Okružen Mrtvima

Prilično bombastičan naslov, nema šta!!! Naravno, brkatiji i iskusniji među nama će znati da se radi zapravo, o domaćem izdanju strip serijala The Walking Dead autora Roberta Kirkmana i Charliea Adlarda (i Tonyja Moorea), a koji na domaćem tržištu izdaje Lavirint (http://www.lavirint.biz/).

The Walking Dead je meni sjajan strip iako nisam neki najstrašniji fan zombi-žanra. Toliko mi je sjajan da sam a) kupio sve brojeve koji su kod nas izašli i b) napisao tekst o ovom stripu za osmi broj časopisa Strip Pressing.

 img485/5601/juteha31601wn1.jpg

Što se prve tačke tiče, i vi možete da učinite isto. U lokalnoj striparnici možete nabaviti sve brojeve domaćeg izdanja, ili sledeći link koji sam gore dao stupite u vezu sa samim izdavačem i naručiti ih. Do sada je izašlo 13 komada i posebna pogodnost je da su u pitanju split-izdanja sa drugim Imageovim stripom iz pera istog scenariste, serijalom Nepobedivi (Invincible) koji se ne bez ponosa u Americi često naziva najboljim superherojskim stripom uopšte (priznajem, najviše od strane samog izdavača). Za, dakle, savršeno bedan novac dobijate dva jako dobra aktuelna američka mejnstrim stripa, koji imaju čak i moj oficijelni pečat potvrde kvaliteta.

Ovaj pečat, bar u slučaju TWD sam spreman i da elaboriram. Zapravo, kako već rekoh pod b), Marko Stojanović (alias No Dice) me je svojevremeno savatao da napišem tekst o Kirkmanovom zombi-remek-delu što sam ja rado prihvatio. U međuvremenu, novina je izašla, a na sledećem linku imaćete priliku da vidite kako to izgleda i čega ima sve od sadržaja:

http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=519&Itemid=48

U svojoj neverovatnoj, neopisivo predimenzioniranoj dobroti ja ću vam čak i ovde dati čitav svoj tekst objavljen u ovoj novini u needitovanom obliku. Nadam se da ćete ga shvatiti kao teaser i pohitati da i sam magazin nabavite, a i da će vas u dovoljnoj meri stimulisati da TWD/ OM potražite. Napominjem da je tekst pisan na osnovu tridesetak američkih epizoda, ne samo na osnovu onoga što je do sada kod nas izašlo, kao i da Popboks prikaz iz pera Pavla Zelića možete pročitati ovde:

http://www.popboks.com/popx/nepobedivikirkman.shtml

Ako se ovo ne zove darežljivošću, onda ne znam šta se zove. Dakle, uživajte:

 img478/4996/z040306walkingdeadbigjq9.gif

 

Kada je George Romero te prelomne 1968. godine snimio svoj ikonički zombi-horor film ’Noć živih mrtvaca’ (Night of the Living Dead), u crno-beloj tehnici za bednih 114.000 dolara, mogao je to biti samo još jedan nezavisni eksperiment u eksploataciji nabijen prikrivenom socijalnom kritikom, psihodeličnim prizorima i neusmerenom revolucionarnom energijom. Kritika ga nije baš previše mazila: film je nazivan sadističkim, opisivan kao smeće, a najčešće korišćen kompliment u vezi sa njim bio je da je subverzivan. Istovremeno, publika koja je u bioskope došla na popcorn zabavu i kempi horor vampirskih ili naučnofantastičnih filmova prethodne dve decenije zatekla se skamenjena u svojim sedištima. Romero nije nudio smešno stilizovane vampire ili glumce u gumenim odelima koji bi izigravali monstrume. Njegova čudovišta su bila naše komšije, mrtve, zatim prohodale, spora, nespretna bića beskonačne agonije animirane smrti, gonjena glađu za ljudskim mesom.

 

Revolucije se ponekad dešavaju kada ih niko ne očekuje. ’Noć živih mrtvaca’ ne samo što je prerasla u uspešan serijal čija je dubina u određenom momentu postala proporcionalna ceni produkcije (retkost u ili izvan horora) već je i američki horor film tako temeljno promenila da nije preterano reći da je 80% onoga što danas gledamo na ovaj ili onaj način poteklo od Romera. Ovo se, naravno odnosi i na čitavu subkulturu zombi-horora koja je na filmu tokom skoro četiri decenije procvetala i razgranala se u svim pravcima, a zatim prodrla i u ostale medije. Literatura, a za njom i strip i videoigre prihvatili su izazov.

 

Treba i reći da je za svo to vreme veoma mali broj autora dostigao Romerovu dubinu i snagu. Većina se zaustavila na površini, obraćajući najviše pažnje na šok-efekat. Ni sam Romero nije uspeo da održi uzlaznu putanju. Zemlja mrtvih (’Land of the Dead’, 2005.) je bila više stilska vežba nego nova revolucija, a strip ’Toe Tags’, iako solidna (i veoma nasilna) priča o zombijima teško da će ući u istoriju kao značajna recka u njegovoj biografiji. Srećom, očajanju nema mesta. I pored bukvalno desetina stripova koji se na ovaj ili onaj način oslanjaju na zombi tematiku (Escape of the Living Dead, Dead Eyes Open, Black Gas, Living With Zombies…), ispostavilo se da je najbolji rad na ovu temu i delo koje se može smatrati duhovnim naslednikom Romerovih originalnih filmova poteklo iz pera autora čiji je prvi strip bio samopublikovani, satirični polusuperherojski ’Battle Pope’. I sam Robert Kirkman će u uvodu za prvi broj ’The Walking Dead’ priznati da je ovo za njega poveliki zalogaj, kao da ne veruje da ovu ozbiljnu temu može da odradi onako kako ona zaslužuje. A, ta tema, naglasiće odmah, za njega jeste ozbiljna: ’Najbolji zombi filmovi za mene nisu oni sa kofama krvi i organa, sa komičnim likovima i kempi stavom. Dobri zombi filmovi nam pokazuju koliko smo mi sami zapetljani u glavi i naterati nas da preispitujemo svoje stavove o društvu…’ Image Comics je, slobodno se može reći, posle ’Spawna’ autora Todda McFarlanea, dobio novi klasik koji ga je u poslednje tri godine lagodno zadržao u samom vrhu američkih strip-izdavača.

 img478/5660/thewalkingdeadvol6cq1.jpg

 

 

 

Robert Kirkman je, pored Battle Pope, najpoznatiji po ’Invincible’, superherojskom serijalu za Image koga danas mnogi u naletima dobroćudnosti nazivaju najboljim superherojskim stripom na tržištu. Bez obzira da li se sa ovim slažemo ili ne, činjenica je da je uspeh Invinciblea Kirkmanu otvorio put za rad u Marvelu gde je dobio priliku da radi na serijalima poput Marvel Team-Up, Irredeemable Ant-Man ili Ultimate X–Men. Ne slučajno, Kirkman je i autor vrlo uspešnog miniserijala Marvel Zombies od pre par godina, koji je Marvelov univerzum pretvorio u armiju živih mrtvaca sa iscepanim kostimima i nesavladivom glađu.

 

Dakle, zombiji… Ne treba biti mahnito imaginativan da bi se shvatilo zašto je strip pogodan medijum za ovakve priče: prizori ekstremnog fizičkog nasilja, detaljno prikazanih komadanja ljudskih tela, adrenalinom nabijene akcije i postapokaliptičnih krajolika u stripu mogu dostići visine o kojima film ne može ni da sanja. Ima onda ironije u tome što je trenutno najbolji zombi strip na tržištu rađen crno-belom tehnikom i prepun scena u kojima likovi stoje i pričaju jedni sa drugima, izgovarajući naprosto zapanjujuće količine teksta.

 

Tajna uspeha The Walking Dead je najverovatnije u tome što Kirkman svoju radnju i likove tretira onoliko ozbiljno koliko je sama premisa o mrtvacima koji hodaju apsurdna. Ovo zaista nije kempi storija sa nadrealističkim eksplozijama nasilja i krvoprolića koja bi se zadovoljila žanrovskim citatima i postmodernističkim klimoglavom. The Walking Dead je rađen u istom duhu kao i najcenjenije HBO televizijske serije, to je strip pažljivo, čak sporo razvijane radnje, zasnovan na temeljnoj karakterizaciji i međuljudskim odnosima bar isto onoliko koliko na zastrašujućim prizorima uspravnih mrtvaca i egzistencijalnoj paranoji. Centralni motiv nije preživljavanje pojedinca, već porodice, a neizbežne provale nasilja i gadosti dolaze kao katarzični momenti oslobađanja ili zatupljujući momenti besmisla, nikada ne padajući u blaziranu zasićenost tako karakterističnu za zombi priče.

 

 img478/5358/walkingdeadadlard2ge6.jpg

 

 

The Walking Dead u svoje dosadašnje tridesetdve epizode priča priču o Americi koja se raspala iznutra nakon sveopšte infekcije žive smrti. Vlada je stanovništvo pozvala u najveće gradove, da bi ga lakše zaštitila a onda su se prvo vlada a zatim i gradovi urušili pod bezumnim ali neumoljivim pritiskom armija sporih, poluraspadnutih kanibala. Rick Grimes, policajac koji se budi iz kome posle ranjavanja zatiče svet u kome ništa više nije isto i preko pejsaža umiruće civilizacije kreće u potragu za svojom porodicom.

 

Kirkman sporo, metodično slika svoju sagu o šarolikoj grupi običnih Amerikanaca dok pokušavaju da razumeju pakao izrastao oko njih. Ovo je svet u kome nedostaje sve, od hrane, kreveta i benzina, preko municije i igračaka za decu, do knjiga i muzike. Rick Grimes se gotovo spontano nameće kao vođa grupe potpuno različitih ljudi i nastoji da ih održi u životu uprkos veoma nepovoljnim izgledima. Egzodus iz zemlje mrtvih je tim teži što progonjeni ne znaju kuda bi otišli (za razliku od, recimo Romerovog mita o Kanadi) a Rick mora da se nosi i sa tako zemaljskim stvarima kao što je ljubomora bivšeg kolege koji mu se sa ženom zbližio dok su ga smatrali pokojnim, nova suprugina trudnoća, različita shvatanja morala i prioriteta unutar grupe…

 

Ove, nazovimo ih ’ljudske’ komponente vrlo uspešno drže The Walking Dead na zemlji i obezbeđuju mu potrebnu humanističnost. Iako Kirkman ne preže od detaljnih prikazivanja zombija i beskrajnih spekulacija i analiza njih kao pojave (i, čak kulture), najveća pažnja ipak je posvećena ljudima. Njihovim strahovima i neočekivanim herojstvima, promenama njihovih etičkih parametara, svojeglavim, patetičnim provalama optimizma, njihovom zlu i kukavičluku. Ovde nema likova većih od života, revolveraša i vanzemaljaca. Čak i kada na naslovnoj strani devetnaestog broja ugledamo ženu sa samurajskim mačem i dva zombija na lancu, The Walking Dead se ne srozava do nivoa akcione polukomedije. Likovi su građeni pažljivo, detaljno, čak do te mere da u kasnijim brojevima veliki broj strana odlazi na sporedne epizode koje bi mogle biti deo bilo koje televizijske serije iz poslednjih deset godina. Ali ovakav pristup se isplati. Čak i uz veoma visok body count i nezgodna sakaćenja među centralnim likovima (Kirkman upozorava da ni jedan lik nije bezbedan), ovaj strip čini da svaku od ovih smrti ili povreda doživljavamo sa punom težinom i gotovo neizbežnom empatijom. Što je poprilično dostignuće i omiljenu uredničku igru ko-je-sledeći-na-listi-za-odstrel izdiže iznad obične šok taktike (setimo se Marvelovih Avengers Disassembled ili aktuelnog Civil War) dajući joj dostojanstvo i značaj.

 

img478/6954/wd27wt1.jpg 

Fokusiranje na ljude, naravno pomaže i da se setimo da su u priči o zombijima ipak ljudi najčešće pravi negativci. Raspad društva, porodice i moralnih sistema, izdizanje prirodnih vođa, prirodnih sledbenika, prirodnih buntovnika i prirodnih žrtava. Smrti u agoniji komadanja od strane pomamnih mrtvaca su dostojanstveni odjeci poniženja i mučenja koje će ljudi jedni drugima naneti kada kataklizma poremeti balans sile i poverenja u društvu. Kirkman se ne upušta u preambiciozne političke metafore (na kraju krajeva, istorija je zabeležila njegovu izjavu da je Zemlja Mrtvih ’kofa govana’) i umesto toga pažljivo rukuje odnosima snaga između alfa mužjaka, submisivnih, zavisnih, ili snažnih, misterioznih žena, svojeglavih ili prevrtljivih likova, fašistoidnih vođa. Niko nije nevin u svetu kojim hodaju mrtvi, a uostalom i sam Rick Grimes će u jednom teškom, emotivnom momentu svojoj grupi baciti u lice da hodajući mrtvaci nisu zombiji već oni sami.

 img478/5282/013105walkingdead02ka3.jpg 

Crtež The Walking Dead u potpunosti odgovara realističnijem tonu radnje. Ovo znači da su osmesi glavnih likova onoliko namešteni koliko su raspadnuta tela gegajućih mrtvaca ubedljiva. Surova lepota opustelih krajolika Džordije je u oštrom kontrastu sa pretećim mrakom šuma i infernalnom zlokobnošću mrtvih gradova i gradova mrtvih. Charlie Adlard (koji je preuzeo crtačke dužnosti od Tonyja Moorea posle sedmog broja) crtež radi detaljno tamo gde je to potrebno, uverljivo prikazujući neobrijane muškarce i podnadule žene, ožiljke i podočnjake, trula lica i iscepanu odeću zombija, ali i veličanstvene prizore iz ptičije perspektive gde širina scene podseća da nije klaustrofobija već agorafobija u samom srcu ove priče. Sivi tonovi koloriste Cliffa Rathburna dodaju dubinu crtežu i mučne, katarzične momente čine mnogo strašnijim nego što bi prosto crvenilo krvi to moglo da učini. Ponovo, ovo nije hipertrofirano nasilje akcionog stripa, ovo je strašna borba za opstanak.

 img292/5535/mooretankxz0.jpg

Uticaji i prethodnici The Walking Dead su jasno vidljivi i u odnosu na njih treba tražiti i mesto ovom stripu u univerzumu pop-kulture. Romerovim filmovima se upućuje više nego jedan naklon, pre svega u odabranoj crno-beloj tehnici koja podseća na prvi film iz serijala. Dalje, dok je u drugom filmu centralno mesto događanja bio tržni centar, Kirkman svoje protagoniste jednim duhovitim i zdravo ciničnim potezom smešta u zatvor. Paralele se same ispisuju. Ipak, valja primetiti i da Kirkman nema britku oštrinu Romerove političke i socijalne satire i da njegova ljubav prema likovima čuva protagoniste od ove vrste poniženja. The Walking Dead je strip koji porodicu i srednju klasu tretira sa najvećim simpatijama. Tako treba shvatiti i dalja poređenja sa, recimo ’Gospodarem Muva’ Williama Goldinga – kod Kirkmana postoji određeno, gotovo slepo poverenje u nemoć entropije pred ljudskim duhom koje se, naročito zbog uniformisanog protagoniste može uporediti sa Brinovim ’Poštarom’, doduše opet na nižem nivou ambicija. Konačno, ’Brežuljak Voteršip’ Richarda Adamsa kao očigledna preteča demonstrira oprez koji Kirkman ulaže da svoj strip zadrži u granicama realističnog. Dok ga ovo sprečava da uzleti do visina istinskog epskog mita, kakav je Adamsov roman bio, i drži u okvirima ’zabave’, ma kako ’ozbiljne’, to je istovremeno i njegovo najjače oružje. Posle svega ovo je ipak priča o ljudima. Ponekad veličanstvenim, ponekad odvratnim, često nepodnošljivo trivijalnim. Zato nam je tako lako da se sa njima poistovetimo.

Jedno reagovanje to “Okružen Mrtvima”

  1. […] mnogo znači to što je TWD bazirana na jednom od najuspešnijih savremenih američkih stripova, i jednako uspešnoj (ako ne i jednako dobroj) TV seriji, ali Telltale su ovde apsolutno poništili […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: