Šta sam slušao ovih dana

Sigurno ste, štovani i verni čitatelji, primetili da u poslednje vreme nisam stizao da vam se obratim ovim putem. Mogao bih sad da izmišljam i da se vadim na posao, put u Mađarsku, posete poslovnih partnera koji zahtevaju da im date svoje vreme, svoj rektum i svoju besmrtnu dušu (samo da bi mogli u nju da pljunu nakon što urade crtu najfinijeg kokaina), ali zašto bih? Istina je čudnija od fikcije, kako to kažu na televiziji, pa ću naprosto reći da sam poslednjih mesec dana proveo snimajući lezbijske pornografske mok-dok filmove sa mešovitom internacionalnom postavom sastavljenom najviše od predstavnika parlamentarnih stranaka u svojim zemljama.

 

Pored toga sam, za sve vas koji vole da pročitaju ponešto o stripu, svake nedelje objavljivao po jedan tekst o stripu na UPPS-u, pa možete da skočite do www.upps.org.yu i obradujete sebe saznanjem da biste vi lično, čak i retardirani i mrtvi pijani mogli da napišete bolje tekstove od mene. Ovde: http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=416&Itemid=48 imate moju analizu filma Spajdermen 3, a ovde http://www.upps.org.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=447&Itemid=48 , recimo neke premudre misli u kojima demonstriram svoje hardcore 100% tr00 underground korene pisanjem o nezavisnim stripovima.

 

Trenutno pripremam jedan prozni tekst za ovaj siroti blog, ali u međuvremenu, evo kratkog pregleda muzike koju sam slušao ovih dana.

 

Muzički prikazi kakve bi pisalo drveće i stenje kada bi imalo moju pronicljivost, duh i ženu koja je otputovala u Egipat, ostavivši me sa mačkom koja ima teranje četvrti put u tri nedelje (operativna reč za danas je ’infantiono’)

 

Zavoloka – Plavyna (Nexsound/ Laton)

 

Mda… Moj život poslednjih deceniju or sou prati turobnu rutinu čitanja o novoj muzici u britanskom magazinu The Wire i baziranja potrage za novim albumima na osnovu njihovih preporuka. Lako je imati besprekoran muzički ukus kada ga zasnujete na doslovnom ponavljanju onoga što o muzici govore novinari najradikalnijeg muzičkog časopisa na planeti. Bilo kako bilo, Zavoloka je intervjuisana u poslednjem broju ove novine i, bez obzira što imam (sasvim prirodnu) averziju ka plavookim ukrajinskim devojčicama, gunđajući sam utvrdio da u kolekciji već posedujem jedno njeno izdanje (saradnju sa ženom Vladislava Delayja, Antje Greie-Fuchs) koje nisam preslušao, pa sam, sasvim razumljivo, uperio soulseek na pravu stranu i dobavio ostatak njene diskografije. Opet, ne sasvim nelogično, naterao sam se da čujem samo njen debi album Plavyna (pre njega je ’izdala’ jedan mp3 album, koji joj je i otvorio vrata ka ’pravim’ izdavačima) i to samo zato što je u navedenom intervjuu novinar napravio uzgredno poređenje sa Autechre. Tako je, seljak sam, i to blaziran seljak, čitava priča o mladunici koja se pali na jednostavan život na selu i narodnu pesmu, a u spavaćoj sobi pravi zajebanu elektroniku me ne bi dotakla da neko u prolazu nije nejmčekovao bend sa kojim, uostalom, novinari porede skoro sve što se u elektronskoj muzici (barem u njenom ’leftfield’ krilu) pravilo poslednjih deset godina.

 

Iznenađenju nema mesta, Zavoloka (kojoj je to prezime), iskreno govoreći, veoma malo podseća na Autechre i nije me baš previše oduševila. Veliki deo njene muzike otpada na lepe, dobro producirane (jeftini kompjuteri i piratski softver su u mnogome poravnali odnos snaga između korporacijskih najamnika i andergraund gerile) zvuke kojima, nažalost većinu vremena nedostaje koherentan kontekst u kome bi funkcionisali. Kao i mnogo drugih ranih radova mladih elektronskih muzičara (sad ja kao ovde glumim iskustvo i mudrost), Plavyna je demonstracija autorkine opčinjenosti naizgled bezgraničnim mogućnostima koje joj na raspolaganje stavlja biblioteka plaginova za njen omiljeni muzički softver. Zvuci su prevrtani, mrvljeni, ceđeni i razvlačeni baš onako kako je to pre Zavoloke uradilo na stotine drugih DSP džankija. Ima ovde i dosta sugestivnih praznina koje su mi u pamet prizvale pomenutu Antje Greie-Fuchs i njene superiorne solo radove, ali dok se u slučaju AGF gotovo uvek može govoriti o funkcionisanju zvukova u sklopu primetne strukture (ma koliko ta struktura bila varljiva ili naprosto amorfna), kod Zavoloke ove strukture/ iluzije većinu vremena nema. Ako ćemo da potežemo akademske reference (a ima li šta prirodnije ako ste narcisoidni egomanijak sa pristupom Internetu), razlika između AGF i Zavoloke je ona razlika između neuspele umetnosti koja je haotična (re-kreira haos) i uspele umetnosti koja je haoidna (podseća na haos) a koju je sugerisao niko drugi do rahmetli Deleuze. Pa posle nek se priča da se ne trudim da ostavim utisak načitanosti.

 

U odbranu mlade Ukrajinke, ovaj album ima jedan broj struktuiranih delova koji funkcionišu mnogo bolje nego Zavolokin, posle svega ipak infantilni pokušaj apstraktnosti, ritmovi koje ona priziva su prijatno mehanički, a ledeni sint vetrići koji oko njih pirkaju prizivaju u sećanje Autechre ili Download od pre cirka deset godina što, iako ne zvuči naročito savremeno, u sadejstvu sa skeletalnom prazninom njene muzike, daje zadovoljavajuću kombinaciju. U dovoljnoj meri da ću potražiti novi album koji bi trebalo da je već izašao.

 

http://www.zavoloka.com/

 

Drumcorps – Grist (Ad Noiseam/ Cock Rock Disco)

 

Činjenica da nisam bio svestan da Drumcorps postoji (niti da je u pitanju projekat Aarona Spectrea čiji su amen brejkovima ispunjeni jungle izleti pravi melem za uši) verovatno može i treba da se dovede u vezu sa drugom činjenicom, a ta je da Drumcorps izdaju za Ad Noiseam. Nemam ja ništa protiv Ad Noiseam, au contraire, jedan moj dobar penfriend drugar izdaje za njih ali su me malo smorili svojim nebrojenim izdanjima u kojima dečaci izrasli na industrial muzici pokazuju kako su dorasli izazovima brejkbitova. U teoriji, ovo je sjajna kombinacija – surova, fašistička autoritarnost industrije i naduvana plesnost džangla – u praksi međutim, ovo u velikom broju slučajeva zamara. Breakcore muzičari barem imaju smisla za humor (retko je u pitanju i dobar smisao za humor, ali ne mogu svi da budu stend ap komidijani, ko bi se onda bavio muzikom?), Ad Noiseam puleni su prečesto preozbiljno melodramatični.

 

Drumcorps ipak izbegava ovu klopku što se valjda vidi i iz činjenice da je ovaj album izašao u saradnji sa Cock Rock Disco, etiketom jednog od najduhovitijih (i najtalentovanijih) likova u breakcore muzici uopšte, Jasona Forresta. Ono što je iznenađujuće, međutim, je da je Drumcorps za ovaj album nagrađen jednom od nagrada na prestižnom austrijskom Ars Electronica festivalu. Mislim, te nagrade se uglavnom dodeljuju namrgođenim, ozbiljnim konceptualnim delima, pa su ih u prošlosti dobijali likovi poput Richarda Jamesa, Petera Gabriela, Ritchieja Hawtina ili Autechre, a Drumcorps je projekat koji nastoji da spoji najbolje od svetova kao što su moderni grindcore/ math metal i moderni breakbeat/ jungle/ breakcore.

 

Ima tu dosta logike kad čovek razmisli: i jedna i druga frakcija se opsesivno bave brzinom, distorzijom i komplikovanim ritmičkim zahvatima, i jedna i druga su decidno infantilne, pokušavajući da zaobiđu više cerebralne funkcije koliko je god moguće i obrate se časnim mudima kao svojoj prioritetnoj publici. Retko ko je to do sada u istoriji muzike i uspeo da izvede. Čitava DHR etiketa/ generacija je iznedrila možda dva albuma prihvatljive muzike. Da, baš je tako, ne verujte svojim uspomenama na devedesete, ionako ste bili mrtvi drogirani sve vreme. Poslednjih par godina se pojavljuje dosta didžejeva i producenata koji mešaju surovi hi-bpm džangl sa distorziranim gitarama u nečemu što je gest na razmeđi blagonaklonog podsmeha i strejt-ap ljubavi, likovi poput Doormousea, Bong Ra, Scotch Egg, Lessera, da ne pominjem Curse of the Golden Vampire, su sa dosta uspeha pokazali kuda može da se ode. Drumcorps ide korak dalje mešajući semplove, brejkbitove, odsvirane gitare i otpevane vokale, te strukturu kompozicije koja barem jednako duguje grajnderima poput Agoraphobic Nosebleed ili Iron Lung koliko i neo-džanglistima Soundmurderer, Panacea ili  Bong Ra.

 

Čudna je ovo ploča. U nekim trenucima imam utisak da Spectre pokušava da delove koji se obično smatraju nužnim zlom, u najmanju ruku uzgrednim momentima metal i grindcore pesama, kao što su intro i outro dronovi, postavi u centar svojih kompozicija. Ovo izazva vrlo čudan utisak jer su ponekad napaljivanje i obavezni payoff u vidu trešerskog prženja na kraju (sa sve vrištanjem) u brutalnoj disproporciji. Ali, ako ništa drugo, Spectre vas barem sve vreme drži u iščekivanju, ne dopuštajući da mu ploča postane predvidiva. Dakle, puno surovih brejkova, puno škripe gitara i promukog dranja, sve proterano kroz tone modernih filtera, ovo je verovatno zvuk jedne moguće budućnosti u kojoj bi revolucija koja teče bila nešto više od istorijske fraze.

 

www.aaronspectre.com

 

Venetian Snares – Pink and Green (Planet Mu)

 

Problem sa Aaronom Funkom nije u tome što izdaje tako mnogo muzike, nego što je prosečni kvalitet te muzike toliko visok da se pošten čovek oseća kao da se zatekao malo predaleko kada je Alah delio talenat i radne navike. Hvala ti, Aarone, hvala ti što već godinama činiš da se osećam neadekvatnim.

 

Primer? Pa, eto, nisam još pošteno ni svario najnoviji Venetian Snares album Printf Shiver in Eternal Darkness (na kome je nadareni Kanađanin semplovao i Vuka Draškovića), čak ni prethodni, Cavalcade of Glee and Dadaist Happy Hardcore, a on je već izdao sjajan EP, Pink and Green, koji bi mogao da bude jedna od najboljih elektronskih ploča ove godine.

 

Pink and Green je Funk u top formi. I istovremeno je jako fanki, ako to može da se kaže za muziku koja se tvrdoglavo drži karakterističnog sedmoosminskog ritma. U ovih pet stvari Funk uspeva da strpa više muzike nego većina savremenih producenata elektronike u čitave svoje karijere, a da njegova hipersaturacija zvukom i hipermasturbatorni mikroediting ipak zvuče koherentno, poletno, atmosferično i potpuno ispravno sve vreme. Vrlo je malo breakcore i drill’n’bass autora koji su u stanju da vas jednako zablesave čistom energijom bombastičnih brejkbitova i surovih distorziranih basova, a istovremeno ih garniraju semplovima tako besprekorno produciranim da svakog sekunda imate neku novu referencu na popularnu muziku, pop-kulturu i *gulp* život izvan nje, koju, iako ne umete da imenujete, sasvim sigurno čujete. Slušanje ovog EPja je pomalo kao sprint kroz čitavu istoriju popularne muzike nakon koga vam trebaju nedelje da sredite utiske.

 

Naslovna numera je još jedan uspeli, možda i najuspeliji do sada, Funkov eksperiment sa korišćenjem ljudskog glasa u svojoj muzici, i, pored sve manijačke energije, ima nepatvoren pop potencijal. Ostatak muzike je negde između mračnog džangliranja iz vremena Meathole ili Find Candace, i surovih gabba nabijanja koja su istovremeno i neviđeno duhovita. Lični favorit mi je Husikam Race Dojo sa svojom satiričnom porukom ’take drugs, smoke crack, get fucked up’. Ah, čovek prosto poželi da ima dete kako bi mu zabranio da ovakve stvari sluša, dok ih sam podmuklo troši sa velikim uživanjem.

 

http://www.myspace.com/venetiansnares

 

Dodheimsgard (ili DHG) – Supervillain Outcast (Moonfog/ The End)

 

Ama, znam, uz ovako komičan naziv albuma ni ja ne bih pomislio ništa pametnije od toga da je u pitanju još jedan MTV wannabe pank ili nu metal bend, ali ne, braćo i sestre pravoslavci, u pitanju je Dodheimsgard, jedan od svakako najsmelijih norveških blek metal bendova ikad.

 

Da ne bude zabune, smelost ove ekipe nikada se nije ogledala u generičkom paljenju crkava ili kićenju bine kojekakvim zemnim ostacima nesrećnih životinja, već pre svega u muzičkom eksperimentisanju. Jeste da su Ulver uspeli da se izvuku sa odlaskom u elektroniku, jeste da su i Mayhem u par momenata klizali u Skinny Puppy smeru, ali Dodheimsgard je bend koji je fuziju agresivnog, podzemnog metala i avangardne elektronike uspeo da izvede sa, čini mi se, najviše dostojanstva.

 

 

Od poslednjeg albuma, 666 International prošlo je zaprepašćujućih osam godina, bend je promenio postavu ali ne i stav i plodovi sazrevanja su vidljivi. Ono što je nekad bio interesantan opit mešanja ledenog severnog metala, industrije i post trip-hop atmosfera, danas je potentna životinjka u kojoj su individualni elementi uklopljeni uprkos svojim odbijajućim svojstvima. I ne samo da većinu vremena ovo odlično funkcioniše nego, bogami i pored sve užasne pretencioznosti koje ovakva koncepcija neizbežno podrazumeva, ova ploča odiše i duhom, ako već ne otvorenim humorom, koji govori da i najsuroviji eksperimentatori znaju da se našale.

 

Ne da je ovo humoristička ploča, naprotiv, Supervillain Outcast je, kao i svi najbolji norveški blek metal albumi bremenit tragičnim, depresivnim, prkosno očajnim, gitarska buka, semplovi, sintisajzerska distorzija i kliktanje duplih bas bubnjeva nisu tu da sakriju ranjivost čak i najmuževnijih među muževima – metalaca i satanista. Ovo je jedan emotivan album u kome i maštovito aranžirani blastbitovi (bubnjar je, nažalost, nakon snimanja albuma pretrpeo nesreću od koje su mu noge ostale paralisane) i vrištanje pevača imaju jednaku težinu patosa kao i pseudo folk momenti. Srećom, sve je ukusno odmereno pa ne mogu da se žalim na generičke moš partije (nema ih – svi momenti srednjeg tempa su tu sa razlogom) niti na prearanžirane narodnjake – naprotiv, pevač Kvohst ih izvodi jednostavno, gotovo primitivno, očuvavajući duh ako ne već formu prave narodne muzike. Vrlo dobra, vrlo pretenciozna ploča koja pokazuje kuda savremeni metal može da ode kad se otrese infantilne vernosti žanrovskim stereotipima, a kada ipak zadrži zdravu težinu, brzinu i agresivnost pravca. Ovom prilikom, pretencioznost barem ima podlogu.

 

http://www.myspace.com/dodheimsgard

 

Dead Shell of Universe – Tamo gde pupoljak vene – tamo je moje seme (demo)

 

Ovo je snimak, koji će, ako ima pravde ugledati svetlost dana na nekoj od poštenijih zapadnih blek metal etiketa. Ne kažem to zato što je u bendu gitare odsvirao moj saborac iz Bethora, popularni Vermis, nego zato što je ovo do sada daleko najbolja stvar koju sam čuo od domaćeg blek metala.

 

Ako ste se oporavili od šoka od ove bombastične izjave, valja da dodam da i The Stone i May Result i Zaklan (čiji je bunjar član i ovog projekta, ako se ne varam) cenim, ali da je tek DSOU nešto za šta sam osetio da stoji na sopstvenim nogama, da ima sopstveni identitet i ima da kaže nešto što nismo već čuli da je rekao neko iz neke druge zemlje. Pritom, nema sumnje, Tamo gde… svoje uticaje ni malo ne krije, ove tri dugačke kompozicije (dve gitarske koje traju po preko deset minuta i jedna elektronska od osam) u punoj meri odaju poštu skandinavskim (pre svega norveškim) uzorima, ali istovremeno uspevaju da prevaziđu suvo epigonstvo koje je tako često usud nas, pripadnika manjih nacija, te da se izdignu iznad prostog obožavanja Mayhema ili Dark Thronea.

 

Možda je ovo samo urađeno po mom ukusu. DSOU nije hiperproducirani, hiperekspresivni blek metal kakav danas čujemo od raznih dobrih i loših bendova (od Dimmu Borgir, preko Marduk, pa do Anaal Nathrakh), već korektno producirani, hladni, severnjački uzdržan spoj dužine, brzine i širine koji uobičajeno povezujemo sa starim Mayhem, Dark Throne, Gorgoroth, Emperor ili  Enslaved. Melodije su setne, pevanje emotivno (da, da, ima vrištanja koliko vam duša ište, ne brinite), a bubnjevi primereno brzi i precizni. Dakle, muzika koja je istovremeno i beskompromisno agresivna ali i meditativno zamišljena – ima li šta lepše od ugodne kontemplacije usred nihilističkog rušenja svega što stoji?

 

Tehnički, ovo je na vrlo visokom nivou, što sam i očekivao nakon slušanja onoga što Zaklan rade (Vermis je takođe i član ovog benda) ali ono što me je prijatno iznenadilo je baš to koliko je tehnička dimenzija u drugom planu. Ova muzika pre svega dodiruje sadržajem, dok se forma primećuje i analizira tek na drugu loptu. Nije što su naši, ali ovo je jako dobro.

 

www.myspace.com/zanesenjak

 

Pig Destroyer – Phantom Limb (Relapse)

 

Pig Destroyer su sada neka vrsta institucije, grindcore bend za ljude od intelekta i ukusa, krunski dokaz nevidljive linije koja spaja Baudelairea, Artauda, Iggyja Popa, Marinu Abramović, Alberta Aylera, Napalm Death i Anal Cunt, kritičarska beba koja uvek dobija aplauz za svaki novi album ispunjen besom, očajem i zastrašujućom bukom. Prethodni album, Terrifyer je bio neka vrsta kristalizacije namera i htenja (sledeći prototip konceptualnog grindcorea koji je uspostavio prethodni Prowler in the Yard) pa zbog toga verovatno i Phantom Limb zvuči više kao doterivanje zadovoljavajuće formule nego još jedan titanski pokušaj da se dostigne sledeći nivo.

 

Daleko od toga da je ploča loša, naprotiv. Zapravo, ako nikada niste slušali Pig Destroyer, sasvim je realno očekivati da vam mozak eksplodira od čiste zajebanosti ovog albuma. Pesme su kratke i brutalne, sa gitarama Scotta Hulla koje nikada nisu bile teže i opasnije, sa bubnjevima Briana Harveyja koji melju sve pred sobom, sa JR Hayesom čije vrištanje je ono kako bi Kafka pevao da je odrastao na Sex Pistols i Whitehouse. U tradiciji originalnog grindcorea uvek su bile česte promene tempa i ritma, a Scott Hull u ovome ionako uvek preteruje, pa je ono što je važilo za Terrifyer tačno i ovom prilikom: Hull ume da napravi neke od najboljih, najlepljivijih rifova u celokupnoj metal/ core muzici ali njegove pesme uvek zvuče kao da je rifove rasporedio konsultujući isključivo Ji-Đing.

Za čitaoce sa sporijim Internetom, ovo znači da je metod komponovanja koji Hull koristi neka vrsta zloupotrebe ideje da su iznenađenja dobra stvar i da logičan tok pesme valja s vremena na vreme prekinuti nečim neprirodnim. Kod Pig Destroyer ovo se dešava bukvalno pri svakoj promeni ritma ili rifa, što kao rezultat daje albume koji bi imali jednak učinak i da su rifovi na njima poređani bilo kojim drugim redosledom.

 

Ipak, to su jako dobri rifovi, sva tri muzičara (plus dodati četvrti član Blake Harrison na semplovima i ’bučanju’) iznose srce na teren i izgaraju dajući pesmama težinu autentičnih tragedija, ne samo glasnijeg rokenrol odrađivanja i ukupni utisak je uobičajeno povoljan. JR Hayes ostaje jedan od najinteresantnijih tekstopisaca u savremenom grindcoreu a njegovo multikanalsko pevanje je uvek nabijeno emocijom i, uz opšti zvuk koji je teži, glasniji i dinamičniji nego na Terrifyer, ovaj album ima sve elemente da bude dostojan naslednik. Sad samo da vidimo da li će Hull napraviti jednako dobar album za Agoraphobic Nosebleed.

 

http://shop.relapse.com/artist/artist.aspx?ArtistID=10081

 

Merciless – The Awakening (Deathlike Silence)

 

I za kraj, blast from the past. Album koji sam napamet naučio tokom dugih, samotnih stražarskih noći u osvit poslednjeg građanskog rata kroz koji smo prošli. Merciless bi danas verovatno bili sasvim zaboravljeni da se ironična sudba nije surovo poigrala sa okolnostima, pa je njihov debi album The Awakening ostao upamćen kao prvo izdanje etikete Deathlike Silence, prve nezavisne etikete koja se fokusirala na blek metal, a pod upravljačkom palicom kasnije ubijenog Euronymousa. Priču o blek metal crnini ranih devedesetih u Norveškoj i vrapci znaju, ali kladim se da ne poznajete mnogo ljudi koji su slušali ovaj album.

 

Merciless, naravno uopšte nisu bili blek metal bend. U ono vreme smatrani su death metal bendom, mada, kada se čovek danas vrati ovom albumu, jasno je da je u pitanju samo izuzetno sirov i prljav thrash. I ništa drugo, budimo iskreni, danas ne bismo ni prihvatili. Snimljen i izdat na samom kraju ere thrash metala, The Awakening je sedamnaest u glavu za gotovo sve što je posle uspona i pada Pantere pravljeno u domenu neo-thrash metala. Nikakvi Carnal Forge ili Haunted sa svojim trigerovanim bubnjevima i supernabudženim gitarama ne mogu da primirišu spontanoj sirovoj energiji ovih švedskih klinaca.

 

Negde 1992. sam u nekom švedskom death metal fanzinu čitao intervju sa Merciless koji se uglavnom fokusirao na teme kao što su jebanje krava i opijanje, i zvučao kao da ga je dao napaljeni pubertetlija. Što je naravno i bila istina. Koja nam je otkrila ili barem potvrdila još jednu veliku istinu: napaljene pubertetlije nisu ljudi sa kojima biste sedeli u kafani (zapravo, radije biste ih poslali u vojsku u nadi da će se za njih pobrinuti neprijateljski metak ili nagazna mina), ali kad je u pitanju nadrkana, nihilistička muzika puna emocija, koja istovremeno treba da bude poletna i blago karikirana, nema druge adrese na koju biste se obratili.

 

The Awakening je osvežavajuće jednostavna ploča. Sastoji se od nadahnutih rifova, superbrzog thrash bubnjanja i vrištanja tekstova ispunjenih bolom i beznađem. Ovo je bilo vreme pre nego što su metal gitaristi počeli da slušaju Godflesh, My Bloody Valentine i Sonic Youth, pre nego što su metal bubnjari naučili gravity roll trikove, pre nego što su pevači shvatili da je emo reč koju će MTV i MySpace pretvoriti u lozinku tinejdžerskog angsta. Gitare na ovom albumu ugodno briju, dok ih bubanj prati u nečemu što je prirodna ekstrapolacija Bathory formule treširanja, a pre nego što će blastbeat postati zahtevani standard. Pevač sve pesme peva ’na rif’ ni ne pokušavajući da komplikuje nekakvim naprednim aranžmanima. Iako bubnjar ima dva bas bubanja, nema ovde zasićenja svake mikrosekunde zvuka njihovim kliktanjem, koje je death metal devedesetih kasnije standardizovao, pesme zahvaljujući tome istovremeno uspevaju da dišu, ali i da odaju utisak vratolomne vožnje predelima nekog jeftinog pakla.

 

Tematski ovo je uobičajen koktel motiva moći (uvek izbacivanih iz ravnoteže nihilističkim pozivanjem na bezvrednost), neusmerene mržnje (prva pesma se zove ’Pure Hate’, za slučaj da nekom poruka nije bila sasvim jasna), te sveprožimajućeg očaja. Jedina spora pesma na albumu, Dying World je besprekorno emotivna meditacija o besciljnosti egzistencije kakvu samo tinejdžer odrastao na horor filmovima i metalu osamdesetih ume da napiše.

 

Album je i sekvenciran gotovo savršeno tako da počinje moćno a zatim prema kraju postaje sve bolji i brži. Posle predaha uz Dying World koji omogućava kratak momenat tragične (ma koliko infantilna bila) kontemplacije, sledi superbrza Bestial Death čiji su rifovi genijalni, a čija solaža podseća na najbolje momente videoigara osamdesetih, da bi za kraj stigla najbolja Merciless pesma, Denied Birth.

 

U demonstraciji duboke konzervativnosti tamo gde to niko ne priznaje, ali je svako očekuje, Denied Birth je priča ispričana iz perspektive svesnog fetusa koji očekuje abortus. Merciless ne samo što svom neverovatnom protagonisti u usta stavljaju pojmove koje ne bi trebalo da poznaje, već i znanje o nadolazećoj tužnoj sudbini, gotovo direktno idući na ruku hrišćanskoj crkvi i njenoj argumentaciji o večnosti duše i ubistvu koje abortus zbog toga čini. Ali to ne smeta jer je ovo još jedna prefinjeno surova, strahovito brza pesma u kojoj se motiv bola kao konačne sudbine i pančlajna jednoj kratkoj egzistenciji (ponovo treba da se setimo koliko godina su imali članovi benda u ono vreme) čini gotovo fizički prisutnim kroz koktel besnih rifova, promuklog vrištanja i bubnjeva koji prosto lete.

 

Devedesete će doneti uzlete death metala i grindcorea u visoko tehničke forme, kao i razvoj blek metala u nekoliko smerova, no The Awakening je dobrodošlo podsećanje na moć spontanosti i čiste ekspresivnosti. Stilovi i žanrovi dolaze i prolaze ali ploče snimljene iz muda, makar uz muda išli nerazvijen emotivni i intelektualni aparat, ma koliko formalno zastarele bile, nikada zaista ne zastarevaju. Muda su, jasno je, večna.

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Merciless

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: