Ring Ring 2007

 

Pa, da se, kako i dolikuje osvrnemo i na sinoćne nastupe kojima je ovogodišnja inkarnacija Ring Ring festivala otvorena.

 

Kulturni centar Rex ove godine neće biti poprište svih muzičkih prestupa koji čine festival, pošto neki od učesnika, po proceni organizacije mogu da ispune i veće prostore. A možda je stvar i u količini buke. Sinoć su nastupi bili prilično kamernog tipa, mereno brojem proizvedenih decibela, međutim, slutim da će već večeras Pere Ubu drndati malo glasnije.

 

U svakom slučaju, jedna od osvežavajućih stvari u vezi ovog festivala je to što u Rexu nastupi počinju u sasvim pristojno vreme. Kako je u pitanju dvorana u teškom centru Dorćola, sa slabom zvučnom izolacijom, pravljenje buke u sitne sate ne dolazi u obzir pa tako i nastupi počinju oko osam sati uveče i završavaju se pre jedanaest. Ja sam se sinoć ispred Rexa zatekao nešto pre osam noseći na sebi hardver u vrednosti od nekoliko stotina evra, a čija težina nije prelazila par stotina grama. Daleko smo stigli na polju consumer-electronicsa, vidim ja. Muziku danas merimo u gigabajtima umesto u taktovima, a Srbija kao prvak Evrope u pevanju sigurno ima najviše gigabajta po glavi stanovnika. Pošto sledeće godine, kao domaćini Evropjesme nemamo mnogo izgleda da pobedimo, nadam se da će naš predstavnik biti neki izuzetno ekscentričan izvođač.

 

Digresije na stranu, festival je počeo sa malecnim zakašnjenjem, izlaskom na binu dua Türköz / Wogram negde oko osam i dvadeset.

 

Ako mislite da je lako 3.7 gigabajta muzike prebaciti sa G3 laptopa na USB stick kada prokleti kompjuter ima samo USB 1.0 port, onda ste ili neupućeni ili jednostavno zlobni. Lukin laptop ima iluminaciju ekrana samo kad je ekran pod određenim ulgom tako da smo nas dvojica dobar deo večeri proveli presamićeni u neprirodnim pozama nad tim sirotim polovnim računarom kunući sporost prepotopne tehnologije i diskutujući o neophodnosti širenja hardvera koji podržava fire-wire. Za to vreme Saadet Türköz i Nils Wogram su svirali vrlo ozbiljno.

 

Kada sam prvi put čuo da je Saadet iz ‘Istočnog Turkestana’ crv radoznalosti naterao me je da iskoristim okultne potencijale wikipedije ne bih li saznao je li u pitanju država, region, bivša sovjetska republika, predeo iz snova ili nešto deveto. Ispostavlja se da je u pitanju deo Kine čiji su stanovnici, očigledno i dalje vezani uspomenama i tradicijom za majčicu Tursku (iz njenog otomanskog perioda) pa se i u javnosti ne predstavljaju kao Kinezi već kao okupirani, hm, Turkestanci? Pretpostavljam da Saadet ne sme po rodnoj Kini da se unaokolo širi sa tim nacionalističkim stavom, ali ovde je insistirala da u svom zvaničnom press materijalu piše ‘East Turkestan’. Priznajem da mi je zbog toga bilo neprijatno. Ako očekujemo da nam naš veliki prijatelj, Narodna Republika Kina pomogne da sačuvamo Kosovo, nije zgodno da idemo unaokolo zabijajući joj nož u leđa i podržavajući separatističke inicijative u njoj samoj.  

 

Bilo kako bilo, Saadet Türköz i Nils Wogram su jedan od onih parova sa svetske free scene čiji članovi dolaze iz sasvim različitih muzičkih i kulturnih miljea, zainteresovani su za eksperimentisanje i pronalaženje zajedničke umetničke teritorije i u svom radu jednako koriste nasleđa narodne muzike, džeza i slobodne improvizacije.

 

Prva kompozicija koju su izveli krenula je iz gotovo savršene tišine, sa Wogramom koji je u zvono svog trombona uvukao mikrofon i lagano disao u njega dok je Saadet tiho mrmljala. Ta prva kompozicija je i bila prilično uspešna. Zasnovana na narodnjačkom motivu, ovo je bila praktično jedna veoma tužna turkestanska pesma sa trombonom koji je Saadetin bogati, snažni glas pratio dugačkim, toplim linijama.

 

Da naše dvoje muzičara imaju i drugo, razigranije lice, pokazalo se već u drugoj kompoziciji (a do tada je file transfer stigao svega do 10% sa jedva 360 MB prebačenih na USB drive) koja je bila neka vrsta teatralne dadaističke vežbe u kojoj je Saadet mucala, šaputala, frfljala, podvriskivala, pucketala, cvokotala, coktala i proizvodila svakojake glosolalijske zvukove svojim ustima dok ju je Wogram užurbano pratio na trombonu. Moram da priznam da je za mene ovo prvih nekoliko minuta bio samo puki crowdpleasing jer Saadet nije imala mnogo od, recimo dramatičnosti vokalnih akrobacija Phila Mintona ili prestupa Keijija Hainoa, dok je i samom ‘dijalogu’ falilo dosta, hm, dijaloške forme. Naprosto, falilo je tu maštovitosti, Wogram se zadovoljio time da prati Saadetinu dinamiku i osećaj zajedničkog stvaranja je ustuknuo pred osećajem zajedničkog trošenja vremena. Ipak, pred kraj, kada se Saadet bacila u seriju ekspresivnih vriskova, i ova kompozicija je donekle opravdala svoje postojanje.

 

Od te tačke na dalje, bilo je u ovom nastupu više lepih trenutaka. Saadet je prepričavala na tarzanskom engleskom pesme koje će pevati (prepoznatljiv miks tema koje se dotiču prirode, tuge, brakova, ljubavi itd.) i kombinovala dirljive, meke izvedbe sa dramatičnim, minijaturnim pozorišnim komadima u kojima je gestikulirala, mrštila se i vikala, ostajući sve vreme u okvirima muzike. U svakom slučaju, obučena u narodnu nošnju i sa anđeoskim osmehom na licu, odavala je baš onaj utisak azijske folk-dive kakav nekako očekujete kad znate odakle je i kakvu muziku izvodi. Wogram je, sa svoje strane demonstrirao zadivljujuću muzičku svestranost. Njegovo sviranje trombona je većinu vremena bilo izuzetno ekonomično, ponekad dajući duge, tople note Saadetinom tužnom pevanju, ponekad proizvodeći mišićave, snažne bas linije koje su mogli ispasti sa bilo koje ploče bilo koje britanske Jungle etikete iz poslednjih nekoliko godina. Kompozicije u kojima je svirao melodiku (ponovo na veoma autoritativan način) su zvučale bogato, kao da se uključio čitav orkestar što samo pokazuje koliko mnogo čak i tako prost harmonski instrument kao što je melodika može da doda zvučnoj slici kad je u pravom okruženju. Uz to je čovek, rođeni Švajcarac, pokazao da mu grleno pevanje ide kao da se rodio negde u mongloskim stepama i sisao kobilu do petnaeste godine. Rispekt!

 

Publika je, koliko sam mogao da ocenim, u ovom nastupu dosta uživala. Sala se tokom prvih dvadesetak minuta punila ljudima koji su bauljali po mraku, pokušavali da što tiše rasklope stolice i sednu a da ne uznemire duo na bini, pa je i pored masovnog egzodusa posle prve pesme, do kraja nastupa mesto bilo ugodno puno sa svim stolicama zauzetim.

 

Drugi nastup te večeri dao nam je sastav Schnee koji čine dvojica prekaljenih muzičara sa bečke improv scene, Burkhard Stangl i Christof Kurzman. Kako je u Evopi u poslednje vreme i inače trend, bečka improvizacija oslanja se na minimalnost, odsustvo gestova, kombinaciju tradicionalnih instrumenata i modernog hardvera/ softvera. Tako su i Schnee večeras na binu izašli sa dve gitare, klarinetom, laptopom i gomilom efekata i sve vreme delovali kao dvojica sredovečnih laboranata koji sa puno koncentracije obavljaju ne preterano zabavne ali neizbežne dužnosti. Dok je Stangl svoju gitaru dodirivao i gudalom testerisao kao da se pita šta bi se desilo kada bi je malko jače pritegao, Kurzman je uspešno ostavljao utisak čoveka koji sa dosta posvećenosti čisti svoj inbox od viška mejlova, tako što će svaki pažljivo pročitati a zatim ga odlučno obrisati.

 

Nije tajna da je gledanje laptop/ tabletop  improvizatora vrlo često jalova rabota i da ničeg zabavnog u vizuelnoj komponenti ovakvih nastupa nema. Štaviše, moj čest utisak na ovakvim koncertima je da bi potpuni mrak u Sali delovao blagorodnije na usredsređivanje i varenje visokoapstraktne muzike koju u ovakvim prilikama mahom slušamo. Prisustvo muzičara na bini ne samo što ne pomaže već zna i da odmogne jer siroti mozak, navikao na uobičajene koncerte sve vreme pokušava da napravi sponu između onoga što se vidi i što se čuje, a toga zapravo nikada nema.

 

Bilo kako bilo, prvi deo nastupa Stangla i Kurzmana je bio poprilično by-numbers kako bi to rekli anglosaksonski novinari. Stanglove gitare su se ionako vrlo slabo čule pa je većinu zvučne slike zapremala topla masa pucketanja i dubokih basova iz Kurzmanovog laptopa. Kasnije u miks ubačeni semplovi Stanglovog sviranja su bili tretirani i uobličeni u lupove tako da je čovek dobio priliku da svira duet sam sa sobom (praćen Kurzmanovim intervencijama), ali i ovde je ogromna disproporcija između glasnosti semplova i izvora pomalo smetala.

 

Sve je, dakle u prvo vreme delovalo prilično umorno i klišeizirano i svakome ko je u životu gledao ili čuo nekoliko sličnih nastupa ovo je bilo ne preterano uzbudljivo. Stvar je spasao Kurzman, svesnim skretanjem prema centru i ubacivanjem tonalnih i neapstraktnih elemenata u muziku. Schnee su i inače poznati po koketiranju sa pop muzikom, što je pomalo u neskladu sa namrgođenm ozbiljnošću bečke improvizacije. Kurzman, naime, voli da zapeva. Ne peva on dobro, čak ni simpatično, njegovo pevanje bi u svakom drugom trenutku bilo vrlo loša ideja, ali ovde je malčice raskravilo ledenu atmosferu i otvorilo prostor da se čovek zatim dohvati klarineta i serijom nežnih, setnih tema doda sasvim novu, lepu dimenziju hladnoj elektronici. Stangl je ovu melodiju pratio ponavljanima jednog istog tona na gitari i odnos hladnoće ponavljanja i topline teme koju je klarinet svirao je zvučao odlično.

 

Do kraja nastupa muzika nije napuštala tonalni centar oko koga su Kurzman i Stangl bezbedno zaplitali svoje improvizacije. Iako je ovo, iz perspektive surove avangarde, teška izdaja i napuštanje spartanske estetike Moderne, nema sumnje da je učinilo nastup Schnee daleko prijemčivijim. Čak je i nešto ekspresivnija Stanglova svirka, sa sve nervoznim gestovima prevlačenja preko žica sada imala bolji kontekst, pa iako se gitara i dalje jedva čula, čitav zvuk je definitivno bio bogatiji. Sam kraj nastupa sa Kurzmanovim pevanjem koje je iskombinovalo tekstove iz gomile poznatih pesama, te semplovima čiste pop muzike je i gledalište naterao na dugačak, jak aplauz. Dakle, na kraju ipak pobeda. Ne tako veličanstvena kao u Subotu u Helsinkiju, ali, kako su to već mudriji pre nas rekli: pamti se rezultat a ne igra.

  

Ring Ring 2007, Drugo veče, 14.05.2007

Exploding Customer i Pere Ubu

Pogon Doma Omladine

 

Drugo veče ovogodišnjeg festivala dešavalo se u Pogonu Doma Omladine. Ispravna odluka, pokazalo se, ne samo zbog masovnog odziva publike inspirisanog prvim ikad dolaskom Pere Ubu u Beograd, već i zbog činjenice da bi teatarski ambijent Rexa, sa sve stolicama bio neprimeren za krvavu rokenrol svetkovinu koja je upriličena ove večeri.

 

Ali prvo smo slušali džez. Exploding Customer su švedski kvartet na tragu klasičnog kvarteta Ornette Colemana, barem po instrumentariju. Dakle, bubanj i kontrabas u temeljima, a saksofon i truba na balkonu. Muzički, EC zvuče za nijansu drugačije nego što su me Skandinavci u poslednjih nekoliko godina navikli. Ili to, ili sam ja previše slušao Mass, The Thing i slične siledžije. Exploding Customer su svakako dovoljno muževni, ali osnova njihovog izraza je pre svega lepršava melodičnost sa prilično jasnim narodnjačkim motivima upletenim u modernu jazz svirku. Jadno je i nemaštovito ovo što ću sad reći, ali može se povući paralela sa bendovima poput Masade Johna Zorna ili Carlo Actis Dato Quatreta.

 

Bilo kako bilo, Exploding customer su prilično uspešno razgalili gledalište. Prva stvar koju su odsvirali bila je surovi free jazz freakout, sa sve freetime bubnjevima i pištanjem duvača, ali pokazalo se da je to bilo samo osiguravanje pažnje gledališta. Ostatak kompozicija zasnivao se mnogo više na groove elementima i pažljivo razrađenim melodijama. Ja sam se prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam više od pola numera odmah prepoznao iako sam albume EC slušao pre prilično mnogo vremena i imao samo maglovitu uspomenu na njih. To je, reklo bi se svedočanstvo koliko su njihove teme poletne i pamtljive. I jesu, ovo nije muzike teške drame i namrgođene cerebralnosti, što ne znači da je plitka ili hedonistička. Radije bih je opisao kao toplu i emotivnu i većinu vremena nisam mogao da se otresem utiska da slušam neki sastav sa juga Evrope, Italije ili Španije, recimo, pre nego hladne potomke vikinga. U čitavu atmosferu su se uklapale i šeprtljaste najave od strane lidera benda, Martina Kuchena koji je kao onaj momak koga smo svi imali u razredu u osnovnoj školi, koji sve vreme pravi neke šale i usiljeno se smeje istima dok ga svi ostali postiđeno ignorišu. Srećom, Kuchen je bolji saksofonista nego konferansje pa je, kad nije pričao ostavljao utisak primerenog muzičkog autoriteta. Od ostalih muzičara izdvojio bih kontrabasistu Benjamina Quigleyja (ovo mi baš i ne zvuči kao skandinavsko ime, ali ko će ga znati sa tim Hiperborejcima) koji se namučio sa neispravnim kablom ali je muzici dao potrebnu kičmu a i iskazao se u nekoliko momenata kada je svirao gudalom.

 

 

Većine kompozicija koje je bend izveo su bile brže i ritmične, pa je i publika na njih reagovala prigodno. Problem je, razume se, bio u tišim momentima gde se moglo čuti da ipak dobar deo gledališta vreme ubija ćaskajući među sobom i čekajući na večerašnje hedlajnere. Bilo kako bilo, Exploding Customer su ubili i jedan bis na kome su se istakli veoma elegantnom izvedbom pesme koja je od nežne balade izrasla u strastvenu lirsku dramu. Prijalo je.

 

Međutim, naravno, najveći problem koji će Exploding Customer u vezi ovog nastupa imati je što će ih malo ko od prisutnih upamtiti. A ova amnezija doći će kao posledica činjenice da su ubrzo posle dragih Šveđana na binu izašli Pere Ubu koji su, prosto rečeno, razvalili. Ovo je bio koncert po kome će mnogi posetioci pamtiti ovogodišnji festival, a jasno je i da je mnogo njih samo ovaj nastup i gledalo. Teško im je zameriti, Pere Ubu su nadmašili sva moja očekivanja i pružili nam izvanredan muzički događaj.

 

A nije moralo tako da bude. I ja sam donekle bio sumnjičav u pogledu uspešnosti Davida Thomasa i ekipe da dostojno izađu na kraj sa tridesetogodišnjom reputacijom. Uostalom, kako je i sam rekao u intervjuu, Pere Ubu su bend koji je otvorio put u rokenrolu kojim ih niko kasnije nije sledio. A od beskompromisnih inovatora do slepog creva istorije, mali je korak. Međutim, pokazalo se da je za fenomenalan nastup dovoljno imati bubnjara-pankera sa malo tehnike a puno snage, basistkinju omalenu rastom ali u zvučnom pogledu izuzetno nametljivu, gitaristu-gika (Keith Moline inače i piše za prestižni magazin The Wire) sa možda najagresivnijim zvukom koji sam ikad čuo na koncertu, te ‘elektroničara’ koji izgleda kao da vozi autobus ali ima veoma ozbiljno teatralan nastup, sve predvođene čovekom koji je neka vrsta mrzovoljnog psihopatskog fašiste što se kroz život tetura zatvorenih očiju i pravi šale koje su više strašne nego smešne.

 

 

Elem, možda najimpresivniji element nastupa Pere Ubu na ovogodišnjem Ring Ringu je bila živa demonstracija toga da bend može da bude veoma ‘arty’ i istovremeno rokerski brutalan. Moćna ritam sekcija u sastavu Temple-Mehlman je od prvog sekunda pokazala da nećemo imati posla sa tunjavom, zamišljenom verzijom rokenrola kakvu nam često serviraju intelektualci iz ove branše, već sa znojavim, nadrkanim čudovištem voljnim da se i potuče ako treba. Što mu dođe kao dobra metafora i za samog Davida Thomasa. Ja, evo ni posle tolikih decenija postojanja ove osobe u našoj kolektivnoj svesti nisam siguran da li je u pitanju čovek bez imalo pevačkog talenta koji je snagom volje uspeo da muziku podčini svom problematičnom stilu, ili superiorno talentovan pevač koji vokalnu akrobatiku vešto krije ne bi li kompaktnost muzike došla do izražaja. Šta god da je od ta dva u pitanju, Pere Ubu su zvučali kao zla mašina, krljajući beskompromisno kroz noć. Keith Moline (koji sa Thomasom takođe svira u Two Pale Boys) je ekonomičan i ukusan gitarista čiji je svaki odsvirani ton i akord baš na svom mestu. On ih ne svira puno, ali svaki je ubitačan. Ovo je posebno osetno u glasnijim delovima gde je gitarsko prangijanje bilo tako oštro da sutra ujutro nisam morao da se brijem (true story!!!). Za mene je rokenrol uvek podrazumevao dozu nekontrolisanosti u zvuku, preterivanja i prelivanja preko granica same kompozicije. Iako su Pere Ubu pesme istesane veoma precizno, sa vrlo malo prostora za haos, Molineova gitarska buka je nivo adrenalina uspešno podizala za nekoliko stotina procenata. A tu je bio i Robert Wheeler na tereminu i analognom sintisajzeru koji je iz vazduha grčevitim pokretima prizivao čegrtave demone i onda ih terao da cvile u skladu sa muzikom. Na poslednjem albumu njegov doprinos je bio vrlo osvežavajući, ali je vrhunski kontrolisana haotičnost buke koju svojim prstima ovaj čovek proizvodi na koncertu muzici dala čitavu jednu novu dimenziju. Nažalost, imao je u jednom delu koncerta problem sa opremom pa je, kao i bubnjar Steve Mehlman, došao na udar gneva Davida Thomasa. A, verujte vi meni, to je gnev pred kojim ne želite da se nađete.

 

Sam Thomas je bio fascinantan sa svojim unjkavim glasom i gotovo feminiziranim teatralnim pokretima kojima je pričao svoje komplikovane priče. Držeći ceo bend čvrsto pod kontrolom, Thomas je svoje decenijsko rokenrol pregalaštvo pred našim očima pretočio u ubitačan koktel urlajuće muzike, složenih tekstova i moćnog scenskog prisustva. Nije ni teško razumeti zašto ga tehnički problemi kroz koje su prolazili članovi benda tako lako dovode do besa – jasno je da je Pere Ubu, uprkos njegovoj ‘ja nisam diktator nego direktor’ maksimi neka vrsta ektoplazmične emanacije direktno iz njegovog uma i uz ovu istinu idu sve dobre i loše strane koje čovek može da zamisli.

 

Srećom, ove večeri dobrih je bilo više. Iz ovih ili onih razloga, nove pesme su zvučale ubitačnije nego stari hitovi, da li zato što stare pesme u osnovi jesu naivnije (primer ‘Modern Dance’, recimo) ili zbog više energije koje bend ulaže u nešto u čijem su stvaranju aktuelni članovi učestvovali, ali siguran sam da ni jedan od fanova koji su u poslednje vreme kukali da im se nove Pere Ubu ploče ne dopadaju nije ostao ravnodušan pred moćnom energijom ‘Two Girls (One Bar)’, a brutalna izvedba ‘Caroleen’ je bila jedan od ranih vrhunaca nastupa. Kada bih imao vremeplov pomoću koga bih ponovo mogao da se vratim u bilo kojih pet minuta prošlosti, izvođenje ‘Caroleen’ u Beogradu bi bio moj izbor.

 

Prema kraju koncerta Thomas je pričao i izmišljene anegdote o svojm susretima sa Marijom Šerifović i Stingom. Dok je ova prva bila prilično nategnuta, druga je poslužila za superiorno dobru najavu: ‘Sting mi je rekao „Dejvide, dobri ste, ali trebalo bi da pišete pesme sa više društvene relevantnosti, recimo nešto o prašumama“ . Tako da sam ja odlučio da napišem pesmu o prašumama. I kako ih najlakše spaliti.’ Iz usta bilo koga drugog, ovo bi zvučalo kao kurčenje bez pokrića, ali kad ovakvu najavu sledi izvedba pesme ‘Sonic Reducer’, jednog od najsjajnijih bisera nihilističkog panka iz istorije ove planete, onda je sve na svom mestu. Iz nekog razloga malo ljudi oko mene je znalo da je ovo pesma Dead Boys, a još manje da je Thomas jedan od njenih koautora, tek, eto dokaza da i pored svog ‘Pank je teška prevara’ stava David Thomas ležerno može da se pohvali autorstvom nad jednom od najboljih pank pesama ikad napisanih. Ne znam kojoj srećnoj zvezdi treba da zahvalimo što se lider odlučio da je uvrsti u koncertni repertoar Pere Ubu za ovu turneju, ali nakloniću se nebesima čim se ovi oblaci iznad nas malo razmaknu.

 

Sledećeg jutra sudario sam se sa Steveom Mehlmanom na beogradskom aerodromu i on me je umirio rekavši mi da ni njega ni Wheelera Thomas posle svega ipak nije prebio. Sve u svemu, ovaj koncert je bio pravi trijumf.

 

Ring Ring 2007, Treće veče, 15.05.2007.

MZN3 i Belgradeyard Soundsystem

Rex

 

Trebalo mi je skoro sat vremena da sa aerodroma stignem do Rexa ove večeri. Bio sam ubeđen da ću propustiti dobar deo nastupa MZN tria, jer sam u beograd stigao tek oko petnaest do osam, a koncert je uredno bio zakazan za osam. No, Alah koga voli on ga povremeno i pomogne. Onog momenta kada je moje žurno stopalo prošlo kroz vrata sale u Rexu, gospodin Mališa je završio svoju najavu prvog benda i Norvežani su se popentrali na binu. Bilo je čak i slobodnih stolica u gledalištu. Stvari nisu mogle da budu savršenije čak i da je Toma Nikolić uspeo da zadrži mesto predsednika parlamenta.

 

Ovo veče je bilo veče iznenađenja za mene. Na primer, znao sam da je trio  Møster/Zanussi/Nordeson odličan bend, slušao sam njihove snimke i radovao se prijatnoj kombinaciji free jazza i free improvizacije. Međutim, večerašnji nastup daleko je premašio moja očekivanja. Møster, Zanussi i Nordeson (saksofoni/ kontrabas/ bubnjevi i udaraljke) su pružili demonstraciju kako slobodna improvizacija treba da zvuči, gradeći i razgrađujući složene strukture u vazduhu pred našim ušima (i očima). Očigledno veoma navikli jedan na drugog, ova trojica Skandinavaca komuniciraju zvukovima, šumovima i gestovima sa neverovatnom lakoćom stvarajući muziku tamo gde bi se reklo da je nikako ne može biti. A ovo je samo deo njihove kolektivne muzičke ličnosti. MZN3 nikako nisu gadljivi na ‘figurativniju’ muziku pa su tako i atonalne improvizacije sa neobičnom lakoćom prelazile u melodičnije forme. No, ključna razlika između MZN3 i, recimo jučerašnjih Exploding Customer je u tome što MZN3 operišu u primetno ‘umetničkijim’ vodama. Negde na razmeđi između debisijevskog impresionizma i koltrejnovskih ’listova zvuka’, MZN3 od slušaoca zahtevaju pažnju ali zauzvrat isporučuju ekstazu.

 

Priznajem da sam bio na sedmom nebu slušajući kako se spore, duboke, hladne strukture razvijaju u punokrvne free jazz razrade. Razularena ritam sekcija – leteći bubnjevi i rafalna kontrabas paljba su razmotali potrebni crveni tepih na kome se Møsterova autoritativna duvačka tehnika prikazala u svoj raskoši. Moćni tonovi, spiritualni uzleti i ekspresionistički krici koje je ovaj mladi čovek proizvodio, nikada se ne odričući harmonije u potpunosti, mene su podsetili na zlatne momente ove muzike i radove Johna Coltranea ili Sama Riversa. Ko me poznaje, znaće da ne umem da dam mnogo jačih komplimenata od ovoga.

 

 

Lepo je bilo videti da i publika u Rexu reaguje sa dostojnim odobravanjem na muziku koja skok između hladnokrvne cerebralne igre i razobadanog emotivnog zanosa čini bez ikakvih rezervi. MZN3 su dobili puno aplauza i zaslužen bis. A ja sam ostao gotovo potpuno zadovoljen.

 

Zadovoljen, zapravo, u tolikoj meri da sam se ozbiljno pitao da li da uopšte ostajem na nastupu Belgradeyard Soundsystem plašeći se da neću biti u stanju da ih pažljivo slušam nakon tako dobrih MZN3. Srećom, odlučio sam da sugrađanima dam šansu. Jer, BGYSS su se pokazali kao drugo veliko iznenađenje ove večeri.

 

Naime, po mom iskustvu (koje nije veliko ali gleda se šta sa njim umeš da uradiš), veoma je malo muzičara koji su put od mislioca do izvođača prešli sa zadovoljavajućim rezultatima. Većina muzičara se najbolje snalazi sa apstraktnim jezikom muzike i, kada i pokušava da konceptualizuje/ verbalizuje to što radi, ispada naivna ili nedorečena. I to je sasvim okej, da ti ljudi umeju da misle, pišu ili govore, bili bi pisci i kritičari, a ne muzičari. BGYSS su izuzetno redak primer uspeha suprotnog redosleda u kome imamo (veoma mali) kolektiv ljudi koji su krenuli od promišljanja i priče o tuđoj muzici i umetnosti/ kulturi uopšte, ispratili to didžejisanjem i organizacijom tuđih nastupa, a završli kao pravi bend čija je muzika ujedno i spoj svih očiglednih uticaja iz njihovih života i karijera i relevantno umetničko delo samo za sebe.

 

Da budem iskren, to uopšte nisam očekivao. Kao zakleti protivnik napuštanja sopstvenog kreveta, nisam otišao ni na jedan od skorašnjih koncerata BGYSS tako da sam ideju o tome kako bend sada zvuči sklopio samo na osnovu retkih studijskih radova i remiksa. Ispostavilo se da uživo imamo posla sa sasvim drugom pričom i da zavidna koncertna aktivnost koju je bend imao diljem Evrope poslednjih meseci nije rezultat slučajnosti nego kvaliteta.

 

Prvi veliki kompliment koji imam da dam BGYSS je da je ovo što sam gledao do sada najbolja kombinacija semplovanih i pravih instrumenata koju sam imao priliku lično da vidim. Nije toliko teško kombinovati robote i instrumente kada se držite muzičke forme primerene robotima (repetitivne, pre svega), međutim BGYSS su sebi u zadatak stavili znatno težu varijantu: sviranje nečega što bih mogao opisati kao kosmički free jazz.

 

 

Bilo je poslednjih desetak-petnaest godina dosta pokušaja, pogotovo u Britaniji u Nemačkoj da se jazz i savremena elektronska muzika iskombinuju na neki logičan i plodonosan način. Neke od boljih rezultata mogli smo čuti na etiketi Ninja Tune, koja, jasno je, zauzima važno mesto u BGYSS panteonu. Zapravo, u nekim od mirnijih delova večerašnjeg nastupa, lako su se mogli čuti uticaji Cinematic Orchestra, jednog od najvažnijih Ninja Tune bendova iz poslednje decenije. No, BGYSS su daleko od Cinematic Orchestra klona, njihove ambicije su veće i muzika se vrlo brzo kreće od ležernijeg gruva, preko mišićavog, snažnog pumpanja, pa do autentičnih space jazz freakout momenata. A to već NIJE lako izvesti koristeći semplove i skidam svoju imaginarnu kapu načinu na koji su dvojica članova BGYSS koristila svoje kompjutere i ostalu elektroniku da lupove i pojedinačne semplove udaraljki uobliče u masivnu, uverljivu poliritmiju koju toliko volimo u ovoj muzici. Kada im se u par pesama pridružio Kjell Nordeson iz MZN3 na bubnjevima, razlike između semplovanih i živih bubnjeva skoro nije ni bilo.

 

Na ovu ritmičku osnovu dodajte moćan kontrabas Ivana Antića, te izuzetno dobro uklopljen klavir Sonje Lončar i muzika bi već tada bila impresivna. Međutim, razulareni saksofon Jamala Alkiswanija je ono što celom paketu daje uverljivost i oštricu. BGYSS nisu samo turisti na tuđoj teritoriji, oni ovu muziku sviraju pokazujući svakom notom da im pripada. Svako poređenje koje se u mojoj glavi pojavilo tokom nastupa (improvizatorska energija Ground-zero,  kosmička svest Sun-Ra) bilo je u korist benda na bini ispred mene. Uticaji su jasni, ali BGYSS nisu puki imitatori.

 

Nije naravno sve savršeno u muzici BGYSS. Miks je na trenutke bio prehaotičan i prioritete među slojevima zvuka koji su se borili za prevlast bi trebalo jednog dana definisati. U pojedinim momentima reklo bi se da ponuđene ideje nisu sasvim do kraja razrađene. Ali ovo su zdrave zamerke bendu koji svoju muziku izvodi sa takvim uverenjem da tehnički komentari uopšte ne ugrožavaju impresivnost doživljaja. Volim kad vidim ljude koji sviraju muziku bez nameštenog poziranja, već sa ubedljivim stavom. Posebno mi se dopalo Alkiswanijevo sviranje saksofona. On svakako još dosta ima da razvija svoju tehniku, ideje su tu a snaga i ton će već doći (videla se, recimo razlika između njega i Møstera koji je gostovao u dve pesme), međutim, njegov čitav telesni stav, pokreti, gestovi, izraz lica i zvuk govore o čoveku koji iza onoga što radi stoji 120%. Svaka čast.

 

 

Valjalo bi sigurno pomenuti i video projekciju koja je išla na zidu iza muzičara, ali moram da priznam da je ovo muzika koja svojom ljudskom dimenzijom prosto zahteva da se posmatraju izvođači dok se rvu sa demonima kreacije. BGYSS su ove večeri postali moj najomiljeniji domaći bend. A to, koliko god ja bio nevažna pojava, za mene nije mala stvar.

 

Ring Ring 2007, Četvrto veče, 16.05.2007.

Thomas Ankersmith, Ana Never i Lucio Capese & Toshimaru Nakamura

Rex

 

Thomas Ankersmith je bio poslednji učesnik ubačen na listu izvođača za ovogodišnji festival, valjda da bi se broj izvođača u glavnom delu popeo na jedanaest i tako izbeglo prokletstvo okruglih borjeva. Ili to, ili je bio izuzetno jeftin. Bilo kako bilo, ovaj mladoliki Holanđanin sa stalnim boravištem u Berlinu je trenutno prilično aktivan na evropskoj elektronskoj/ eksperimentalnoj sceni i privlači pažnju ne samo svojim nastupima koji su kombinacija elektronskog bučanja i žive svirke (Ankersmith je počeo kao free jazz i improv saksofonista) već i instalacijama u kojima koristi (još uvek eksperimentalnu) poluvojnu tehnologiju usmeravanja zvuka u uzane koridore i planirane praznine.

 

Whatever, imao sam utisak da je večeras ipak mnogo veća zvezda bio njegov analogni EMS sintisajzer, barem sudeći po količini gikova koji su se oko istog sjatili nakon Ankersmithovog nastupa, gledajući mašinu sa divljenjem i ignorišući njenog vlasnika. Nije lako umetnikom biti.

 

Ankersmithov nastup je imao jednu vrlo dobru karakteristiku a to je da vizuelno nije bio dosadan. Većina muzičara koji nastupaju koristeći nekakav sintisajzer i laptop, kao on, su za posmatranje zanimljivi otprilike isto koliko i curenje vode iz česme. Ankersmith, za razliku od braće po oružju ne sedi već stoji i stalno je u pokretu, delujući dobar deo vremena kao da je i sam iznenađen šumovima i zvucima koje proizvodi. Ipak, moram da priznam da me njegova muzika nije oborila s nogu. Prva trećina nastupa je bila prilično bezsadržajna, sa gomilom marginalno zanimljivih zvukova koje je Ankersmith cedio iz sintisajzera i sa vrlo malo želje da ih se uobliči u ikakvu prijemčiviju formu. Ne znam da li je on zamišljao da su zvuci koje proizvodi sami po sebi radikalni, tek, neke velike forme ili vizije tu nije bilo. Situacija se znatno poboljšala kada je u igru uvedena multifonija, te je nekoliko jedan na drugi naređanih slojeva zvuka međusobnim interferencijama i modulacijama dalo znatno prijemčiviju muziku. I Ankersmith se ovde manuo brzog i dinamičnog (a, plašim se, uglavnom besciljnog) gesturalnog pristupa, pa je sve zajedno ispalo svrhovitije i dostojanstvenije. Kada je čovek na kraju uhvatio saksofon i tapiseriji elektronskih dronova pridružio i još jedan, proizveden suvo akustično (čak bez mikrofona) videlo se da je na tragu nečega. Poslednji deo nastupa bio je u osnovi samo meditacija nad neprekinutim zvukom saksofona koji je tonuo u šum i izdizao se do snažnog, punog tona (napominjem još jednom, bez ikakve elektronike), a sve zahvaljujući Ankersmithovom cirkularnom disanju, i taj segment je definitivno za slušaoce i bio najdarežljiviji. Što je, uostalom, primer dobrog tajminga jer je Ankersmith posle svega dobio dobar aplauz i mogao da se neporažen povuče sa bine (na kojoj nije ni bio, jer je nastupao ispred nje, u istoj ravni sa publikom). Iz moje perspektive, ima on još dosta da radi na svojoj muzici, ali nije da tu nema štofa. Možda bi moj utisak o njegovom nastupu bio i povoljniji da pre njega na ulici pored mene nije prošao Toshimaru Nakamura. Toshimaru Nakamura…. Da li ste ikada poželeli da se nekom bacite pred noge i jecajući od nabujalih emocija zamolite ga da vas gazi jer se osećate nedostojnim u njegovom prisustvu? Da li je u pitanju bio mršavi tokijski avangardni muzičar? Onda znate kako sam se ja osećao. No, do njegovog nastupa trebalo je izdržati. Nadam se da je barem Ankersmith posle pažljivo slušao i hvatao beleške učeći od majstora.

 

 

Subotički post rokeri Ana Never su mi, od strane prijatelja bili dosta blaćeni još pre nego što su se pojavili igde u blizini pozornice Rexa. Opisivani kao ubice homoseksualci narkomani imitatori kanadskih Goodspeed You! Black Emperor, Ana Never su u mom nejakom intelektu imali prilično slabu startnu poziciju. Mislim, ja GY!BE volim i nisam spreman da nekakvim Vojvođanima gledam kroz prste u momentima kada demonstriraju neoriginalnost i robovanje zapadnim uzorima. No, čuda se događaju. Ana Never je zaista bend koji se vrlo verno drži GY!BE formule veličanstvenog očaja i zloupotrebljene patetike i ne mrdaju ni milimetar dalje, ali ove večeri je to meni sve zvučalo veoma ispravno i lagao bih kada bih rekao da nisam uživao.

 

Kada dolazite iz Montreala, možda je i moguće da održavate na okupu desetočlani orkestar u kome će gudački instrumenti biti stalno zasenjeni bukom koje prave gitare i bubnjevi. Kada ste iz Subotice, shvatate da je ovo ekonomski nepodnošljivo. Otud Ana Never imaju bubnjeve, gitare (neke od njih sa bas prefiksom) i video. Video radovi Branislava Flipovića, opisani u press materijalu kao nepretenciozni su meni delovali suviše… pretenciozni u svojoj nepretencioznosti, ali možda sam ja samo prostak. Muzika se, pak, u svojoj jednostavnosti sasvim ispravno može opisati kao pretenciozna. Uostalom, nije li post-rok svoj univerzum izgradio na naglašenoj, povremeno do neukusa doslednoj opsesiji nevinošću melodije? Ana Never (sledeći GY!BE) se u ovoj crkvi mole sasvim uredno i njihove pesme su desetominutne mantre ponavljanja prostih, naivnih, nevinih, ama detinjastih melodičkih sekvenci, melodija čija se inicijalna trivijalnost izdiže na nivo spiritualnog fetiša kroz ponavljanja, variranja i dinamičku nadgradnju. Ana Never prolaze kroz sve stadijume od šapata do vriska (pozdrav za Skrobonju!), pretvarajući šačicu nota u prvorazrednu emotivnu ucenu. U nekom drugom momentu, prezreo bih ih, ali Ana Never to što radi, iako radi neoriginalno, radi dobro i uverljivo. Šta god čovek rekao o bilo čemu, ja sam prilično sklon da se naklonim bilo kom bendu koji svoju poentu nudi kroz deset metara debeo zid gitarske i bubnjarske buke. Naravno, loši metal ili pank ili već kakvi bendovi će posle nekoliko sekundi biti dosadni a buka će postati samo deo enterijera, ne i validna umetnička ponuda. Ovde Ana Never poentiraju svojim melodijama, svojim dinamičkim variranjem i brdom pedala koje su pred sebe gitaristi razastrli. Korišćenje gudala, delay pedala i drugih oruđa iz asortimana post roka je večeras čitavu muzičku sliku uobličilo u jednu, za mene, sasvim privlačnu građevinu u kojoj su moja čula, nejaki um i umetnosti vazda gladni duh rado proveli sat vremena. Nisam siguran da bih kupio i album Ana Never (mislim, bih, ali ne znam koliko bih ga često slušao), ali uživo, meni je ovo bilo prilično dobro. Neoriginalno, možda čak derivativno, ali izvedeno sa strašću i kompetencijom.

 

 

No, posle svega, na red je ipak došla umetnost. Lucio Capece i Toshimaru Nakamura su na festivalu natrpanom radikalnim muzičkim projektima ponudili najradikalniji. Nakamura (kome sam se na čistom japanskom zahvalio kada mi je potpisao svoj DVD – ipak sam nešto naučio od Tsukamotoa i Miikea!!!) je poslednjih desetak godina jedan od najvažnijih članova japanske improv scene koja se, najvećim delom, od sumanute ekspresivnosti ranijih vremena okrenula minimalizmu, meditaciji i poricanju svake ekspresije. Onkyo na japanskom može da znači ‘zvuk’, ‘šum’, ali i ‘buka’, pa je ovo ime za muziku koju izvode Nakamura i saborci (Taku Sugimoto, Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Jason Khan i drugi) prilično varljivo. No, svako ko je pre sedam godna na ovom istom festivalu gledao Nakamuru kako iz svoje miksete-bez-inputa (no input mixing board je jedini izvor zvuka koji Nakamura koristi, pomažući se sa još par pedala) izvlači avetinjske kristale zvuka znao je da večerašnji nastup ne sme da se propusti. Lucio Capece je Argentinac koji živi u Berlinu i njegovo sviranje duvačkih instrumenata se dobro uklapa u trend minimalizacije koji je poslednjih godina prisutan i u evropskoj improvizovanoj muzici. Pokazaće se da su Capece i Nakamura odlični partneri čak i kada uopšte ne sarađuju. Ovo je uostalom i karakteristično za Onkyo muziku u kojoj se ideje gestova ili izražavanja bilo čega smatraju prilično neukusnim U tom smislu bi i očigledan napor muzičara da zajednički stvaraju prepoznatljive forme bio promašaj. Nakamura i Capece su večeras sedeli jedan pored drugog, ne gledajući se i ne pokušavajući da zajednički stignu do cilja. Zapravo, ni ne pokušavajući da stignu do ikakvog cilja. Njihova muzika je, u prilično nezaobilaznoj paraleli sa Zen-Budizmom, sadržana u trenutku, ne u vremenu. Ona je negde između prisustva samog zvuka, umirućeg sećanja na zvuk pre njega i pomalo grešne anticipacije onog koji dolazi. Ona nije u velikoj strukturi u vremenu ili smislenim kontrapunktima u trenutku.

 

Dakle, zvuk. Dati mu težinu i značaj, ne posežući ni za jednom muzičkom tehnikom, ni za jednim improv trikom, naterati slušaoca da u najprostijim postojećim zvukovima (čisti sinusoidni talasi, nestruktuirani beli šum itd.) pronađe ono što mu u muzici nude orkestri, horovi, rok bendovi, didžejevi i hip-hop ekipe. Ima li strašnijeg zadatka za muzičara? I kada publika, nezainteresovana za siromašnu zvučnu ponudu pred sobom počne da se meškolji i priča među sobom, ima li goreg poniženja za umetnika?

 

Nakamura ima način da spreči ovo poslednje. Frekvencije zvuka kojim nastup počinje su toliko visoke i prodorne da se posle tri sekunde osećate kao da ste selektivno ogluveli, kao da je Nakamura jednim potezom isisao sav vazduh iz prostorije i fizički vas sprečio da razgovarate sa susedom pored sebe, čak i da čujete škripanja drvenih stolica i lupanje vrata. Tu ste sada samo vi i muzika, pa ko preživi – pričaće.

 

Capece i Nakamura su kao dvojica sveštenika u nekom veoma osetljivom ritualu. Ne gledajući jedan u drugog niti u publiku ni jednom za vreme nastupa, oni čine izuzetno spore i odmerene pokrete, puštajući muziku da se iz njih preliva. Capece drži dugačke tonove koji interferiraju sa Nakamurinom kontrolisanom mikrofonijom. Onda samo diše u svoj bas-klarinet (ili sopran-saksofon) i dah kanališe kroz kartonske cevi, puštajući samo tragove zvuka da stignu do mikrofona. Nakamura pušta šum da nas zapljuskuje kao da je u pitanju neki izuzetno stran okean, onda su na redu čisti tonovi. Pa erupcije elektronske buke, vrištećeg fidbeka dostojnog Masamija Akite. Ali sve ovo je bez pretenzije da se stvara nekakva naracija ili struktura. Nakamura je ispražnjen od želja, namera i planova. (Ili se samo izuzetno dobro folira) Njegova muzika nastaje sada, u trenutku dok je slušamo, ona je gola, potpuno bespomoćna, bez ikakve zaštite i teško je zamisliti kako je biti umetnik koji je odbacio gotovo sve što ga naizgled čini drugačijim od ‘običnih’ ljudi, znanje, tehniku, teoriju, kako je to stvarati muziku maltene samo pokretima svog duha, bez namera i afekata.

 

 

Ja sam unapred znao da će ovaj nastup biti jedna od onih situacija koje se pamte ceo život, ali bilo mi je drago kada sam čuo da su Capece i Nakamura posle svirke pozdravljeni ovacijama i kada sam u razgovoru sa prijateljima čuo da je svima ovo bilo iskustvo koje će pamtiti. Aangardna muzika često ume da bude samo teška, maskirajući odsustvo sadržaja opskurnošću forme. Capece i Nakamura su onaj drugi, ređi primer u kome se forma toliko pojednostavljuje da ogoljena suština preti da vas svojom neizdrživom silinom obori. Samo se pitam kada ću ponovo gledati ovakav nastup…

 

Ring Ring 2007, Peto veče, 17.05.2007.

Livio Minafra i Kimmo Pohjonen & Eric Echampard

Velika sala Doma Omladine

 

Poslednje veče zvaničnog dela festivala je privuklo i najviše publike pa je i održano u najvećem prostoru. A i sedišta su bila najudobnija. Što je dobro. Nisam siguran koji je od nastupa privukao ovoliku publiku, ali da sam Livija Minafru morao da gledam stojeći, bilo bi tu dosta zle krvi u našim budućim odnosima (za koje on ne bi bio ni svestan da postoje).

 

Da ne ispadnem baš kompletna životinja: Livio Minafra je izuzetno šarmantan, na onaj način kako latino-Evropljani (u pitanju je Italijan sa juga) znaju da budu kad krenu sa svojim jadnim engleskim i užurbanom gestikulacijom. Njegova objašnjenja o tome šta je tema koje kompozicije su bila vrlo slatka. Njegova klavirska tehnika je vrhunska. Ali njegove kompozicije (i improvizacije) su naprosto suviše prijatne za moj brutalni ukus.

 

Nalazeći se negde na sredini između džeza i savremene klasike (štagod to bilo), Minafra piše (i improvizuje) muziku koja se strahovito mnogo oslanja na harmoniju. Njegova ljubav prema melodijama je takođe veoma očigledna, ali moglo bi štošta da se kaže o inflaciji melodije kao glavnog muzičkog elementa u njegovim kompozicijama i gotovo ucenjivačkom monopolu harmonije u njegovom kompozitorskom pristupu. U Minafrinim kompozicijama sve pršti od lepote, predivne slike su izgrađivane u nekoliko sekundi superbrzim pokretima prstiju po klavijaturi a zatim rotirane pred našim očima i osvetljavane iz svih uglova. Na momente sam imao utisak da slušam Keitha Jarreta ubrzanog na 78 obrtaja što, kad se sve sabere i oduzme ipak ispada manje uzbudljivo nego što bi se čovek nadao. Brzina sama po sebi nije vrlina (mada se ove maksime nerado prisećam), ali jeste pomoglo to što je neke od kompozicija Minafra izvodio vratolomnim tempom, zaplićući prstma po klaviru i lupajući nogama po podu. Kao demonstracije tehnike one su impresivne a i u nekoliko momenaa dogodili su se srećni susreti maštovite teme i brutalne izvođačke dinamike. Ali brzina je istovremeno i doprinela da broj odsviranih nota ode daleko preko podnošljive granice. Ne da se publika bunila, naprotiv Minafra je dobio izuzetno veliku podršku, ali ja se nisam mogao oteti utisku da je njegova muzika unekoliko trivijalizovana neumornim sipanjem novih tonova koji su se sa prethodno odsviranim uklapali na jednostavno preudoban način. Znam da sam užasan snob ali od muzike ipak zahtevam da pred mene stavi izazov (pogotovo na Ring Ring festivalu), a jedini izazov u Minafrinoj muzici je izazov za izvođača i svodi se na tehničku nabildovanost. Čak su i disonanti, bučni momenti na tragu Cecila Taylora bili strogo kontrolisani i pripitomljeni. Reklo bi se da je Minafra čovek koji ne ume ni da pošteno opsuje.

 

 

Da bude jasnije, isto se odnosi i na sporije, mirnije komade koji su izvedeni, sve su to lepe pesme koje bi čovek rado čuo u nekoj japanskoj videoigri i Minafra ih izvodi sa puno iskrenosti i žara, no sinoć smo on i ja nesumnjivo bili na sasvim različitim planetama. U svakom slučaju, sa njim bih rado sedeo u kafani i pričao viceve (mada slutim da bi na prvi znak kršenja političke korektnosti u istima Livio pocrveneo kao rak i pokušao da promeni temu) ali što se muzike tiče, nadam se radikalnijem zaokretu u njegovoj karijeri.

 

Srećom, festival je završen izuzetno moćnim nastupom finskog harmonikaša Kimmoa Pohjonena i francuskog bubnjara Erica Echemparda. Mnogo sam se pripremao za ovaj koncert, slušao njihov zajednički album (Uumen) i pitao se kako će ova dva čoveka, koji se viđaju samo na koncertima i nikada ne vežbaju zajedno zvučati ovom prilikom. Potpuna improvizacija je najteža kada se izvođači ne poznaju dobro a Pohjonen i Echempard svesno idu na to da ostanu jedan za drugog stranci što je to više moguće.

 

No, bukvalno od prvog sekunda bilo je jasno da imamo posla sa ljudima koji jedu, spavaju, dišu i ušmrkuju free improv i da će ovaj koncert imati zaprepašćujuće malo praznih hodova i traženja. Delom je za to zaslužna Pohjonenova (za improv nekarakteristična) sklonost ka melodičnosti tako da je deo nastupa on proveo svirajući prijatne folk motive na svojoj harmonici. Razume se, opasnost ove ideje je u trivijalizaciji improvizatorskog procesa i svođenju istraživačkog i kreativnog napora na mlitavi džem sešn. Pohjonen (i pored toga što je bio obučen u suknju) je preveliki veteran da bi mu se tako nešto dogodilo, srećom, a Echempard, obučen u popularnu belu majicu na bretele, takozvanu siledžijku, se pokazao kao više nego ravnopravan partner.

 

 

Pohjonen i Echempard su sa puno autoriteta leteli unaokolo na krilima pomenutih folk motiva, Echempard prateći ih maštovitim ritmičkim i teksturalnim rešenjima, Pohjonen gazeći nogama svoje efekte i dajući muzici zdravu crtu psihodelije. Vrlo brzo pokazalo se da momci nisu zainteresovani za umivenu pseudofolk priču pa se i paleta zvukova raskalašno proširila. Echempard ima puno ukusa u tome kako tretira svoje kože, a pogotovo činele, ne dopuštajući sebi da upadne u zamku preterivanja čak i kada udara iz sve snage. Svaki udarac nalazi se na svom mestu, svaki rol je tamo gde treba, a to nije malo dostignuće imajući u obzir kuda se sve njegov muzički partner kretao. Pohjonen nas je i na svom prvom beogradskom koncertu oborio s nogu maštovitim korišćenjem svog glasa, elektronskih efekata i semplera, a dodatnih sedam godina rada su njegov muzički izraz istesale tako da je svo salo otpalo a zamenili su ga mišići.

 

Tako da je Pohjonen jednako impresivan i kada plete finu mrežu kristalno čistih akorda po vazduhu velike sale Doma omladine, ali i kada svoju harmoniku pretvori u grotlo kakvog razbesnelog vulkana i kada svaki udar prstima po dugmadi (naravno da on, kao i svaki pravi harmonikaš svira dugmetaru, barem polovičnu) proizvodi seizmičke potrese čiste, preteće buke. A udara je bilo poprilično. On i Echempard su kroz svoj neprekinuti nastup prošli trčeći iz užurbanih, brutalnih dijaloga u kojima je svaki zvuk dopušteno oružje, preko rokerski teških džemova, pa do prozračnih atmosferičnih momenata, svakom od ovoh segmenata dajući jednaku dozu uverljivosti i svrhovitosti. Večeras smo gledali muzičare koji se ne zamaraju teorijama, koncepcijama, žanrovima… Ni onime što veli akademija, niti onime što kaže ulica. Ni popom, ni klasikom, ni avangardom. Muzičare koji su kroz, do agresivnosti strastven nastup prikazali šta je to što bismo u nastupu opijenosti mogli prozvati totalnom muzikom. Lepom, groznom, opasnom, smešnom, ali u svakom momentu usredsređenom na suštinu zvuka, kompozicije, svrhe. Ono čemu smo večeras prisustvovali nije bila zabava već život. A to su već ozbiljne stvari.

Jedno reagovanje to “Ring Ring 2007”

  1. […] pripada Christofu Kurzmannu, austrijskom laptopisti, klarinet(osaksofon)isti i recitatoru koji je nastupao na Ring Ringu sa duom Schnee pre pet godina, a dobivši pre četiri godine od festivala Music Unlimited u Welsu (Austrija, ne Britanija), na […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: