Dub Syndicate, Hornsman Coyote Featuring Burning Soundz , SKC, 31 Januar 2007

Koliko li sam puta poslednjih dvadesetak godina u pravdenom gnevu dizao pesnicu ka nebu i nezainteresovanog demijurga iznad naših glava pitao šta može da učini po pitanju kasnog počinjanja koncerata popularne muzike u Beogradu? Mnogo puta, nema sumnje!! Ja stvarno ne znam, kako, zašto i dokle će to tako? Kome to dogovara? Da li je moguće da u Beogradu na koncerte samo i isključivo idu horde (koje se ponekad broje hiljadama) dokoličara lišenih prirodne potrebe za snom i pripadajućih obaveza jutarnjeg odlaska na posao ili institucije organizovane indoktrinacije? Mislim, nije da je moj život sad neki težak kuluk, ali, jebem mu mater, proveo sam ceo dan po sastancima gde sam glumio negativca i, obučen u crno, sa mrtvačkim izrazom lica izgovarao rečenice poput ‘platili smo vas sto hiljada evra, a roba koju ste nam isporučili ne funkcioniše’ ili ‘skoro deset hiljada ugroženih starih ljudi je direktno pogođeno nefunkcionalnošću vašeg softvera’. Iscrpi to čoveka, duhovno & emotivno. Posle sam proveo rane večernje sate svirajući primitivni blek metal i onda, posle ekspresnog tuširanja & pojedene pite od pirinča, sjurio se do SKCa da pogledam koncert najvažnijeg aktivnog rege dab benda na svetu. Samo da bih na kraju otišao na pola nastupa Dub Syndicate, uprkos tome što su bili dobri, jer nisam više od pospanosti mogao na oči da gledam.

Dub Syndicate, ime koje se u mom društvu izgovara sa popriličnim strahopoštovanjem. Style Scott je posle značajnog doprinosa koji je dao rege i dab muzici, sa Dub Syndicate i Adrianom Sherwoodom za kontrolama ispisao neke od nasvetlijih strana istorije popularne muzike, kombinujući snažnu privrženost tradiciji (ne samo rasno-nacionalnoj, već i tradiciji politički angažovane pop muzike, moliću lepo) sa neobuzdanim eksperimentisanjem. Neki od albuma DS iz osamdesetih godina su apsolutni klasici duba, sa svojim teškim ritmovima, hipnotičkim bas-linijama i mešavinom živih instrumenata sa realtime procesiranjem putem miksete i gomile efekata. Prilika da ih vidimo uživo čak i sad, kada su, iskreno, daleko od nekakvog cutting edgea savremene muzike, je bila više nego dobrodošla.

To je, osim mene, pomislilo i još nekoliko stotina dobro raspoloženih ljudi raznoraznih uzrasta i šarolikog fizičkog izgleda/ modnih sklonosti, koji su imali priliku da se dobrano upoznaju sa lobijem SKCa na prvom spratu u kome smo proveli naprosto ponižavajuću količinu vremena. Ne zanimaju me mnogo razlozi za to, ovaj grad jednostano MORA da konačno shvati da navođenje vremena početka događaja na plakatu sa sobom povlači i nekakvu obavezu. Možda je klincima okej da dođu na koncert sat kasnije od najavljenog početka i onda provedu još sat i po u brutalnom gubljenju vremena u prostoriji koja nije predviđena da u njoj stoje ogromne grupe ljudi, te joj nedostaje odgovarajuća ventilacija itd., ali neki od nas imaju i pametnija posla, jebem mu miša. Ako ćete da nas pustite u salu tek u pola dvanaest, a najavili ste početak koncerta za devet, onda imam sve razloge da budem propisno nadrkan. Kao što sam, uostalom i bio (i kao da je meni uopšte potreban neki razlog za to). Ovo je ogroman deo objašnjenja zašto danas, kad imam osmočasovno radno vreme i gomilu drugih obaveza i interesovanja, odlazak na koncert popularne muzike postaje sve ređa stavka u mom itineraru. Nije stvar u tome da me muzika manje interesuje, naprotiv, jednostavno nemam toliko VREMENA da ga trošim na nešto što je u najboljem slučaju prazan hod do početka događaja koji me zanima.

img78/7799/dubsyndicate1iy3.jpg

OK, grupe mladih ljudi koje su stajale oko mene i pripadajuće mi svite (Doktor M., Neman i brat mu Oganj) su definitivno bile potpuno suprotno raspoložene od mene, pa je i muzika koju je didžej puštao uspela mnoge od njih da nagna u ples. Ovo me je samo još više dovodilo do očaja. Ne zato što je muzika bila loša (nije, slušali smo vrlo pristojan bass-heavy rege) već zbog potpuno pogrešne percepcije ovog prostora & događaja od strane organizatora. U klupskom okruženju, pomeranje koncerta u sitnije sate i popunjavanje većine vremena muzikom je opravdivo. Ali SKC, velika sala – to nije klub. Atmosfera je bezveze, neudobno je i, nismo došli da slušamo muziku s ploča – dajte nam jebene muzičare da možemo da odgledamo svirku i idemo u pičku materinu!!!!

Može se reći da nisam bio baš u najboljem raspoloženju čekajući uvek zanimljivog Nemanju Kojića da se sa drugarima popne na binu i zagreje masu za glavno jelo večeri. Nemanja je to i učinio. Njegova ljubav k regeu je opštepoznata i dobro dokumentovana a Burning Soundz je najnovije poglavlje u ovoj dokumentaciji. SKC bi trebalo da je već izdao album sa ovom muzikom (pazariću kad me ne bude mrzelo da uđem u neku prodavnicu diskova), pa se ovaj nastup imao shvatiti kao promotivan. I, nije uopšte bilo loše. Za razliku od projekta Shappa koji je delovao malo, hm, ozbiljnije (po atmosferi, ne po pretenzijama), BS je žovijalan, radostan, ali solidno razrađen instrumentalni rege, gde se dobre elektronske matrice mešaju sa živim duvačima. Dva trombona i Dule Petrović na dve vrste saksofona su preko elektronskih bekbitova i odgovarajućih bas linija, te pripadajuće sint/ gitara ornamentacije prosipali simpatične melodije i razmene fraza, dosta uspešno prodavajući svoj koncept regea bez pevanja ili dab efekata. Slušajući ih došlo mi je u glavu da bi ovu, sasvim prijatnu muziku, u mnogome produbilo dodavanje nečega što bi je učinilo na neki način autentičnijom. Ovako kako jeste, ovo je odmereno igranje sa pregršti simpatičnih motiva, ali saksofon solo u jednoj od pesama je pokazao da bi malo više individualne ekspresije dodalo dobrodošlu krv u sve, dok bi, eventualno širenje harmonske osnove ili uključivanje, na primer lokalnih folklornih motiva bio pun pogodak. No, to su samo moje dokone meditacije, ova muzika jeste pristojna u okviru svojih ambicija (matrice su urađene veoma profi, sa nečim što je meni povremeno zazvučalo i kao odjek nemačke minimal škole poput Pole ili Rhythm & Sound) i izazvala je u publici dobro raspoloženje manifestovano tapšanjem i plesom.

Prirodno, meni je to samo još više razgorevalo neviđen bes. Naravno, ja razumem da su moje potrebe da od umetnosti dobijem nekakvo (sumnjivo) spiritualno zadovoljenje teški snobizam sa čijih visina posmatram okolne humanoide koji traže ‘samo’ zabavu. Ali to mi nije smetalo da mrko gledam masu mladih koji su oko mene napadno igrali i mahali rukama kao da će ih prisutni Galeb Nikačević istom uslikati za lokalni MTV i pretvoriti u zvezde preko noći. Galeb je naravno bio off duty i bez kamere ali je Neman gledajći preko ramena nekoj devojci video kako ova kuca SMS poruku na engleskom: Galeb from MTV is here. He’s cute.

Prelepo. Svejedno, ja sam mudrovao o tome kako sve ove mlade treba pohapsiti i u zatvor terati, ovima sa dredovima do dupeta odseći kosu a ovima sa malo kose odseći, ako treba glavu. Onda sam okrenuo sečivo svog besa ka plešućim pripadnicima publike. Pomislio sam (i glasno izrekao) kako ne postoji ni jedno valjano opravdanje da muškarac stariji od devet godina pleše, sem ako se ne radi o svadbi. Ovde ne računam tromo prebacivanje težine s noge na nogu ili klimanje glavom u ritmu koje je svojstveno skoro i najvećim nerijateljima plesa kada se nađu na mestu gde je muzika glasna a masa se talasa. Pričam o pravom plesu, sa sve širokim pokretima i zastrašujućim osmehom na licu. Ozbiljno, koje je njihovo objašnjenje za ovakvo ponašanje? Kada žene senzualno uvijaju svoja tela u ritmu muzike, jasno je da to rade da bi privukle našu pažnju i sebi obezbedile seksualnog partnera i potencijalnog oca svoje buduće dece, pa se za njih kakvo-takvo opravdanje i može naći (što naravno ne znači da sad odjednom treba prema njima da budemo popustljivi i opraštamo im svakodnevne previde u kućnim zadacima i povremena pomanjkanja respekta za nas), ali zašto to muškarci rade? Pa sigurno nisu baš svi homoseksualci??? A ako jesu, zar nisu svesni da je među homoseksualcima gej ponašanje odavno izašlo iz mode? Evo, pogledajte na ovom sajtu listu gej bendova: http://lovegodsway.org/GayBands Mislim, tu je i Motorhead, zaboga!!!!

Iz ovih dubokih kontemplacija trgao me je izlazak Dub Syndicate na binu. U jebenih pola jedan!!! Prvi utisci: ovi ljudi, kombinovano verovatno imaju oko 600 godina. Style Scott izgleda kao penzioner. Bubbler izgleda kao žena. Vince Black ima dredove do zemlje!! Jebotebog!!!

img469/4559/dubsyndicate2ki7.jpg

Teški udarci Scottovog bubnja su vrlo brzo rasterali svaku sumnju u to može li ovaj penzioneroliki junoša da iznese na svojim plećima legat muzike čije je neke od najvažnijih ploča svojeručno napravio. Može. Dub Syndicate su toliko precizna, podmazana mašina da je to pomalo zastrašujuće. Tačno je da je ovaj bend odvajkada pokazivao kao spojiti organsko sa elektronskim a da to ne bude neka veštačka, nasilna mutljavina, ali čovek ne može a da ne oseti određeno strahopoštovanje kad vidi kako bez i najmanjeg napora svi muzičari upadaju u mašinski tačan tempo na koji se zatim semplovi pevanja i recitacija (koje je okidao Alon Adir) lepe kao da je u pitanju realtime situacija. Style svoj bubanj naprosto ubija. Nije u pitanju samo neviđena snaga i težina, koje su uvek bile deo DS portfolia, on vrlo ležerno i ekonomično korisi i svoje činele (pre svega kontru) i timpane da ritmove prošara rupicama i dodacima koji čoveku mogu da oduzmu dosta vremena ako se na njih usredsredi. Bas Lloyda Parksa, kao srce čitavog sistema, je bio odgovarajuće topao, živ i snažan, a Blackova gitara i Bubblerove klavijature su, kao i što se moglo očekivati, pravi primer svedene ekonomije ove muzike. Nema ovde ukrasa, sve je u muzici sa dobrim razlogom i samo jedan uzvik u mikrofon ili produženi ton na gitari/ udarac u klavijaturu su materijal od koga će Adir isplesti avetinjsku mrežu zvukova koji lete levo, desno, gore i dole po slici pre nego što zamru.

Adir, naravno nije Adrian Sherwood i, iako ne mogu baš ništa negativno da kažem o njegovom talentu za live procesiranje benda putem miksete i efekata (strogo old skool, nisam primetio ni traga nekakvim DSP ili Final Scratch mašinama), naprotiv, radio je to sasvim dobro, moj celokupni utisak o DS i njegovom doprinosu je da su svi na gomili vrlo zadovoljni time da ostanu u granicama sebi dobro poznate teritorije. Nije to neprijatna teritorija, već na drugoj pesmi, lepljiva bas linija, pripadajući gitarski odgovor i Styleovo minimalističko bubnjanje su, u sadejstvu sa efektima, pokazali transcedentalne potencijale dub muzike, ali opet, meni je to najviše i ostalo na prikazivanju potencijala. Možda je i stvar u tome što sam DS uvek doživljavao kao poprilične revolucionare pa mi je situacija u kojoj se bend striktno drži oprobanih metoda i bezbednih granica bila samo ‘zabavna’ a ne i ‘spiritualna’ i možda bi se oni u čudu zgledali da sam im pritrčao i pitao ih zašto ostaju na davno istraženim teritorijama umesto da odlete u nepoznato. Možda, to je sasvim legitimna teza, DS verovatno smatraju da rade sasvim konzistentnu stvar i moje lične projekcije i fantazije u vezi sa njima ne moraju da imaju baš mnogo dodira sa realnošću. Uostalom, da su svi bendovi tako beskompromisno inovativni kao, recimo Faust, ovaj svet bi bio znato drugačije mesto, hehehe.

No, dobro, da ne dužimo. Svirka DS je, dakle bila veoma dobra, prava lekcija iz minimalističke estetike izvedena uverljivo, čak autoritativno. Samo mi je falio tračak haosa i istraživačkog duha da celu stvar pogura u jebenu dvehiljadesedmu. Ali to je već moj problem. Uostalom, kao što rekoh, otišao sam s pola nastupa (zbog čega krivim ceo svet i Srbiju) i sve što sam rekao je možda do te mere netačno da se gomila ljudi koja ovo čita sada smeje ko luda i vrti glavom u neverici pomišljajući da još niko nije pritrčao da mi otme tastaturu iz ruku. Pa, dobro. Ja sam imao toliko. A sad svako na svoj radni zadatak!!! Stoko!!!

 (Exxxkluzivne fotke by Neman)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: