Šaolin Stajl

 

Koliko bi samo pitanja čovek mogao da postavi svom penisu, samo kad bi ovaj umeo da govori. Kakvi bi to razgovori bili!! Dva prijatelja poneseni krilima zajedničkih uspomena koje sad napokon mogu i pretresti do u detalj. ’Da li je i tebi bilo dobro koliko je bilo meni?’ Pa onda mogućnost da saznamo sve ono što nas je dugo kopkalo, pravu prirodu ženske duše, tajne unutarnjih svemira… Zadrhtim od nepoznate slasti svaki put kada se u mom umu razmotaju sve te beskrajne mogućnosti koje propuštamo sasvim nezasluženo, čistim hirom majke prirode koja, kao uostalom i svaka žena čini sve da nam pokvari uživanje u nečemu o čemu one mogu samo da sanjaju. Često zateknem sebe kako pomislim da bi već i prilika da slušamo dva penisa kako međusobno razgovaraju bila vanredan događaj koji bi se plaćao suvim filosofskim zlatom.  
 
Posmatrao sam mačku kako pokušava da ulovi srebrnu senku koju je na zid projektovalo ogledalo u rukama moje žene dok je ona čupala obrve bezbrižno zavaljena u fotelji. U mojoj glavi pojavile su se dve misli. Prva me je pozivala na oprez. Kada god žene deluju bezbrižno, to je najbolji znak za muškarce da se pripremaju na rat. Druga misao bila je kudikamo prijatnija i ticala se nemogućnosti prostog mačijeg intelekta da pojmi kako bi uspešan ulov u ovom konkretnom slučaju od nje zahtevao da se baci preko glave moje žene, otme joj ogledalo iz ruke i, prevrćući se po tepihu zarije mu očnjake u osetljivu žilu kucavicu. Umesto toga, siroto zvere frustrirano je udaralo šapama po zidu unezvereno vrteći glavom na sve strane, onako kako se odraz kretao. Osetio sam kako mi se grudi nadimaju od naleta intelektualne superiornosti. U tom trenutku zazvonio je telefon.
 
Ili je moja žena bila zaista ugodno zabavljena nekakvim mislima u kojima sam ja, moguće figurisao kao neka vrsta samoprogramirajućeg aparata za održavanje stana, ili ju je zbunilo to što sam, dok je bila na poslu, zvono telefona na koje je navikla, poznatu ariju iz opere Vilijem Tel, zamenio melodijom crnogorske himne. Tek, prošlo je nekoliko taktova Đusovog remek-dela ’Keš, kolica…’ pre nego što se ona panterskim skokom bacila prema telefonu.
Prekasno. Držao sam telefon u rukama i nadmoćno se smejao. Osetio sam kako mi se bradavice malo ukrućuju, to mi se često dešava kad vidim ispred sebe žensku osobu slomljenu, bespomoćnu, potpuno u mojoj vlasti.
’Daj mi to, bre, ne glupiraj se’, rekla je ona zlovoljno, pružajući zapovednički ruku.
 
Uzvratio sam joj osmehom u kome su se med i žuč mešali po najfinijem receptu Vladike Rada.
 
’Znaš kakva su pravila, dušo: ko prvi stigne do telefona ima pravo da onom drugom četrdesetosam sati radi šta god hoće, uključujući mokr-’
 
’Daj, bre to, ne lupetaj!’, uzviknula je sad već pomalo iznervirana. ’Daj mi taj telefon, to je Sanja!’
 
Suviše sam puta prolazio kroz ovakve situacije da bih tako lako naseo na njene trikove. Opet sam se osmehnuo.
 
’A šta ako NIJE Sanja, ljubavi? Šta ako nije Sanja? Šta ćemo onda?’
 
Đusov najveći hit je i dalje odjekivao u predivnoj midi interpretaciji. Kada bih sklopio oči video bih ispred sebe vaterpoliste, košarkaše i obične ljude kako stoje mirno, očiju uprtih u zastavu, dok im se usne sinhronizovano kreću slaveći ukus, stil i imućnost.
 
’Molim te’, reče Sunčica sada vrlo pretećim glasom, pružajući ruku ka meni još agresivnije.
 
’Sa teroristima nema pregovaranja’, rekoh ja i pritisnuh zeleno dugme na telefonu.
 
’Šaolin stajl!!!!!’, proderah se u mikrofon. Uvek je dobro neprijatelja uhvatiti na prepad. Čak i najpodliji među njima očekuju da začuju ljubazno ’halo’ s druge strane, u najgorem slučaju poslovno, muževno ’molim’.
 
Iz slušalice je dopirala tišina nekoliko trenutaka, pre nego što začuh jedno slabašno, upitno ’halo?’
 
’Vi ste, Sanja!’ rekoh jedva susprežući svoje oduševljenje. ’Nisam Vas očekivao da čujem.’
 
’Uh…’, rekla je ona zbunjeno. ’Jel’… Sunčica u stanju da priča?’
 
Osmehnuh se kada sam se prisetio kakva je moja reputacija među ženinim prijateljicama.
 
’Kako da ne, Sanja, Sunčica je u stanju da priča. Za razliku od mog penisa!!’ dodadoh ozlojeđeno.
 
’…’
 
U Sanjinom ćutanju mogao sam čuti prisenak divljenja. Divljenja koje svakako nije umela da izrazi rečima.
 
’Znam’, rekoh. ’I meni je teško, ali eto, kad već pričamo o tome, šta biste Vi, Sanja recimo prvo pitali svoj penis?’
 
Čuo sam kako moja sagovornica s druge strane guta knedlu dok sam istovremeno jurio po kući da izbegnem Sunčicine pokušaje da mi otme telefon.
 
’Moj… Misliš tvoj penis?’ upitala je Sanja. Nasmejah se.
 
’Ne, zaboga, zar misliš da bih te pustio da pričaš sa mojim penisom? Zar misliš da bi on pričao sa… ženama?’ Nasmejah se od same apsurdnosti ideje. ’Moj penis je, Sanja, jedan otmeni gospodin koji JEBEMTIMAJKUUPIČ-’
 
Moje objašnjenje bilo je grubo prekinuto kada sam se sapleo o mačku. Konfuziju koja je potom nastala, a u kojoj smo se zver i ja nemo borili za premoć, kao toliko puta u surovoj istoriji opstanka naših dveju vrsta, Sunčica je iskoristila da mi otme telefon.
 
*
 
’Sanja će da dođe malo kasnije’, rekla je Sunčica glasom koji ljudi obično koriste da saopšte protivniku kako su brojali ispaljene hice i kako znaju da mu u šaržeru nije ostalo ništa sem malo mesinganog praha i lepih sećanja na letnje noći provedene u Braći Jerković.
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja hladnokrvno praveći rukama karakterističan pokret uvežbanog kung-fu borca.
 
’Molim te’, reče ona, ’MOLIM TE da se ponašaš pristojno, da ne pričaš o svom penisu i da ne puštaš ponovo one snimke sa vašeg božićnog koncerta. Jedva sam je ubedila da si to greškom bio pustio neki dokumentarni film o devijantnom ponašanju u jermenskim centrima za readmisiju žrtava trefikinga.’
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja hladnokrvno praveći rukama karakterističan pokret uvežbanog kung-fu borca.
 
Sunčica me uhvati obema rukama za glavu. Mentalno se pripremih za udarac kolenom u lice. Boleće, znam, rekoh sebi, ali neka joj Alah oprosti jer ne zna šta radi.
 
Umesto toga Sunčica se snažno, gotovo agresivno zagleda u moje oči.
 
’Molim te, molim te, da se ponašaš pristojno, jel’ hoćeš? Obećaj mi?’
 
Sačekah jedan otkucaj srca.
 
’Nema problema.’, rekoh.
 
’Sigurno?’ upitala je zabrinuto.
 
’Šaolin stajl.’
 
 Sunčica je slegala ramenima onako kako je možebiti Hendriks slegao kada su mu rekli da je umro razvaljen od droge nakon što je imao seks sa dve prostitutke istovremeno.
 
’Da li bi ti bilo teško da odeš do supermarketa i kupiš flašu crnog vina, kad već Sanji nisam kupila ništa kada sam bila na putu….’
 
Znao sam da tu postoji neka prikrivena agenda, neki tajni plan čiji je neobjašnjiva nesposobnost mog penisa da procedi makar najprostiju rečenicu bila samo delić.
 
’Tako dakle’, rekoh. ’Želiš da ja izađem iz kuće da bi ti ostala nasamo sa’, napravih rukama znake navoda u vazduhu, ’“Sanjom“? Dobar plan! Odličan plan, Sunčice, čestitam ti!!!’
 
Nasmejah se gorko. Nisam znao da li me više boli to što je moja žena mislila da ću nasesti na ovako providnu igru ili to što me je mačka u gušanju na podu jednom izuzetno jako ujela za palac.
 
’Šta?’ rekla je Sunčica. ’Šta pričaš?’ Pomalo rezignirano, uhvatila se rukama za glavu. ’Šta opet izvodiš, ludi čoveče, samo treba da odeš do marketa na ćošku i kupiš flašu vina!!! Zar je to tako teško?’
 
Vrteo sam glavom u mešavini zgađenosti, osude i dobrog zabavljanja.
 
’Zar nemaš već vino u frižideru, podla ženo? Zar ga nisam već kupio prošlog vikenda?’
 
Sunčica uzdahnu.
 
’Jesi… Ali si ga sinoć razbio pokazujući mi kako možeš da žongliraš sa bilo koje tri stvari nasumično izabrane iz frižidera.’
 
’Ne, u redu je, ne moraš da se pretvaraš, jasno mi je’, rekoh. ’Želiš me izvan kuće. Razumeo sam. U redu je. Otići ću. Nadam se da ćete ti i Sanja imati dovoljno vremena za svoje okultne i odvratne rituale dok me ne bude.’
 
Priđoh prozoru i otvorih ga.
 
’Ljupkice, dođi’, pozvah mačku. ’Sunčica nas ne želi u kući neko vreme’
 
’Jel’ imaš pare?’ upita me žena.
 
Ja se gipkim pokretom bacih u krošnju najbližeg drveta i elegantnim, mnogo puta ponavljanim potezima sručih u blato u njegovom podnožju. Pogledah gore, osećajući probadajući bol u vratu. Mačka je stajala na simsu i njuškala noćni vazduh. Znao sam da miriše nevolju. I ja sam mogao da je namirišem. Ono što, međutim, nevolja nije mogla da zna je da sam najveća nevolja u ovoj noći bio upravo ja.
 
*
 
Pseće truplo na ulici ovog jutra. Kolski točak prešao mu je preko trbuha, razneo mu utrobu. Ovaj grad me se plaši, video sam njegovo pravo lice.
 
Mada… Setih se da sam, prišavši bliže, video kako je ono za šta sam mislio da je mrtav pas raznete utrobe bio samo džak ispao iz nekog kamiona i vrećica čipsa koju je u njegovu blizinu naneo vetar.
 
Zadigoh malo kragnu na svom mantilu prilazeći kafani za koju sam znao da okuplja krem beogradskog šljama. Vetar kao da se pojačavao sa svakim mojim korakom. Osećao sam se kao riba. U elementu. Riba u svom elementu. U vodi. Noćas će se prolivati krv i to ne moja. A krv nije voda, to sam instiktivno znao.
 
Kroz zamašćeno staklo prozora mogao sam da vidim grupice beogradskih lupeža kako ispijaju jeftin alkohol i kuju svoje gnusne planove koji su mogli ali i nisu morali uključivati u sebe nameru da se jedna etnička grupa u celini ili u delu uništi. Ti ljudi su spremni na sve i ni od čega ne prezaju.
 
Prepoznah za jednim stolom Boru Đorđevića-Čorbu i partnera mu u zločinu, Bajagu. Šuškalo se da ova dvojica ponovo rade zajedno i mogao sam da vidim da ovi abrovi nisu bili bez osnova. Dobro je, rekoh sebi, to me je poštedelo napora obilaženja sumnjivih lokala i lomljenja prstiju ljudima koji informacije ne bi dobrovoljno sa mnom podelili.
 
 
Čorba i Bajaga su u osamdesetim godinama bili strah i trepet beogradskog podzemlja. Obojica obdareni natprirodnim moćima, oko sebe su bili okupili grupicu kriminalaca nižeg nivoa koji su ih bez pogovora slušali. Dorćol, dokovi, pa i deo Zemuna su bili potpuno u vlasti ove dvojice nemilosrdnih, nemoralnih kriminalaca koji su svoje nadljudske sposobnosti koristili isključivo za lično bogaćenje i zadovoljstvo.
 
Sada su ponovo bili zajedno, smejući se i ispijajući alkohol. Beograd je zadrhtao kada je taj smeh prodro kroz staklo do mračne ulice.
 
Neko mora da ih spreči, pomislio sam. Osamdesete se ne smeju vratiti. Već samo sećanje na Bajaginu frizuru iz onog vremena teralo mi je suze u oči. Odlučno zakoračih prema vratima. Na kraju krajeva, Bajagina moć se sastojala samo od izuzetno visoke tolerancije na heroin. To je možda u osamdesetima bilo impresivno, ali isto se može reći i za dojke Lepe Brene koje smo videli na naslovnoj strani jednog tadašnjeg tabloida, zaklonjene samo tankim, uostalom potpuno providnim materijalom neke jeftine bluze. Vremena su se promenila, standardi porasli. Bajaga će biti lakši za poraziti od njih dvojice.
 
Pritisnuh kvaku, duboko uzimajući vazduh. Šaolin stajl, pomislih u sebi. U tom trenutku pažnju mi privuče bilbord sa druge strane ulice. U pitanju je bila reklama za teve šou nekog škotskog komičara Mekdonalda. Umesto njegovog lica na slici su bila dva groteskna oka kako vire kroz crveni zastor. Nesumnjivo nekakva aluzija na ’Velikog Brata’, pomislih. Bile su to jako ružne oči, sasvim slične nekakvim pljeskavicama. Tekst ispod očiju pitao je ’Zbog čega čovek ima dve ruke?’
To je lako, rekoh u sebi zadovoljno, zbog toga što je neudobno masturbirati istom rukom u kojoj čovek drži daljinski upravljač.
 
Oduševljen što sam dao tačan odgovor iz prve, odlutah niz ulicu u potrazi za još kojim bilbordom kome bih demonstrirao svoju intelektualnu snagu i moć brzog zaključivanja.
 
*
 
Ispred zgrade vlade zatekoh strahovite nerede. Na sve strane letele su kamenice. Interventne jedinice policije sukobile su se sa demonstrantima koji nisu hteli da odstupe ni za korak. Buka je bila zaglušujuća. Vodila se borba za svaki pedalj asfalta. Policijski štitovi goreli su od bačenih Molotovljevih koktela. Pendreci i motke sudarali su se silovito. Policija na konjima pokušavala je da razgrne masu, ali demonstranti su, koristeći užad i kamenice obarali jahače na zemlju i zatim ih brutalno napadali, ne dajući im šansu čak ni da zamole za milost.
 
Videh kako policija ispaljuje patrone suzavca pravo u masu okupljenih pripadnika nevladinih organizacija. Pok, pok, pok, projektili su se odbijali od ljudskih tela i širili svoj kužni naboj unaokolo, ali nikom nije padalo na pamet da se povuče. Videh Borku Pavićević kako uzjahuje konja na kome je do pre nekoliko trenutaka sedeo komandir policijske patrole i kako mašući okrvavljenim mačem poziva svoje sledbenike u juriš. Policijske snage ispred vrata vlade su se još uvek držale. Ali jedva.
 
Priđoh poznanici iz Helsinškog odbora za ljudska prava.
 
’Šta se dešava? Zbog čega protestujete?’ upitah vičući kako bih nadglasao graju.
 
Moja poznanica je svom snagom bacila kamen iščupan iz beogradske kaldrme prema najbližem policajcu pre nego što mi je odgovorila.
 
’Genocid!!’ reče ona. ’Koštunica je kriv za genocid i nećemo otići odavde dok to sam ne prizna i ne preda se sudu!!!’
 
Zaustih da je pitam kom sudu, šta je genocid i ko je Koštunica, ali ona se već zaletela u masu urlajući:
 
’Nema uzmicanja!!! Oni su na kolenima!!! Napred do pobede!!!!’
 
Borba kao da dobi nov tempo. Video sam Sonju Biserko kako strahovitim udarcima odbacuje automobile levo i desno, kako prevrće žardinjere i lomi policijske štitove u komadiće. Dvojica pripadnika žandarmerije odleteše okrvavljeni na asfalt, odbačeni udarcima glavom razjarene ratnice.
 
’Nećete se izvući!!’ zaurla ona prema prozorima zgrade iza kojih su se nesumnjivo drhteći krili članovi vlade. ’Odgovaraćete svi redom za svoje zločine, a onda ćemo ići od kuće do kuće i izvlačiti krivce na ulicu!!!’
 
Primetih u masi i pripadnike UNHCRa. Razgrćući telesa znojava od borbe, vrela od adrenalina, probih se do njih.
 
’Da li ovo da shvatim kao podršku Ujedinjenih Nacija zastupničkim aktivnostima trećeg sektora?’ upitah njihovog šefa. On mi odgovori nešto kratko na engleskom, streljajući me očima. Jedan oštar pokret rukom i već su njegovi telohranitelji, utrenirane i do zuba naoružane nindže jurile prema meni. Nasmejah se, zabacujući pramen kose sa čela u gestu prezirne opuštenosti. Posegoh rukom ispod mantila, da dohvatim svoje osvećene nunčake, koje sam krio u specijalnoj pregradi, čuvajući ih baš za ovakve prilike.
 
Na moje iznenađenje, pronađoh samo iskorišćenu karticu za telefoniranje i lopticu od staniola. Setih se da sam je ovde gurnuo onomad kada sam hteo da nerviram mačku. Usne mi se raširiše u osmeh dok sam u sećanje prizivao njenu frustriranu unezverenost.
 
U tom trenutku nad bojištem zagrme. Namestih šešir malo bolje na glavi, kiša je ipak mogla da pokvari sve moje planove. Da ne pominjem frizuru.
 
Onda shvatih da je grmljavina poticala od jednog čoveka. Iz grla jednog čoveka podizala se i lebdela nad masom sukobljenih demonstranata i policije, nadjačavajući postepeno svaki drugi zvuk na ovom poprištu borbe mračne prošlosti i proevropskih snaga.
 
Taj čovek… Taj čovek koji je stajao na prozoru zgrade vlade, držeći se jednom rukom za garnišnu, taj čovek odeven samo u svilene bokserice i skerletni plašt bio je Vojislav Koštunica.
 
’Ponavljam’, grmeo je Koštuničin moćni bariton. ’Prekinite sa izmotavanjem i svako na svoj radni zadatak!!!’
 
Masa se postepeno smirivala. Sve oči sada su bile uprte u premijera. Glasovi utihnuše.
 
Ako iko ima snagu i autoritet da zaustavi ovo, onda je to baš Vojislav Koštunica, pomislih.
 
photo
 
’Kakav je to način?’ odjekivao je premijerov glas između zgrada. ’Da li ovako mislite da krenemo u Evropu? Da li ovako treba da se ponašamo sada kada smo oslobođeni nepravednih i, dodao bih nametnutih optužbi? Sada kad smo izvojevali veliku pobedu, kada smo lice Srbije umili, napuderisali i namazali skupim rumenilom, vi želite ponovo da nas odvučete u ponor!!’
 
Sonja Biserko istupila je ispred mase.
 
’Odgovaraćeš ti za svoje zločine, Vojislave!!!!’ povikala je. ’Narod više neće da trpi tvoj genocid koji mu tako bahato i bezobrazno guraš u lice kao da mi ne primećujemo koliki ti je!!! Neće moći više!!!! Dođi i uhapsi se sam da ti mi ne bismo dolazili tamo!!!’
 
Klicanje i graja pozdraviše govor predvodnice nevladinog sektora. Ja šmrknuh značajno, kao da želim da kažem da svaka batina ima dva kraja, da se ne može dva puta preći ista reka i da budućnost mora biti više od ogledala prošlosti jer bi se inače mačke bacale na budućnost u bezumnoj frustraciji umesto što dremaju kao strvine ispred peći.
 
Koštunica zataknu palčeve za ivicu bokserica u tradicionalnoj pozi onog ko čika svetinu da isproba dokle je spreman da ide.
 
’Sereš, Sonja.’, reče jednostavno, sa šeretskim osmehom. Nekoliko policajaca poče da se prigušeno smeje.
 
U tom trenutku iz mase dolete kondom napunjen sirupom za sok od pomorandže na razblaživanje i rasprsnu se pri kontaktu sa premijerovim širokim prsima.
 
’Ko je to bacio?!’, povika Koštunica razgnevljeno dok mu je gusta tečnost slepljivala malje na grudima.
 
Iz mase istupi Nataša Kandić.
 
’Ja’, reče pomalo zlurado. ’I baš me zanima šta ćeš da uradiš po tom pitanju.’
 
Koštunica ju je streljao pogledom, gladeći svoje poprsje odsutnim pokretima.
 
’Kučko!’ procedi kroz stisnute zube.
 
U gomili se začu zvuk repetiranja desetina komada ručnog vatrenog naoružanja. Pogledah na sat. Emisija na radiju mi je upravo počinjala. Elegantno se okrenuh na peti i laka koraka se uputih prema zgradi radija.
 
*
 
’Jel’ sve spremno?’, upitah tonca kačeći šešir i mantil na čiviluk u studiju.
 
Ovaj je klimnuo glavom, ne skidajući oči sa ekrana televizora na kome se mogao videti neki soft-porno program snimljen u ambijentu koji je neobično ličio na Mađarsku dok se ova upinje iz sve snage da podseća na Havaje.
 
’Gosti su tu?’
 
’Čekaju u studiju, počinješ za minut.’
 
Klimnuh glavom sa odobravanjem. Volim kada se sve odvija kako treba.
 
’Pusti špicu’, rekoh, stupajući prema studiju. On klimnu i izvežbanim pokretom zavrte magnetofonsku traku.
 
Iz zvučnika pokuljaše teški udarci bubnjeva. „Di Džej Meho!“ ponavljao je semplovani glas, dok je moj tonac jednom rukom skrečovao ploču na kojoj su se nalazili snimci satanske mise Šandora Laveja. Ogrnuh se srebrnastim bade-mantilom i pomislih da nisam ni pitao ko su večerašnji gosti.
 
*
 
’Dobro veče, i dobrodošli u još jedan Di Džej Meho šou’, rekoh rutinirano u mikrofon. ’Večeras u emisiji diskusija o novim prioritetima u spoljnoj politici Srbije. Srbija oslobođena odgovornosti za činjenje ali dočekana iza ugla zbog odgovornosti za nečinjenje. Šta nam je sad činiti… ili nečiniti?’ Napravih malu pauzu, koliko da se suptilna igra reči raspojasa u umovima slušalaca. ’Sa vama je tonac Paja i moja malenkost, Mehmet K., kao i naši gosti.’ Klimnuh Paji. On pokaza palcem na nešto iznad svoje glave. Napravio sam mentalnu zabelešku da pogledam šta to ima na plafonu iznad njega kada se završi ovaj blok. ’Nebojša Čović!!!’ Paja ovu najavu proprati zvukom iz filma Isterivač Đavola, monstruozno izmenjeni glas Linde Bler govorio je najveće opscenosti. ’I Čedomir Jovanović!!!!!’ Teški hip-hop ritam i semplovi vatrenog oružja ilustrovaše najavu mog drugog gosta.
 
Okrenuh se prvo prema Čoviću.
 
 
’Gospodine Čoviću, dobro veče i dobrodošli, drago nam je da ste mogli večeras da budete sa nama i učestvujete u ovoj raspravi.’
 
Čović mi uljudno klimnu glavom.
 
’Hvala Vam, bolje Vas našao, drago mi je da sam ovde i da možemo da raspravljamo o ovoj temi. Srbija se ponovo nalazi na veoma osetljivoj prekretnici i-’
 
’Gospodine Čoviću’, upadoh mu ja u reč. ’Šta biste pitali svoj penis kada bi on mogao da govori?’
 
Moj sagovornik za trenutak ućuta. Tonac Paja, ne sasvim nepripremljen na ovakve momente u mojim emisijama popunio je prazninu kratkim reklamnim džinglom.
 
’Molim?’, progovori tiho Čović. ’Možda Vas nisam najbolje razumeo?’
 
Ja pogledah Čedu i prevrnuh očima. Čeda klimnu glavom kao da hoće da mi kaže da razume. Primetio sam da je sve bolje izgledao od kada je karijeru političara dopunio karijerom perspektivnog repera. U usni je imao dve alke, na obrijanoj glavi vunenu kapu, a tetovaže na vratu su mu bile skoro dovršene. Uz to je žiletom sebi napravio ožiljak na obrvi. Prilično kul.
 
’Vaš penis, gospodine Čoviću, znate ona stvar koju nameštate kada prekrštate noge. Da ume da govori, šta biste ga prvo pitali?’
 
’Gospodine Krljiću’, poče iznervirano Čović a onda kao da se nečega naprasno setio, ’Jel’ ovo skrivena kamera?’ Lice mu se ozari.
 
’Provali!!!’ upadne Čeda, ’On, brate misli da je ovo skrivena kamera, brate, ne mogu da verujem brate, što nisi doveo nekoga ko će bar da bude neki izazov, brate, ovo će biti kao da uzimaš ket heroina od deteta.’
 
Ja sam bio suviše zauzet klimanjem glavom u ritmu instrumentala koji je išao ispod našeg razgovora i pravljenjem rukama poteza iz kung-fu filmova, da bih mogao da pričam. Čović se unezvereno vrteo oko sebe.
 
’Gde je? Gde je kamera?’
 
’Nema kamere, gospodine Čoviću’, rekoh ja konačno. ’Nije ovo taj tip emisije. Ovo je emisija gde treba da čujemo sukob mišljenja, gospodine Čoviću. Hoćemo da čujemo kako iznosite svoja mišljenja i napadate tuđa gospodine Čoviću. Nismo Vas zvali da budete zbunjeni i zapitkujete gluposti.’
 
Čović se zagleda u mene. Čeda i ja smo sada zajedno klimali glavom u ritmu.
 
’Dakle?’ rekoh ja, iščekujući.
 
’Ali…’ prošaputao je on. ’Niste me još ništa pitali… Da li ja o spoljnoj politici treba da-’
 
Prekinuo sam ga isključivši mu mikrofon.
 
’To je bio gospodin Čović’, objavio sam. ’Čuli smo kako on gleda na aktuelnu spoljnu politiku naše države. Mišljenje koje, ako je sudeći po tome kako su nam se telefoni usijali od poziva slušalaca, okarakterisano kao dosta kontroverzno. Čak bi se moglo reći, pomalo uvredljivo na račun našeg drugog gosta, gospodina Čedomira Jovanovića.’
 
Čović je pogledom šarao od mene prema Čedi i natrag.
 
’Ali gospodine Krljiću, ja nisam-’
 
’Dajem reč gospodinu Jovanoviću’, objavih.
 
Čeda mi glasno baci kosku, pre nego što je dohvatio mikrofon manirom rutiniranog emsija.
 
’Jou, veliki pozdrav za mog crnju Mehmeta i sve crnce koji slušaju njegovu emisiju. Pre nego što počnem da betlujem Nebojšu Čovića hteo bih da pozdravim moju ekipu iz koteža, a posebno moje gangstere Ajzaka i Timbeta, onda Vikler Skaja Vinegal emsija i Sevena’, svaku svoju reč Čeda je propraćao karakterističnim pokretima ruke. ’i na kraju moju ekipu sa Medaka, Eufrata, Mikrija i pokojnog ’Skrija’
 
’Gospodine Jovanoviću’, rekoh ja, ’Vi ste učinili nešto za šta su mnogi mislili da je nemoguće. Nakon što su se ekipe sa Medaka i iz Koteža do krvi zakačile zbog nekih stvari koje je bolje ne pominjati u emisiji koju slušaju deca, a tiču se preljube, Vi ste uspeli da ih pomirite. Da li je tačno da Vas beogradski reperi sada zovu Mirotvorac?’
 
Čeda je đuskao u svojoj stolici u ritmu instrumentala, oduševljen mojim pitanjem.
 
’Brate, pa mislim, svima nam je ulica zajednička brate, i taj reperski život brate, pajdo, koks, murija, betlovi, klošarenje brate, nećemo da damo da nas dele, brate. Žena dođe i prođe, brate, a ortaci ostaju!’
 
Ja mu zadovoljno klimnuh glavom.
 
’Čuli smo reči koje je Nebojša Čović upotrebio da Vas okarakteriše. Moram da kažem da su u ovoj emisiji takvi izrazi retko korišćeni.’ Krajičkom oka okrznuh Čovića koji je zapanjen pokušavao da ustane sa stolice. ’Naši slušaoci žele da čuju Vaše argumente. Molim vas da imate na umu renome ovog radija.’
 
Čeda klimnu glavom, dok je celim telom pratio ritam muzike koju je Paja sada još više pojačao. Posle četiri takta u kojima je izbacivao samo neverbalne zvuke poče da repuje.
 
’Naokolo pričaš kako krstim šemu
Jebaću te ružno, bolje menjaj temu
Volim pajdo, mrzim policiju
Ne kurči se siso, jebaću ti familiju
Plakaće ti keva, plakaće ti sestra
Kad završim pajdo osećam se ekstra
Promiskuitet, moje srednje ime,
Plači, pičko, dok ja kidam rime!’ 
 
Paja ulete u mahniti skreč dok smo Čeda i ja jedan drugom bacali koske i muževno se štipali za bradavice.
 
’Čuli smo, gospodine Čoviću, argumente druge strane. Ja bi, kao voditelj ove emisije trebalo da budem neutralan, ali ne mogu a da ne primetim da gospodin Jovanović mnogo bolje repuje od Vas. Ako se malo ne potrudite, gotovo je sigurno da ćete izgubiti ovaj betl. A onda Vas niko na ulici neće poštovati, gospodine Čoviću, NIKO!!!’
 
Smejao sam se preplašenom Čoviću u lice tako bezobrazno da ovaj ustade sa stolice i baci se prema vratima. Tada u studiju nastade haos. Čeda je iz trenerke izvukao glok i repetirao ga. Paja je sve reglere na mikseti gurnuo do kraja. Čović je noktima grebao tapacirana vrata studija dok sam ja proveravajući poruke na telefonu shvatio da Sunčica već nekoliko sati čeka da donesem flašu crnog vina za nju i Sanju.
 
*
 
’Evo me zlato’, najavih se slabašno vičući ka otvorenom prozoru. Flaša koju sam nosio bila je obična kisela voda u koju sam ubacio nekoliko Negro bombona, ali to je bilo sve što sam mogao da pronađem u ovo doba noći.
 
’Gde si ti, pobogu?’ upitala je ona, možda čak i više zabrinuta nego besna. Lagao bih kada bih rekao da mi od toga nije bilo malo toplije oko srca.
 
’Uh…’, počeh. ’Da li bi mi poverovala i kada bih ti ispričao?’
 
Sunčica duboko uzdahnu i zavrte glavom.
 
’Povlačim pitanje.’ Prihvatila je vino iz mojih ruku. Ili bi to bilo vino da sam nekim slučajem bio rođen kao Božji sin i čudotvorac.
 
’Sanja nije tu?’ upitah ja bezazleno, usput registrujući mačku kako mirno spava na trosedu. Dobro, znam ko se NIJE zabrinuo zbog mog odsustva. Recimo da će se to odraziti na to kakvu hranu će ona dobijati sledećih par dana.
 
’Sanja je otišla pre tri sata… što mi se bar nisi javio gde si, da ne moram da se brinem?’
 
Ali ja sam već odlazio u pravcu spavaće sobe zadovoljno klimajući sebi glavom. Naravno, „Sanja“ je već bila otišla. Kako je to bilo zgodno da sam ja, sasvim slučajno izašao iz kuće po sasvim prostom zadatku a zatim spontano upadao iz avanture u avanturu sve dok ona nije, precizno kao sat nestala neposredno pre mog dolaska. 
 
Znao sam da Sunčica laže, isto onako kako sam znao da sam ja lagao Nebojšu Čovića. Naravno da je u studiju bila skrivena kamera. Unapred sam se naslađivao pomišlju na to kako će moj prijatelj Internet reagovati na snimke u kojima se vidi kako se Čović i Jovanović mire preko flaše vinjaka i kako Čović pristaje da prvi put proba heroin, samo da bi dokazao da se ne ljuti što je Čeda bio bolji u repovanju. Ne vidi se svaki dan bivši visoki funkcioner vlade kako šmrče lajnu dopa sa čvrstog stomaka najperspektivnijeg mladog političara u Srbiji. Ali to ću okačiti na Internet sutra. Sada mi se suviše spava. Pustolovine uzimaju svoj danak.
 
Sunčica me je pratila do spavaće sobe.
 
’Idemo da spavamo?’ upitala je meko, kao da razgovara sa detetom.
 
’Šaolin stajl’, rekoh ja, cereći se.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: