Gerilski marketing zapljusnuo je devičanske obale Srbije kao neka posebno drska reka izmeta. Dok su nas samo lagali o tome kako je njihova roba najbolja, kako su njihove usluge najjeftinije, a kamate najniže, kako ćemo za novac dobiti savršeno glatku kožu, perfektnu liniju i neverovatne erekcije, to je još bilo u redu. Ali ovo sad je već na granici nepodnošljivosti. Gerilski marketing, kako ga mi shvatamo, bi trebalo da je nešto što rade pripadnici golorukog naroda, vucarajući se po planinama i iz prikrajka zaskačući okupatora, ne bi li ga naterali da kupi njihove j#!$@ene napolitanke, a ne nešto što nam svaki čas prekida zadovoljstvo (?) gledanja okupatorskih serija i prenosa teniskih mečeva na televiziji.
Hoćemo da kažemo, kada se za dvadeset ili trideset godina bude pravila Noć Reklamoždera u Sava Centru rekonstruisanom iz pepela i ugaraka pravednog narodnog gneva, sumnjamo da će Jafforidža i Ajs Nigrutin sa setom biti isticani kao primer najboljeg što je domaća marketing inteligencija umela da proizvede te ratne 2008. godine. Sem ako pod ’najboljeg’ ne mislite ’najiritantnijeg’. U tom slučaju pokupiće ovacije i nagradu za posebni umetnički dojam.
Okrivljeni 1: Ajs Nigrutin
’Šta je to visoko, kosato, krakato?’ zapitao se i sam pesnik u jednoj od svojih pesama. Vladan Aksentijević iz Koteža je svoju poziciju na hip-hop sceni okupirane Srbije izborio ne samo visinom, dugim nogama (za igranje) i nepokornom frizurom, već i moćnim, jakim glasom, te spretnošću da godinama repuje o hrani, opijatima i raznim formama snošaja a da to ispadne nekako simpatično, čak i… autentično. Ajs i njegova 43-23 ekipa (nazvana tako po autobuskim linijama koje spajaju Kotež i Banovo Brdo) intuitivno su shvatili da prosto(dušno) prevođenje američkog repa na srpski nije ono kako bi u idealnom svetu trebalo da nastaje srpski rep, pa su umesto toga u odnosu na čitav žanr zauzeli jednu kritičku poziciju, kombinujući ironijski odmak sa zdravorazumskim sažimanjem srpske realnosti bliske slušaocima iz širokog spektra uzrasta i društvenih slojeva.
Ajs Nigrutin u vreme kada još nije bio plaćen da jede Jaffa
proizvode i umesto toga besplatno jeo sarmu
Dobro, ne verujemo da bi iko od njih to zaista i opisao ovim rečima, ali eto, dajemo vam kratki preview naše magistarske teze koju ćemo braniti jednom kada ovdašnji univerziteti raskrste sa idejom polaganja ispita i… učenja. Bilo kako bilo Vladan Aksentijević je nastavio repersku tradiciju kreiranja novog identiteta kroz referiranje na led.
Zašto je led toliko drag reperima? Delom, verovatno zato što je kul biti hladan kao led… ili tako nešto. Ice T i Ice Cube su, pored ove komponente isticanja u prvi plan svog ledenog karaktera možda na umu imali i blagi horor prizvuk koji reč ’ice’ ima u američkoj svesti, s obzirom da se tim imenom zove jedna od najrazornijih droga sintetizovanih u dvadesetom veku – metamfetamin (trivia: nemačke tenkovske posade u Drugom svetskom ratu su ponekad dobijale čokolade punjene metamfetaminom da bi poboljšali svoju borbenu gotovost. Panzerschokolade, rođaci, Švabo je znao za šta živi!!!) Sa svoje strane, Vanilla Ice je samo hteo da skrene pažnju na sebe i to kako je, jelte, beo, a ipak, jelte, repuje. Ili se barem pravi. Ajs Nigrutin se očigledno naslanja na ovu tradiciju i u karakteristično nadahnutom izlivu apsurda podseća na to da je svaki pošten Srbin barem jednom u životu poželeo da bude crnac, a da su najbolji među njima od toga napravili i karijeru.
Ta karijera je duže od deset godina bila relativno svedenih dimenzija. Kao jedan od najcenjenijih domaćih repera, obdaren šarmom, jakim plućima, filmičnom fizionomijom i brutalnom glasinom, Ajs je sam ili u društvu sa prijateljima (Bad Copy, 43zla) od druge polovine devedesetih krčio put kroz džungle domaćeg andergraunda, prepune nagaznih mina i ljudožderski nastrojenih komaraca. Išlo je to, nije da nije, i Ajs i drugari su u poslednjih nekoliko godina zbilja uspeli u tome da se nametnu kao vodeća hip-hop atrakcija ovih prostora, ljudi koji garantuju dobro raspoloženje gde god da se pojave, nosioci zdravorazumske narodne mudrosti, posredovane vulgarnim ali uvek razoružavajuće neposrednim tekstovima.
Ajs Nigrutin: razoružava i neposredan je
No, probijanje granica hip-hop geta desilo se tek nakon što je Ajs sa prijateljem, kolegom i saborcem Đorđem Miljenovićem (poznatim i kao Sky Wikluh) gostovao u televizijskom rijaliti šou Veliki Brat. S obzirom da se Ajs pokazao kao bliži narodnom ukusu od takvih ikona, er, narodnog ukusa kao što su Milić Vukašinović i Andrija Era Ojdanić, izgubivši u finalu, za prsa od strane genetskim inženjeringom dobijene Savršene Balkanske Žene™, njegova se karijera posle toga vinula put zvezda. Treći solo album koga je izdao prodavao se putem kioska i verovatno je najprodavanija domaća hip-hop ploča ikad (a ako i nije najgora, nije ni daleko od toga), a sada zaista popularni Ajs je mudro zaključio kako svojih pet minuta slave treba odmah dobro unovčiti jer zna se kako je ukus mase prevrtljiva stvar. Danas jesi, sutra nisi. Rat je, na kraju krajeva.
Dakle: napolitanke. Pardon. Jaffolitanke. Pardon, samo da se rasplačemo.
Okrivljeni 2: Guru Ridža alias Jafforidža
Ko je Guru Ridža, pitali su nas poznanici proteklih mesec i kusur dana, zavedeni hrpama plakata lepljenih širom glavnog grada ratom razorene Srbije, sa kojih im se smešilo lice okupatora. Uzdržavali smo se da im odgovorimo ’ma, neka budaletina, pusti ga u pi%#$@ mat €riη¥ onu nenormalnu’ jer smo bili svesni da nema svrhe osećati bes prema virtuelnom liku (doduše, ta zdrava logika nas je napustila prošle godine kada je Marvel retkonovao Spajdermena, ali o tome drugi put).
Guru Ridža je, razume se najnoviji proizvod neprijateljske propagandne mašinerije, virtuelni idol što stoji iza oltara crkve boga Mamona, ćelavi monah sekte agresivnih potrošača, sotona konzumerizma poslat da zavede vaše maloletne ćerke i sinove i povede ih put pakla. A ovoga puta, taj put čak i nije popločan dobrim namerama!!!!
Bez dobrih namera: Jafforidža
Kompjuterski generisan tako da liči na ljudsko biće (ali samo na onaj duboko neprijatni način koji u gledaocu izaziva nelagodu što nešto toliko očigledno veštačko treba da prihvati kao ljudsko), Guru Ridža je svoj pohod na svest građana ove napaćene zemlje započeo staromodno, plakat-kampanjom, na način sličan onome što je devedesetih radio kratkoročni urbani mit Marin Grubor. Pomenuti Grubor je, kako je posle policija utvrdila, želeo da se kandiduje za predsednika. Njegov duhovni predak, popularni Zuba koji je barem koristio propisno gerilsku taktiku pisanja grafita da privuče pažnju na sebe nije imao nikakvu agendu sem da postane ime koje će se pominjati na žurkama. Za razliku od njih, Guru Ridža je od prvog dana vrlo otvoreno tvrdio da traži sponzora i prodavao svoj (sumnjivi) imidž čak i pre nego što je tu bilo ičeg da se prodaje. Sirotinjski osmišljena mitološko-religijska aura Guru Ridže, sa sve ličnom filozofijom ’koja ima odgovor na sva pitanja’ (mada nam je sasvim nejasno kako bi to ’A zašto da ne?’ bio prihvatljiv odgovor na pitanje ’Ko je ova budala?’) očigledno je postavljena negde između poezije o Super-Ridži iz filma Kako je propao Rokenrol (koga se niko nažalost nije setio da trejdmarkuje dok još nije bilo kasno) i autentičnog urbanog ekscentrika poput Žike Obretkovića. Avaj, uvek kada se ovakve stvari rade smišljeno i ciljano, rezultati su poražavajući za domaći tim.
Goloruki narod Srbije diže ruke pred nadmoćnijim neprijateljem
Guru Ridža je, dakle, smorio čitav pošten svet u Srbiji (a njega, utvrdila je nauka, ipak ima… u tragovima) svojim blogovanjem o tome kako se, jelte, šetao Kalemegdanom, kako je smarao studente ekonomije (doduše, gledajući globalnu recesiju u kojoj se davimo, teško da su oni zaslužili išta bolje), kačeći svoje avanture na YouTube i prosto u nama izazivajući refleksnu želju da se u samoodbrani preselimo u Tursku gde su vlasti blokirale pristup YouTubeu nakon što je određeni sadržaj na istom iziritirao osećanja nacije.
Da su samo domaće vlasti na sličan način budne kada je u pitanju nacija! Avaj, kvislinški režim ne samo da nije poslao istražitelje da se istraži, uhapsi i uzme izjava, već je i dopustio da ova farsa teče dovoljno dugo, da se odjednom i neočekivano obznani kako je animirani Ridža konačno pronašao svog mračnog korporativnog gospodara i da će od sada svoju sumnjivu popularnost i dubiozni šarm koristiti u plemenite svrhe reklamiranja Jaffa napolitanki – Jaffolitanki!!! Voleli smo Jaffa keks, priznajemo, voleli smo ga kao mali, pa i kada smo se zamomčili, po prvi put zaljubili, otišli u vojsku, kada smo prvi put krizirali na suvo i prenoćili u pritvoru, voleli smo ga i mislili smo da i on za uzvrat voli nas ali da samo bira da to ne pokazuje, ali sada nam je jasno. Zašto kažeš ljubav, a misliš na keks…
Rasplet je poznat svakome ko ima televizor. Tužan u svoj toj razdraganosti. Siromašan u svojoj spektakularnosti. Gerila posle svega vodi izgubljenu borbu. Ustanak će biti ugušen u suzama, pre nego u krvi…
Cveće zla i naopakog 