Ring Ring Festival 2008

Sparks i The Shades of Jazz on Noir

 

I tako, festival je počeo. Sa svega petnaestak minuta zakašnjenja.

 

Pošto sam odavno došao do zaključka da je većinu ove muzike jedino moguće pratiti iz prvih redova Kulturnog centra Rex, tamo sam se i smestio, naime u prvi red. Da bih ubio vreme do početka prvog nastupa, i izbegao da pričam sa bilo kim ko bi želeo da sedne na neko od slobodnih mesta pored mene, igrao sam na svom iPodu muzički kviz. iPod je varao. U jednom trenutku podmetnuo mi je Iron Maiden i tvrdio da je u pitanju Steve Reich. Shvatio sam da mašine preuzimaju kontrolu nad našim sudbinama i odahnuo u saznanju da će naša budućnost biti sličnija Terminatoru nego za mene uvek precerebralnom Blade Runneru.

 

Nakon što sam skinuo slušalice, shvatio sam da je iza mene seo Boris Kovač koji je i sam morao nečim da ubije vreme do početka svirke. On se odlučio za zviždukanje, potvrđujući da nema lošeg mesta za čoveka koji je rešio da predano vežba i unapređuje svoj muzički izraz.

 

Konačno, posle uobičajeno smirene najave Bojana Đorđevića na binu su izašli Sparks. Peter Evans i Tom Blancarte verovatno znaju zašto su uzeli za svoj bend ime koje već više od tri decenije koristi jedan mnogo poznatiji bend, ali nisu se potrudili da to ikom objasne. Ovo zna i da se osveti. Tako su na zagrebačkom festivalu nedavno u najavi koristili fotografije onih drugih Sparksa, na šta je organizaciji pažnju skrenuo Lukatoyboy. Isti mi je priznao i da je danas veći deo dana proveo šetajući se sa Evansom i Blancarteom po gradu i da im je bilo ’baš lepo’. Pitao sam se kako će to uticati na kvalitet njihovog nastupa.

 

Pokazalo se da je bilo blagorodno. Nastup Sparks je bio verovatno najbolje otvaranje Ring Ring festivala u pisanoj istoriji, a svakako najbolje u poslednjih nekoliko godina. Pre početka svirke pitao sam se je li odabir zaista tvrdokornih improvizatora za prvi koncert dobra ideja ali ispalo je da će do kraja ovogodišnjeg Ring Ringa muzičari morati žestoko da se potrude da bi dostigli kvalitet i intenzitet nastupa Sparksa.

 img123/1056/l1fd88c090799f88ea6dbcfir2.jpg

Blancarte i Evans su krenuli furiozno i u istom maniru nastavili sledećih pedesetak minuta. Ovo je bila potpuno old skool slobodna improvizacija, sa minimalnim korišćenjem savremenih elektronskih pomagala (jedino je Blancarte na svoj kontrabas imao priključenu volume pedalu. Evans većinu vremena nije čak ni svirao na mikrofon), ali sa maksimalnim korišćenjem opsega zvuka koji može da se iscedi iz klasičnih instrumenata. Blancarte na kontrabasu, sa asortimanom gudala i palica, i Evans na pikolo i običnoj (?)trubi bacili su se u uragansku improvizaciju sastavljenu od snažnih, grčevitih epizoda, povezanih u velike, uverljive celine.

 

Ovo je zaista zabavna muzika, iako se vrlo retko svodi na humorističke napore. Blancarte i Evans su iz sasvim očiglednih razloga rešili da uzmu identitet pravog benda za ovu avanturu jer je ovo veoma čvrsto oblikovana improvizacija, gotovo bez ikakvih praznih hodova, u kojoj muzičari ne samo da slušaju jedan drugog već komuniciraju skoro telepatskom brzinom. Mnogi su ovde zajednički nastupi odrađeni i Evans i Blancarte dele isti jezik, sastavljen od silnih i silovitih incidenata koji su zaslepljujuće brzi, zbunjujuće logični i koji se pretapaju jedni u druge nestvarnom lakoćom. Ova muzika je skup karikatura ’prave’ muzike, skup njenih ostataka, pervertiranih skica i nerealizovanih fantazija, a opet se ne da svesti na prostu dekonstrukciju. Ona, svojom brzinom i žestinom, svojom ubeđenom ozbiljnošću i anarhičnim humorom nadilazi nivo proste refleksije na mejnstrim i dostiže ravan slobode, svet jezika koji nastaje u istom trenutku dok se njime pevaju pesme i pričaju priče.

 

Ne da su Sparks imali nameru da nam podare zaokružene narative. Improvizacija ovog tipa je najbolja kada se gradi u sitnim celinama, u srećno pogođenim fragmentima rečenica koje, snagom volje, inspiracije i uz malo sreće lako mutiraju jedne u druge pre nego što stigne kelner da naplati račun. Blancarte i Evans su baš ovo uspevali da rade nešto manje od sat vremena, beznaporno produžavajući improvizacije i na po dvadeset minuta, uklapajući ton, boju, teksturu, dinamiku onako kako se to događa samo u crtanim filmovima i najboljim improv sešnovima. Konačno, završili su naglo kao što su i počeli, mislim najpre zato što je Evans čuo da je nekom iz publike zvonio mobilni telefon.

 img123/1295/peterevanshs3.jpg

Publika je, sasvim razumno, reagovala urnebesnim aplauzom, insistirajući na bisu. I dobili smo ga, mada je ovo verovatno bio najkraći bis u istoriji žive muzike, ne prešavši više od trideset sekundi mikroskopski sitnih i kao igla oštrih muzičkih gestova. Treba otići kada si na vrhu, zaista, a Sparksi su prosto odjurili sa bine i ostavili nas gladnim za još ovako dobre, totalne muzike.

 

Nažalost, sledeći nastup je bio možda i najgori nastup u istoriji čitavog festivala.

 

Mezei Szilard je jedan od istaknutijih domaćih pregalaca na polju free jazza i free improva i njegov dosadašnji rad na Ring Ring festivalu bio je vrlo zadovoljavajućeg kvaliteta. Večeras je sa svojim kvartetom The Freak Lip Kill Band izvodio soundtrack za film Ane Isabele Ordonez po imenu Shades of Jazz on Noir. Na papiru, ovo je zvučalo kao vrlo zanimljiva ideja: dati (polu)improvizovan komentar i dopunu mitološkoj atmosferi noir filmova jedne od najvažnijih era iz doba kinematografije, povezati jazz ukus vremena od pre pola veka sa savremenim idejama o slobodnoj improvizaciji. Čak je i Boris Kovač iza mene komentarisao kako bi ovo trebalo da bude zanimljivo.

 

U praksi, međutim, ovo je bio analni prolaps u slou moušnu. I za isti, nažalost, možemo kriviti jednako i film i muziku (mada film za dlaku više). Evo kako i zašto:

 

Istini za volju, sama muzika nije bila loša. Ne da se ovde čulo puno džeza, Szilardova ekipa (on na violi, po jedna devojčica na klaviru i flauti, te kontrabasista) je svirala nešto bliže modernističkoj kamernoj muzici, uglavnom atonalno, ekspresionistički. Nije da nisam čuo ništa bolje od ovoga u životu, ali bilo je tu lepih momenata komunikacije i, ako je kao celina možda sve bilo malo previše školski cerebralno, ne mogu da kažem da neke epizode nisu bile vrlo uspele. Međutim, odnos muzike i filma je bio u najmanju ruku problematičan. U najveću ruku, bio je neprijateljski.

 img123/5373/gildashadeseventfullve8.jpg

No, možda najveći problem bio je sam film. Nisam filmski kritičar (hvala Alahu, kažete vi) ali ako je ovo ono što se u Njujorku danas smatra avangardnom kinematografijom, onda, jebiga, zaslužuju taj Holivud koji imaju. Doktorka Ortez je film sastavila montiranjem nekoliko desetina scena iz američkih i francuskih noir filmova četrdesetih i pedesetih (i, dođavola, tridesetih i šezdesetih, iako to press materijal filma izgleda ne zna) i u njenom postupku nisam uspeo da vidim ni najmanji autorski napor. Redosled scena, kombinovanje tona, dinamike i emocija, sve ovo je delovalo potpuno nasumično, sa arbitrarnim prelazima iz scene u scenu za koje nisam uspeo da nađem objašnjenje ni na estetskom nivou ni na nekom meta/ kritičkom nivou. A pošto pričamo o scenama koje su gotovo redom sve sama remek-dela osvetljenja, senke, likovne geometrije, ekspresivne glume, u kojima ikone poput Edwarda Robinsona, Humphreyja Bogarta, Roberta Mitchuma, Lauren Bacall, Burta Reynoldsa, Jamesa Cagneyja (dopuniti po želji) nadilaze okvire nametnutog klišea i izrastaju u istinski mitske ličnosti, o scenama, dakle, koje uspevaju da spoje trivijalnu potrošnu pop-kulturu i najčistiju umetnost, ovakav njihov tretman je u najmanju ruku lenj, a, ako ste emotivni, onda i uvredljiv.

 

Ortezova je napisala i neki narativ koji je prvo između scena a zatim i preko njih čitala neka prilično neubedljiva glumica (špica pominje dve naratorke, ali ja sam imao utisak da se sve vreme čuje samo jedan glas). Sam tekst nije loš po tonu, ali nema nikakav zaključak (naprosto prestane da se čuje oko polovine filma), nema vezu sa onime što gledamo i, kao što rekoh, nije odglumljen baš vrhunski.

 img123/9176/4szmezcp2.jpg

Na sve ovo onda dolazi Szilardov bend sa muzikom koja naprosto nije uspela da angažuje i inače iseckan i nemušto sklopljen film u bilo kakvom smislenom dijalogu. Scene pred našim očima, čak i bez zvuka bile su bremenite emocijama, likovnošću, humorom, ali muzika koja ih je pratila niti ih je dopunjavala, niti ih je komentarisala, niti im se podsmevala. Najgore od svega, većinu vremena muzika kao da film nije ni primećivala. Odsustvo bilo kakvog odnosa između tempa, dinamike ili raspoloženja na platnu i onoga što smo mogli da čujemo je bilo zbunjujuće i prilično frustrirajuće. Kada se u par momenata i mogla primetiti sinergija između dva nažalost veoma odvojena medija, činilo se da je to slučajno. Primer: prvi put kada sam zapazio srećan spoj muzike i slike bio je u sceni kada Simone Signoret i Vera Clouzot u Clouzotovom remek-delu Diabolique dave u kadi Paula Meurissea. Međutim, scena se završila i bila zamenjena nečim sasvim devetim a muzika se nije promenila. Dvadesetak minuta kasnije, videli smo i finalnu scenu Diaboliquea, scenu koju je moguće čitati kao do gađenja zastrašujuću ili gotovo parodično smešnu, a koju je muzika potpuno ignorisala, zabavljena nekakvim dobacivanjem tonova sa jednog na drugi kraj bine.

 

Shades of Jazz on Noir je propuštena prilika. Kao projekt, ideja, kao smela kombinacija koncepata i izvođačkih tehnika na ovom festivalu ona je zaslužila mnogo više od nedorađene, mlitave izvedbe koju smo dobili. Više sreće u narednim projektima. 

 

Irene Schweizer i Omri Ziegele; Jean-Luc Guionnet i Seijiro Murayama

 

Pripremajući se za izlazak igre Street Fighter IV najavljen za ovu godinu danas sam dosta ekstenzivno igrao Street Fighter Alpha 3. Ne zato što je ovo verzija Street Fightera koju najviše volim, već zato što je ovo (barem za mene) ubedljivo najteži Street Fighter od svih. To znači da mi ova igra na najbolji način unapređuje razmišljanje i podstiče na poboljšavanje tehnike i taktike. Ne da mi to iole ide od ruke, sa mojom nepostojećom koordinacijom oka i ruke i refleksima mrtvog (i pojedenog) konja, igranje SFA3 je jedno postiđujuće iskustvo. Tako je moja žena nekoliko sati iz druge sobe slušala psovke, krike nemoći, pretnje, jecaje poniženosti. Počeo sam da mislim da njeno predlaganje razvoda možda postaje više od humorističke razbibrige…

 

Dakle, Irene Schweizer… U pitanju je svakako jedna od najvažnijih pijanistkinja u free jazzu, a bez diskusije najvažnija švajcarska jazz muzičarka ikad. Irene Schweizer je tokom poslednje četiri decenije ne samo delila stejdž sa najvećim imenima ove muzike već je i mnogo učinila na polju politike polova u jazzu i uvođenja radikalnijeg (feminističkog) razmišljanja u ovu muziku. To da politika u njenom slučaju nikada nije zasenila muziku je njena velika vrlina, a putanje koje je istraživala svo ovo vreme spadaju u radikalno krilo free jazza, čime je zaslužila i poređenja sa Cecilom Taylorom (sa čijim je najboljim bubnjarem, Andrewom Cyrillom i nastupala i snimala).

 img145/8287/schweizerit0.jpg

Međutim, duo sa Omrijem Ziegeleom, sa kojim je snimila album ’Where’s Africa’ je zamišljen kao prilika za osvrtanje unazad i odavanje pošte velikanima koji su udarili temelje modernom jazzu. ’Where’s Africa’ se ovih dana dosta vrteo u mojoj kancelariji jer je u pitanju veoma prijatna kolekcija kompozicija ljudi poput Theloniusa Monka ili Dona Cherryja, odsviranih sa puno ljubavi i strasti.

 

Schweizerova i Ziegele su večeras svirali ovaj materijal, dajući publici Ring Ringa šansu da uživa u harmoničnoj, veseloj muzici iz koje je izrasla čitava jedna kultura u poslednjih pola veka. I publika je uživala. što se čulo. A kako i ne bi: Švajcarci (Schweizerova na klaviru, Ziegele na saksofonu) sviraju lepršavo, sa posvećenošću ljudi koji hodaju vrtom koji su posadili Bogovi ali i sa jasnom slikom kako žele da interpretiraju njihove reči. Muzika, zahvaljujući instrumentariju po definiciji zvuči neagresivno i raspoloženo, a Ziegele i Schweizerova u njoj naglašavaju blues komponentu dovodeći melodije i atmosferu u prvi plan.

 img145/512/ireneschweizer1hx3.jpg

Irene Schweizer je zastrašujući pijanista. Pre svega jer svira zaista mnogo nota ali ni jednu jedinu previše. Njena tehnika je beznaporna, zvuk prozračan, solaže prepune života i radosti. Sa svoje strane, Ziegele se sam prijavio da svira previše nota (’Don Cherry svira bolje od mene jer svira manje nota. Ali kad još malo omatorim i umudrim se, i ja ću da smanjim’), ali njegov ton je vrlo prijatan a tehnika razigrana, čak i razuzdana. Nema sumnje u to da on pomalo suviše afektira, stalno se trudeći da teme podvuče ispadanjima iz registra i povremenim vokalizacijama, ali ovo je samo još jedan dokaz da stereotip belog nerda koji pokušava da bude crnac nije vezan samo za hip-hop, niti je iz njega uopšte potekao. Razume se, skoro nikome to nikada nije pošlo od ruke, pa ne polazi ni Ziegeleu. Uostalom, zamislite kako je krajem prve decenije dvadesetprvog veka biti sredovečni beli muškarac koji pije vodu a truditi se da zvučite kao crnac u svojim dvadesetim u vreme borbe za građanska prava i hladnog rata koji se istovremeno pali na Lenjina i Islam, dok svira u baru koji mu deluje kao centar kosmosa koji se stalno širi, razvaljen od alkohola i duvanja. Shvatamo da je to teško, pa opraštamo.

 img145/5098/duofotokartesc8.jpg

Ono što je teže oprostiti je to da Ziegele naprosto previše priča. I to velikim delom o tome kako je svestan da previše priča na koncertima. Ako ništa drugo, engleski mu je izvanredan za jednog Evropljanina, ali što je mnogo mnogo je. Nije zapravo problem ni u količini, čak ni u samom sadržaju priče (deo toga odnosio se na objašnjenja zašto njih dvoje sviraju jazz i zašto baš ove pesme), već pre svega u usiljenom humoru i višku objašnjenja. On ipak bolje svira nego što priča (i to je rekao), ali kada je u jednoj pesmi (koju je napisao jedan južnoafrički muzičar čije mi ime izmiče) krenuo sa pevanjem, e tu mi se digla kosa na glavi. Njegovo pevanje na albumu je bilo, hm, slabo, ali ovde me je prosto bila sramota od njegovog isforsiranog humorisanja i pevačkog objašnjavanja kako su oni čitavog života želeli da budu crnci…

 

No, sve su ovo sitnice, ovo je bio veoma prijatan nastup, možda čak i iznenađujuće prijatan za nekoga ko od Ring Ringa očekuje surovi hardcore…

 

…ali upravo to je usledilo u drugom nastupu.

 

Seijiro Murayama spada u prilično elitnu ekipu. Dovoljno je reći da je bio jedan od osnivača legendarnog benda Fushitsusha. Poslednjih godina bavi se mnogo tišom i svedenijom muzikom, a najnovija saradnja je baš ova sa francuskim saksofonistom Jean-Lucom Guionnetom.

 

Moram da priznam da mi je slušanje živog snimka ove dvojice muzičara u danima pred festival malčice probudilo sumnje. Naime, njihovo viđenje minimalne improvizacije (muzike koju, ako ste iz Japana možete zvati onkyo, ako ste iz Evrope možete je zvati reductionism, a mi ćemo je zvati minimalnim improvom ili redukcionizmom) mi je delovalo malo artificijelno, pomalo naučeno, suviše svesno efekta kome se teži (a svest o efektu ili cilju je pogubna za, jelte, bilo kakvu zen praksu u koju ova vrsta muzike definitivno spada). Nije sad da je to zvučalo skroz užasno, ali opet, malo je potrebno da se lampice za uzbunu popale u mojoj kući.

 

Elem, njihov večerašnji nastup nije uspeo sasvim da mi razveje sumnjičavost ali bilo je u njemu dovoljno lepih detalja da odem zadovoljan iz Rexa.

 

Murayama i Guionnet su nastupili na podu sale, odričući se privilegije bine i samo izdaleka koristeći dva ambijentalna mikrofona koja su jedva hvatala njihove instrumente. Ovo je bio ekstremno minimalan set, toliko hardcore da se, naravno graničio sa apsurdom. Pre početka koncerta čuo sam dva muškarca iza mene kako govore kako su to ’neki Japanac i Francuz, to bi moglo da bude zanimljivo’ i pitao se koliko će ljudi izaći daleko pre kraja ovog nastupa iziritirano gotovo agresivnim nedostatkom muzike u konvencionalnom smislu.

 img145/8113/guionnetcw1.jpg

Guionnet svira alt saksofon, a Murayama nastupa samo sa jednim dobošem, jednom činelom i nekoliko palica/ metlica (i jednim gudalom). Njihova muzika sastoji se od mnogo tišine (ne dovoljno, rekli su neki) (kad kažem ’neki’ mislim ’Luka’), mnogo stojećih talasa, proizvedenih pažljivim, odmerenim duvanjem u saksofon, blagih varijacija u amplitudi i boji, šumova proizvedenih trljanjem kože doboša, kuckanja o ram ovog instrumenta. Povremeni glasni zvuci – udarac u doboš, saksofonski krik – u ovakvoj muzici su provale nasilja, dramatični susreti sa bukom koja je mnogo interesantnija ovako okružena kontemplativnom mirnoćom nego u svom uobičajenom, svakodnevnom obliku.

 

No, naravno, problem ovakvih koncerata je uvek u izdržljivosti publike i stohastičkoj prirodi zvučnog pejsaža bilo kog prostora sa puno ljudi u njemu. Tople, iz tišine izranjajuće duboke saks-note i šuštanje metalnih vlasi metlice po ivici doboša morali su hteli ne hteli da u svoj muzički svet prihvate kašljanje, pomeranje stolica, prigušeni razgovor iz prostorije ispred sale, otvaranje i zatvaranje vrata, šum tekstila dok telo menja položaj, čak i kašalj nekog vro malog deteta. Još je John Cage išao na svesno istraživanje prodora nasumične buke sveta u tišinu muzike kao metafore mešanja života i umetnosti, no mislim da bi ovom nastupu prijalo manje komocije u sali. Kada su posle prvog dela seta svi smoreni i neprijatno iznenađeni napustili salu u stampedu, slušanje je bilo prijatnije.

 

I ima ovde zaista lepih momenata, ali ima i onih koji naprosto zvuče kao sviranje stila, ne same muzike. Nije da se takve stvari ne mogu očekivati: onkyo i redukcionizam su stari već deceniju i sasvim je razumno očekivati da će neki muzičari pristupati ovoj muzici više kao stilu. Murayama živi u Francuskoj i ima drugačije viđenje ove muzike od ekipe u Tokiju, pa i činjenica da nema profil na www.japanimprov.com nije preterano iznenađujuća. Kao ni ta da njih dvojica drže sat na podu ispred sebe da bi znali koliko treba da sviraju. Možete biti maliciozni i reći da je ovo dokaz da oni ovu muziku shvataju programski ili biti pozitivni i reći da je to zato da se ne bi zaneli i predugo zloupotrebljavali strpljivost publike.

 

U svakom slučaju, lepota minimalnog improva je na istom mestu na kome i njegova tvrdokorna hermetičnost: ovo nije, poput klasičnog improva muzika dijaloga i međusobnog angažovanja muzičara već pre svega muzika zajedničke meditacije. Muzičari ne treba da reaguju jedan na drugog, već da budu jedan drugi (ako mi dopustite ovakve zen glavolomije). Prošle godine su Capece i Nakamura pokazali kako to izgleda. Guionnet i Murayama su se dosta naradili da stignu do tog mesta. Prvih četrdesetpet minuta su bili prihvatljivi, ali nisam osećao inspiraciju. Bilo je tu i incidenata, i tišine, pa i nešto vrlo ukusno odrađene zajedničke svirke (sa dosta zanimljivim ritmičkim rešenjem) ali je ovo delovalo pre svega nameravano i naučeno.

 img145/7550/murayamats4.jpg

Tek poslednjih deset minuta su pokazali kako stvari mogu da zvuče kada namere i egoi potonu, kada muzičari prestanu da sviraju i počnu da samo pomažu zvucima da se rode iz vazduha. Murayama je svirao činelu gudalom, proizvodeći prelepe zvonke dronove i modulirajući ih prislanjanjem vibrirajućeg metala na kožu doboša, a Guionnet je iz poigravanja prstima i dahom ušao u dugačke, spore tonove koji su interferirali sa glasom činele, odjednom otvarajući beskonačnost pred publikom u Rexu. Kraj nastupa je bio toliko lep, toliko spontan, nepretenciozan i avetinjski opčinjujući da ne mogu a da se ne pitam zašto njih dvojica naprosto čitav koncert ne baziraju na ovom pasažu. Ovo je bio trenutak u kome su stege naučene teorije i usvojenog stila naprosto zaboravljene i zvuk je postao baš ono što je muzika uvek trebalo da bude – čista magija u kojoj je vrlo lako izgubiti se. Hvala im na tih deset minuta.

Ken Vandermark i Tim Daisy; Oval

Izborni je dan. Po ko zna koji put nacija rešava teške dileme odlaskom na birališta, glasajući za ljude koji će tokom naredne četiri godine savijati grbaču kako bi svima nama bilo što je bolje moguće. Sačuvaćemo Kosovo, iskoreniti korupciju, pospešiti natalitet, a Beograd će dobiti više mostova nego što je ikada u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji imao. Ili bar tako tvrdi teorija.

 

U praksi, proveli smo veče slušajući avangardnu muziku i razmišljajući o lepim umetnostima. Neki bi to nazvali dekadencijom, a neki očuvanjem zdravog razuma, sreća pa se još Niče setio da nas poduči kako više ne postoje činjenice već samo tumačenja.

 

Dobro, Ken Vandermark… Sigurno ste o ovom čikaškom saksofonisti saznali sve što vas zanima čitajući intervju koji sam pre nekoliko dana okačio na ovom istom blogu. Za slučaj da niste, treba znati da je Ken jedna od vodećih figura savremene free jazz scene u Americi i na zapadu uopšte, da je čuvar vatre kad pričamo o strastvenoj, glasnoj muzici koja svoje korene vidi pre svega u avangardnom jazzu šezdesetih. Vandermark ima više muzičkih projekata nego što bih mogao da nabrojim u petnaest minuta zgusnutog nabrajanja, a jedan od njih je i kvintet sa kojim je snimio nekoliko jako dobrih ploča. Bubnjar tog kvinteta, Tim Daisy je večeras bio Kenov saborac u bici za osvajanje srca beogradske publike.

 

Ovih dana sam dosta slušao Vandermarkov i Daisyjev albim ’August Music’ i zaključio da je to svakako opojno dobra ali pomalo programski pravljena free jazz muzika. Nije sad to neki ozbiljan greh, na kraju krajeva, vreme novih, fantastičnih otkrića u ovoj muzici ostavili smo za sobom još pre pola veka. Vandermark i Daisy free jazzu pristupaju kao stilu, kao postojećoj tradiciji i to što deo njihove muzike zvuči kao sviranje forme (pa makar i slobodne forme) umesto kao duhovna revolucija nije nešto zbog čega treba provoditi neprospavane noći. Ali ga treba biti svestan. Naime, utoliko jače od muzičara očekujem da se trude kako bi uživo pokazali da je ono što sviraju zaista potpuno proživljeno, a ne samo usvojena formula do koje su drugi došli krvareći.

 

Posle odgledanog nastupa čikaškog dvojca mogu sa zadovoljstvom da zaključim da, iako se i dalje primećuje pomalo školske forme kod ovih momaka, to nije umanjilo uživanje u njihovoj muzici. Svirka je krenula posle jednostavne najave, bez ozvučenja i mikrofona, direktno sa poda sale, sa publikom na svega par metara od muzičara. Ken je u intervjuu govorio o značaju intimnosti na svojim nastupima i o prenosu malih muzičkih gestova i ovde je u praksi i potvrdio svoju filozofiju. Ovo je bio vrlo čist, vrlo neposredan nastup, bez poziranja i mudrovanja, ispunjen surovom, rafiniranom svirkom.

 img87/6364/broetzmannpliakaswertmuuz9.jpg

Početak prve kompozicije bio je furiozan. Tim Daisy je opasan bubnjar koji freetime ritmove svira uraganskom brzinom, koristeći gravitaciju i elastičnost površina u koje udara sa nestvarnom snalažljivošću. Njegova muzika je strahovito brza, strahovito dinamična, ali se u njoj svaki udarac čuje a svaki dodir palica/ metlica/ maljica sa kožom ili metalom ima svoje mesto i pada baš tamo gde treba. Sa svoje strane, Vandermarkovo sviranje tenor saksofona je naravno krajnje ekspresivno, sa puno debelih, masnih tonova i puno primalnih krikova. Vandermark retko odlazi u overblowing histeriju koja je postala neka vrsta mode posebno među alt saksofonistima free muzike u poslednjih dvadesetak godina, njegov ton je prizemniji ali ne ravan. Ima tu puno strasti. Pri kraju prve kompozicije njih dvojica su prešli u neku vrstu razigranog groovea sa fanki prelivima koje Vandermark ume odlično da odradi i ovo je publiku možda malo prepadnutu urnebesom iz prvih nekoliko minuta definitivno pridobilo.

 

Posle ovoga smo na smenu dobijali bučne, ekspresivne kompozicije i tiše komade u kojima je Daisy pokazao da je jednako dobar i sa sitnim zvucima, šetajući se sa velikim autoritetom između raznih činela, zvona i drvenih delova bubnja. Vandermark je u ovim pesmama pleo tihe impresionističke sanjarije na klarinetu, efikasno potvrđujući kako volumen zvuka nije najvažnije oružje ovog dvojca. Posebno je impresivno bilo videti razumevanje prirode struktura koje sviraju među dvojicom muzičara. Jasno je da su mnogi od muzičkih elemenata koje smo večeras čuli rezultat mnogobrojnih zajedničkih svirki a ne spontane inspiracije trenutka, ali to nije umanjivalo užitak. Savršeno odmerena grupna dinamika, ukusni prelazi iz dela u deo, ovo je bila onoliko dobra kombinacija slobode i discipline koliku se možete nadati da ćete ikad čuti.

 

U improvizaciji koja se ne stidi upadanja u melodije uvek postoji opasnost da će sloboda improvizacije biti ograničena fokusom na melodiju a melodije trivijalne jer ih treba smišljati spontano. Vandermark se ovde iskazao sa nekoliko jednostavnih ali zaista efektnih tema koje su delovale kao da su stvarno izrasle iz improvizovanja na licu mesta a Daisy ih je majstorski ispratio. Jednom rečju – trijumf, i publika u Rexu je ove momke zasluženo ispratila ovacijama.

 

Posle ekspresivnog, glasnog jazza, red je došao na nešto sasvim različito. Markus Popp već više od deceniju i po kao Oval pravi prilično naprednu elektronsku muziku i, može se reći da je, sa svojim ranijim radovima, u kojima je semplovao preskakanja namerno oštećenih CD-ova i od toga pravio avetinjske kompozicije, udario temelje tzv. ’glitch’ estetici u savremenoj elektronici. U međuvremenu se ova muzika razvila u nekoliko pravaca, a Popp se poslednjih godina bavi pisanjem sopstvenog softvera koga i koristi za snimanje ploča i držanje koncerata.

 

Može se reći da je Poppova muzika, od kada ima pristup brzim računarima i velikim količinama RAM-a (u poređenju sa ranim Ovalom gde se oslanjao na fizički pripremljene CD-ove i semplere sa svega par sekundi raspoložive memorije) postala znatno infantilnija i haotičnija nego na početku. Ne treba ovo nužno shvatiti kao negativnu kritiku. Infantilnost i haotičnost znaju da budu dobre, zavodljive, zanosne. Međutim, na osnovu večerašnjeg nastupa rekao bih da Poppu nedostaje malo uredničkog duha. Nije tajna da je njemu važniji proces od krajnjeg rezultata (videti njegove intervjue ili press materijale/ manifeste dostavljene uz poslednja dva albuma) i dok je ovo sasvim okej ideja za neku vrstu istraživačkog ili naučnog rada, ne znam koliko je zgodna za realizovanje pred publikom, barem na način na koji to Popp radi.

 

Konkretnije rečeno, Oval u ovoj inkarnaciji (dva laptopa, mikseta, možda još neka kutija, nisam prilazio stolu, mrzelo me) ima previše zvuka na raspolaganju. Rani Oval je morao da se snađe sa gomilom kratkih semplova i njihova organizacija je znala da iznedri neke zaista omamljujuće kompozicije. U koncertnom kontekstu, ovaj nemački junoša kao da je nameran da nas obori s nogu zapljuskujući nas talasima stalno promenljivog zvuka.

 

Ako ništa drugo, Popp barem ne sedi dok svira. Laptop muzičari često izgledaju kao da čitaju svoju poštu dok kompjuteri marljivo vrte unapred pripremljene zvukove. Kao kontrast ovome, Popp skakuće oko svojih računara, gleda u ekrane razrogačenih očiju, teatralno okida semplove, smeška se. Ima tu dosta glume, ali ne mari, makar ga nije dosadno gledati.

 

Muzički, međutim Poppu treba znatno više discipline. Njegov set sastavljen je od oko dva tuceta haotičnih celina koje prelaze jedna u drugu uglavnom pre nego što su stigle da se razviju iz stadijuma zamisli u stadijum realizovane muzičke skulpture. Ima tu puno melodija sakrivenih ispod naprednih digitalnih filtera, ima ritmova koji se sapliću i upadaju u bare distorzije, elektronski vetrovi šibaju unaokolo po stereo predelu ispred naših lica, povremeno se začuje i po neki pravi instrument, pre nego što nestane u oluji uzvitlanih krckanja i jecaja semplova prekinutih pre nego što su uspeli da kažu šta imaju.

 img87/659/markuspopprj6.jpg

Dok je ovakav pristup živom nastupu zabavan prvih par minuta, posle tog vremena, kada se uho navikne na paletu zvukova, počnete da shvatate da Popp zapravo nema pojma šta bi sada uradio sa svim ovim zvukovima. Kao žongler koji uspeva nekoliko sekundi da drži u vazduhu čak petnaest loptica i Popp zna da se sa ovolikim haosom pod svojim prstima može igrati samo ograničeno vreme. Ne znam kako bi se žongler izvukao iz ovakve situacije, ali Popp sve rešava time što trenutni set zvukova naprosto zameni novim. Onda ponovo jedno minut i po imamo igru novom gomilom ideja i pre nego što one uspeju da se razviju u strukturu koja se nagoveštava, bivaju zamenjene novom gomilom.

 

Poppova muzika je dakle serija malih epizoda koje obećavaju mnogo više nego što imaju vremena da isporuče a njegovo nestrpljivo traganje za nečim vrednim trajanja je pomalo iscrpljujuće. Ipak, u nekoliko momenata muzika ipak stiže do nešto dubljih voda, uspevajući da se otisne malo dalje od obale i u svom beskonačnom elektronskom okeanu pronađe ostrva smisla i lepote. Da sam ubacio još samo jednu metaforu vezanu za vodu i okean, verovatno bi sad neko došao da me išamara.

 

Poenta je da Popp može, pokazao je da može da svoje zvukove ostavi haotičnim a opet da ih organizuje tako da porode i neke lepe, ništa manje bučne, ništa manje distorzirane slike. Nešto iza polovine nastupa imali smo nekoliko minuta sempla koji je zvučao kao havajska gitara, kombinovanog sa saplićućim glitch ritmom i distorziranim hučanjima. Pri kraju se moglo čuti nešto što je ličilo na robotizovani tarzanski krik a ritmovi koji su na njega nalepljeni bili su dobri. Više ovakvih momenata i koncert Oval bio bi znatno više zadovoljavajući.

 

No, i ovako Popp je dobio vrlo jak aplauz što valjda znači da je naša publika zadovoljna i malim. To što je aplauz vrlo brzo utihnuo i što ga niko nije zvao na bis ipak nešto znači. Ili ja to samo fantaziram. Vidimo se sutra.

Puma i Christian Fennesz

 

Ovo veče je bilo ubedljivo najbučnije na ovogodišnjem festivalu, uz dobru šansu da tako i ostane, sem ako nas Belgrade Noise Trio ne iznenadi prevazilaženjem samog sebe.

 

Prvi su nastupali Puma, norveški trio mladih improvizatora koji potvrđuju da je u ovoj zemlji, srećnoj i izvan Evropske Unije, bučni free improv živ, zdrav i srazmerno popularan. Puma (pretpostavljam da su ovo ime uzeli jer je ime Pantera već bilo zauzeto) su čvrsti poklonici ideje da bez buke nema nauke, a ni muzike, pa je shodno tome i njihova scenska oprema sastavljena od kompletnog seta bubnjeva, te gitare i analognog sintisajzera koji su provučeni kroz nekoliko desetina pedala. Omladinci dosta poziraju dok sviraju, ali to je simpatično. Njihova muzika nastaje iz ružnih, preko svake mere isprocesovanih zvukova sintisajzera i gitare koji se ponavljanjem, variranjem i sudaranjem teraju na građenje nekakve spontane strukture. Dosta njima treba da se u ovom traganju pronađu, a bubnjar, dok se sve to dešava deluje prilično suvišno sa svojim neubedljivim milovanjem koža i gongova. Međutim, kada se konačno njih trojica pronađu u nekom komplikovanom trenutku u kome razdvojeni komadići buke stvore u vazduhu prisenak nekakvog demonskog groovea, e onda konačno Puma dolazi u svoju pravu brzinu i počinje sipanje buke i besa odsviranih bez ostatka, bez razmišljanja, bez rezervi.

 img228/453/l31c19fd0d3e070fe16eb1frq7.jpg

Bubnjar zapravo vrlo dobro svira brutalne poliritmije, pa ako tu i nema elegancije i ekonomičnosti kakvu nam je juče demonstrirao Tim Daisy, to se nadoknađuje snagom i žestinom. Ostala dvojica mašu glavama i celim telima, gaze po svojim pedalama i teraju svoje instrumente da ciče, vrište i urlaju. Sve je to još uvek nedozrelo i u razvoju ali da ima šarma – ima, a u poređenju sa albumom koji su nedavno izdali može se primetiti znatan napredak učinjen u međuvremenu. Tako da slutim da će Puma imati svetlu budućnost i možda i dostići uzore kao što su Wolf Eyes, Death Unit ili zemljaci im Supersilent. Za sada njihova agresivna ekspresivnost deluje mladalački simpatično i uspeva da osvoji snagom i brzinom. Puma je najjača u onim trenucima kada se svira na ivici fizičkih mogućnosti i duhovne snage. Poslednja kompozicija je čak bila i puna vrlo lepih rešenja, gde se videlo da ne mora sve da bude u glasnoći i težini, mada se u njima, naravno, završila. Publika je na sve ovo vrlo dobro reagovala pa su omladinci ispraćeni sa bine lepim aplauzom, osmehujući se oko glave. Prijatno.

 

A ako je nastup Pume bila poplava nesputanog testosterona, posle toga došao je trenutak da dođemo u dodir sa svojom ženskom stranom. Kroz slušanje muzike koju je proizvodio muškarac u kasnim četrdesetim, naravno.

 

Christian Fennesz je svoj veliki prodor doživeo negde na prelomu milenijuma, kada je svoje vrlo zanimljive kroz laptop procesovane gitarske meditacije i dronove oplemenio melodijama, setom i nostalgijom. Album ’Endless Summer’ je bio konačni susret laptop avangarde i leftfield pop muzike, momenat u kome su Beach Boys susreli Glitch Boys i učinio je za Fenneszovu karijeru mnogo, odvajajući ga u procesu od izdavača Mego koga je svojim uspehom prerastao i lansirajući ga na transkontinentalnu seriju živih nastupa, koncerata, galerijskih performansa i improvizacija koja i dalje traje.

 

Moram da kažem da su svi albumi koje je od 2001. na ovamo snimio meni zvučali kao prilično bezbedna eksploatacija ideja koje su prvi put potpuno realizovane na ’Endless Summer’ mada ni jedan od njih nije bio zapravo loš. No, živi snimci su mi uvek delovali bolje, malo smelije i zrelije i zbog toga sam sa dosta pozitivnih predrasuda čekao večerašnji Fenneszov nastup.

 

I on je uspeo ne samo da ispuni sva moja očekivanja već i da ih u priličnoj meri prebaci. Naoružan gitarom, neizbežnim apple notebookom i miksetom, Fennesz je ceo nastup prestajao vrlo ozbiljnog, usredsređenog izraza lica, bez skakutanja i poziranja koje smo mogli videti kod nekih drugih izvođača. Istovremeno je njegova gitara, proterana kroz kompjuter proizvodila ogromnu količinu buke. No, ono što Fennesza čini izvođačem zavidne popularnosti je sposobnost da talase abrazivne elektronske buke uvek ofarba nežnom melodijom koja se ni u nabjučnijim, najtežim momentima ne gubi. Fenneszova buka je topla, prijateljska i uvek proizvedena sa namerom da vas obuhvati, zagrli, zaštiti, ne da vas izazove, kazni ili povredi. Kroz nekih četrdeset minuta neprestane svirke, Fennesz se kretao od jednog do drugog belo usijanog krešenda, pažljivo nas vodeći kroz žicama skicirane sanjarije. To što su se sedišta ispod nas tresla a uši nam se parale pod naletima distorzije nije moglo da nas spreči da se sve vreme osmehujemo.

 img228/4104/210706fennesz02450x300hh7.jpg

Druga stvar koju Fennesz ima na svojoj strani je to što, držeći se godinama istog koncepta, on uspeva da njegovu formalnu stranu pretvori u umetničko delo za sebe. Njegova muzika se sva zasniva na teranju gitare kroz toliko efekata da su rezultati često nepredvidivi i haotični. Puno tu ima parazitskih šumova i stohastičke buke, a Fennesz sav ovaj haos drži pod zavidnom kontrolom, puštajući šumove i buku da dišu, da se praćakaju u brzacima njegove distorzije, ali nikada da preuzmu kontrolu nad zvukom. Ovo je možda i pomalo autoritarno, i sigurno je u publici bilo onih koji su poželeli da Fennesz barem jednom izgubi kontrolu, da nagomilana hrpa zvučnog smeća obuzme čitavu muziku, no kada su stvari ovako odmereno lepe kakvima ih on pravi, ja nemam problem sa kontrolom. Naprotiv, mislim da Fennesz savršeno ume da oblikuje celine unutar svoje muzike, da pažnju posveti i prednjem i zadnjem planu, da dopusti idejama da se dovoljno razrade pre nego što ih majstorskim potezima prevede u nešto drugo. Možda sam samo omatorio, ali Fenneszov nastup mi je veoma blizu vrha među nastupima koje sam do sada odgledao na ovogodišnjem festivalu. No, sutra dolaze Akiyama i Nakamura…

 

Tetuzi Akiyama i Toshimaru Nakamura; Belgrade Noise Trio

 

’Hajde da promenimo imena’, rekao sam danas za ručkom svojoj ženi. ’Ti možeš da budeš Koviljka a ja ću biti Goran. Uvek sam želeo da se zovem Goran.’

 

’Ti misliš da bih se ja udala za čoveka koji se zove Goran?’ upitala je ona, dosta zlobno.

 

Uzaludna su bila moja objašnjenja lepote etimologije ovog imena i činjenice da sam kao dete zamišljao da svaki Goran sve vreme gori i time ima status skoro pa superheroja… Bio je ovo očigledan neuspeh.

 

Pomislio sam da bi jedino nastup najmanje dvojice radikalnih azijskih muzičara mogao stvari da koliko toliko dovede u red. Kako to ponekad sudbina zna da uredi, baš se tako i dogodilo…

 

Bilo je interesantno gledati ko sve sedi u publici ovo veče. S obzirom da je prvi nastup bio na samoj granici podnošljivosti, ukoliko očekujete iole konvencionalniju muziku, a da se u drugom radilo o u najboljem slučaju nadolazećoj lokalnoj atrakciji, mora se priznati da je gledalište bilo solidno popunjeno pa čak ni da prosek godina nije bio zastrašujuće nizak. Bilo kako bilo, oni koji su došli da gledaju nastup Akiyame i Nakamure su skoro sigurno dobro znali šta ih čeka.

 

Akiyama je već jednom nastupao u Beogradu, u okviru izvesne izložbe fotografija u SKC-u prošle godine i to je bio nastup koga niko koga ja poznajem nije gledao. Pa ni ja. (Pitanje je naravno, koliko ja sebe poznajem, ali o tome drugi put.) (Moja žena, eto, misli da ne bi od mene dobijala svu ovu nežnost i pažnju kada bih se zvao Goran. Nomen est omen, kao da želi da mi kaže.) S druge strane, Toshimaruu Nakamuri je ovo već treći nastup u Beogradu, gde je prvi put nastupao još 2000. godine na Ring Ring festivalu i oborio nas s nogu tada još uvek novim i egzotičnim onkyo redukcionizmom, muzikom toliko minimalnom i svedenom da većinu vremena niste sigurni ni da postoji. Prošle godine je nastupao sa Argentincem Lucianom Capeceom i potvrdio svoj tvrdokorni, do krajnosti iskreni pristup proizvođenju zvuka sa jedinom namerom da taj zvuk snagom volje pretvori u muziku.

 

Nakamura je, naravno i večeras nastupio koristeći samo svoju miksetu-bez-inputa, odnosno miksetu čiji su izlaz i ulaz povezani jedan na drugi, a Nakamurino sviranje se sastoji u kontrolisanju proizvedenog fidbeka. Kao kontrast njegovoj koliko-toliko elektrificiranoj postavci i proleterskom kačketu koga ne skida već godinama, Akiyama je svirao sa crnim šeširom na glavi koristeći samo i jedino akustičnu gitaru.

 img217/3521/takiyamanq0.jpg

Akustična gitara u onkyo kontekstu nije redak instrument, treba samo da se setimo da je jedno od najvećih imena ove scene Taku Sugimoto koji gotovo isključivo svira akustičnu gitaru poslednjih 7-8 godina. Kombinacija čistih sinusoidnih tonova Nakamurine mikrofonije i čistih tonova akustične gitare samo naizgled deluje kao neprirodan, na silu uklopljen par. U praksi, Akiyama i Nakamura su toliko udobno sarađivali kao partneri da je ovo na momente delovalo kao džem sešn. Izvanredno spor džem sešn sa svega par tuceta zvukova tokom više od pola sata muzike, ali ipak, u poređenju sa prošlogodišnjim nastupom sa Capeceom, ovde je bilo manje spontanosti a više zajedničkog razumevanja filozofije muzike.

 

Što ne mora da bude dobro, naprotiv, na momenat sam se zaista uplašio da ovaj nastup može da ispadne samo jedna laka stilska vežba u redukovanoj muzici, toliko su prirodno Akiyama i Nakamura svirali zajedno. Ipak, ova dva muzičara nisu zainteresovana za bilo kakav crowdpleasing ili stilizacije. Posle svega, njihova svirka je bila prirodna, ali ne i uvežbana. Nakamura je prošao kroz uobičajen spektar šuškanja, insektoidnih visokih tonova, distorziranog šuma, opiljaka buke koji su ispadali iz njegove miksete. Gradio je minijaturne skulpture u vazduhu i nemilosrdno ih uništavao nevidljivim pokretima prstiju na potenciometrima, nadasve je umeo da proizvodi tišinu kada nije osećao da išta treba da doda ambijentu sale Reksa.

 

U isto vreme, Akiyama je povremeno nežno, povremeno grubo, agresivno, okidao i čupao svoje žice. Pojedinačni tonovi koje je proizvodio imali su vremena da se uzdignu iznad Nakamurinog šuma, da polako tonu natrag u tišinu. Da budu upamćeni. Da ostane vremena za kontemplaciju o sledećem tonu. Koji bi možda došao, a možda i ne bi. Nije ovo muzika određene strukture ili dinamike, ona nastaje onako kako haotičnost života i postojanja nalaže, svaki put različito. Akiyama je mnoge tonove progutao, nameštajući prste po vratu gitare, samo da bi naprosto prećutao momenat u kome ste očekivali okidanje. Nakamura ga je slušao i pratio.

 img217/8287/toshimarunakamurayj1.jpg

Najveći dokaz autoriteta ove dvojice muzičara i apsolutne čistote, samim tim i lepote njihove muzike je upravo to kako su se pratili i dopunjavali, svesno se ograđujući od gotovo svakog konvencionalnog muzičkog jezika. Nije ovde bilo ni ritmičkih ni harmonijskih dijaloga. Umesto njih, zvuci su stajali sami za sebe, u neporecivom odnosu, estetskom, pre svega, možda i simboličkom ako ste dovoljno maštoviti, ali nikada u nastojanju da budu više od prostih događaja koji daju siluetu uređenosti u uobičajenom haosu našeg postojanja. Čak i kada je Akiyama učestalije svirao svoje tonove, tvoreći jednostavne melodije, ovo nije ostavljalo utisak građenja ikakve ’pesme’. Bili su to samo zvuci koji su se u tom trenutku zgodno, prirodno, slučajno tako rasporedili.

 

Koncert je počeo bez pravog početka i završio se bez pravog kraja, insistirajući da smo čuli samo ono što mislimo da smo čuli i da smo možda propustili samo ono što mislimo da je možda bilo tu ili trebalo da bude. Ništa više ni ne treba da se kaže i niko ništa nije ni rekao.

 

I tako… posle demonstracije apsolutno spartanske uzdržanosti, došlo je vreme i za razuzdano preterivanje.

 

Belgrade Noise Trio prvi put gledam, mada sam njihovog gitaristu Wooa već gledao uživo i utisci su mi i dalje slični. Ovde ima mnogo talenta, mnogo strasti i mnogo prostora za unapređivanje. Neću ovim da kažem da je ovo na bilo koji način bio loš nastup, samo to da se u muzici BNT vidi mnogo više potencijala nego što trenutno žele ili umeju da realizuju.

 

Bubnjevi, bas, gitara, puno efekata, skoro pa konvencionalna postava za okruženje kakvo je Ring Ring. BNT su se oslonili na efekte da prostoru u sali podare mnogo više širine nego što je iko očekivao, bacajući jauke gitare po veštačkom i tamnom nebu iznad naših glava. Woo je čovek koji mene toliko podseća na Vincenta Galloa da mi to maltene ometa njegovo posmatranje. Ima puno harizme u tom čoveku (Woou, mada ni Gallo nije bez svojih kvaliteta), harizme indie rockera koji se otiskuje u svemir i u njemu pronalazi razna čudesa. Ostatak benda ga kompetentno prati.

 

Ime Belgrade Noise Trio donekle zna i da prevari jer bend, iako se u velikoj meri oslanja na lekovite efekte volumena i distorzije, ima svoje korene u post-roku devedesetih, u psihodeliji sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, u regeu i dabu, u naivnom, bučnom popu. Štaviše, večeras su nesumnjivo bili uspeliji kada su bili manje ’noise’ a više, hm, trio…

 

Odnosno, bend je definitivno bio ubedljiviji i kvalitetniji kada je svirao uvežbane groove komade. Ispadi ’čiste’ buke su delovali mnogo manje usmereno. Ali kako oni nisu bili u prvom planu (sem programski, u imenu), ovo nije preterano strašan nedostatak. I uostalom, ima vremena. Za sada, veoma su mi prijali psihodelični rok momenti (nalik na recimo Ozric Tentacles), izuzetno uspelo upadanje u reggae, gde je Woo imao priliku da demonstrira veoma zdrav pristup sviranju sintisajzera, te poslednja kompozicija sa svojom ucenjivački lepom pop melodijom koja je samo profitirala od moćnog volumena zvuka.

 img217/2006/67437521pa2.jpg

Gostovanje saksofoniste Belgrade Yard Sound Systema, Jamala Alkiswanija je bilo lepo osveženje, ali ovde su se i najviše videle rupe u BNT građevini. Prvi komad koji su sa njim odsvirali bio je prilično neubedljivo improvizovan, sa nedovoljno snažnim poentiranjem i upadanjem u bučni freakout koji je najviše delovao kao zamena za istinsku zajedničku muzičku ideju. Međutim, druga kompozicija sa njim je bila još jedan groove komad sa izuzetno zapaljivim rifom sviranim na gitari i saksofonu i sa odlično odmerenim odnosom komponovanog i improvizovanog, pokazujući kojim putem bi možda ovaj bend mogao da ide.

 

Najuspeliji komad buke došao je na kraju poslednje kompozicije, kada se bend strmeknuo direktno iz prelepe pop melodije u surovo i zaista pravoverno bučanje,sa sve teatralnom ali šarmantnom Woovom scenskom mimikom. Bis na koji je izašao samo on, pruživši nam jednostavnu gitarsku kontemplaciju među odjecima, oblacima i maglinama je pokazao još jedan potencijalan pravac razvoja. Ali ima vremena, mladi su i oni a i mi. Sve u svemu, nastup koji me je ostavio sa pozitivnim ukusom u ustima i željom da pratim dalji razvoj priče.

Paolo Angeli, Antonello Salis i Hamid Drake, Gathering of Drumers

 

Dobro, nisam rekao kojeg vikenda ću napisati ovaj prikaz. Mada uvažavam da danas čak i nije vikend. Ali poklonjenom konju ne treba gledati u zube, velim ja uvek, čak i kad, kao u ovoj konkretnoj jezičkoj figuri ispadnem konj.

 

Dakle, poslednje veče ovogodišnjeg Ring Ring festivala je bilo veče… iz dva dela. Kao i sva ostala, hvala lepo. No, poenta ovog mog truizma je više u tome da se mogla primetiti oštra razlika u nivou uspelosti između dva nastupa. Srećom, za razliku od recimo prve večeri, ovde je drugi nastup bio znatno uspeliji nego prvi.

 

Od trija Paolo Angeli, Antonello Salis i Hamid Drake sam poprilično očekivao. Angeli je sa svojom sardinijskom gitarom snimio nekoliko zanimljivih albuma, jedan od njih i sa bubnjarem Hamidom Drakeom. A Hamid Drake je svakako jedan od najboljih aktuelnih (free) jazz bubnjara u gradu Čikagu pa i šire, na čitavom severnoameričkom kontinentu. Kad se ovoj kombinaciji doda i stara, iskusna kajla u liku Antonella Salisa, to zvuči kao recept za dobru zabavu.

 

I zaista, ako se gledaju pojedinačne epizode i momenti, ovaj nastup je ponudio mnogo toga lepog i dobrog. Problem je bio što to kao celina nije funkcionisalo na najbolji način. Angeli, Salis i Drake su se kretali negde između slobodne improvizacije, jazza i mediteranske narodn(jačk)e muzike. Nastup su započeli uz osmehe, apstraktnim zvukovima (Angeli je, recimo, bosim stopalima mesio plastičnu kesu, Salis je gužvao novine u unutrašnjosti svog klavira) i pozivanjem publike, koje je bilo više nego na i jednom nastupu ove godine da slobodno sedne na patos, tik pored njih. Publika je to i učinila pa je nastup i prošao u atmosferi prijateljskog sviruckanja uz vatru, osim što se ovde sviralo duže, zajebanije i glasnije nego što bi uz vatru (ili vutru) bio slučaj.

 

Mrzi me sad da opisujem kako su uklapani Angelovi uzdržani izleti na gitari (koja je inako pola vremena korišćena kao bas, pola vremena kao samo generator specijalnih efeata, a svega pola kao propisan harmonijski instrument), kako je Hamid Drake užasno atraktivan za gledanje, kao i za slušanje, jer je njegovo sviranje jako gesturalno i da njegov osmeh koji ga ne napušta ni jednom tokom nastupa ne deluje ni najmanje namešteno. Mislim, taj čovek ŽIVI muziku.

 

Uz njih dvojicu, Salis je ipak bio najraspojasanije muzičko prisustvo, premeštajući se od klavira na harmoniku i natrag, pevajući, kašljući, vrišteći, smejući se i čitajući naglas novine u mikrofon (Politiku, naravno, i to stranu sa poslovnim oglasima). Razume se da su sva trojica majstori svojih instrumenata i da su povremene razmene fraza i zvukova i njih same terale u iznenađeni smeh, a da je opet sve bilo zaokruženo prijatnom, za prosečno uvo sasvim slušljivom muzikom tople, mediteranske provinijencije. Proširenih tehnika je bilo – Drake je svirao razne afričke udaraljke, a Angelijeva gitara je ionako toliko nakićena raznim produžecima i dodacima da je pitanje može li se uopšte i dalje zvati gitarom – ali je atmosfera i dalje bila krajnje prijateljska i srdačna, daleko od nekakve avangardne strogosti ili nojzerske surovosti.

 

No, i pored svega, i pored zaista dobrog prijema od strane publike, ovaj nastup je bio pre svega predugačak, a zatim i bez jasne, dorečene vizije. Tri izvanredna muzičara koji se dobro zezaju i improviziju zvuči kao sjajan koncept na papiru, ali ovde je bilo jako mnogo praznog hoda, dugačkog lutanja međ’ oveštalim frazama koje svako od njih već automatski i bez razmšljanja svira, pomalo cirkuskog insistiranja na humoru… Posle četrdesetak minuta svirke je već bilo vreme da se lagano pakuju pinkle i da se mladići ispisuju nekim upečatljivim završnim komadom, ali su oni nažalost svirali još barem pola sata ako ne i jače. Ne kažem da se oni nisu dobro zabavljali a i publika je, kako rekoh, bila prilično dobro raspoložena, ali ovde se uprkos svemu još jednom pokazalo da manje često zna da bude više.

 

Potpuno suprotan primer dao je Pavel Fajt sa svojim orkestrom Gathering of Drummers. Ne samo što je bina bila raskalašno nakrcana svakom zamislivom vrstom perkusionističkih instrumenata, već je i njihov koncert bio divan primer teze da je ponekad više zapravo… više.

 

Inače je Beograd imao popriličnu sreću da je Fajt hteo da se smara sa dolaskom. Gathering of Drummers spaja ljude sa tri kontinenta (Azija, Evropa i Severna Amerika) i načelno se okuplja samo jednom godišnje, u jesen, kada svira nekoliko koncerata uglavnom po Češkoj i ne ide nikud drugde. Fajt je to i objasnio u intervjuu koji sam sa njim uradio a koga je objavio Danas, a čiju ću integralnu verziju okačiti ovde čim je pronađem, pa je bilo lepo znati da imamo posla sa prilično jedinstvenim događajem.

 

Za ovu priliku GOD je bio sastavljen od trojice Čeha, jednog Kanađanina, jednog Francuza i jedne Japanke. I uspeo je da digne zgradu Kulturnog centra Rex u vazduh snagom pravednog i snažnog udaranja u različite instrumente!! Uvek je lepo kada na Ring Ringu vidimo nastup na kome ne moramo da pazimo da ne tepnemo malo glasnije ili nedajbože prdnemo jer se pored jako tihe muzike svaki pokret, ma svaka pomisao, čuje. GOD su jedna zla ali beskrajno draga mašina koja kombinuje klasične i elektronske bubnjeve sa afričkim i brazilskim udaraljkama i čije su kompozicije demonstracija širine perkusionističke muzike. Iako je u njima ritam, naravno, osnovni element, ovo su bile kompozicije koje ne samo da teraju na ples (pomalo onemogućen stolicama u Rexu) već i obiluju prijatnim melodijskim asortimanom koji svojom jednostavnošću osvaja srca i tera osmehe na lice.

 

Bend je u par navrata bio razbijan na manje timove, pa smo gledali duete klasičnih bubnjeva i duele afričkih i brazilskih udaraljki, no, ovo su više bili trenuci predaha i glavni i najbolji deo programa je bio rezervisan za kolektivne, bučne, brze, potpuno neodoljive nasrtaje na bubne opne.

 

Nazvati ovu muziku etno-muzikom se čini kao logičan refleks, iako ona, naravno, ne može da se pripiše ni jednoj tradiciji i crpe svoju snagu iz ravnopravnog tretmana više klasičnih i modernih tradicija i škola. Njena osnovna komponenta, ritam, razdeljena je na nivoe, segmente, ćelije koje bismo mogli analizirati i pisati učene tekstove letnji dan do podne, ali za to nemamo ni potrebnu naobrazbu, niti je leto još zvanično došlo. Umesto toga, treba je slušati i u njoj uživati, a u njoj zaista mogu uživati svi, od najmlađih i najnaivnijih, pa do najstarijih, najučenijih, najblaziranijih. Ritam je, na kraju krajeva toliko elementarna stvar da je gotovo nezamislivo da nekome muzika bazirana pre svega na ritmu, jako bogatom, jako strastvenom ritmu, može da se ne dopadne.

 

Pored gotovo nadljudskih podviga gomile bubnjara koje smo gledali na bini, pomenut Kanađanin, inače afričkog porekla, imao je i jedan ‘etno’ ili ‘crnački’ momenat gde je pevao o nekakvim već ne znam kakvim temama koje se od crnaca očekuju u ovakvim momentima. Zaboravio sam, eto, toliko je generički zvučalo njegovo pevušenje o… ljubavi? Bogu? slobodi? duhu? duhu muzike? Jebemliga ako se sećam.

 

Srećom pa su pevačko-najavljivačke dužnosti većinu vremena bile rezervisane za gospođicu Yumiko, tipično slatku Japanku u tipično tradicionalnoj nošnji. Tipično, Yumiko je bila živa vatra tokom pesama u kojima je pevala, tapšala, skakala, vrištala, palila masu i zvala je da se pridruži, da bi između pesama ispoljavala tipičnu japansku žensku stidljivost i devojačku smernost. Divna žena. Njenim pozivima na ples odazvale su se neke dve devojčice koje su vrlo energično igraleispred bine što sam pozdravio, najpre u smislu odsustva muškaraca koji bi to isto uradli. Moguće je da su se posle tu pojavili i neki dečaci ali ako i jesu, ja sam tu neprijatnu uspomenu uspešno potisnuo.

 

Nastup GOD je trajao oko sat i po, mada ne bi bio predugačak sve i da je bio duplo duži. Naprosto, njihova muzika je neprekidna eksplozija sumanute energije i pozitivnog raspoloženja pa, iako sam čuo neke komentare da je sve ovo crowdpleasing nedostojan Ring Ringa (uostalom, neopravdane jer je prethodni nastup bio prepun crowdpleasinga a daleko od usredsređenosti i energije GOD), ja nisam uspeo da zamislim bolje zatvaranje festivala. Videćemo se iduće godine.

2 reagovanja to “Ring Ring Festival 2008”

  1. […] to, nije to loše u teoriji, ali nisam video kako bi se u to uklapao Pavel Fajt, bubnjar koji je pre par godina podigao Rex na noge svojim orkestrom Gathering of Drumers. Ne da sam bio u pravu nego je ovaj nastup bio jedan od najgorih u istoriji […]

  2. […] stvaralaštvu. Intervjuisao ga. Naravno, i gledao sam sve njegove nastupe u Begradu do sada – jedan sa Timom Daisyjem na Ring Ring festivalu pre pet godina, dva prošle godine na Ring Ringu (sa El Infierno Musical […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: