Šta sam slušao ovih dana

Ma, da, kao da vas to zanima. Vi ste na ovoj strani zato što se nadate da ću ponovo neki od tekstova ilustrovati fotografijama oskudno obučenih devojaka/ mladića. Pa… možda i hoću!!!

Ali u međuvremenu, da zabeležimo šta sam poslednjih dana trošio u svom mp3 plejeru kineske proizvodnje, svome kompjuteru (dosta ravnopravna bitka između kineskih i korejskih trudbenika u proizvodnji komponenata za isti) i CD plejeru koga su zbudžili Japanci. Da nema te Azije trebalo bi je izmisliti.

U istom dahu ću priznati da će među muzikom koju ću pomenuti biti brojčano dosta Azijata, konkretnije Japanaca i Kineza. Nekako, kod mene je to postalo neka vrta uslovnog refleksa, kako vreme posle definitivnog odlaska leta krene da se jednakom brzinom spušta u smeru ranog mraka i ranog mraza, tako i ja pokazujem veću sklonost ka apstraktnijim, ili radije, amorfnijim muzičkim formama. Nije sad da tokom leta slušam samo strejt ap pop muziku a kako krenu kiše i snjegovi udarim po nojzu, ali primećujem da je ovih dana u mojim ušima bila povelika proporcija muzičkih uradaka koji su se rado i bez osvrtanja odrekli ritmova, harmonija i kojekakvih konzervativnih muzičkih elemenata, proganjajući čistu apstrakciju zvuka ili barem svirepu agresivnost buke. Uostalom, videćete.

 

Nego pre toga, dve-tri nepovezane misli.

 img221/1014/dejan20matic2021fw7.jpg

 

Prva je da sam sinoć Gledao kako Čeda Jovanović priča sa Antonelom Rihom na izdajničkoj televiziji B92 i, pored toga što mu je svaka druga rečenica bila kako je Koštuničin režim kriv za globalno otopljavanje i bedan učinak naše košarkaške reprezentacije na recentnom evropskom šampionatu i kako Boris Tadić u slobodno vreme siluje kućne ljubimce mentalno retardirane dece, Antonela je nekoliko stvari vrlo ispravno uspela da ga ispreskače ukazujući mu da se malko previše busa u grudi sa svojom političkom avangardom, sa oštrom kritikom drugih za stvari koje sam radi itd. Jebote, pa Čeda koji i inače muca ovde je krenuo da koči i preskače još jače. I bio mi je nekako sladak. Pomoglo je i to što nije dizao glas niti se drao kako to obično ume da radi kada blefira novinare da je muško. Nekako, posle svega imao sam utisak da sam gledao novinara i političara u javnom dijalogu a ne direktan prenos iz nekog javnog toaleta u gradu koji grca pod epidemijom dizenterije. Što je retkost!!! Još sam pod utiskom prošlonedeljnog nastupa Nenada Čanka kod Olje B. koji je, da bi ilustrovao svoju poentu novinaru u studiju rekao ‘A da ja tebi razbijem glavu?’ Malo sam iznenađen da posle nisam video reagovanja na ovakav zaista skandalozan gest jednog od vodeći(ji)h političara & stranačkih prvaka u Serbiji, ali malicioznost me uči da je u pitanju Čankova trenutno dobra pozicija kod vodeće NVO/ levičarske ekipe koja se najčešće i oglašava u ovakvim momentima. No, možda će Miroljub Žarković ili tako neko ipak da se opseti pa makar kolumnaški presavije tabak. Samo se čudim odsustvu reakcije inače nepogrešivo brze zle mašine Press/ Kurir. Hmmm…

U istom tonu primio sam i današnju vest da je gigant igračke industrije, veliki izdavač Electronic Arts za bajoslovnih 860 miliona američkih dinara pazario firmu koja je bila većinski vlasnik Bio Ware, možda poslednjeg velikog i verovatno najboljeg zapadnog nezavisnog game developera.  Oštar kontrast između EA filosofije (oprobane, proverene, zastarele i dosadne ideje reciklirane iz godine u godinu tehnikom pljuvanja skupe pljuvačke i poliranja skupim rukavom) i Bio Ware pristupa igrama (maštovito, originalno, duboko, autentično) je naravno na Internetu trigerovao masovni krik očaja od strane igrača. Spreman sam da sačekam par godina pre nego što dam konačnu izjavu o ovome, ali… Nemam baš neka prevelika očekivanja… Barem je Bungie sebe otkupio iz ropstva Microsoftu…

U tom smislu, da se bacimo mi malo na muziku…

Agoraphobic Nosebleed/ Kill the Client split 7 inč (Relapse)

Pretpostavljam da je ovaj singlić izašao za Relapse, jer tako piše na Wikipediji, mada, naravno Relapseov websajt kao da ne zna ništa o tome. Jebote, da nema soulseeka i filesharinga koji industrija rado naziva krađom, kako bih ikada saznao da ovo izdanje postoji i gde bih ga kupio???

U svakom slučaju, Agoraphobic Nosebleed su bend koji je naterao mnogo ljudi (mahom novinara) da o grindcoreu u dvadesetprvom veku pričaju na ozbiljan način, što je uspeh gargantuovskih proporcija kada se uzme u obzir kako je grindcore poslednjih godina dosadan, generički predvidiv i naizgled pravljen samo od strane porno/ horor/ exploitation geekova koji su zadovoljni idejom da prave muziku koja je po inventivnosti, energiji i ekspresivnosti nekoliko vekova iza onoga što su polovinom osamdesetih radili prvoborci žanra. U takvom okruženju, ANb su uspeli da ostave vidan lični pečat ne samo nadahnutim korišćenjem ritam-mašine u muzici koja se uvek busala u grudi hvaleći se kako raspolaže najbržim bubnjarima, već i osećajem stvarne opasnosti koju su uspeli da izkomuniciraju muzikom i tekstovima. Droga je smrt, kako nas je naučio Sosko, ali Jay Randall nas već godinama podseća na reverzibilnu prirodu jednačine a to je da je i smrt, jebiga, droga. Tako da su njegove drogirane vizije smrti (i svakojakog nasilja i psihodeličnih bizarnosti) uvek bile primamljive.

 img128/1687/2898ts245up3.jpg

Poslednjih par godina ANb je bio u nekoj vrsti katalogiziranja i osvežavanja svojih radova, tako da su posle EP-ja ‘Altered States of America’ (koji je sadržao 100 pesama u 20 minuta, moliću lepo) usledile remasterovane i remiksovane verzije starih hitova. Tako je ovaj split singl sa KTC jedinih novih pet minuta muzike koje su Hull i Randall napravili još od 2003. Hull je nešto ranije ove godine izbacio novi album sa svojim drugim bendom, Pig Destroyer (i o tome sam pisao ovde) a o novom albumu ANb se još uvek ništa ne zna osim da će izaći ove godine i da će se izgleda zvati ’Domestic Powerviolence’. Haha, dovitljivo. No, muzika na splitu sa Kill the Client je, ako ne radikalno inovativna a ono barem dovoljno brza, zapaljiva i besna da sugeriše da će, kad god da se pojavi, novi album bostonskog dvojca biti vredan pažnje.

Tri pesme na ovom malenom parčetu vinila su veoma brze, ali više u hardcore thrash smislu nego u mašinskom cybergrindcore stilu koji se sa ANb uglavnom automatski povezuje. Iako neprirodno brzih blastbitova ima (pre svega u suludoj ‘Assault Rifle’ koju možete čuti na njihovoj MySpace strani), iako su Hullovi gitarski rifovi uobičajeno brutalni i oblikovani od prenapregnutog betona i čelične armature, generalna estetika je ipak bliža nekakvom obožavanju DRI i sličnih američkih pank bendova ranih(ji)h osamdesetih nego surovoj metalskoj mosh žurci. To ne znači da mosh delova nema, naprotiv, oni su ovde možda i bolji nego brzi delovi i sasvim mirne duše mogu reći da ove tri brze i kratke pesme imaju više identiteta nego većina recentnijeg autputa ovog dvojca. Velikim delom za ovo je zaslužno pevanje. Jay Randall (ako je ovo uopšte on, jer meni zvuči kao da ovo peva neka mlada pankerka) zvuči razbijački, besno, ubistveno brzo, a opet njegovo pevanje je više ‘pankersko’, manje ‘grajndersko’ nego ikada u karijeri. Prilično sam iznenađen ali zadovoljan. ANb se lako izvlače iz klišeiziranog ponora ‘grindcore benda sa ritam mašinom’ i koriste raspoloživa sredstva da prave dobre pesme čija je ubistvenost posledica pomenutog identiteta, ne samo pukih tehnoloških kapaciteta.

S druge strane, Kill the Client su tipičan primer klišeiziranog grindcore benda sa ritam mašinom. Nije ovo zaista loše, ne verujem da bi Scott Hull pristao na split sa bendom koji je… sranje… Ali nije ni nadahnuto. Robotski brzi ritmovi, nerazaznatljive predistorzirane gitare, klišeizirano dvoglasno pevanje… KTC bi me verovatno oborili s nogu da je danas 1989. godina. Ali nije.

 

http://www.myspace.com/agoraphobicnb

 

D!O!D!O!D!  – Ghost Temple (PSF)

 img124/6844/70726f647563742f3831373yk9.png

http://www.psfmm.com/product/10548

 

Pobogu… Znao sam da bend koji u imenu ima više od tri uskličnika, pa još izlazi za PSF neće baš biti akustičarska ekipa koja obrađuje hitove Ljube i Asima u novim, sanjivijim aranžmanima, ali količina krvoločne brutalnosti koju ovaj album sa perverznim uživanjem baca pravo u lice nedužnog slušaoca je… zapanjujuća.

PSF su japanska etiketa koja izdaje uglavnom japanske umetnike. I za D!O!D!O!D! sam isprva mislio da su Japanci jer me je njihova muzika prevashodno podsetila na neke od najsvetlijih primera japanske slobodne improvizacije, pre svega na krvave stilske vežbe Masayukija Takayanagija ili na nuklearni gitarski meltdaun Keijia Hainoa. Međutim, ups, D!O!D!O!D! su dva klinca iz Kine i jedan od retkih nejapanskih bendova na PSF-u. ‘Ghost Temple’ je zapravo izašao još 2005. za tiketu 2pi a PSF ga je reizdao i učinio dostupnijim masama žednim radikalnog free improva prošlog Decembra. Dakle, ne pričamo o baš najsvežijoj ploči ali verujte mi na reč kada vam kažem da uzbudljivijih i brutalnijih tridesetak minuta muzike niste imali priliku da čujete tokom 2007. godine.

D!O!D!O!D! su, dakle dvojac koji upotrebljavajući samo električnu gitaru i bubnjeve uspeva da proizvede toliko buke da u pojedinim momentima čovek neoštećena sluha ima potrebu da strgne slušalice sa ušiju, baci ih na pod, izgazi a zatim u strahu pobegne u ulaz obližnje zgrade. Strah je realan. Ovo je album koji je u stanju da posle svega skoči sa asfalta, pojuri za vama, pronađe gde stanujete, provali u kuću i seksualno vas napastvuje u krevetu.

Gitara/ bubnjevi su i inače draga kombinacija u ovoj muzici. Rudolph Grey je sa svojim Blue Humans uspostavio arhetip koji su zatim mnogi sledili, ekstrapolirali i unapređivali. Britanski Ascension je stvari pogurao u ekstrem. Thurston Moore je i Lee Ranaldo su individualno radili sa Williamom Hookerom (Ranaldo sa boljim uspehom) a Thurston je svojevremeno sa Tomom Surgalom (Blue Humans) i Williamom Winantom na bubnjevima snimio i dosta hvaljeni ‘Piece for Jetsun Dolma’. Poslednjih par godina norveški dvojac MoHa! uspeo je da mnogima od nas ubrza puls i donese osmeh na lice  (potrudiću se da se osvrnem na njihov novi album prvom prilikom, ili ovde ili u nekom priznatijem mediju). Ništa čudno, ma koliko da volite ‘ozbiljan’, negesturalni improv, kombinacija razularene distorzirane gitare i freetime bubnjeva je nešto što ljudsko srce, ma koliko staro i potamnelo bilo, uvek može da dotakne.

A u Aziji stvari su vazda bile još ekstremnije. Masayuki Takayanagi i Kaoru Abe su još sedamdesetih godina proizvodili takvu buku da se uvek kada slušam njihove žive albume pitam kako to da ih publika nije zapalila od besa tokom nastupa. Keiji Haino je stvari oterao još dalje u pravcu psihodelije i ludačkih testova ljudske izdržljivosti. D!O!D!O!D! su kao Keiji Haino na kreku, koji dok doručkuje amfetamine radi samom sebi transplantaciju jetre i nervira se jer mora da popuni poresku prijavu do podneva jer će inače veliki brat provaliti njegovu unosnu trgovinu oružjem, drogom i belim robljem. D!O!D!O!D! su kompaktni, brutalni i mladalački neobuzdani. Pesme su veoma kratke, podsećajući na Keijia Hainoa pre svega zvukom, ali ambicija ovih momaka uglavnom nije da grade dugačke, mističke zvučne katedrale surovih iskušenja. Umesto toga, njihove kompozicije su svirepo ekonomične, sasvim lišene sala, one sabijaju uvod, razradu i cumshot u nekoliko desetina sekundi, prepuštajući gustini zvuka da odradi ono što bi kod Hainoa bio zadatak horizontalne strukture.

Li Jianhong je gitarista za koga će se još čuti. Njegova kontrola nad mikrofonijom je zastrašujuća. Ne da će vam muzika koju proizvodi delovati na bilo koji način kontrolisano, naravno, ali način na koji ovaj momak usmerava vrišteće furije feedbacka pravo ka slabim tačkama slušaoca je zadivljujući. Retko mi se dešava da sednem i raščlanjujem tehnike koje noise muzičar koristi da bi proizveo muziku koju čujem, ali kod Jianhonga je ovo neizbežno. Šta je to dođavola upravo uradio? Čime udara u magnete kad tako pište? Da li je on to otkinuo ručicu tremola??? Istovremeno, Huang Jin na bubnjevima uspeva da isprati sve njegove gitarske vratolomije ostavljajući na slušaoca utisak da istovremeno sluša i totalnu kakofoniju ali i telepatski koordiniranu borbu dvojice mladih Kineza protiv čitave horde vrištećih demona. Intenzitet zvuka je toliki da je na prvih nekoliko slušanja pažnja slušaoca posvećena uglavnom divljenju komadićima ove celine, oštrini ove ivice ili čvrstini one stene u topografiji zvuka. Tek posle par slušanja imate mogućnost da se posvetite i strukturi kompozicija koja je, iako jednostavna, visoko intuitivna i zadovoljavajuća. Kao Keiji Haino koji svira hardcore punk!!!

Možda najbolji element ovog albuma je to što na njemu nema stajanja, nema kontemplacije, nema promene pristupa. Sve se svodi na beskompromisnu, krvavu, bučnu improvizaciju koja slušaoca nema kada da zamori ili mu otupi osećaj za bol u svojih jedva pola sata znojave, prljave svirke. Ovaj album je kao doza čistog otrova za bubašvabe umućena u čašici vinjaka i onda ubrizgana u oko iglom još krvavom od prošlonedeljne orgije sa kozama. Čista zabava na najprljaviji moguć način.

 

http://www.myspace.com/dododband

 

Hijokaidan i Borbetomagus – Both noises end burning (Victo)

 

 img124/499/borbetomagus26hijokaidacx8.jpg 

Neupućeni ili samo nepristojni ljudi me često pitaju ‘A kako u nojzu razlikuješ dobru od loše muzike?’ Odgovor na ovo je toliko prost da me je sramota da im ga saopštim: ‘Lako. Uzmeš i slušaš.’ pa umesto toga pričam o strukturi kompozicije, estetici incidenta, kontrapunkta gestova i generalno lupetam bezveze. No, poenta je i dalje tu: loša noise muzika postoji, daleko premašuje dobru po učestalosti i da se prepoznati tako što zaista slušate noise i posle šegrtovanja u periodu u kome vam sve zvuči isto, izgradite ukus tako da počnete da shvatate o čemu se tu radi i šta tu valja a šta ne.

Ili samo možete da verujete meni na reč. Recimo, snimak nastupa dva kultna noise benda na prošlogodišnjem Victoriaville festivalu avangardne muzike u, jelte, Kanadi je opravi primer lošeg noisea. Stvari su još eklatantnije s obzirom da se radi o imenima koja su za ovaj žanr uradila jako mnogo.

Hijokaidan su za mene možda najdraži noise ‘bend’. Ovo kažem čiste savesti s obzirom da Merzbow i Masonna ne mogu da se nazovu bendovima toliko koliko identitetima. Hijokaidan su za razliku od jednako slavne japanske sabraće uvek imali imidž benda i, što je možda bitnije, uvek koristili relativno konvencionalne instrumente da prizovu iz naelektrisanog vazduha svoje demonske uragane buke. Jojo Hiroshige je uvek bio neka vrsta mentora tokijske ali i japanske noise scene, njen koordinator, i jedan od glavnih esteta i mislilaca iz cele ekipe. Hijokaidan su snimili meni moguće i najdraži noise album ikada, urnebesni ‘ Noise From Trading Card’ na kome je i Masami Akita lično demonstrirao svoje dementne bubnjarske skillove.

S druge strane, Borbetomagus su jedan od retkih američkih noise bendova koji je još u osamdesetim godinama imao neku vrednost i koji je potrajao da do danas tu vrednost potvrdi. Njihov ‘snuff jazz’ pristup koji već decenijama podrazumeva kombinaciju dva urlajuća saksofona i raskomadane električne gitare nije nikada bio ni blizu azijskim nivoima brutalnosti ali jeste imao dignitet i identitet koji su nedostajali skoro svim ostalim američkim noise bendovima iz osamdesetih.

Kako to, onda, da je ovaj album tako… dosadan? Pa, moram da priznam da u određenoj meri krivim Borbetomagus za to. I pored svega, oni su bend koji ima povremene bljeskove briljantnosti razdvojene sa mnogo sivkastog tapkanja po mraku. Na ovom nastupu su u svojoj najsivljoj fazi, gde ‘buka’ podrazumeva samo nekoherentnost i volumen, a ne katarzično rušenje forme i ekstatičku promenu paradigme. S druge strane, iako priznajem da nije lako snimiti i miksovati sedmoro ljudi koji svi proizvode što je više moguće buke u istom trenutku, opet ću primetiti da snimatelj, producent i mikser naprosto nisu obavili dovoljno dobar posao. Zvučno, ovaj album je muljav, nejak, dopuštajući slušaocu da zvuke čuje ali ne i da među njih uđe, što je nužno da bi se ikako uživalo u noiseu. Strukturalno, nažalost, utisak je da ljudi posao odrađuju kako znaju i umeju, da se niti dobro čuju niti imaju naročitu želju da jedni druge čuju. Buka ovde pre znači kakofoniju sedmoro osoba koje nešto rade u isto vreme nego kataklizmu urušavanja individualnih identiteta u crnu jamu ZVUKA.

Oh, naravno, svi uobičajeni elementi su tu. Jojove i Millerove gitare cvile i kukaju, saksofoni pište, tu je fidbek koji stiže iz elektronskog arsenala Toshiji Mikawe, a Junko Hiroshige naizgled beznaporno izvlači svoje prepoznatljive užasavajuće visoke vriske. Ali to je to, to su samo elementi. Nema ovde zajedničke muzike ili zajedničke vizije, potrebne da buka postane nešto više od nasumičnosti incidenata. Možda je uživo ovo delovalo uverljivije. Skoro sigurno jeste, ali na ploči element spontane, akcidentalne atmosfere ovog nastupa naprosto ne može da se čuje. Eto, ako ste se pitali kako se prepoznaje loš noise, kupite ovaj album.

 

http://www.victo.qc.ca/setcata/pdf/infocd106.pdf

 

Death Unit i Prurient – Terminal Cases  2×3 inča (Archive)

 img227/6810/img4060bz7.jpg

http://www.secondlayer.co.uk/index/p4060.htm

 

Gore već rekoh da je američki noise dugo godina bio krajnje problematičan, uhvaćen u raskoraku između nikad završenog puberteta i slepog obožavanja Japana. Tek pre nekoliko godina stvari su počele da dolaze u red a uspon Wolf Eyes u medijima koji inače ne obraćaju mnogo pažnje na buku znači da i drugi interesantni bendovi mogu da računaju na publiku koja se ne sastoji samo od kojekakvih exploitation geekova. I to je dobro, jer Wolf Eyes svakako nisu najbolji američki noise bend u ovom trenutku (mada su očigledno dobri ljudi) a greota bi bilo da se imena poput Nautical Almanach, Hair Police (i jedni i drugi vezani za Wolf Eyes na više načina) ili Death Unit nikad ne čuju izvan kruga usko specijalizovanih slušalaca.

Death Unit su posebno interesantni jer je pre svega u pitanju neka vrsta zapadne noise supergrupe (koncept kome bih se pre samo dve-tri godine gorko nasmejao, a zatim bih mu pucao u lice) – članovi benda su ili članovi nekih od najboljih noise sastava današnjice (Mouthus, Hair Police) ili su naprosto izvanredne noise individue (Chris Corsano, Carlos Giffoni). I ne samo to. Ime Death Unit je toliko glupo i reklamerski jednodimenzionalno da je skoro nemoguće da čoveku ne izmami osmeh na lice. Pogotovo kad muzika to ime uspe da višestruko opravda. Dosadašnja dva albuma DU su bile izvanredni sešnovi dinamične, brutalne, ali ne i nesofisticirane slobodne improvizacije (dva furiozna bubnjara, mnogo distorzija, elektronike i efekata), a udruživanje sa Prurientom (Dom Fernow, koji inače vodi noise etiketu Hospital Productions) za potrebe ovog nastupa i izdanja se pokazalo kao više nego plodno.

Dve poduže kompozicije koje ovde imamo priliku da čujemo trebalo bi da zadovolje potrebe noisera sa dve suprotne strane spektra. U prvoj glavnu reč imaju Death Unit i ona je još jedan uspeo primer kolektivne improvizacije koju vodi zajednička vizija i uspeva da stvori nešto što je više od zbira pojedinačnih elemenata. Bubnjevi se ovde lomataju i kotrljaju nestvarnom brzinom a debeli slojevi distorziranih gitara i kojekakve elektronike su kao grmljavina iz samog pakla. Ono malo publike koja prisustvuje nastupu pokušava da kraj kompozicije pozdravi sa nekakvim entuzijazmom međutim jasno se čuje da su naprosto srećni što su ostali živi. U drugoj kompoziciji, međutim, Prurient diktira smer i ona je, čak, zanimljivija ponuda u ovom pakovanju. Fernow i inače voli da kombinuje svoj glas sa distorziranom elektronskom bukom a ovde zvuči poput nekog robotskog proroka katastrofe. Kombinacija njegovog low-tech monologa i zloslutnih oblaka elektronske tmine koje okolo veze zajedno sa ostatkom ekipe zvuči kao soundtrack za neki jeftin a neodoljivo privlačan naučnofantastični horor film. Kontrast u odnosu na prvu kompoziciju koja je bila sva u znoju i mišićima je interesantan, ali ovde je zapravo sama struktura dovoljno snažna da deluje zrelo i važno sama za sebe. Kada se kasnije stvari ipak malo razrade i u celu priču se ubrizga malo prljavog benzina, stvari dolaze do vrlo zadovoljavajućeg zaključka. Vrlo dobar primer ploče snimljene od strane ljudi koji bi imali puno pravo da rabe tek otkrivene nove pristupe bez mnogo varijacija, a koji u varijacijama ipak uživaju, i uspevaju da muziku time učine plemenitijom.

Slušati semplove ovde:

http://www.secondlayer.co.uk/tracks/p4060.htm

 

Josef Anton Riedl – Josef Anton Riedl (Creel Pone)

 

img47/4240/riedl01oe4.jpg

http://www.discogs.com/release/588383

 

Josef Anton Riedl je rođen 1927. godine i spada u, recimo, drugu ekipu kompozitora elektroakustičke muzike iz njenog zlatnog perioda. Iako je učio od Carla Orffa i Pierrea Schaffera, iako se jako inspirisao Edgarom Vareseom, Riedl nikada nije ubrajan u vedete ove muzike koja je, kad se sve sabere i oduzme, u jednom momentu uspela da bude onoliko modernjikava i fensi koliko je to akademskoj kompoziciji u dvadesetom veku uopšte bilo moguće da postane.

Možda je delom u pitanju i to da Riedl nije napravio mnogo muzike. Možda je u pitanju to da je dosta vremena trošio na koordiniranje javnih događaja koji su promovisali novu muziku (na primer serija koncerata Neue Musik München – Klang-Aktionen). Možda je i to što svoje kompozicije skoro nikada nije doživljavao kao dovršene, vraćajući im se i dorađujući ih godinama, praveći unapređene, modernizovane verzije. A možda je i lepo živeo od pravljenja muzike za Siemens, pa nije morao mnogo da se trudi.

Šali se čika Meho, Riedl je svakako bio jedno od najzanimljivijih nemačkih imena iz najuzbudljivije faze u nemačkoj avangardnoj muzici i to što nije osvojio svetsku slavu kao neke kolege ili što nije iza sebe ostavio stotine kompozicija sa druge strane je nadoknađeno suvim kvalitetom muzike koju možemo čuti na ovom disku.

Creel Pone je inače jedna krajnje opskurna firma koja danas objavljuje izgubljene (i ne sasvim izgubljene) bisere elektroakustike u apsurdno malim tiražima od po pedeset primeraka. Ideja je da se uradi stotinu ovakvih izdanja (identično dizajniranih, osim broja) na kojima ne treba da se zaradi novac već da se omogući da umetnost živi u novom dobu. Ili tako nešto. Divni ljudi.

Zašto je Riedl zanimljiv? Pa, ako ne računate to da je u pitanju polujevrejin koji se borio na strani Hitlera u Drugom svetskom ratu onda sigurno treba pažnju obratiti na to da je u pitanju akademski kompozitor koji nikada nije napisao ni jednu jedinu sonatu, koncert, simfoniju ili nešto slično ‘tradicionalno’. Veoma posvećen ideji improvizacije i istraživanju akustičkih svojstava muzike, Riedl je kroz čitavu karijeru kompozicije stvarao kombinujući tehnologiju i improvizaciju i gledajući šta će da ispade, zaobilazeći formalni kompozitorski identitet  skoro sistematski. Ne da je u tome bio usamljen, ipak slušanjem ove kolekcije njegovih najvažnijih radova nema sumnje u tome da je Riedl bio jedan od najboljih u toj igri.

Daleko od gigantskih elektroakustičkih komada Edgara Varesea ili Karlheinza Stockhausena, Riedlove kompozicije su uglavnom skromnog trajanja od nekoliko minuta, ali su natrpane akcijom, idejama, čak životom. ‘Polygonum’ i ‘Nr3’ koje otvaraju ovaj disk su, naravno, komadi odabrani da testiraju slušaoca i razdvoje dečake od muškaraca. Ili će manje pripremljen potrošač barem imati taj utisak. Riedlova muzika se u mnogome oslanja na incident kao na regionalno središte pojedinih delova kompozicije i ono što se događa pre i posle njega je u ropskom gravitacionom odnosu sa tim centrom. U prve dve kompozicije će manje pripremljeno uho, pak, čuti samo seriju događaja koji naizgled nemaju nikakve veze jedni sa drugima i između kojih postoji samo ne-baš-savršena tišina. Ipak, nije tako. Riedl tišinu koristi samo da bi uho zaveo i naterao da pronađe lepotu u zvukovima i događajima niskog intenziteta kojima je njegova muzika ispresecana. U ove prve dve kompozicije, glasni, nasilniji delovi su samo zaključci jednog minuciozno razvijanog narativa, ne njegov sav sadržaj.

A kad smo već kod sadržaja, Riedl na vrlo osvežavajući način kombinuje ‘organske’ zvuke (na primer glosolalijske izgrede ljudskih usta, grla i jezika) sa ‘čistom’ elektroakustikom skrečovanih traka i oscilatora. Kada na red dođe njegova možda najpoznatija kompozicija, ‘Paper Music’, ovaj neprirodni ali neodoljivo zavodljivi brak zvukova utrčava u svest slušaoca brzinom od 300 kilometara na sat i tamo započinje sumanuti boks meč kombinovan sa stepovanjem i teatrom surovosti. Ako je Riedl ikada napravio ‘hit’, to je ‘Paper Music’ sa svojom besnom, a opet kontrolisanom improvizacijom i svojim bogatstvom tekstura i oblika. Elektronske Studije koje je uradio krajem pedesetih i šezdesetih su takođe prisutne na ovom disku pokazujući za nijansu jednostavniji zvučni svet ali ništa manju dubinu ideja i ambicija. Riedl dosta zahteva od slušaoca, ali istovremeno i pruža jako mnogo, prateći svoju jedinstvenu, čistu viziju. Ovde nema naklona trendovima niti posrtanja u pozeraj ili glumu. Samo čist zvuk koji pleše među vašim ušima. Divno.

Pan Sonic – Katodivaihe (Blast First Petite)

 

 img227/4426/51xgo9lofylss500sj7.jpg

http://www.secondlayer.co.uk/index/p4060.htm

 

Bogami sam se pitao šta će Pan Sonic uraditi posle magnum opusa (na četiri CD-a, pritom) koji je bio ‘Kjesto’. Dobro, radili su štošta u međuvremenu, ali ovo im je prvi ‘pravi’ album i, zapanjujuće, ne samo što su uspeli da očuvaju sve elemente koji su Kjesto učinili tako interesantnim, nego su ih i pročistili, dotegli i pritom ubacili neke nove. Tako da imamo posla sa jednim od najboljih albuma koje je finski dvojac ikada snimio.

Pan Sonic su, još u vreme dok su bili dovoljno mali da se zovu Panasonic, bili jedno od najinteresantnijih finskih muzičkih čuda kombinujući ručno pravljen elektronski instrumentarij sa dubokom posvećenošću ideji robotskog minimalnog technoa koji je pritom, neobjašnjivo, uvek bio nezaustavljivo fanki. Pan Sonic muzika je uvek delovala kao stariji, primitivniji, ali na čudan način oštroumniji brat nemačkog minimalnog tehna, odbijajući čak i te, hah, minimalne naklone ‘pravoj’ muzici koji su se na etiketama Raster-Noton, Basic Channel i Chain Reaction očitavali u sintisajzerskim harmonijama i povremenim dub momentima. Pan Sonic je uvek cenio čistotu sinusoidnog tona, ali i prljavštinu distorzirane ritam mašine, klinički odsečene ritmove ali i hendriksovski blatnjavu distorziju.

‘Katodivaihe’ (katodna fraza) je pravi katalog svih najboljih momenata iz razvoja Pan Sonic ideje, osvežen nekim potpuno neočekivanim momentima koji se u bogatu (a spartanski disciplinovanu) muzičku sliku uklapaju na zapanjujući način. Kada se među klateće mehaničke ritmove i sintisajzerske distorzije na prvoj kompoziciji, ‘Virta 1’ umešaju i ogromni, topli zvuci violončela, utisak da ste stupili u neki čudan ali ne i neprijatan košmar Fernanda Corone je dovoljan da vas zbuni. ‘Ali… ovo je Pan Sonic… Odakle im ideja da upotrebe drveni gudački instrument???’ I dok se vi čudite, žena svira (islanđanka, sudeći po imenu: Hildur Gudnadottir). A to je tek prva kompozicija. Negde pola sata kasnije ćete imati priliku i da čujete kako Pan Sonic prave muziku bez ritma i naizgled sasvim bez strukture, oslanjajući se samo na najgolji skelet zvuka. Sve ostalo između je klasičan Pan Sonic, u životnoj formi. Moćni, a opet uvredljivo prostački ritmovi, bas bombe od kojih imate utisak da ste se upravo uneredili (a možda i jeste!!!), najzapaljiviji gitarski rifovi koji nikada nisu odsvirani na gitari… Ova ploča ima sve i pokazuje da i posle više od jedne decenije, i posle selidbe u Španiju i prihvatanja laptopa kao instrumenta, Mika i Ilpo i dalje napreduju i iznenađuju. Ne propustiti.

 

http://www.phinnweb.org/panasonic/

 

Dissecting Table – Religious (UPD)

 img223/4879/r9276111173759252ps0.jpg

http://www002.upp.so-net.ne.jp/upd/

 

Ichiro Tsuji je uvek bio jedan od najinteresantnijih japanskih noise muzičara. Pored toga što, kao i mnogi drugi, već decenijama sam sebi objavljuje izdanja na etiketi Ultimate Psychological Description, njegov pristup stvaranju muzike je uvek bio… istraživački, nesputan, svež. Nije da kod njega nije bilo sasvim dovoljno albuma i kompozicija zasnovanih na talasima distorziranog fidbeka, ali Tsuji se uvek odlikovao ambicijom da proba nove stvari, ode u stranu na kojoj nikad nije bio, uradi nešto neočekivano.

’Religious’ je samo jedan od osam albuma koje je Dissecting Table izbacio na UPD-u ove godine, u formi CD-r izdanja koje se može kupiti samo putem narudžbine i koje se više ni tako ne može nabaviti. Iako ovakva, poluamaterska, a polugerilska izdavačka strategija može da zazvuči kao da imamo posla sa nekakvim autističnim diletantom, istina je na sasvim drugoj strani. Dissecting Table nikada nije zvučao bolje, jače, životnije.

’Noise’ ili, nedajbože ’industrial’ etiketa koje se najčešće lepe Tsujijevom stvaralaštvu deluju kao daleko previše restriktivne u odnosu na bogatstvo zvuka koje nudi ’Religious’. Ovo je samo ’muzika’ u najboljem smislu te reči. A može se podvesti po pojam ’noisea’ odnosno ’buke’ samo zato što je ponosno oslobođena od žanrova, formi, pravila. Tsuji ovde pokazuje kakva je razlika između njega i, recimo Marka Knopflera, Čede Čvorka, Bokija Miloševića ili Wyntona Marsalisa. Knopfler je gitarista, Čeda Čvorak klavijaturista, Boki Milošević klarinetista, a Marsalis stariji – saksofonista. Tsuji nije ništa od toga. On je muzičar. Njegov instrument je zvuk sam i manje je važno kojim alatkama postiže materijalizaciju svoje vizije.

’Religious’ isprva zvuči kao ploča koja se sastoji samo od solo improvizacija na sintisajzeru. Fino, velikani u rasponu od Sun Ra pa do francuskih elektroakustičara su nam pokazali da ovo može da bude lepa stvar. Međutim, ’Religious’ je mnogo više od toga. Zaista, ono što isprva zvuči kao neprekinuta, realtime improvizacija kasnije zvuči kao da je, možda postprocesirano. Ili samo editovano ili, uh… ništa od toga? U jednom neočekivanom momentu brčkanje u toplom moru sintetizovanih tonova i efekata pretapa se u svirku nekakvog čudnog kamernog sastava koji ima, hm, violinu i gitaru??? I to je incident za koji nema objašnjenja niti se on ponavlja.

Tsuji ima fantastičnu kontrolu nad svojom muzikom, strukture u njoj niču i ruše se beskrajnom lakoćom a izvanredno korišćenje efekata sugeriše da nemamo posla sa srećnim početnikom već sa duboko promišljenim veteranom. Ritmički čvorovi pojavljuju se i zarobljavaju slušalačku pažnju svojom lepotom (da, lepotom). Tsuji je u ovakvim momentima poput nekog blagosloveno dementnog Philipa Glassa koji je odbacio zašećereni šarm melodija i hipnotiše slušaoca čistom magijom ponavljanja nekoliko sitnih ali ne i tihih zvukova. Japanski noise je dugo vremena počivao na ideji trivijalnog koje je izdignuto na nivo fetiša a zatim preokrenuto u čist događaj (Masami Akita, Akifumi Nakajima) i Tsuji prati ovu ideju besprekornim rukovanjem šumovima i njihovim parazitskim senkama koje im daju elektronski filteri sintisajzera. Guste, bučnije elemente ovog albuma takođe odlikuje pažljivo rukovanje najsitnijim detaljima, pa se za Tsujija noise, paradoksalno pretvara u vežbu u muzičkoj suptilnosti usred izobilja šuma, umesto u zversku, svirepu ekspresiju. Povremeno ćete biti sigurni da na ovoj ploči čujete glasove. Povremeno ćete biti ubeđeni da razumete šta vam govore. A povremeno ćete znati da su to glasovi foka!!! Magično!!!!

 

Kuupuu – Yokehra (Dekorder)

 img223/3218/016nw1.jpg

http://www.dekorder.com/artists/kuupuu.html

 

http://www.dekorder.com/releases/016/

 Već sam na ovom mestu prilično jasno izrazio svoju ljubav ka finskom ’freak folku’, toj čudnoj kombinaciji savremene avangarde i najčistije naivne razrogačenosti mladih očiju. Kuupuu je devojčica po imenu Jonna Karanka i u, za ovu scenu tipičnom stilu je većinu svojih snimaka napravila na kućnoj opremi, bez pokušaja da pripada bilo kakvom žanru, izdajući ih na kućno rezanim CD-rovima. Dekorder su ove snimke prikupili i dali im propisno izdanje 2003. godine, a ’Yokehra’ je prvi od ta dva LP-ja koji su ove snimke predstavili široj publici.

Dakle, pričamo o četiri godine starom izdanju još starijih snimaka. I ono i danas zvuči kao prozor u potpuno novi svemir. Sve stvari koje su mi se ikada dopadale u ovoj finskoj muzici i kod njenih najboljih predstavnika poput Kemialliset Ystavaet ili Avarus (čiji je Jonna član) destilovane su u prelepe nekolikominutne vinjete na ovoj fenomenalnoj ploči. Ovo je muzika atmosfera, minijaturnih gestova i zamrznutih slika, ali nije ni sterilna ni statična. Umesto toga ona je, naprotiv topla, šarmantno neuredna, usredsređena na zvuk i njegove mutacije onako kako je dete u stanju da se usredsredi na šaru na zidu i u njoj vidi čitav svet.

Kako Japanci prave od smeća iz svog okruženja umetnost (maltene direktan citat Masamija Akite) tako i Jonna Karanka koristi raskošan spektar instrumenata, i ’instrumenata’ da sklopi svoje minijaturne palate zvuka. Nekad je to samo sanjivi drone, nekada hipnotički loop, nekada zametak folk pesme u kojoj glas i nekakav žičani instrument sa svega nekoliko zvukova prizivaju nasleđa kultura o kojima ne znamo ništa ali ih poznajemo… Najimpresivniji element je dijamantski oštra intuicija gđice Karanke kojom se identifikuje minimalna količina elemenata kojima će se iz vazduha prizvati avet pesme. Nema veze da li ona ’stvarno’ zna da svira gitaru ili sintisajzer kad joj je dovoljno da na njima ponavlja svega dva tona i da od toga nastane muzika kakvu mnogi muzičari sa preskupim produkcijama i u svemirskim studijima ne umeju da načine. Ponavljanje stvari čini dubljima, a kada Karanka ponavlja svoje male, lepe loopove to je kao Steve Reich, samo seksi. Kuupuu je čista čarolija zvuka i uzdržane, elegantne a opet prljave i životne lepote.

 

http://www.myspace.com/kuupuu

 

http://www.myspace.com/lussu

 

John Zorn – Six Litanies for Heliogabalus (Tzadik)

 img223/9523/7361ef1.jpg

I da za danas završimo Zornom… Kada jednog dana ovaj čovek umre, obdukcija će, nadamo se utvrditi od čega je to, dođavola, on bio napravljen. Biti genije je jedno ali više od dve decenije praviti bestidno avangardnu i konzistentno izvanrednu muziku, pokrivati neviđen spektar žanrova, baviti se na elegantne načine filmom, književnošću, teatrom i drugim umetnostima, biti politički i spiritualno radikalan koliko i umetnički… Pa, to skoro da niko osim Johna Zorna nikada nije uradio…

U svojoj šestoj deceniji ovaj nadareni i disciplinovani ludak, kompozitor i saksofonista i dalje izdaje izvanredno zanimljivu muziku raznih autora na sopstvenoj etiketi, Tzadik, i i dalje uspeva da godišnje izbaci najmanje desetak sopstvenih ploča, živeći od radikalne kulture, bez kompromisa u ma kom pogledu.

Zornu povremeno zameraju akademsku sterilnost u tretmanu pop-muzike. Zaista, nekada je možda i ima, ali poslednjih nekoliko meseci Zorn je i poštovaoce iznenadio parom albuma (’Moonchild’ i ’Astronome’) koji su ispali ništa manje nego brutalno ekspresivni i daleko od sterilnog iako je pop muzika na njima podvrgnuta surovoj disciplini. Trio prekaljenih muzičara i Zornovih dugogodišnjih saradnika (Trevor Dunn iz Melvins na basu, Joey Baron na bubnjevima i Mike Patton na, hm, vrištanju) je na ova dva albuma izveo koloplet Zornovih kompozicija kombinujući teški gitarski noise (bez gitare), avangardni pank i, pa ne znam, crtanofilmovski teatar surovosti? Sa albumom posvećenom rimskom imperatoru Heliogabalusu Zorn proširuje koncept projekta i uspeva da proizvede novi klasik u svom opusu.

Osnovnom triju sa prethodne dve ploče Zorn ovde dodaje tri pevačice (’hor’), veterana downtown scene Jamiea Safta na klavijaturama, još većeg veterana, bivšu bubnjarku, Ikue Mori na elektronici, a i sam im se pridružuje na alt saksofonu. Muzika je i dalje zasnovana na brutalnom prebijanju trija originalnih muzičara ali se proširuje na sve strane i, koliko da gubi na organskoj tečnost, toliko dobija na, za Zorna karakterističnoj postmodernističkoj širini, oštrini i brzini.

Trik je u Zornovom tretmanu komada pop muzike kao gradivnih elemenata avangardne moderne kompozicije i ovaj album zvuči više kao Naked City nego skoro bilo šta drugo što je Zorn radio još od dvadesetog veka. Muzika se kreće kroz dobro razrađene, tamne pasaže surovog bubnjarskog prebijanja i bas-tutnjave, začinjene Pattonovim grlenim gušenjem i kricima, da bi sledećeg časa skliznula u nervozni džez. Tu su i razrađeni kraut-rok pasaži, tu je i noise, pank, metal, ali sve je uklopljeno u osnovni narativ tako da naspramno pozicioniranje elemenata nije tu samo da bi šokiralo i dezorijentisalo nego naprosto zato što za ovu muziku granice ne postoje. Tri ženska glasa kompozicijama daju malo preko potrebne topline, kako ne bi sve delovalo preteće i okrutno, ali Mike Patton je ipak nešto po čemu će većina novih slušalaca pamtiti ovaj album.

Pattona nikad nisam voleo u njegovim ’rok’ bendovima.  Iako neosporno divlje talentovan, on je u svom pevanju ipak pre svega glumac. Ali su zato njegovi avangardni radovi, sa Zornom, solo ili sa drugim muzičarima, veoma često ispadali prava remek-dela. Na ovom albumu će prvo u sećanje prizvati svoje prvo studijsko gostovanje kod Zorna, na albumu ’Elegy’ koji je star nekih 15-16 godina, svojim mučnim, stegnutim kricima. A zatim će nastaviti da demonstrira fantastičnu kontrolu nad svojim grlom i glasnim žicama. Čak i old skool fanovi Naked City koji nikada nisu Pattonu priznavali da je išta više od pukog (inferiornog) imitatora Eye Yamatake će morati da priznaju da Mike na ovoj ploči blista punom snagom. Zornu to ne treba objašnjavati pa je jedna od kompozicija napisana samo za solo vokal.

Pored toga, Zornovi ljubitelji koji se poslednjih godina žale kako je gazda sasvim zapostavio saksofon u zamenu za komponovanje, ovde će doći na svoje. Između Dunnove grmljavine, Baronovog swingovanja i prebijanja, Pattonovog vrištanja, Morinih i Saftovih elektro razmena i lepih ženskih vokala, Zornov saksofon se probija kao munja kroz olujnu noć, sekući i bodući sa žestinom koju je imao i pre trideset godina. Kada Zorn na ovoj ploči zasvira to je ponovo pokolj po kakvima ga pamtimo. I sve je ponovo u redu. Ali ne kao da vreme nije prošlo. Naprotiv, vreme je prošlo, a Zorn je još više sazreo i napisao ploču koja će nas po ko zna koji put iznenaditi. Pa, malo li je???

 

www.tzadik.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: