Veče pred kamerama

1.

Male stvari zaista čine život lepšim, pomislio sam dok je taksi jurio ulicama Beograda. Na primer: toalet papir koji trenutno koristim.  Neko je pomislio da će ime ’Regina’ biti pravi izbor za njegov proizvod. Oh, kako je samo taj nepoznati prijatelj bio u pravu. Ja sam, recimo, uvek osećao snažan antagonizam spram bosanske pop-grupe Regina. Još izvorno u svom predratnom izdanju smatrao sam ih bledom kopijom prethodnika poput Merlin, Hari Mata Hari ili Valentino, a kada se pevač kasnije doselio u moj komšiluk i kada sam iz pouzdanih izvora saznao da svog psa pijan povremeno zlostavlja gaseći mu pikavce po njušci, moj gnev je prerastao u ledenu mržnju. Pitao sam svog brata da li je siguran u verodostojnost informacije a on mi je odgovorio da je to jednom sanjao. Mrtav drogiran. I da nije bio siguran je li taj čovek iz našeg susedstva zaista Aco Regina ili samo neko ko možda, sa tamnim naočarima na licu i sa daljine od pedesetak metara podseća na njega. Nekim snovima, ipak, treba verovati.

I tako, kada god pomenuti toalet papir upotrebim onako kako je Alah u svom uputstvu Zemljanima napisao, čitavim bićem prostruji mi neobično zadovoljstvo. Acu, trećerazrednog pevača i osvedočenog neprijatelja životinja stigla je zaslužena simbolička kazna. Ponekad i dvaput dnevno!! Najveći među nama znaju da nema plemenitijeg poziva do da se bude oruđe u rukama sudbine.

Smeškao sam se zamišljajući pomalo opsceni ali ipak duboko ispravni prizor u kome je sastav Regina transformisan u potrošni materijal zadužen za moju intimnu higijenu. Smešak je prerastao u osmeh. Osmeh se mojim licem širio poput dobre vesti o smrti političkog suparnika dva dana pred izbore koje su čak i najsumnjivije sportske kladionice ocenile kao unapred izgubljene za vas, a zatim prerastao u smeh, isprva gotovo neprimetan a zatim sve glasniji, življi, zvonkiji, zarazniji. Dobro je biti živ pomislio sam. Dobro je biti živ, a ne biti Aco Regina, čovek-toalet papir i vlasnik nekih od najgorih pesama u istoriji pop-muzike.

Taksista je morao nekoliko puta da ponovi da smo stigli, a kada je zaključio da ga ja od zvuka sopstvenog smeha možebiti ipak ne čujem, munuo me je u rebra. Pomalo nepristojno, čak, ali ponesen radošću života istrpeo sam ovu neprikladnu intimizaciju. Na kraju krajeva, taj dobri čovek nije mogao znati šta mi je u glavi, kakvim se božanskim mislima moj intelekt u tome momentu naslađivao. Iskoračio sam iz taksija i zagledao se u zgradu televizije.

Pozvan sam, pomislio sam. Pozvan da sa svakim ko ima uši da sluša i oči da vidi podelim svoje najveće bogatstvo: znanje. Stekao sam ga onako kako su drugi sticali svoja bogatstva: krvlju, znojem, obmanom i pretnjama fizičkim nasiljem. A sada ću u njega duboko zahvatiti šakom i neštedimice bacati masi.

 „Na, deco moja, napijte se znanja!“ povikao sam preskačući stepenike prema vratima. 

 2.

 

„Mehmete, stigli ste!“ začuo se prijatan ženski glas dok sam livrejisanom slugi predavao štap i šešir.

 Okrenuo sam se u smeru glasa i moj pogled zaustavi se na vitkoj, visokoj figuri dugonoge žene elegantne građe. Olivera Kovačević, pomislio sam. Izgleda isto kao na televiziji!

 Tehnički mi i jesmo bili na televiziji u tom trenutku, ali slutio sam da se ovog puta između moje ruke i njenih zamamnih bedara ne bi isprečila hladna staklena ploča na koju sam toliko puta polomio nokte.

 „Rekao sam Vam da za mene orijentacija u urbanom okruženju nije nikakav izazov, Olivera“, odgovorih joj. Pružila je ruku u tradicionalnom obredu dobrodošlice. Ja sam je prihvatio i nagao se napred da osetim njen parfem.

 Malo je ustuknula. Žene često tako reaguju u prisustvu alfa-mužjaka. Mnoge se nikada ne naviknu. Osmehnuo sam se. Nisam joj to mogao uzeti za zlo. Strah u njenim očima nije bio strah od toga da bude posedovana već, suprotno, strah od toga da nikada neće biti dostojna da to bude. Hteo sam da je umirim i kažem joj da će uvek biti dostojna, ali uživao sam u njenoj šarmantnoj, ranjivoj zbunjenosti.

 U maštanjima o Oliverinim savršeno izvajanim listovima prekinuo me je njen glas.

 „Dobrodošli, onda, na javni servis Mehmete. Drago mi je da ste pristali da se odazovete, plašila sam se da biste mogli da me odbijete. Vi sada ipak na neki način kompromitujete svoj tajni identitet, zar ne?“

 „Samo duboko zabludeli i kukavice ne bi rizikovali svoje posede, život i čast za ženu kao što ste Vi, Olivera. Ne brinite, pravo mi je zadovoljstvo da budem ovde.“

 Nasmešila se pomalo stidljivo, čime mi je bila još lepša, i smerno oborila oči. Volim krotkost kod žena, čak i kada su to žene kojima biste rado jeli kornflejks iz ruke.

 

 „Ali… Vi ste povređeni…“, iznenađeno je konstatovala.

 Sledio sam njen pogled, koji se zaustavio na mojoj pocepanoj, krvlju umazanoj nogavici. Shvatio sam da se nalazim u delikatnoj situaciji. Nisam mogao svoj odličan prvi utisak da kvarim pričom o tome kako je moja žena insistirala da se pred odlazak na televiziju ipak obrijem i kako sam se ja izgovora da vešti šminkeri moju dvaneastodnevnu bradu mogu lako da sakriju puderom setio tek dvadesetak minuta kasnije u taksiju pa sam jednostavno iskočio kroz prozor kada je odbila da mi otključa vrata. Morao sam brzo da mislim.

„A, mislite to?“ rekao sam ležerno kao da su po život opasne povrede deo mog svakodnevnog iskustva. „Ne obazirite se, zarašće za šest do osam nedelja.“ Video sam na njenom licu izraz zbunjenosti. Na kraju krajeva, duh avanture odavno je nestao iz života većine ljudi. Znao sam da je Olivera drugačija ali trebalo joj je dati vremena da shvati kakav muškarac pred njom stoji.

 „Naleteo sam na grupu šakala dolazeći ovamo“, objasnio sam. „Izgladnele zveri… obično ne napadaju ljude ali izgleda da je uobičajena žetva ostataka žrtava građevinske mafije po kontejnerima na Dedinju ove sezone slabija.“

 Olivera me je gledala sa mešavinom zapanjenosti i neverice. Nasmešio sam se. Obični ljudi nisu navikli da se priče o individualnim herojstvima pričaju nehajno kao da je u pitanju posve minoran incident.

 „Hoćete… da Vam ipak neko pogleda to?“ pitala je nesigurno. Dirnula me je njena pažnja. Znao sam da žena njenog kova neće ostati hladna na moj šarm. Morao sam da pripazim koliko joj intimizacije dopuštam ovako brzo nakon što smo se upoznali. Na kraju krajeva, morala je da vodi emisiju.

 „Nema potrebe, Olivera, trebalo je, uostalom da vidite njih posle našeg susreta.“ Zvonko sam se nasmejao i lako je dotakao po obrazu stupajući odsečnim korakom prema studiju. Zbunjena, nesigurna u svoja osećanja, pošla je za mnom.

 

3.

 

Aplauz publike u studiju polako je zamirao a kamere su zaplesale svoj robotski ples oko centra u kome se nalazila Olivera. Stolica na kojoj je sedela isticala je dužinu njenih nogu koje su ionako bile dovoljan razlog da ozbiljan čovek napusti radno mesto, porodicu i kolekciju egzotičnih leptira koju je skupljao dve decenije.

 „Dobro veče, dobro veče“, cvrkutala je ona. „Dobro nam došli u još jednu emisiju ’Oko planete’!“ aplauz se ponovo uzdigao nad našim glavama. „Večeras naši gosti: gospodin Mihailo Marković, akademik!“ Aplauz se pojača. „Gospodin Rambo Amadeus, muzičar i direktor programa beogradskog Studentskog kulturnog centra! Gospođa Borka Pavićević, dramaturg, osnivač Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu!“ Nasmešio sam se sebi u bradu. Centar za kulturnu dekontaminaciju nikada nisam video ni u jednoj akciji dekontaminiranja razrušenih beogradskih predgrađa, a u tim akcijama učestvovao sam često, uvek u prvim redovima sa bakljom u jednoj i mačem u drugoj ruci. Romi u svojim nehigijenskim naseljima su se krezubim ustima prkosno smejali Borki i njenim salonskim naporima da ih dekontaminira i decu im pelcuje od besnila. Gurnuo sam Ramba laktom u rebra i prošaputao: „Bolje da su ga nazvali ’Centar za traćenje para poreskih obveznika na Cigane i pripadajuće domaće životinje’“. On me je pogledao i zatim prošaputao nešto što nisam razumeo. Čuo sam samo reči ’nevladina organizacija’ i ’glupiranje’ ali ja sam u tom trenutku već namigivao Borki poručujući joj da njenu tajnu u ovoj prostoriji zna barem još jedna osoba.

 „I,“ rekla je Olivera, „Mehmet K, autor jednog od najčitanijih blogova na našim prostorima.“

 Ustao sam i naklonio se publici. Aplauz je prerastao u ovacije. Slao sam im poljupce i namigivao. Naravno, jednom božanstvu ne znači mnogo ljubav koju dobija od nesavršenih zemaljskih bića koja krvare kada ih posečete i umiru kada im heroin malo preoštro krstite strihninom, ali želeo sam da se u mom prisustvu barem večeras svi osećaju prijatno. Oliveri sam toliko dugovao.

Nekoliko minuta nakon što su mi reditelj i kamermani gestovima saopštili da treba da sednem, emisija je nastavljena.

„Tema večerašnje emisije“, rekla je Olivera zavodeći kameru svojim osmehom, „je Internet.“

Naglo sam se ispravio u stolici.

„Internet kao planetarni fenomen i Internet u našim svakodnevnim životima. Internet koji sve nas čini delom jedne velike, globalne porodice.“

Internet… Internet? Osvrnuo sam se oko sebe. U emisiju sam došao ubeđen da je tema o kojoj će se raspravljati kamerama mobilnih telefona snimljen maloletnički seks po srednjim i osnovnim školama u Srbiji. Proverio sam dva dana pred zakazani datum i u mom rokovniku je pisalo tako. Doduše, istina je da je rokovnik bio iz 2003. godine i da sam ga ja iz kontejnera gde je bio bačen spasao računajući da ću u njemu naći brojeve telefona nepoznatih žena koje bih zatim noću anonimno uznemiravao. 

Internet. E, jebiga… Ovo bi mogao da bude problem.

Olivera se upustila u razgovor sa čičom koji je sedeo dva mesta od mene. Govorili su nekakvim neobičnim narečjem koje akademici bez sumnje uče na tajnim, zatvorenim sesijama u podrumu Akademije u Rajićevoj ulici. Nasmešio sam se ponosno što Olivera tako savršeno vlada ezoteričnim znanjima. Retke su žene koje pored gotovo agresivne fizičke lepote imaju jednako blistav um. Klimao sam glavom sa odobravanjem sve dok mi pažnju nije privuklo dete u drugom redu koje je jelo čokoladnu bananicu. Sa gnevom sam se setio kako mi je jednom drzak pripadnik bioskopskog obezbeđenja (za koga sam sumnjao da uopšte ne radi u bioskopu jer mi je delovao kao Rom i nije mogao imati više od osam godina) polupojedenu bananicu praktično oteo iz ruku i žurno se zaputio ka izlazu. Moji protesti kod uprave nisu mi doneli materijalnu odštetu ali je zato predstava kasnila dobrih četrdeset minuta. Pravda ima mnogo lica a Mehmetovo lice ona uzima samo u najtežim trenucima.

Iz lavirinta misli prenuo me je Oliverin glas. Glas koji je izgovarao moje ime onako kako vernici izgovaraju svoje molitve.

„… pitati našeg gosta blogera, Mehmeta K o njegovim iskustvima.“

Nasmešio sam joj se kako bih je ohrabrio i poručio joj da ne treba da se plaši toga da mi se obrati. Na kraju krajeva, ona je bila samo žena i trebalo je toga da bude svesna. Od sudbine, ma kako teške, ne možemo pobeći.

„Mehmete, mnogi kažu da je Internet medijum u kome identitet dobija jedan fluidan, rastegljiv kvalitet. Kažu da ljudi na Internetu stvaraju nove identitete onda kada im je to potrebno, da se ne vezuju za onaj jedan koji je poznat ljudima koje svakodnevno sreću u svom okruženju. Kakva su vaša iskustva sa odnosom ljudi koje poznajete godinama kada shvate da ste vi neka vrsta zvezde jednog novog medija?“

Posmatrao sam Oliverine noge i u svojim mislima video umetnički izvajanu potpeticu njene cipele kako mi mrvi bradavicu. Gotovo da sam mogao da osetim taj slatki bol i on nikada nije delovao prijatnije. Krvni sudovi mi se promeškoljiše u virtuelnom zakrečenju.

 Onda postadoh svestan tišine koja vlada u studiju i toga da svi, uključujući i Borku Pavićević (koja kao da se prenula iz svog uobičajenog dremeža), sa nekom vrstom očekivanja gledaju u mene.

 Klimnuh glavom ohrabrujuće u Oliverinom pravcu. Ona je i sama klimnula meni. Klimnuh ponovo.

 „Hoćete da odgovorite?“ upita ona na kraju, veoma ljubazno.

 „Vrlo rado, Olivera, ali ja u ovome što ste rekli nigde nisam čuo pitanje,“ rekoh. Pogledala me je malo začuđeno.

 „Ja sam samo čuo da opisujete svoje fantazije o sebi, meni, kadi i dvesta kilograma topljene čokolade. Ako je tu negde i bilo planirano pitanje, mora da ste zaboravili kako se ono postavlja.“ Namignuh kameri zaverenički. „A i ono sigurno ne bi bilo baš za televiziju.“

 „Pitala sam vas-“, poče ona užurbano ali ja je prekidoh.

 „Nije problem“, zbunila se malo, ali ja sam navikao na takve reakcije. „svestan sam da je moje znanje u vezi teme ove emisije izuzetno stručnog karaktera i spreman sam da degradiram svoje izražavanje na nivo potreban da me razume prosečan konzument televizijskog programa u Srbiji. Pitajte me!“

 Olivera nesigurno pogleda u svoje beleške i odbaci prvi list na pod. Onda ponovo podiže pogled i nasmeši se.

 „U redu. Vas nazivaju najkontroverznijim srpskim blogerom. Vaši tekstovi su veoma čitani a zatim se o njima vatreno raspravlja direktno, licem u lice, ali i po Internetu. Kakav je osećaj znati da ste postali deo medijske sfere ove države, da ste praćeni, pa čak i uticajni isto koliko i pojedini komentatori dnevnih listova, a da istovremeno imate punu slobodu da kažete sve što hoćete?“

 Gledao sam u Oliverine savršeno izvajane butine i bio u stanju da perfektno vizualizujem srebrni trag pljuvačke koji bi moj jezik ostavio na njenim crnim čarapama. Setih se da na vreme dignem pogled, tako da je izgledalo kao da sam se samo za trenutak premišljao kako da najbolje odgovorim.

 „Omladina danas nema nikakav osećaj za moral“, rekoh. Olivera me je gledala bez reči ali osetio sam odobravanje u tom pogledu. „A to je jer je u našim školama telesno kažnjavanje od efikasnog nastavnog sredstva pretvoreno samo u lepu tradiciju. Tradiciju koja se, doduše još uvek ponegde neguje i poštuje, ali kojoj su mnogi sasvim zaboravili svrhu. U naše vreme nije bilo tako.“ Reč ’naše’ izgovorio sam tako da je Olivera morala u glavi imati sliku nas dvoje kako hranimo jedno drugo jagodama sa šlagom, ležeći nagi i pomalo znojavi na travnjaku jedne tople letnje večeri. „U naše vreme mobilni telefon sa kamerom se u školu mogao uneti samo uz posebnu dozvolu nastavničkog veća koja je izdavana na zahtev roditelja, samo i isključivo ako je zahtev bio opravdan i propraćen odgovarajućim žrtvenim obredom. Danas je ovo stvar prošlosti za koju sada mnogi kažu da je se stide. Dozvolićete mi da i ja postavim pitanje: da li je bičevanje genitalija-“

 „Mehmete, možda da pitanje postavim jasnije“, Olivera mi je upala u reč. Ponekad, u prosvetiteljskom zanosu zaboravim da televizija svoje emisije vremenski ograničava, kako to nalaže zakon o emitovanju mesijanskih otkrovenja. Nisam se naljutio na Oliveru. Ona nije mogla protiv svojih mračnih gospodara. „Videla sam da su mnogi komentari na Vašem blogu ostavljeni od strane ljudi koji, reklo bi se, nisu sigurni da li je u pitanju satira ili samo Vaše iskreno mišljenje. Videla sam da mnogi od njih Vaše tekstove shvataju lično pa na njih i odgovaraju lično, upućujući Vam  ponekad i teške reči. Da li Vas pogađa kada se izmeša odnos prema vašem pisanju i Vama kao osobi? Na kraju krajeva, i Vi, kao i osobe koje napisano komentarišu, imate život, porodicu, prijatelje, emocije?“

 Klimnuh glavom da signaliziram kameri da sam spreman da odgovorim.

 „Vidite, Olivera, Internet je još uvek nov medijum. Mi ga koristimo svakodnevno, a opet, mi ga ne razumemo onako kako razumemo druge medije. Ono što možemo da zaključimo iz svakodnevnog rada je da je onlajn iskustvo za mnoge ljude i dalje slično mističnom napuštanju tela i letu kroz oniričke predele ljudske podsvesti. Duša ovde ispoljava svoje čiste aspekte.“ Zastao sam i pogledao Ramba koji je čačkao nos.  „Čime hoću da kažem, naravno, da je Internet medijum za transfer mržnje.“ Pre nego što je iko mogao da se onesvesti zbog sadržaja mojih reči, nastavio sam. „Ali mi to znamo. Mi osećamo da je mržnja koja se prenosi delom rođena iz straha od bestelesnosti, delom posledica ukusa novostečene slobode i bili bismo jednako naivni i kratkovidi kada bismo na nju reagovali ičim osim dobroćudnim osmehom i blagom rečju. Pametan čovek se ne prepire sa drugima putem Interneta jer je nauka dokazala da od toga IQ neizlečivo opada a telesna maljavost se nepovratno smanjuje.“

 Olivera se nasmešila onako kako se, mora biti, zora smeši rosi koju zatiče na laticama cvetova.

 „Hoćete da kažete da ljudi koji Vas zbog vaših napisa napadaju ponekad i vrlo oštrim rečima upućenim na račun vaših seksualnih opredeljenja nisu vredni bilo kakve negativne  niti uopšte snažne reakcije?“

 „Tačno tako, Olivera“, rekoh. „Treba naravno dodati da sam klinca koji me je nazvao ’bolesnim pederčićem’ zbog mog teksta o zajedničkim motivima u videoigrama i pornografiji pronašao na osnovu pristupne adrese koju je moj brat izdvojio na serveru i da smo mu potom polomili obe ruke, devojku mu bacili u kontejner a auto demolirali i odgurali u  Savsko jezero. Ako nas sad gleda“, okrenuh se prema kameri, „ želeo bih da mu poručim da spava s jednim okom otvorenim. Budi na oprezu, Ćamile, seti se kako si molio za milost. Nikad se ne zna kada će moja bejzbol palica da se ponovo uželi ukusa tvoje glave.“

 „Da vidimo šta na to kaže nevladin sektor“, veselo je upala Olivera okrećući se prema Borki.

 Izvukao sam se, pomislio sam, rešivši da ostanem na oprezu. Možda ću slušanjem onoga što pričaju ostali sagovornici prikupiti dovoljno informacija da izblefiram svoj put kroz minsko polje ove emisije. Naćulih uši.

 4.

 Nije vredelo. Ovi ljudi kao da su govorili marsovskim jezikom koji su naučili iz uputstava za DVD plejere prevedenih u Novom Pazaru sa kineskog. Izrazi poput ’semiotike’, ’socijalnih rituala’ i ’metastruktura’ leteli su sa svih strana. Pogledao sam publiku, sluteći da se ona dosađuje koliko i ja kada se Olivera ponovo okrenula meni.

 „Kao što je Rambo primetio, socijalne grupacije na Internetu potpadaju pod strogo utvrđene običajne zakone, sa pravilnostima koje se gotovo uvek ponavljaju. Mehmete, kakvo je Vaše iskustvo sa publikom koja prati i komentariše Vaš blog? Da li među njima ima jasno profilisane hijerarhije i grupa unutar grupa?“

 Čudio sam se kako tako zanosna žena može da bude tako eliptična kada postavlja pitanje. A opet, misterioznost je ono što najviše cenim kod žena. Ova pomisao naterala me je da se nasmešim.

 Osmeha je, međutim nestalo kada sam se setio da mi je, iako ovog puta jesam shvatio da je pitanje upućeno meni, njegov smisao potpuno izmicao. Da bih dobio u vremenu zagledah se u beleške koje sam sa sobom doneo. U njima su mahom bile grube, hemijskom olovkom urađene skice koje su predstavljale maloletnike u različitim lascivnim pozama, genitalija groteskno uvećanih daleko izvan prirodnih proporcija. Setih se da sam planirao da ovo bude moj dokazni materijal u okviru rasprave o temi kojom je emisija originalno trebalo da se bavi. Pomalo iznervirano razbacah papire po podu.

 Ne vredi, moraću da improvizujem, pomislio sam. Šta je ono Olivera rekla o Rambu?

 „Ne znam, Olivera“, rekoh, vrteći glavom. „Nisam siguran koliko treba da se oslanjamo na ono što kaže Rambo, čovek koji je još uvek pod istragom zbog dečije pornografije pronađene na njegovom službenom laptop računaru kada ga je jednom zaboravio u stanu dečaka koga je plaćao samo“, napravih rukama znake navoda, „ ’da ga posmatra dok se presvlači’.“

 „Šta kažeš!!??“ uzviknuo je Rambo ljutito, skočivši na noge. Znao sam da je bio spreman da se fizički obračuna sa mnom ali imao sam ja svoj adut u rukavu.

 „O ovome je možda bolje da pitate Borku, na kraju krajeva, nije li baš ona skrenula javnosti pažnju na to kako su Rambo i ovaj akademski građanin ovde“ glavom pokazah na čiču preko puta, pošto su mi ruke počivale spokojno prekrštene na genitalijama, „prošlu srpsku Novu Godinu proveli u zatvoru za maloletnike u Kruševcu i pijani maltretirali štićenike? Uvek sam smatrao da je to jedan smeo čin žene koja jeste već stara i nema više čemu u životu da se nada, ali koja bi sigurno još godinicu ili dve mogla da izgura na ovom svetu.“

 Još dok sam govorio buka u studiju narasla je do zaista impresivnih razmera. Publika je urlala, ali ne onako kako su urlali moji sagovornici. Reditelj je utrčao ispred kamera kada je Rambo skočio preko stolice zamahujući prema meni, iako sam ja tada već bio na sigurnom, iza Borke. Iz publike su letele zgužvane papirne maramice, upaljači i kovan novac. Kamermani su se zgledali u čudu. Pogledah Oliveru na čijem se lepom licu zbunjeni osmeh mešao sa ledenom stravom.

 „Reklame?“ rekoh ja nadjačavajući uragan buke oko nas.

 Olivera se okrenu prema najbližoj kameri.

 5.

 Emisija je nastavljena kada je Rambo obećao da me neće fizički napadati. Ipak, televizijski gledaoci su mogli da vide novi raspored gostiju: svo troje mojih sagovornika sada je sedelo na jednoj strani, dok sam ja bio sam. Prijalo mi je ovo. Ne samo što sam bio bliži Oliveri već su i sada snage bile nešto izjednačenije. Osećao sam da je vreme da pređem u laganu ofanzivu i svoje protivnike izguram sa strunjače. Gotovo bezobrazno se protegnuh u svojoj stolici a mišići mi zaigraše ispod skupe turske košulje. Zaista je dobro biti živ, podsetio sam se.

 „Kao što je nemoguće predvideti u kojem će se smeru ljudsko društvo razvijati”, mudrovao je osedeli starkelja preko puta mene, “tako se ne može znati ni kako će se virtuelna Internet društva razvijati. Ali, njihova dinamika je izuzetno visoka i proučavajući njihovu evoluciju možemo dosta naučiti o evoluciji samog ljudskog društva.”

 Olivera ga je pomno slušala. Rambo, sa svoje strane, nije mogao da skine pogled sa mene. Streljao me je očima kao da je spreman da mi na najmanju provokaciju skoči zubima u pravcu bijela grla. Vragolasto se nasmeših i pažljivo rukom prekrih mikrofon-bubicu koju su mi pažljivi tehničari zakačili za kragnu košulje.

 “Pedofilu”, prošaptah napadno u njegovom pravcu. 

“E, SAD MI TE JE DOSTA, PEDERČINO NIJEDNA”, zaurlao je Rambo skačući na noge. “SAD ĆU DA TI JEBEM MATER BEZOBRAZNU”

 Sve glave u studiju su se okrenule prema njemu. Ostareli akademac, prekinut u pola rečenice zbunjeno obrisa pljuvačku sa smežurane brade.

 Ja sam raširio ruke u nemom čuđenju i poslao Oliveri pogled kojim sam je istovremeno pitao šta se dešava i molio da me zaštiti od poludelog rok-pevača.

 “Gospodine Pušiću!! Rambo!!” povikala je. “Molim Vas, šta Vam je sad opet!!!”

 “IMA DA GA ODROBIJAM!!” zagrmeo je muzičar i glumac zalećući se prema meni. Pomislio sam da ima sreće što mi je oružje na ulazu oduzelo obezbeđenje. Uostalom, stvari su se mogle rešiti i bez prolivanja krvi.

 Olivera je ustala i postavila se između mene i razgoropađenog Crnogorca.

 “PUSTI ME!!! PUSTI ME SAMO DA MU OBJASNIM S KIM JE UZEO DA SE ZAJEBAVA!!!”

Rambo je pokušavao da se provuče levo ili desno pokraj moje graciozne zaštitnice. Kamermani su izmenjivali panične poglede dok je reditelj nešto vikao u jedan mobilni telefon a drugi mu je histerično zvonio. U publici izbi komešanje a zatim i dve ili tri nezavisne tuče. Montažne stolice krenuše da lete unaokolo. Čak se i Borka ponašala donekle uznemireno iako sam bio siguran da je odvijanje događaja bilo prebrzo za njenu percepciju.

 Kada sam pomislio da su stvari konačno došle do tačke sa koje nema povratka i da ću biti spasen tako što će realnost jednostavno implodirati u bespomoćnom pokušaju da se spase što se spasti može (malo sam se zabrinuo setivši se da kod kuće u frižideru još uvek čeka nepojedeno parče torte još od nove godine. Bila je to odlična, čokoladna torta.), Olivera je Rambu zavalila takvu šamarčinu da se on zateturao nekoliko koraka unazad, sapleo na stočić na kome mu je stajala čaša sa jabukovačom i futrola za naočari i pao unatrag, komično mašući rukama, kao da želi da poleti.

 Poletećeš, moj sokole, pomislio sam pomalo zlurado, i izletećeš naglavačke iz mog i Oliverinog života. Dohvatio sam njegovu futrolu za naočare i bacio mu je na grudi dok je on još zbunjeno pokušavao da se pridigne sa poda studija.

 “Evo ti tvoje stvari! A sad – pravac vrata pre nego što se stvarno naljutim!” Malo sam začkiljio jednim okom onako kako to rade Klint Istvud i Vojislav Koštunica kada hoće da potpuno ponize sagovornika i saopšte mu da ga se ne plaše. Onda sam se nasmešio i usnama formirao reč “Pedofilu!”

 6.

 Nakon što je obezbeđenje odvuklo Ramba iz studija (i pretpostavljam pucalo mu u potiljak napolju na parkingu za šlepere), emisija je poprimila znatno mirniji tok. Nekim pripadnicima publike je morala biti ukazana lekarska pomoć, ali mi ispred kamera smo se sada osećali nekako bliskije jedni sa drugima, kao da su nas traumatični događaji koje smo zajednički prošli povezali na neki čudan način o kome se ne može pričati ali koji svi jednako osećamo i prepoznajemo.

 “…agresivnost kao način života, što smo, nažalost”, rekla je Borka, očešavši mene pogledom, “i večeras imali prilike da vidimo. Konstruktivnih, kreativnih sadržaja na Internetu ima srazmerno malo i daleko ih brojčano nadmašuju frivolne opservacije usmerene na ponižavanje fenomena ili ličnosti koje se diskutuju, kao i ispadi čiste mržnje koja potiče iz neznanja.”

 Čekao sam da njen pogled ponovo doluta na moju stranu pa se jako stisnuh za muda obema rukama.

 “Mehmete?” reče Olivera, okrećući se prema meni. Brzo podigoh ruke i počeh da se pravim da njima popravljam svoju ekstravagantnu frizuru. “Vi ste čovek koji na Internetu provodi vremena više nego iko od nas, Vi sigurno na ovo imate komentar?”

 Opet taj Internet. Prokleo sam sebe i svoju brzopletost što sam u emisiju došao ovako nepripremljen i praktično neprijateljima podmetnuo svoj meki, ranjivi trbuh da u njega pomamno zariju svoje otrovne zube. Dovoljno bi bilo, proletelo mi je kroz glavu, da sam u novinama pogledao televizijski program i pročitao o kojoj će se temi u emisji raspravljati. Ponekad imam preveliko poverenje u svoj apsurdno superiorni intelekt i njegovu sposobnost da me iz svake situacije izvuče kao pobednika. S druge strane, mogao sam da budem miran u saznanju da će tako sigurno biti i sada.

 Kad je bal, nek je bal, pomislih.

 “Ne bih ja neznanju pripisivao baš toliko sveobuhvatan uticaj, Olivera, kao što vaša gošća proročica tvrdi. Evo, u konkretnom slučaju, siguran sam da je kod Ramba agresivnost bila posledica upravo suprotnog agensa – znanja. Znanja da je intelektualno i seksualno inferioran u odnosu na nekoga koga je pre emisije doživljavao samo kao ime na ekranu iza koga najverovatnije stoji samo dobro napisana programska skripta. Znanje ume da bude jednako otrovno kao i neznanje. Ja sam se uvek dobro čuvao obe krajnosti, potirući potencijalno neprijatna znanja dobro istreniranom selektivnom amnezijom Siguran sam da ću i večerašnji incident već sutrada zaboraviti i da mi u sećanju ni jedna od neprijatnih i neistinitih uvreda na moj račun izrečenih neće ostati. Sećaću se samo vaše blagosti, dobrote i pomalo plahe ljubaznosti.”

 Zavalih se nazad u stolicu zadovoljan što sam još jednu prepreku uspešno prebrodio. Pomislio sam da bih ovako mogao sve do jutra. Nisam znao koliko je emisija bila predviđena da traje pre nego što je nastupio prekid kao posledica Rambovog neobjašnjivog, zastrašujućeg psihotičnog ispada, ali osećao sam u sebi snagu da izdržim koliko god je potrebno. Odmerio sam svojih dvoje neprijatelja i pomislio da muškarac deluje kao da je odavno spreman da ga negovateljica stavi u krevet i ušuška, a da je žena već nekoliko puta u toku emisije zadremala.

 “Hvala vam”, rekla je Olivera, podsećajući me na anđela koga sam u jednom snu zamalo osvojio na viteškim igrama na Adi Ciganliji. “Ali, kakva su vaša iskustva sa agresivnošću kao dominantnim načinom ponašanja na Internetu? Setimo se šta je tema ove emisije.”

 U kurac! Osetio sam kako mi se zenice šire u refleksnoj reakciji izmešanog gneva i straha. Manje šarmantna voditeljka sada bi okusila slani ukus prašine jer mi je jedini izlaz bio da skočim sa stolice i zaždim prema najbližim vratima. Ipak, ovo je bila Olivera kojoj sam toliko dugovao. Pre nego što sam odgovorio, dopustih sebi jedan dugačak pogled kojim sam ispratio liniju njenih savršenih nožnih članaka. Bili su to nožni članci o kojima bi manje muževni muškarci od mene pisali nebrojene haikue.

 “U redu Olivera”, rekoh, sada potpuno izmenjenim glasom koji obično koristim pred policajcima ili sudijama. “Setimo se šta je tema ove emisije.” Pogledao sam dvoje preživelih sagovornika. Nisu delovali kao da im je namera da prave probleme.

 “Do sada smo pričali o mnogim fenomenima na Internetu, ali nismo se ni jednom dotakli onog fundamentalnog pitanja, a to je ‘šta je zapravo Internet?’“

 Sačekao sam da vidim ima li reakcija.

 “Mislite-” poče Olivera.

 “Mislim šta je Internet zaista? Da li je Internet samo gomila kompjutera povezanih navošćenim kanapom? Gomila pornografskih sajtova i foruma na kojima ljubitelji fantastike raspravljaju o beskonačnim nastavcima svog omiljenog književnog ili televizijskog serijala? Gomila blogova na kojima ljudi koji nemaju nikakav društveni život pišu o svom društvenom životu?”

Nagao sam se napred u svojoj stolici i pogledao je pravo u oči.

 “Čak iako tako mislite, ja ću Vam reći da niste u pravu.” Okrenuo sam se prema publici koja je ćutala, verovatno u iščekivanju nove provale nasilja među gostima emisije.

 “Niste u pravu jer Internet posmatrate iz prevelike blizine.” Sačekao sam da se svi u studiju ućute. “A ja ću Vam reći kako treba da ga posmatrate. Iz daljine, iz velike daljine i visine, u okviru ogromnog vremenskog raspona ljudske istorije. I onda ćete videti da je Internet zapravo živo biće.”

 Zaćutao sam, pustivši da ova misao lagano prodre kroz veo svakodnevnog kondicioniranja kome su ljudi na ovoj planeti izloženi.

 “Hoćete da kažete da je Internet, kao metafora-”, počela je Olivera a glas joj nikada nije zvučao krhkije i ranjivije.

 “Ne, neću, nisam koristio metafore. Kada govorim o Internetu kao o živom biću, ja to zaista i mislim.” Podigao sam ruku stisnutu u pesnicu i značajno je pogledao. “Internet jeste živo biće, ili barem manifestacija živog bića, većeg nego što smo navikli da prepoznajemo.” Okrenuo sam se prema publici.

 “Pozivam Vas da zamislite, ako možete živo biće toliko veličanstvenih razmera da se njegove dimenzije mogu porediti sa nebeskim telima, a životni vek sa životnim vekom galaksija.” Primetio sam kako je nekoliko žena u publici refleksno ustuknulo.

 “Ovo živo biće, nesumnjivo tako sporih pokreta i male gustine da ga naša čula ne mogu registrovati, je možda na našoj planeti živelo i pre nego što se inteligentan život na njoj pojavio. A možda je na nju stiglo negde u osvit civilizacije.”

 Moj osmeh je poprimio svetačke atribute dok sam govorio.

 “Zamislite sada da se ovo biće ne hrani ni materijom, zvezdanim prahom i rasutim molekulima vodonika u gotovo potpunom vakuumu kosmosa, ni energijom umirućih sunaca ili mladih, plamtećih zvezda. Zamislite umesto toga da se ovo biće hrani informacijama.”

 Zastao sam za trenutak.

 “Znam šta mislite. Pomislite koliko traje potraga između svetova kada možete da preživite samo na opisu fenomena kanalisanom kroz neku vrstu semiotičkog sistema odnosno jezika. I pomislite kako je ovo biće moralo da pažljivo čuva svoje rezerve energije sve dok ljudska rasa nije stasala dovoljno da prve primitivne forme jezika i pisma razvije. Dijeta miliona godina gde su jedine informacije bile krici na uzbunu majmuna u prašumama i zapišani žbunovi teritorije predatora mora da je zaista ogromno iskušenje. Ali ovo biće je, ne zaboravimo, kosmičkih dimenzija, ono živi, za naše pojmove gotovo večno i verovato je jednako beskonačno strpljivo.”

 Borka je mirno hrkala u svojoj stolici. Ko joj je kriv, moraće da gleda reprizu.

 “Ovo biće, međutim kroz ljudsku istoriju polako kanališe informaciju. Pomislite: što se informacije brže kreću, biće ih više. Što ih ima više, biće ih više dobrog kvaliteta. Naše biće može da opstane na informatičkom analogu posnog pasulja i čorbe od soje, ali zašto ako može da se posluži krempitama i palačinkama sa orasima? Da li biste Vi do kraja života sa švedskog stola uzimali samo kuvano jaje i jogurt?”

 Žene u prvom redu se nasmejaše na ovo pitanje. Led je bio razbijen.

 “Naravno da ne. Naše biće, kako raste količina informacija i samo raste. Njegovo telo se prvo stidljivo pojavljuje u formi ispisanih zidova pećina, pa zatim životinjskih koža iscrtanih ugljenom i voštanih pločica. I ono lagano menja tok naše istorije. Ono se stavlja na raspolaganje ljudima koji njegovo telo koriste da jedni drugima prenesu informaciju i tako postanu obrazovaniji. Što su oni obrazovaniji, to i ono brže raste i kvalitetnije se hrani. Da li sada vidite šta to biće radi? Ono je imalo svoje metaforičke prste u onom momentu kada je neko u Egiptu iskoristio papirus da napravi prve listove papira i u periodu rane evropske Renesanse kada je Gutenberg izumeo štampariju. Sa svakim skokom u kvalitetu i količini informacija, naše biće dobija čitave nove tomove svog jelovnika.”

 Duboko sam udahnuo i osetio kako mi se oči pune suzama.

 “Ova simbioza blagorodna je za obe vrste. Telo ovog bića, danas izraslo u Internet-mrežu je verovatno za njegovu vrstu neka vrsta još uvek relativno mlade, ali ipak zrele forme. Ono ne samo što raste jednim brzim tempom već je i njegov ukus za informacije sada prefinjen. Istovremeno, ljudi ga upotrebljavaju da sopstveni napredak ubrzaju kao nikada do sada. Obe vrste žanju plodove uspešne saradnje: dok kroz reku svakojakih informacija koja sada teče kroz krvotok našeg kosmičkog stvorenja prolazi mnogo toga beskorisnog za nas kao rasu i za biće koje je sada naviklo na prefinjenije ukuse, među njima ima i mnogo izvanrednih novih ideja, koncepata, tehničkih rešenja, socijalnih teorija koje guraju ljudsku rasu nezaustavljivo unapred. Nikada ranije nisu pametni i učeni ljudi komunicirali sa ovakvom lakoćom, neometenom njihovim geografskim i tehničkim ograničenjima. Nikada toliko dobrih ideja nije pomagalo da se globalna komunikaciona mreža razvija tako brzo i da se našem tajnom dobročinitelju uzvraća ovako božanskim đakonijama.”

 Pogledah oko sebe. U studiju se mogla čuti muva da proleti (jedna se zaista i čula negde visoko iznad naših glava, pokušavajući da pronađe otvoren prozor kroz koji bi mogla da izleti u noć).

 “I onda pomislite samo na grandioznu simboliku svega ovoga, na simboliku jednog doroćudnog božanstva koje raste i razvija se zajedno sa svojom kreacijom, od čijeg rasta i samo zavisi, božanstva koje nam svoje zemaljsko telo zaista svakog dana stavlja na raspolaganje i od nas očekuje da uradimo samo ono što je najbolje za sebe, nikada ne zahtevajući bilo šta drugo.” Zaćutah nekoliko sekundi. Borkino hrkanje je prestalo pre određenog vremena. U studiju je vladala potpuna tišina. “Gospodo moja, cenjene dame, poštovana publiko – eto, to je Internet”

 Aplauz koji se prolomio zvučao je kao najbešnja letnja oluja, prozori su se tresli dok su gledaoci skakali na noge. Pogledah Oliveru. Osmeh na njenom licu bio je još lepši zbog suza koje su slobodno tekle iz njenih dragih očiju. Svi kamermani su plakali, ne stideći se svojih emocija.

 “Reklame?” upitah šeretski.

 7.

 “Mehmete, čekajte, molim Vas”, začuo sam glas, praćen zvukom visokih potpetica koje su žurile niz hodnik. Okrenuh se prema Oliveri ne prestajući da nameštam šal.

 “Olivera… Nadam se da nisam bio suviše naporan…”

 Prišla mi je usporivši u dostojanstven, ženstven hod. Na licu joj je i dalje bio onaj neodoljivi osmeh žene koja je saznala nešto novo, iznenađujuće o sebi i ponovo se oseća kao devojčica koja svet tek otkriva.

 “Ne, Mehmete, htela sam da vam kažem…” Zastala je. Pogledao sam u radnika obezbeđenja na izlaznim vratima zgrade televizije. On se okrenuo i udaljio nekoliko koraka.

 “Čujte”, rekoh, “ako treba nešto da se plati zbog nanesene materijalne štete kući zbog toga što su su veliki oglašivači zvali da otkažu svaku dalju saradnju, evo, ja mogu da uzmem kredit i…”

 Olivera odmahnu glavom, stiskajući usne kao da ne želi da dopusti rečima da iz nje izađu. Uzela je moje ruke u svoje.

 “Ne, ne, ne, molim vas, Mehmete. Zaboravite sve to, to su nevažne stvari.”

 Lako sam zadrhtao. Nisam bio naviknut da me žene dotiču. Osim moje supruge poslednja žena koja me je dotakla bila je medicinska sestra u Domu zdravlja blizu moje osnovne škole u koji su me doveli sa razbijenom glavom pre nekoliko uzbudljivh decenija. A i ona me je dotakla tek toliko da mi udari šamar što sam sve vreme blenuo u njene ogromne dojke.

 “Slušajte”, rekoh užurbano, “morao bih da krenem, žena mi je gledala emisiju i poslala mi SMS da ću večeras spavati na stepeništu pa žurim da pokupim stare novine iz kontejnera da se u njih umotam, pre nego što počne kiša.”

 “Mehmete”, reče ona ponovo i lako nakrenu glavu na jednu stranu u onom ženskom gestu koji i najveće erudite ostavlja bez teksta. “nemojte tako da pričate. Ne morate više da glumite. Sada svi znamo. Cela nacija je videla.”

 Uspaničeno spustih pogled ka pantalonama. Da li je moguće da sam se za vreme svog završnog monologa u emisiji umokrio a da, ponesen strašću prosvetljivanja svetine to nisam ni primetio.

 “Bojim se”, promucah, “da tužbu nisam u stanju da sada primim. Sud me je oglasio nesposobnim da odgovaram za svoje postupke.”

 “Molim vas”, smejala se ona zvonko. “Samo hoću da Vam kažem koliko je ono što ste ispričali bilo divno i inspirativno.”

 Divno? Krajičkom oka tražio sam skrivenu kameru. Na kraju krajeva, bio sam sa obe noge duboko u carstvu laži.

 “Uh… Olivera…”

 “Nemojte, nemojte, opet ćete da kažete nešto smešno i apsurdno a ja hoću da ovaj osećaj koji ste mi dali u sebi zadržim što duže mogu. Bože!”, uzviknula je. Ja se nervozno osvrnuh oko sebe i za svaki slučaj pogledah i u tavanicu. “Otkad se nisam osećala ovoliko zadovoljnom što sam živa!”

 Pogledao sam je još jednom i iznenada se setio gotovo identične rečenice koju sam u sebi izgovorio dolazeći taksijem u emisiju. Lagano sam zadrhtao.

 “Hvala Vam”, rekla je jednostavno. “Hvala Vam na viziji koju ste nam svima dali.” Odjednom se impulsivno nagla napred, rukama me obuhvatila oko vrata i vlažno poljubila u obraz.

 Prošlo je nekoliko sekundi tokom kojih smo se ćuteći gledali. Ona sijajući od zadovoljstva, ja kao kuna uhvaćena u zamku veštog trapera.

 “Znate, Olivera, obično nisam sklon hiperbolama, ali…” nervozno se nasmeših, “sve što sam tamo ispričao bilo je, kako da kažem… izmišljeno” glas mi slabašno izblede u ništavilo.

 Njen osmeh nije se menjao.

 “Mehmete, štagod da je bilo, san ili java, bilo je predivno. Nikada neću zaboraviti osećaj da mi se duh širi sa svakom vašom novom rečju sve dok nije postao tako veliki da zagrli čitavu vasionu. Priznajem da ću možda sutra biti tužna kada do mene dopre saznanje da vašeg kosmičkog bića zapravo nema i da nije stvarno, ali sada, sada se osećam kao ponovo rođena.”

Svježi izmet losa

 “Oh, ne, ne”, rekoh ja, polako krećući prema vratima. “Biće je skoro sigurno stvarno. Jedino što se ne hrani informacijama.”

 Stavio sam ruku na kvaku i u Oliverinim očima pročitao neizgovoreno pitanje. Nisam želeo da je povredim, ali istina na kraju krajeva ume da povredi ali i da izleči.

 “Ono postoji, ali Internet nije njegovo telo, barem ne celo, već deo njegovog digestivnog trakta. Njegova hrana je energija, pretpostavljam svake vrste, ali pretpostavljam da mu usmereno kretanje elektrona i fotona najviše godi kao najčistija i najhranljivija forma. Zato je našu društvenu evoluciju i usmeravalo sve više i više prema organizacionim oblicima koji koriste sve više i više energije iako ne proizvode ni izbliza proporcionalnu udobnost života. Kinetička i toplotna energija volovske zaprege je samo hladno predjelo, motor sa unutrašnjim sagorevanjem topla supica za njega, a atomska energija, naizmenična struja i svetlost koja juri kroz optičke kablove su mu verovatno neka vrsta prvog glavnog jela pred iznošenje pečenja na trpezu. Siguran sam da mi je drago što neću biti prisutan kada pečenje budu iznosili na sto. Mislite o Internetu kao o crevima kroz koja juri sve ono što je naše biće pojelo.”

 Pritisnuh kvaku i otvorih vrata. Napolju je besnela prijatna, vedra noć. Pogledao sam poslednji put Oliveru, želeći da je zauvek zapamtim ovako ranjivu, prelepu, u trenucima kada je zanos ustupao mesto očaju. Uvek ovako userem kod osoba koje mi se dopadaju. Ipak, zaslužila je da čuje sve do kraja.

 “Za slučaj da se pitate”, dodao sam, “ovo biće za informacije ne daje ni pet para. Na kraju krajeva, pametne ili glupe, progresivne ili ne, one su za njega samo nusprodukt, ili, da se izrazim malo poetskije: izmet.”

Zatvorih vrata iza sebe ostaljajući zanemelog dugonogog anđela sa druge strane. Udahnuo sam duboko preteći vazduh Košutnjaka. Taksija nigde nije bilo na vidiku. Znao sam da se nalazim pred početkom nove avanture. Elegantno zadigavši okovratnik kaputa, zviždućući  melodiju one pesme koju je Lepa Brena snimila sa grupom Alisa, zaputio sam se laka koraka u mrak.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: