Najvažniji thrash-metal bendovi u istoriji čovečanstva

Liste su zabavne i ujedno jedan od bezbednijih načina da samotni bloger provede svoje veče dok žena i svastika sistematski razgrađuju svoj intelekt gledajući Velikog Brata. Ovog puta rešio sam da svu svoju potisnutu agresivnost upotrebim na konstruktivan način. Tako je, neće biti šutiranja kerova po ulici večeras i paljenja brkova mačkama. Umesto toga okrenuću svoj gnev prema sopstvenoj mladosti i osamdesetim godinama u kojima sam odrastao, otkrivao čari masturbacije, pornografije, srednjeg usmerenog obrazovanja, i hevi metala. Bila je to mračna decenija i tovari šminke i neona kojima danas ’retro’ programi pokušavaju da nam zamažu oči ne mogu da sakriju užasnu istinu o tome koliko su osamdesete bile depresivne. U ovo spadaju i uspomene na thrash-metal muziku, najvažniji autentični andergraund metal podžanr ove decenije. Iako su i death metal i doom metal i black metal svi oficijelno rođeni u osamdesetima, oni su u to vreme postojali samo na nivou prototipa. Thrash-metal je bio u punom smislu realizovan kao pravac i uticao i na načine na koje će se u budućnosti razvijati ostali pomenuti pravci.

Kao i sve što je (makar malo) lepo i ova muzika je kratko trajala, već početak devedesetih je thrash-metal gurnuo u fijoku sa natpisom ’ispalo iz mode’ i ono par preživelih prvoboraca, obnevidelih entuzijasta i klinaca koji su promašili deceniju nisu tu mnogo mogli da promene. Danas, na moje veliko čuđenje, dosta mladih metalaca ima prilično jake stavove o nečemu što ja smatram opskurnim delom kolektivne ljudske istorije i, na moje veliko zgražavanje, ovi stavovi često nisu poduprti nikakvim razboritim argumentom, pa čak ni dobrim ukusom. Mogu ja sad za to da krivim emtivi i neo-thrash bendove koji daju iskrivljenu sliku o onome što je nekada bilo, ali činjenica je da ako čak i iskopam nekoliko svojih ispisnika koji su u ono vreme slušali metal, šanse da od njih dobijem makar polurazumne odgovore su male.

Naprosto, LJUDI NEMAJU UKUSA i to je jedna od mračnijih istina egzistencije na ovoj planeti. U tom smislu treba tumačiti i inače potpuno neobjašnjive fenomene da se kao bitni thrash bendovi iz osamdesetih često pominju imena poput Death Angel (valjda zato što im je bubnjar bio maloletnik), Exodus (čije su rane, divlje ploče bile u najboljem slučaju drugorazredne, a kasnije, zrele ploče u najboljem slučaju smeće), Metal Church (ozbiljno, ne, ozbiljno, Metal Church?) ili Megadeth. Mislim, Megadeth… Krhko pamćenje me služi dovoljno da mogu da se setim da je taj bend imao tačno jedan (1) slušljiv album: Rust in Peace, koji je na skali kvaliteta bio negde između ’uglađeno dosadno’ i ’bezobrazno pretenciozno’. Neko mi ga je nedavno narezao i ja sam probao ponovo da ga slušam, ali mi se kompjuter samospalio. Sreća te ga nisam stavljao u ajpod… Pošto su stvari, kao što vidimo, ozbiljne, vreme je da svet i Srbe suočimo sa njihovim pomanjkanjem ukusa i razuma i barem zabludelima pokažemo put kojim se može ići ako ne želite da ispadnete najgori seljak u ekipi (copyright Vikler Skaj). U tom smislu dajem vam

(Nesumnjivo) Najvažniji thrash-metal bendovi ikada ili Jevanđelje po Mehmetu

Metallica

http://www.metallica.com/

Čime su nas zadužili: Da odmah odradimo one najočiglednije i, dobro, znam, znam, srce me boli što sad moram o Metallici da pričam u pozitivnom tonu nakon što sam za fanzin Over the Wall napisao onakav tekst (u moju odbranu: zaslužili su a i urednik je tražio da budem nemilosrdan, sećajući se, valjda mojih kolumni iz devedesetih pod naslovom ’Zašto nisam išao na…’. Verujem da su njegove tačne reči bile: ’Jebi im majku tako da požele da se vrate u prednatalni period plutanja u amnionskoj tečnosti i da iz nje nikada ne isplivaju’). Ipak, treba biti pošten, Metallica je ispisala neke od najvažnijih stranica metal istorije, pre nego što je tu istu istoriju bacila na pod, surovo je pojebala u usta a zatim se ispišala svuda po njenom kurvinjskom licu.

Metallica je bend koji je thrash-metal doveo u mejnstrim, ili barem učinio pažljivije pratioce mejnstrima svesnim njegovog postojanja. U ovdašnjim okvirima, ovo znači da smo Metallicu mogli da čujemo na domaćim radio stanicama, prevashodno u okviru Hita Nedelje beogradskog Radija 202 i da je na njenim ranim albumima iškolovano mnogo metalaca koji poslednjih dvadeset godina žive i rade širom zemaljskog šara. Metallica je bend koji je utemeljio osnove thrash-metal estetike iz kojih je mnogo toga što je posle nastalo izašlo. Stvari koje bi do juče bile smatrane naprosto lošim ili smešnim, poput Jamesovog ’pubertetlija koji mutira’ pevanja ili Larsovog kromanjonskog bubnjanja postale su kul i izraz gneva, energije i života jedne cele generacije. Kao klinac, napaljen na brzinu i žestinu najviše sam voleo Metallicine brze stvari poput recimo Motor Breath ili Hit the Lights (ili Fight Fire With Fire ili Battery), ali Metallica je u stvari najviše uticaja ostavila kroz svoje mid-tempo stvari u kojima su uspostavili neke od prepoznatljivih obrazaca čitavog žanra: surovu disciplinu dveju gitara koje zajednički sviraju iscrpljujuće, tvrde rifove (u realnosti obe gitare je na pločama svirao James, a Kirk je bio zadužen samo za solaže), puno bubnjarskih brejkova, složenije strukture. Zaista, čak i danas čovek treba da bude praktično mrtav pa da ga pesme poput Four Horsemen, Seek and Destroy, Ride the Lightning ili Master of Puppets ne ponesu i nateraju u kompulzivno mlaćenje glavom.

Čak je i …And Justice for All predstavljao kamen temeljac jedne nove faze u vaskolikoj metal muzici. Ako ga Metallica danas smatra neuspehom (a pretpostavljam da je tako, kako inače objasniti ratni zločin u miru koji je bio Black Album?), to je ipak veličanstven neuspeh. Za ovo je delom zaslužan i tretman filosofski i sociološki ozbiljnijih tema i nešto odmerenija estetika, a sa druge strane sama produkcija albuma je bila radikalno nova. Nov, kristalno čist zvuk izazvao je prvo nevericu i smeh svih koji smo ga čuli da bi posle pola godine postalo jasno da je upravo ovo obrazac koji će ubuduće pratiti čitava metal scena. Sumanuto ambiciozni aranžmani nisu pomogli imanentno dosadnim pesmama poput Shortest Straw ili Frayed ends of sanity ali jesu demonstrirali interesovanje za ozbiljnije forme i iza ovog albuma ostaće pesme poput One ili Harvester of Sorrow ili Blackened, ozbiljnije i zrelije od praktično svega što je tada u metalu rađeno. Lars Ulrich je i ovim albumom pokazivao da nikada neće postati dobar bubnjar, ali to nije smetalo. Naprotiv, svi njegovi tehnički nedostaci i idiosinkrazije bili su ukalkulisani u muziku i pretvoreni u prednosti i kompozicijske alatke. Najviše od svega, njegova tehnika sviranja duplog bas-bubnja otvorila je potpuno nova polja za metal i u ovoj muzici posle …And Justice for All ništa neće biti isto.

Najveći gresi: Odakle početi? Bilo bi dovoljno samo reći ’Black Album’ ili čak samo ’sve posle 1990. godine’, ali to bi značilo pustiti Metallicu da se izvuče previše lako. Ovo je bend čije grehe treba pamtiti, od beskrajno odvratne muzike, preko idiotski plitke filosofije do lupeškog ponašanja prema fanovima. Metallica je u svojoj zastrašujućoj, slepoj aroganciji išla po Internetu i zatvarala Napster čak i dok je pravila neke od najgorih albuma u istoriji popularne muzike. Besomučni egoizam ovog benda ne samo da je bio dovoljan da opravda ludačke sudske procese, jadne obrade drugih bendova i narcisoidne dokumentarne filmove, već i muzički bezdan u koji su upali sa Load i Reload albumima, da bi ga zatim produbili sa St. Anger. Kada jednog dana Alah bude svakoga nagrađivao prema zaslugama, Metallica će imati mnogo toga da objašnjava.

Anthrax

http://www.anthrax.com/

Čime su nas zadužili: Anthrax su osamdesetih godina bili dobri drugari Metallice, pomalo se šlepovali na njenoj popularnosti i ironično je kada se danas vidi da je, iako je i njihova muzika odavno izgubila bilo kakvu primisao relevantnosti, ovaj bend sa svakog aspekta ispao plemenitiji i dostojanstveniji od Metallice. Ipak su to Jevreji, Indijanci i Italijani iz Njujorka. U poređenju s njima skandinavsko-saksonski fegeti iz Kalifornije uvek su delovali pomalo fejk. Na kraju krajeva, dok je Scott Ian i danas čovek za koga nije preteško uzgajati makar nekakav respekt, ovima iz Metallice bih u najboljem slučaju pljunuo u pivo.

Moja teorija o tome zašto Anthrax nikada nije mogao ni da priđe Metallici po popularnosti i mejnstrim kredibilitetu počiva na činjenici da je pevač Anthraxa jednostavno bio suviše staromodan. Dok je Metallica imala adekvatno promuklog i hrapavog Jamesa, Joey Belladona je uzgajao tradicionalni metal stil pevanja sa sve trilerima i falsetima koji su vazda ne-metal publici davali municiju da nam dupe pomeraju u ’ozbiljnim’ muzičkim diskutovanjima. Ovo se na neobičan način uklapalo sa dosta modernom muzikom u kojoj su dominirale granitno čvrste gitare dua Ian/ Spitz i vojnički brutalni pozadinski vokali. Gitarski rad dvojice omalenih Jevreja ostaće i najveći doprinos koji su Anthrax dali generacijama koje dolaze: devedesete jednostavno ne bi zvučale kako su zvučale da Metallica nije donela, a Anthrax usavršio gitarsku tutnjavu karakterističnu za njihove najvažnije albume. Pored toga, Anthrax je, za razliku od drugara iz Bej Ejrije imao i jedan jak adut u odličnom bubnjaru, Charliju Benanteu, čija je tehnika sviranja dva bas-bubnja bila daleko iznad Larsove.

Anthrax je na svojim važnijim albumima tekstualno baratao sa malo socijalne kritike i političkih komentara i puno omaža Sudiji Dredu, Stivenu Kingu i Dejvidu Linču. Iako to sve ne možemo nazvati superintelektualnim, činjenica je da su bili tematski originalni i napredni i da su njihove pesme poput Indians ili Who Cares Wins otvorile oči mnogim ondašnjim metal fanovima u pogledu interesovanja koja su se mogla obrađivati kroz muziku. Uz to, Anthrax je ostavio iza sebe neke autentično dobre pesme, od pomenute Indians sa svojim paklenim mosh delovima, preko srednjetempaške Madhouse pa do briljantno brzih Gung Ho ili Imitation of Life.

Povrh svega, Anthrax treba pohvaliti i na širenju kulturnih vidika čitavoj generaciji kroz svoje stalno pozivanje na (mahom njujorški) hardcore i dobronamerne hip-hop crossovere. Verzija Bring the Noise urađena sa Public Enemy pokazala je da bi Scott Ian skoro mogao da se izdržava i od repovanja (ako bi mu protivnici bili isključivo žgoljavi beli metalci) a I’m The Man, Anthraxova ’rep-himna’ bio je inspirisan trenutak u kome su se dva još uvek underground pravca u popularnoj kulturi susrela i prepoznala. Naravno, posle 1990., Anthrax je uprkos sve većoj socijalnoj osvešćenosti Scotta Iana jednostavno otklizao u nemaštovitost i beznačajnost, reciklirajući muzičke obrasce iz poslednjih par godina osamdesetih.

Najveći gresi: Anthrax su od devedesetih pa nadalje naprosto bili beznačajni pa nikako nisu grešni na nivou ni približnom Metallici. Međutim, treba imati na umu da, koliko god da su uzeli njujorškom hardcoreu, Anthrax su isto toliko i dali nazad. Ovo znači da ih držim u dobroj meri odgovornim za užasnu ’hardcore’ muziku koja je devedesetih dolazila iz ovog grada (i, putem efekta domina, ostatka sveta) i bazirala se na beskrajno dosadnim pesmama srednjeg tempa, izvikivanim bek vokalima i tvrdim ritam gitarama. Bio-Hazard, Madball i Pro-Pain bi verovatno postojali i bez Anthraxa ali svejedno Anthrax treba prepoznati kao preteče i zbog toga ih nemilosrdno osuđivati.

Slayer

http://www.slayer.net/

Čime su nas zadužili: Dobro, nema svrhe da ovde mnogo gnjavimo – ovo je bend čija je paklena beskompromisnost praktično legendarna, bend koji je sumanutu brzinu i fašističku disciplinu thrash-metala izdigao na umetnički pijedestal i postavio teško dostižne standarde u odnosu na koje i danas procenjujemo death i thrash bendove iz decenija koje su dolazile. Slayer je, za razliku od Metallice i Anthraxa uvek delovao kao da ima iza sebe neku dublju priču. Dok su Metallica i Anthrax meandrirali između stripova i političke kritike, Slayer se držao ratova, satanizma, nasilja, zombija, gradeći svoj pristup na plemenitoj tradiciji B-horor filmova i Lavejeve Satanske Crkve.

Čak i danas, kada jedne uz druge pustimo albume Slayera i bilo kog drugog thrash benda onog vremena, razlika je zapanjujuća. Slayer ne samo što zvuče čvršće, brže i opasnije od svih već i deluju kao maltene jedini bend sa vizijom od cele ekipe. Uz Anthrax ili Metallicu mogli ste filosofirati o stanju američke omladine. Uz Slayer pitali ste se da li je zlo opipljiv entitet ili emanacija naše sopstvene duše, da li je religija loša zato što laže ili zato što je istina koju saopštava suviše zastrašujuća.

Dok su prva dva albuma Slayera sjajne demonstracije manijačke opsesivnosti članova brzinom i agresivnošću, treći album, Reign in Blood se i dan danas može navoditi kao najbolji metal album ikada snimljen. Originalni Slayer pristup muzici na ovom albumu je oplemenjen vizionarskom produkcijom Ricka Rubina i spakovan tako da izazove spontanu imploziju intelekta i afektivnog aparata svakog slušaoca i njihovo sagorevanje u adrenalinskom požaru. Reign in Blood je, jednostavno, i dalje savršena kombinacija režećih gitara, mašinski preciznog bubnja i pretećih vokala, odsviran na brzini od 300 km/h, bez i jednog jedinog tona ili udarca viška – bez trunke masti – čista krtina.

Tekstualno, Slayer su izazvali dosta kontroverzi svojim pisanjem o ratovima i nacional socijalizmu i ovoj kontroverznosti ostali su verni i danas. Iako nikada nisu ’reklamirali’ naciste, nema sumnje u to da su Slayer manje-više desničarski bend koji je Klintonu poručivao da im popuši kurac iz razloga koji nama, liberalno orijentisanim Srbima ne bi bili sasvim bliski. No dobro. Slayeru svakako treba ubrojati u pozitivne poene istrajnost na sopstvenom zvuku i viziji sve do danas i produženu relevantnost u devedesetim godinama (čak i sada), dugo nakon što su im kolege pretvorene u sopstvene karikature. Istina je da poslednja dva-tri albuma nisu preterano značajni momenti njihove karijere, ali barem nisu nedostojanstveno loši. S obzirom na to koliko je period između polovine osamdesetih i polovine devedesetih od Slayera doneo pozitivnog i naprednog, to se lako može oprostiti.

Uz sve ovo, ne treba zaboraviti ni prosvetiteljski rad kojim su Slayer bez previše napora a sa puno uživanja povezali metal i punk scene u devedesetim godinama, posramljujući većinu aktuelnih hardcore bendova i ponosno sebe proklamujući u ’najglasniji pank bend na svetu’.

Najveći gresi: zapravo, skoro da ih nema. Slayer nisu neki intelektualci i njihova politička orijentacija je u najmanju ruku sumnjiva, ali ovde više pričamo o umetničkom nego o ideološkom aspektu muzike i pop-kulture. Albumi Diabolos in Musica ili God Hates Us All nisu neka remek dela, ali su bezopasni. Slayer je bend gotovo bez mrlje i stotine bednih death metal bendova čija muzika u sebi nosi DNK Reign in Blood nisu dovoljan argument da se bacamo blatom na ime Slayer. Uostalom, isto tako se treba setiti i desetina dobrih death metal bendova na koje su Slayer jednako uticali.

Kreator

http://www.kreator-terrorzone.de/

Čime su nas zadužili: Heh… Kreator… Od svih nemačkih trešera, Mile Petrozza (ili Mile Petrović kako su ga ovde od milošte zvali prisvajajući ga i nazivajući ga pokatoličenim Srbinom) i kompanija bili su svakako najuticajniji. Tankard, Destruction, Death Row, Sodom ili Assassin sve su imena koja mogu da posvedoče o priličnoj relevantnosti nemačke scene u ono vreme, ali Kreator su definitvno nosili baklju… Što se i moglo proveriti frekvencijom pojavljivanja njihovih majica na srbskim torzoima poslednjih dvadesetak godina.

Kreator su, posle skromnih početaka koji su bili kombinacija uticaja Venom, Slayer i Mercyful Fate pronašli svoj zvuk koji je bio neka vrsta pretenciozno iskomplikovanog, tehničkog thrasha. Ne treba to kriti, sve je to znalo da bude poprilično zapetljano i masturbatorski, ali opet, bila su to vremena u kojima se mislilo da se umetnički status muzike može dokazati kompleksnošću tehnike. Treći i četvrti albumi Kreatora bili su, ipak zrele, dobro osmišljene ploče sa dosta filosofskih aspiracija i muzikom koja je kombinovala Miletov užasni, krešteći vokal, komplikovane džn-džn rifove i stalne promene ritma. Moje mlado, metalsko srce žudelo je za više brzih pesama a manje složenih aranžmana, ali Kreator nije bio taj tip benda. Ipak, ne treba poricati da je u ono vreme bend znao pošteno da zažega. Dan danas najboljim albumom smatram Extreme Aggression koji ne samo što je imao zadovoljavajuć odnos brzine i petljanja nego je i po prvi put u karijeri Kreatora imao dovoljno hookova da pesme budu pamtljive i barem uslovno hitoidne. Betrayer ili Don’t Trust su i danas komadi koje mogu da pustim i da me ne bude sramota. Kasnije je bend eksperimentisao sa pristupima, pripovedačkim tehnikama, odlazio u umetničkije vode, bavio se ideološkom propagandom (Catholic Despot, recimo) i, pored par zanimljivih momenata (album Revival je bio neuspeli, ali ipak interesantni eksperiment) lagano otklizao u irelevantnost. Ipak, valja reći da se nikada nisu baš najstrašnije obrukali.

Najveći gresi: Paaa…. Najveći greh Kreatora bile su užasne frizure koje su nosili u vreme Extreme Aggression: ravna, slepljena duga kosa jedva razmaknuta da se ustima dopre do mikrofona inspirisala je više ovdašnjih metalca na zlo nego iskombinovani tekstovi svih blek metal bendova do sada. Ideološki su uvek bili prilično levo, mada su ih ovdašnji urbani mitovi proglašavali za ustaše. Ah… Besposlen Srbin i jariće sodomizira, rekla bi poslovica.

Vio-lence

http://www.vio-lence.com/

Čime su nas zadužili: Ne treba to kriti: Vio-lence su jedna od najbolje čuvanih tajni osamdesetih i jedan od najnepravednije zapostavljenih bendova tog vremena i muzičkog pravca. Sećam se da, čak i kada im je prvi album izašao, reklama u Kerrang!-u je i pored pozitivnog pitcha kojim je bila nabijena, osećala potrebu da ih uporedi sa (treba li reći inferiornim) Death Angel, ne bi li se neko prevaro da kupi ploču. Šteta, ovaj bend iz Bej Ejrire bio je jedna od naprednijih pojava onog vremena, pokazujući kako muziku učiniti kompleksnom a istovremeno ne zvučati kao pretenciozna, naduvana mešina. Jedna od najboljih stvari u vezi Vio-lence je to da nikada nisu zvučali kao da sviraju samo žanr – njihovi rifovi, ritmovi, harmonije i brejkovi zvučali su kao da imaju razlog da budu tu gde jesu i da nisu samo bili varijacije na teme izvučene iz biblioteke thrash-metal klišea. S obzirom da im je prvi album izašao 1988. godine, ovo treba shvatiti kao popriličan uspeh.

Prvi album Vio-lence, Eternal Nightmare meni je i dalje posle Reign in Blood najbolja thrash-metal ploča ikada. Nema tu priče, ovi ljudi su imali opak pedigre: nadahnut bubnjar koji je i najbrže delove kitio ludačkim prelazima, savršeni rifovi, gomila hookova, možda najbolji mid-tempo mosh delovi u istoriji metala, sjajni bek vokali i pevač koji je zvučao sveže i originalno – ovaj album je i danas ništa manje nego remek-delo. Pored toga, tretman urbanog i drugog nasilja u tekstovima delovao je dublje nego kod kolega, malo je bendova onog vremena koji su pesme o odnosu dilera i korisnika opijata ili o državnom, plaćenom atentatoru umeli da nafiluju ovako gorkim cinizmom. Čak je i drugi (i poslednji) album, iako za nijansu manje legendaran mogao da se pohvali nekim duboko zadovoljavajućim momentima (slušajte kako World in a World prelazi iz ozbiljnog mid-tempa u šuterski treš i recite mi da vam krv ne ključa) i petljanjima koja nisu zvučala samo kao dobijanje na vremenu. Veliki bend koji nikada nije dobio priznanje koje zaslužuje. Treći album koji se pominje na Internetu nisam nikada video niti čuo, a bend trenutno radi na DVDju koji će sadržati dokumentarni materijal i snimke koncerata.

Najveći gresi: Zapravo, jedini greh koji mogu da pripišem ovom bendu je što Roba Flynna nisu ubili ili makar osakatili nakon odluke da se rasture. To bi nam uštedelo mnogo suza tokom devedesetih dok smo morali da trpimo bljutave Machine Head u svakom jebenom klubu u koji bismo izašli…

Nuclear Assault

http://www.nuclearassault.us/

Čime su nas zadužili: Ovo je još jedan dokaz da je jevrejsko-italijanska kombinacija u bendu maltene garant ubitačnog thrash metala. Legenda kaže da je čupavi Dan Lilker izbačen iz Anthrax nakon što je ostalima u bendu dopizdelo da pokušavaju da ga stignu u njegovim vratolomijama. Jadranka Janković, koju ću na ovom mestu citirati (dosta dugo mi je trebalo) tvrdi da se Dan zarekao da će napraviti bend prema kome će Anthrax zvučati ’kao hor bečkih dečaka’ i voila – nastao je Nuclear Assault. Interesantna stvar u vezi benda bilo je prvo to što ostali članovi nisu imali posebno mnogo iskustva sa sviranjem ekstremnijih vrsta metala i što im je prvi album za ondašnje pojmove bio suludo kratak.

Game Over, Lilkerov ironični komentar/ predikcija u skladu sa tadašnjom sumornom klimom stalne pretnje nuklearnog rata, zvučao je kao Slayer ili Anthrax ubačen u petu brzinu. Iako je danas teško to razlučiti, Nuclear Assault se inspirisao hardcore punk estetikom u istoj meri kao i klasičnim metalom. Otud jednostavne pesme čiji je glavni adut bio manijakalni impuls nezadrživog kretanja unapred, oslobođene ukrasa i žanrovskog balasta. Nuclear Assault je u muzici zadržao samo esencijalni minimum, zadovoljavajući se pesmama od dva minuta onde gde bi kolege gađale barem četiri ili pet. Zato je sve to i zvučalo tako suludo brzo i uzbudljivo. Pored, sada to čujemo, dosta tankih gitara, bend se mogao pohvaliti opasnim bas-radom Dana Lilkera, apsolutno ubistvenim bubnjanjem Glena Evansa i predivno iritantnim glasom Johna Connelyja, još jednog bivšeg (mada na kratko) člana Anthrax. Game Over će verovatno najviše ostati upamćen po proto-grindcore himni Hang the Pope koja je sa svojih tridesetosam sekundi trajanja, podivljalim blastbeatovima i ekstremnim tekstom koji je odrikao Lilker umesto Connelyja za mnoge bila prvi susret sa energijom haosa i bezumlja koju ćemo kasnije vezivati sa hardcore thrash i grind.

Kasniji albumi Nuclear Assault nisu bili na nivou destruktivne energije prvenca ali ne može se reći da nije tu bilo lepih momenata. Ako ništa drugo, tekstovi su od generičkog satanizma i palamuđenja o nuklearnom ratu skrenuli u zrelije političke vode i bend je uistinu imao šta da kaže na neke aktuelne teme. To što su dosta gubili na brzini (pogotovo na trećem albumu) nadoknađivali su sve boljom produkcijom. Raspali su se samo malo nakon što je vreme za to došlo a Lilker je posle bio umešan u gomilu bendova od kojih je Brutal Truth bio najbliži veličanstvenosti (i nikada je nije zaista dostigao – za to krivim štetni uticaj marihuane). Kratak rijunion pre godinu-dve, srećom rezultirao je samo u turneji i živom albumu. Nuclear Assault su pored ozbiljnog dela svog opusa odradili i par zabavnih ’smešnih’ pesama poput grajnderskih Lesbians ili Mother’s Day, ili blues-thrash himne ’Butt Fuck’. Protivno svim zakonima logike, ove pesme su zapravo dobre i zabavne čak i danas. Bio je ovo bend sa dosta dobrih rifova, par antologijskih pesama i bubnjarem-ubicom.

Najveći gresi: Politički, bend je vazda vukao u levo, mada je pesma sa prvog albuma od svojih 26 sekundi, My America isprva pogrešno tumačena kao nacionalistička himna. Što se tiče vršenja štetnih uticaka na generacje koje dolaze, tu su čisti – ne mogu da se setim ni jednog benda koji je navodio Nuclear Assault kao uzor. Najveći greh koji mogu da im stavim na teret je izdavanje jednog albuma nakon odlaska Dana Lilkera koji je bio užasno sranje i pokazao da John Connely nije čovek kome treba ukazati apsolutno nikakvo poverenje.

Dark Angel

http://en.wikipedia.org/wiki/Dark_Angel_(band)

Čime su nas zadužili: Dark Angel, još jedan Bej Ejrija sastav koji najviše cenim zbog no-bullshit pristupa thrash-metalu koji je podrazumevao pošteno odsviranu thrash muziku bez ukrasa i pametovanja, brzu, preciznu, energičnu i disciplinovanu. Bendovi poput Sepulture, Sadus ili gomile ’90s metal pregalaca (razne Pantere itd.) bi trebalo da odaju priznanje manje poznatim i nepriznatim prethodnicima koji reč kompromis verovatno nisu znali ni da nađu u Vujakliji a kamoli da se u skladu sa njom ponašaju. Dark Angel je sav bio sadržan u prženju i nije ih mnogo drugog interesovalo. Dok su raniji radovi bili nešto manje disciplinovani i oslanjali se maltene samo na brzinu, albumi poput Leave Scars ili Time Does Not Heal su monumentalno tvrdi metal radovi sa pretećim režanjem gitara i ubistvenim bubnjevima. Obrađivanje Led Zeppelin im je, kao i kod Nuclear Assault donelo samo dodatne poene u mojim očima.

O Dark Angel nema mnogo da se priča, bend nije nikada bio prepoznat kao preterano uticajan i uvek će ostati u senci slavnijih kolega. Ipak, preslušajte No One Answers sa Leave Scars i pokušajte da ostanete mirni pred muževnim, udarničkim napadom ove ludački brze, a opet kontrolisane metal pesme. Znam da mi je, kada sam je prvi put čuo na radiju srce odmah odletelo u stratosferu i znao sam da ću ovaj bend uvek voleti.

Najveći gresi: Hmm… Recimo to što je logo Dark Angel u sebi imao dva dlakava pazuha kao ukrase.

Bloodcum

http://www.myspace.com/bloodcum

Čime su nas zadužili: Znam, znam, nema mnogo logike što u ovo društvo trpam bend koji jedva da je bio poznat izvan svog komšiluka, koji je izdao samo jedan dosta neozbiljan album i čija je najveća stavka u biografiji bio brat Slayerovog frontmena, Toma Araye u postavi. Ali ipak… Preslušate li danas Bloodcumov prvi i jedini album Death by Clothes Hanger teško da ćete ostati mirni pred talasima nihilističke thrash energije koja piči iz rilni ove ploče. Bloodcum su bili proizvod svog vremena – osamdesete su zapadnoj obali Amerike dale užasan smisao za humor i Bloodcum su njegov najgori izdanak: seksističke, politički nekorektne neumesne, neukusne i jednostavno loše pošalice na račun svega i svačega od početka do kraja albuma su bile na nivou tadašnjih glupavih hardcore i crossover bendova za čiji simbol možemo da uzmemo MOD Billyja Millana. Međutim, Bloodcum treba prepoznati i tamo gde su bili jaki a to je muzika koja je isti taj hardcore thrash i crossover izmešala sa slayerovskim metalom dajući potentnu smešu razularenih gitara, podivljalih bubnjeva i grubog pevanja kakvo samo stariji tinejdžer sa ozbiljnim problemima može da izvuče. Death by Clothes Hanger i pored sve svoje naivnosti i neozbiljnosti ostavlja iza sebe u prašini većinu ondašnje thrash-metal produkcije svojom nepatvorenom, nezaustavljivom energičnošću i nihilizmom. Iako ovde ima par pesama (ponajviše prva i poslednja na albumu) koje vredi podariti zaboravu što se pre može (ja ih preskačem kada ga slušam), ostalo je jednostavno ubitačno. Na kraju krajeva, preslušajte Sike-o-path i proverite da li vam je glava još na ramenima nakon što se pesma završi. Totalno krvoproliće – kao verzija Slayer iz nekog pank pakla. Bend se iz samo sebi poznatih razloga oformio ponovo posle skoro dve decenije i ima MySpace stranu, pa ko voli…

 

Najveći gresi: Paaa… Bloodcum su imali zaista odvratne tekstove i manjak ambicije da budu išta više od siromašnog belog đubreta…

Acid Reign

http://en.wikipedia.org/wiki/Acid_Reign

Čime su nas zadužili: I, da damo šansu i Britancima. Nije ovo ostrvo dalo mnogo toga vrednog u thrash metalu, kao da je duh NWOBHM pravca izvetrio i završio samo u vlažnim snovima Larsa Ulricha. Ipak, jedan ali vredan bend potekao je iz Kraljevstva – Acid Reign.

Acid Reign su nekako uvek bili malo ukrivo, da li kroz korišćenje klavijatura na svojim pločama, da li kroz oslanjanje na Hitchcockove filmove i drugu pop-kulturu (na jednom singlu obradili su Blondie!!) ili kroz interesantne aranžmane koji su demonstrirali poprilično ambicije. Meni su pre svega ušli pod kožu respektabilnom brzinom nekih od pesama sa prvog albuma (Moshkinstein) a nema zbora o tome da su umeli i da napišu sjajan refren, mosh deo i da je tu hookova bilo za izvoz. Na sledeća dva albuma bend je ambiciozno produžio pesme na poprilična trajanja i dopustio ponekoj krhkoj emociji da proveje između režećih gitara. Fear je imao sjajne momente u pesmama poput Humanoia, Blind Aggression (jedna od najbržih pesama benda iz te faze), All I see ili Lost in Solitude a treći album Obnoxious je već bio džinovski korak napred, kako konceptualno (sa prilično ozbiljnim tekstovima i idejama) tako i muzički. Aranžmani su ovde bili detaljno razrađeni a bend je stručno žonglirao brzinama, raspoloženjima i dinamikama. Thoughtful Sleep, Phantasm i Codes of Conformity i danas zvuče zrelo i snažno. Bend nikada nije dobio priznanje koje su zaslužili u guranju žanra prema ozbiljnijim vodama i raspali su se kada je postalo jasno da je thrash-metal beznadežno ostao u osamdesetima.

Najveći gresi: Mislite pored toga što su imali najružnije omote ploča u istoriji muzike? Formiranje Cathedral posle Acid Reign je u ono vreme delovalo kao dobra ideja. Kako smo mogli da znamo da će Lee Dorrian i prijatelji posle proizvesti neke od najsramotnijih momenata metala devedesetih?

6 reagovanja to “Najvažniji thrash-metal bendovi u istoriji čovečanstva”

  1. A de ti je Megadeth? -.-

  2. mehmetkrljic Says:

    Pa, ne spadaju u najvažnije…

  3. da li ima tekst o grindcoreu? pozdrav, ceda.

  4. mehmetkrljic Says:

    Nema. Pozdrav, Meho!!!!!!!!!

  5. Odlican text ali……Nedostaje Testament ! Ako su Bloodcum i Acid Reign po tebi vazniji thrash metal bendovi….. mislim o cemu mi to ?

  6. mehmetkrljic Says:

    Pa, tako mu je to. Volim Testament, ali Acid reign i Bloodcum volim više. Čovečanstvo zna da sam u pravu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: