drive, pa do Capcomovih klasičnih kolekcija i SNK-ove nedavno započete zbirke hitova, ali i Metal Slug antologije. Pričamo dakle o samom kremu, mahom akcionih igara iz osamdesetih sada dostupnom u najčešće vrlo dobrim verzijama, u vašem džepu. Za mene je ovo jedna vrlo bitna karakteristika PSP.
 
Softver: uvezeni
 
A šta je sa igrama za druge platforme? Kompatibilnost sa starim konzolama nije jača strana sedme generacije hardvera za dnevnu sobu. Xbox 360 dosta kilavo radi na popunjavanju liste Xbox igara koje se mogu pokrenuti na novoj platformi, Playstation 3 koji podržava hardversku kompatibilnost sa PS 2 se uskoro više neće ni proizvoditi kako je krenulo, a jedino je Nintendov Wii u potpunosti i bez ostatka kompatibilan sa svojim prethodnikom Gamecube. Razlog ovome je, bez sumnje to što sve tri konzole putem sopstvenih onlajn servisa prodaju dosta starih igara pa firmama načelno ne odgovara mogućnost da im zaradu iz džepa izbijaju tržište polovnih igara ili trivijalne stvari kao što je činjenica da igrač ove igre možda već poseduje.
 
No, što se tiče portabl konzola, Nintendo je ovde krenuo zaista junački obezbeđujući punu hardversku kompatibilnost sa Gameboy Advance. Pošto ovde pričamo o jednoj od najboljih softverskih biblioteka ikad, ovo znači da biste lagodno mogli nekoliko godina da imate DS, ne kupite ni jednu igru napravljenu za njega a ipak da se igrate nekim od najboljih igara ikad napravljenim.
 
Sa svoje strane, PSP ima ugrađenu kompatibilnost sa Playstation (ne sa Playstation 2) što je načelno divna stvar, ali u praksi, Sony ovo koristi da vam ponovo proda Playstation igre koje možda već imate. Takođe, iako Sony ove igre prodaje putem Interneta (morate ih downloadovati koristeći Playstation 3 ili PC), što znači da im je zarada ogromna a trošak miniskulan, spisak igara nabavljiv na ovaj način je još uvek mali.
 
No, upravo ovde dolazimo do korisnosti upotrebe nezvaničnog, neautorizovanog, hakerskog itd. firmwarea.
 
img236/3603/img8933ew9.jpg
 
 
Ako se odlučite na ovaj korak, otključaćete latentne sposobnosti obe konzole a sebi oduzeti i poslednji milisekund slobodnog vremena koje biste mogli da iskoristite da završite fakultet, zaljubite se, izvedete dete u šetnju ili nešto slično.
 
Obe konzole na ovaj način dobijaju mogućnost emuliranja brojnih starih igračkih platformi. Dok je DS odličan u emulaciji NES-a, Spectruma, Amstrada, Gameboy Color, pa čak i NeoGeo konzola, PSP u ovom poređenju odnosi šnjur jer uspeva da emulira arkadne automate, GBA, Nintendo 64, starije PC-jeve i, naravno Playstation. Veliki ekran i jak hardver PSP-a znači besno igranje starih DOS igara, ScummVM igara, Capcomovih CPS-1 i 2 igara, Sega Mega Drive igara, kao i opušteno ripovanje starih igara za Playstation koje imate i igranje istih na svom PSP-u.
 
Ovome treba dodati i homebrew scene koje su za obe konzole jake i broj dobrih, korisnih ili samo interesantnih komada softvera dostupnih besplatno (pod uslovom da ste odustali od garancije i ušli u rizik da po zakonima nekih zemalja poput SAD budete tuženi) je iznenađujuće visok. Ako ste ikada želeli da igrate Doom ili Quake (i jedno i drugo naslovi čiji je source code stavljen u javno vlasništvo) to sada možete da uradite na obe platforme, pored stotina drugih čudnih, zabavnih ili neuspelih igara i aplikativnih naslova napravljenih od strane ljudi sa mnogo strasti i slobodnog vremena.
 
Nabavljivost igara
 
Softver za obe konzole je region free (osim u VEOMA retkim izuzecima na PSP) što je u skladu sa portabilnošću platformi i idejom da ih nosite sa sobom po svetu. Ovo znači da u teoriji niko ne može da vas spreči da preko Interneta naručujete skupe igre direktno iz Japana ili Amerike. No, kakvo je stanje na našem tržištu?
 
Neiznenađujuće, mnogo ćete bolje proći ako imate PSP. Ponuda u domaćim prodavnicama je daleko brojnija i bolja za Sonyjevu platformu, najpre zahvaljujući legatu Playstationa. Nintendo na našem tržištu osim Gameboyja nije imao jako uporište i mada je ponuda igara za Wii nešto bolja, naslovi za DS su prisutni u manjem broju a njihov izbor je dosta mršav. Čak i diljem Evrope na rafovima prodavnica dominiraju pomenuti lifestyle (brain training i virtual pet) naslovi, u sadejstvu sa licenciranim Dizni igrama i filmskim tie-inovima, pa je i kod nas stanje slično. Sasvim vam se može oprostiti ako na osnovu domaće ponude dođete na pogrešan zaključak da je DS-ova biblioteka igara inferiorna u odnosu na PSP.
 
img236/6818/usvomstilu080603op7.jpg
 
 
U poređenju sa tim, za PSP vas čeka autentična raskoš ’pravih’ igara, od RPG-ova, preko pucaljki, fajtera, trka, sportskih simulacija, te zaista dobrih akcijaša. Ako, pak, imate kreditnu karticu, nerve da čekate poštara i volje da preturate po Internetu, za obe konzole vas čeka puno toga lepog i to za male pare. U domaćim prodavnicama su igre za DS, meni neobjašnjivo, u proseku skuplje nego za PSP, što ih, pored slabijeg izbora čini manje atraktivnim.
 
Hakovanje i kako ga podneti
 
Gore smo naveli mnogo dobrih razloga da hakujete svoju konzolu (štednja struje, mogućnost igranja igara sa drugih platformi putem emulatora, više multimedijalnih mogućnosti, piraterija…) a tu je i mogućnost da nosite više igara sa sobom bez potrebe da se opteretite gomilama kutija i bukleta. No, kako to uraditi? Osim što ovim sebi ukidate garanciju kod zvaničnih servisa (kod DS-a ovaj problem ne postoji, što će se dalje iz teksta videti), u nekim zemljama teoretski možete doći u sukob sa zakonom ako čačkate po firmwareu konzole koju ste kupili. Ne da je do sada bilo primera hapšenja ljudi koji su flešovali PSP, ali to ne znači da ih neće biti.
 
Hakovanje DS-a najčešće dolazi u vidu kupovine M3 ili R4 adaptera koji zatim omogućavaju korišćenje Micro SD kartica na koje se stavlja kastomizovani firmware i ROM fajlovi softvera koji želite da koristite. Pošto Nintendo samo na rečima brine zbog piraterije (a zapravo ih uglavnom boli dupe), a i DS načelno nije zamišljen kao Internet-konzola, ne morate da brinete zbog kojekakvih problema sa apdejtovanjem firmwarea. Otprilike jednom ili dvaput godišnje skinete sa sajta proizvođača novu verziju firmwarea, drag-and-dropujete je na Micro SD karticu i to je to. Problem u našem slučaju je što ovih adaptera nema u našoj zemlji (nisam ih video ni u oglasima) a što naručivanje onlajn podrazumeva saradnju sa ne naročito poznatim onlajn prodavnicama, što nekom može delovati malo odbojno. S druge strane, Zagreb je pun ovog hardvera, tako da…
 
Postoje i drugi načini hakovanja DS-a ali kako ih skoro niko na svetu ne koristi, o njima ovde ne vredi raspravljati.
 
 
 
Što se tiče PSP, Sony je uložio dosta truda da konzolu zaštiti od hakovanja (=piraterije, kako oni to shvataju), počev od neslobodnog formata optičkog medija, pa do čestih apdejta firmwarea, ali je u praksi još jednom dokazano da desetine inženjera koji se bave enkripcijom nisu dorasli stotinama hakera koji imaju puno slobodnog vremena.
 
Do pre nekoliko meseci flešovanje PSP-ovog firmwarea je zahtevalo kopiju igre GTA Liberty City Stories, određene hakerske fajlove i dosta spretnosti, noseći sa sobom stalni rizik od ’brikovanja’ konzole, odnosno pretvaranja lepog komada hardvera u najskuplji pritiskivač za papir na svetu. No, otkada je španski haker Dark Alex napravio svoj Pandora’s Battery hak, flešovanje nove konzole je mnogo lakše a apdejtovanje firmwarea novim kastomizovanim firmwareom je toliko lako da ga i ja radim sam. Pored toga, ako ste nesigurni u sebe, u Srbiji se lako mogu naći već flešovane konzole i ljudi u oglasima koji će vam raditi apdejte za male pare. Ovo je dosta značajna stavka u životu korisnika PSP-a jer Sony stalno objavljuje nove verzije firmwarea koje su nekada značajne za pokretanje novih igara, a upotreba zvaničnog firmwarea podrazumeva nedostupnost, er, ’naprednijih’ sadržaja. Od pre nekoliko meseci Dark Alex je objavio da prestaje rad na novim firmwareima jer je Sony izgleda malo previše uposlio svoje advokate (vele da je to i razlog što enkripcija Playstation 3 još nije zvanično provaljena). Dakle, ostaje da se vidi ko će biti njegov naslednik a na nama je da se nadamo da to neće biti Kinezi, Ukrajinci ili Rusi jer bi to moglo da podrazumeva dosta neprijatnih pratećih efekata…
 
(Apdejt: U međuvremenu se pokazalo da Dark Alex ipak nastavlja sa svojim radom, pa je trenutno aktuelna revizija firmwarea za PSP, 5.00 dostupna i u njegovoj kastom verziji)
 
Na Internetu se mogu pronaći i prodavnice koje prodaju hardverski hak za PSP, popularni, jelte, modchip, ali kako bukvalno ni na jednom forumu koji se bavi hakovanjem nisam video da neko spominje da je na taj način hakovao svoj PSP, nisam siguran koliko sam spreman da ohrabrim upuštanje u ovakvu avanturu.
 
Buduće revizije
 
Nintendo je nedavno zvanično najavio DSi, novu reviziju DS-a koja će imati malo veće ekrane i integrisanu kameru od tri megapiksela ali neće imati slot za Gameboy Advance igre. Možda će kamera biti inventivno korišćena u igrama (s druge strane, kad znamo kako je korišćen mikrofon, možda i neće), ali najava da će softver pravljen ekskluzivno za DSi biti region-locked nije baš ohrabrujuća.
 
Sony, pak, najavljuje PSP-3000 koji će imati mikrofon ali čija je najjača karakteristika ekran koji će imati još veći raspon boja, bolju antirefleksivnost (za igranje na jačem svetlu) i kraće vreme odziva. Naravno, zašto Sony popravlja stvar koja je kod ove konzole apsolutno najbolji element je pitanje za nekog pametnijeg od mene, naročito kada se na prototipovima pokazalo da se ovim baterija troši još brže (što Sony tvrdi da će biti otklonjeno) i da ekran sada povremeno ima problem sa crnim linijama pri brzoj promeni osvetljenosti…
 
Zaključak
 
Na početku teksta smo rekli da definitivnog odgovora nema i do njega svakako nismo ni stigli. Kao i u mnogo drugih slučajeva, izbor između DS-a i PSP-a je pre svega stvar ukusa. Nadam se da smo ipak, ovim predugačkim i dosadnim pisanijem uspeli da barem damo dovoljno informacija potencijalnim kupcima o tome koja konzola jeste po njihovom ukusu. Moj lični odgovor je, kao i na početku: obe. A vi već za sebe vidite.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: