Erektilna Disfunkcija (kolumna iz Metal Hammer)

Fil ‘Enimal’ Tejlor, dugogodišnji bubnjar Motorhead je pored sada već klasične muzičke zaostavštine, autor i jedne dubokomislene izjave koju treba često citirati: «Rokenrol treba da uznemirava vaše roditelje i policiju. Ako se to ne dešava, onda nešto nije u redu sa njim.» 

Po analogiji, metal bi trebalo da izaziva spontana samospaljivanja religijskih objekata, suicidalne porive kod čuvara javnog morala i rafalnu paljbu javnog mnjenja po svemu što na bilo koji način ima veze sa metalom. Možda je nekada tako i bilo. Danas, međutim, umesto toga imamo finsku grupu Lordi koja bez preteranog napora beleži prvo rutinsku pobedu kod kuće a onda i ubedljiv trijumf na gostujućem terenu. 

Pre svega četvrt veka samo pojavljivanje metal grupe obučene u kombinaciju demonskog i klošarskog autfita na takmičenju za pesmu Evrovizije bio bi nezamislivo. Čak i da se to na neki volšeban način moglo dogoditi lako je sebi predočiti razmere negodovanja i osuda benda koji ne samo što očigledno s namerom gazi granice građanskog dobrog ukusa nego se i usuđuje da temelje hrišćanskog morala desakralizuje stavljajući ih u jedan očigledno banalni kontekst. U današnjoj sekularizovanoj, potrošačkoj, pluralističkoj Evropi, međutim izgleda da su jedine osobe šokirane ovim fenomenom srpski gastarbajteri po raznim Nemačkama i Skandinavijama koji su u satima nakon dovršenog glasanja evropskih TV studija zakrčili vaskoliki Internet žalopojkama o pobedi ‘satanista’ i ‘demona’ na jednom ‘ovakvom’ takmičenju. 

Da li je to to? Da li je to najveći efekat koji je danas metal muzika u sudaru sa kulturom glavnog toka može da postigne? Par gramatički invalidiziranih postova od strane ozbiljno dezidentifikovanih osoba, na Internet forumima koje svako sa pola mozga odavno zaobilazi zapušenog nosa i u širokom luku? Metal je trebalo da bude nadgradnja divlje energije izvornog rokenrola, destilacija dve decenije revolta protiv lažnih građanskih vrednosti, duhovne korupcije i političke hipokrizije. Trebalo je da bude seksualna revolucija koja glorifikuje perverziju, psihodelična avantura kojoj je loš trip cilj a ne sračunati rizik. Trebalo je da na uspon tehnokratije, narastanje nuklearnog arsenala i izjednačavanje političkih sloboda sa potrošačkim odgovori neartikulisanom bukom, ekstatičnim nihilizmom i divljačkim besom. ‘Rat’, ‘borba’, ‘pobeda’, ‘pakao’, reči tako svojstvene jednom muzičkom pravcu/ kulturnom fenomenu koji se uvek ponosio svojim ekstremizmom i sračunatim obitavanjem na margini društva, reči koje se na kraju sublimišu u nastupu jednog blago dosadnog hard-rok benda iz jedne poprilično dosadne zemlje Evropske Unije na jednom zastrašujuće ispraznom festivalu. I nikoga nije briga. Da li je to to?

Kada je metal izgubio svoju oštricu i pretvorio se u još jedan pažljivo zapakovan pop-proizvod koji se udobno smešta na policu između Britni Spirs, Farela i Erosa Ramacotija? Da li je to bilo kada je Dejv Holand, bivši bubnjar Judas Priest otišao u zatvor zbog seksualnog zlostavljanja paraplegičnog deteta kome je trebalo da daje časove sviranja? Ne, ovo skoro da bi bilo u duhu dekadentne, destruktivne prirode metala. Da li je to bilo kada je Fil Anselmo pokušavao da natera svojih par preostalih moždanih ćelija da prekinu štrajk i objasne njegovu heroinsku overu kao interesantan eksperiment sa iglom a ne kao patetični pad obnevidele rok zvezde? Ne, čak i zlatni metak je donekle dostojanstven način da se svetu pošalje poruka. Da li je to bilo kada je umro Kvorton? Na kraju krajeva, to je čovek koji je bend nazvao imenom grofice koja je ubijala iz zadovoljstva i kupala se u krvi žrtava iz kozmetičkih razloga. Čovek koji je izazvao istinski socijalni revolt protiv hrišćanske dominacije savremenom evropskom kulturom i naterao klince da se noću jure goli po šumi, skrnave grobove, pale sakralne objekte i maštaju o mačevima kojima će prosecati put u slobodu. Neki od njih su postali ubice, neki žrtve a neki i jedno i drugo. Gadna priča ali, izgleda i poslednja priča u kojoj je metal bio nešto više od postera u magazinima prepunim reklama i spotova u kasnim večernjim satima na satelitskim TV kanalima.

Kvorton je, nažalost bio aberacija. Izuzetak. Istorijska nepravilnost u okviru jednog subkulturnog krila čiji je ekstremizam, izgleda uvek bio pubertetskog tipa. Dok je metal lupao glavom o zid u pijanom zanosu, držeći se, za svaki slučaj za genitalije, drugi su istraživali granice tela, duha i društva stupajući stazama i bogazama koje je metal otvarao, doticao i zapišavao ali nikako se njima nije i zapućivao. 

A toliko je prilika bilo. Više od jednog veka, evropska kultura kao da se pripremala za dolazak metala, muzike, stava, estetike, filosofije koji će pokazati i slaviti smelost, individualnost, strastvenost i posvećenost ma koliko destruktivne, asocijalne ili ‘zle’ one bile. Šarl Bodler je svojom poezijom skandalizovao francusku i evropsku javnost polovinom 19. veka i završio na sudu zbog opscenosti i blasfemije, slaveći instinkte, strast i dekadenciju. Niče je revoluconisao evropsku misao svojom dekonstrukcijom hrišćanstva i uzdizanjem pojmova snage, orgija, zanosa i strasti. Kroz dvadeseti vek, dadaisti su napadali građanski moral svim sredstvima – od poezije bez smisla, do kofa punjenih telesnim izlučevinama. Bečki akcionisti su se razapinjali na krstove i ritualno ubijali životinje da bi hrišćanstvu oduzeli monopol na bol i žrtvovanje. Njujorški free-jazz umetnici su izvodili ljude na ulice na ples, proteste i demonstracije. A metal? Metal je imao sto godina iskustava da na njima gradi svoj pristup, a imao je i ono što prethodnici nisu imali: urlajuće električne gitare, zidove pojačala koji su izgledali kao nešto čime se zaista može srušiti postoječi poredak dosadnog, banalnog i istog, imao je generaciju odraslu na revolucionarnom zvuku rokenrola, i političkim talasima protesta koji su tresli Evropu, Ameriku i Aziju na isti, euforičan način. Generaciju čija deca su želela nešto još jače, teže, glasnije, strasnije, opasnije i hrabrije. Kada je Alis Kuper sebi prvi put javno odsekao glavu na bini pred zabezeknutom publikom to je moglo da bude baš TO. Trideset godina kasnije građani ujedinjene i neujedinjene Evrope glasaće svojim mobilnim telefonima za pesmu koja se zove ‘Hard rok aleluja’ i smejati se jedan drugom u nervoznoj, nemuštoj imitaciji humora. Pesma Evrovizije svedena na internu šalu par desetina miliona ljudi? Da li je to to?

Kuda je otišla sva ona energija? Da li ćemo ikada znati? Da li su je isisali bezvezni pop bendovi ili američki sitkomi? Japanske video-igre i epidemija nastavaka uspešnih i manje uspešnih holivudskih filmova? Pop kultura koja je razvodnjila i pripitomila usijanu seksualnu i destruktivnu energiju metala? Ne, ne, ne, da su stvari od početka bile postavljene na pravi način, ovo bi samo ojačalo metal, učinilo ga oštrijim, opasnijim. Međutim, kako nas iskustvo uči, izgleda da je ambicija najveće većine metalaca od samog početka bila mnogo skromnija. Malo novca koji ne bi pomogao da se jeftino pivo zameni šampanjcem već da se kupi više jeftinog piva. Malo bogohuljenja, tek da se u nedelju ujutro legitimno prespava odlazak u crkvu, poneki felacio na zadnjem sedištu ćaletovih kola, eto na šta se svela metalna neman.

Danas su stvarno opasni pop-stvaraoci negde drugde. Seksualno devijantna i telesno zastrašujuća istraživanja Lidije Lanč, Swans, Gerogerigegege ili Masonna. Demonski rituali Diamande Galas. Gangsterska, antimonoteistička revolucionarna retorika Wu Tang Clan. Čak je i Eminem sa svojom karikiranom sociopatijom uverljiviji i društveno značajniji od nu-metal šaljivdžija čije su se jeres i agresija otužno usmrdele ispod slojeva sponzorske odeće.

Ima pojedinačnih dašaka svežeg vazduha tu i tamo. Piter Stil koji bodlerovsku dekadenciju i strast razume svakako bolje nego proračunati skandalmajstor Merilin Menson, sveden je nažalost na seksualni objekat trinaestogodišnjih američkih darkerki. (Ne samo) skandinavski blek metal ne prestaje da postavlja važna pitanja o individualnosti, verovanju i samom pojmu stvarnih vrednosti u našim životima. Ali ko još ozbiljno shvata Gorgoroth, Mayhem, 1349, Satyricon li Anaal Nathrakh kada klovnovi poput Dimmu Borgir ili Cradle of Filth definišu pojam ‘ekstremnog’ za većinu dece koja se oblače u crno, mažu lica u belo i vajkaju se o tome kako ih hrišćanstvo pritiska, dok im majke spremaju kajganu?

Teško je sa tim suočiti se, pogotovo ako ste čitavog života verovali da ste drugačiji, opasniji, možda bolji od drugih. Teško je pogledati niz slivnik istorije i progunđati da je metal, izgleda skliznuo u parodiju još tokom porođaja. A nije moralo da bude tako. I ne mora i da ostane tako. Revolucije ne dolaze kada to istorija zapovedi već kada to ljudi odluče da izvedu. Metal ne čine ni grupe ni televizije ni magazini ni Internet, već ljudi. Vi. Pitanje je samo koliko je vama stalo i šta ćete da uradite.

2 reagovanja to “Erektilna Disfunkcija (kolumna iz Metal Hammer)”

  1. Ovo je divno,ali danasnja omladina je sve gora,na zalost,svima su isprani mozgovi.Da li metalu ima spasa?Ne znam…

  2. mehmetkrljic Says:

    Svaka generacija smatra da je omladina sve gora i da su svima isprani mozgovi tako da je to jedna normalna dijagnoza koja se vremenom ne menja, samo se usmerava na dolazeće snage. Ali, metalu ima spasa u rukavcima i postraničnim bogazicama, kao i obično. Da li će ikada postati mobilišuća revolucionarna snaga koja menja svet na bolje? Ne. Ali, dobro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: