Najvažniji rifovi u Metalu

Desilo se da je moje pravljenje miks CD-a za druga Pavla Zelića  , a koji će mu služiti da se vozi po Srbiji, i pretpostavljam gazi prespore pešake službenim kolima, koincidiralo sa History of Heavy Metal vikendom na VH-1. Tako da sam poslednja dva dana proveo neočekivano mnogo vremena slušajući neke od najglasnijih i najbučnijih pesama koje pop-kultura ima da ponudi. U svoj toj euforiji buke pomislio sam kako bi bilo divno kada bih uradio jedan mali tekst za svoj blog u kome bih se osvrnuo na neke od najvažnijih rifova u mom životu, na te jednoćelijske zametke pop-pesama (ili barem rok, pank i metal pesama) koji čoveku u glavi ostaju i nakon što je same pesme zaboravio, teraju ga da ih u mislima ponavlja i pita se da li je zaista moguće da je muzika u svojoj suštini zaista sadržana u tih nekoliko kratkih trenutaka zvuka. 

Kao i kod skoro svakoga ko je odrastao u kasnom dvadesetom veku, u nekakvim za naše pojmove uobičajenim uslovima, muzika je do mene pre svega doprla u svojoj pop formi. Kondeznovana, destilisana priroda pop-pesme je, naravno dobro korespondirala sa vremenom sve ubrzanijih informacija i sve kraće ljudske pažnje. Nije se džabe Adorno obarao svom snagom naprednog a opet tako konzervativnog intelektualca na sirotu pop-muziku. Ipak, ko razume, razumeo je, ko nije, utoliko gore po njega. Neki od nas su u stanju da razumeju muziku nastalu pre svog rođenja, pa i da u njoj uživaju, ali izgleda da su retki oni koji to isto mogu da kažu za muziku nastalu dosta vremena nakon što su izašli iz puberteta. 

Bilo kako bilo, rif je ono što je u mnogome obeležilo odrastanje uz muziku za mene. U ’ozbiljnijoj’ muzici ovo bi se zvalo ’tema’, određen niz tonova koji se kompulzivno ponavlja kroz delo i daje mu identitet, ali u rok i metal muzici ova tema je sažeta, uprošćena, učinjena primitivnijom i mnogo, mnogo efikasnijom. Rif jeste tema, ali nije svaka tema rif. Rif u mom umu nije samo niz tonova već ovi tonovi sa sobom nose i neodvojive dinamičke, teksturalne i svakojake druge informacije. Za razliku od pomenute ’ozbiljnije’ muzike, gde je glavni život dela najpre na papiru, potom u živom izvođenju a tek onda možda na snimku, u pop muzici za prosečnog slušaoca muzika prvo postoji na snimku, onda možda u živom izvođenju a skoro nikada na papiru. Utoliko je i rif jedinstven u svom izvođačkom identitetu, za razlike od teme koja je jedinstvena pre svega po opisu na papiru. Uostalom reč ’tema’ ni u kom slučaju nema zvučne kvalitete za ljudsko uvo kao reč ’rif’. Ova potonja reč sugeriše nešto kratko, sirovo prosto i primitivno, a opet zaokruženo i skoro savršeno u svojoj jednostavnosti. Pravo je zadovoljstvo znati reč koja tako savršeno svojom zvučnošću, ne samo značenjem,  komunicira prirodu pojma koji predstavlja. 

Zašto je važno nabrojati veličanstvene rifove iz istorije pre svega metal muzike? Pa, neće to izlečiti svet od gladi ili siromaštva, niti će razrešiti krizu na Bliskom Istoku ili poroditi univerzalno zadovoljavajuće rešenje za kosmetski problem, ali će možda ponukati nekoga da razmisli zašto sluša muziku onako kako je sluša, možda ga podsetiti na nešto što je znao a možda mu i, gulp, pomoći da sazna nešto što nije znao. Rif je ćelija, malecni gradivni element pop-muzike, pre svega glasne, bučne muzike koja se oslanja na čistu zvučnu energiju da u slušaocu proizvede reakciju (umesto oslanjanja na harmoniju ili kompleksnost kompozicije). Rif nećete naći kod Georgea Michaela, Suzanne Vege, Arvoa Parta, Macy Grey, Briana Ferryja ili kod Tupaca Shakura, on je oznaka nečeg primitivnog, primalnog, prostog, nečeg što komunicira na prvu loptu, zaobilazi strukturalnu teoriju muzičkog dela i zabada se pravo u reptilski deo mozga slušaoca. Pesma može čoveka da natera da zaplače ili da zaigra, ali rif je ono što ga pokreće da se gotovo nekontrolisano trza, ili da zaurla. Rif je sirov, distorziran, pokretački, jednostavan, prost(ački) i skoro savršen u svojoj funkciji prenošenja zvučne informacije koja nije tu da vas učini plemenitijom osobom već da vas podseti da ste živi.

 img230/3628/nikkisixxcj1.jpg

Uostalom, rif može od loše pesme da napravi dobru. Ali od dobre pesme može da napravi mit. U tom smislu, hajde da pogledamo koji su to

Najveći rifovi metal muzike

(hvala Fjodorovoj Maloj za pouku o linkovima)

Kinks: All Day and all of the Night

http://www.youtube.com/watch?v=F4DV-5d6a5g

Znam šta mislite. Kinks? Metal? Šta? Ali ako u eksploziji energije koju je Ray Davies strpao u svega nekoliko tonova na singlu ’All Day and All of the Night’ daleke 1964. godine ne čujete sve ono što smo gore rekli o snazi rifova, onda ste ili gluvi ili zlonamerni. Ray Davies je, tvrde mnogi, čovek koji je izmislio rif onakav kakav danas poznajemo. Na prvom albumu Kinks, Davies je ovo pokazao pesmom ’You really got me’, još jednim najčistije genijalnim gitarskim rifom, ali singl ’All Day and all of the Night’, koji je usledio (i časno se probio do drugog mesta top liste) je Daviesovu viziju rafinirao i usavršio.

U ’All Day and all of the Night’ se čuje sve ono što je potrebno znati u vezi toga šta čini dobar rif. Tema je prostačka, sadržeći svega nekoliko tonova. Umesto najpre u jednostavnoj melodiji, snaga ovog rifa prevashodno leži u bezobraznom, mangupskom istrzavanju gitarskih žica pri izvođenju, u sirovoj snazi i energiji distorzirane električne gitare. Seksualnu sugestiju koju naslov i refren pesme nose, ovaj rif će besprekorno signalizirati još pre nego ijedan stih bude otpevan. Ray Davies je ovom pesmom otvorio jednu sasvim novu eru rok muzike na način na koji to ni Beatles ni Rolling Stones nisu uspeli.

Rolling Stones: (I can’t get no) Satisfaction

http://www.youtube.com/watch?v=lteF3wASIe8

I kad već spominjemo Stonese… Ni oni nisu bili metal bend ni u jednoj od svojih decenija rada i pregalaštva, ali nema nikakve sumnje u to da popularna muzika kakvu danas poznajemo ne bi bila to što jeste bez ovog benda. A najprepoznatljiviji zvuk koji je ovaj bend ikada proizveo? Naravno, ’(I can’t get no) Satisfaction’, još jedna ne mnogo prikrivena seksualna poruka uparena sa toliko lepljivim gitarskim rifom da nije preterano reći da je u svega nekoliko sekundi distorzirane bluz harmonije koja je Keithu Richardsu pala na pamet tokom američke turneje Stonesa 1965. sadržana gotov čitava priroda seksualne revolucije koju je rokenrol između ostalog nosio šezdesetih godina i puritanske represije koja se protiv nje (sada to znamo, bezuspešno) borila. Ima li potrebe da dalje pričamo o ovom rifu? Rifu koga poznaje baš svako ko je ikada kliknuo na ovu stranu ili će to ikada učiniti? Tako sam i mislio.

Deep Purple: Smoke on the Water

http://www.youtube.com/watch?v=rG1nv2zNBTM

’Smoke on the Water’ je možda najpopularniji rif među muzičarima. Dok ’Satisfaction’ zna svaka osoba koja je ikada prošla pored radija, ’Smoke on the Water’ je tema koju je svaki gitarista prvo naučio da svira na gitari i žudeo da je konačno uključi u struju kako bi ponovo iskusio onaj električni šok koji ga je originalno i naterao da sebe zamisli kao muzičara. ’Smoke on the Water’ je pesma uz koju idu mnoge priče, pesma koja opisuje kako je teklo snimanje albuma na kome se nalazi (požar u kasinu koji je zapalio nepažljivi posetilac koncerta Franka Zappe, snimanje albuma u hodniku hotela…), pesma obrađena u milion verzija, poslednji put od strane stotinu gitarista odjednom, zanimljiva, dobra pesma, ali… Njen najveći kvalitet je upravo rif.

Ritchie Blackmore, jedan od britanskih gitarskih heroja sa kraja šezdesetih (uz Pagea, Claptona, Becka…) svoju reputaciju je uglavnom nastojao da održi munjevito brzim solažama, kompleksnim aranžmanima kompozicija koji su na bluz osnovu nanosili odjeke klasičarskih harmonija, složenim temama koje su bile ritmički napredne u odnosu na ’običan’ hard rok, ali Ritchija će istorija najpre zapamtiti kao čoveka koji je napisao rif ’Smoke on the Water’.

Ovo je prostačka, čak bezobrazno isforsirana tema koja bluz osnovu pojednostavljuje, možda i zaglupljuje, koja ne uspeva da smisli da li želi da bude metalski preteća, bluzerski elegična ili nešto treće, ali ona je istovremeno učinila za popularnost električne gitare možda više nego ijedna druga tema ikada. Jednostavno, ’Smoke on the Water’ bez struje i distorzije zvuči bezveze. Fender Stratocaster i Marshall pojačalo odvrnuto na deset su, kompjuterskim rečnikom rečeno minimalna konfiguracija koja dopušta da se oslobode skrivene moći ovog rifa. I, već više od trideset godina živimo u plodovima te slobode.

Black Sabbath: Electric Funeral

http://www.youtube.com/watch?v=JAlJrH-DveY

Ako postoji bend koji je definisao metal kao muziku koja inklinira mračnoj estetici (uostalom, naziv benda je promenjen iz Earth u Black Sabbath inspirišući se kultnim filmom Maria Bave), koja se bavi strahom barem isto koliko i žudnjom, u kojoj svakodnevno mora da se bori za prevlast nad mitološkim i okultnim, to je bio Black Sabbath. Izraz je izmišljen i pre nego što je Sabbath zasvirao na svoj način, ali nikada pre nije bio tako pravilno primenjen. A ako je postojao bend koji je metalu doneo muzički DNK repliciran u sledećih četrdesetak godina kroz milion mutacija ali ostajući dovoljno snažan da bude prepoznatljiv, onda je to… ponovo Black Sabbath.

Tony Iommi je gitarski bog. Ne zato što su njegove harmonije jako složene niti zato što svira nadahnute, kompleksne solaže (naprotiv, njegove solo tačke su uvek bile prilično dosadan deo nastupa Black Sabbath) nego zato što je možda bolje nego bilo ko iz njegove generacije umeo da razume blagorodno dejstvo dobrog rifa na pesmu a zatim da iz svoje gitare iscedi toliko istorijski značajnih rifova kakve ni milion majmuna sa Fenderima u rukama za milion godina ne bi moglo da proizvede. Dok ovo kucam iz druge sobe čujem pesmu ’All right now’ grupe Free, još jedan naširoko poznat rif vaskolike rok muzike . I Smešim se jer su, u odnosu na Iommijeva čudovišta svi rifovi koje sam do sada pomenuo praktično dečije igračke.

Problem je naravno u tome što je Iommi izbacio toliko kultnih rifova da je teško odlučiti se za jedan. Da li odabrati surovu težinu ’Paranoida’ ili psihotičnu rastrzanost ’Iron-man’? Da li pričati o zapaljivosti ’Sabbath Bloody Sabbath’ ili o zaraznom groove-u ’Supernaut’? Samo o Iommijevim rifovima mogao bi da se napiše čitav jedan ovakav članak.

 img234/3015/blacksabbathpq3.jpg

Ipak, odlučio sam se za ’Electric Funeral’ zato što je to možda najteži rif koji je Iommi ikada napisao. Nije preterano reći da su u glavnom rifu ove pesme sadržane čitave karijere doom bendova sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih i nultih godina, da su sludge i stoner metal samo nastali fraktalnim širenjem zgužvanih ivica ovog monstruoznog, ogromnog rifa. U ’Electric Funeral’, pesmi koja govori o nuklearnom uništenju sveta i ’natrpirodnom kralju’ koji dolazi da reši situaciju na sebi svojstven način, rif je težak, spor, nezaustavljiv, nadmoćan. ’Atomska pogrebna vatra’ o kojoj Ozzy peva na kraju druge strofe je samo verbalna aproksimacija vreline koju Iommijeva gitara, preko ostatka benda baca na slušaoca, terajući ga, paradoksalno da traži još. Euforija uništenja nikada ranije nije bila tako slatka. 

Led Zeppelin: Whole Lotta Love

http://www.youtube.com/watch?v=u-CEmIqhqk4

Za razliku od Blackmorea, Claptona i Becka, Page je odmah po osnivanju Led Zeppelin pokazao da nema nameru da se mnogo zadržava na samo jednoj strani. Dok su Clapton i Beck od kraja šezdesetih vezivani gotovo isključivo za bluz, a Blackmore se i pored koketiranja sa klasikom i bluzom ipak prepoznavao u čistom hard roku, Pageove ploče Led Zeppelin su sasvim ubedljivo oscilirale između prangijaškog hard roka, čistog belog bluza i autoritativno izvedenog folka. Iako sklon okultnom i muzičkim eksperimentima, Page će ipak ostati zapamćen i kao jedan od najpravovernijih metal gitarista ikad, kao čovek koji je energiju distorziranih gitarskih žica umeo da kanališe preciznije i ekonomičnije nego skoro bilo ko drugi iz svoje generacije. ’Achil’s last stand’, ’Black Dog’, ’Heartbreaker’, ’Good Times Bad Times’, ’Immigrant Song’, brojni su primeri pesama u kojima Pageova gitara proždire sve pred sobom. Ipak, kao primer suvog, destilisanog genija svakako treba da posluži senzualna, seksualna himna ’Whole Lotta Love’.

I inače sposoban da svojom gitarom prizove jako žive, ubedljive atmosfere (’Dazed and Confused’ je verovatno najteskobniji psihodelični beli bluz ikada snimljen), Page je sa ’Whole Lotta Love’ ostavio legat sa kojim se malo šta može meriti. U živim verzijama ova pesma je razvodnjavana kojekakvim medlijima, a Pageova ložačka solaža biće plagirana i omažirana milijardu puta u narednim decenijama, međutim upravo je rif koji pesmu otvara i nosi, primer suvog Pageovog genija. Uzdržana, a opet nedvosmisleno brutalna gitarska tuča kojom Page vodi igru je apsolutno savršen kontekst za Plantove seksualne pretnje, plašeći i privlačeći pre svega onim neizrečenim, neodsviranim. ’Whole Lotta Love’ je verovatno najmačoidnija pesma svog vremena, primer kako se sirovost može komprimovati u nekoliko molekula debeo sloj najčistije seksualne tenzije.

AC/DC: Whole Lotta Rosie

http://www.youtube.com/watch?v=cBXHZNSUtyg

Ako su Zeppelin bili britanski dendiji metala, AC/DC su bili australijske siledžije. ’Whole Lotta Love’ je bila slatka, suptilna pretnja ubijanjem od kurca, ’Whole Lotta Rosie’ je bila oda velikim ženama, mesu što seksualnu igru pretvara u razvratnu orgiju. Nije ni čudo što su AC/DC bili smatrani za sublimat svega negativnog što je metal doneo omladini sedamdesetih godina (iako su za razliku od okultizmu sklonog Pagea, braća Young, rahmetli Bon Scott i ostatak ekipe bili pre svega zainteresovani za alkohol i seks), njihova muzika je bila masna, lepljiva, poročna na način na koji to ni Sabbath ni Zeppelin ni Purple nisu nikad bili.

 img221/655/angus6qp8.jpg

Dokaz? ’Whole Lotta Rosie’ je jedan od najprepoznatljivijih rifova u metalu, rif koji gitaristu pretvara u boga, terajući publiku da metaniše njegovo ime, rif koji publiku tera da se pretvori u mnogoglavu životinju čije se sve glave tresu u ritmu koji diktiraju prsti Angusa Younga. Razmena između glavnog gitariste, publike i ostatka benda koju živa izvođenja ’Whole Lotta Rosie’ demonstriraju jedan je od najčistijih primera ritualne, gotovo sektaške snage rokenrola, hard roka i metala. A sve se vrti oko niza od sedam jednostavnih tonova…

Motorhead: Ace of Spades

http://www.youtube.com/watch?v=ImrtZRrS70w

Motorhead su uvek bili najbolji dokaz da metal i rokenrol nisu samo muzika već stav i način života. Ružni od najružnijih, brži od najbržih, glasniji od najglasnijih, Motorhead su uvek izmicali kategorizaciji i bavili se životom samim umesto stilom.

Verovatno zbog toga što su bili predvođeni basistom a ne gitaristom, Motorhead su uvek imali posebnu težinu i prljavštinu u svojoj muzici. Klasična osnova ritma i bluza je u njihovoj muzici dovedena do ekstrema, ubrzana, otežana, nikada karikirana, nadevena autodestruktivnom energijom alkohola, benzina i amfetamina. Lemmy Kilmister je u svojoj karijeri napisao dosta dobrih rifova (najraniji nadaleko poznat primer u Hawkwindovoj ’Silver Machine’), ali ’Ace of Spades’, najpoznatija Motorhead pesma, je najprefinjeniji primer genija na delu. Započinjući strahovitim, distorziranim bas-rifom od svega dva tona, ’Ace of Spades’, himna instantnim zadovoljstvima, nirvani najčistijeg preterivanja u svemu, posle nekoliko sekundi transformiše se u furiozni juriš, u bojni voz iz samog pakla. Gitarski rif koji Fast Eddie Clarke potom provlači kroz pesmu je perfektan spoj bezobrazluka, ekstaze i prevrednovanja svih vrednosti u trenutku sudara sa svetom koji vozi u pogrešnoj traci. ’Ace of Spades’ je pesma uz koju čoveku nije žao da umre, čak i ako u njoj ne razume ni jednu jedinu reč. Rif ionako sadrži svu potrebnu informaciju.

AC/DC: Let There be Rock

http://www.youtube.com/watch?v=deV_tXedY8c

’Whole Lotta Rosie’ je bio zvuk rituala, rokenrola pretvorenog u zajednički obred stotina i hiljada ljudi. Kao kontrast tome imamo glavni rif Angusa Younga u njegovoj himni rokenrolu, zasnovanoj na biblijskom činu stvaranja kroz snagu reči. Umesto reči, ovde je glavna pokretačka sila užasno teška, užasno primitivna električna gitara. Snaga koju distorzija i volumen ulivaju u svega pregršt tonova koje Young svira mahnito mašući glavom je najbolji primer za moć rifa koje se ne sadrži samo u zvuku ili samo u melodiji već u plemenitoj i infernalnoj fuziji cerebralnog i fizičkog sveta.

Black Sabbath: Symptom of the Universe

http://www.youtube.com/watch?v=80PbAEL2JBY

I kao još jedan prilog ovoj teoriji… Čak i nakon nekoliko godina u kojima je Tonny Iommi kao posednut demonima izbacivao ploču za pločom teške, morbidne gitarske paljbe, došao je, potpuno iznenađujuće, album ’Sabotage’, noseći neke od najmasivnijih rifova koje je ovaj čovek ikada stvorio. ’Hole in the Sky’ koja album otvara je razarački moćna svojom kombinacijom bluza i nabrušenog metala, ali je ’Symptom of the Universe’, psihodelična storija o bićima izvan ovoga sveta je bio takav udarac među oči da sam, kada sam ga posle nekoliko godina pauze ponovo čuo u izvođenju britanskog pank benda Doom instantno shvatio da su Black Sabbath majka ne samo svega dobrog što je nastalo u britanskom metalu, nego, šokantno i u panku.

’Symptom of the Universe’ je prost skoro koliko i ’Let There be Rock’. Možda i prostiji jer je njegova dinamika sporija, jer se zasniva na ponavljanju jednog tona više puta pre nego što se promena desi. On je budistički efikasna, hipermoderno ekonomična meditacija o snazi jednog tona, o dubini njegove distorzirane mase. Toliko jaka da kada sekund kasnije drugi ton dođe, to deluje kao da se kontinent pod vama pomerio.

Iron Maiden: Run to the Hills

http://www.youtube.com/watch?v=u5Snehl2bAk

Osamdesete su definitivno promenile metal i ulogu rifa u njemu. Gde je nekada rif bio glavni element pesme, oko koga se sve vrtelo, gde je gitarista bio zvezda a svi ostali neka vrsta ispomoći (da, čak i u bendovima poput Led Zeppelin ili Deep Purple, sastavljenim od sve samih egomanijaka), sada su pesme bile složeniji skup činilaca, međuigra nekoliko ravnopravnih ideja, a muzičari su morali da funkcionišu više kao kolektiv, manje kao feud. Rezultat ovoga je da se u osamdesetima, paradoksalno, iako je metal doživeo fantastičnu revitalizaciju, može naći mnogo manje značajnih rifova nego u prethodne dve dekade. Bendovi poput Iron Maiden, Judas Priest ili Saxon su muziku bazirali na kompleksnijim aranžmanskim rešenjima i ovo se može lako primetiti. Razmišljanjem o muzici Judas Priest, recimo, dolazim do toga da je njihov najupečatljiviji rif zapravo u njihovoj obradi pesme ’Green Manalishi’ Petera Greena, a da su im druga efektna rešenja, na primer uvod u ’Exciter’ bila samo trikovi, ne i ključne deonice pesme. Naprosto, pesme su postale kompleksnije, odmakle se od bluza, i rif je postao manje dominantan.

Ipak, rif kojim Iron Maiden otvaraju svoj besmrtni hit, ’Run to the Hills’, pesmu kojom su ničim izazvano pričali o genocidu nativnih Amerikanaca od strane evropskih doseljenika je kultan svojom ekonomičnošću i sugestivnošću. Kako su mnogi drugi to primetili, pesma koja govori u jahanju i trčanju, bekstvu preko prerija do spasonosnih brda, ima za osnovu karakterističan ’galopirajući’ ritam Stevea Harrisa, a tribalni uvod na bubnjevima sugeriše snagu necivilizovane, divlje američke populacije još pre prvog stiha. Ali između tih usamljenih bubnjeva i reči ’Beli čovek je došao preko mora’ koje Bruce Dickinson izgovara je rif koji govori sve što treba da znate o ovoj pesmi, rif koji je istovremeno poziv u rat ali i lament nad gubitkom čitavog kontinenta, nacije, kulture. Nikada, ni pre ni posle nisu Iron Maiden bili ovako efikasni, ovako subliminalno precizni u svojoj poruci, pesme poput ’Two Minutes to Midnight’, ’Powerslave’, ’The Flight of Icarus’ ili ’Wasted Years’ imale su prepoznatljive gitarske teme, ali samo je ’Run to the Hills’ unutar te teme sadržao čitavu pesmu.

Motley Crue: Too young to fall in love

http://www.youtube.com/watch?v=XBxlAATrd-E

Osamdesete su donele uzlet i neviđeni komercijalni uspeh američkog glam metala. Muškarci obučeni, našminkani i isfrizirani kao žene, glamur holivudskog Sanset stripa, dijeta koja se sastojala od anonimnog seksa, heroina, kokaina i Jack Daniel’s šotova, pesme o ženama, seksu, drogi i automobilima – Kalifornija se ponovo preselila u virtuelnu sferu popularne umetnosti, ali ovog puta to nije bila bajkovita država plaža i surf-žurki.

Malo je toga vrednog ostalo iz ovog vremena. Bendovi su mahom rabili prežvakane bluz teme, zaslađujući ih višeglasnim pevanjima i ponekom power-baladom. Kič u neprečišćenom obliku je vladao bez premca. Ali, kad je bal, nek je maskenbal, u par primera, pokazalo se da se kič može pogurati toliko daleko da postane umetničko dostignuće za sebe.

Motley Crue su danas uglavnom poznati kao bend u kome je svirao prvi muž Pamele Anderson, Tommy Lee, ali polovinom osamdesetih bili su masivni. A ’Too young to fall in love’ i rif koji pesmu otvara posle suvog bubnjarskog uvoda je besprekoran primer bezobrazluka, dekadencije i hinjene emotivnosti koju su holivudski bendovi provlačili. Ovaj rif, sa svojim elaboriranim radom prstiju nije nihilističko čudovište kakva su pravili Black Sabbath niti prečišćeni razvrat AC/DC već podla, ali neodoljiva doza zmijskog otrova, servirana na kockici šećera, zalivena viskijem, tu da vas ubije ili obeznani, ali svakako ne da vas izleči.

Guns n’ Roses: Paradise City

http://www.youtube.com/watch?v=OsrDv3K7RNI

I u istom dahu… Ako je ijedan bend u sebi sublimirao svu privlačnost, opasnost, dekadenciju i autodestruktivnost kalifornijskog metala iz osamdesetih godina, to su bili Axl Rose i bratija. A ako ih je pesma ’Welcome to the Jungle’ izbacila na sam vrh gradske scene i pokazala Americi da se u metalu ipak nešto novo iza brega valja, onda je ’Paradise City’ za njih osvojio čitav svet.

 img221/5425/slashbe8.jpg

’Welcome to the Jungle’ je pesma koja o Los Angelesu govori kao o džungli u kojoj se umire ako je ne razumeš, ali ’Paradise City’ o istom gradu govori kao o raju u koji se veruje onda kada nemaš baš ništa. I dok je njegova uvodna tema poletna i optimistična, pravi adrenalinski udar stiže kada uvod prođe i kada Slash ponovo podseti generaciju klinaca naviklih na našminkane muškarce i ukusno zapakovane pesme zašto je kul biti gitarista i šta znači imati RIF. ’Paradise City’ melje sve pred sobom prljavom, teškom gitarskom grmljavinom kojoj ne odmaže ni piskavo pevanje Axl Rosea ni simpatična patetika teksta, a kada ovaj rif na kraju pesme eksplodira u ubrzanu, furioznu podlogu za Slashov prljavi, masni solo, čak i najvećem skeptiku je jasno zašto klinci čak i danas, dvadeset godina kasnije psuju čekajući ’Chinese Democracy’ i tuku se na koncertima Axlovog zombi benda.

Metallica: Four Horsemen

http://www.youtube.com/watch?v=68SgQLKnlYM

Thrash metal je još dalje pogurao ideju o pesmi kao proizvodu kolektiva, kompleksnoj fuziji individualnih elemenata , idući još dalje u uklanjanju bilo kog individualnog muzičara sa trona ’šefa’ benda ili ’gitarskog’ (ili bilo kog drugog) boga. A ipak, thrash metal je doneo i nekoliko rifova koji su naprosto ikonički.

Metallica, kao jedan od najstarijih i, na kraju krajeva, najsporijih velikih thrash bendova je bend koji ako ničim drugim, može da se pohvali da je doneo na svet neke od najboljih rifova u metalu ikad. Čak i njihov veliki komercijalni krosover, ’Enter Sandman’ je pesma zasnovana na moćnom, lepljivom gitarskom rifu, a po rifovima se pre svega pamte i klasici poput ’Seek and Destroy’, ’Master of Puppets’, ’Motor Breath’ ili ’Creeping Death’. No, ’Four Horsemen’, pesma koja se može naći i na nekim od ranih demo snimaka Metallice, jedan od najvećih hitova iz rane faze i ultimativna headbanging himna možda na najbolji način sublimira snagu rifa.

Kroz ’Four Horsemen’ Metallica je svetu prvi put pokazala moć nove generacije metala, moć hiperdistorziranih gitara, čvrstinu zida buke koji nikada ranije nije mogao da se čuje. ’Four Horsemen’ je sadomazohističko iskustvo čistog uživanja u brutalnosti, gitara koje ne treba da budu ništa drugo do teške, agresivne i distorzirane. Čitav zvuk benda i čitava pesma su podređene tom razornom, moćnom zvuku kojim pesma počinje i tera glave na mahnito bacakanje napred-nazad. Mosh je ovom pesmom i zvanično postao thrash.

Slayer: Angel of Death

http://www.youtube.com/watch?v=G0AGUywHntw

A ako je Metallica bila zvuk thrash metala koji prodire do svesti ’obične’ publike onda je Slayer uvak bio zvuk hardcore podzemlja, ekstremizma bez kompromisa. Nikada to nije bilo jasnije nego na njihovom trećem albumu ’Reign in Blood’ koji je bio 29 minuta dugačak košmar sumanute brzine, zastrašujuće oštrine i neprevaziđene agresivnosti. Ovaj album, koga mnogi i danas smatraju najboljim metal albumom ikada, toliko je brz i ekonomičan da se njegovi rifovi mogu primetiti i upamtiti tek posle nekoliko slušanja.

 img221/51/061019slayerlargers4.jpg

Osim jednog rifa.’Angel of Death’, uznemirujuća pesma o doktoru Josefu Mengeleu, koja album otvara na prvi utisak slušaoca obara na patos svojom uraganskom brzinom. Ali ono što iza sledi je mnogo važnije. Spori, takozvani ’mosh’ deo ove pesme koji na gornjem snimku započinje na 1.39 je ono što će Slayer upisati među autore legendarnih rifova. U suprotnosti sa skoro svim rifovima koje smo ovde pomenuli, ovaj rif je sve samo ne jednostavan. Komplikovan za skidanje, zahtevan za obojicu gitarista, ovaj rif je demonstracija moći, autoritativne nadmoćnosti čitavog benda koji se uključuje u sviranje i mrvi slušaoce besomučnom kanonadom nota. Ovaj rif postaće kulturni kod raspoznavanja čitave generacije, naročito kada posle nekoliko meseci završi semplovan u ubitačnoj ’She Watch Channel Zero’  od Public Enemy (ne slučajno, oba benda je u to vreme producirao Rick Rubin) i od tada ćemo ga pronalaziti na najneverovatnijim mestima, zaključno sa filmom Gremlini 2 koji je na neki način simbolično zatvorio osamdesete godine a njegov režiser, Joe Dante posle toga počeo da se bavi ’ozbiljnim’ projektima.

Napalm Death: Instinct of Survival

http://www.youtube.com/watch?v=137zXsZDLY8

Povremeno se dopisujem sa nekim bivšim članovima Napalm Death i pouzdano znam da ni jedan od njih ne bi bio oduševljen trpanjem u metal žanr. Uostalom, kada je ova pesma nastala, ranih osamdesetih, bend je sebe doživljavao kao anarchopunk sastav, a ova pesma je, uz svoj uvod (’Multinational Corporations’) bila nemilosrdno udaranje po potrošačkom mentalitetu i uništenju planete do koga ovo dovodi.

A ipak, Nick Bullen i Justin Broadrick su napravili jedan od najpopaljivijih rifova u istoriji metala. Tajna Napalm Death uvek je bila u brzini, ali još bolje čuvana tajna je bila u (ne)melodičnosti njihovih rifova. Kao destilisan Black Sabbath proteran kroz pank mašinu za primitivizaciju, Justinova gitara i Nickov distorzirtani bas su odjekivali bogatstvom harmonije koju su retki pank i hardcore thrash bendovi njihove generacije imali, utopljenom tonama distorzije i mikrofonije. Prva strana prvog albuma Napalm Death, ’Scum’, na kojoj njih dvojica sviraju prepuna je ovakvih momenata, rifova koji su uvredljivo prosti i zastrašujuće lepljivi (’The Kill’, ’Control’, ’Siege of Power’). A ’Instinct of Survival’ je od svih najjači, sadržavajući kao i skoro svi rifovi sa ovog spiska, u svojoj srži čitav ostatak pesme. Grindcore nikada nije zvučao tako seksi kao u vreme početaka Napalm Death i samo mi je žao što na gornjem snimku možete da vidite tek novu postavu benda koja izvodi ovu vanserijsku pesmu. Ipak, učinak njene prefinjene (ne)melodičnosti je samo malo okrnjen.

Emperor: Ye Entrancemperium

http://www.youtube.com/watch?v=efVMPkClgu8

Death metal koji je nasledio thrash metal u sferi ekstremne muzike je, doduše imao mnogo dobrih rifova, ali priroda kompozicija, potpuno podređenih kolektivnom radu, složenim aranžmanima i osećaju dezorijentisanosti koje su nastojale da izazovu kod slušaoca učinila je da se i najbolji pokušaji Cannibal Corpse, Suffocation ili Morbid Angel izgube u šumi zvuka. I to je sasvim OK, ne mora svaka muzika da skreće pažnju na jedan individualni element kompozicije.

 

Uspon black metala iz najdubljeg podzemlja osamdesetih godina, kroz tragične događaje devedesetih, sve do satelitskih televizija i velikih koncertnih dvorana je za posledicu imao i rast nove metal kulture, bazirane na mitu, legendi, religiji. U death metalu satanizam je bio stvar ličnog izbora, u black metalu ponovo je postao stvar kulta.

A kako kult zahteva himne, tako su se one i pojavljivale. Emperor svakako nisu bend koji pravi jednostavne pesme, kompleksnost njihovih kompozicija je rame uz rame sa bilo kojim death metal sastavom, ali one, i pored toga imaju himničnost. ’Ye Entrancemperium’, koja otvara njihov najvažniji album ’Anthems to the Welkin at Dusk’ je monstruozna demonstracija nadljudske discipline kao žilet britkih gitara i suludo brzih bubnjeva. Rif koji pesmu otvara je, svojom jednostavnom, a zlobnom atmosferom već dobra najava, ali glavni rif kojim počinje uraganski blastbeat u tridesetprvom sekundu snimka koji imate iznad je u sebe sažeo svu arogantnu ambiciju black metala da smrvi vrednosti do tada postojeće (u i izvan pop kulture) silom čiste, nadmoćne mržnje. Za razliku od drugih rifova ovde, rif o kome pričamo nije zametak ostatka pesme, ali jeste momenat najčistijeg trijumfa snage, brzine i agresivnosti.

Pantera: Walk

http://www.youtube.com/watch?v=u0RJS9DsjnE

Lično, ne volim Panteru. Ima za to mnogo razloga koje sad ne bih nabrajao, tek nikada ih zaista nisam voleo. Ali to nema veze. U vreme kada se metal batrgao između death metal podzemlja i ostataka glam dekadencije, pokojni Dimebag Darrel je vratio rif pravo u centar pažnje. ’Walk’ je bezobrazna, izazivačka pesma u kojoj se mačoidna provokacija i geekovska nesigurnost mešaju u jednakim količinama, ona je pretnja nasiljem i poziv na mir, uvreda i zahtev za poštovanje. Ali njen rif, njen glavni rif je do prskanja nabijena gitara koja svira svega tri tona, udarajući jače nego čitava muzička produkcija kombinovane istočne i zapadne obale Amerike u prve tri godine devedesetih. Dimebag Darrel je ovim rifom ekstremnom metalu vratio groove koji je odavno iz njega proteran, a muzici sa top lista ubrizgao dozu gotovo nerazumno moćne agresije. Kada su par godina kasnije Front Line Assembly semplovali ovaj rif u svojoj pesmi ’Surface Patterns’  to je bio još jedan primer krosovera ostvarenog čistom silom zvuka.

Black Sabbath: Black Sabbath

http://www.youtube.com/watch?v=1yntdJ1kDI4

Ovde bismo mogli i da stanemo. Ne zato što posle Pantere više nije bilo dobrih rifova u metalu, nego zato što je krug na neki način zatvoren, a i treba da idem da ručam.

Ipak, nemoguće je ne osvrnuti se na najbolji rif u metalu. Na rif koji je, nema mnogo sumnje, stvorio metal. Rif koji je tamu, ali i neodoljivu privlačnost tame sabio u svega tri tona. Već smo rekli da je Tony Iommi genije. On je napisao rifove za ’Into the Void’ i za ’The Wizard’ i za ’Wheels of Confusion’. Ali ’Black Sabbath’ ostaje njegov najčistiji, najdirektniji, najnaivniji, najopasniji iskaz. ’Black Sabbath’ sadrži u sebi četiri decenije metala koje će doći, strah, strast i sve između to dvoje koje će milioni osetiti u muzici budućnosti. Činjenica da je Ice-T u svojoj pesmi ’Midnight’ semplovao ovaj rif je dokaz jedne jednostavne istine: dobar rif može u sebi da nosi sažetak čitave jedne kulture, ali nije na nju ograničen.

Bonus: metal u susretu sa nemetalom

Anthrax: Got the Time

http://www.youtube.com/watch?v=d0Mgp4n9r58

Joe Jackson je mnogo toga. Uspešan autor, nekada interesantan izvođač, vizionarski kritičar kulture videospotova, ali metalac??? Ne, to nikada nije bio.

Barem dok ga Anthrax nisu obradili pretvarajući njegovu i inače zapaljivu pesmu u histerični thrash trening. Rif odsviran na basu, od svega četiri jednostavna tona svirana četiri puta brže od brzine promena, noge tera u šutiranje a glavu u mlaćenje. Kladim se da hiljade fanova Anthrax nikada nisu znale da pesmu nisu napisali njujorški metalci.

Judas Priest: Green Manalishi

http://www.youtube.com/watch?v=8FpQr1HUGW8

Gore pomenuti bluz košmar Petera Greena u vreme dok je još uspevao da svoje gubljenje kontakata sa realnošću kanališe kroz muziku, u verziji Judas Priest je opresivni, kontrolisani napad iz svih oružja u kome se glavna Grenova tema pretvara u surov, divalj, autoritativan metal rif.

Anthrax i Public Enemy: Bring the Noise

http://www.youtube.com/watch?v=NoLkaGcpJFA

I u zabavnom obrtanju uloga… Anthrax su uzeli hip-hop himnu njujorških elitnih crnih umetnika, dodali joj distorziranu gitaru koja svira jedan jedini ton i zvanično potvrdili eru rap-metala koja je harala popularnom muzikom tokom čitavih devedesetih godina.

 img48/1530/mthatssogayjz1.jpg

I to je to za ovaj put, drage moje i drage moje (dobro, i dragi moji). Sada očekujem barem dve stvari u bliskoj budućnosti. Prva je da čujem od vas kako mislite da sam ovde, onde i tamo užasno lupetao i da ovaj ili onaj rif uopšte nije tako dobar i značajan kako ja pokušavam da kažem. Očekujem da mi kažete koje sam to rifove propustio a kojih bi se i budala setila, i da obrazložite zašto su značajni. Takođe, očekujem da ću uskoro sesti i napisati listu svih velikih rifova IZVAN metala koji mi već godinama ne izlaze iz glave. Budite ovde!!!1!!!11!

2 reagovanja to “Najvažniji rifovi u Metalu”

  1. Svaka čast majstore.Ne znam samo jesi li namjerno ispustio neke stvari ili si ih jednostavno zaboravio.Recimo, rif „Seven screaming diz buster“ od BOC.Ili „Men on the Silver Mountain“ od Rainbow.Od AC/DC bih ja naveo i „Razors edge“ rif.I naravno, „Rock Bottom“ od UFO.Moglo bi se naći s prvog albuma Scorpionsa i ponešto od Uriah Heep i Jethro Tull, ali nećemo pretjerivati.
    Pozdrav.

  2. mehmetkrljic Says:

    Vervatno sam žurio na ručak kad sam ovo pisao. Moglo je tu duplo ovoliko rifova da bude…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: