Muzička slagalica, gej parada, Velja Ilić i Mehmet

‘…a to nas sve dovodi do prirodnog zaključka da je vaginalni orgazam samo urbani mit koji se prepričava među lezbijkama, feministkinjama i frigidnim ženama u cilju destabilizacije osetljivih odnosa među polovima i dominacije našom krhkom unutrašnjopolitičkom scenom.’

 

Osećao sam kako mi mozak poigrava u lobanji od uzbuđenja. Ovaj čovek je toliko u pravu, pomislio sam, da bi, da je još samo malo u pravu, ovaj televizijski studio, ovaj grad, ma ova planeta, bili suviše mali da ugoste toliku pravilnost. Ova pomisao me je namah naterala i da pobliže proučim njegove crte lica. Da, kako sam i slutio, pravilnost je bila jedina reč koja mi je padala na um dok sam pogledom prelazio preko tog visokog čela što je sugerisalo inteligenciju, preko karakternog nosa i punih, čulnih usana. Pravilnost i… lepota. I, zašto da ne… seksepil. Mogao sam to sebi da priznam jer niko nije mogao da čuje moje misli od buke koju je publika u studiju pravila aplaudirajući i udarajući u oduševljenju nogama o pod. Pustih sebi na volju, posmatrajući kao žiletom odsečenu, oštru, snažnu kosu muževne figure u stolici ispred mene, pustih sebi na volju i pomislih zaista glasno ‘Ovaj naš ministar je jedna jebeno seksi muškarčina!! Ne bih imao ništa protiv da ga svake večeri gledam na televiziji dok posle tuširanja mažem telo hranljivim kremama i utrljavam posebnu kombinaciju mirisnih ulja i mleka u kožu.’

 

Sve glave u studiju se okretoše prema meni a zvuk kao da odjednom bi isisan iz prostorije. Voditeljka Muzičke Slagalice, Marija Veljković iznenađeno podiže obrvu i upilji se u mene:

 

‘Mleka, gospodine Krljiću?’

 

Ugrizoh se za jezik osećajući kako crvenim dok su se pogledi baba, tetaka, baba-tetaka i pripadajuće dečurlije koja je sa njima sedela u publici ukrštali na mom licu i nastojali da mi preotmu poslednje ostatke ljudskog dostojanstva koje sam već godinama čuvao kao svoje najveće zemaljsko blago.

 

Zar je moguće da sam ono rekao naglas?

 

U studiju je vladala neprijatna tišina. Samo je svetlost reflektora milovala ministrovu kožu nežno predući od miline.

 

Odlučih da je nemoguće. Alternativa je bila isuviše strašna da bih je ozbiljno razmatrao.

 

‘Mleka?’, rekoh naginjući glavu ka Mariji, kao da je nisam najbolje razumeo. Znao sam da će biti najbolje ako se napravim nevešt. ‘Nikako. Pa, da li vi, Marija znate da mi plaćamo najskuplje mleko u Evropi zahvaljujući monopolskom položaju kompanije Delta i njenim prijateljima u vladi koji joj taj položaj omogućavaju? Da li mislite da je u takvoj situaciji ispravno razbacivati se ovom esencijalnom životnom namirnicom, kao, recimo oni nitkovi pre nekoliko meseci u Somboru što su prolili hektolitre u kanalizaciju na glavnom gradskom trgu?’

 

Nasmeših se u sebi zbog dobro izvedene diverzije. Pre nego što se iko u studiju opasulji i doseti da grad Sombor, ako se ta grupica koliba od blata gradom uopšte nazvati može, svakako nema kanalizacioni sistem jer su Vojvođani, takvi kakvi jesu, nastali ukrštanjem Mađara i folksdojčera (po mišljenju mnogih, nepostojeće, izmišljene autohtone rase), svoje higijenske potrebe zadovoljavaju na krajnje nehigijenske načine, prolivajući izmet svuda po ‘ulicama’ svojih ‘gradova’, dementno se osmehujući krezubim ustima, pre nego što iko shvati kuda sam krenuo sa svojom dobro ispletenom mrežom poluistina, aluzija i dobro odmerenih laži, ja ću već biti na nekoj drugoj temi, na nekom drugom mestu. Neću crveneti zbog trenutka slabosti koji umalo nisam podelio sa sobom punom neznanaca i potencijalno milionskim gledalištem, jer će kratko pamćenje nacije već biti zabavljeno razmišljanjem o Somboru i separatističkom šljamu koji mlekom hrani pacove u kanalizaciji dok srpska čeljad u kolevkama ispucalim usnama stežu suve gume svojih flašica za mleko.

 

Na moje veliko iznenađenje, voditeljka se samo okrenu prema mom suparniku u večerašnjem kvizu i nastavi da razgovara sa njim kao da se moja upadica nije ni dogodila. Odlučih da je za sve nas najbolje da se složimo da se i nije dogodila.

 

‘Dakle, ministre Iliću, zahvaljujemo Vam se na maloj prezentaciji vaše buduće doktorske teze. Drago nam je što ste se odazvali pozivu da učestvujete u našem kvizu, Muzička Slagalica i što će ova gledana emisija biti još gledanija sada kada u njoj počinjemo da imamo takmičare VIP profila.’

 

Velja Ilić skromno klimnu glavom.

 img216/5228/1783363080443e9d0ecd05cqx2.jpg

‘Marija, zadovoljstvo mi je da budem u vašem kvizu. Sve priče o tome kako se Tijanić i ja navodno ne podnosimo i kako ja stojim iza pokušaja atentata koji je na njega izvršen pre četiri dana iz vozila sive metalik boje registarskog broja ČA-11-11 automatskim oružjem kalibra 5.56 NATO, u kome je ispaljeno sedamnaest metaka od kojih je trinaest Tijanića zaista i pogodilo ali ih je zaustavio neprobojni prsluk koji, po dojavi doušnika te večeri nije trebalo da nosi, su očigledno na ovaj način raspršene kao zlonamerni, teško dokazivi tračevi. Kao ministar u vladi doktora Koštunice i budući predsednik Srbije nisam mogao da pronađem bolji način da javnosti poručim kako je na relaciji Velja Ilić – Javni Servis sve u najboljem redu.’

 

Dok je ministar govorio nisam mogao a da ne primetim kako su mu se ispod Armani odela i svilene italijanske košulje pomalo ekstravagantnog kroja grudi jako, izazovno nadimale. Oterah ove misli jako tresući glavom. Trebalo je da se koncentrišem na borbu, na misli o pobedi a ne da se divim svom protivniku. Kao što u svakom japanskom filmu sensei uči budućeg najvećeg samuraja čitavog srednjevekovnog razdoblja: protivnika ne možeš pobediti ako u njemu vidiš ljudsko biće koje diše, misli, govori i voli kao ti, moraš u njemu videti crvima zaraženu gomilu ispovraćanog izmeta kužnog jarca, za koju je smrt od oštrice mača predobra sudbina a uništenje porodice do četiri generacije unazad maltene nagrada.

 

Ali nije bilo lako. Bilo je nečeg u tome kako se ministru podizala gornja usna dok je govorio. Kako su mu se obrazi pokretali a oči sjajile dok je pričao. Dođavola, pomislih, kako se neko ovoliko šarmantan usuđuje da se kandiduje za predsednika Srbije? Kakve šanse ima onaj privlačni ali pomalo sterilni Tadić protiv divlje bujice testosterona, oštrog intelekta i kao vinjak omamljujućeg šarma, izmešanih i dobro promućkanih u poput mermera izvajanom telu prvog političara Čačka i pripadajućeg regiona?

 

Glave se ponovo okretoše u mom pravcu.

 

Dođavola. Ne opet.

 

‘Milorad Mišković…’ započeh ja, užurbano.

 

‘Nećemo večeras o politici, gospodine Krljiću’, prekide me voditeljka milosrdno. ‘Večeras smo ovde došli da se igramo, a ne da gledaoce zamaramo pričama o tome kako im svirepa, neljudska kompanija ionako bedne živote još više kvari uz pomoć simpatija u vladajućim strukturama. Simpatija kupljenih prljavim novcem, naravno. Mesto toga’, ona ponovo okrenu svoje lepo ali hladno, odveć hladno lice prema ministru, ‘imamo samo jedno pitanje za ministra pre nego što krenemo na našu prvu igru.’

 img158/1812/miskovicwy1.jpg

Ministar Ilić dobroćudno klimnu glavom na ovo. Bio je spreman, videlo se. Bio je toliko spreman na pitanja u vezi i bez veze sa tematikom kviza da sam osećao sasvim realan strah da ću biti javno ponižen i do nogu potučen u ovom suočavanju. Na kraju krajeva, velja Ilić je svoje večerašnje predstavljanje započeo isečcima iz svoje doktorske disertacije, kupeći simpatije dobrodržećih gospođa u studiju i njihove maloletne pratnje levo i desno. Čak je i sveprisutna supervizorka kviza, Milka Canić bila toliko impresionirana njegovim nenametljivim a tako muževnim nastupom da je umesto svog uobičajenog ‘dobro veče’ napravila nekoliko nepristojnih a sugestivnih gestova u njegovom pravcu, prelazeći jezikom preko usana i namigujući mu sa oba oka odjednom, pre nego što je shvatila da je snimaju i šakom prekrila usta, ne prestajući i pored svega da se osmehuje. Ilić je u kviz došao dobro potkovan znanjem iz svih mogućih oblasti, kao jasan favorit ne samo prisutne publike već i kladioničara širom Srbije i dijaspore. Ja sam, pak, u zgradu RTS-a utrčao pored portira koji je rešavao ukrštene reči jer sam morao da hitno upotrebim toalet a ni jedna kafana u centru Beograda više ne postoji. Usklađivanje sa standardima Evropske Unije ima svoje dobre i loše strane. Pokušao sam u nekoliko novootvorenih pekara i prodavnica mobilnih telefona da uljudno pitam za dozvolu za korišćenje mokrog čvora ali izgleda da su moje namere protumačene na pogrešan način. Krajnje pogrešan. Istina je da sam se rukama držao za prepone razgovarajući sa prodavačicama, okupan sopstvenim znojem i drhteći od potrebe. Ali ovo i jeste priroda fiziološke potrebe poterane do samih granica izdržljivosti.

 

Kako sam u lavirintu hodnika RTS-a pronašao toalet je priča za neku drugu priliku, ali me je pomoćnik producenta Muzičke Slagalice odande, jedva obavljena posla i sa alatom koji sam tek na pola hodnika na jedvite jade strpao natrag u pantalone, odvukao u studio. Nije pomoglo moje objašnjavanje da sam samo sledio zov prirode. On je ionako mislio da ima posla sa nekim drugim ko je u zgradi bio povodom učestvovanja u kvizu.

 

Bila je to pomalo nezgodna situacija za mene. Morao sam da se pretvaram da razumem šta se od mene u kvizu očekuje a tokom predstavljanja sam jedino mogao da smislim kako se enigmatikom bavim još od osnovne škole, pored svog hobija odgajanja pasa za borbe, kao i da sam već godinama ubeđeni vegetarijanac. Video sam kako se nekoliko ljudi u publici trgnulo dok sam ovo govorio i nakitih priču o borbenim psima sa još nekoliko sočnih opisa incidenata koje sam tokom godina sa njima imao i u kojima je znalo da bude i žrtava. Prekinuli su me baš kada sam dolazio do najzanimljivijeg mesta koje se ticalo jednog Mastifa i jedne izuzetno vedre Aprilske noći, dok sam počinjao da skidam košulju ne bih li kamerama pokazao ožiljke…

 

‘Gospodine Iliću’, započe voditeljka, trgnuvši me iz uspomena koje sam izmislio pre svega nekoliko minuta, a već su me terale da gotovo zajecam, ‘kada ste postavljeni na čelo koordinacionog odbora koji treba da organizuje Gej Paradu u Beogradu sledeće godine, koja će koincidirati sa održavanjem Evropesme u novobeogradskoj Beogradskoj Areni, poznatijoj kao Hala Limes, mnogi su u javnosti izrazili čuđenje što se ministar za infrastrukturu bavi ovakvim poslom’.

 

Velja klimnu glavom, mirno, sa odobravanjem, kao da je ovakvo pitanje čuo već mnogo puta. Nisam mogao da ne primetim da je za čoveka tih godina ministrova koža imala začuđujuće malo bora.

 img216/1483/a1tv5.jpg

‘Vidite,’ poče on, ‘u našoj javnosti postoji velika konfuzija oko toga šta reč infrastruktura zapravo znači. Naš čovek će radije gledati vesti na televiziji i nagađati šta bi koja reč – transparentnost, monopol, infrastruktura, homoseksualnost – mogla da znači, često se konsultujući sa jednako neupućenim komšijom, umesto da pogledaju u leksikon stranih reči i izraza ili, da se naprosto obrate ministarstvu za tumačenje.’

 

On pogleda oko sebe i sa umirujućim osmehom nastavi.

 

‘Infrastruktura… ova reč može da se odnosi na bilo koju strukturu koja podupire neku drugu strukturu. A ima li većeg podupirača za ovo društvo nego što su ljudi?’

 

Ovo pitanje je bilo upućeno čitavom studiju. Pogledah u publiku. Prisutne žene su ćutale kao zalivene, zadržavajući dah. Bilo mi je drago što nisam jedini koji je već posle reči ‘konfuzija’ prestao da pokušava da shvati šta ministar govori i predao se uživanju u boji njegovog glasa, kadenci njegovog govora.

 

‘Nema!’ nastavi ministar trijumfalno. ‘Ljudi su ono što čini društvo, ljudi kao vi i ja, ljudi kao moj protivnik večeras, uvaženi gospodin Mehmet, ljudi kao svi mi, homoseksualci.’

 

U studiju najednom postade veoma vruće. Osetih kako se znojim. Prolete mi kroz glavu da je globalno otopljavanje možda ipak nešto više od najnovije holivudske izmišljotine.

 

‘Mislite…’, započe nervozno voditeljka.

 

‘Ne, ne mislim, bio je tu jedan vrlo jasan zarez između poslednje dve reči, draga Marija, ali drago mi je da ste za trenutak imali dilemu. Jer,’ i ministar se okrete prema publici u studiju, ‘tu dilemu svi moramo makar jednom u životu osetiti, moramo se zapitati kojoj strani pripadamo, ko smo mi zapravo! Moramo se jednog jutra tokom brijanja pogledati u ogledalo i upitati odraz da li smo ono što smo uvek o sebi mislili – muževna, u sebe sigurna, dobro prilagođena osoba, ili uplašeni ljubitelj zabranjenog voća koji se od sebe i sveta krije iza maske bezdušne homofobije. Jednom kada sebi postavimo ovo pitanje odgovor neće biti lako prihvatiti, ali kakva je alternativa život u laži, pitam vas? Nikakva – eto kakva!’

 img229/1522/gayfilmreviewrg2.jpg

Zaustih da kažem nešto na temu mojih razmišljanja i dilema vezanih za povremena jutarnja brijanja i seksualne preference, zakikotah se u sebi pomislivši kako će u porodičnom kvizu biti zaista ekscentrično govoriti o brijanju genitalija, ali Marija mi nestrpljivo dade rukom signal da ćutim.

 

‘Nema sumnje da je vaše istupanje u javnosti u poslednjih par meseci otkada ste imenovani za predsednika koordinacionog odbora organizacije Gej Parade dosta uzburkalo duhove, ministre Iliću i da su neke teme koje su godinama bile tabu zahvaljujući vama sada deo javnih diskusija, no šta kažete na optužbe koje se mogu čuti iz određenih krugova da ste vi za Paradu zainteresovali samo zbog unosnih sponzorskih ugovora nuđenih od strane korporacijskog gej lobija iz inostranstva?’

 

‘Marija, Marija’, smejao se ministar. ‘Pa zar ima ičeg lošeg u tome da Srbija prihoduje od naivn, htedoh reći interesovanja stranaca? Ovo je turistička atrakcija kao i bilo šta drugo i ja bih voleo da je u Srbiji više ovakvih događaja koji bi privukli imućne turiste iz zapadne Evrope, Amerike i Australije. Zar bi trebalo da teramo motkom firme koje bi da novac potroše u Srbiji? Samo zato što je taj novac privučen seksualnom praksom koju Sveto Pismo na apstraktan i nikako direktan način blago osuđuje? Ja kažem da bismo onda bili zatucani. Zatucani i glupi – radili bismo u direktnu korist naše štete. Pomislite samo kako bi nam se Hrvati smejali!! Ja sam, naprotiv, za to da se ode i korak dalje, već sam sa saradnicima u odboru razgovarao o mogućnosti da se Parada proširi jednom turnejom po Šumadiji i Pomoravlju, gde bismo najegzotičnije učesnike autobusima vozili iz mesta u mesto i na taj način širili toleranciju i duh pravoslavlja.’

 

‘Da, gospodine Iliću’, osmehivala se sada i voditeljka, ‘ali ima izvora koji tvrde da je vaše interesovanje za manifestaciju i sponzorske ugovore rezultat samo toga što ste iznašli način da novac namenjen organizovanju Parade strpate u sopstveni džep, kroz lažne fakture, izdate od strane firmi koje ste osnovali samo za ovu priliku, kao i potpisivanjem ugovora sa glavnim sponzorima u najvećoj tajnosti, daleko od očiju javnosti Srbije.’

 

Zadrhtah kao prut. Nisam umeo da shvatim zašto sam toliko brinuo za čoveka koga samo što sam upoznao. Čoveka kome sam, uostalom, odabran da budem najljući protivnik, arhineprijatelj, nemeza i strašna suđaja. Kakva nas je to neobična hemija spajala? I šta je ova žena pričala o nekim odborima i firmama, ništa nisam razumeo?

 

‘To je netačno!’ odlučno ju je demantovao ministar i budući predsednik. ‘Pa molim Vas, Marija, da budemo razumni, pa ja sam samo predsednik odbora za koordinaciju, kakve ja veze imam sa novcem? Kakve firme, ne znam o čemu govorite? Firme koje su zaposlene kao podizvođači radova u vezi sa Paradom su legalno pobedile na tajno organizovanim, potpuno transparentnim tenderima. Voleo bih da čujem na koji način novinari njih povezuju sa mnom!’

 

Voditeljka pogleda na papir ispred sebe.

 

‘Mislite kompanije poput ‘Velja, D.O.O.’ ili ‘Vili-Čačak’, gospodine Iliću? Upisane u registar pre tri nedelje sa sedištem na istoj adresi u Čačku i vašim imenom u oba slučaja kao vlasnikom i generalnim menadžerom!’

 

Ilić se i dalje osmehivao.

 

‘Koincidencija, čista koincidencija, draga Marija! Pa ne mislite valjda da sam ja jedini Velimir Ilić u Srbiji!!!’

 

‘I Čačku?’

 

‘I…. Čačku’, dodade ministar nešto sporije. ‘Vidite kakvi su novinari, odmah žure da neke nepovezane činjenice povežu u kojekakvu teoriju zavere!!!’

 

‘Možda ih je iritiralo to što ste odbili da obelodanite ugovor sa sponzorima iako je u pitanju posao koji je okarakterisan kao posebno društveno značajan?’

 

‘Ma, molim Vas, ko ga je tako okarakterisao? Neki novinarčić – bezkurica u nekakvoj novini koju ću sutra da mu zatvorim!!!’ ministar kao da je malo gubio svoj mir. Priznajem da me je rumenilo koje mu je pojurilo u obraze teralo da se osetim kao nikada ranije…čudno… neuobičajeno ali ne i… neprijatno.

 

‘Parlament republike Srbije, koji je osnovao odbor za koordinaciju čiji ste vi predsedavajući je u osnivačkom aktu naglasio da se radi o poslu od posebnog društvenog značaja, gospodine Iliću. Pa i vi ste to rekli pre nekoliko nedelja na televiziji Pink, kada ste gostovali u Grand Showu.’

 img229/2629/gayye8.jpg

‘O tome vam i pričam’, glasno će Ilić, ‘O tome vam i pričam, Marija!!! Radi se o poslu od posebnog društvenog značaja, o vrlo osetljivim pregovorima sa ključnim stranim partnerima a naši novinari bi da znaju sve detalje!! Pa ne može to tako!!! Našim partnerima je garantovana privatnost!! Potpuna diskrecija!! Anonimnost!!!111!! Njihov zahtev je bio da ugovor ostane tajna!!! Njihov novac, njihova pravila, gospođice!!!!’

 

Grudi su mi se nadimale od ponosa. Neka joj je rekao, pomislio sam!! Neka joj je lupio šamar preko te njene podle, brbljive… vagine? Brzo pogledah oko sebe a onda se nakašljah u stisnutu pesnicu. Neka svi misle da samo pročišćavam grlo jer mi smeta smrad licemerja koje je širila novinarka Javnog Servisa.

 

‘Zapravo, gospodine ministre,’ podsmešljivo će ona, ’portparoli sve tri najveće sponzorske kompanije su na svojim press konferencijama eksplicitno rekli da u interesu transparentnosti treba obelodaniti sve detalje ugovora.’

 

Velja trijumfalno skoči sa stolice.

 

‘Tako je!!!’ Prstom je pokazivao na neku tačku u vazduhu u kojoj ja nisam uspevao da vidim ništa interesantno. Ali verovao sam mu. Želeo sam da mu verujem. ‘Tako je, i ja sam insistirao da ugovor bude obelodanjen!! Setite se da sam odmah sutra javno pozvao novinare u svoj kabinet da pročitaju ugovor ako žele!!’

 

‘Javnost je bila malo iznenađena time, gospodine Iliću’, veselo će voditeljka. ‘Očekivalo se da će ugovor biti objavljen u dnevnoj štampi ili makar na sajtu vlade…’

 

‘Nemojte da vladu petljamo u ovo’, prekide je Velja, ‘Ovde se očigledno radi o ratu nekolicine medija protiv jednog čoveka. A tog čoveka svi ovde dobro poznajemo. Taj čovek se zove Velimir Ilić!!! Ali Velja im je zapušio usta!!’

 

Zadrhtah lagano. Nisam znao da li je u pitanju bila imaginarna promaja koja je u mojim mislima lako promicala studijom ili pak mentalna slika muževnog ministra koji uspešno zapušava usta… Čija usta pitao sam se, plašeći se odgovora koji sam naslućivao. Slika je u mojoj glavi je bila zrnasta, nejasna, ali ne toliko nejasna.

 img158/1944/gay3mk7.jpg

’Zapušio sam im te lažljive novinarske gubice, moja gospođice!! Dobili su ugovor na uvid!!!’

 

‘Zapravo…’

 

‘Molim Vas, nemojte sad da izvrćemo činjenice’, pomalo se iznervirao ministar, ‘to što su im oduzete kamere i mobilni telefoni na ulazu u zgradu vlade je samo uobičajena bezbednosna procedura!!’

 

‘Da, ali, gospodine Iliću, umesto pokazivanja čitavog ugovora vi ste im na uvid stavili samo naslovnu stranu, sadržaj i fusnotu u kojoj se objašnjava na koji način muškarac može da orgazam doživi bez korišćenja ruku, samo stimulacijom prostate. Detalji oko finansiranja i organizacije su i dalje ostali nepoznati.’

 

‘I setite se šta je dalje bilo, gospođice Veljković!!!’ povika ministar. ‘Nemojte sada da selektivno pričamo priču!!! Setite se šta je bio moj sledeći potez!!!’

 

‘Sutradan ste održali konferenciju za štampu i izjavili da vi insistirate da se ugovor u potpunosti i bez ostataka obelodani i da ćete u roku od četrdesetosam sati podneti ostavku na mesto u vladi ako se to ne dogodi.’

 

‘Tako je!!!’, likovao je Velja. ‘Tako je, gospođice Veljković!!! Velja Ilić je principijelna osoba!!! Čovek koji zna šta je odgovornost!!!’

 

‘Ali gospodine Iliću, to je bilo pre dve nedelje. Ugovor i dalje nije obelodanjen a vi više niste ni spominjali svoju ostavku.’

 

‘Nemojte da pričamo na taj način, Marija, molim Vas’, ljutnu se malo ministar. Uostalom njegovo strpljenje je bilo na velikim iskušenjima večeras a još nismo zaigrali ni prvu igru iz kviza. ‘Mi smo Srbi i pravoslavci, nas vezuje pre svega nebeski zakon, a tek onda zemaljski, nemojte da se hvatamo za administrativne finese. Važno je da se Parada održi onako kako je planirano i da se Srbija stavi na mapu Evrope kao turistička i gej utopija! To je moj zadatak, kao službenika ove vlade i naroda i kao hrišćanina!’

 

‘Dobro, gospodine Iliću, kako se u vaše hrišćanske nazore uklapa to da se u nekim tabloidima šuška da ste i sami oprobali, kako ste vi rekli, «zabranjeno voće» i da je vaša sklonost ka homoseksualcima zapravo nešto više od prostog poslovnog interesovanja?’

 

Ovo pitanje je bilo čista provokacija. Poskočio sam u svojoj stolici. Moralo je biti provokacija. Ovaj čovek… Ovaj muž… Ne, nije mogla biti u pravu. Ne moj Velja.

 

‘To su gluposti, Marija’, nasmejao se vedro ministar. ‘Pazite, ja ne smatram da iko treba da se stidi što je homoseksualac, evo moj protivnik u ovoj emisiji je to maločas otvoreno priznao i ja mu na tome čestitam-‘

 

‘Vegetarijanac!’, ubacih se ja slabašno ali svi su me ignorisali.

 

‘- za to je potrebno mnogo hrabrosti u ovom našem društvu koje još uvek sa sumnjom i malo naklonosti gleda našu braću drugačijih sklonosti. Čak i majka Crkva još uvek nije olabavila u punoj meri svoje pomalo arhaične stavove na ovu temu. Ali ja verujem da će se to promeniti. Mora se promeniti. Hrabri ljudi poput oca Pahomija koji se ne stide da otvoreno pričaju o svojim potrebama koje bi do juče bile smatrane nemoralnim, čak nastranim nam daju nadu da će se i ovde stvari brzo modernizovati. Crkva nas je uvek predvodila u najtežim vremenima. Nema razloga da ne verujemo da će i na dalje biti tako.’

 

‘Dakle, vaša sopstvena seksualna orijentacija…’

 

‘Marija, da Vam to ovako kažem, da je pička cigareta, ja bih odavno imao rak pluća!!!’

 img159/2695/58220403jr8.jpg

Pogledah refleksno Milku Canić i videh na njenom licu neopisiv izraz žudnje, strasti i ponešto stida. Znao sam kako se oseća. Dođavola, i sam sam gotovo poželeo da u jednom trenutku postanem filter te metaforičke cigarete.

 

‘A moj protivnik, iako nikada neće osetiti slast putenog uživanja sa ženom od mene ipak zaslužuje samo poštovanje. To je tolerancija. To je Srbija za koju se borimo.’

 

‘Vaš protivnik?’ iznenadi se voditeljka. ‘Ah, mislite na gospodina Krljića, ne, ne, ne, on je ovde dospeo greškom, dok je vršio nuždu u VIP toaletu iza Tijanićevog salona na trećem spratu pomešali su ga sa Predragom Markovićem. S leđa deluju veoma slično.’

 

Ja prebledeh. Da li je moguće da sve što pomislim neko mora da čuje? Šta li je sve moj brljivi mozak izbrbljao radoznalim ušima svuda po studiju? Malo se zabrinuh. Ali nisam bio jedini.

 img158/7431/gejmd5.jpg

Ministar je zastao u pola pokreta kojim kao da je želeo da zagrli čitav svet. Iz njegovog lica nestade boje a osmeh mu se zaledi.

 

‘Da li ste rekli… Predragom Markovićem?’

 

Voditeljka klimnu.

 

‘Predragom «G17 Plus» Markovićem?’

 

Voditeljka uz osmeh ponovo klimnu.

 

‘Predragom Markovićem, koji je tokom osamdesetih godina bio jedini Srbin koji je pobedio na ustaškom kvizu «Kviskoteka» boreći se ne samo protiv neprijateljski nastrojene publike, voditelja i izgladnelih gorskih medveda, već i protiv groteskno izvitoperenih pitanja iz nacionalne istorije Jugoslavije?’

 

‘Da’, reče Marija, blaženo se smešeći.

 

‘Prokleti prevaranti…’ promuca Ilić. ‘Namestili mi klopku, a ja utrčao…’ On poče da se diže iz stolice u istom trenutku kada se vrata studija otvoriše i senka dugačke, neuredne brade pade na pod.

 

‘Neće se na ovome završiti!!!’ zaurla Ilić, izbijajući nogom papire iz ruku iznenađene voditeljke. ‘Tijanić bolje da noćas spava u panciru!!!’

 

Kršenje stakla označilo je ministrov odlazak iz studija, dok je njegova atletska figura letela kroz dvostruko okno prozora i prema asfaltu šest spratova niže ostavljajući iza sebe trag progunđanih psovki.

 

Odmah za njim, vitka figura Predraga Markovića polete kroz večernji vazduh. Bilo je elegancije u tom pokretu, morao sam da priznam. Dok su prsti u trku raskopčavali sako i košulju a brada se vijorila za njim kao dim za nekakvom letećom lokomotivom, shvatio sam da drhtim. Borba će se preneti na ulice. Započela je na ulicama, davno kada je Velimir Ilić rušio zločinački režim Slobodana Miloševića a Predrag Marković, kao i svi intelektualci-kolaboracionisti, kvislinški povijao glavu i prećutno podržavao Miloševićeve svireposti. Prenela se u parlament i na televizijske ekrane a sada će opet da se završi na ulici. Ministar Ilić… Žrtva izdaje, kukavičke zamke koja mu je postavljena moguće još pre nego što je obelodanio svoju kandidaturu za predsednika Srbije. Shvatih da mi niz obraze teku suze. Nisam ih potiskivao, niti krio. Muške suze, najteže… Suze kakve samo muškarac za muškarcem može da pusti…

 

Drhtao sam. Ne samo od straha da li će ministar neozleđen umaći najmoćnijem igraču kvizova sa ovih prostora i najvećoj bradi srpskog parlamenta još od vremena Nikole Pašića. Drhtao sam jer sam se plašio da sam večeras saznao nešto o sebi. Nešto što sam dugo potiskivao. Nešto što je bilo deo mene tako dugo, a nikada nisam smeo da sebi to priznam. Okrenuh se ka Milki Canić. U njenim očima video sam prepoznavanje. Niko od nas više nije bio isti. Namignuh joj. Ona se strese. Politika je kurva, promrmljah sebi u bradu. A ako je politika kurva, Velja Ilić, Vojislav Koštunica, Predrag Marković i Boris Tadić su ništa drugo do makroi. A ako su oni makroi, mi, javnost, građani, gledaoci porodičnih kvizova, nedužne večernje razbibrige, mora da nismo ništa drugo do mušterije. Bolelo je ovo priznati samom sebi. Uvek boli kada se ljubav razotkrije samo kao poslovni odnos. A ako je Milka bila zaljubljena u makroa onda je ona bila nešto još opasnije nego njegove mušterije. Nisam smeo da zamislim šta.

 img158/1400/180pxmilkacanicrtstd9.jpg

Ustadoh sa stolice i u opštem metežu krenuh da tražim toalet. Svež vazduh koji je u studio prodro kroz razbijeni prozor učinio je da mi se ponovo pripiški.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: