Novosadska Punk Verzija recenzija (fanzin Last Breath)

Novosadska Punk verzija 1978-2005

Izdavač: Studentski kulturni centar Novi Sad

Pisanje pank istorijata u Srbiji nije lak posao. Ako se toga dohvati neko od etabliranih muzičkih novinara, dobijamo pismenu, najčešće visokoparnu pripovest koja se trudi da izvuče sociološke i filosofske pouke, napravi veze koje niko nikada nije video i akcenat stavi tamo gde misli da ljudi nisu obraćali pažnju. Rezultat je uglavnom da učesnici dotične istorije ne mogu ni da je prepoznaju a teoretisanje doživljavaju kao salonsku zabavu garniranu ignorisanjem zaista važnih komponenti ove kulture. Šira čitalačka publika ne dobija pravi uvid. S druge strane, prihvate li se posla sami protagonisti događaja i svedoci vremena, dobijamo pravu orgiju detalja i detaljčića, preobilje informacija koje vape za organizacijom i postavljanjem prioriteta a nedostaje discipline i analitičkog duha koji bi iz cele papazjanije makar izvukao nekakve misli pamćenja vredne.

Ovo pričamo iz iskustva. Knjiga ‘Punk u YU’ koju su priredili i obradili Dejan Šunjka i Srećko Đorđević, izašla početkom devedesetih godina prošlog veka je antologijsko delo uglavnom na osnovu činjenice da niko drugi pre toga ništa slično nije uradio (a ni posle – knjiga ‘Pank u Srbiji 1977.-1997. koju su pripremali isti autori nikada nije izašla). Kada se, međutim ona pogleda hladne glave, jasno je da nije u pitanju ništa drugo do malo deblji fanzin ukoričen u karton i urađen u nešto više primeraka. Sastavljena od individualnih istorijata pank scena gradova, gradića i sela po bivšoj SFRJ koje su priređivačima slali poznanici i prjatelji, ova knjiga se zadovoljila idejom dopuštanja pojedinačnim glasovima da pričaju onako kako znaju, umeju i misle da treba, bez uredničkih intervencija ili sintetičkih ambicija.

Nedavno izašla knjiga ‘Novosadska Punk verzija 1978-2005’ činila se kao idealna prilika da se ovaj pristup unapredi, propusti isprave i postigne zdrava ravnoteža između ‘pankerskog’ glasa i pogleda iz jedne više perspektive. Ova knjiga je autorskija u pristupu jer su dvojica autora, Sava Savić i Igor Todorović-Zgro istovremeno i pankeri sa dugim stažom i profesionalni novinari, najveći deo teksta napisali sami, odmereno koristeći citate iz raznoraznih fanzina i delove usmenih ispovesti protagonista ove priče. Nažalost, iako abmicioznija od prethodnih pokušaja, Novosadska Punk verzija 1978-2005 boluje od istih bolesti. Kada se pošteno odvagne, vrednost ove knjige je pre svega u obilju fantastičnih fotografija i reprodukcija raznog štampanog materijala iz prošlih vremena (kao i u pratećem dvostrukom CDu sa mnogo veoma teško dostupnih pesama) a znatno manje u tekstu.

A opet, u tekstu se svakako može uživati na izvestan način. Individualne priče i istorijati mikro-scena su zabavni, nostalgija zna da bude neodoljiva, a pojedinačni opisi prvih susreta sa pankom, grozničavog upijanja nerazumljive ali adiktivne energije i konverzije koja bi po pravilu sledila skoro istog trenutka čitaoca (barem čitaoca mojih godina) podsećaju na sopstvene uspomene, a to nije zanemarljivo kada se priča o uživanju u knjizi. Uz to, iako se autori ne trude da sami donesu zaključke, prepuštajući čitaocima da se bave kontemplacijom pročitanog, lako je nakon čitanja izvući nekoliko opservacija. Nasumično: pank u Novom Sadu (što slobodno možemo poopštiti na Srbiju, Jugoslaviju i istočnu Evropu) je od početka pa do danas bio u mnogo većoj meri stvar estetike i emocije nego ideologije i duha; novosadska scena je, u poređenju sa beogradskom uvek bila kompaktnija, sa primerima saradnje koja je lako prevazilazila granice žanrova, generacija i geografskih podela (čak i potpuno neupućena osoba će shvatiti da se na fotografijama bezbroj bendova nalazi stalno istih nekoliko ljudi), pank u Novom Sadu je uvek imao snažno lokalnu crtu sa naglašenim unutrašnjim jezikom, referencama i šalama – što nacionalni uspeh Atheist Rap čini očiglednim izuzetkom.

Nažalost, kao što rekosmo, autori se nisu trudili da i sami izvuku ove, niti bilo kakve druge zaključke što je jedan od najvećih propusta ove knjige. Analitički pristup je potpuno ignorisan nauštrb pričanja lične priče – istorije panka iz ugla jednog ili drugog autora. I ovo bi moglo da funkcioniše da stil kojim se koriste obojica nije pažljivo dezinfikovan od bilo kakvih primesa autorskog mišljenja. Nema tu rasprave čak ni sa samim sobom, nema dilema, lomljenja, zapanjujućih otrkrića ili gorkih razočarenja, niti ikakve lične filosofije. Što knjigu na čudan način čini pomalo impotentnom. S jedne strane, dokumentarna vrednost joj nije velika jer se ovde radi o seriji anegdota i ličnih percepcija. S druge strane, narativno, knjiga je potpuno ravna, lišena stava, dileme ili ambicije da o bilo čemu što je napisano ili izrečeno makar malo diskutuje.

U odbranu autora, treba reći da su i sami vrlo otvoreno rekli da ne pokušavaju da prezentuju ‘objektivan’ istorijat scene već svoje poglede na događaje čiji su bili pre učesnici nego hroničari. U odsustvu bilo kakvih sličnh pokušaja, ovo je pravi podvig. Međutim, krajnji rezultat je knjiga koja je, kao uostalom i novosadska pank scena (barem viđena iz očiju ovog Beograđanina koji sa njom dugo godina održava više nego prijateljske odnose) značajna i dostupna pre svega upućenima. Oni će znati gde, kako, zašto i koliko i, ako knjiga i ima nekakav stav i pouku, umeće da je prepoznaju. Nama ostalima, ipak preostaje da gledamo spolja i nadamo se da će u nekoj budućoj iteraciji posao biti postavljen na sistematičnijim i analitičnijim osnovama.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: