Koncert: Juice, 93 Fu Krv, Sha-Ila, Prti Bee Gee, SKC, 19/01/2007

Ko bi pomislio da ću najemotivniji trenutak na koncertima u poslednjih nekoliko godina imati na hepeningu koji je organizovao i hedlajnovao Đus? Desilo se to negde u desetom minutu nastupa Prti Bee Gee, zbog kojih sam i došao u SKC ove kišne beogradske večeri. Ali o tome kasnije.

Đus je čudna zverka. Mladi emsi kome su praktično sve kolege sa beogradske scene tokom devedesetih izražavale poštovanje i proricale blistavu karijeru, svoj prvi album na kraju je izdao za Bogoljuba Karića i time na neki način obeležio sebe za godine koje će doći. Album nije bio sasvim dobar (sećam se da sam u svojoj recenziji za jednu novinu pokušavao da budem pozitivan… i nisam uspeo do kraja) a da je i publika imala problem sa Đusom pokazalo se na koncertu Public Enemy 2003. godine kada je Đus posle svega jedne pesme (pritom obrade užasnog Grua) oteran sa bine sveopštim zvižducima. Njegova karijera od tada do danas bila je daleko od najprogresivnijeg krila domaćeg hip-hopa kome je trebalo da pripada, i novi album, izašao za City Records Željka Mitrovića prilično dobro pokazuje gde Đus želi da stoji (ovo kažem samo na osnovu izbora etikete, album još nisam slušao mada ću ga, posle sinoćnjeg koncerta možda i downloadovati).

 

Đus je (nažalost?) odrastao u devedesetim godinama kada je situacija bila kakva je bila. Na televiziji se vrteo najgori hip-hop: od stranaca kojekakvi Voren Džijevi i Tupekovi (Tupek je verovatno najprecenjeniji muzičar ikada), a od domaćinera… Na nesreću, mnogo tadašnjih klinaca i danas se sa nostalgijom seća ondašnjih repera i smatra ih istorijski značajnim i umetnički validnim pojavama. Gru, Tapiri, Robin Hud, čak i užasni Fanki Haus Bend – za neke ljude ovo su i danas heroji. 

Kejs in point: Đus. Sinoćni koncert je manje bio koncert a više žurka na kojoj nas je Đus u ulozi hipernabildovanog i pomalo dementnog konferansjea vodio kroz pozorišnu predstavu rekonstrukcije devedesetih godina iz šačice sramotnih uspomena. Binom kluba SKCa sinoć su prodefilovale neke čudne osobe i pojave… 

 img440/357/cya0ee.jpg

Najiritantnija stvar u vezi Đusa je njegov očigledni talenat i apsolutno traćenje istog na trivijalne ili plitke sadržaje. Ne bih sad ovde tvrdio da Đus ’može bolje, samo kad bi mu neko otvorio oči’, jer je očigledno da on ovo što radi, radi jer voli i smatra da je to ono pravo. Ipak… Okružen nekakvim svojim prijateljima, drugarima, poštovaocima i sledbenicima, Đus je svaki put kada bi repovao, na vrlo plastičan način pokazivao zašto je on i dalje jedan od najcenjenijih beogradskih emsijeva a zašto su ovi ostali zasluženo zamotani u pokrov opskurnosti. Iako pomalo monoton i tekstualno nepopravljivo patetičan/ neduhovit, Đus je ipak sedamnaest u glavu za svoj 93 Fu Krv (tako je pisalo na plakatu, ne znam ko su ti veselnici) koji su hrpa derača bez stila i skila, kao i za svog tetoviranog prijatelja čije sam ime momentalno zaboravio a koji je zvučao kao trećerazredna imitacija 43-23 ekipe.

 Ipak, gora od toga su bila gostovanja aveti prošlosti. Moj drugar Neman i ja smo sinoć u SKCu bili prevashodno zbog Prti Bee Gee, mada nas je obojicu morbidno interesovalo kako će Đusova rezurekcija devedesetih proteći. I videli smo. Prvo smo videli kako se uz zvuke jednog od svojih hitova pojavljuju momci iz C-Ya, jednog groznog benda iz devedesetih čija su otužna pripovedanja o teškom životu i snovima o boljoj budućnosti verovatno mentalno invalidizirala mnogo klinaca koji su ih čuli u osetljivom životnom dobu. Sinoć su, repujući preko sopstvenih glasova pokazali da su uvek bili siromašan, provincijski umetnički fenomen za ljude koji za bolje ne znaju (za šta opet nekog realnog opravdanja nema). Ali C-Ya su bili nenajavljeni, verovatno spontani momenat na ovom koncertu. Mnogo gore od toga bilo je Đusovo izvlačenje iz naftalina mrtvačkog kovčega Ivana Gavrilovića. Ivan… Čovek koji je, uprkos falsifikovanju istorije od strane moronskih kritičara i još moronskije publike izmislio turbo-folk, kombinujući, posle svoje karijere sa FHBom, proste house matrice sa harmonikom i simuliranim trilerskim pevanjem. Uostalom, poklič ’tehno, tehno, tehno folk’ pripada baš njemu. Ivan je svojim prvim albumom (’200 na sat’, čiju je naslovnu pesmu Đus obradio) spojio dve površno shvaćene pop-struje u jednu čija je suštinska ispraznost ipak, makar metodom šokiranja, sadržala određenu kulturološku zanimljivost i nekakav trash drajv. Pored W-Iceovog ’tehno folk remiks’ projekta, prvi Ivanov album sažima estetiku devedesetih u Srbiji na najsavršeniji način. To ne znači da tom čoveku valja odavati poštu ili mi čak davati priliku da se pojavljuje u javnosti. Posle prvog albuma, Ivan je postao neka vrsta avangarde tadašnjeg ’dance’ krila naše pop-scene, kombinujući jeftinjikav house sa za ono vreme vrhunski stilizovanim spotovima i postavljajući domaće zadatke svima, od Đoganija i brata mu Gazmena, pa do Dragane i Cece. Još kasnije, kada su ga svi oni prestigli i ostavili daleko u prašini, Ivan je otkrio da ima više od trideset godina i u činu gotovo neobjašnjivog slepila snimao nekakvu starogradsku muziku… Mislili smo da ga više nikad nećemo videti…

 

Verovatno je i on to mislio jer se sinoć jasno videlo da uopšte ne shvata gde se nalazi i šta se događa i da li se publika raduje što ga vidi ili su im to u džepovima banane. Valja reći da se moj drugar Neman pomalo zapanjio videći radosne reakcije okupljene omladine na pojedine sinoćne izvođače (Ivan G included) i da je pomalo očajno, nadovezujući se na raspravu koju smo imali ranije te večeri  promrmljao da ’ljudi možda ipak nemaju ukusa’.

Zaista, bila je prava dilema promisliti da li je Đus samo oštroumni lutkar koji egzorcira duh otrovne decenije prikazujući ga u svoj njegovoj apsurdnosti ili osoba koja iskreno uživa valjajući se u smeću koje je trebalo ostaviti negde u ambisu uspomena i ne prizivati ga da se vrati i osramoti jednom za svagda. Ivan se svakako osramotio pokazujući koliko ne ume da peva i koliko mu bespomoćno mnogo znači zvuk i prizor pomamne/ bezumne publike. Zapravo, jedva su ga skinuli sa bine. Patetičan prizor, bez sumnje.

 

Čovek bi pomislio da od Ivana G ne može gore. Čovek bi bio u krivu. Đus je prizvao s onu stranu zaborava još jedan City Records biser, hip-hop duo Sha-Ila, najavljujući ih kao ljude od kojih treba učiti. Naravno i ovde treba promisliti da li se Đus šali ili je ozbiljan, jer, Sha-Ila su jedan od najeklatantnijih primera ludila devedesetih u kojima su novac i poznanstva kupovali popularnost uprkos gotovo tragičnom pomanjkanju makar i najmanjih tragova kvaliteta ili barem talenta. Ila je, u ono vreme u svojstvu sina pokojnog Minimaksa dobio priliku da svoj hobi pretoči u nekakvu sumnjivu karijeru, koja je i pored svega gotovo preminula. Onda se pojavio Sha, momak bez poznatog oca ali koji je barem umeo da napravi nešto što je (samo) podsećalo na pesmu i njih dvojica su na osnovu veza i poznanstava (i keša) uspevali da se pojave na televiziji i održe verovatno i pokoji nastup. Sinoć su vrlo dobro pokazali zašto su čak i kada su bili na vrhuncu, u stvari čvrsto stajali na dnu. Potpuno impotentno repovanje, siromašne pesme… čak i da devedeset posto publike nije bilo svesno (a nije) da je Šajlin najveći hit ’To mi radi’ samo prepakovan 2 Live Crew, siguran sam da je svima bilo jasno koliko je ovo što gledaju loše. Tako da su i reakcije bile dosta blage i Đusa treba kritikovati zbog prilično uspešno uništene dinamike koncerta uprkos gomili razularenih ljudi na bini (sa sve dve oskudno obučene erotične plesačice plaćene da zagreju atmosferu)… Otkud Prti Bee Gee u ovakvoj ekipi je pitanje za nekog pametnijeg od mene ali bilo je dosta primetno da se Eufrat i Mikri drže najvećim delom vremena po strani. Da li smoreni od opijata ili samo smoreni smaranjem sinoćnih događaja, to treba utvrditi sudskim pregledom…

 

Ovo je bio prvi nastup Prti Bee Gee koji sam gledao nakon Mos-krijeve smrti. Delom jer su ’frat i Mikri Maus do sada uglavnom nastupali po kojekakvim rupama u koje mi ugled ne dopušta da zađem, delom jer mi je ideja o gledanju PBG bez Mos-krija zvučala kao emotivno nepodnošljiv predlog. Pokojni Mos-kri je bio jedna od najautentičnijih, najsilovitijih pojava na beogradskoj pop-sceni svih vremena. Njegov neverovatni talenat da ogoljeni, iskreni, euforični nihilizam iskombinuje sa fantastičnim humorom i učini ga još više zastrašujućim je bio dopunjen njegovim skromnim, gotovo stidljivim ponašanjem na javnim nastupima. Eksplozivnu ekspresivnost svoje dvojice saboraca Mos-kri je dopunjavao patološkom introvertnošću i epizodama autodestruktivne, gotovo psihotične aktivnosti koja je delovala kao vapaj za slobodom. Slobodom i oslobađanjem od ovog društva, okruženja, čak i tela. Mos-krijeva smrt nije tek naknadno dala težinu njegovim tekstovima o bekstvu, gubitništvu, fantazijama i smrti i to je ono što treba pamtiti. Mos-krijeva smrt je došla kao tragedija i nanela nenadoknadiv gubitak čitavoj sceni (uveren sam da je njome razvoj beogradskog hip-hopa usporen za vrlo osetan procenat) ali ona nije bila incident već zaključak. Sećam se da sam na dan njegove smrti pričao sa nekoliko prijatelja koji su svi, vidno potreseni ipak klimali glavom znajući da je ovo bio jedini moguć razvoj događaja.

Kakvi su onda Eufrat i Mikri bez svog prijatelja? Apsolutno ubistveni, na moje veliko iznenađenje. Nema sumnje da se Mos-krijev nedostatak bolno oseća, ali u nastupu PBG sinoć nije bilo patetike. Muzički, Prti su bili najubedljiviji sinoć, sa matricama brutalno ogoljenim na bas i ritam, semplovima oružja i glasovima crne braće koji govore o narkoticima. Tekstualno, PBG je uvek tkao suptilnu paučinu dionizijskog slavljenja orgijastičkih fantazija o promiskuitetu, katarzičnom nasilju i raju opijata a zatim je filovao i minirao podsmehom samom sebi, istraživanjima fenomena krivice i parodiranjem. Dubina subverzije (čiji je glavni arhitekta nesumnjivo bio Mosk-kri, čime ne treba dovoditi u pitanje esencijalni doprinos ostale dvojice) je mnogima ostala neuhvatljiva jer nisu uspeli da se probiju kroz, priznajem gustu džunglu provokacije i innuenda, ali treba glasno reći da su Prti Bee Gee od cele (bivše) 43-23/ One Records ekipe otišli najdalje u dekonstrukciji hip-hop estetike, dekonstrukciji realnosti postmiloševićevske tranzicione Srbije i uz to zvučali kao najbešnji bend koji se ikada popeo na binu.

 

I sinoć su Mikri i Eufrat isporučili besa i energije na tone. Kontrast između njih dvojice i praktično svega ostalog što smo videli na bini u toku večeri bio je zaprepašćujući. Ali takav i jeste kontrast između umetnika koji svoje stvaralaštvo opsesivno posmatra kao svrhovito samo i jedino za sebe, i švercera koji su u tome zbog slave, žena ili para. Moćno, uverljivo repovanje preko razaračkih matrica i gotovo bezobrazno prirodno binsko ponašanje koje su ova dvojica isporučili su, nadam se (a znam da nema šanse) pokazali ostalim izvođačima kako ove stvari treba da se rade. Mikri i Eufrat nisu emsijevi koji komplikuju i trude se da se dokažu složenim kadencama, ali ono što rade rade precizno, snažno, dajući svakoj reči težinu nedostižnu za većinu domaćih repera. Uz to, njihov ironični odnos prema kulturi devedesetih predstavlja, u odnosu na sve ostalo što smo večeras videli, pravi melem. PBG nisu namrgođeni kritičari trash-kulture, jer bi ih to učinilo neiskrenim i, uostalom neduhovitim. PBG joj, kao i Đus,  prilaze nostalgično, ali za razliku od Đusa, prepoznaju nostalgiju kao infernalni agens i od patetike se brane dobroćudnom parodijom i kreativnom rekonstrukcijom. Mikrijeva na licu mesta smišljena varijacija na nekoliko stihova Ivana Gavrilovića je svojom vulgarnošću i referencama na drogu, masturbaciju i fantazije o moći bila savršen primer kako se uspomene za čas ogole i prikažu u svom pravom, prljavom, a opet nekako zavodljivom svetlu.

 

A kada je negde u drugoj ili trećoj pesmi koju su izvodili na red došla Mos-krijeva strofa, njegov glas sa snimka me je prvo naterao da se naježim a zatim mi napunio oči suzama. Nagnuo sam se da to kažem svom prijatelju a on je meni rekao isto. Drugi bendovi bi beskonačno patetisali na bini o izgubljenom članu i pozivali publiku da dranjem oda poštu preminulom (zaista, Đus je i to uradio sinoć), Mikri i Eufrat su jednostavno pustili da Mos-kri i posle smrti govori u svoje ime, kao prorok propasti koji se javlja s onu stranu vela postojanja da potvrdi svoje reči, i otišlom prijatelju pružili podršku skakanjem i popunjavanjem njegovih stihova onako kako su to činili i kada je fizički bio prisutan. Čistiju i iskreniju posvetu pokojniku ne umem da zamislim.

 img221/2872/djus11yh.jpg

Ne znam kuda će mutne vode hip-hop scene dalje naneti Prti Bee Gee, ali drago mi je da sam ih sinoć video i da su ostali dosledni sebi, pošteni i moćni onoliko koliko su uvek umeli da budu moćni – dajući sve od i iz sebe. Koliko god da sam se plašio razočarenja dolazeći na koncert, sada mogu da budem miran. A za sve to, na neki sumanut način, zaslužan je Đus…

 (Exxxkluzivne fotke courtesy of Neman)

10 reagovanja to “Koncert: Juice, 93 Fu Krv, Sha-Ila, Prti Bee Gee, SKC, 19/01/2007”

  1. Kakav tekst, mogu reći samo – svaka čast! Čitajući prvi dio teksta sam se pošteno nasmijala jer je toliko iskren (kao i ostatak) i realan, iako se ne se slažem sa tobom u svim segmentima (mislim da 2Pac nije precijenjen koliko hmm, paa svi reperi koji trenutno vladaju američkom scenom). Kad je krenula priča o Moskriju tad su mi već suze počele navirati, iako sam ja tu priču otkrila tek prošle godine, kada se bukvalno sve već raspalo (mislim na 43-23 ekipu). Samo, nekad pomislim, često i zbog neprestanog kritikovanja od strane ljudi koji se baš i ne razumiju i hip-hop priču, da se ovakvim tekstovima nekad prikazuje i više nego što tu stvarno ima. Ja bih baš voljela da znam da su Mikri i Eufrat nekad pročitali nešto ovog tipa, jer mi se čini da baš i nisu svjesni veličine etikete ‘urbanog fenomena’ koju nose. I otkud oni u toj priči vjerovatno ni oni samo ne znaju. Kao što se mnogi nazovi reperi trpaju u koš sa najboljima čim se nađu sa njima u istoj prostoriji tako i oni sami sebe jednostavno stavljaju u red domaćih repera, baš kao da su svi na istom nivou. Ali to ih i drži na zemlji, zato su u tekstu i opisani kao najdoslijedniji na sceni, za razliku od Juice-a i 93 fu crew-a. Možda onda tako i treba, ali mislim da bi mnoge trebalo s vremena na vrijeme podsjetiti na to koliko je scena šarolika i koliko je fejkera prisutno. Teško je objasniti nekom ko ne zna koje vrijednosti se cijene u hip-hopu koliki je značaj Prti Bee Gee-a, mnogima je to čista glorifikacija narkomanije i kriminala, vulgarni tekstovi, vrijeđanje ženskog dijela populacije i sl. Eto, čitava ova priča samo da bih ti rekla da mi je drago da ima neko ko će bar poljuljati predrasude, i ko može reći dosta toga o onom što je ljudima tabu i što većini danas izaziva samo gađenje.
    Pozdrav 😉

  2. mehmetkrljic Says:

    Hmda… Pošto je ovaj tekst dosta star, mnogo toga se u međuvremenu dogodilo. Đus je dosta isprofilisao svoj stil i priču, a i PBG su evoluirali. No, lepo je znati da ima nekoga ko to i dalje sluša.

  3. Da, da, skontala sam da je tekst dosta star, svejedno, ti si možda promjenio mišljenje, neke stvari i jesu drugačije, ali mene što se tiče i dalje stoji sve ovo što piše u tekstu. Đus je samo u međuvremenu napravio još koji turbo-folk/gangsta hit, što ja i dalje smatram traćenjem talenta uludo. Nega su precjenili i stalno mu nalaze izgovore. Mada, ja ga ne slušam dovoljno da bi mogla da sudim, nisam u toku,pa bilo kako bilo – meni se ne sviđa. Nekad jeste kidao, ali opet on spada u tu grupu koja je u rep priči zbog para i žena i šta ti ja znam. Prti se promjenio u smislu da na zadnjem abumu više nema Moskrijevih versova kao na durgom (što ne znači da ih na sledećem neće opet biti), pa album zvuči malo tvrđe, ali mene što se tiče njihova muzika je i dalje svrha samoj sebi, nema tu nekih skrivenih motiva. I dalje mislim da si dobro ovo objasnio i da se nije baš mnogo toga dogodilo.

  4. mehmetkrljic Says:

    Ma nisam ja bogznakako promenio mišljenje, ali je Đusovo igranje između omaža i parodije devedesetim godinama dobilo jednu dublinu a i poslednji album mu je prilično dobar sa nekoliko veoma ličnih momenata koji zaista prijaju.

    Za Mos-Krija, pa ne znam, mislim, ko zna koliko je snimljenog materijala iza njega ostalo… Na Ajsovom i Bvaninom albumu imao toliko lepu strofu da potpuno baca u zasenak sve što oni na toj ploči rade…. Ehhh, jedan je bio Mos-Kri…

  5. Ne bih mogla reći ništa više za Đusa, moja poznavanje njegove muzike me ograničava na ovo do sad rečeno. Koliko god rep bio brutalan, ja ga vidim kao veoma emotivnu muziku i da bi mi se neko svidio mora posjedovati nešto posebno i svojstveno samo sebi. Zato, ako se uzme u obzir moje nepoznavanje njegove muzike, komentar ne može biti objektivan.

    Što se tiče Mosa, on jeste poseban, ne bio već i ostao. I to što je za sobom ostavio često zasjeni mnoge današnje repere. Čovjek se nije uklapao u norme, i sve što je radio se danas neporecivo može nazvati umjetnošću, jer hej, ko je tu da odluči kakva umjetnost treba da bude?! Još davno su srušeni svi kanoni i pravila, ostala je samo blokada u ograničenim ljudskim umovima, koji nisu spremni prihvatiti išta novo. Umjetnost je oslobođena okova, ono staro ustaljeno pravilo da je nenormalno sve ono što je drugačije je Moskrijevim djelom pobijeno. Nova ‘normalnost’ je prihvaćena! Polako (zaista polako) ali sigurno ljudska svijest se oslobađa predrasuda.

  6. mehmetkrljic Says:

    Hahah, mislim da je preambicozno tvrditi da Mos-Kri oslobađa svet stega zabluda, ali lepo je o tome barem sanjati.

  7. Pa dobro, ja i jesam vječiti sanjar 🙂
    Kod nas to, ja mislim, jeste bio prvi put da su ljudi prihvatili nešto takvo. Ne može se reći sad da je on prosvetio naš narod (to još nikom nije pošlo za rukom) 🙂 ali je jedan od onih koji se nisu bojali biti drugačiji, i to na najbrutalniji način. On je samo probudio ono što je u ljudima postojalo oduvijek, samo se nije moglo prepoznati u toj mjeri. Nećemo pretjerivati, ali valjda si shvatio šta sam htjela reći… Ne može se ovdje ni govoriti samo o njemu, ako spominjem njega onda je tu čitav PBG, a pored njih i mnogi drugi. Samo, što se repa tiče definitivno su izazvali najburnije reakcije.

  8. mehmetkrljic Says:

    Jeste, ta vrsta brutalnosti i otvorenog nihilizma je definitivno bila (i još uvek je) nešto novo za ovo naše okruženje. Masiv rispekt za pokojnika.

  9. e bajo nemoj da kenjash, znashi chim si napisao TupEk 2x prestao sam da chitam jebeni text, a da ne pricham da si napisao da je najprecenjeniji…nemash ti pojma…

  10. mehmetkrljic Says:

    Da ti nešto znaš o ičemu ja bih tebi ostavljao besne komentare na blogu, a ne ti meni. Ovako, ostaje mi da pretpostavljam da imaš veoma inteligentnog psa koji je iz neke plemenite namere rešio da mi ponudi svoje mišljenje o mom tekstu bazirano na njegovom shvatanju transkripcije stranih imena i poznavanju hip-hop istorije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: