Meho protiv EU (fanzin Last Breath)

1. Tri ugursuza

Nisam neki ljubitelj aviona. Pogled na obrađena polja sa par kilometara visine me uvek podseti da se između mene i sigurne smrti na oranici nalazi samo nekoliko santimetara pleksiglasa. Neprijatno. Mislim, da je Alah planirao da letimo, sigurno bi nam dao krila, zar ne? Ipak, odlazak u Češku Republiku ove godine je podrazumevao avionski prevoz. Ostali članovi mog benda su se jedno vreme zaluđivali idejom da idemo kolima. Sjajna zamisao. Nakon što smo se naradili da dobijemo češku vizu ostalo bi nam samo još da to isto odradimo i za mađarsku, slovačku i koje li su još zemlje koje bismo na proputovanju obišli. Da ne pominjem da bi nivo pijanstva i najprostijeg budalašenja verovatno rezultirao u tome da bend završi na Antarktiku pre nego na svojoj stvarnoj destinaciji: Obscene Extreme Festivalu u mestu Trutnov na severu Češke.

Hobiji su lepa stvar jer nam dopuštaju da se, nakon što provedemo sate i sate na poslu koji mrzimo, okruženi ljudima koje bismo najradije videli kako jezikom čiste patos samog pakla, opustimo uz nešto što volimo. Sad, koliko je moguće opustiti se kad čovek svira bubnjeve u bendu kao što je Acroholia je pitanje otvoreno za raspravu, naravno. No, bitno je da čovek glupo i tvrdoglavo istrajava u nečemu što je trebalo da preraste onog dana kada je shvatio da su šanse da mu penis poraste još nekoliko santimetara ravne nuli. Acroholia je više ideja nego pravi bend. Za ovih petnaest godina imali smo otprilike onoliko proba koje prosečni beogradski hardkor bend u naponu snage održi za šest meseci. Unutrašnjost studija za snimanje videli smo samo na televiziji kada Sašu Loknera intervjuišu za teve Metropolis, a koncerte održavamo onda kada Sloba, naš basista, pomoću pretnji i ucena nekom mlađem deset godina od sebe uspe da nam obezbedi učestvovanje na nekoj od grupnih svirki metalskih demo bendova. Otkud mi onda na najprestižnijem underground metal/ grindcore festivalu u Evropi?

Neki kažu da je u pitanju naša poslovična i širom Interneta dobro dokumentovana naklonost srpskom nacionalizmu i patriotizmu. Zbog nje je, a zbog čega bi, Giulio the Bastard, pevač kultnih Cripple Bastards, jednih od headlinera ovogodišnjeg Festivala (druga dva su bili Dismember i Sinister), preporučio Čurbiju, gazdi Festivala, da  pozove i nas da ove godine ubeležimo bod u gostima i prikažemo Evropi šta znamo. S obzirom na debakl domaće fudbalske reprezentacije na Sveckom Prvenstvu u Njemačkoj, nije tu bilo mnogo premišljanja.

Dakle – avion. Srećom, bilo nas je samo trojica: Sloba je otpao u startu, iakoje baš njemu najviše bilo stalo da svira na ovom festivalu. Mlado – ludo (pa zna da se šminka). Iz neobjašnjivih razloga komandir njegovog voda je odbio da ga pusti da provede vikend u inostranstvu uz svakako neprihvatljivo obrazloženje da služenje u srpskoj vojsci podrazumeva određene restrikcije. Eto ti ga sad… A kad mu budu tražili da položi život za otadžbinu sigurno ga neće pitati da li se naživeo onako kako je hteo. Prokleti militaristi. No, sa Slobom definitivno zarobljenim u bespućima Vojvodine, bilo nas je samo trojica u pogledu proizvodnje beskrajne konfuzije na novootvorenom međunarodnom terminalu beogradskog aerodroma. Bane, gitarista, je insistirao da unese gitaru u kabinu sa sobom. Uspeli smo da ga odgovorimo od toga ali cena je bila previsoka. Pojeo je i moj sendvič na putu k Pragu. To je moja usrana sreća – jednom u životu me u avionu posluže vegetarijanskom hranom i moram da je ustupim čoveku koji ima tri želudca i apetit čitavog hokejaškog tima…

Votevr, avion je kasnio nešto manje od pola sata. Nekoliko dana pre toga leteo sam iz Podgorice za Beograd kada je avion kasnio malo više od dva sata. Po zakonu obrnutih proporcija koji se ovde jasno nameće, let do Australije bio bi kraći od vremena potrebnog da avion uzleti i sleti pa bismo završili u Melburnu sa posebno komplikovanim slučajem jet lega. No, bilo kako bilo, praški aerodrom, kao jedna svetska i evropska institucija, je omogućio Banetu i Iliji (naš pevač) da bez dažbina kupe flašu Apsinta još pre nego što su nogom stupili na češko tlo. Mali savet čelnicima EU, ako slučajno ovo čitaju: to nikako nije dobra ideja.

Probijanje kroz buljuk južnokorejskih devojčica do šaltera pasoške kontrole bilo je praćeno pohotnim uzdasima moje dvojice saputnika i Banetovim komentarima na njihovu obuću. Pošto je čovek po profesiji samostalni proizvođač cipela, većina njegovih konverzacija se kreće na relaciji seks-obuća. Za fetišistu stopala (a ne tvrdim da sam ja takav… mada i ne poričem) ovo je prava nirvana. Šalterski službenik se dobro zabavio čitajući spisak bendova na pozivnom pismu koje nam je Čurbi poslao i, srećom, nije zvao policiju (mislim, šta biste vi pomislili da vidite imena poput Dismember, Gut, Dead Infection i Sinister i to samo u prvom redu?). Nekim čudom, Acroholia je stupila na tlo Evropske Unije. Dobro, ne one prave, originalne, već više neke razblažene, next generation varijante, ali nije to mala stvar za ovakav bend. Bane je insistirao da se Apsintu pruži šansa da pokaže sta zna još i pre nego što je pokupio gitaru iz prtljaga. Čovek zna svoje prioritete.

2. «Da, putujem ‘Titanikom’, zašto?»

Ne valja kad je čovek seljak a izigrava gospodina. Treba to sebi ponavljati s vremena na vreme. Evo na primer: Čurbi nam je savetovao da lepo uhvatimo autobus do Trutnova koji se nalazi nekih 165 kilometara severno od Praga, ka poljskoj granici. Mi smo hteli da ispadnemo mudri i uzmemo rent-a-car vozilo. Malo skuplje, al’ kad već ne idem na odmor ni ove godine, bar da mi bude udobno dok radim… ili dok idem da sviram na ‘najbolesnijem festivalu’ na svetu. Ilija je poneo međunarodnu vozačku dozvolu i kreditnu karticu. Japiji iz Acroholije u akciji!!!

Tri sata kasnije snuždeno smo krenuli da tražimo taksi koji bi nas odvezao do autobuske stanice. Deco, ako idete u EU s namerom da iznajmite vozilo, budite pametniji od ova tri glupaka i setite se da pored plaćanja za kola morate da imate i nekoliko stotina evra na računu za rezervisano osiguranje od štete. Jedva čekam da vidim račun za mobilni posle onoliko vremena provedenih na vezi sa Beogradom. Zvali smo Ilijinog šefa u banci, pa još nekoliko kolega. Na kraju je porodica čak i uplatila pare na račun ali džaba… Petak uveče nije baš najbolji trenutak da se ekspresno rešavaju ovakva pitanja. Prezrivi pogledi šalterskih službenica su nam barem lepo objasnili kako naš partizanski pristup izgleda u očima EU. Koštunice, slušaš li?

Svi izvori informacija za turiste kažu da ne treba uzimati taksi na praškom aerodromu. Ne treba biti mnogo pametan da bi se shvatilo zašto. S druge strane, već je bilo veče a mi se nismo mrdnuli više od sto metara unutar češke teritorije. Desperejt kondišns dimend desperejt rispons, kako nas je Den Lilker odavno naučio. Nakon malo cenjkanja, da se ne kaže da nismo probali, seli smo u taksi gospodina Milana Polaka, praškog Roma, razvedenog i vrlo poslovnog koji nas je, začudo vozio po taksimetru. Ne samo to, čim je shvatio kuda treba da idemo, zvao je dispečera da proveri kada imamo autobus. Da li vam se javlja ishod? Da? Da. Poslednji autobus je upravo otišao, braćo.

Ah. Najbolji planovi znaju da propadnu zbog nekog sitnog previda. S druge strane, kako mi nismo imali nikakav plan i došli smo s namerom da surovo improvizujemo, sve ovo nije bilo preterano iznenađenje. Gospodin Polak je hladnokrvno predložio da nas odveze do Trutnova. 120 lepih evrića, braćo & sestre. Za 160 kilometara dragocene evropske zemlje, ovo je meni zvučalo sasvim prihvatljivo. Cenjkali smo se. Bane je primenio sve svoje tehnike: šarm, pretnje, suze. ‘Oficijelna tarifa’, ostao je g. Polak poslovan. Prokletnik. ‘Dobro, ali ti plaćaš kafu!!!’ grmeo je Bane, ne dopuštajući okolnostima da mu izbiju i poslednju kartu iz ruku. Ljudsko dostojanstvo ipak vredi više od prokletih para.

Koristeći GPS za navigaciju i vegetaciju na jednoj benzinskoj pumpi za vršenje male nužde, udobno smo putovali k Trutnovu. G. Polak je pričao na češkom ubacujući hrvatske reči davno naučene na letovanjima u Makarskoj a mi smo odgovarali na srpskom sa nekim smešnim naglaskom koji je, kao njemu trebalo da olakša razumevanje. Hmda… Bane je koristio svaku priliku da otpije malo Apsinta. Uskoro su pojmovi ‘Apsint’ i ‘Obscene’ u njegovoj glavi bili stopljeni u jedan pa je o piću i o festivalu govorio kao da je jedna ista stvar.

3. Gdegod spustim svoj špric, tu je moj dom

 Trutnov ima nekih 30,000 ljudi. Magija mobilnih telefona (Sloba iz vojske zvao Giulija na festivalu pa nas) saopštila nam je da se na festivalu nalazi oko 3,000 posetilaca. (Bane: «Ja sam zamišljao da će ih biti 30,000.» Ilija «Ja sam zamišljao bar 10,000.» Ja: «Vas dvojica ste retardirani»). U svetlu tih činjenica, baš je dalekovido bilo s moje strane što sam nekoliko dana pre toga telefonom rezervisao sobe u jednom pristojnom hotelu. Jeste bila udobna vožnja taksijem ali soba, tuš, krevet, sve su to stvari koje čoveka raduju.

«Nema ta ulica na mom GPSu, bato… a nema ni taj hotel.» Prokleti Česi… Prokleti jebeni Internet. Dobro, šta je – tu je, idemo na još jedan telefonski razgovor putem rominga. Da vidimo gde se taj fantomski hotel uopšte nalazi. Hoćete li da probate konačno rešenje? Da?

«Pedeset kilometara severno od Trutnova???» dere se naš taksista u moj telefon. «Pa što ste onda na sajtu napisali da ste u Trutnovu???» Lepo je što se čovek potrudio da postavi očigledno pitanje. Nemam pojma šta su mu odgovorili, doduše. Takođe, lepo je što je proveo sledećih sat vremena (između ponoći i jedan ujutro) vozikajući nas po Trutnovu dok sam ja ulazio u sve moguće pansione i hotele i dobijao odgovor da su ‘fuli bukd’.

Na kraju smo čoveka zamolili da ode kući i da nas pusti da se snađemo. I dali smo mu oko 150 evra. Zaslužio je. Ako ništa drugo ne zapamtim iz Češke, zapamtiću Milana Polaka i njegovu zalizanu frizuru. Ionako bismo te pare noćas potrošili na hotel, da smo uspeli da ga nađemo…

Posle večeri ispunjene porazima, lepo je čuti death metal na snažnom ozvučenju, videti razdraganu publiku sa svih strana Evrope i biti dočekan osmehom. Čurbi nas je primio kao svoju decu (dobro, ne baš kao svoju decu jer on i ima troje dece koje, pretpostavljam ipak ne bi pustio da spavaju na podu pomoćne prostorije u backstageu) a Giulio nas je dočekao sa širokim osmehom. «Šta ti je s licem?» pitam ga, pokazujući na oderotine i modrice. «Pa, nastupali smo.» kaže on, kezeći se.

Nakon što nam je Čurbi pokazao gde možemo da spavamo, ja sam Giuliju predao paket koji mu je poslat od g. Nikole No abusea iz Novog Sada. «Samo dve majice» rekao je Nikola telefonom. Na neki volšeban način, dok je paket stigao do mene, dve majice su stvorile još osam majica, gomilu DVDova, Cecin novi CD i još gomilu sitnica. «Brate, sanjao sam ovu kesu» jeca Giulio dok po rukama prevrće majice sa likovima Draže Mihailovića i Ratka Mladića. «Nisi ti normalan, brate» kažem mu ja. «Znam, brate, ali kad volim.»

Ostatak večeri gledam kako se na bini ređaju ultrauvežbani grajdnkor i death metal bendovi. Svi bubnjari mi nabijaju surove komplekse. Blastbitove posle kojih bih ja završio na reanimaciji oni sviraju a da se ne oznoje. Pevači urlaju poput divljih pasa. Acroholia je u ovom društvu ne toliko predstavnik amaterskog pristupa muzici, koliko teški anahronizam. Evoluciona slepa ulica. Pomalo mi žao samog sebe. Giulio mi priča kako je Cripple Bastardse, kada su svirali u Beču vodio u neki srpski gastarbajterski klub. «Jebote, jesi ti svestan da ja ne znam ni jednu osobu iz Srbije koja bi dopustila da je mrtvu odvuku u takav klub?» pitam ga. «Znam, ali meni je to do jaja: Mile Kitić, super atmosfera. To su ti Srbi u dijaspori. U stvari, i ja se osećam kao Srbin koji živi u dijaspori.»

«Lud si, brate», ponavljam mu dok se obojica kreveljimo od smeha. Primećujem da su svi bendovi, pored užasne uvežbanosti i brzine, pakleno monotoni… Četrdeset ovakvih bendova za dva dana je možda i više nego što je ikome potrebno…

Na kraju odlazimo da spavamo. Pod zamenjujemo dvema foteljama i jednim trosedom čim se sa istih ukloni veselo društvance. Ilija i ja spajamo oko trideset minuta sna. Bane, pak, ispoljava fantastičnu sposbnost da zaspi bilo gde gde može da spusti glavu. Zlobnici bi rekli da je razlog što nas dvojica nismo mnogo spavali pre svega bilo njegovo hrkanje. Hrkanje je u stvari nedovoljno tačan opis. Ono je zaravo uragan… tornado… erupcija vulkana… cunami, sve spojeno u jedno. Kada Bane hrče to zvuči kao čitavo krdo divljih veprova koje igra fudbal na đubrištu metalnog otpada usred peščane oluje. Pakao. Zapravo, priznajem da jedno vreme nisam mogao da zaspim jer nisam mogao da zaustavim smejanje izazvano njegovim hrkanjem.

Kako je prostorija u kojoj spavamo ispred kupatila i vecea, nekih stotinak ljudi prolazi pored nas u toku noći. Tek tu shvatam šta je Evropa. Niko se ne dere. Niko nas ne dira. Niko ne piša van šolje. Niko ne povraća. Dobro, našao sam špric i tragove krvi na mestu gde sam prvo ležao na podu, ali pored toga, ovo je najcivilizovaniji festival na kome sam bio.

Utisci su još povoljniji sutra ujutro. Svi ljudi su neviđeno pristojni i pažljivi. Nema smeća po kampu. Nema dranja (osim sa i ispred bine), u malom restoranu gde se služi isključivo veganska hrana i piće (sokovi, ali i pivo i šljivka) nema ni prosutog pića na podu, a kamoli pijanih budala koje balave ili spavaju po stolovima. Nema policije dva kilometra u krug oko festivala. Samo pristojni momci u crvenim majicama koji su festivalsko obezbeđenje a koji uglavnom pokazuju ljudima gde su restorani u okolini. Poljaci, Nemci, Holađani, Italijani, Hrvati, Grci, Englezi, Slovaci i ko zna koga tu sve još ima, pokazuju šta Evropa može da bude ako se pažljivo uzgaja. Samo pomisao na domaće pank ili metal festivale me podseća koliki je posao još pred nama…

4. 200 na sat, obožavam tu brzinu

 Pre našeg nastupa zagrevamo se gledajući Puljane, Bolesno Grinje kako deru sa bine. Momci su brzi, uvežbani, moćni i imaju podršku par stotina ljudi ispred bine, uključujući svoje houmize. Posle im prilazimo da se upoznamo i tračarimo političare, Giulija, Patarene itd… Fini ljudi, kako to Istrani već znaju da budu. Posle nam oni uzvraćaju ljubaznost, gledajući naš nastup… «Bili ste… kompaktni», reći će njihov bubnjar posle. Lepo je kad te čovek laže jer ne želi da te povredi.

U svakom slučaju, našu svirku (od 13.00 do 13.25) posmatra opet nekih par stotina ljudi koji bi verovatno jednako navijali i da se veliki Kemal Malovčić pojavio ispred mikrofona. Acroholia prolazi kroz uobičajeni program saplitanja preko sopstvenih instrumenata, psovanja, konfuzije, unezverenog međusobnog gledanja i ispadanja palica. Srećom, pesme su nam kratke pa publika ima priliku da nam se glasno podsmeva svakih minut-dva. Neki nas i podržavaju pa čak i traže još kada najavimo da smo gotovi. U svakoj drugoj prilici narcizam u nama bi pobedio ali ovaj festival sa svojih 20 bendova u samo jednom danu zahteva disciplinu koje se svi bendovi drže. Zahvaljujemo se i silazimo. Valja uhvatiti taj voz za Prag i pružiti sebi priliku da se pogleda malo i te jebene arhitekture zbog koje smo došli. Ili da se nahvataju prostitutke koje tumaraju njegovim ulicama, šta već prvo naleti.

Čurbi je nesrećan što idemo. Moli nas da ostanemo. Divan čovek. Priča o svojim iskustvima u Srbiji gde ga «jebeni panduri zaustavljaju svaka dva kilometra i traže pare». Konstatuje kako je lepo što smo se barem sa Crnom Gorom rastali bez ratovanja. «Jebiga, kako mi i Slovaci. Mirno smo se rastali i sad smo najbolji prijatelji. Tako i treba da bude, mene boli dupe za nacije i boju kože. Evo, Nemci su u drugom svetskom ratu hteli da unište celu moju naciju pa ipak, to je sada za nama. Ja imam puno nemačkih prijatelja. Rusi? Hmmm… to je već druga priča, ti su nas jebali 40 godina… ne volim ih, da ga jebeš.»

U vozu za Prag gledamo bračni par sa malim detetom koji sa nama deli vagon. Muškarac je naočiti bradonja sa naočarima, širokih prsa i snažnih udova. Žena ima veoma ispoljene recesivne gene – nema pigmenta, ima neobične crte lica i samo po tri prsta na rukama. Beba je slična osim što ima po prst više. I jako je slatka. Gledam porodicu koja pre samo stotinak godina ne bi ni mogla da postoji a danas su to prihvaćeni članovi društva koji od njega ne moraju samo da primaju milostinju i trpe prezir već mogu da mu doprinesu i ravnopravno učestvuju u njegovom životu. Dok šutiram Baneta kako bih prekinuo njegovo hrkanje koje preti da izbaci voz iz šina za trenutak imam flešbek (flešforvard?) na budućnost kako smo je svi zamišljali pre nekih petnaest godina. Metaforički rečeno, propustili smo voz. I sada nema nazad. Barem je ovaj iz Trutnova krenuo na vreme. Blenem kroz prozor po češkom krajoliku i pitam se da li će nam rezervacije za hostel u Pragu obezbediti krevet i tuš ili nas čeka još pustolovina. Neka samo dođu!!! Spreman sam!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: