Nekoliko nepovezanih misli ni o čemu

Nemam neki konkretan povod niti išta zaista vredno pažnje da kažem, ali ako ne napišem ove stvari ovde, zaboraviću ih. Što bi možda bilo i bolje, ali onda za mesec dana ne bih umeo da se setim koliko sam glup, naivan ili samo besposlen bio pre mesec dana pa bih se uljuljkivao u ideju da sam svoje intelektualne kapacitete nekada trošio na zdraviji način. Pošto znam koliko će teško biti da se sve ovo čita, zakitiću tekst slikama atraktivnih (ili bar velikih) žena. Pošto su mi, statistički gledano, većina čitalaca bloga ženskog pola, ovo treba protumačiti kao pokušaj da se balans malko ispegla privlačenjem mužjaka jedinim načinom koji uvek garantovano pali.

 

1. Samo u Rusiji

 

Pre par večeri na drugom dnevniku RTS-a, jedine televizije koju gledam jer je to jedina televizija koju pod prisilom plaćam, ugledah onog momka, Pičuškina koga su Rusi posle opsežne policijsko-isledničko-spritualne istrage uspeli da lociraju, identifikuju, uhapse i optuže. Lica prilično neurednih crta i sa nečim što su možda ožiljci posle hapšenja a možda i samo ožiljci od života, Pičuškin je izjavio da bi, da mu policija nije stala nogom za vrat nastavio da ubija. Što je poprilično ambiciozna izjava. Pišučkin je dobio nadimak ‘ubica šahista’, ne zato što je demonstrirao bogznakakvo vladanje šahovskim skillovima nego zato što je navodno sebi zacrtao da ubije šezdesetčetvoro ljudi, po jednog za svako šahovsko polje. Prilično prozaična životna ambicija i dokaz da za ljude dovoljno drugačije od većine, svaki motiv može da bude zadovoljavajuće dobar kako bi krenuli u višegodišnji ubilački pohod. Pičuškin je i bio prilično efikasan jer je za nekih osam godina (započeo 2000. godine) gotovo uspeo da izvrši svoj plan u potpunosti. Istraga je, tvrde ruski pravosudni organi dokazala njegovu krivicu za 48 ubistava a sam optuženi u svom priznanju govori o čak 63 osobe. Ovo je čak i po standardima najvećih serijskih ubica u polsednjih par vekova jako visok body count i da se Pičuškin rodio stotinak godina ranije, Peter Kurten, Piter Satklif i Ted Bandi bili bi smatrani tek njegovim talentovanim šegrtima.

 img80/112/alexanderpicuskinbicevsqz4.jpg

Sad, čoveka je, navodno na neki čudan način na ubijanje inspirisala šahovska tabla. Jasno je da su simbolički i fenomenološki sadržaji u slučaju šaha (simuliran rat) i šahovske table (simbolizovano bojište) bogati i da bi o njima neko učen mogao da ispiše strane i strane interesantnog teksta govoreći o poziciji igara kao fenomena u istoriji razvoja civilizacije i filosofije. Ali dok se neko učen ne prihvati tog posla, ja ne mogu a da ne primetim kako bi ova situacija izgledala sasvim drugačije da je Pičuškin ustvrdio da ga je na ubijanje, umesto šahovske table inspirisala neka videoigra, na primer GTA koja je tokom poslednjih godina u američkoj, britanskoj, australijskoj pa i ka videoigrama tipično  blagonaklonijoj japanskoj javnosti izazvala brojne kontroverze zbog svog navodnog podsticanja igrača na antisocijalno ponašanje i nagrađivanja nasumičnog nasilja prema prostitutkama, prolaznicima i policiji. Advokat Jack Thompson je napravio karijeru vodeći borbu protiv developera i izdavača igara iz GTA serijala dokazujući (dosta bezuspešno) da su ove igre kancerozno tkivo na telu vaskolike pop kulture i generalno zapadnog društva, nazivajući ih ‘simulatorima ubijanja’ i upadajući u stanje moralne panike kad god je to bilo oportuno.

 

Još gore, igre iz serijala Manhunt (isti developer i izdavač) su samo podstakle lov na veštice svojim otvorenim koketiranjem sa voajerskom/ snuff estetikom i pokupile nekoliko prilično dramatičnih zabrana i sudskih epiloga. Znam da ćemo se za nekoliko decenija smejati što se oko ovoga dizala tolika prašina. Na kraju krajeva, šah je igra u kojoj se simulira rat i ubijanje stara hiljade godina koja je navodno ispirisala jednog psihotičnog čoveka da ubije preko četrdeset ljudi. Kao što druge ljude inspirišu neke druge, sasvim trivijalne stvari. Niko ipak nije predložio da se šah zabrani ili reguliše rigoroznim rejtinzima kako ne bi pao u ruke maloletnika.

 img80/4027/manhunt12gf4.jpg

Naravno da je ubijanje u šahu apstraktnije prikazano nego u GTA ili Manhunt igrama, ali nije li to argument više? Ako čak i naglašeno apstraktna simulacija ubijanja podstakne nekoga na stvarno ubijanje, onda je ona svakako opasna. Zar ne? Zar NE? No, stvari su ipak prostije: ljudi intuitivno znaju da nije problem u šahu već u Pičuškinovom umu i kada isti intuitivni nvio poverenja budu imali u videoigre (rekoh: za nekoliko decenija) više nećemo morati da trpimo bezumna proganjanja ovog medija.

 img80/2324/842chessgj7.jpg

Međutim, nisam uopšte hteo da pričam o tome. Hteo sam zapravo da se osvrnem na možda najbolji sažetak geopolitičke situacije u Rusiji, ruskog mentaliteta, duha i opsega same ruske duše, a koji sam zatekao u vesti koja je juče u jednom našem dnevnom listu pomenula Pičuškina i njegove žrtve.

 

Daleko od toga da sam ja neki poznavalac međunarodne politike i nacionalnih mentaliteta, naprotiv, čovek bi mogao da kaže da sam prilično autističan u ovom smislu. Ali kako se ne osvrnuti na rečenicu u pomenutoj vesti koja veli da je većinu svojih žrtava Pičuškin namamio u zabite delove gradskih parkova gde bi ih ubio, time što im je obećao besplatno piće?

 

Bizarno je što ovde pričamo o Rusiji Vladimira Putina, ne o sada već poslovično haotičnoj Rusiji Borisa Jeljcina, u kojoj se politička realnost oblikovala tenkovskom paljbom na zgradu parlamenta, ekonomska realnost gradila kroz divljačku otimačinu a u kojoj  je ljudski život vredeo koliko ukrajinska prostitutka, pun šaržer, dve kante benzina  ili nešto manje. Pričamo o Rusiji koju svi politički komentatori danas ocenjuju kao ozbiljnog igrača, ekonomski osnaženoj Rusiji koja Evropi odvrće i zavrće gas kako joj se tog dana ćefne, Rusiji koja ima ozbiljne stavove o protivraketnom štitu u Evropi i iranskom nuklearnom programu.

 img80/1378/filesfilenewspagepublictz4.jpg

Ne treba sada padati u nekakve zavodljive stereoptipove i naklapati o tome kako su Rusi nacija pijanaca, ali, da, na ulicama ruskih gradova ćete zaista gledati ljude kako nose konzerve piva onako kako u drugim zemljama ljudi nose sladoled i posmatrati naciju kako jede vodku. Možda Rusi ne pune flašice svojih beba u kolevci mlekom krštenim Stoličnajom ali pogledajte: Rusi su ljudi koji PIJU.

 

Uostalom, koliko je bizarno, zastrašujuće i, nažalost smešno zamisliti razgovore koje je, mora biti, Pičuškin vodio sa svojim žrtvama u minutima pre nego što bi im u nekom zabitom javnom kutku udario tačku na egzistenciju…

 

‘Gospodine, samo da vas pitam nešto…’

 

‘Da? Izvolite?’

 

‘Jel žurite?’

 

‘Paaaa… onako… zavisi… udaje mi se ćerka, pa moram da-‘

 

‘Imam ovde neku flašu vinjaka, poslao mi šurak iz Srbije, pa sam se pitao da li biste mi se pridružili u analiziranju njenog sadržaja…’

 

‘A, što ne kažete!! Rado ću vam pomoći!’

 

‘Evo tu je, iza ovog žbuna…’

 

‘Baš ste ljubazni… kako ste rekli da se zovete?’

 

‘Hmmm, paaa… recimo da me poznanici zovu samo… šahista!’

 

I tako barem 48 puta. To je, dragi prijatelji Rusija. Ili barem Rusija na nekom nivou koji nije nevažan. Kada sledeći put budemo upirali oči u neku državu od koje očekujemo da pokvari svoje odnose sa najvažnijim međunarodnim partnerima zarad komadića naše teritorije nije loše setiti se Pičuškina i pomisliti da se verovatno već posle petnaestog ili dvadesetog uspelog pokušaja u sebi kidao od smeha razmišljajući ‘Zvuči šašavo… ali pali svaki put!!!’

 

2. Kritika kritike kritike

 

 

Ne da sam ja sad neki kritičar umetnosti. Nisam ni neki umetnik. S druge strane, ako nas je moderna ičemu naučila tokom prošlog veka, to je da je svaki čovek umetnik. Naravno, ovo je bio više utopistički poklič i strastvena vizija jednog sveta gde neće više biti podele na umetnike-kreativce i šljakere-reproduktivce, gde će svako realizovati svoje duhovne potrebe i materijalizovati svoje estetske impulse u okviru jednog pravednijeg, prijatnijeg društva, ali ne treba zanemariti ni pragmatične implikacije toga da je svaki čovek umetnik.

 

Jer, ako je svaki čovek umetnik onda umetnost nije sama po sebi posebna već je posebna onda kada je u pitanju dobra umetnost. Kada je estetski (ili kakav drugi) sadržaj u njoj snažniji nego kod umetnosti našeg prvog komšije ili našeg učitelja plivanja, zubara ili prodavca na pijaci. Dakle, možda svaki čovek jeste umetnik, ali nije svaki čovek jednako dobar umetnik.

 img80/514/fatlady470x705nv9.jpg

No, da načinimo korak unazad, ja nisam sad neki kritičar umetnosti, ali ako je svako umetnik onda je… svako i kritičar umetnosti? Zar ne? Na kraju krajeva svako o umetnosti ima mišljenje, samo su neka mišljenja dublja i bolje obrazložena. Dakle, kad kažem da nisam neki kritičar umetnosti mislim da moje kritikovanje umetnosti teško da se po ičemu izdvaja od kritikovanja od strane mog prvog komšije, instruktora karatea, zubara itd. Druga je stvar što sam dok niko nije gledao uspeo da prošvercujem neka od tih mojih mišljenja u neke marginalne medije pa bih sad u trenucima potpunog gubitka kontrole nad svojom narcisoidnošću imao kakav-takav argument da se, surovo blefirajući nazivam kritičarom.

 

Hoću da kažem, nemam ja u ovoj temi neki veliki lični interes, ali evo šta me mori: često čujem vrlo negativne stvari o kritičarima. Kako su iskompleksirane budale koje ne samo da su beskorisne jer pokušavaju da diskurzivno prepričaju i protumače nešto što po prirodi ne spada u domen jezika nego u domen duhovnih titraja (kako bi to rekao Kazimir Maljevič), već su i nemoralne jer su jedini njihovi motivi za bavljenje kritikom frustracija što sami nisu u stanju da proizvode umetnost i basnoslovna zarada koju im plaćaju ti toliko pokvareni mediji.

 

Ne šalim se kada kažem da je ovo mišljenje toliko često u nas Srba da zaslužuje da se čovek na njega osvrne barem putem bloga koji niko ne čita.

 img80/6338/fatladyny3.jpg

Pretpostavljam da je logika sledeća: umetnost je, u jednoj megaromantizovanoj verziji stvarnosti, ta neka divna i nedodirljiva ljudska aktivnost koja pojavnost sveta sažima u apstrahovane slike i kondenzovane simbole i proizvodi ‘lepotu’ koja nama, sirotim teturavcima kroz močvaru života ipak donekle oplemenjuje surovu egzistenciju. Pošteno. U ovakvoj postavci stvari, kritika se onda vidi kao parazitski entitet na telu suve, destilisane lepote, kao pokušaj nekreativnih ljudi da zanos stvaranja zamene siromašnom, jeftinom, nedostojnom rabotom objašnjavanja drugima šta je umetnik zapravo umetničkim delom želeo da kaže. Kritičarima se često odriče ne samo kreativnost (‘Napiši ti sam knjigu bajo, pa onda kritikuj!!! Snimi film!!! Igraj balet!! Glumi, komponuj, vajaj, đavo te odneo!!!’) već i kompetentnost i bilo kakav intelektualni autoritet (‘Znam ja i sam da li mi se ovaj film/album/ roman dopada, ne treba ti da mi pričaš, a uostalom po čemu je tvoje mišljenje važnije od bilo čijeg i koje tebe postavio da određuješ šta u umetnosti valja a šta ne… pederčino!!!’).

 

Ono što ovakav način razmišljanja previđa je upravo ono što smo gore pomenuli: svaki čovek je umetnik. Samim tim svaki čovek je i kritičar umetnosti. Ako je svaki čovek umetnik, onda, kako bismo ipak pronašli taj potrebni fiks oplemenjujuće lepote u svojim životima, moramo pokušati da razlučimo vrednija od manje vrednih umetničkih dela. Kao i manje vredne od vrednijih kritičara.

 

Jer: umetnost više nije incident u našem postojanju, ako je ikada i bila, mi je više ne primamo direktno kroz nasumični susret sa umetničkim delom (ako ikada i jesmo), umetnost nastaje i prima se kroz kontekst a kontekst, o iznenađenja, ne obezbeđuju umetnici nego kritičari.

 img80/9990/wifedu8.jpg

Dakle, na sveopšte iznenađenje srpskih masa, valja se setiti ovoga u svakoj prilici kada se povde reč o kritici: svrha kritike nije vrednovanje kreacija već definisanje konteksta u kome se to vrednovanje uopšte može dogoditi. Naravno da ovo ljude ume da rani. Ljudi vole da veruju da je umetnost, makar i najprostačkija pop-kulturna industrijski proizvođena umetnost nešto što bez posrednika prodire u njihova čula i nedugo potom u dušu, da je posredovanje kroz kritiku neka vrsta kaljanja savršenog iskustva koje čovek može i treba da ima sa umetnošću. ‘Pisanje o muzici je kao plesanje o arhitekturi’ je krik koji je poprilično dugo odjekivao poslednjih decenija u našoj kolektivnoj svesti. Ali stvari naprosto ne stoje tako ako su ikada i stajale. Čovek nije samo biće. Čovek je socijalno biće a ‘socijalno’ u slučaju čoveka gotovo da je sinonim sa ‘kulturno’. Umetnost ne nastaje izvan zajednice iako je zavodljivo zamišljati da je stvara neki usamljeni genije negde u samotnom kutku svoje odaje za razmišljanje ili u kakvoj pustošnoj ravnici pod svetlošću zvezda. Ne, svaki čovek je umetnik. Umetnost nastaje svuda. Jedno umetničko delo je možda samo umetničko delo. Više ih je fenomen, još više pokret a još više od toga – žanr. Romantično je zamišljati da čovek može svakom umetničkom delu da priđe čista srca i prazna uma i posmatra ga onako kako zamišlja da je pećinski čovek posmatrao prvu zidnu sliku ikada naslikanu, da čitav proces od prepoznavanja apstrakcije do iskušavanja lepote u nečem veštačkom prelazi od samog početka, kao da se nikada sa njim nije sreo.

 

Ali ovo je samo romantična utopija. U stvarnosti mi smo stalno okruženi umetnošću i navikli na apstrakcije, estetika nam je svima poznata kao ideja. Nema katarze otkrivanja na način koji bi nam sa svakim umetničkim delom koje nasumično sretnemo garantovao ponovljeni duhovni orgazam. Ljudi su socijalna i kulturna bića i iskušavaju svoju okolinu kroz kulturu. Kritika je diskurs koji obitava u domenu kulture i pomaže da se intelektualno suočimo sa činjenicom da je nevinost sa kojom bismo želeli da percipiramo svako sledeće umetničko delo nije ništa više do urbani mit. Ako smo je ikada imali, odavno smo je izgubili.

 img80/1918/bigwoman01ld3.jpg

I još korak unazad: kritika je zapravo u određenom smislu u istoj kategoriji aktivnosti kao i umetnost. Sama umetnost, već rekosmo, pojavnost sveta sažima u slike koje u tom svetu ne postoje (čak je i fotografija nešto što ne postoji u stvarnosti, a ne samo prikaz nečeg navodno stvarnog. O filmu valjda ne moramo ni da pričamo), koje su destilisana pojavna stvarnost, sažeta tako da bude jača od stvarnosti i time izazove reakcije koje stvarnost ne izaziva. Inače šta bi bila njena svrha?? Simbolika koju umetnost proizvodi nije samo prepis postojećih elemenata stvarnosti na papir već prilično konkretan rad na izdvajanju pojedinih među tim elementima, njihova rekombinacija, mutacija i destilacija sve dok proizvedeno umetničko delo ne bude u stanju da o stvarnosti govori više nego što je stvarnost u stanju da kaže sama. Moneova ‘Katedrala u Ruenu’ je bila tamo gde je stajala i u godinama pre nego što je on naslikao svoju seriju ali malo ljudi je sedelo i promišljalo njene estetske karakteristike u različito doba dana na način na koji su to Moneova ulja postigla. Stvarni objekat, ma koliko lep i fascinantan, nije bio snažan poput sopstvene apstrakcije. Ovaj primer je još jači kad se uzme u obzir da je i sam predmet apstrakcije jedno nesumnjivo umetničko delo – gotski arhitektonski biser sa severozapada Francuske.

 

Dakle, umetnost proizvodi kontekst u kome posmatramo stvarnost i u njoj vidimo značajne elemente koji nas, nadamo se, oplemenjuju. Po gotovo identičnom mehanizmu kritika proizvodi kontekst u kome posmatramo umetnost i u njoj vidimo značajna dela koja nas, nadamo se, oplemenjuju. Pomoću umetnosti razumemo stvarnost malo bolje iako umetnost nije stvarnost već, uh, njena suprotnost. Pomoću kritike razumemo umetnost malo bolje iako kritika nije umetnost već, ako je verovati kritičatrima kritike,  parazitska rabota frustriranih bezkurica.

 

No, iako sam ubeđen da sam gornjom analizom uspeo da uspavam sve do jednog čitaoca ovog predugačkog teksta razborito pokažem zašto su umetnost i kritika nerazdvojne pojave vezane za samu prirodu ljudskog postojanja i da povučem prirodnu liniju od proste stvarnosti preko umetnosti do kritike, ima tu još jedno očigledno pitanje koje me kopka: ako umetnost sažima stvarnost a kritika sažima umetnost, onda, šta sažima kritiku i koje su reperkusije ovog procesa??? Ima li neko ideju???

 

3. Koliko biste platili informaciju?

 

Gornje pitanje treba shvatiti pre svega uopšteno. Dakle, ne pitam koliko biste platili neku konkretnu informaciju, kao na primer podatak o tačnoj lokaciji generala Mladića (mada, kad smo već kod toga: koliko biste TO platili? Država Srbija nudi dva miliona Evra, ali na to valja platiti i PDV a ja možda imam nešto što bi vas učinilo razumno dobrostojećom osobom), već uopšte, koliko mislite da je razumno platiti za informacije i zbog čega?

 img80/8506/bigwomancf3.gif

Znam da pitanje naizgled nema smisla, jer ga na kraju krajeva čitate unutar jednog informacionog medija (blog) koji je u svakom praktičnom smislu besplatan. Iako, naravno, nije teško pokazati koliko ste platili i na koje načine da bi ste bili u poziciji da ovo čitate (i to još sigurno zapanjeni nivoom dosade koje običan tekst može u vama da izazove).

 

Ovo pitanje mi je palo na pamet dok sam se jutros vozikao autobusom na posao i video u istom plakat koji je najavljivao rađanje nove dnevne novine na srbskom tržištu, lista po imenu Gazeta, sa sve objašnjenjem da je nemoguće ipak moguće i da će ovaj dnevni list kada se 29. Oktobra pojavi u prodaji koštati ‘svega 10 dinara’.

 

Siguran sam da bi moj potrošački orgazam bio snažniji da pre svega nedelju dana u domovni nam (ili barem u Beogradu) nije počela da izlazi i ‘najveća dnevna novina u Srbiji’, nepatvoreni tabloid po imenu Alo. Ova novina koja kada priča o veličini, jasno je, govori samo o formatu se, uz pomoć švajcarskog osnivačkog kapitala i, moguće, niske poslovne etike prodaje za samo devet dinara po komadu. Devet dinara!! Devet jebenih dinara!!! Koliko uopšte koštaju žvake, šibice i jaja na pijaci kad novina može da se prodaje za devet dinara?

 

Međutim, u nekoj vrsti prividne temporalne anomalije i Gazeta i Alo su u trci pobeđeni još pre nego što su kročili na stazu jer u Beogradu već godinu dana izlazi potpuno besplatan dnevni list po imenu 24 sata. Nije ovo nikakva svetska premijera, mnogi velegradovi diljem planete imaju te neke besplatne gradske listove koji su tu da ponude koktel lokalnih vesti, kulturni presek, neizbežni sport, vremensku prognozu i gomilu oglasa. Moglo bi se reći da Beograd lagano postaje taj neki svet kojim se odavno proglašavao bez mnogo argumenata.

 img206/5701/rodpennymtx468x758ld8.jpg

Međutim, ne treba gubiti iz vida mentalitet, socio-ekonomski i kulturni kontekst u kome se nalazimo. Moram da priznam da sam se više puta u poslednjih godinu dana zapitao koliko zapravo besplatan dnevni list u Beogradu može da bude opasno oružje. Na kraju krajeva, koliko ljudi uopšte kupuje dnevne novine, koliko ljudi koji čine javno mnjenje svoja mišljenja o temama od opšteg društvenog značaja, jelte, formira na osnovu informacija??? Umesto na osnovu, šta ja znam, fantazija ili svraba na određenom delu tela… Ljudi koji izbegavaju plaćanja poreza na esktraprofit sa jedne i otvaraju čokoladne slatkiše u samoposluzi kako bi pojeli sadržaj a ambalažu vratili u gondolu sa druge strane sigurno nisu ljudi koji će propustiti da, čak i ako ih informacije interesuju, te informacije plate manje ili nimalo. Koliko zapravo list 24 sata može da utiče na političku svest i orijentaciju grada u kome živi između petine i četvrtine građana Srbije?

 

U pokušaju da budem manje paranoičan nego obično, rekao bih – ne mnogo. Međutim, ne treba zaboraviti građanski protest iz 1996/7 godine tokom koga je besplatan dnevni list, zapravo samo glasio Demokratske Stranke, po imenu Demokratija imao dramatičnog uticaja na javno mnjenje u dovoljno kritičnom obimu da se, uz druge relevante uticaje, kao rezultat porodila promena lokalne vlasti ne samo u Beogradu. Ovo je važna lekcija o besplatnoj informaciji, mislim.

U tom smislu, s jedne strane nisam nikako protiv toga da se u nas pojavljuju nove dnevne novine. Pluralizam informacija je jedini način da čovek očuva makar nekakav privid objektivnosti i mada je situacija na tržištu dnevnih novina prilično depresivna (onaj nesrećni list Pravda već nekoliko dana na prvu stranu tura vesti o Tošetu Proeskom koje su malo je reći neukusne: te vozač kuka kao je Bog trebalo da uzme njega umesto Tošeta, te Tošetova devojka veli da bi volela da je poginula zajedno sa njim. Mislim, ovo je materijal za prvu stranu? Ova vežba iz najniže eksploatacije pogibije javne ličnosti je neka vrsta… novinarstva?) a listovi poput 24 sata ili Alo ne deluju kao da će da poprave prosek, opet ne smatram da je njihovo postojanje potrebno ne znam sad kako osuđivati ili sprečavati.

 

Ali treba postavljati pitanje koliko koštaju informacije. Jer informacije se razmenjuju na tržištu a na tržištu je pretpostavka da stvari koštaju onoliko koliko vrede. Ako je dvadeseti vek bio vek svega od elektriciteta, preko nuklearne energije do mikrobiologije, dvadesetprvi vek deluje kao da bi mogao da ponese titulu veka genetike i informacije. Informacija je danas najvrelija roba i činjenica da na jednom ovako malom tržištu kao što je Srbija (iako smo zvanično pismena nacija, u praksi nismo baš aktivno pismeni) raspon cena dnevnih listova toliki treba da nam upali te neke poslovične lampice za uzbunu. Jer, tržište određuje cenu robe. Ako je razlika u ceni ogromna onda mora biti da je i razlika u kvalitetu ogromna. I još, dalje, ako je razlika u kvalitetu ogromna, a loša roba i pored toga opstaje i ima svoje mušterije, onda se treba pitati imaju li te mušterije i okolina im ikakve štete od te loše robe? A ako se jedan deo te robe deli i besplatno, šta to onda znači? Mislim, čak i za hranu koju humanitarci dele besplatno uvek će se naći neko da mudro primeti kako se tom humanitarnom pomoći kupuje poverenje, naklonost, lojalnost ili već nešto slično. Šta tek reći za besplatne informacije, dakle za robu na najvrelijem tržištu u ovom veku?

 

U napadu sulude paranoje sada bi trebalo ovaj način razmišljanja da ekstrapoliram na sve strane, da napadnem portale poput Googlea ili Wikipedije i upitam se kako se njihova besplatna ponuda informacija uklapa u ovu sliku. Ali razlike su očigledne. Kriterijumi uspostavljanja hijerarhije važnosti informacija koju nam ovi servisi nude su prilično transparentni i intuitivno shvatljivi. Ne morate im verovati ali razumete kako funkcionišu. U slučaju srpskih dnevnih listova sa polujavnim finansijskim osnovama i manje nego polujavnim političkim agendama, kriterijumi, naumi i metodi su sve samo ne transparentni.

img206/2845/jelisaveta20karadjordjewm7.jpg

Pitanje je naravno da li plaćanje trostruko više cene za Danas ili Politiku garantuje tačnost/ verodostojnost informacija ili barem transparentnost u metodi njihove prezentacije. No, već rekosmo da je makar iluziju objektivne informisanosti ionako moguće ostvariti samo pluralizmom izvora informacija. A i, još važnije, setiti se da tržište bez obzira na sve ima samoregulacione sisteme koji obezbeđuju da postoje jeftine stvari koje ništa ne vrede, skupe stvari koje samo najzapaljeniji sebi mogu da priušte i sredina koja je… na sredini. Tržište na koje upadaju igrači sa dampinškim cenama rušeći ovu ravnotežu najčešće se mora zaštititi odgovarajućom legislativom. Zašto ovde to nije slučaj??? Zašto se najvrelija roba našeg vremena prodaje bez mehanizma koji bi regulisao makar prihvatljivo čistu igru? Koliko košta ono što imamo u glavama i odakle ono zaista dolazi? Mislite o tome, ako već nemate šta pametnije da radite.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: