Južni vetar iz pakla

 

Amon Din, Belphegor, Grave, Nile u SKC-u

 
Pete ramazanske večeri imali smo izbor: ispoštovati neka od najvažnijih imena rokenrol tradicije ili zagaziti do kolena u death metal. Kako su svi pošteni ljudi ovog grada izabrali Džeja (Maskisa), Doktora Igija (Popa) i Gileta (Orgazma) mi smo se odlučili za metal. I nismo pogrešili
 
Mesto: SKC
Vreme: Petak, 5. Septembar 2008.
 
Pomalo bizarno, ovaj tekst je u osnovi bio planiran za Popboks ali kako organizator nije želeo da stavi na spisak ni mene ni fotografa, pravdajući se da nije imao vremena da proverava mejlove, putujući sa bendovima Europom, pa da spiska neće ni biti, onda smo se ipak odlučili da ovo ne objavljujemo, a da ja mogu na blog da stavim proširenu verziju. Priznajem da sam bio malo iznenađen što Frubi (Legacy) ne želi tu neku, hm, medijsku podršku, ali s druge strane, razume se da je veliko pitanje koliko njemu uopšte znači podrška jednog na kraju krajeva mejnstrim medija kakav je Popboks. Death/ black metal kojim se on mahom bavi naprosto po definiciji ostaje fenomen vezan za, hajde da kažemo supkulturnu (a da izbegnemo reč marginalnu) populaciju ove zemlje i zaista je diskutabilno da li njemu pokrivanje ovakvih događaja od strane ’običnih’ medija išta donosi, a što mu ne donose specijalizovani metal forumi i sajtovi po domaćem Internetu.
 
img396/6395/p9050577ch0.jpg
Amon Din zagledani u nebo
 
No, kako sam ja na koncert svejedno bio rešio da idem, uredno sam kupio kartu, čak iako je to značilo da posle posla moram da odem sve do SKC-a jer je prodavnica Felix vratila sve neprodate karte… Početak koncerta bio je zakazan za osam a prvi bend je stupio na binu pre devet sati, što treba računati u jednu od pobeda razuma i ljudske dobrote kojih na svetu nema dovoljno.
 
Kad god domaći bend ide na evropsku turneju sa kolegama od ugleda i pedigrea, to je povod za odobravajuće klimanje glavom. Valjevski Amon Din teško da su najbolji domaći death metal bend ali su izgleda najvredniji i ova turneja je zaslužena kruna decenijskog rada.
 
Ipak, večeras ih gleda jako malo ljudi, ali barem su ti ljudi puni entuzijazma. Amon Din imaju svoje fanove, to je očigledno dok se stotinak njih tiska oko bine i oduševljeno reaguje na, plašim se i dalje prilično osrednju muziku ovog benda. Da su Amon Din ovako umeli da sviraju pre petnaest godina, mudrovao sam ja sinoć, bili bi inovativni. Danas su samo derivativni, mada to što rade – rade sasvim korektno. Ali ni milimetar preko toga. Kompozicije su im solidne ako vas zanima da čujete dovitljive aranžmane i, hajde da kažemo, navežbanost muzičara, ali da diraju u srce – ne diraju. Pored toga, ni scenski nastup ni zvuk naprosto nisu na nivou na kome bi bend sa sada praktično evropskim pedigreom trebalo da bude i pitam se kada će Amon Din dodati tih potrebnih 10-15 procenata adrenalina i moći koji bi ih transformisali u pažnje doista vrednu koncertnu atrakciju… Možda i nikad. Ovo je ipak Srbija a u njoj su sudbine mahom žalosne, naročito ako svirate death metal… Dobro, idemo dalje…
 
img396/2176/p9050579jx2.jpg
Amon Din crvene od treme
 
Još jedan bizaran element ove večeri bilo je i to što je u samoj Sali gde se koncert održavao (velika sala SKC-a) zahvaljujući klima uređajima većinu vremena bilo prijatnije nego ispred sale, u, ah, kafiću… Doduše, kada je i sala počela da se popunjava, stvari su se i bukvalno zakuvavale, no ipak, nekako se moglo.
 
Austrijski Belphegor je od svojih početaka u protekloj deceniji, kada su bili prosečnjikav death metal bend došli do toga da sviraju skoro pravi black metal koji nema neku dubinu ali jeste šarmantan. Uostalom, i naslov njihovog najnovijeg albuma, Bondage Goat Zombie, sugeriše da ih ne treba shvatati preozbiljno. Večeras oni pružaju profesionalan i korektan nastup (a njihova korektnost je, valja to primetiti, nekih 30% iznad korektnosti prethodnog benda). Rafalni blastbitovi, preko kojih se sipaju zaslađene, sub-Iron Maiden harmonije, puno kreveljenja i nešto malo naklona bondage fetišizmu sasvim su dovoljni da ovaj drugi beogradski nastup Belphegor unutar svega četiri meseca ne deluje predugačko i zamorno.
 
img361/3496/p9050582yp5.jpg
Belphegor: slikanje sa blicom u njima pronalazi ono najgore
 
Ovo je bio i jedini bend večeras koji je koristio trigere na bubnjevima, barem ako je verovati mom uhu. Pomoglo je da sve to zvuči upeglano i superprecizno, za razliku recimo od Amona Dina gde sam blastbitove uspeo da prepoznam samo po tome što to naprosto nije mogao biti ni jedan drugi ritam (sistem eliminacije uvek daje rezultate!!! Govori tiho i nosi glok sa sobom!). Ipak, i kod njih je posle nekoliko pesama došlo do klasičnog sindroma bendova kojima su pesme zasnovane u ogromnoj meri na blastbitovima – čuli su se samo bas bubnjevi.
 
img361/4241/p9050590oh4.jpg
Primetiti fetišističku masku koju je pevač navukao specijalno za izvođenje Bondage Goat Zombie
 
Šveđani Grave su bili deo švedskog death metal talasa iz ranih devedesetih ali ni tada baš nisu mogli da se uguraju u elitno društvo sastava poput Entombed, Dismember ili Unleashed. Danas, skoro dve decenije kasnije, Grave sviraju skoro u dlaku istu muziku i ona zvuči neporecivo staromodno, da ne pominjem da pevač deluje kao da je ustao iz (prilično neurednog) groba.
 
img76/5861/p9050594jl3.jpg
Kad ovakav čovek nazove album Back From the Grave, vi mu verujete
 
Međutim, u publici njihova svirka izaziva prve ozbiljne reakcije. Vernost zvuku stare škole i nemogućnost razlikovanja pesama napisanih 1991. i 2007. godine su se Graveu, neočekivano – isplatili, barem ako je suditi po krvavim šutkama koje nastupaju ispred bine. Odličan uvod za zvezde večeri…
 
Naravno, najviše ljudi je došlo da gleda death metal heroje iz Južne Karoline, pa se pred nastup Nile velika sala SKC-a ugodno popunjava. Na kraju krajeva, radi se o bendu koji je, za razliku od ostalih večeras, na samom vrhuncu kreativnosti i karijere.
 
Nile su jedan od najcenjenijih death metal bendova u ovom trenutku, što zbog velike tehničke preciznosti, što zbog beskompromisne brzine kojom sviraju, što zbog bavljenja staroegipatskim mitovima u svojim tekstovima. Doduše, na pločama ovo meni zvuči skroz programski i… muzičarski, i teško da bih mogao da ih smestim uz istinske death klasike poput Suffocation ili Cryptopsy. Naprosto, Nile mi uvek zvuče kao bend koji pokušava da pokaže koliko komplikovanih prelaza i neprirodnih rifova može da nagura jedan uz drugi, bez mnogo brige za to kako će same pesme zvučati. Takođe, posezanje za (kvazi?)egipatskim muzičkim motivima mi je kao preozbiljno shvatanje Mejdnovog Powerslavea, na čemu je izgrađena čitava karijera. No, s druge strane, opsednutost Egiptom kod Karla Sandersa i ovog celog benda potvrđuje moju tezu da su death metalci teški gikovi a ne neka zajebana sektaška i prestupnička ekipa.
 
img76/2721/p9050599sk3.jpg
Snimiti Karla sa leve strane kako veselo pokazuje rogove dok ostali moraju da sviraju. Biti šef benda ima svojih prednosti.
 
 
Uživo Nile nisu manji gikovi ili muzičari (Sanders svira dvovratu gitaru, Dallas Toler-Wade je proćelav i nosi Marshall majicu…), ali sa ovom svirkom naprosto nema zajebancije. Nastup Nile je, opisno rečeno, kao da gledate direktan prenos pravo iz pakla, kojim povremeno pirne prijatan južni vetrić.
 
Čak i ako ne znate baš ništa o death metalu, ova svirka garantuje da ćete prvih pet minuta tražiti donju vilicu po patosu ulepljenom od piva. Nile su zastrašujuće brzi, bolno precizni, teški kao prikolica napunjena nakovnjima pravljenim od uranijuma i glasni, jako glasni. Osećaj dok stojite ispred bine je kao da vam u lice bije neprekidni plotun iz svog pešadijskog i artiljerijskog oružja koje stoji na raspolaganju Srbijici u njenoj borbi za mirno vraćanje Kosova u okvire našeg pravnog sistema. Čak i ta egipatska epika, kao prepisana iz nekog holivudskog niskobudžetnog spektakla, ovde poprima karakteristike rituala koji vas tera da učestvujete telom, ustima i glavom, sve dok se muzika ponovo ne preokrene i ispali neprirodno dugačak mitraljeski rafal direktno u vaš mozak.
 
img361/4971/p9050601kw5.jpg
U starom Egiptu ovako se pržilo svakog vikenda
 
Zvuk gotovo da može da se vidi – zid od armiranog betona koga erupcije vulkana savijaju i ruše, samo da bi ga ponovo sagradile. Ovome pomaže i što su svi članovi benda apsolutno u ovoj priči, bez mnogo kalkulacija i pozeraja. Članovi Nile zaista daju sve od sebe i sviraju na granici fizičkih mogućnosti i ne treba ih posmatrati pod mikroskopom da bi se videlo da se i posle više od decenije ove muzike, oni i dalje strahovito lože na to što rade. To baš prija.
 
U publici, naravno – pokolj, mladi padaju jedni drugima na glave i plivaju po podignutim rukama svojih prijatelja i neznanaca. Čak sam i Frubija video kako se valja po masi i čoveku od takvog prizora bude baš drago. Ovaj nastup je zaista ne samo potpuno opravdao čitavo veče nego i ostaje prijatna uspomena koja čoveku greje srce tokom hladnih decenija koje će doći. Kako to i Dallas Toler-Wade u jednom trenutku reče ’Sva sranja u životu dođu i prođu a samo za metal znate da je uvek tu za vas’. I znate šta… u pravu je.

Bonus fotografije: anonimne devojčice koje sam kradom, s leđa slikao. Nadam se da će mi i one i njihovi partneri oprostiti što slike kačim ovde, ali to je sve iz najdubljeg poštovanja prema njihovom stajlingu.

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: