Velika moć malog Šninkela

Užasno je koliko mi vremena treba da ispišem koju reč o stvarima koje kod nas izlaze i na našem su tržištu prisutne… Evo, da se malo iskupim

Velika moć malog Šninkela

Dakle, Šninkel… Beli put, domaći izdavač koji je prošle godine krenuo sa programom koji na našem tržištu jednostavno nema ni sa čim da se uporedi. Pre svega, niko ovde nema dovoljno novca da pokrene takvu izdavačku delatnost koja pokušava da u okviru jedne jedine izdavačke kuće začepi makar deo ogromnih rupa koje domaća strip publika već, evo, decenijama trpi. Naravno, hardcore deo čitalaštva se snalazio što odvajanjem od usta i naručivanjem preko Interneta, što opsedanjem domaćih distributera, što krađom i prekrađom, ali tu pričamo o desetinama ljudi u najboljem slučaju. Beli put pokušava da strip izdigne na nivo kulturnog fenomena ravnopravnog filmu ili literaturi kroz publikovanje pre svega značajnih strip-serijala i ‘grafičkih romana’ u formi kvalitetnih, visokotiražnih izdanja koja treba da budu stalno prisutna na tržištu i nabavljiva konstantno.

Ovo je sve, donekle teorija i ne treba kriti da je Beli put načinio i sasvim primetnu količinu početničkih grešaka – od nedovoljno kvalitetnih prevoda, preko neodgovarajućeg poveza pa do, u jednom slučaju štampe koju su, u pravednom besu pojedini kritičari proglasili škartom. Ipak, stvari se kreću na bolje i nema sumnje da, iako će kritika uvek biti (što osnovanih, što neosnovanih, što sasvim subjektivnih), Beli put donosi na tržište vrhunska dela savremenog stripa u sve boljim pakovanjima.

Ključna identifikaciona karakteristika Belog puta među ovdašnjom strip publikom je na početku bila činjenica da je fokus izprva stavljen na američki strip za odrasle i neke serijale koji su tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka definisali ono što se danas naziva grafičkim romanom (disklejmer: iako bi najbolji izraz na našem jeziku za ovu formu bio ‘crtani roman’, flešbekovi na Zagora i Komandanta Marka i drugare iz razreda koji su mi prebirali po strip-kolekciji tražeći ‘neke romane da čitam’ me fiziološki sprečavaju da ovaj ispravan termin koristim. Opet, raširen izraz ‘grafička novela’, koji i Beli put koristi u svojoj katalogizaciji je supstancijalno pogrešan – ergo ‘grafički roman’). S obzirom da je na ovdašnjim prostorima pojam ‘kvalitetan strip’ uglavnom vezivan za francusku i belgijsku produkciju, da su mase uglavnom čitale italijanske stripove, a da su američki stripovi (Dizni, Marvel, DC) smatrani adolescentskom literaturom, pojava izdavača koji je svesno sebi stavio u zadatak prezentaciju nove i kvalitetne američke produkcije došla je kao melem na ranu delu čitalaca koji su ovu produkciju pratili na razne načine se dovijajući tokom poslednjih 15 ili 20 godina.

Sada su stvari donekle u ovom segmentu rada Belog puta ušle u kolotečinu, neka ikonička izdanja su već na tržištu (ispisaćemo koju i o njima, obećavam) a plan za narednih godinu dana je iscrtan i dostupan javnosti. Ovaj izdavač, međutim ima i nešto širu viziju. Pored pomenute biblioteke ‘Grafičke Novele’, edicija ‘Integrali’ se bavi objavljivanjem radova koji su nešto drugačijeg senzibiliteta i koji uglavnom treba da budu objavljeni u celosti (otud i naziv edicije) (koji je, naravno zbunjujući jer su i planovi za stripove poput Sendmena ili Propovednika u GN ediciji da takođe budu izdati čitavi). Ovde se ne baca nužno akcenat na premijerna izdanja i više se vodi računa o tome da neki važni stripovi dobiju prezentaciju kakvu zaslužuju.

Tako nekako dolazimo i do Šninkela, rada dvojca Van Ham-Rosinski, koji je verovatno najčudniji filosofski strip koji ćete pročitati ove godine. Već objavljen na ovim prostorima u nešto siromašnijoj (čitaj: piratskoj) formi, strip ‘Velika moć malog Šninkela’ je luksuzna, tvrdo koričena knjiga velikog formata od 140 strana odštampana na finom papiru sa vrlo dobrim kolorom i idealan način da obradujete nekog mladog rođaka ili prijatelja, ali da i starijim skeptičnim poznanicima dokažete da stripovi nisu tek laka zabava.

Žan Van Ham (Jean Van Hamme) je u našim krajevima ime poznato po radovima na stripovima kao što su Largo Vinč, XIII i Torgal (ovaj poslednji je takođe najavljen u Integralnom izdanju Belog Puta) koji su bili odlični primeri akcionog, špijunskog, fantazijskog itd. stripa u evropskoj izvedbi. Sa poljskim crtačem Gžegožom Rosinskim (Grzegorz Rosinski), Van Ham je postigao velike uspehe radeći Torgala kada mu je palo na pamet da napiše Šninkela, strip koji je samo na izgled još jedna herojska fantazija.

Zamišljen kao jedna celina, a inicijalno objavljivan u nastavcima, Šninkel je u pravom smislu te reči grafički roman, sa radnjom i naracijom koje se razvijaju bez dinamike karakteristične za uobičajen epizodni strip. Prvo objavljivanje u deset crno-belih nastavaka je postiglo dovoljan uspeh da bi se polovinom osamdesetih Šninkel ponovo pojavio, pod Van Hamovom supervizijom prepakovan u tri toma formata albuma, sa dodatim kolorom koji je prvo morao da dobije amin Rosinskog. Beli put ovim albumom Šninkela predstavlja onako kako je inicijalno i zamišljen, kao integralno umetničko delo.

‘Velika moć malog Šninkela’ je čudan strip. Na prvi pogled, radi se o simpatičnom, karikiranom pustolovnom stripu koji se bavi nedaćama malog J’ona, pripadnika rase Šninkela na planeti na kojoj već vekovima besni rat između nekoliko rasa gospodara. Šninkeli, rađani i odgajani da budu robovi, služe samo kao radna snaga i topovsko meso u sukobu kome se niko više ne seća ni originalnog povoda niti može da pojmi koristi koje iz njega neko izvlači. U masakru kojim strip počinje, J’on je jedini preživeli, biće zbunjeno, dezorijentisano i uplašeno, koje je prvi put okusilo slobodu i koje shvata da ga ona plaši.

Iako su neki (čak i autor predgovora u ovom izdanju) požurili da uporede ‘Šninkela’ sa ‘Hobitom’ a J’ona sa Bilbom Baginsom zbog donekle sličnog motiva o malom čoveku koji sazreva da bude heroj, razlike između ova dva dela su ogromne. Bilbo Bagins prelazi put od dokoličara preko avanturiste do heroja. Šninkel J’on, pak prelazi drugačiji put – od roba, preko heroja do mesije, i njegova simbolika je drugačijeg tipa.

Mesijansku ulogu J’onu nameće niko drugi do tvorac univerzuma, biće koje neodoljivo podseća na monolit Artura Klarka (platonistička ideja o svaršenstvu forme?), već na prvim stranama ovog stripa. J’on je, kao što rekosmo nenaviknut čak i na ideju da je slobodan a kada mu se na pleća spusti i odgovornost za spasenje živih bića na svojoj planeti on se od svega ovoga brani nevericom.

Onda slede avanture, avanture koje su čudne, divne i duhovite onoliko koliko samo mašta jednog pravog autora može da ih zamisli. Pravo je zadovoljstvo čitati nešto što na svakom koraku odiše duhom autorskog stripa (i, da, ko mi je kriv kad se svakodnevno davim u američkom corporate proseku) i nešto što ima viziju & muda da ne samo uvede u igru neke vrlo jake simbolike (iz ‘prave’ ali i pop kulture) a onda i da se sa njima poigra pa i obračuna na hrabar, čak pomalo revolucionaran način. Van Ham izuzetno vešto vodi priču koja je mogla da bude samo konfekcijska skaska o by nymbers zero-to-hero mesiji. Ima dovoljno duha da svoje stereotipe identifikuje kao takve ali da im i dalje podari dovoljno dubine i težine da iznesu pripovest. Ima dovoljno smelosti da glavnog junaka učini definitivno faličnim u njegovom mesijanstvu, da mu da sve one mane i nedostatke koje čovek inače ima. Paralela sa Hristom je očigledna, osim što Van Ham svom mesiji daje više ljudskosti kroz grešnost i, ključno za mene, nešto više smisla za humor. J’on će tokom svojih avantura i puta ka prosvetljenju ponavljati neke od motiva koje vezujemo za Hrista (hodanje po, hm, vodi, čuda…) ali na način koji od samog njega ne uspeva da napravi vernika. Mesija koji u svoje poslenstvo ne veruje, motiv kome se treba vraćati iako je od prvog objavljivanja Šninkela prošlo dvadeset i kusur godina. Michael Moorcock se dotakao ove teme u svojoj noveli ‘Gle čoveka’ ali Van Ham je otišao korak dalje u zapanjujuće radikalnom zaključku ove priče.

Ali pre toga: ovaj strip krasi i izuzetno ukusno servirana erotika… Ne samo u crtežu (a Rosinski ovde blista) već i u skriptu, opet se čovek lupi po čelu i shvati koliko je američki strip rob američkog puritanstva ČAK i kada u njemu ima erotike. U Šninkelu sve to ide mnogo opuštenije & prirodnije.

A sada spoileri, ako ste namerni da strip čitate, imajte na umu da sledeća dva pasusa sadrže detalje vezane za radnju i rasplet stripa.

Iako je strip sve vreme zabavan i dobar, na kraju stiže zaključak koji čitaoca potpuno zatekne i izbaci iz ravnoteže i izdiže celu priču na jedan neočekivano viši nivo. Van Hamova predstava tvroca kao jednog sebičnog, sujetnog i osvetoljubivog stvorenja je sasvim radikalna za medijum koji se uglavnom bavi prepričavanjem arhetipskih mitova i retko se usuđuje na izmišljanje novih. Ovo je filosofska, da kažemo, tema koja se dosta provlačila pogotovo kroz evropsku misao drugom polovinom dvadesetog veka. Sioranov ‘Zli Demijurg’ je jedno od šire poznatih dela koje se dotiče ovakvog pogleda na tvorca. U skladu sa ovim, J’onovi napori ne samo da su uzaludni za njega samoga (jer umire razapet) već, u jednom ironičnom komentaru na Hristovu smrt kojom se iskupljuje ostatak sveta, Šninkelova smrt ne menja ništa ni na globalnoj ravni – Sunce eksplodira, život na planeti je gotovo istrebljen. Jedini među preživelima koji se seća delova onoga što se dogodilo može samo gorko da prokomentariše nezainteresovanost tvorca za svoja bića. Tvorac ih je stvorio. Tvorac ih poseduje. Tvorac može i da ih uništi (i ponovo stvori ako poželi). Ko od nas može da kaže da mu nešto ovako baš nikada nije palo na pamet u meditacijama o postojanju i tvorcu?

Ovo jeste ‘antihrišćanska’ ideja, mesija je impotentan, žrtva je uzaludna, božanstvo je indiferentno prema patnjama pa čak i postojanju svojih kreacija. Ali, J’on Šninkel neposredno pre nego sto umre IPAK doživljava svoju apoteozu. Ona nema ‘praktičnu’ težinu jer, kao što rekoh, niko nije spasen, nema transcedentnog iskupljenja itd., ali sam J’on transcendira svoj trenutak ‘poraza’ i smrti kroz bljesak shvatanja da on ima moć da prašta koju čak ni tvorac (više) nema. Ovo je jedna lepa slika i, iako je kasnije možda malo zakloni sumorna meditacija nad Bogom koji ne haje za svoju kreaciju u sledećih nekoliko tabli, ona podseća na to da za čoveka trenutak transcedencije često definiše čitav život ČAK i kad se život neposredno potom završi.

Kraj spojlera

Belom putu treba čestitati na izuzetno dobrom kvalitetu hartije, štampe, kolora i poveza. Prevod ne mogu da komentarišem jer nisam u stanju da čitam originalni francuski tekst ali mi srpski deluje u redu. Možda je moglo inspirisanije da se piše, možda i ne, ne znam. Tehnički, strip ima par greščica u detaljčićima koje su daleko nadmašene opštim kvalitetom izdanja. Ako je ovo standard koga Beli put postavlja za buduća izdanja, možemo samo da se radujemo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: