Max Payne – Zaista maksimalni bol

 

 
Upravo sam se vratio iz bioskopa gde sam sa ženom i Dimbom gledao Maxa Paynea. Utvrdio sam da sam zbog toga propustio film sa Stevenom Seagalom što bi me iznerviralo čak i da Max Payne nije bio toliko smeće.
 
Film Max Payne može da posluži kao ogledni primer za tezu da videoigre ne treba ekranizovati i za apendiks toj tezi koji veli da Holivud čak ni uz najbolje namere ovu ekranizaciju naprosto više fizički ne može da izvede kako treba. Ne radi se samo o tome da je Max Payne loš film, gledao sam ja još loših filmova u životu Radi se o tome da je Max Payne film koji svesno i namerno odstupa od svog predloška, pokušavajući da se prilagodi (fiktivnom?) holivudskom modelu uspešnog filma. I isporučuje samo suze i jad.
 
Za početak možda nije loše istaći da sam ja priličan ljubitelj igre Max Payne. Oba dela sam odigrao po nekoliko puta, oni su me podsetili na i ponovo mi razgoreli ljubav ka noir literaturi i kinematografiji, proučavao sam njihove zaplete i karakterizaciju, aktivno diskutovao o potencijalnim zapletima i mehanikama potencijalnog trećeg nastavka… Dakle, ne može se reći da sam film gledao nepristrasnim očima neutralnog posmatrača. Sigurno nije pomoglo ni to što je Dimbo negde od petog minuta gunđao kako on gleda puno filmova, ali da ovako šusterski režiran film odavno nije gledao.
 
img185/1442/maxpayne2dn7.jpg 
 
Za početak (sad stvarno), Max Payne je jeftin film. Ovo je očigledno čak i slepcu jer se jeftinoća njegovih setova prekriva obilnim količinama postprodukcijske digitalne šminke, što ga tera u ambis preterane stilizovanosti i u startu ukida dobar deo emotivne veze koju bi gledalac sa njim mogao da uspostavi. Naravno, nije ovo bilo pravo vreme za ekranizaciju ove igre. Prvi deo izašao je pre više od sedam godina, u vreme kada su bullet time efekti još uvek bili relativno novi, a ekranizacija stripa Sin City još uvek nekoliko godina u budućnosti. U međuvremenu bullet time se ušunjao u spotove srpskih dens grupa i rumunske teve reklame a Sin City je letvicu za moderni noir film podigao neugodno visoko čak i ako uvažite moje primedbe da je ovaj film bio… slab. Zapravo, ogromni uspeh Rodrigezovog i Milerovog filma je verovatno u velikoj meri doprineo tome da se Max Payne uopšte konačno pojavi na, jelte, celuloidu. Ono o čemu su stotine hiljada gejmera sanjale 2001. godine konačno je postalo stvarnost… u kojoj Maxa Paynea igra.. Marki Mark????? Dođav… Jedina gora stvar od toga bila bi da Monu Saks igra… na primer Džeki iz Veselih Sedamdesetih. Hej, ko bi rekao!!
 
Dobro, kasting nije jača strana ovog filma, uprkos pojavljivanju Boa Bridžisa u ulozi BB-ja. Kladim se da su ga uzeli da ovo igra samo zbog inicijala a ne zato što je recimo u pitanju B glumac iz sedamdesetih sa poslednjom velikom ulogom još u seriji Dinastija pre dve i po decenije i kome je bio preko potreban novac za krek…
 
No, hajde. Gluma u ovom filmu je slaba, ali to je valjda bilo očekivano. Mark Wahlberg je lep, upečatljiv čovek ali on veoma loše glumi. Mila Kunis je ponovila ulogu iz Veselih Sedamdesetih samo što joj je neko u ruke umesto turpije za nokte tutnuo H&K automat. I tako redom. Avaj, film je i režiran primetno loše, sa gomilama nejasnih ili naprosto nepotrebnih scena koje priču odmotavaju na trapav način. U svojim nadahnutijim trenucima znao sam da kažem kako bi film Max Payne najbolje zajednički režirala dva Johna: John Houston, da mu da pravu noir patinu i John Woo da mu da pravi akcioni šmek.
 
img185/7781/maxpaynegal431ey8.jpg
 
Nažalost, film je režirao treći John, John Moore, koji je bio i producent (otud odsustvo minimuma kontrole kvaliteta) i partizanština se da primetiti na svakom koraku. Primetno je da je najviše energije i vremena uloženo u spotovske scene sa specijalnim efektima koje su… hajde da kažemo da bi delovale impresivno u nekom hip-hop spotu pre deset godina. Danas… Danas na njih teško da ćemo dići više od obrve. No, to su svakako zanatski najupečatljiviji delovi filma – ostalo je naprosto slabo. Akcije, kad smo već kod toga, ima iznenađujuće malo i, s obzirom da je u pitanju ekranizacija igre koja i dan danas definiše ’kinematsku’ akciju, ona je slaba, preslaba. Max Payne je u svojim najboljim akcionim trenucima bila igra koja je manijakalni ubilački balet Johna Wooa stavljala pod kontrolu igrača. Mooreov film je daleko čak i od Face Offa, a da ne pominjem neke zaista spektakularne hongkonške Wooove filmove. Koreografija akcionih scena je u najboljem slučaju prosečna i ništa što smo u ovom filmu videli ne može ni da sanja o prilaženju blokbasterima poput Matriksa i filmova o Bornu.
 
Dobro, akcija nije impresivna, no je li barem noir atmosfera pogođena? Zapravo – ne.  Max Payne nije noir film. Ovo je verovatno bila svesna odluka režisera i scenariste, možda u pokušaju da se distancira od Sin City stigme, tek omaž noiru je urađen u uvodnoj sceni Maksovog plutanja ispod površine reke Hadson, sa promumlanim, promuklim monologom opterećenim teškim izrazima. Ovo je poslednji momenat u filmu u kome je delovalo da bi Max Payne mogao biti uspeli B film o detektivu koji se loži na Bogarta i Chow Yun Fata u isto vreme.
 
I to nas dovodi do prilično bolnog ali u krajnjoj liniji ne i iznenađujućeg saznanja da film Max Payne naprosto nije imao ni nameru da se ozbiljno angažuje u dijalogu sa igrom. Max Payne je film ispunjen tankim, pretankim likovima sa generičkim motivacijama i nemuštim dijalozima stavljenim u usta, na sasvim drugoj strani od igre prepune arhetipske karakterizacije i raspričanih likova.
 
Što je, kako rekoh, očekivano. Holivud ne želi pripovedanje ili kreaciju, filmovi se danas prave za rating komisije i finansijere koji žele da čuju tagline sa ne više od deset reči. Scenario i priča su tu sasvim sekundarni. U takvoj situaciji, zašto bismo se iznenadili kada saznamo da je jedna od najfilmičnijih igara ikada napravljenih ekranizovana tako da na sebe liči samo uzgredno?
 
Max Payne je, dakle, film koji svoj predložak koristi samo kao polaznu tačku, odbacujući njegovu priču, pripovednu tehniku, karakterizaciju, vizuelni stil, pa čak i propuštajući da barem omažira neke od memorabilnih scena iz igre. Naprosto, ovde nema ni jedne jedine linije dijaloga iz igre, ni jedne rekonstruisane scene koju smo upamtili.
 
img185/2650/1205783780markwahlbergmmq1.jpg
 
To što nesreću unapred očekujete ne znači da vas ona ne boli. Sam Lake (alias Sami Jarvi) je svojim scenarijima za obe igre napisao srčan i veoma dobar omaž klasičnoj noir literaturi iz njenog zlatnog doba. Duh Chandlera i Spillanea je iz sve snage prisutan ne samo u motivima koje Lake koristi u svojim skriptovima, već još i više u likovima, monolozima, jeziku prepunom do apsurda naduvanih metafora kojima zlosrećni antiheroj opisuje svoje putovanje iz porodičnog raja u pakao organizovanog kriminala i korupcije. Ničega od ovoga u filmu nema. Max Payne nije noir film uprkos svoj veštačkoj tmini koju je postprodukcijska ekipa prelila preko setova. Ovo je film u kome kriminalce ne vidimo kako čine zločine, u kome policija nema ni najosnovnije procedure istrage, u koji se likovi uvode samo da bi opravdali ekspoziciju radnje a zatim su ostavljeni da landaraju u praznini, bez zaokruživanja motiva i linija zapleta. Ovo je nevešto, brljivo režiran film.
 
Max Payne, film, koristi isti zaplet kao i prva igra, razotkrivajući postepeno zaveru kozmetičke korporacije koja drogu za pospešivanje efikasnosti vojnika posle negativnih testova odlučuje da iskoristi kao dohodovni projekat, valjajući je po ulici. Međutim, film, za razliku od igre, do ovih otkrića i otkrovenja dolazi mnogo kraćim i nezanimljivijim putem.
 
OK, shvatam ja da je za potrebe filma od sat i po potrebno kondenzovati priču, međutim Mooreov Max Payne je naprosto prepun potpuno neoprostivih rupa u zapletu – negativci su zaprepašćujuće neefikasni u svojim zločinačkim naumima (od gotovo komičnih predegzekutivnih monologa, pa do uistinu apsurdnog iznenađenja što im je policija na tragu, nakon što njihova privatna armija, naoružana do zuba raznese čitav sprat zgrade pucajući na policajca sa značkom), ubilački nastrojeni ovisnik o drogi Valkira ne samo da nema motiv za svoja ubistva već i jedini put kada je esencijalno da ubije žrtvu, on to ne čini, bez dobrog razloga i time omogućava sledećih sedamdeset minuta filma. Scenario je pun likova koji služe samo da protagonisti do njih došetaju, čuju komadić informacije i nastave dalje tražeći sledećeg informanta. Ova zastrašujuća količina mekgafina bi se još i dala podneti da pred kraj filma režiser ne napusti barem tu konzistentnost i počne da spušta likove sa neba tamo gde je to zgodno za odvijanje radnje, bez ikakve svesti o vremensko-prostornim koordinatama na kojima se radnja odvija.
 
img185/5898/maxpaynevignettetg6.jpg
 
 
Emotivna komponenta filma je veoma siromašna. U igri, Max provodi gotovo pola vremena boreći se protiv italijanske mafije u Njujorku, da bi tim pre otkriće do koga stiže na sredini zapleta i dimenzije zavere koje se zatim naziru kroz narkotički delirijum i plimu nasilja koju je prouzrokovao, bile ogromnije i strašnije. Pritom, Max je DEA agent ubačen u Mafiju pre dve godine (nakon ubistva žene i ćerke) čiji je partner, jedini koji ga može pozitivno identifikovati kao još-uvek-dobrog-momka na početku igre ubijen. Ovo je očigledna posveta noir klasicima od strane Sama Lakea, a to sasvim konzistentno objašnjava i Maksovo potonje sarađivanje sa ruskom mafijom. Gangsterski rat u Njujorku je idealna kulisa za Maksov privatni rat protiv neprijatelja čiji obrisi kako vreme prolazi postaju sve veći.
 
Film sve ovo ignoriše odlučujući da se usredsredi na Aesir korporaciju i nekakve beskrvne kriminalce sa kojima Max uzgred ima posla. Ovo ne bi TOLIKO iritiralo da se, u pokušaju ceđenja vode iz suve drenovine (to jest brand recognitiona iz licenciranog IP-a) u filmu ne pojavljuju likovi iz igre u sasvim pogrešnim ulogama.
 
Primer? Mona Saks je tu. Tu je i njena sestra, ali umesto da vidimo mafijašku suprugu po imenu Lisa (kapirate? Mona – Lisa!), vidimo samo narkomansku kurvu po imenu – Nataša!!! Ovaj lik, sasvim nebitan za radnju nije morao da bude Monina sestra… Takođe, naravno, dok Nataša još i može da prođe kao rusko ime, Mona Saks baš i ne zvuči kao ruskinja. Zašto su Italijanke iz igre pretvorene u Ruskinje u filmu (koje igraju dve Ukrajinke) ostaje misterija.
 
Isto kao što je misterija i zašto je Moore odlučio da u filmu sačuva lik Jima Bravure, ali da umesto sredovečnog italijana u ulozi glavnog policijskog inspektora, ovde to bude nekakav dosadni nasrtljivac iz internal affairsa, koga igra – Ludacris!!! Mislim, svaka čast na kastovanju braće crnaca u ovom filmu, ali zašto je i dalje liku ostavljeno italijansko ime???
 
Pored toga, film apsolutno nezgrapno rukuje podtekstom nordijske mitologije koju je Lake u igri vrlo suptilno provlačio kroz scenario, likove i motive. Ovde su Valkire materijalizovane kroz halucinacije prepune specijalnih efekata očigledno veoma dragih režiseru, jer se ponavljaju na svakih nekoliko minuta. Prosto je zapanjujuće da su halucinantne scene u igri, iako definitivno najkritikovaniji element gejmpleja, daleko bolje osmišljene i realizovane od generičkog spotovskog ubacivanja čudovišta u film gde im mesto nije.
 
img185/9652/maxpayne2thefallofmaxpany0.jpg
 
Neki od likova koji su glavni nosioci mitoloških elemenata zapleta (Alfred Woden, recimo) u filmu ne postoje. Kao šlag na tortu, prevodilac filma je izgleda engleski naučio nekoliko dana pre nego što je dobio ovaj posao pa je reč ’norse’ prevodio kao ’norski’ što je u meni i Dimbu izazvalo grčevit, gotovo histeričan smeh. Doduše, još više smo se smejali kada je rečenica ’On je u Rag Na Roku’ prevedena kao ’On je u Nag na Roku’ jer smo obojica imali viziju Jacka Lupinoa koji leži nag na Roku Sifrediju.
 
Lupino je inače još jedan od likova koji su potpuno zloupotrebljeni u filmu. Od mafijaškog underbossa sa patološkom opsednutošću okultnim, Lupino je postao bivši armijski narednik, jedan od retkih na kome je testiranje sa Valkirom dalo pozitivne rezultate. Naravno, Lupino je praktično neranjiv kada to scenario zahteva od njega, a pada od jednog jedinog metka kada se finale filma približi tako da osećate njegov kužni dah na licu. Istovremeno, Max prima vrelu sačmu direktno u prsa junačka i ne počeše se jer je uvideo sve pozitivne efekte konzumiranja Valkire. Jeste da su haludže zajebane, ali kada se uz njih dobije praktično god mode u kome je lako doterati film do kraja onda OK. Avaj, i taj kraj je, er, krajnje jeftin jer Nicolle Horne ostaje van domašaja scenariste i Maxa Paynea, da ne pominjem da nema nikakvog rušenja helikoptera. Verovatno je to bilo suviše skupo za ovaj film.
 
Max Payne je školski primer apsolutnog disrispekta koji Holivud pokazuje prema materijalu za koji je platio novac ne bi li dobio pravo da ga pretače u film. Ovo je potpuno nemušt, nespretan scenario sa lošim likovima, loše režiran i spakovan u PG 13 priču u kojoj nema čak ni jedne jedine psovke. Čak se i droga konzumira oralno, valjda da se deca ne bi uplašila od špriceva. Pričamo o ekranizaciji jedne od najbolje napisanih, najbolje režiranih, simbolički najpotentnijih igara u čitavoj istoriji videoigara. O nečemu što je mogla biti samo lagana šetnja od tačke A do tačke B, prateći posao koji je finski Remedy Entertainment odradio pre sedam godina. Uprkos tome, ovo je jedan od najgorih filmova koje sam gledao u bioskopu u poslednjoj deceniji. Sami izvucite zaključke ili se samo složite sa onim što sam još davno rekao.

Jedno reagovanje to “Max Payne – Zaista maksimalni bol”

  1. […] Maxa Paynea – jedne od najfilmičnijih igara ikad – je zaboljela još više. Može se reći da nam je nanela permanentne traume. Kada je Rockstar najavio da će treću igru razvijati interno, rane su bile preduboke da bismo […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: