Šta sam slušao ovih dana

Priznajem da dugo nisam apdejtovao blog, ali nije bilo iz zle namere. Poslednjih mesec dana sam imao mnogo posla. Što ‘pravog’, to jest onog za koji me plaćaju, što piskaranja za razne papirne i elektronske publikacije sa raznoraznih strana sveta. Nešto od toga će tek ugledati svetlost dana, a nešto od toga je već out there. Nadam se da i dalje pratite moje pisanje o stripu na UPPS-u (http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=category§ionid=2&id=49&Itemid=48) gde ćete naći najsvežije porcije bezumlja u pokušaju da se kaže nešto pametno i duhovito, a odlaskom do Popboksa (www.popboks.com) ćete moći i da naletite na neke moje radove, kao što je, recimo, ovaj prikaz romana Srpski Psiho: http://www.popboks.com/popx/srpskipsiho.shtml

Za potrebe bloga, naravno, u pripremi su raznorazne, slobodno mogu da kažem gluposti. Ali dok one ne sazriju, da se osvrnem malo na muziku koju sam ovih dana trošio. Siguran sam da vas to izuzetno zanima. Ipak sam ja osoba besprekorna muzička ukusa.

Uzgred, moram nekoga da uvatim da mi pokaže to malo HTML-a što treba da naučim jer je ovo sa ovim linkovima ovako razvučenim po strani naprosto strašno!!!!!

Merzbow: Merzbear (Important Records)

http://www.importantrecords.com/releases/imprec136_release_page.htm

 img58/4615/merzbearhg0.jpg

Masami Akita je poslednjih skoro pa deset godina napustio svoje prebiranje po otpadu i ogromnu količinu analognih pedala i sintisajzera i muziku pravio gotovo isključivo koristeći svoj Apple notebook računar. Naravno, ovo je izazvalo različite reakcije širom globalne zajednice noise geekova. Jasno, neki od albuma koje je Akita izdao u svojoj ranoj digitalnoj fazi bili su traženje pravog puta i svakako ne remek-dela, ali su krici da je Akita izdao scenu i da više ne pravi noise nego ‘craptop’ muziku bili svakako preterani. Uostalom, njegove ploče su uvek imale jedan dnevnički kvalitet i bilo bi glupo očekivati da prelazak na novu tehnologiju ne bude propisno ovekovečen izdanjima na kojima autor pokušava da izađe na kraj sa novim jezikom.

Whatever, u međuvremenu je Akita napravio toliko remek-dela da je cela rasprava postala sasvim besmislena. A sada, na svom šestom Merz- izdanju za Important records (neka od prethodnih su Merzbird, Merzbeat, Merzdub…) Akita se vraća svom ‘tradicionalnom’ zvuku i ponovo laća analognog EMS sintisajzera (koji nam je tako efikasno spržio centralni nervni sistem na nekim klasičnim Merzbow izdanjima, poput recimo Pulse Demon) i gitare proterane kroz nekoliko pedala.

Akitin opis za svoj gitarski zvuk, junk-guitar, je, kao i obično veoma duhovit i veoma dobro pogođen. Merzbear je povratak korenima u više nego jednom smislu, na primer ni na ovom albumu nema naslova pesama, a ritmičke strukture i loopovi koji su tako često korišćeni poslednjih godina ovde se uopšte ne pojavljuju. Umesto toga, Merzbear je jedna dugačka, bučna, duboko psihodelična avantura gitare distorzirane preko granica svih normala i uhvaćene u zamku podivljalog wah-waha. Sintisajzerska distorzija podvlači Akitino džemovanje na šestožičanom instrumentu i celoj ploči daje ugodan, anarhičan, ali tečan osećaj.

Ugodan?? Da, naravno, ne verujte recenzijama po Internetu koje ovu ploču opisuju hipertrofiranim jezikom nepodnošljive buke. Ako ste ikada u životu slušali Merzbow, Merzbear će za vas biti jedno prijatno, toplo, čak intimno iskustvo. Naravno da je ovo bučna ploča, ali njene frekvencije i njena dinamika su takve da uhu prijaju mnogo više nego što ga kažnjavaju. Iz nje pre svega izlazi toplina i ljubav prema neprekinutim, haotičnim strujanjima čistog zvuka i, iako je Akita snimio mnogo boljih albuma od ovog, iako je ovo pomalo i igranje na oprobanu kartu, nema sumnje da će svakom starijem ljubitelju buke prijati.

Možete preslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=33232

Merzbow: Coma Berenices (Vivo Records)

http://vivo.pl/merzbow/merzbow_coma.htm

 img58/6858/merzbowcoma300kx8.jpg

Kada Akita ima jednu ideju, on je obično, brže-bolje istraži na nekoliko albuma koji izađu u kratkom vremenskom roku. Može mu se. Em ljudi vole da ga slušaju pa i izdavači vole da ga objavljuju, em on ipak nikad nije snimio album koji bi bio bezvredna gomila već izlizanih ideja. Njegova muzika je uvek odraz njegovog unutarnjeg života, njegove čiste volje, ako verujete Šopenhaueru i Ničeu, pa je tako i ploča na kojoj on samo isprobava ideje ne znajući šta bi sa njima mogao da uradi često izvor zadovoljstva za slušaoca.

Kejs in point: Coma Berenices, na poljskoj etiketi Vivo je odmah za petama Merzbearu po tome da su zvuci na ovom albumu ‘organskiji’ po generalnom tonu. Ovde se da primetiti i ponešto ritmičkih struktura (pre svega pulsiranja masivnih sintisajzerskih srca) ali je ponovo glavni akcenat na surovo distorziranim gitarskim i sintisajzerskim polivanjima.

Coma Berenices ima nešto mračniji omot i naslove kompozicija (‘Revenge on Humanity’, na primer) što je u suprotnosti sa recentnim albumima koji su bili posvećeni razoraznim pticama i drugim životinjama iz Akitinog života i okruženja, ali je muzika daleko manje turobna ili surova nego što bi se očekivalo. Ovo je više mračna psihodelija nego okrutni nihilistički obračun sa zvukom, pa je tako i kompletna atmosfera više drogirano prijateljska nego hladno mrska. Ovome mnogo doprinosi i činjenica da već na prvoj kompoziciji (‘Earth Worms’) Akita iz svoje gitare izvlači nešto što je gotovo pa prepoznatljiva melodija. Možda je u poslednje vreme slušao ploče Masayukija Takayanagija koji je i sam kroz nagomilane decibele brutalne distorzije znao da protisne i po koju melodiju. A možda i nije. Sa Akitom čovek nikada ne može da bude načisto, čak ni kada svoje motive za ovaj ili onaj potez otvoreno otkriva. Ovde čak ni to nije slučaj i ova ploča je mračan, ali prijatan komad ekstremne buke, namenjen pre svega gurmanima.

Možete poslušati isečke ovde: http://www.boomkat.com/item.cfm?id=39000

Deadbeat: Journeyman’s Annual (~scape)

http://www.scape-music.de//Release/details/scape/scape46

 

Stefan Betke (poznatiji pod umetničkim imenom Pole) je poslednjih par godina izbacio nekoliko albuma koji nisu zvučali preterano dobro. Nisu bili ni totalno smeće naravno, ali nedostajala im je čistota koncepcije i besprekorna minimalnost forme koja je krasila prva tri Pole albuma. Dobro, čovek se zasitio pomalo sterilnog digitalnog duba i pokušao malo da proširi svoju zvučnu paletu, što je hvalevredan potez. Možda bismo mu novije ploče slušali drugačijim ušima da im nisu prethodila onakva remek-dela. Bilo kako bilo, Betkeova etiketa ~scape je ostala firma na koju treba obraćati pažnju i koja s vremena na vreme ume da izbaci sjajne ploče.

Kao u slučaju novog albuma Deadbeat (aka Scott Monteith). Ovo je Deadbeatov četvrti album, ako se ne varam, pod ovim imenom i dočekao me je sasvim neočekivano, takoreći iza ugla dok sam prebirao po svojim najnovijim muzičkim ulovima. Da budemo iskreni: minimal techno i digitalni dub, izmešani na način kako se to već godinama radi u germanskom trouglu (etikete ~scape, Raster-Noton i Basic Channel) je već toliko istražen žanr da je utisak da ga danas prave kompjuterske skripte podešene pre sedam-osam godina u koje muzičari potpisani na pločama samo povremeno ubace po koji novi parametar. Ne kažem da tu izlazi mnogo LOŠE muzike, ali opet, proporcionalno je vrlo malo onoga što čoveka može da obori s nogu.

Deadbeatov novi album, snimljen posle dve godine ekstenzivnih turneja sa svojim vernim notebookom kao jedinim drugom, nije ploča od koje slušalac posle pet sekundi popije patos. Ali se daljim slušanjem pomaljaju njeni kvaliteti. Journeyman’s Annual je vrlo lako mogao da bude još jedna uobičajena kombinacija laganih elektronskih ritmova, zavodljivo loopovanih sinti tema, sve razmazano mekanom četkicom digitalnih efekata. Umesto toga, Monteith osnovnu digidub formulu osvežava i revitalizuje uvođenjem elemenata koji ovom tihom, nenametljivm muzičkom žanru daju neočekivano mnogo mišića.

Ovde ne mislim samo na semplove akustičnih gitara i duvača (Monteith je kanađanin iz Montreala koji je od acid-rocka, preko industriala došao do savremene plesne muzike, pa je prisustvo članova Goodspeed You! Black Emperor neveliko iznenađenje), već pre svega na neprikriveno koketiranje sa reggaeom, dancehallom i (naravno) dubstepom u muzici koja je neka vrsta krosovera između bedroom/ geek muzičara sa laptopovima i grubljih, uličnijih formi plesne muzike. Naravno, preovlađuje Monteithov uglađeni, blagi pristup, ne treba od ove ploče očekivati yardcore raskalašnost, ali odmereni digitalni dub pomešan sa nešto razigranijim ritmovima, preliven plemenitim sokom najfinije minimal techno sorte (čuju se ovde i Raster-Noton, a bogami i Pan Sonic uticaji), pa onda nadeven teškim basovima na kraju balade daje jednu uspelu, potentnu smešu.

Dok je prva kompozicija, ‘Lost Luggage’ najava onoga što sledi i suptilno navlačenje slušaoca da prihvati Deadbeatovu ponuđenu ruku, već je druga, ‘Melbourne Round Midnight’ ništa manje nego zapaljiva sa svojim dinamičnim reggae nabodima i prostim, a krljačkim basom koji, zajedničkim naporima ovu muziku čine podjednako interesantnim za noćna slušanja na slušalicama, ali bogami i za neku razigranu klupsku akciju.

Od te tačke, Monteith se oslobađa pa dobijamo sve i svašta na meniju: ‘Refund me’ je prvi njegov pokušaj da u svoju muziku ukomponuje MC-ja, u ovom slučaju Britanca Bubbza koji je malo, ah, metiljav, ali muzika preko koje sipa više nego isporučuje potrebnu energiju. Uspeliji je ‘Deep in the Country’, u osnovi Deadbeatov najčistiji pokušaj dubstepa gde MC Moral Undulations mora da se izbori sa klaustrofobičnom atmosferom i digitalnim efektima koje preko njega baca producent. Ipak, najbolji vokalni momenat je gotovo pa čista dancehall kompozicija ‘Gimme a little slack’ gde Jah Cutta isporučuje fantastično zapaljivo ragga pevanje preko izvanredne ritmičke matrice (uprkos ništa manje nego ispraznom tekstu). Monteithovi dub skillovi ni jednog trenutka nisu pod znakom pitanja a oseti se tu i nasleđe kanadskog industriala i moram da priznam da mi je dobar deo vremena padalo na pamet kako bi ovako zvučao The Bug kada bi Kevin Martin malo popustio svoj brutalni mačo stisak kojim priteže dancehall muziku. A poređenje bilo čega i bilo koga sa KMartom je za mene veliki kompliment.

Pored navedenih, najuspeliji delovi albuma su i moćna ‘Turbolence’ koja je mračna, a izuzetno popaljiva, kao i izvanredan remiks pesme ‘Black Stacey’ Saula Williamsa koji jedan prosečan-do-solidan gitarski komad pretvara u odličnu plesnu tačku čuvajući kompletnu dramatiku Wiliamsovog pevanja.

Journeyman’s Annual nije ploča koja će na bilo koji način promeniti svet, ali u trenutnoj galaksiji digitalnog duba i minimalnog technoa izdvaja se svežinom i snagom. Sasvim dovoljno za preporuku.

http://www.myspace.com/deadbeatcomputermusic

http://www.techno.ca/deadbeat

Mochipet: Girls Love Breakcore (Daly City Records)

http://www.dalycityrecords.com/

 

Ahhh, breakcore, savršena muzika za istorijski trenutak u kome se kao civilizacija nalazimo… S jedne strane tu je besomučna referencijalnost na pop kulturu vremena prošlih i sadašnjih, obožavanje i ismevanje kiča i solidna doza ironijskog odmaka potrebna da bi se sve to shvatilo. S druge strane tu je dionizijska, pankerska, sasvim ljudska, ranjiva i nikako visokokonceptualizovano-obezmuđena ljubav prema čistim fizičkim i mehaničkim elementima muzike: brzini, volumenu, snazi.

Ima tu mnogo smeća, da se odmah razumemo. Mnogo breakcore umetnika izgleda upada u stereotip geeka koji nema prijatelja do svog laptopa i onih par ludaka sa kojima na Internetu razmenjuje semplove i pokazuje koji je novi plagin za svoj muzički softver nabavio, pa im je i muzika analno narcisoidna, natrpana detaljima koji su tu da prikažu koliko je vremena proveo programirajući ritmove, prezasićena semplovima i pop referencama koje proleću pored slušaoca naprosto prebrzo da bi imale efekta i sve u svemu, svodi se na elektronsku verziju izdrkanog prog-rocka.

Mochipet (alias David Wang) je svakako neko ko je i sam grešio po ovim osnovama, neke od njegovih ploča su bile visokoenergetske, ali u krajnjoj liniji sterilne smeše munjevito editovanih gomila semplova i isforsiranog humora, no sa Girls Love Breakcore je našao pravu formulu. Ne mogu da kažem, taj čovek mi je bio simpatičan još pre par godina svojim albumom mashupova gde je materijal koji je koristio za semplovanje kombinovao isključivo na osnovu imena (recimo Johnny Cash i Cash Money Millionaires) pa sam uvek imao vremena za njegova izdanja i povremeno bio nagrađen izvanredno urađenim pločama. Međutim, sa Girls Love Breakcore, Wang postavlja nove standarde.  

 img58/3580/g139ve7.jpg

U nekom alternativnom svetu ne bi bilo sumnje u vezi toga da li je Wang avangardni muzičar. Na kraju krajeva, njega veoma zanimaju akustička svojstva zvuka a ovo je ploča koja Pekinšku Operu uspeva da preoblikuje tako da se bez problema uklopi uz agresivni ritam savremene plesne muzike, čuvajući oba kulturna identiteta u istoj meri. Međutim, ovo je i ploča koja počinje besprekornom (ali zaista besprekornom) parodijom na muziku Justina Timberlakea kojom, uzgred, Mochipet na svoj geeky način pokušava (i, uh zamalo i uspeva) da bude više fanki od Timbalanda i više seksi od samog Justina, ovo je ploča gde je opsednutost brzinom i bukom daleko iznad bilo kakve diskurzivne konceptualizacije, ovo je ploča gde ćemo čuti ekstenzivna objašnjenja o tome kako je imati seksualni odnos sa konjem.

Nije ovo lako za slušanje, ako ne volite abrazivne zvučne ispade i surovo brzu elektronsku muziku. Ali ako ste spremni da se prepustite Wangovoj magiji, uživaćete. Njegova kontrola nad breakbeatovima je savršena i pesme su mu opasno fanki, njegovi jungle izleti (recimo ‘Tumbacore’ ili ‘Wafflecore’) su brzi, poletni, uzbudljivi i što je najvažnije, harmonski tako ispravni. Mochijeve harmonije imaju mnogo više veze sa primitivnim rave i punk rešenjima koje je rani jungle rado koristio, nego sa ‘intelligent drum’n’bass’ smaranjima druge polovine devedesetih koja su bila bazirana na jednako razblaženom jazz rocku iz sedamdesetih. I na tome sam mu zahvalan.  

Drugde, Wang je sasvim sposoban i za (samo za nijansu) manje eksplozivne, ali jednako uspele muzičke podvige, kao u sjajnoj ’Flappercore’ koja svojim jazz mirisom i sjajnim duvačima podseća na šta bi luzeri kao što je Lou Bega ličili da nisu luzeri. Već pomenuta (ali ne po imenu) ‘Beijing Operacore’ je naprosto urnebesna i pokazuje kako Wang lako zvuk rasprsne u sitnu prašinu, a zatim tu prašinu rasporedi tako da slušaoca naprosto zalepi za zvučnik energijom čistog, detinjastog popa koji pored ušiju proleće svom suptilnošću mlaznog aviona.

Brojna lista gostiju nabraja neka od poznatih imena ekstremnije muzike (Oto Von Schirach, Aaron Specte, Doormouse, ali i Weasel Walter) i ovom albumu daje dobrodošlu atmosferu eksperimentisanja. Nije da Wangov pristup, idealan za ljude sa kratkom pažnjom nije interesantan, ali ovo je toliko brza, toliko agresivna muzika da slušalac neizostavno mora da se zamori, pa su različita rešenja koja donose različiti ljudi dobrodošla. Pravi primer je remiks ’Botan Ricecore’ u kojem Aaron Spectre slušaoca prosto ubija ponirućim basovima i militantnim jungle breakbeatovima. Ima ovde svačega i stvari ostaju sveže (pred kraj Wang komada i Metallicin ’Blackened’. Zato što mu se može!!), ali ne očekujte da će i u jednom trenutku napad popustiti. Ovo su surovi jungle, brutalni gabba-techno i muzika iz crtanih filmova pedesetih godina umotani u jednu zapaljivu, eksplozivnu smešu. Nije za svakoga ali jeste za ponovljena, posvećena slušanja!!!

Ono što je možda i najbitnije: takozvana inteligentna plesna muzika (IDM) je poslednjih godina dala mnogo ploča koje su dosadni, formalni opiti na polju (nekakve) avangarde kojima pop-forma ne pomaže da odgovore na pitanje zašto uopšte postoje kada su bolji primeri istog razmišljanja napravljeni godinama i decenijama ranije. Mochipet nam daje protivotrov za neveselost koju takva muzika u čoveku može da izazove. Njegov novi album je infantilan, avangardan, uzbudljiv, kompleksan i glup, sve u isto vreme. Milina.

http://www.myspace.com/mochipet

P.S. Uspeo sam da napišem čitav prikaz a da ni jednom ne spomenem Aarona Funka što doživljavam kao poseban uspeh. Upisaću sebi bonus poene, hvala lepo.

Malevolent Creation: Doomsday X (Nuclear Blast Records)

http://www.malevolent-creation.com/

 img50/7/doomsdayxve2.jpg

I za kraj, malo metala. Valja se.

Dakle, death metal…Da ste me pitali negde 1994. nikad vam ne bih rekao da ću u 2007. godini ne samo pisati o death metalu već i da ću pisati prikaz novog albuma Malevolent Creation. The more things change the more they stay the same, rekli bi mudraci (koji pritom znaju i engleski).  Death metal je zaista svoj kreativni vrhunac doživeo tu negde oko polovine devedesetih i već tada ga je black metal zasenjivao širim filosofskim i smelijim stilskim pristupom. Ipak, hardcore fanove death metala ne treba potceniti i ako ovo već nije dominantan fenomen u današnjem underground metalu, death metal se ipak drži kroz mrežu izdavača, medija i ljudi koji ga vole i cene.

Malevolent Creation (potekli u Njujorku, emigrirali na Floridu gde je početkom devedesetih bio epicentar death metal potresa) su bili jedan od boljih bendova ranih devedesetih jer su umeli da budu jednako oštri i agresivni kao i najsurovije kolege a da svemu dodaju jednu crtu artikulisane ozbiljnosti koja ih je potencijalno činila interesantnim i slušaocima izvan uskih granica žanra. Naravno da to danas zvuči staromodno.

Kroz godine i brojne promene postave Malevolent Creation su izdavali bolje i lošije albume. U najboljim momentima (recimo Retribution, Eternal i In Cold Blood) bili su nezaustavljiva metal mašina sa izuzetnim uvetom za zapaljive rifove, beskompromisno brzim pesmama (Derek Roddy je, na kraju krajeva svirao bubnjeve na In Cold Blood) i tekstovima koji su delovali kao da, za razliku od tekstova većine kolega, govore o nečemu opipljivom. Nažalost, bilo je tu i dosta ispodprosečnih ploča. Poslednji album, Warkult iz 2004. godine je bio zanatlijski solidan ali isprazan.

Doomsday X se zato može smatrati pokušajem pravljenja preokreta. U bend se vratio pevač Brett Hoffman tako da je sada postava nešto ’autentičnija’ i zaista, prvih par pesama uspevaju da protutnje kroz zvučnike i uši kao u najboljim danima death metala koji je imao ne samo šta da pokaže nego i šta da kaže.

Svojevremeno sam u trenutku nadahnuća Malevolent Creation umeo da opišem kao ’Slayer sa blastbeatovima’. Ove formulacije se valja setiti u momentima kada ova ploča blista. Na primer, ’Cauterized’ koja album otvara je briljantno agresivan komad zle, mračno melodične muzike (na kraju krajeva ova pesma ima solo pre nego što pevanje i započne) u kojoj Hoffmanovo brzo pevanje odlično leži surovo preciznim blastbeatovima što ih bubnjar Dave Culross baca kao da to nije nikakav napor. Naredna, Culture of Doubt je još bolja jer kombinuje sjajno odrađene melodije sa brzinom, a zatim i odlično izvedenom promenom tempa. Međutim, stvari vrlo brzo udaraju o liniju osrednjosti.

Već negde kod treće pesme, ’Deliver my Enemy’ postaje očigledno kako će se stvari odvijati dalje. Rubin i Fasciana su u stanju da napišu mnogo rifova koji zvuče pristojno, ali kristalno je jasno da nemaju dovoljno inspiracije da i jedan od njih učine večnim. Kroz zanatlijski napravljene aranžmane smenjuju se već milion puta oprobani trikovi. Stvarima ne pomaže ni to što je Hoffmanovo pevanje prilično izlizano, a i što se on ni malo ne trudi da osmisli pevačke aranžmane već striktno peva ’na rif’. Moram da priznam da sam uvek više voleo Blachowiczeve brutalne vokale na albumima kad je Hoffman bio u zatvoru ili naprosto nije imao vremena za bend. Blachowicz je zvučao kao izuzetno besan čovek koji urla, Hoffman zvuči kao metal pevač koji štedi svoj već prilično istrošeni glas.

Jedan od najvećih problema ovog benda je što su u pitanju sve dobri muzičari sa puno znanja o žanru koji sviraju. To znači da čak i najbanalnije stvari koje sviraju zvuče korektno, ali i da ih je ovo uspavalo i da ni ne pokušavaju sebi da postave nove granice koje bi valjalo preći. To se oseća na čitavom albumu a najjače u instrumentalu ’Prelude to Doomsday’ koji je nabacana hrpa rifova i tema koje ne idu nikuda. Nažalost, za dobar deo albuma se može isto reći, iako dobrih momenata ima (poslednja, ’Bio Terror’ je prilično old-skool i prilično ubedljiva u svojoj grindcore žestini).

Nisam presrećan ovom pločom, mada je bolja od Warkult. Možda je gostovanje gitariste Slipknot Micka Thompsona na ’Deliver my Enemy’ zakasneli dokaz mejnstrim potencijala koji su Malevolent Creation nekad imali, ali danas oni spadaju samo u jednu malenu tržišnu i stilsku nišu. Ipak, pošto sam ih još pre deset godina bio otpisao, obratiću pažnju i na njihov naredni album. Dođavola, nikad se ne zna.

Slušati ovde: http://www.rhapsody.com/malevolentcreation/doomsdayx

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: