Šta sam slušao ovih dana

Čujte, svestan sam ja da vas zabole dupe šta sam ja slušao ovih dana. Nije da sam ja poznat kao neki autoritet na polju muzike (umetničke ili popularne, svejedno), pa čak ni kao osoba od ukusa (ali to je samo zato što je moj ukus toliko rafiniran da ga većina ljudi i ne razume i ne ume da ceni njegovu prefinjenost), ali uvek je zgodno osvrnuti se na neke muzičke favorite koji su se ovih dana vrteli po mojoj glavi. Ovo mi daje priliku da se jednog dana posle mnogo godina prisetim tačnog raspoloženja koje me je pohodilo u ovom vremenu i da se smejem naivnim mislima koje sam nesmotreno iznosio u javnost. Ništa lepše nego samom sebi u dalekoj budućnosti dati jedan tako lep poklon.

Skulldisco Soundboy Punishments (Skulldisco)

‘Fenomen’, ili barem stil koji poznajemo pod imenom dubstep a koji se pop-kulturom širi poput nekog pritajenog ali zajebanog šumskog požara je odličan dokaz koliko su informacione tehnologije napredovale u poslednjih desetak godina i kakve to posledice ima na kulturu i civilizaciju. Činjenica da je u pitanju muzički stil maltene sasvim ograničen na geografski uzano područje nekoliko četvrti u Londonu (uz incidentna pojavljivanja u drugim engleskim gradovima), a koji vrlo uspešno hara leftfield muzičkim medijima cele planete mnogo govori o tome koliko je univerzum popularne kulture mnogo pomeren u virtuelnu sferu poslednjih godina. Devedesetih godina imali smo jungle i drum’n’bass kome je trebalo mnogo više vremena da se nametne kao planetarni fenomen. Tek krajem devedesetih ova muzika je ozbiljnije prodrla u pop-kulturu iako je već u prvoj polovini decenije harala londonskim klubovima a oko polovine dekade širila se po TV reklamama na ostrvu. Amerikanci su tek u dvadesetprvom veku saznali šta je jungle. 

Kao kontrast tome, dubstep, reč koju znamo manje od dve godine, se raširio po medijima mnogo brže, metastazirajući pre svega kroz prašumu blogova i Internet-foruma, medija ne-kontrolisanih od strane bilo kog kulturnog/ umetničkog/ biznis autoriteta. Priča je potekla iz naroda i došla do tog istog naroda uz blagu pomoć budnijih ‘pravih’ medija (na primer The Wire ili Pitchforkmedia.com). Istovremeno, i sama muzika nikada nije imala lakši posao da pronađe put do slušalaca. Dok su pre deset godina mladi i gladni drum’n’bass producenti i DJevi svoje demo-snimke ili mikseve još uvek morali da umnožavaju koristeći kasete ili CD-Rove, narasla broadband infrastruktura i snižene cene hostinga i saobraćaja na Internetu značile su za dubstep da se protok svežih MP3jki direktno ispod čekića odvijao nikada lakše niti brže. Dubstep je žanr koji, reklo bi se svi, od medija koji su propustili da drum’n’bass prepoznaju na vreme i okite se titulom vizionara, do publike koja svoje informacije kao i muziku nalazi na sajtovima poput last.fm, žele da prihvate kao svoj. 

Što mene pomalo pogađa jer u svemu što sam do sada čuo, vrlo malo toga je zvučalo dovoljno uzbudljivo da moje staro, umorno srce istinski ustrepti. Još tačnije, kad već spominjem drum’n’bass, veliki deo dubstepa koji sam imao prilike da čujem zvuči kao drum’n’bass star deset godina, sa ritmovima svedenim na polovinu udaraca. 

 

Naravno da ovo nije samo po sebi loše, uostalom, spartanska uzdržanost i surova disciplina nekih od producenata iz onog vremena porodila je neke dobre ploče (Photek, Johnny L, Decoder itd. itd.), ali jako veliki, neugodno veliki deo dubstepa koji sam čuo zvuči kao da su njegovi autori sazreli daleko pre vremena i direktno iz stadijuma ideja uleteli u stadijum rutinirane proizvodnje pesama, bez međufaze u kojoj bi inspiracija i eksperimentisanje novim konceptima doneli istinska remek-dela. Znam da je možda i kliše reći, kada govorite o plesnoj muzici, da vam pesme zvuče kao da ne idu nikuda, ali, zaista, mnogo dubstepa je samo pametno raspoređena matrica udaraljki i bas-linija sa ponekim udarcem u klavijature i nekim orijentalnim semplom. Krvi, jaja i vizije tu pomalo nedostaje. 

Aiiii, rasteoretisah se ja ovde kao da znam o čemu pričam. Svejedno, ovaj uvod bio je potreban da bih lakše postavio ovaj dupli CD o kome sada pričam u pravi kontekst. Još jedan od primera evolucije koju dubstep prikazuje je i činjenica da njegovi najbolji eksponenti već imaju albume. Burial je prošle godine dobio vrlo dobre kritike i pozicije na godišnjim listama, pa se čak i meni ta ploča prilično dopala. Setimo se da u prvih nekoliko godina jungle i drum’n’bass priče albumi nisu ni postojali a da ova muzika izvan žanrovskog geta nije bila uopšte tretirana kao materijal za slušanje i shvatićemo koliko je koraka dubstep ispred.

U svakom slučaju, izdanje o kome ovde pričamo nije album već kompilacija singlova i pesama sa raznih kompilacija urađena od strane dvojice od najzanimljivijih predstavnika dubstepa. Applebim i Shackleton su vlasnici etikete Skulldisco i generalno muzički frikovi (bivši prodavci ploča) koji su svoju ljubav prema britanskoj elektronici (Shackleton je na jednom forumu čiji sam član vrlo lepo pričao o svojoj ljubavi spram Godflesh) i etno muzici  prilično uverljivo pretočili u seriju singlova koji se na skali uspelosti kreću od zanimljivih do ubitačnih.

Muzika Appleblima i Shackletona se ne razlikuje drastično od onoga što prave vedete žanra (Benga, Burial), sve je u teškim, surovim bas-linijama i složenim ritmovima, sa dosta etničkih preliva, ali kod njih dvojice se primećuje i ekstra-napor da se stvarima da jedna grublja oštrica. Ako vam je Burialov album bio previše fini (a znao je da bude na momente, kao Photek u svojim ‘džezerskijim’ momentima), ova kompilacija odiše jednom pankerskijom notom. Ritmovi su jeftini ali komplikovani, zvučnom slikom često znaju da promaknu distorzirane sintisajzerske teksture, ima prostačkih ali prijatnih dub momenata a bas-linije su surovo, nepokolebljivo debele. Appleblim i Shackleton naglašavaju da nisu iz Croydona (kao najvažnija imena dubstep scene) i da je to razlog što njihova muzika ima originalnu formu. 

Shackleton je sklon i uplitanju bliskoistočnih motiva u svoju muziku. Njegov najveći hit, ‘Hamas Rule’, koji i otvara ovu kompilaciju prepun je etničkih udaraljki (tabla, daire), sadrži jednostavnu orijentalnu temu odsviranu na harmonici (verovatnije, zapravo, harmonijumu), kao i sempl koji spominje Alaha. Nije ovo usamljen primer oslanjanja na orijent u dubstepu, ali kod Shackletona utisak je da je stvar za nijansu proživljenija nego kod drugih. Tako je i ‘Blood on my hands’ neka vrsta košmarne meditacije o apokaliptičnom sukobu istoka i zapada simbolisanom u prizoru tornjeva koji se ruše. Ova pesma, pored toga i jako podseća na Photeka i demonstrira koliko Shackleton duguje njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi lavirinta izlomljenih ritmova, pretećih basova i nelagodnih šumova. Drugde, kao na primer u ‘Hypno-Angel’, spiritualno pevanje se bori za prevlast protiv distorzirane sint-linije. 

Appleblim je, sa svoje strane nešto siroviji u zvuku i njegove pesme karakterišu agresivniji ritmovi i preteći, grubi sintisajzerski rifovi. Obojica, naravno, najviše energije isporučuju kroz bas-linije.

 

Nije preterano reći da je bas-linija najvažniji deo dubstep pesme i Appleblim i Shackleton im posvećuju dužnu pažnju. Njihove bas-linije su moćne, brutalne, nemoguće za ignorisanje i vrlo često je ključna muzička i umetnička informacija pesme sadržana baš u bas-liniji. Reggae, jungle, drum’n’bass, dub, sve ove muzike oslanjale su se na bas-liniju kao srce pesme ali u slučaju dubstepa i, još preciznije, u slučaju ova dva momka, bas-linija je malter koji sve ostalo povezuje da ne odleti na sve strane. Ona je osnova pesme, njen ključni muzički iskaz. Slušanje ova dva diska na sistemu koji filtrira basove ovoj muzici daje jednu sasvim drugu, čak pogrešnu dimenziju. Ne činite ovu grešku!!!!

Pored ostalog, ova kompilacija sadrži i remiks ‘Blood on my hands’ koji je uradio Ricardo Villalobos i, ma koliko ja njega voleo, njegova osamnaestominutna minimal-techno verzija ove pesme je prilično tanka na supstanci. 

Appleblim i Shackleton tek treba da daju svoje najbolje ploče. Ova kompilacija zaokružuje jedan plodan period njihovog rada, prikazuje da pored divlje inspiracije i povremenog tumaranja kroz mrak njih dvojica ipak imaju šta da kažu, u nekim momentima i na izvanredan način. Sada valja podvući crtu, zasukati rukave i proizvesti istinska remek dela. Soundboy Punishments ih ima, pored nekih kompetentnih kompozicija i ponekog ćorka. Uzbudljiva kompilacija i dokument o jednom žanru koji je, još uvek, u nastajanju.

http://www.skulldisco.com/

http://profile.myspace.com/index.cfm?fuseaction=user.viewprofile&friendid=37801419

Skream: Skream! (Tempa/Universal)

Drugi dubstep proizvođač koji mi se prilično dopada je Ollie Jones, alias Skream koji me je prilično zadovoljio singlovima na kojima je pokazao da ima duha i da voli rege. Ili obrnuto, šta već dođe prvo. Njegov debi album je relativno nedavno reizdat za Universal i naleteo mi je baš idealno za slušanje u ovim vrelim danima. 

U kontrastu sa većinom dubstepa koji sam imao prilike da čujem, Skreamova muzika nije nužno mračna i klaustrofobična. Mislim da on shvata koliki je kliše ideja da plesna muzika koja nastaje u podzemlju (dobro, u spavaćim sobama) Londona mora obavezno da bude depresivna i teskobna, pa je njegov dubstep, u odnosu na sabraću mu, raspoložen prilično dobro. 

Naravno, ja mrzim dobro raspoloženu muziku i dokaz Jonesovog talenta je što uspeva da napravi ovakvu muziku a da ona zvuči dostojanstveno i sasvim ispravno. Recimo njegov najveći hit ‘Midnight Request Line’, koji upravo sada slušam dok kucam je u osnovi nošen jednostavnom, razigranom sintisajzerskom melodijom koja je detinjasta na jedan tako… manijački fokusiran način da sa sobom ne nosi nikakav balast namernog ‘onaivljavanja’ muzike već se čuje kao čista igra tonovima koja čoveku čista srca i dobrih namera jako prija.

Drugde, recimo na sledećoj ‘Blue Eyez’, Jones potpuno neprikriveno sebi u zadatak stavlja pravljenje regea u spavaćoj sobi. Naravno da jamajčanski studio, deset veselih muzičara i deset kila gandže nisu isto što i kompjuter u zamračenoj sobi u Croydonu, ali ova pesma nije zapravo pravi rege. Ona je više destilat regea, identifikovanje, izolovanje i pametan raspored njegovih ključnih elemenata na način na koji to jungle nikad do sada nije uradio. I dalje su veoma prisutni dobro raspoloženje i potpuna neagresivnost ove muzike koja je zadovoljna time da bude savršeno oblikovana, bez potrebe da se nameće kojekakvim trikovima. A mislim i da su moji zvučnici stavljeni na ozbiljnu probu basovima u ovoj stvari. Vrlo ozbiljnu probu. 

Sve me ovo navodi na pomisao da Jones kroz svoju, naoko vrlo prostu muziku, zapravo pokušava da promisli veliki deo pop-kulture, da sa njom komunicira, pa i da je rekonstruiše tako da neki već stereotipni tropi zasijaju novim životom. A i duhovit je. Obe teze dokazuje, recimo ‘Tapped’ koja praktično parodira ritmičke strukture ‘mejnstrim’ dubstepa i na kojoj MC po imenu JME pokazuje zašto britanski reperi nikada neće biti shvaćeni u Americi. 

Nešto veći efekat možda će postići ‘Check-It’ na kojoj Warrior Queen odlazi opasno preblizu narodnoj muzici a da bih je ja i dalje posmatrao kao tvrdu ženu sa londonskih ulica, no i ovu pesmu ne treba shvatati preozbiljno, naročito sa načinom kako Jones iz rege atmosfere prelazi u dementno krljanje. Reklo bi se da je ovo neka vrsta parodiranja obaveznih hitova televizijskog potencijala koje svaka prava underground dance ploča mora da ima. No, čini mi se da će mi u pamćenju ipak najviše ostati srećnije, prijatne pesme poput ‘Kut-Off’ ili ‘Dutch Flowerz’. Naročito je ova prva karakteristična sa svojim nenormalnim sint-linijama koje zvuče kao Kraftwerk koji usred koncerta dobijaju kolektivni infarkt. ’Auto-Dub’ je mogla da bude i razrađenija, ali njene dub ambicije su na pravoj strani ograde (da upotrebim američki izraz) a uostalom i naslov sugeriše da je u pitanju samo skica. Jedini pravi promašaj albuma je poslednja, ’Summer Dreams on Trumpet’ koja je kilavi drum’n’bass sa trubom koji verovatno treba da tridesetogodišnjake odavno ispale iz fazona primami imitacijom muzike na koju su se ložili pre deset godina i zainteresuje ih za taj neki dubstep. Čak i kad je kilav, Skream je očigledno proračunat i svrhovit…

Ono što sam po pitanju bas-linija rekao i za Skulldisco drugare, važi i za Skreama, basovi su ovde apsolutno ključni deo kompozicija i smer u kome se oni kreću menja i značenje čitave pesme, snagom obrušavanja tona vlažne, teške zemlje. Ako je dubstep muzika koja generalno treba slušaoca da podseti kako je bilo ležati u materici i razmišljati o svetu koji će uskoro prekinuti idilu, Skreamova muzika barem ovoj ideji daje jednu optimističnu, podsticajnu crtu.

http://www.tempa.co.uk/art_skream.html

http://www.myspace.com/skreamuk

Don Cherry: Eternal Rhythm (MSP Records)

Don Cherry je jedan od onih ljudi sa njujorške jazz scene koji je, i pored toga što je svirao sa najvećima, vrlo uspešno prerastao ulogu ‘desne ruke’, postao cenjen lider i vizionar i muzici dao neke od najsmelijih, koncepcijski najotvorenijih ploča svog vremena. Naravno, za to je morao da ode u Evropu, ali dobro, umetnost traži žrtve.

Ovaj album skoro četrdeset godina kasnije (izašao je 1969. godine u Nemačkoj) prikazuje Cherryja u naponu kreativne snage i eksperimentatorske žudnje. Izašao iz najprestižnije free-jazz škole (mislim, šta ima prestižnije od toga da ste svirali na albumu po kome je ceo pravac dobio ime?) Cherry je dolaskom u Evropu i blagorodnim širenjem muzičkih i kulturnih horizonata koje je ionako bilo trend u Njujorku onog vremena, rešio da radikalne muzičke i civilizacijske teorije odvede korak dalje. Ako je free jazz došao do tačke na kojoj je, kao avangarda, mogao da muziku oslobađa balasta bilo koje tradicije i vrati je u stanje blaženstva koje donosi sam zvuk, onda je sledeći korak (barem tako vele postmodernisti) svakako mogao biti slobodan pristup različitim, nesrodnim tradicijama i njihovo stapanje, kombinovanje i ukrštanje. Cherry i Sonny Sharrock su ovoj ploči doneli težinu autoriteta dvojice među najvećim imenima američke jazz avangade a tamo su ih dočekali puni entuzijazma evropski muzičari spremni da odbace stid što se usuđuju da se mešaju u ‘crnačku’ muziku. Cherry je, naravno, anticipirajući moguću kulturološku nelagodnost i pripadajuću muzičku ukrućenost, većinu pravila u samom startu izbacio kroz prozor, odlučujući se za totalni pristup muzici.

 

Ako Coltraneov ikonički album ‘Ascension’ stoji u istoriji popularne muzike kao monument koji simbolizuje zvuk gomile muzičara oslobođenih stega žanra i puštenih da se divlje poigraju, onda je ‘Eternal Rhythm’ koncepcijski korak dalje. Trejnov album je i dalje neka vrsta džeza, džeza koji insistira na primalnoj ekspresivnosti. ‘Eternal Rhythm’ sadrži i džez među svojim zvukovima, ali on ne insistira ni na nužnom kolektivnom izrazu, niti na realizaciji ličnosti muzičara (ego je uvek bio jaka komponenta Coltraneove muzike u svim kombinacijama muzičara), niti na žanru. Ovo je muzika koja nastaje iz sitnih zametaka etničkih ili pop-motiva. Muzika u kojoj gamelan jugoistočne Azije posle saplitanja kroz nekoliko sekundi psihodelične konfuzije upada u nepogrešivo američki bluz, u kome su usamljene pastirske flaute i surovi free-jazz freakouti razdvojeni sa samo nekoliko koraka Cherryjeve psihogeografije. Kasnije decenije daće nam Otomoa Yoshihidea, Johna Zorna i Billa Laswella koji će različite pop i etno žanrove mešati lakoćom klinca koji nasumično klikće na pesme na svojoj plejlisti, dajući nam ponekad spektakularno dobru muziku, ali Cherryjeva vizija totaliteta je daleko manje proračunata, daleko naivnija, pa i čistija.

Naravno da ovde ima puno traženja, eksperimenata sa neizvesnim ishodom (i posle ovoliko decenija), čak i ćorsokaka, ali ovo je ploča koja ne prestaje da osvaja svojom istraživačkom energijom, a mnoge uspele epizode na njoj su tim lepše što im osećaj potrage daje veću važnost. Cherry je, kao i mnogi drugi američki jazzeri onog vremena (bračni par Coltrane, Miles Davis, čikaški AACM), pa i šire, američki muzičari i umetnici raznih formata, bio usred faze opijenošću idejom spajanja kultura, tradicija i izražajnih formi u jednu globalnu kulturu čija bi spiritualnost u sebe uključivala sve od Isusa i Muhameda, preko Johna Lennona, animizma i budizma, pa do raznih malih duhova, bogova i gurua. Napredni severozapad Evrope na kojem se nastanio pokazao se kao plodno zemljište za njegovu potragu za totalnim zvukom, totalnom muzikom i globalnom kulturom svih ljudi. To što ništa od svega ovoga kao rasa još nismo dostigli ipak ne može biti samo njegova greška. ‘Eternal Rhythm’ je ploča koja podseća kako je dobro živeti u vremenu koje nam omogućava da ovakve ideje ne samo zamislimo nego i na kratko vreme, čak i čujemo!

Da je world muzika u docnijem periodu sledila smele, ambiciozne puteve koje su utrli Cherry, supružnici Coltrane i njihovi saborci, danas bismo živeli u malo boljem svetu. Čak i ovako, ’Eternal Rhythm’ je označio početak ere nesputanog eksperimentisanja Dona Cherryja u kome su nastale mnoge fantastične ploče prepune najdivnijih kombinacija tradicionalnih muzika i avangarde. Ako ovaj album danas zvuči pomalo naivno ili sirovo, ne treba biti snob!!! U njegovoj srži su zameci svega onoga što će doći!

http://www.discogs.com/release/655577

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: