Preduhitriti novu moralnu paniku

ili

Recept za spasavanje (od) budućnosti

U ove pretpraznične i pretkrizne dane svakojake vesti se mogu videti po različitim medijima. Meni je zapala za oko ona koja govori o momku iz Niša, devetnaestogodišnjem Igoru Stankoviću koji je ubio svoju majku hicem iz pištolja sa prigušivačem, onda telo ostavio u jednoj od soba a zatim svako veče udarao brigu na veselje i zvao ortake i sve ljude dobre volje na žurke u svom stanu. I tako osam dana, sve dok nije odlučio da se tela reši jer je iz te sobe već smrdelo po raspadanju a njegovu priču da je majka naprasno otputovala u Nemačku sve više ljudi počelo je da gleda sa podozrenjem. Tako je student prve godine ekonomije spakovao telo u ceradu, oblepio istu izolir-trakom i odvezao ga na tavan porodične vikendice, a okrvavljeni nameštaj sklonio, što kod druga, što u kontejner.
 
Sad, njegova priča o tome da je majka u Nemačkoj gde se leči od raka je, sasvim razumljivo izazvala podozrenje u okruženju ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što pokojnica nikada nije bolovala od raka. A kako je bila u pitanju uvažavana profesorka na niškom Medicinskom fakultetu, pretpostavlja se da bi neko znao za tako tešku bolest. Sve u svemu, kada je policija na kraju Igora suočila sa okrvavljenim nameštajem i oružjem kojim je počinjen zločin, ovaj je ipak priznao da je počinio to što je počinio.
 
Dobro, bizarnih ubistava u Srbiji, hvala Alahu nikada nije nedostajalo, međutim ono po čemu se ovo razlikuje je njegov neprijatno moderni nadev. Ubica je imao pištolj sa prigušivačem, što je već dovoljno da čovek podigne obrve u sumnji jer ipak pričamo o aksesoaru koji nije baš dostupan u slobodnoj prodaji običnim građanima, ali to što su neki mediji iščačkali Igorov Facebook profil i pronašli na njemu njegove fotografije sa pištoljem je početak prilično zajebanog klupka koje, kada se sasvim odmota, nisam siguran da će mi prijati.
 
Da ne bude zabune, o Fejsbuku mislim sve najgore i svojoj ženi redovno prebacujem što provodi sate na njemu zabavljajući se i družeći se sa drugim korisnicima umesto da tiho sedi i uglu sobe i gleda mene kako igram Personu 4, ali primetno je kako se u domaćoj štampi, uobičajeno retrogradno-konzervativno-neobaveštenoj dodao bih sa žaljenjem, poslednjih nedelja sinhronizovano (slučajno?) pojavljuju tekstovi koji upozoravaju na zavisnost od Fejsbuka i druge njegove negativne strane. Koliko danas sam u nekoj novini, video tekst koji klasičnom hiperbolom priča o tome da skidanje sa Fejsbuka traje godinu dana, što se sve lepo nadovezuje na već uobičajene tekstove po raznoraznim blogovima i forumima gde patriotsko-konzervativno-psihološko-psihijatrijske snage napaćene nam domovine šire moralnu paniku kao da ih za to, nedajbože, plaća Srpska pravoslavna crkva iz svojih crnih fondova.
 
Svakog čuda za tri dana dosta je jedna od onih narodnih mudrosti koje treba često sebi ponavljati pa će valjda i umešani u ovo shvatiti da Fejsbuk, kao i druge mode među mladima (repovanje na primer, kako to reče jedan od članova jednog poluuspešnog srpskog dens benda dalekih devedestih) dođe i prođe a da su za većinu razumno zdrave populacije opsesije i zavisnosti na koje nas tako redovno upozoravaju ili nešto od čega kasnije dignemo ruke jer nam dosadi ili nešto što nam postane profesija.
 
Problem ovde je upravo u zaboravljanju na ovaj detalj jednačine: ‘razumno zdrave’.
 
 
Nisam ovaj tekst uhvatio da pišem kako bih branio Fejsbuk, naprotiv, što se mene tiče, to leglo kuge i svakojakih gadosti može da nestane večeras i neće mi nedostajati. Druga briga mene ovde mori, a to je što su svi mediji koji su javili o slučaju bizarnog niškog ubistva naglasili da je Igor svoju majku Draganu ubio ‘zato što mu je branila da igra video-igrice!’
 
Hajde da za trenutak pređem preko skandalozne zloupotrebe deminutiva u ovom izveštavanju i da se usredsredim na lamentiranje kako domaća novinarska žutina uvek i nepogrešivo ide na najmanji zajednički sadržatelj i ne zamara se takvim trivijalnostima kao što je razgraničavanje između razloga i povoda.
 
Kako su nas i u školi učili (a mi odbijali saradnju) razlog je ono što pametna osoba posmatra kada pokušava da opiše neki fenomen (da ga razume i eventualno spreči, ako treba) a povod je najčešće tek banalna sitnica koja se kasnije pamti samo zato što je u potpunoj disproporciji sa radnjama i njihovim posledicama koje su ga hronološki sledile. Bostonska čajanka, sarajevski atentat, batinanje Rodney Kinga, sve relativno izolovani incidenti koji su onda doveli do događaja planetarnih razmera. Zato što su u njihovoj pozadini postojali pravi razlozi.
 
U slučaju Igora Stankovića, stvari su prilično jasne svakome ko makar zna svih trideset slova naše azbuke (i abecede) jer je ovo dovoljan uslov za iščitavanje celog teksta i razumevanje kako je razlog za to što je Igor uradio naprosto to što momak, kolokvijalno rečeno, nije sasvim sam u glavi. Sudski veštaci će već, držim, utvrditi koji tip psihoze se može prepoznati kod ovog čoveka i obrazložiti njegovu emotivnu devijantnost i otklon od konsenzualne stvarnosti koji ga precizno stavlja sa one strane linije na kojoj smo napisali ‘normalnost’ pre nego što smo se pribili jedni uz druge sa ove strane.
 
Dakle, razlog što je Igor ubio svoju majku (objašnjavajući kasnije policiji na radost medija, kako je to planski učinio u šest sati, šest minuta i šest sekundi ujutro!!!) je prost: Igor je, da prostite, luđi od cele postave Operacije Trijumf na isteku stotog dana i po gutanju nekoliko kilograma LSD-a. Igor naprosto ne živi u istoj stvarnosti sa većinom nas ostalih i ovo je jedini razlog što ga treba izolovati od zajednice i držati na nekom mestu gde ne može još nekog da povredi naoko slučajnim izborom trivijalnog povoda.
 
 
No, da li su naši mediji napisali nešto u stilu ‘Mladić iz Niša, najverovatnije duševno poremećen (što će biti utvrđeno sudskom istragom) ubio je svoju majku’? Ne, to bi kreiralo mnogo manje interesovanja i reakcija od objašnjenja da je žena ubijena jer mu je zabranjivala da igra ‘video-igrice’, jebale ih one.
 
Kako Press saznaje iz izvora bliskog istrazi, ubistvu je prethodila bezazlena svađa između Igora i Dragane, inače uglednog profesora Medicinskog fakulteta u Nišu. Igor je bio ljubitelj video-igrica, a Dragana je želela da joj sin više uči, jer je bio student prve godine Ekonomskog fakulteta.
 
Uistinu, retka pojava: dete bi da se igra, majka bi da on uči.
 
Igor je proveo celu noć za računarom igrajući video-igrice. Pred zoru Dragana se probudila i požalila se da joj smeta buka. Ona je zamerila sinu što se još igra, jer ujutru treba da ide na fakultet. Međutim, Igor nije reagovao već je nastavio sa igranjem. U šest sati ujutro uzeo je pištolj „CZ 65″ sa prigušivačem koji je kupio na crno, prišao majci koja je spavala i ispalio joj jedan hitac u glavu! Zatim je seo za računar i nastavio da igra igrice – kaže naš sagovornik blizak istrazi.
 
Dakle, zaista. Da meni priđe moja žena dok igram Left 4 Dead i približavam se finalnom obračunu sa stotinak zombija a svi moji saborci su potrošili sve pakete prve pomoći i preko headseta mi kukaju da ih majke i devojke smaraju da se okanu igranja i kreću na spavanje, i ja bih bio izrazito nervozan. Mislim, to je razumljivo. Ne tvrdim da bih je nužno ubio, ali možda bi pala poneka teška reč, praćena suzom i zapomaganjem kako mi ona nikada ne da da radim ono što me raduje.
 
Bilo bi interesantno saznati šta je Igor igrao dok se sve to događalo. Verovatno Counter Strike ili Call of Duty 4, naprosto zato što su ove igre vrlo raširene i zato što se uklapaju u klišeizirani psihološki profil mladog ubice koji nas je štampa naterala da usvojimo, no bilo bi zaista intrigantno da se otkrije kako je bila u pitanju neka sofisticirana misaona igra poput World of Goo ili Armadillo Run. Ali o tom – po tom, kada neko bude seo da radi research za budući scenario po ovom slučaju.
 
Ono što mene pomalo brine je mogućnost reakcije javnosti na ovako loše a zlobno novinarsko izveštavanje. U Srbiji uglavnom ne postoji organizovan antiigrački lobi. Mi nemamo svog Jacka Thompsona ili svog Keitha Vaza. Kod nas se videoigre i dalje uglavnom smatraju detinjom zabavom, ali tu i leži problem: i ljudi poput Vaza i Thomsona upravo baziraju svoju zapaljivu politikantsku retoriku na ideji kako su igre detinja zabava a kako zli proizvođači istih u njih sve više stavljaju sadržaj koji kod dece podstiče nasilje, antisocijalno ponašanje, zavisnost, bežanje iz škole itd. itd.
 
Domaća štampa samo ponekad, u prolazu ispiše po koji senzacionalistički tekst o videoigrama koje su prepune nasilja i zbog toga (ili uprkos tome? Ko bi se tu snašao?) neodoljivo privlačne maloletnicima koji, otvorenih umova samo čekaju da ih neko nauči da kradu kola, ubijaju nejač i siluju sve što ima dve noge. Obično su ovo tekstovi slabo napisani, sa referencama koje su pogrešno citirane ili sasvim neistinite, a neretko se bave igrama koje su bile popularne ili, uopšte, igrane, mnogo godine pre nego što je većina današnjih igrača uopšte rođena (beše u Politici pre dve-tri godine užasavajući tekst koji se bavio igrom Mortal Kombat). Kod nas nema slučajeva kao što su kontroverze oko igara Bully ili Grand Theft Auto ili Manhunt (to što je sve tri pomenute igre napravila ista firma ipak znači da i proizvođači videoigara znaju da je dobar javni skandal isto što i par miliona dolara utrošenih na PR) u kojima je mnogo puta debatovano oko toga da li nasilne video-igre prouzrokuju porast nasilja među omladinom i (malo ređe) da li seksualni sadržaji u video-igrama prouzrokuju… hmmm… ne znam ni ja šta…
 
 
 
Zapravo, to oko seksa je zanimljivo jer se pokazalo da je seks u igrama daleko gori od nasilja (što, kad čovek trezveno razmisli, nema baš mnogo smisla): Rockstar Games je zbog na gornjem linku pominjanog Hot Coffee skandala u igri GTA: San Andreas izgubio oko osamdeset miliona dolara u vrednosti akcija na berzi, a ovaj televizijski prilog uvek idiotskog Fox Newsa pokazuje da ni američki televizijski novinari ali i popularni psiholozi nisu imuni na kritikovanje stvari koje nisu iskusili iz prve ruke. Makar je gospođ(ic?)a Cooper Lawrence kasnije objavila javno izvinjenje autorima igre i igračima zbog toga što je pričala napamet o igri Mass Effect koju bukvalno nije ni videla pre nego što ju je optužila da je pornografska i štetna za decu. Doduše, to je došlo nakon što su igrači sa svih meridijana njene knjige na Amazonu zasuli kritikama koje su se sastojale od jedne zvezdice i objašnjenja da je nisu čitali ali da znaju da je smeće. Kada vam se glavni izvor prihoda odjednom nađe suočen sa najgorim rejtinzima klijenata na najvećem distributivnom sajtu na svetu onda se ipak malo prizovete pameti.
 
No, sa nasiljem u igrama stvari stoje malo drugačije jer se ovde još uvek malo njih prizvalo makar onoj poslovičnoj zdravoj pameti.
 
Debate o tome da li ‘štetni’ sadržaji u novim formama masovne kulture utiču vidno negativno na generacije koje su u najosetljivijem dobu nisu nova stvar. Naši čukun-čukundedovi su zabrinuto vrteli glavom gledajući mlađariju kako troši vreme čitajući te neke njihove… knjige umesto da radi nešto pametno. Rokenrol je optuživan da direktno razara društveno tkivo. Hip-hop je, sa svojom glorifikacijom nasilja i kriminala, naravno, napravljen da uništi poslednje ostatke porodičnih vrednosti a nasilni filmovi, stripovi i televizija već decenijama od naše dece prave masovne ubice, dok ih pornografija o istom trošku pretvara u pedere i silovatelje. Ponekad i istovremeno.
 
 
Ne treba tvrditi da masovna i pop-kultura nemaju nikakvog uticaja na razvoj naših ličnosti jer to naprosto nije tačno, naprotiv. One imaju velikog udela u tom razvoju i u velikoj meri nas oblikuju u ono što jesmo danas. I što ćemo biti sutra, naravno. Ne tvrdim ja da čovek kad jednom ‘odraste’ prestaje da se menja.
 
Ali, istovremeno, a ovo je dosta bitno, pop-kultura samo do jedne vrlo skromne mere može da utiče na to da nekoga od skromnog, marljivog, tihog poštovaoca porodičnih i tradicionalnih vrednosti pretvori u razularenog ubicu i silovatelja koji hara ulicama velegrada (pa makar to bio i Niš) u potrazi za žrtvama.
 
Nisam nikakav stručnjak za psihologiju, bihejviorizam, sociologiju, medije ili bilo šta slično. Kad smo već kod toga, nisam stručnjak ni za šta. Ali moralna panika koja će kad-tad eksplodirati u Srbiji, u kojoj će se video-igre naći na optuženičkoj klupi kao poslednja u nizu pošasti koje našu omladinu transformišu prvo u bezumne zombije a zatim i u nezaustavljive mašine za ubijanje, ta moralna panika treba da bude dočekana sa razoružavajućim osmesima i racionalnim argumentima da, naprotiv, video-igre nemaju negativnih uticaja na osobe koje su kao vi i ja, dakle, prosečne.
 
Mi prosečni, da ne upotrebim onaj ružan izraz ‘normalni’, nismo u opasnosti da kućno vaspitanje zamenimo hladnim kodom serijskog ubice a gejmped drškom Uzija u jednom nesrećnom ali očekivanom preokretu između fiktivne i konsenzualne realnosti, naprosto zato što stvari ne funkcionišu tako. Već deca od pet godina vrlo dobro razlikuju fikciju i stvarnost (ma šta stvarnost jednog petogodišnjaka bila) a još bolje intuitivno razumeju simboličke apstrakcije i njihovu distinkciju u odnosu na običnu, zaravnjenu, nesimboličku svakodnevnicu. Zato ima tako mnogo slučajeva da deca posle gledanja U zmajevom gnezdu na ulici izvode svoje interpretacije Kung-Fu poteza i borbenih krikova Brusa Lija, ali proporcionalno vrlo malo slučajeva da ta ista deca obuku na sebe crnu, svilenu odoru, očešljaju se na stil iz ranih sedamdesetih, krenu da vode asketski život ratnika-filozofa i kulminaciju svog postojanja dožive u odaji prepunoj bezbrojnih odraza u ogledalima. Zato tako malo tinejdžera zaista i postanu zombiji, ubice sa mačetom i hokejaškom maskom na licu, ili vrhunske seks mašine.
 
Anegdotska istraživanja na stranu, na trulom i bogatom (i sve trulijem i manje bogatom, dodao bih) zapadu rađena su i poneka istraživanja da se utvrdi uticaj nasilnih videoigara na decu i, predvidivo, rezultati su zabavni. Ova dosta ugledna i često citirana studija recimo sa dosta autoriteta veli da videoigre, naravno, umanjuju detinji uspeh u školi ako dete igra igre umesto da uči. Hvala američkim poreskim obveznicima koji su finansirali ovo istraživanje što nam je donelo ovako važan uvid u našu stvarnost. Ista studija se busa u grudi i kako je utvrdila da igranje nasilnih videoigara kod igrača (dece i odraslih) izaziva, er… agresiju i uzbuđenje. Dakle, da podvučemo: interakcija sa sadržajem dizajniranim da izazove lučenje adrenalina i agresivno razrešenje fiktivne situacije kod igrača izaziva… lučenje adrenalina i agresiju.
 
Neočekivano!!!
 
 
 
Da ne ispadnem sad sitna duša, ova studija, naravno, pokušava da utvrdi da li ovo, gledano na duge staze, dakle, kada se čovek primiri i kada se adrenalin potroši a znoj ohladi vrelo čelo, da li ovo ostavlja dugotrajnije posledice, da li izaziva trajni porast u agresivnom, antisocijalnom ponašanju. Odgovor?
 
Da, kod ljudi i inače sklonih agresivnosti i delinkvenciji primećene su agresivnosti i delinkvencija posle igranja nasilnih igara. Ko bi to očekivao, a? Takođe, studija kaže kako su deca-igrači koje roditelji paze i koji razumeju kakve igre deca valja da igraju u kom dobu, obično deca koja ne razviju antisocijalne forme ponašanja. To su vam, braćo, komšije i kolege, američki poreski dolari potrošeni na pravu stvar.
 
I Britanci su se dosetili da je nešto trulo u državi Danskoj (to se samo tako kaže, da me ne shvatite pogrešno) pa je ove godine Doktor Tanya Byron za potrebe ondašnjih vlasti odradila istraživanje i objavila Byron Review koji učenim rečima potvrđuje ono što ljudi u igračkoj industriji uglavnom znaju a naše babe i dede su to znale i pre pola veka. Kratka verzija preporuka Tanye Byron: roditelji, VI ste odgovorni za vaspitanje svoje dece, ne videoigre, ne televizija i ne vlada. VI, dakle, treba da znate šta vaša deca igraju, šta gledaju na Internetu i sa kim se druže. A to je najlakše ako sa decom imate razvijen odnos uzajamnog poverenja, jelte…
 
 
Ono što je, dakle, važno zapamtiti za svaku buduću raspravu (a do njih će doći, budite sigurni) je sledeće:
 
  • Videoigre ne podstiču kriminal, agresivnost i antisocijalno ponašanje ništa više nego druge forme pop-kulture. Zapravo, uprkos primerima poput Masakra u Kolumbajnu gde su ubice bili pasionirani igrači (i dizajneri mapa!!) igre Doom, stopa kriminalnog nasilja na zapadu, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama je u stalnom padu još od kada je igra Doom napravljena. Da li je to dovoljno da ustvrdimo kako nasilne videoigre zapravo smanjuju ljudsku agresivnost i antisocijalno ponašanje? Svakako ne, ali ako bismo da se služimo metodama koje koriste oni što tvrde da igre podstiču nasilnost, onda iza sebe barem imamo objektvne statistike američkog Biroa Pravde. 
  • Videoigre, kao i druge forme popularne kulture nisu namenjene samo deci ili samo adolescentima. Ovo je jedna od najvećih zabluda koje generalna javnost o njima gaji i nju će biti najteže iskoreniti. Naravno da je prirodno što ljudi tako misle iz barem nekoliko razloga: A) veliki broj ljudi ne zna ništa o igrama i doživljava ih kao nešto što nikada nije evoluiralo od stadijuma Pac-Mana. B) veliki broj igara zaista deluju samo kao najjeftinija eskapistička zabava sa svojim fantazijama o svemirskim marincima, zmajevima i megauspešnim sportistima C) veliki broj igrača su deca i adolescenti. Naravno, igre sa svoje strane gađaju jako širok spektar populacija i generacija ali ni one same na prvi pogled ne umeju da se razlikuju. Pre neki dan me je žena zaprepašćeno gledala kako igram Personu 4 (na trenutak se otkačila od je%&#$g Fejsbuka) u kojoj su slatki anime crteži vrlo detaljno diskutovali o homoseksualnim tendencijama jednog od likova. ‘Ali… Pa zar je to za decu??’ pitala je zapanjeno. ‘Nije’, odgovorio sam ja, što me dovodi do sledeće tačke:
  • Igre na svojim kutijama obično sadrže i uzrsni rejting kojim ova ili ona komisija preporučuje odgovarajući uzrast poželjan za igrača ove igre. Znam da ste navikli da igre svlačite putem torent sajtova pa da za ovo ne hajete ali ako imate decu, kojoj kupujete zabavni softver onda možda nije loše da se uputite u to šta simboli i cifre na pakovanjima znače. U našoj zemlji se mahom prodaju igre sa PEGI rejtinzima koji su dosta razumni i lako shvatljivi jer pored brojeva sadrže i grafičko obrazloženje. Tako je lako jednim pogledom videti i predložni uzrast i sadržaje zbog kojih bi možda trebalo da se zabrinete (nasilje, reference na narkotike, psovke itd.). Persona 4 još uvek nema PEGI rejting jer tek treba da izađe u Evropi ali većina drugih rejting komisija joj je dala M rejting, preporučivši je igračima starijim od 17 godina.
  • No, ono što je najvažnije: ovi rejtinzi su preporuka, i ne treba da budu zamena za ideju da roditelj/ staratelj mora da bude upućen u kulturu koju njegovo dete troši, baš kao što su naši roditelji voleli da znaju koje knjige čitamo i koje filmove gledamo. Ako su imali malo mozga i takta, naučili su nas da im prilazimo sa željom da im ispričamo šta smo to čitali i šta smo gledali, uvlačeći nas u mrežu kolaboracije poput kakvog maloletnog Winstona Smitha.
 
Ovo poslednje je naravno i najveći kamen spoticanja jer su videoigre uprkos svojoj trodecenijskoj istoriji još uvek dovoljno nov medijum da velik broj relativno mladih roditelja ne zna šta su i ne želi ni da otkriva. Ima ovde malo i tehnofobije i ludizma, verovatno, ali to ne bi trebalo da bude prepreka odgovornom roditelju, pogotovo danas kada je beskonačno lako uputiti se u bilo koju popkulturnu temu jednostavnim listanjem wikipedije. Slutim da će za dvadesetak godina, kada roditelji tog vremena budu ljudi koji su se i sami mnogo igrali u detinjstvu, većina ovih rasprava biti redundantna.
 
 
A to vreme neumitno dolazi, čak i na Balkanu. Koliko u prošli Petak sedeo sam na podgoričkom aerodromu i čekao avion koji je kasnio. Da prekratim vreme igrao sam Ninja Gaiden Dragon Sword, dok su pored mene sasvim nepoznati ljudi igrali na svojim spravama svoje igre: levo od mene dvojica koji su se trkali na svojim Nokia telefonima, a ispred momak koji je igrao nekakav shoot ’em up na svom iPhoneu. Budućnost stiže, voleli mi to ili ne. Pripremimo se dok još nije kasno.

3 reagovanja to “Preduhitriti novu moralnu paniku”

  1. […] See the original post here: Preduhitriti novu moralnu paniku […]

  2. Biljana Says:

    Moralnu paniku karakteriše preterana reakcija medija i državnih organa na pojedinačne slučajeve kriminaliteta, kojoj prethodi odsustvo adekvatnog reagovanja. Senzacionalističko prikazivanje od strane medija,pa cak i uticaja video igara, koje simplifikuje uzroke, obično vodi do zahteva za pooštravanje kazni, i uopšte represije. Nakon nekog vremena, bilo da do tražene promene dođe ili ne, nastaje zatišje i gubitak interesa javnosti za problem. U osnovi moralne panike je kratkoročno bavljenje posledicama, dok bavljenje uzrocima i interes za dugoročno bavljenje problemom i stvarnu promenu izostaju. TO JE PROBLEM SVEGA!

  3. mehmetkrljic Says:

    Er.. slažem se.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: