Početak sutrašnjice?

(…i kraj civilizacije kakvu poznajemo)

 
 
Jedan interesantan evolutivni korak u svetu videoigara preti da promeni mnogo toga što danas naivno smatramo nepromenljivim datostima:
 
OnLive
 
U osnovi, radi se o igranju baziranom na ideji koja se već ionako godinama promišlja u domenu aplikativnog softvera. Ideji da je mašina na kojoj se igrate samo skromni klijent a da se sve važno i komplikovano događa na moćnom serveru. Dakle, igra je instalirana na serveru, tamo se sve odvija, tamo se sve proračunava, a igrač putem brze internet konekcije šalje komande (miš, gejmped, tastatura itd.) i prima visoko (i brzo) komprimovan video autput igre.
 
Naravno, da bi ovo funkcionisalo, potreban je jako brz algoritam za kompersiju videa. Linkovani članak tvrdi da trenutno korišćeni algoritam ima lag od svega jedne milisekunde. Ako imate 1.5 Megabitni download link, to će vam, vele biti dovoljno da igrate u realnom vremenu u standardnoj definiciji (480p) dok bi za taj neki nitamonivamo hi-def od 720p bilo potrebno 5 Megabita po sekundi.
 
Ovo u prevodu znači da klijent mašina može da bude maltene bilo šta, jer je jedino potrebno da je u stanju da obezbedi plejbek videa standardne definicije, pošto se sav rendering događa na serveru a klijent samo prikazuje gotov, ‘ravan’ video. Opet u prevodu ovo znači da igre kakve vaš PC ne bi ni u snu mogao da pokrene jer zahtevaju grafički procesor koji košta kao dve vaše plate sad možete da igrate na serveru a da vam se strimuje video standardne definicije. Članak veli da naravno, zbog kompresije to sve ne izgleda tako oštro i hrskavo kao kada biste igrali na ‘pravoj’ mašini sa ‘pravim’ video autputom, ali da je sa druge strane prednost u tome što možete da igrate igru poput Crysis na laptopu koga inače koristite samo za skajpovanje i gledanje dvadesetsekundnih porno klipova sa Interneta.
 
Naravno, ovo bi mogla biti revolucija u nastajanju jer znači da igrači više ne bi morali da kupuju hardver namenjen igranju, pošto bi svaka mašina sa Internet konekcijom i bazičnom video-funkcionalnošću mogla da igra svaku igru, sve dok ima kvalitetnu Internet vezu. Ovo ne znači samo da bi tržište high-end PC-jeva bilo ozbiljno protreseno (proizvođači video-procesora bi sada radili samo za potrebe opremanja serverskih mašina kojih bi, dakako, bilo daleko manje nego što danas ima PC-jeva namenjenih igranju), već i da bi igračke konzole jednim potezom mogle biti zbrisane. Kako? Tako što OnLive (firma) nudi i klijent mašinu, MicroConsole koja je takoreći džepne veličine a koja sa jedne strane ima portove za kontrolni hardver (gejmped, miš, tastatura itd.) i Internet, a sa druge za video autput. Prikačite ovu konzoličicu na svoj televizor i Ethernet i, voila, imate u dnevnoj sobi mašinu koja je u stanju da igra Gears of War sa jedne, Killzone 2 sa druge strane i Crysis sa treće, a da niste kupili ni Xbox 360 ni Playstation 3 ni nadrkan igrački PC.
 
Uviđate li sada koja je potencijalna moć ovog servisa? S obzirom da kompanije poput Electronic Arts, Ubisoft, Epic, Atari, Codemasters, Warner Bros. i Eidos već najavljuju podršku celoj priči, sasvim je moguće da će se globalni igrački pejsaž dramatično promeniti u skorije vreme. Naravno, Microsoft, Sony i Nintendo će se jedno vreme otimati jer je hardverski monopol koji za sada drže sve do juče delovao kao razuman model vođenja biznisa. No, nije nerealno zamisliti da će se, sa protokom vremena (i to ne previše vremena) i ove neverne Tome uveriti u prednosti platformskog agnosticizma. Ako se zbilja dogodi da za nekoliko godina svo naše igranje bude bazirano na skromnim klijent mašinama koje vrte strimovan renderovan video sa moćnih servera, svo današnje poređenje veličine piše koje ritualno izvode predstavnici Sonyja i Microsofta delovaće jako, jako smešno a igrače će konačno zanimati samo to je li igra dobra, ne i na kojoj mašini se tera. Ukratko, ovo bi mogao biti ne samo kraj konzolnih ratova već i konzola uopšte, kraj trošenja novca na periodične apgrejde računara kako bismo terali nove PC igre, kraj offline igranja kakvo poznajemo, zapraov i kraj igračke kulture kakvu poznajemo (znali ste da ću pre ili kasnije preći na ovaj biblijski ton i mračne najave apokalipse).
 
Na ovom kompjuteru nekada sam mogao da igram samo originalni Doom.
 
Jer, svi smo svesni da se u poslednjih nekoliko godina i sa poslednjom generacijom igračkog harvdera igranje dramatično pomerilo iz offline moda ka online modu. Provajderi hardvera i softvera za igranje nisu više samo proizvođači. Oni najuspešniji među njima su shvatili da igračima više ne nude prvenstveno proizvode već pre svega usluge. Steam, Xbox Live, PSN, Virtual Console, Good Old Games (guglujte, braćo i sestre, mrzi me da sve ovo linkujem), sve ovo su nazivi servisa koji su danas jednako ako ne i više važni od imena platformi kao što su Wii, Playstation, Xbox , DS, PSP, ili PC. Sa OnLive servisom će možda zbilja doći do ujedinjenja o kojem su pojedini komentatori govorili poslednjih godina,  ujedinjenja igračkih platformi u jednu standardnu platformu koja će svakom igraču nuditi ako ne isti sadržaj ono barem isti spektar ponuđenih usluga. Protivnici ove teze su isticali kako vlasnici patenata na hardverske platforme (pomenuti Sony, Microsoft i Nintendo) ne bi dopustili da se ovo dogodi, kao i da bi ova vrsta zaravnjenja bila loša jer bi ukinula konkurenciju i nadmetanje u razvojnim procesima, te kako bi ovo neizostavno usporilo evoluciju harvdera i softvera. Ali ovo ne samo da se nije pokazalo bez ostatka tačnim u drugim oblastima (imamo standardne DVD plejere, recimo), već je i OnLive model nešto što bi prirodno dovelo do ukidanja platformske razlike, to jest do ukidanja tržišta za različite platforme.
 
Celokupan research and development sada bi bio usredsređen na proizvodnju hardvera i softvera za serverske mašine i u nekoj idealnoj varijanti igrači bi konačno igrali igre koje im se dopadaju zbog svog sadržaja i kvaliteta, a ne zbog vernosti ovoj ili onoj konzoli ili platformi.
 
No, jasno je da ovo dramatično menja i situaciju na polju vlasničkih odnosa. Sa poslednjom generacijom hardvera već smo videli oštriji pomak ka modelu onlajn kupovine igara koje su ionako samo nominalno u vlasništvu igrača (zapravo on samo plaća licencu za njihovo korišćenje, ali ne poseduje kod), a što je sada i fizički potvrđeno kroz činjenicu da igre koje igrač poseduje (to jest koje je kupio) ’fizički’ stoje na serveru servisa koji ga je uslužio i daunlouduju se na njegovu mašinu (konzolu ili PC) na zahtev. OnLive ide korak dalje, jer se više nikakav kod ne daunlouduje na igračku mašinu – ona dobija samo video plejbek. Ovo, naravno znači da će klasična piraterija biti potpuno ukinuta, što je, siguran sam, jak podsticaj za sve izdavače softvera. Sa današnjim modelom čak i neki vrlo dobro zaštićeni servisi poput Steam ili Virtual Console ipak su podložni pirateriji. Sa OnLive, ovaj problem bi bio sasečen u korenu (siguran sam, doduše, da će se dovitljivi hakeri i onlajn kriminalci postaviti na glavu da obezbede igračima ’besplatne’ naloge na OnLiveu itd.).
 
Što bi, takođe dovelo i do promene biznis modela. Predstavnici OnLive u navedenom članku govore o tome da se igra ovim putem može kupiti, tako da bude u stalnom vlasništvu mušterije (ako se zakup licence i dalje može smatrati vlasništvom, ali, kako već rekosmo, to što danas posedujemo DVD sa igrom svejedno znači da smo samo platili za licencu) ali i da nude nekoliko modela iznajmljivanja i vremenski ograničenog zakupa. Ovo ima puno logike naravno jer će, pretpostavljam, cenovnik za svaki od ovih servisa biti pažljivo odmeren tako da se igrači podstaknu da iznajmljuju mnogo više naslova nego što bi inače kupovali pa bi to moglo i da znači da igru koju samo želite da probate zaista možete da isprobate po jako niskoj ceni i da je posle i kupite, ako želite. Ili da je nikada ne kupite i, svaki put kada želite da joj se vratite, platite tačno onoliko koliko želite da je igrate.
 
Ovaj model zakupljivanja prava na korišćenje softvera u diskretnim vremenskim paketima deluje udobno za veliki broj igrača, naravno, da ne pominjemo da je to već godinama vlažni san industrije koja je dugo tražila način da vam naplati svako gledanje filma i svako igranje igre (Philip K. Dick i Frederick Pohl su pre više od 40 godina satirisali ovaj model trgovine/ pružanja usluga u svojim naučnofantastičnim romanima), no ako cene budu dovoljno razumne, ne verujem da će otpor masa biti veliki. Početni protesti ’hardcore’ igrača vezani za to da žele da se igraju u visokoj definiciji i da im ne pada na pamet da plaćaju za nekakav muljavi SD video stream će nestati vrlo brzo, prvo utopljeni u masi ’casual’ igrača koji poslednjih godina održavaju industriju živom kupujući Wiijeve i Moorhun/ Zuma naslove, a zatim obesmišljeni daljim nadiranjem broadband Interneta u narod.
 
Dakle, svi dobijaju? Zar ne?
 
Da, svako prema zaslugama. 
 
 
Ako ste čitali neke moje ranije tekstove na ovu temu znate šta mislim… Da, svi dobijaju: igrači dobijaju igranje na jeftinom hardveru, dobijaju kraj idiotskog platformskog ekskluziviteta koji je terao malo blesavije igrače da kupuju hrpe hardvera (mislim, žena mi PIZDI zbog gomile konzola ispod televizora) (mada mačke obožavaju kablove između kojih mogu da se provlače i da ih grizu), dobijaju mogućnost da igraju bilo koju igru bilo kada i bilo gde plativši je onako kako im odgovara; proizvođači i izdavači softvera dobijaju centralizovan, potencijalno idealan servis koji im ne samo omogućava najlakšu i najbržu propagaciju robe, ukidanje lanca posrednika i žongliranje sa fizičkom distribucijom i regionalnim kopirajtima, već i sve moguće hardverske i softverske probleme svodi na rešavanje situacije na jednom mestu, sa jednom firmom.
 
Ko je na gubitku? Pirati, za početak, mada, ponavljam, ako ovaj model bude dovoljno razumno cenovno definisan, čak i kompulzivni pirati će uz malo škrgutanja zubima da se priklone matici. No, veći moj strah vezan je za legije modera i hakera koji poslednjih godina (i, zapravo više od decenije) čine igračku kulturu večito mutirajućom, divljom, nepredvidivom i povremeno fantastičnom. Nema više modifikacija igara. Nema više mapa za multiplejer. Nema više totalnih konverzija. Nema više nezvaničnih portova starih igara za nove platforme. Nema više izgubljenih bisera prošlosti koji su spaseni time što je neko uspeo da ih natera da rade na novom hardveru. Naravno, potencijalno, OnLive će biti u stanju da ponudi bilo koju igru ikada napravljenu za zakup i igranje, ali iskustvo sa Microsoftovim i Nintendovim onlajn servisima do sada, usmerenim upravo na nuđenje igračima starih dobrih igara nas uči da se ne treba previše oslanjati na potencijal industrije da prepozna svoje sopstvene klasike. Dakle, sve ono što su sjajni, talentovani ljudi umeli da izvedu kada im je u ruke davan kod igre i kada su, kršeći ugovor sa izdavačem i, u nekim slučajevima zakon, sada će nestati. Šta će ovo značiti za dugoročniju budućnost igara, ostaviću vama da zamišljate, ali ću vas podsetiti kako većina programera i dizajnera igara čije igre danas igrate nije zanat izučila u školama, već upravo zaranjajući do kolena u kod tuđeg softvera, razmotavajući linije nerazumljivih jezika i menjanjem stvari koje nije trebalo da budu promenjene. Evolucija jeste stihijska sila, bez svrhe, bez cilja, bez plana a njeni rezultati su samo ono što je preživelo jer je bilo najbolje. OnLive pored svih lepih stvari koje nudi, preti da uništi ovu nasumičnost, haotičnost, silovitost evolucije… Kada za dvadeset godina svi ionako budemo provodili svo budno vreme u virtuelnoj realnosti koja će biti spoj World of Warcraft i Second Life, ovaj strah će ionako biti samo trabunjanje odavno sklerotičnih staraca.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: