Mehov put do Božića

Kako dočekati Božić u Beogradu i ostati pri čistoj svesti? Slutim da je ovo nemoguće. Moj slučaj je dobar primer kako to ne treba raditi:

Petak veče, dan pred Badnji dan, proveo sam ga u dimčini i pomrčini kluba Doma omladine. Nema lepšeg dočeka predbožićnjeg dana od koncerta ’podzemne’ metal muzike. Pored mene i mojih par drugara okupilo se tamo nekoliko desetina mladih koji očigledno petog januara tekuće godine nisu imali ništa pametnije da rade nego da se nadvikuju u mraku sa užasnom muzikom i podriguju od jeftinog piva. U stvari, serem, nemam pojma da li je pivo bilo jeftino jer ga, kao i svaki pravi musliman ne pijem. Zapravo užasno sam se potresao kada mi obezbeđenje na ulazu nije ukazalo poverenje i propitivalo me da li su dve flaše vode koje sam uneo zaista flaše vode. Jeste, baš bih u neotvorenim flašama Rose unosio rakiju… No, dobro, pretpostavljam da im je to posao.

 

Dom omladine se ponovo istakao retko prevaziđenom genijalnošću, zatvorivši vrata između kluba i kafića, valjda da zaštite civile u kafiću od hordi zla koje su se okupile u klubu. Beogradski besplatni dnevni list 24 časa (ili kako se već zove) je upozorio obične građane da u širokom luku obiđu ovo poprište rata za tr00 metal, filujući sve dosta sramotnim obrazloženjima o ujedinjenju blek metalaca i opisujući muziku jednog od bendova kao elitistički blek metal, ili tako nešto. Nije lako ni tim novinarima… Kad čovek pomisli sa čime moraju da se suočavaju samo da bi zaradili koricu hleba, ne može a da se ne sažali na njih, Svojevremeno smo Mićun i ja u istom ovom klubu pravili veče muzike grupe Can, puštajući muziku i video snimke, a novinar Politike je mrtav ozbiljan pitao a ko je od nas uspeo da Can dovede u Beograd. Bili smo u ogromnom iskušenju da ga momački izlažemo i da se sutra grohotom smejemo kad Politika objavi kako su Can svirali u Beogradu i pocepali Dom Omladine, ali smo se ipak uzdržali. Pravi božićni duh, iako čak nije ni bio Božić…

Elem… publika na pomenutom metal koncertu je bila uglavnom predvidivog sastava. Većini bih sasvim lako mogao da budem biološki otac. Mislim, više od polovine je bilo mlađe od dvadeset godina, ako me moje stare oči nisu prevarile, tako da smo mi u tridesetima delovali ne staro nego STAROSTAVNO. Bilo je tu čupavih death metalaca i bledih, ozbiljnih blek metalaca. Ja sam mahom promatrao devojčice obučene u crno, dugih farbanih kosa i sa srebrnim nakitom. Prelepo. Metal koncerti me obično smore impotentnom, generičkom muzikom, ali ženski deo publike je uvek interesantnije obučen i našminkan od pankerki ili reperki koje viđam po drugim subkulturnim događanjima velegrada. U svakom slučaju,  vrućina i buka znaju da smore tako da smo Sloba, Voja i ja proveli najveći deo večeri u kafiću, ispijajući kiselu vodu (dobro, oni su pili pivo), pričajući o prednostima Ujedinjenih Arapskih Emirata nad Srbijom i posmatrajući žene koje su tu sedele same, pišući predugačke poruke na svojim mobilnim telefonima, ili sa svojim boljim polovinama. Voja je pokušao da mi pokvari zadovoljstvo skrećući mi pažnju da sam oženjen, ali ja sam se vešto branio praveći neukusne aluzije na njegovu seksualnu orijentaciju. Čovek se nikad ne umori od pravljenja gej šala na tuđ račun, pogotovo što smo se celo veče svi nešto ljubili, valjda zbog nove godine i nastupajućeg Božića. Uzgred mi je i jedan od članova Kanda Kodža i Nebojša ispričao kako su odbili da sviraju na stranačkoj promociji jedne od parlamentarnih partija iako je cifra bila poprilična, jer im je bilo glupo da se tako prodaju jednoj stranci. Retko čovek čuje primer takve principijelnosti i to ga baš nekako obraduje…

Elem, kada smo morali da uđemo na sam koncert tamo je bilo vruće i, srećom ne preterano zagušljivo… Ja sam bio prilično umoran i jedva sam čekao da odradim svoje da idem kući. Prvi su svirali neki Vojvođani, Ashen Epitaph, čiji je sajt hostovan na .hu domenu, što sam ja iskoristio za nacionalističku tiradu o mađarskim separatistima, ustašama, jevrejskom lobiju, masonima, pravoslavnim talibanima i Koštunici. Tako je prošlo pet minuta. Ostalih dvadeset i kusur sam ipak morao da slušam muziku koja je, ah, da kažem kompetentno odsviran death metal… kada bi ovo bila 1992. godina. Mislim, lepo oni sviraju, ali u vreme kada je to što oni rade bilo novo i zanimljivo ja sam bio u svojim dvadesetima a oni su se pripremali za osnovnu školu. Publika se, pak, sa radošću šutirala kao luda. Gledajući sav taj mošing, slemdensing, padanje i lomatanje, sa zaprepašćenjem sam pomislio da sam i sam to nekada radio. Alaha mu, kada bih sada pokušao tako nešto, mislim da bih iz mošpita izašao sa smrtonosnim podlivima po celom telu i ponekom težom frakturom. Mladost je čudo.

U prilog tezi o tome da bih većini mladih mogao biti otac išlo je i to što mi je dosta njih prišlo da se pozdrave i razmene koju prigodnu rečenicu iako ja nisam mogao da se setim da smo se ikada upoznali. Ubija me senilnost. Čak mi je i bubnjar Scaffolda koji su to veče svirali u osveženoj postavi (Dujke kaže da je okupio novu ekipu ’posle 13 godina’. Ja nisam imao utisak da je uopšte prošlo toliko vremena, još uvek su mi u sveže, sećanju njihove svirke u Prostoru i Božidarcu… S druge strane, ne mogu da se setim šta sam juče jeo za doručak. I to je jedan od simptoma starosti) pozajmio svoju duplu bas-pedalu sa rečima da u mene ima poverenja. Kada sam ga, zbunjen pitao ’zašto?’ rekao je da me gleda već pet godina kako sviram. Naravno, za mene je ovo bio argument više da mi pedalu ne pozajmi, ali kako onda ne bih imao na čemu da sviram, mudro sam prećutao ovu opservaciju i samo promumlao nešto o tome kako je to za njega moralo biti pet godina patnje…

Okej, konačno smo se popeli na binu i, nakon što sam tog pomenutog dobrog čoveka, bubnjara Scaffolda namolio da mi namesti pedalu, jer ja to sam ne umem, Bethor je mogao da počne sa svirkom.

Vlada & Mikica su, naravno, bili namazanih lica, sa sve narukvicama natrpanim ekserima na rukama. Mikica je i mene molio da se namažem, ali kako sam se ja tog dana obrijao posle deset dana puštanja brade, koža mi je bila ekstraosetljiva pa sam se na to vadio. Takođe sam odbio da nosim i arapska obeležja jer bi mi u njima bila vrućina…

U svakom slučaju, bili smo užasni. Brži nego ikad, raspadnuti kao i obično i vizuelno verovatno nikad nezanimljiviji jer nismo imali nikakve žene na bini. Mikica je insistirao da je ovo sada ’ozbiljan’ nastup i da nam ne treba kojekakva ornamentacija u vidu duplih X hromozoma, a ja sam mu objašnjavao da tako neće biti ničega da skrene pažnju sa jako loše muzike… No, on je bio toliko opsednut svojim procesorom za vokal da nije ništa slušao. Nemam pojma da li se to što smo svirali ijednoj zabludeloj duši dopalo, meni je ta svirka toliko naporna da moram sve vreme da gledam u bubanj da nešto ne pogrešim, pa i ne znam jesu li se mladi šutirali i skakali. Svejedno, grešili smo kao i obično. Grešne nam duše. A posle nastupa, kada sam se teturajući se svlačio s bine, pala su tu razna grljenja i ljubljenja od strane raznih radošću ponesenih muškaraca (strogo neseksualnog tipa, naravno). Jedan momak je objašnjavao da je došao ’iz pizde materine, čak iz Jagodine’ da nas gleda, a meni je bilo teško da mu kažem nešto uvredljivo jer me je nekako potresao…

Ostala dva benda nisam gledao jer sam se sa Vojom strpao u taksi i odvezao kući, taman na vreme za početak Badnjeg dana.

E, taj Badnji dan sam proveo u Pančevu, igrajući Soul Calibur 3 i Tekken 5 sa dvojicom kolega. Pošto me žena i svastika redovno pobeđuju u obe igre, sa njima sam prestao da se igram i zabavu moram da tražim u drugim gradovima. A pošto sam ja jedno geografski pomalo netalentovano biće, samog sebe sam iznenadio što sam prvo u Pančevo, a zatim i do kuće kolege stigao gotovo bez ikakvih kataklizmičnih incidenata. U kombiju koji me je vozio preko Pančevačkog mosta je pored mene sedeo neki lepi, mladi bradati muškarac sa naočarima. Sigurno neki umetnik, pomislio sam. E, sad, ti kombiji su tako registrovani za posao kojim se bave da putnici moraju da potpišu ugovor sa vozačem pore početka vožnje, kako bi vozač imao legitiman razlog da im uzme novac. Dovijaju se ljudi. U svakom slučaju, kad sam na ugovor napisao svoje ime, momak pored mene me je dotakao po ruci (neseksualno, naravno) i gestikulirao da skinem slušalice. Ispostavilo se da se znamo, heh, da je njegov drug sa Likovne akademije brat od strica moje žene, pa čak i da smo se viđali i da je on pre par godina bio kod mene kući. Naravno, moje pamćenje je potpuno nefunkcionalno pa se nisam previše iznenadio što ga nisam prepoznao. Uostalom, svi ti bradati ljudi sa naočarima su isti.

Proćaskali smo na putu do Pančeva, on mi je pokazivao strip-fanzin koji trenutno radi (eto dokle je došlo kad akademski slikari rade sopstvene strip-fanzine) a ja sam se prisećao svojih dana rađenja na fanzinu i davao mu neke beskorisne i apsurdne savete. Mislim da sam pominjao reči poput ’distribucija’, ’gubitak novca’ i ’blog’. Posle sam u Pančevu uhvatio taksi i kada sam vozaču rekao adresu mog kolege, on je presrećan objasnio da je to ulica u kojoj i on (vozač) stanuje i da će me to sve koštati do dvesta dinara. Ja sam mislio da za dvesta dinara može taksijem da se prođe čitava Vojvodina, ali možda je to opet deo mog geografskog neznanja…

U svakom slučaju, moje kolege su me poprilično isponižavale u Soul Caliburu, a kada smo prešli na Tekken, gde sam ja bio bolji, insistirali su da se vratimo na SC jer je igra lepša. Tako smo i uradili i igrali se sve do mraka, kada je došao drugar jednog od njih, inače instruktor Ving Tsun kung fua, kada je konverzacija odlutala nizbrdnim putem komentarisanja Ultimate Fighta, K-1, Jeet kun Doa, brazilskog Džiu-džitsua itd. Čudo je kako svi geekovi dele slična interesovanja: videoigre, borilačke veštine i pornografija…

U povratku sam potukao sve rekorde u brzini: od autobuske stanice u Pančevu do svog luksuznog stana na Senjaku za svega 45 minuta. Ima neke koristi i od Badnjeg dana. Još mi u autobusu od Pančeva do Beograda nisu naplatili kartu jer nisu imali da mi vrate sitno od hiljadu dinara. Trebalo je da se osećam trijumfalno, ali osećao sam se, umesto toga, potpuno bezveze…

Ostatak Badnje večeri sam proveo blejeći po Internetu dok je žena spremala Božićnu trpezu, jureći se sa mačkama po stanu, gledajući Ko to tamo peva i čitajući ’Prepoznavanje obrazaca’ Vilijema Gibsona, a zatim prepričavajući do sada pročitano svojoj ženi. Rekao sam joj da bi se njoj roman dopao više nego meni jer se bavi modom i brendovima, a i glavni protagonista je žena. Mi muškarci više volimo nešto gde ima nasilja i seksa. Mislim, Gibson je odavno prešao svoj zenit – jebiga, njegov prvi roman je bio najbolje što je ikada napisao, ono posle toga bilo je lagano ceđenje suve drenovine, zabavno ali neesencijalno – ali nisam baš očekivao da u njegovom romanu naletim na tri pasusa u kojima se secira Tomi Hilfiger kao vrhunac nezanimljive brend odeće. Možda sam samo ja suviše detinjast i više bih voleo da on opet piše o hakerima i nindžama, a možda će roman u nastavku ipak biti zanimljiviji. Na kraju krajeva, centralna premisa s onim što Gibson naziva ’Materijalom’ je zanimljiva…Više informacija kad pročitam više…

Elem, to je to… To je bio moj put do ovogodišnjeg Božića. Ako ste sve ovo pročitali, vi ste zaludniji od mene, koji ovo kucam dok žena i svastika ćaskaju o Velikom Bratu (dokle, bre???) i svi se zajedno pripremamo za veliki porodični ručak. U svakom slučaju, lepo se provedite. I srećan vam Božić.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: