Sinoć sam imao javni nastup

Sinoć sam imao javni nastup,  koncert. Kako ja to uvek kažem ženi kada me napada što se pod stare dane mlatim sa tim glupostima: ’rokenrol mora neko da spasava, ko će ako ne mi? Sigurno neće ovi klinci što gutaju eksere i idu na te njihove rejv žurke!!11!!1!’ Dakle, rokenrol valja spasavati makar to značilo da se na koncert ode sa ozbiljnom prehladom a sa njega vrati sa upalom pluća. Sve za umetnost itd.

 img223/8481/z9koncertkr1.jpg

Ja sam inače juče uzeo slobodan dan, da ne kažem bolovanje ne bih li svoju bolest malo pripitomio, takoreći podmitio jednim danom prijatnog neodlaska na posao i aktivnog lenstvovanja kod kuće uz mačije predenje i laku muziku. Naravno, klip u točkove mi je ubacila žena koja me je tako bolesnog ujutro odvukla u grad da idemo u Infostan koji nas je tužio jer misli da nismo platili jedan račun (jesmo – za firmu koja ima ’info’ u imenu, Infostan je žalosno neinformisan). I, naravno, u kancelarijama pomenute firme smo zatekli umesto namrgođenih šalterskih radnika samo nasmejane molere i obaveštenje uredno odštampano i zalepljeno na vrata, kako će kancelarija zbog renoviranja biti zatvorena do 31. Oktobra. To što je juče bio šesti Novembar ne treba ikom mnogo da pokvari raspoloženje.

 

Onda smo zapucali u opštinu i tamo, na opšte iznenađenje završili neki drugi posao brzo i udobno, a čak je i službenica je prema nama bila ljubazna, a neljubazna prema nekoj ženi koja je ušla posle nas ’da samo nešto pita’. Alah se ponekad nasmeši na svog poniznog roba.

 

Kada mi je već tako dobro krenulo, odjurio sam i na groblje i tamo, začudo, dobio neko uverenje koje mi je trebalo. Nisam ništa platio i jedina neprijatnost je bila što se uverenje izdaje u jednoj zgradi, a pečat se na njega udara u drugoj. Dobro, to je skoro pa simpatično, ako imate vremena na bacanje i niste alergični na stajanje u hodniku ispred kancelarije (čak i ovde su me pustili preko reda da samo dobijem pečat). Nažalost, preokret se desio kada sam krenuo u Palatu pravde. Taksista je mudro čekao dok nismo stigli do pola puta da lakonski primeti kako su sudovi u štrajku. Naravno, već smo bili kod Slavije i nije išlo da mu kažem ’Dobro, brate, onda priteraj malo uz trotoar, da čiča izađe’, pa sam stoički odvozio celu vožnju i lično se uverio kako izgleda kada sud štrajkuje. I znate kako izgleda? Isto kao i obično – gužva u Palati pravde je samo za mrvicu manja iako nikakav posao u njoj ne možete da obavite. Ovo me navodi na pomisao da mnogi ljudi tamo odlaze jer nemaju šta sa sobom pametnije da rade preko dana i osećaju se prijatnije u masi istih takvih ljudi, zaštićenih očinskim birokratskom prezirom i ignorisanjem.

 img218/7379/pa270236kh0.jpg

Posle sam spremao ručak – pitu sa sirom i grašak po posebnom receptu (voleli biste da znate, ali to je porodična tajna koju ću sa sobom u grob poneti, pa ako ste strpljivi i imate ašov… srećno), mada smo na kraju jeli karfiol i musaku od soje od prethodnih dana… Blah, barem imamo ručak za danas… U međuvremenu sam nosio i mačke na terapiju kod veterinara i bio časno izgreban kao posledica njihovih pokušaja da mi se primereno osvete za injekcije koje sam ih doveo da prime. Veterinar me je i pitao da li sam doneo uzorak njihove ’stolice’ koji je tražio pa sam morao da mu objašnjavam da moja žena, iako je ujutro uredno našla njihov izmet u posipu, isti nije sačuvala jer još nisam bio kupio teglicu za isti, a ona je računala da će mace, jamačno kakiti još jednom u toku dana. Naravno – nisu.

 

Obećao sam uzorak za sutra, vratio se kući a mačorčić Dobrica je, čim je bio pušten iz torbe, otrčao u posip i iskenjao se kao slon. Šta mi je drugo preostajalo sem da to blagosloveno govance pokupim i odnesem kod veterinara…

 img223/5047/pa270238op4.jpg

Dakle, kad se sve sabere i oduzme, bolje da sam juče išao na posao. Manje bih se umorio za osam sati spavanja ispred kompjutera i meditacije nad srpskom humanitarnom nesrećom posredovanom kroz apstraktne dokumente.

 

Ipak, koncert!!! U pitanju je inače bio nastup beogradskog post-rok/ spejs-rok/ kako-li-vole-da-se-zovu benda Zemlja Broj 9, a koji su svog drugara Nyarlu pozvali da im bude predgrupa. Kako je Nyarla istovremeno i moj drugar, a bilo mu je bezveze da se sam sramoti, on je pozvao i mene da mu se nađem. Sramota je manja kada se deli. Ili veća, ali čoveku lakše pada kada nije jedini koji crveni, siguran sam.

 

U svakom slučaju, ono što smo mi sinoć radili je bila, da tako kažemo potpuna improvizacija. Ili ne? Naime, nije da smo na binu izašli sasvim prazna uma i čista srca. Imali smo pre toga dve probe na kojima smo manje više utvrdili međe u kojima će se kretati naš zvuk, ocenili koja će biti prigodna dinamika, čak odredili neke parametre (brzo, sporo, glasnije, tiše) i odabrali semplove koje ćemo koristiti. Iz perspektive ozbiljnih, namrgođenih improv-muzičara koji se vide jedni sa drugima samo kad sviraju pa ni tada ne pričaju međusobno, ovo što smo mi uradili je bila totalna prevara i izdaja hardkor principa.

 

S druge strane, ne samo da nismo imali ’pesme’ kao unapred definisane forme, nego nismo imali dogovorene ni stvari poput harmonija, melodija, tempa ili ritma, prepuštajući se instinktu i ćudljivosti mašina da odrade najveći deo posla za nas. S te strane, da, ovo jeste bila potpuna improvizacija. Ko ne misli tako, slobodno nek baci prvi kamen itd.

 img223/2286/pa260219ua8.jpg

Improvizacija je zajebana zverka. S jedne strane, idealna je za ljude koji ne znaju da sviraju, poput mene. U improvu se ne gleda koliko si nabiflan niti koliko si precizan. Pošto ne rukuješ pravim ritmovima, melodijama, harmonijama, tempom, niti disciplinovanim, predodređenim formama, nego zvukom u mnogo primitivnijem, primalnijem obliku, onda je nevažno koliko vladaš ovim tradicionalnim tehnikama. Gleda se (i sluša se) koliko umeš da rukuješ samim zvukom, koliko si u stanju da iz inicijalno potpuno haotične slike nepovezanih elemenata izvučeš i naglasiš one crte koje će joj dati formu, prepoznatljivu, konzistentnu i, ne manje važno – lepu.

 

S druge strane, zbog toga je improv i težak. U njemu nema sakrivanja iza tehnike, nema vađenja na kvalitetno muziciranje i puštanja da prepoznatljivost forme odradi posao umesto tebe. Ako ne čuješ muziku koju praviš i ako ne reaguješ duhom i telom na nju, tekući zajedno sa njom, a ne analizirajući je intelektom i intervenišući sa strane, onda zvučiš loše. Trikovi mogu da te spasu samo nekoliko sekundi pre nego što postane jasno da ti u stvari ne stvaraš ništa nego se švercuješ uz haos za koji si obećavao da ćeš ga uobličiti u nešto jedinstveno i lepo, a u stvari ga samo prekrivaš tankim slojem ’muzike’ da se ne bi sasvim osramotio.

 

Dakle – zajebano.

 img218/7875/pa270245lw5.jpg

Nyarla i ja smo svirali oko 25 minuta. Tome je prethodilo više od sat vremena njegovog nameštanja opreme. Nikada u životu nisam nastupao sa čovekom koji sa sobom ima više mašina. Od kablova i pedala nije moglo da se priđe prostoru ispred bine. Čovek koristi nekih sedam pedala, a na to treba dodati i midi kontroler, reverb jedinicu, laptop računar i još jednu kutiju za koju nisam siguran šta je radila. Ah, da, njegov osnovni instrument je gitara. Razume se, pored ovoliko robota koji su dovedeni da služe svoje superiorne ljudske gospodare, čovek ne može a da se ne zapita, šta li će mu pored svega još i gitara. Ali to je uobičajena greška koju ljudi čine smatrajući da puno opreme, čak i dobre opreme (a neka od njegove opreme je stvarno dobra) znači automatski i dobru muziku, pogotovo improvizovanu muziku. Naravno, oprema samo daje potencijal, ali ne treba zaboraviti – ona samo haos koji valja uobličiti u koherentnu celinu uvećava, daje mu još nekoliko dimenzija a muzičara zadužuje da se stara o još nekoliko potencijalnih budućnosti za sledećih nekoliko sekundi muzike. Dakle, kako je to i stric Ben rekao Piteru Parkeru: uz veliku moć mora ići i velika odgovornost. A Nyarla i ja smo, u svojim civilnim identitetima, hmmm, sve samo ne odgovorni.

 

No, volim da mislim da smo, kao muzičari, odgovorniji. Ja i kada uništavam muziku svim intenzitetom svog ogromnog neznanja i neukusa, to, nadam se, činim uz puno poštovanja. No, o tome će poslednju reč ipak morati da kaže Alah, kada ga susretnem u raju, pre nego što preuzmem svoj tovar devica. U svakom slučaju, kao kontrast Nyarlinom kosmosu elektronike ja sam nastupio koristeći samo pet bubnjarskih palica i tuđi komplet bubnjeva, bez ikakve elektronike, bez procesiranja, čak i bez mikrofona. U poređenju sa njegovim skoro pa hi-tek setapom, ja sam bio decidirano old-skool. Doduše, u interesu istine treba reći da sam neke od semplova koje smo koristili tokom nastupa, u časovima dokolice ja pripremio… Na primer, dugački loopovi kontrolisanog feedbacka iz poslednje trećine nastupa potiču sa prvog demo snimka birmingemskih Napalm Death. Justin K. Broadrick i ne zna da je sinoć džemovao sa nama. I nadajmo se da nikada neće ni saznati.

 

Bilo kako bilo, sinoć smo krenuli vrlo uzdržano, pokušavajući da muziku nateramo da iznikne iz uobičajenih šumova koji se mogu čuti u klubu bilo koje večeri bilo gde na svetu. Volim da mislim da smo i uspeli. Nekako je, barem u mojim ušima, sve to izronilo tako da niko nije mogao da kaže kada je svirka zaista počela. Ja, razume se, pola toga nisam ni mogao da čujem, delom zato što sam gluv, delom zato što sam sedeo iza oba pojačala koja je Nyarla koristio da na publiku baci svoje gitarske vriske. Inače, moram da kažem da smo na probama sigurno bolje zvučali jer smo tamo imali bolja pojačala. Kao kontrast njima ova od sinoć su bila previše srednja/ visoka pa je i sam zvuk gitare, slutim, bio preterano prašteći. No, ko vam je kriv. Najbolja muzika se uvek odsvira kad nema ko da je čuje. Tako to ide.

 

Mislim da je prva kompozicija koju smo odsvirali bila relativno uspela. Makar uspeo blef. Nismo mi ni krenuli od neke totalne apstrakcije (Nyarla ipak nije čovek sklon potpunom napuštanju tradicionalnijih formi poput harmonije i ritma, bar ne na duže periode) već od malih klastera prepoznatljivih oblika, pa smo to razvili u glasan i, nadam se uverljiv produženi udar teških ritmova i razularenih gitara koje su se preko njih razlivale poput lave koja kulja iz grotla nekog vulkana. Naravno, to tako zvuči u mojoj mašti, siguran sam da je u realnosti zvučalo kao da neki diletant jedva drži najprostiji moguć ritam a preko njega neka druga dileja doživljava orgazam diveći se svojoj kolekciji pedala.

 img106/5199/pa260221yx2.jpg

U svakom slučaju, publika nas je posle kraja te prve ’pesme’ ohrabrila aplauzom i povicima uzdržanog odobravanja. Sigurno su i oni čitali iste one stripove u kojima piše da ludacima treba povlađivati.

 

Druga kompozicija je bila izgrađena oko iscepkanog sempla Nyarlinih sintisajzerskih improvizacija na koji smo mi nakalemili surov gitarski space jam i neobuzdanu bubnjarsku poliritmiju. Prevod – Nyarla je gazio pedale kao lud i savijao žice do pucanja, mlateći glavom, a ja sam padao svuda po svojim bubnjevima pokušavajući da ostavim utisak da svira nekoliko bubnjara koji su svi u opasnoj zavadi jedan sa drugim. Mene inače ovakva muzika dosta doji, mnogo puta sam pomišljao kako bi bilo lepo svirati te amorfne, a neviđeno intenzivne kompozicije u kojima intenzitet buke i produženo trajanje uraganski uzvitlane ludosti otvaraju vrata ka samoj nirvani i slušaoca teraju da kontemplira o večnosti na neki prijatan način. Nažalost, u tome me je uvek sprečavala moja inferiorna bubnjarska tehnika pa je tako bilo i sinoć. Iz par komentara koje sam čuo posle nastupa shvatio sam da se većini mladih najviše dopao ovaj deo ali to je samo dokaz da je dobronamerno nerazumevanje ponekad sasvim pristojna zamena za kritičko razumevanje. Ili nešto u tom smislu. Zapravo, uvek kad nastupam svirajući improvizovanu muziku (da, da, nije mi ovo sinoć bio prvi greh te vrste) zanimljivo mi je da čujem feedback gledališta jer se tek tu vidi kako razni ljudi percipiraju muziku koja, u teoriji ne može da se smesti ni u jedan žanr, koja nema spasonosnu formu što obezbeđuje kontekst za estetsku validaciju. U praksi, naravno, improv je odavno postao žanr sa mnogo podžanrova i konteksti postoje, ali većina publike na ovim koncertima to ne zna.

 

Bilo kako bilo, treća kompozicija je svakako bila i najgora jer smo se tu, posle dosta obećavajućeg početka, a koji je nakalemljen na već pomenute loopove svetog Justina K. Broadricka, rasplinuli u besciljno džemovanje i šarlatansku improvizaciju koja je i zvučno i kompoziciono bila vrlo, vrlo slaba. Ako su dotadašnje kompozicije bile loše, ova je bila sramotno loša…

 

Ipak, preživeli smo a upala pluća sada zvuči kao sasvim prihvatljivo stanje. Od sramote se, naime ne umire. Kada ću naučiti da stvaranje umetnosti prepustim drugima koji za to ipak imaju štofa?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: