Zajednički svetovi

 

Goran Skrobonja je provukao prste kroz svoje duge, nauljene kovrdže. Emisija je trajala predugo, kamere kao da su imale beskonačnu količinu municije, a voditeljka beskonačnu količinu entuzijazma. Nadao se da posao neće trpeti zato što je pristao da čitavo popodne izgubi gostujući u emisiji ‘Leto na Adi’ javnog servisa Srbije. Konkurenti, novinari i tužioci su samo čekali na njegovu prvu grešku pa da se poput strvinara obruše na još živu lešinu njegovog mukotrpno građenog i donekle ilegalnog biznisa. E, prc, rekao je glasno u sebi.
 
Iz misli ga je trglo zvučno škrgutanje zubima sa njegove desne strane. Jugoslav Ćosić, voditelj sa televizije B92 je, kao i on gostovao u ovoj emisiji. Skrobonja je već posle prvih pola sata primetio da mladi čovek ima neku vrstu facijalnog grča, moguće refleksiju neke teške unutarnje borbe protiv razuzdanih ličnih demona (ili lošeg varenja) koju je Ćosić neprestano vodio.
 
Mučenik, nije mu lako, pomislio je Skrobonja. Ali, svako od nas ima svoje demone, podsetio se. Njegovi su bili dresirani da idu na spavanje kad i on, pa je to malo olakšavalo stvari, no Skrobonja je svoj nevidljivi krst na plećima nosio svakog budnog trenutka, bez hroptanja ali svestan težine koja ga je pritiskala.
 
‘Zašto nas provocira?’ procedio je Ćosić kroz stisnute zube. Skrobonja pogleda u smeru voditeljke. Nataša Miljković je veselo čavrljala sa Draganom Đilasom, najnovijim gradonačelnikom Beograda, ne obraćajući pažnju na ostale goste u improvizovanom televizijskom studiju na Adi Ciganliji.
 
Skrobonja se nije osećao isprovocirano. Ako ništa drugo, voditeljku je široko osmehivanje koje je koristila da komunicira sa prvim čovekom grada (bez očigledno ljudskih karakteristika) sprečavalo da mu postavi još neko od provokativnih pitanja kakvima je bio izrešetan u prvom delu emisije.
 
‘Kako to misliš?’ upitao je, više iz uljudnosti. Mladi ljudi ne poznaju vrednost mudrog ćutanja i insistiraju na komunikaciji, pa makar ona vodila samo ka frustraciji, suzama i suicidu.
 
‘Pogledaj’, rekao je Ćosić, dok su mu vilični mišići igrali poput razbludne trbušne plesačice, ‘Spala joj je jedna bretela! Čak i da je to slučajno, zašto je nije namestila??? I zašto onako zabacuje kosu kad joj pada preko lica?’
 
Ćosić je govorio sve uzbuđenije, a lice mu je poprimalo sve tamnije nijanse crvene boje dok su njime promicale neobjašnjive, neimenovane ali pomalo zastrašujuće grimase.
 
img154/6647/guiltygearx2reload4on4.jpg
 
‘Da…’, rekao je Skrobonja neodređeno i zamišljeno pogladio svoje dugačke brkove. Mladić je imao određene probleme, to je bilo van sumnje. Ipak, to nije nužno značilo da je i loš čovek. Sam Lucifer je znao koliko je Skrobonja u ratu susreo ljudi sa problemima, ljudi kojima u miru ne biste ni za živu glavu poverili da vam pričuvaju ćerku na par sati dok skoknete do swing kluba, a koji su mu postali bliži od mnogih članova šire porodice i kojima je nebrojeno puta stavljao sopstveni život u ruke. Nisu to bili loši ljudi samo zato što su imali probleme. Čovek nije loša osoba ako u ratu siluje, pali, pljačka i ubija – ako ništa drugo niste iz rata sa sobom poneli (a što je bilo skoro nemoguće, mislio je Skrobonja prisećajući se bele tehnike i sitne stoke koji su od mnogog skromnog soldata stvorili uspešne male privrednike i porodične ljude) onda ste barem naučili ovu lekciju. Rat je pakao. A kada si u paklu, pravila ne važe. I uostalom, voditeljka jeste bila dosta bezobrazna.
 
‘I, Gorane, sada se ponovo vraćamo Vama’, procvrkutala je Miljkovićka kao da je mogla da isprati tok njegovih misli. Skrobonja se refleksno osvrnu oko sebe. Niko drugi nije se ponašao kao da se išta neuobičajeno dešava. Dakle, ipak je bila koincidencija, nije mu se omaklo da glasno izgovori ono što je mislio u najpogrešnijem mogućem momentu, kao onomad u bosanskim vrletima, sa Alijinim snajperistima na drveću i pesmom stošezdesetica iz trećeg minobacačkog voda koja je krošnje kitila krvavim cvetovima… Čak i rat ima svoje tragedije. Svoje užasne tragedije. To što je morao da puca u leđa čitavom svom vodu jer bi sramota što su svi čuli ono što je u trenutku slabosti izgovorio mogla da mu uništi život, bila je jedna od njih.
 
Namestio je na lice zainteresovan izraz i spremio se za novo pitanje voditeljke koja ga je već satima iritirala insistiranjem da je kao dete morabiti trpeo razna zlostavljanja i da je to na neki način obeležilo kasniji razvoj njegove ličnosti.
 
Zlostavljanje je tako ružna reč, pomislio je. Kada si dete, sve posmatraš kroz igru…
 
‘Gorane’, rekla je voditeljka, za slučaj da je neki od gledalaca u periodu od tri sekunde protekle od njene poslednje rečenice zaboravio ime njenog sagovornika, ‘Vi ste danas sa nama da biste promovisali svoju novu zbirku kratkih horor-priča, zar ne?’
 
Perifernim vidom je registrovao nagli, gotovo tektonski pokret u gledalištu koje je sedelo na tribinama oko podijuma za goste. Neke majke refleksno privukoše decu bliže svojim telima, u nagonskom pokušaju da ih zaštite.
 
Naterao je sebe da se samo malo osmehne ispod brkova. Dobro je bilo setiti se kako još uvek deluje na neke ljude iako je poslednji put čoveka ubio u javnosti još krajem osamdesetih.
 
‘U pravu ste, Nataša, ovo je zbirka tematski povezanih priča, koje sve za centralni motiv imaju televiziju i…’
 
‘Ali ovo je prvi put’, upala mu je voditeljka u reč, ‘da se pojavljujete u ulozi urednika, a ne samo autora, zar ne? Zar ne?’
 
Ćosić je bio u pravu. Ona jeste provocirala. Bretela joj je i dalje bila spuštena a Skrobonja uhvati sebe kako je zamišlja na nekom polju prekrivenom kratkom, redovno šišanom travom, u smiraj dana, kako čučeći raširenih nogu mokri kroz skupe hulahop čarape.
 
Protresao je glavom da razbistri oči koje su mu se lako zamaglile.
 
‘Ne, zapravo, ne, moja urednička karijera proteže se još na kraj osamd…’
 
‘Gospodine Skrobonja’, upade mu voditeljka opet u reč, podižući odsutno bretelu i puštajući je da ponovo koketno padne niz nadlakticu, ‘nema sumnje da je to fascinantno, ali da razjasnimo ovde stvar koja zanima sve naše gledaoce – vi se horor književnošću bavite jer ste kao dete bili seksualno zlostavljani?’
 
‘Ne, ja…’
 
‘Ovo je hipoteza koja je već u mnogo slučajeva dokazana’, nastavila je voditeljka. ‘Čak i veliki broj autora iz Vaše zbirke, koja samo što je izašla, priznao je u javnosti da nema umetničke motive za stvaranje ovakve proze, da su njihove pobude mnogo niže, da je ovo za njih pre svega terapija!’
 
‘Ako dopustite…’
 
‘Terapija u kojoj sopstvenu iskrivljenu psihu koriste kao ogledalo koje postavljaju pred čitaoca kako bi ga uvukli u vrtlog ličnih košmara nakon čega im se sve vraća u lice kao bumerang!!! Zar nije ovo tačno, gospodine Skrobonja?’
 
Šta, pomisli Skrobonja.
 
‘Šta?’ upita Skrobonja
 
Kada mu je njegov izdavač poslao informaciju da će dobiti priliku da knjigu promoviše na državnoj televiziji, nije znao da će stvari ovako izgledati.
 
‘Kasnije ćemo se vratiti Vašem slučaju, nemojte nikud da odete, razgovor sa Vama je uvek zanimljiv’, cvrkutala je voditeljka, ‘ali ne smemo da zapostavljamo ni našeg drugog gosta.’
 
Okrećući se prema Ćosiću ponovo je zabacila kosu na onaj način.
 
‘Gospodine Ćosiću, Jugoslave. Smem li da Vas zovem Jugoslav, pošto smo kolege?’
 
Ćosić je stisnutih zuba piljio u voditeljkin dekolte i gotovo neprimetno klimnuo glavom.
 
‘Mora da je neprijatno stalno biti podsećan na neuspeh ujedinjena južnih Slovena u zajedničku državu i krvavi rasplet te avanture svaki put kada vas prozivaju kod zubara, Jugoslave zar ne?’ Voditeljka se cerekala, prevrćući po papirima koje je držala u ruci. Ćosić podiže prst kao da želi da joj odgovori, ali ona ga je ignorisala.
 
‘Dakle, kao kolega kolegu, želela bih da Vas pitam nešto o čemu čitav grad priča, a što ste Vi porekli i na suđenju. Da li je tačno da ste krivi za seksualno uznemiravanje koleginica na Vašoj televiziji? Da li je tačno da je Veran Matić platio ogromne sume novca samo da se stvar zataška i ne dođe do oštrog oka javnosti? Da li je tačno da su neke od tih sirotica, i nakon što su uzele novac i potpisale ugovor koji ih je obavezivao na ćutanje, ipak sa svojom pričom otišle u medije računajući da će im novac od ugovora za knjigu i televizijsku seriju snimljenu po njihovom životu pomoći da unajme dobrog advokata? Da li je Jugoslav Ćosić’, tu je podigla pogled i umesto u sagovornika zagledala se pravo u kameru ’silovatelj?’
 
img154/91/dizzyguiltygearlr8.jpg
 
Skrobonja je sa interesovanjem pratio razgovor između voditeljke i drugog gosta. Treći gost, beogradski reper Đus je sedeo u svojoj stolici i hladio se primerkom Hupera koji je držao u ruci. Skrobonji je još od početka emisije bilo čudno što mladić ima na sebi košarkaški dres, bermude i papuče za plažu, ali i bele, pamučne čarape. Zaštita od promaje, brate, bio je odgovor koga je dobio od dobro raspoloženog muzičara.
 
‘Jugoslav Ćosić’, započe svoj odgovor Jugoslav Ćosić ‘Jugoslav Ćosić nije…’
 
‘Sada moramo da napravimo malu pauzu za reklamni blok’, prekinu ga voditeljka veselo. ‘Nemojte nikuda da idete, ovo je Leto na Adi javnog servisa Srbije. A mi se vraćamo posle ovih reklama!’.
 
 
***
 
Skrobonja, Ćosić i Đus duvali su u veceu, čekajući da se pauza za reklame završi. Džoint, koga je Đus izvukao od nekud iz svojih bermuda išao je iz ruke u ruku. Skrobonja je mislio da je osetio neki neodređen mošusni vonj na cigaret-papiru u koji je droga bila zamotana, ali sada ga je nestalo. Bogata aroma dima kanabisa i osećaj mišića na leđima koji su se jedan po jedan opuštali popravljali su mu raspoloženje. Dopadao mu se Ćosić, način na koji je nemo kolutao očima u pravcu voditeljke, pokušavajući da smisli odgovor kojim bi na najbolji način demantovao njenu, uostalom sasvim istinitu priču, čak i nakon što su reklame počele, a kamere bile okrenute ka kupačima na nudističkoj plaži ne bi li i kamermani zaradili neku crkavicu tezgareći sa strane.
 
Bio je to dobar momak. Čestit. Sa određenim problemima, možda ponekom pogrešnom odlukom koju je u životu doneo, ali, rezonovao je Skrobonja, onaj među nama koji nikada nije načinio pogrešan izbor, zaleteo se u tuđ atar, zabio se u pogrešnu rupu i pokušao da se opravda pijanstvom i smanjenom uračunljivošću za koju je kurva ionako sama bila kriva jer se onako oblačila i onako ponašala, neka se taj na Jugoslava baci prvim kamenom. A pod miškom imam vernu četrdesetpeticu spremnu da tog pederaša što baca kamenje na pošten svet počasti obrokom vrelog olova garniranim barutom. Skrobonja dopusti sebi osmeh pomislivši u koliko ga je situacija njegov muževni šarm i superiorna vatrena moć učinila pobednikom u diskusiji.
 
Dopadao mu se i Đus. Ne na taj način, žurno je dodao u mislima. Istina je da je mladić bio lepuškast i izvajan kao Apolon dugim vežbama u teretani, ali Skrobonju, kao čoveka pisane reči, najviše je fasciniralo otkriće poetike duboko usađene u svaku rečenicu koja je napuštala te čulne, jake usne. Pre ove emisije, Skrobonja je, kao i svi ljudi stariji od tridesetpet godina, smatrao rep muziku za čisto gubljenje vremena, neku vrstu bezvredne razbibrige za mlade, slično studijama filozofije ili humanitarnom radu, ali Đusova elokvencija, način na koji je spajao banalno i kosmičko u istom dahu, način na koji je ironizirao svakodnevnicu jukstapozicionirajući je sa urbanim stereotipima osamdesetih, govoreći o čamotinji života u predgrađima istovremeno dok bi kao iluzije ismevao ideje socijalne promocije i koncept univerzalne pravde, ovo ga je ubedilo da se radi o bratu po književnosti. O umetniku koji svoje reči nije stavljao na papir i uvezivao u knjige koričene ljudskom kožom (kao što je recimo bio slučaj sa poslednjom Skrobonjinom zbirkom kratkih priča), već ih je izgovarao u mikrofon i oko njih gradio čitave male filmove prepune krupnih muškaraca u trenerkama, koje je zatim objavljivao putem JuTjuba. Metodi su im bili drugačiji, pomislio je Skrobonja, ali snovi, želje, snovi i želje su im bili isti. Bili su braća.
 
A bratska ljubav je okej, podsetio se kada ga je žacnuo ne sasvim jasan osećaj krivice zbog pomisli na kikboksere iz jednog od Đusovih spotova.
 
‘Dobra ti ova vutra’, reče Jugoslav. Na njega droga izgleda nije imala sasvim isti uticaj kao na Skrobonju – vilični mišići su mu i dalje bili jako stegnuti.
 
‘Još na početku osmog razreda
osnovne škole
Ja sam bio primer onih
Koji gandžu vole’,
 
odgovarao je Đus u stihu, prateći složenu kadencu svojih rečenica karakterističnim pokretima ruku. Skrobonja se osmehivao. Osećao je kako među njima trojicom nastaju čvrste, mada nevidljive veze, veze kakve se mogu stvoriti samo među muškarcima koji prolaze kroz zajedničko iskustvo, zajedničku traumu. Nagledao se toga u ratu. Neke od veza koje je tada iskovao sa drugim muškarcima kasnije su mu u životu dosta otežavale stvari. Ali nije ih se odricao. Ni zbog dosadnih novinara, ni zbog radoznalih ljudi iz tužilaštva, ni zbog… supruge.
 
‘Jebote, šta bih radio onoj Miljkovićki’, promenio je temu Ćosić, načinjući pitanje koje je svima bilo na umu ali se niko nije usuđivao da započne temu.
 
‘Bezobrazna je, zaista’, složi se Skrobonja.
 
‘Hajde mala skini sve,
gaćice i brus,
izvukla si premiju,
odradiće te Đus’
 
složio se Đus sa njima dvojicom uzimajući ogroman cug iz dobrano razgorelog džointa.
 
‘Čisto vaspitno’, nastavljao je Ćosić, ‘ne tvrdim da bih uživao u tome.’
 
‘Razumemo te, brate naš’, reče Skrobonja, tapšući ga očinski po plećima. Marihuana je i njemu razvezala jezik i učinila da prihvati način izražavanja mlađih generacija, do tada mu sasvim stran i nerazumljiv.
 
Đus i Skrobonja bučno udariše jedan drugom dlanom o dlan, dok je Ćosić jako vukao iz džointa.
 
‘Brate’, reče Đus, ‘A jesi provalio onog Didžej Ilasa tamo brate?’
 
Skrobonja shvati da je mladi reper govorio o beogradskom gradonačelniku koji je bio četvrti gost ali je i tokom emisije sedeo na suprotnoj strani podijuma, a u pauzi za reklame je imao sopstveni vece. Činjenica da je shvatio igru reči koju je Đus upotrebio da referiše na Đilasa, radovala ga je. Droga je zaista imala mnogo više pozitivnih efekata nego negativnih. Novine su toliko lagale o njemu i njegovoj navodnoj povezanosti sa beogradskim podzemljem, zašto bi bilo drugačije sa tekstovima o marihuani?
 
img154/8029/guiltygearblueblazou7.jpg
 
‘Pederčina’, složi se Skrobonja. ‘I nesrbin, kakvo mu je to ime, Ilas? Plus, čuo sam da ima firmu u Sarajevu. U, Sarajevu, ej bre!!!’ žestio se sve više. ‘U Sarajevu koje je temeljito rasrbljeno! On pare trpa u dupe sebi i svojim balijskim prijateljima ubosni, a mi ga birali za gradonačelnika Beograda!!! Jesam bre za to ja krvario po Bosni tri godine? Jesam se za takvu Srbiju borio?’
 
Đus ga je tešio, pružajući mi džoint za još jedan paf.
 
‘Brate, kapiram te, brate, ali skroz brate. Ta ekipa, ta mafija, Ilas, Beogradski Sindikat, onaj Tadić, Čeda, pa tajkuni, brate, to sve go peder i narkoman, šlihtaju se NATU i evropskim krvolocima, podmeću bulju na jedan, a uhvatili su Srbiju u svoje kandže i ne puštaju. Bar da su uveli red i podigli standard, brate, nego OTIMAJU, brate, kao da će sutra kraj sveta!’
 
Skrobonja je uzbuđeno klimao glavom. Bilo je istina, naravno da je bilo istina. Srbija nije bila ničija prćija da se na njoj ponaša osiono, kao da je njegova prćija. A ipak ovi… ovi… neljudi su se ponašali osiono… Kao da ih nije bilo briga za zakone, propise, narodnu volju. Dobro je bilo čuti to na državnoj televiziji, makar i u veceu, tokom pauze za reklame, od drogiranog repera. Ipak je bilo nade.
 
‘I ona bedevedesetdvojka, ustaška’, započe Đus ali mu Skrobonja brzim gestom dade do znanja da zaćuti, pokazujući očima prema Ćosiću.
 
‘Ma, ne mora zbog mene da se štrecate’, nasmešio se Ćosić, a to je bio jedan od strašnijih prizora koje je Skrobonja ikada video (a video je mnogo toga u ratu… i u miru) (ako se mirom mogu nazvati košmari prepuni isprepletanih pipaka neodređeno falusnog oblika i snovi u kojima ga je proganjao krupni crni muškarac sa nožem), ‘ja bih prvi zapalio tu televiziju, jebo im Veliki Brat mater incestuoznu. A da mogu jebo bi mater i onom Matiću i njegovim pederčinama što su sve pošteno odande razjurili…’
 
‘Momciiii’, začu se od napolje glas voditeljke. ‘Počinjemo za trideset sekundi!’
 
‘Ide nastavnica’ panično povika Đus, gazeći žurno džoint papučom. Sva trojica počeše da se prave nevešti. Ćosić čak i zazvižduka, ali je brzo prestao kada se susrete sa zapanjenim pogledima dvojice saboraca.
 
‘Tu ste’, razdragano će Miljkovićka, kada ih je ugledala kako nemo stoje sa rukama u džepovima u toaletu koji se jako osećao na kanabis. ‘Bili ste malo nevaljali, a?’ dodade vragolasto.
 
‘Ne, mi…’, poče Skrobonja žurno.
 
‘Grupna onanija nije zločin!!!’ nadglasa ga Ćosić žustro, gotovo besno. ‘U nekim primitivnim društvima ona se smatra čak i ritualom sazrevanja!’
 
U vazduhu se začu neprijatna tišina. Voditeljka se dražesno nasmeši i otrča prema podijumu dobacujući preko ramena:
 
’Hajde momci, na svoja mesta, idemo dalje sa programom.’
 
Pun mi je kurac ovog proseravanja, pomisli Skrobonja.
 
’Pun mi je kurac ovog proseravanja’, promrmrlja Jugoslav Ćosić, praveći čudne, stegnute pokrete glavom. Đus je potvrđivao klimajući, dok je proučavao đon svoje papuče i pokušavao da sa njega sastruže neizgoreli deo džointa u pederušu koju je nosio oko vrata.
 
’Deco’, reče Skrobonja, a okom svoga uma mogao je da vidi oblake kako se razmiču, da propuste Sunčevu svetlost. ’Ovo dalje ovako ne ide. Ako se slažete, ako imate dovoljno hrabrosti i ljubavi prema ovoj zemlji, slušajte me…’
 
***
 
’Ovo ti nikad neće proći’, rekla je moja žena, čitajući. ’Pa, Skrobonja čak i ne izgleda ovako kako ga ti opisuješ’
 
’Ljubavi, nauka je odavno utvrdila da žene nisu sposobne za apstraktno razmišljanje’, počeh ja strpljivo da joj objašnjavam. ’Kažu da bi to ometalo vršenje vaših majčinskih dužnosti’.
 
’Kakvo apstraktno razmišljanje’, bunila se ona bespomoćno. ’Skrobonja čak nema ni brkove a kamoli dugu, nauljenu kovrdžavu kosu.’
 
’Nauka, dušo’, rekoh ja sa puno ljubavi. ’Sa naukom ne vredi da se raspravljaš. Ti možeš da misliš da umeš apstraktno da razmišljaš, ali eksperimenti na vodozemcima su nepobitno utvr…’
 
’I šta uopšte pokušavaš ovim?’, prekinu me ona. ’Jesu li oni pederi ili svi žele da opale Natašu Miljković?’
 
’Zaista!’, uzviknuh, kao da je ona upravo počinjala da shvata smisao priče, uprkos neumoljivom stavu nauke, ’Jesu li oni PEDERI ili svi žele da opale Natašu Miljković!!! Sad razmišljaš kao muškarac, ženo!!!’
 
Moja žena je ćutala i posmatrala me.
 
Ja sam ćutao osmehujući se.
 
’I…’, poče ona, ’jesu li?’
 
’Šta?’ upitah.
 
Njeno lice poprimi izraz intenzivne nestrpljivosti.
 
’Pederi!’ uzviknu ona. ’Ili žele da opale Natašu Miljković!!!!’
 
’To je lažna dilema koju samo žena može da shvati kao suštinsko životno pitanje’, rekoh ja važno. ’Reći ću ti samo da ljubav koju njih trojica osećaju jedan prema drugom ne može da se poredi sa prezirom koji osećaju prema seksepilnoj, mladoj voditeljki javnog servisa. Ako ih to čini pederima, Sunčice, onda su oni pederi. Ali to ne znači da će joj dopustiti da stoji pred njima i drsko ih provocira svojom bretelom.’
 
’Nisam znala’, nešto mirnije će ona, ’da se ložiš na Natašu Miljković. Uvek si pričao da je ona treća liga u odnosu na Oliveru Jovićević. Plus taj fetišizam bretela… Koliko toga još o tebi ima što ja ne znam?’
 
Kad bi samo znala, pomislih ja zadovoljno.
 
’Nataša Miljković zonska liga, bre, i to borba za opstanak pri dnu tabele. A to za bretele, to ja samo onako, da skrenem misli sa njenih stopala…’
 
’Stopala?’ reče moja žena iznenađeno i ne malo radoznalo.
 
’Čitaj dalje!!’
 
***
 
Emisija se i posle reklamnog bloka nastavila u istom stilu. Voditeljka se ulizivala Draganu Đilasu preko svake razumne mere, upućujući mu značajne poglede i dopuštajući mu da priča o čemu god je želeo. Most preko Save, spaljivanje romskih geta ispod Gazele, investicije u džinovske tržne centre i salone automobila, Dragan Đilas je pričao o ovim stvarima sa sjajem u očima i jednom rukom diskretno zavučenom u džep na kome je bez sumnje imao probušenu rupu baš za ovakve prilike. Bilo je teško reći, mislio je Skrobonja, da li mu se dizao na samog sebe ili na razvratnu voditeljku emisije.
 
img154/6460/guiltygearsxxss1gy7.jpg 
’Kako sere’, smejao se Đus drogirano, a Jugoslav Ćosić je ozbiljno potvrđivao glavom, dok su mu se žile na vratu napinjale.
 
’Sere. Nakrali su se para u Beogradu poslednjih osam godina a onda su rastezali tri meseca izbor novog gradonačelnika da pobrišu sve tragove svoje prljave trgovine i korupcije, za slučaj da onaj retard Vučić ipak pobedi. Ima s jeseni da napravim ciklus emisija o tome… ako mi onaj lupež Matić dozvoli.’
 
Skrobonja je bio fasciniran time kako je voditeljka, očigledno prateći instrukcije Aleksandra Tijanića koji je sedeo nekoliko metara dalje, izvan vidokruga kamere i jeo ćevape, vešto plela mrežu poluistina, insinuacija i čistih opsena, kojom je javnost Srbije prikovanu za ekran ubeđivala da su za sva zla u društvu krivi baš njegovi čitaoci. Bilo je morbidno, pogrešno, naprosto odvratno, ali nije mogao da ne bude fasciniran.
 
’Dakle, gospodine Skrobonja, utvrdili smo da je Milošević voleo Stivena Kinga i Klajva Barkera, homoseksualca’, dodala je naglašavajući ovu reč. ’Što nije nikakav greh ali treba javno da se kaže. Ove podate ste nam prećutali na početku emisije kada ste se zaklinjali da su ljubitelji horora intelektualci i literate ne suviše različite od običnih ljudi.’
 
Na ovo nije imao spreman odgovor. Naročito jer se nije sećao da su spominjali Miloševića ili Kinga ili Barkera do ovog momenta.
 
(…)
 
’Vi ozbiljno pokušavate da mi kažete da izuzetno visoka nezaposlenost u Srbiji i uvozno-izvozni deficit nisu povezane sa vašim spisateljskim i uredničkim delovanjem? Nije li baš vaša knjiga Tihi Gradovi opisivala Srbiju kao pustoš, bez dečijeg smeha, ljubavi i nade?’
 
(…)
 
’Tačno je da policija danas bije demonstrante, gospodine Skrobonja, da ih prva napada, ubija nenaoružane ljude i mlati novinare sa jasno istaknutim legitimacijama, ali pomislite na trenutak – šta je alternativa? Povratak u devedesete? Nova epoha zločinačkog Miloševićevog režima? Novi život imperije tame čiji ste i sami bili arhitekta pišući svoje bolesne knjige i regrutujući njima svoje nastrane sledbenike? Ne, gospodine Skrobonja, uz svo uvažavanje za Vašu spisateljsku profesiju i sedu glavu, verujem da Vam Srbija jasno govori NE!’
 
Gledalište je eksplodiralo u spontani aplauz. Skrobonja se osećao poraženo. Nije mogao da dođe do reči. Nije mogao da odgovori. A i da je mogao, šta bi to promenilo? Kako bi gledaocima još uvek vlažnim od kupanja u Savskom jezeru i sa još uvek svežim ranama od Miloševićevog biča mogao da objasni da istoriju u ovom slučaju ne pišu pobednici već dileje koje nikada niko nije ozbiljno shvatao? Da je umetnost bila jedno, a političko spinovanje nešto sasvim drugo?
 
Nije bilo moguće, znao je da će i lajava voditeljka, i glavati Tijanić i beskičmenjačka publika razumeti samo jedan jezik.
 
’Momci’, nagnuo se prema svojim novim prijateljima, rukom prekrivši mikrofon-bubicu da ga u režiji ne bi čuli ’Da li ste još uvek za?’
 
Ćosić klimnu.
 
’Dobiće samo ono što su zaslužili. Ako je Srbija ovako teško bolesna, neka mi budemo lek. Ili barem milosrdni hitac u glavu.’
 
Skrobonji se grudi naduše od ponosa. I u Ćosiću je izgleda čučao pisac. Šteta je što smo se upoznali tek sada, pomislio je. I što nam je ovo možda poslednji put da vidimo Sunce.
 
Đus se i sam nasmeši.
 
’Brate, jutros sam israo govno lepše od nje. I pametnije. Uradimo to, brate, za hud i za Srbiju.’
 
img154/1179/guiltygearisuka1afu8.jpg
 
Skrobonja klimnu.
 
’Deco’, reče, osećajući svaku godinu svog teškog i opasnog života kako mu se poslednji put spušta na pleća. ’Čast mi je što sam vas upoznao.’
 
Razgrnuo je svoj mantil i iz pojasa izvadio automatski pištolj, pruživši ga Ćosiću.
 
’Za tebe imam samo tridesetosmicu koju nosim na nozi, brate moj’, reče Đusu, uz izvinjavajući gest.
 
’Ne treba, bate, imam svoj’, veselo će ovaj, vadeći veliki hromirani Tetejac iz bermuda.
 
’Tetka, bate?’ upita Ćosić ne bez zavisti. ’Ozbiljan si igrač.’
 
Skrobonji se oči ispuniše suzama dok je gledao dva lepa mlada čoveka različitih životnih priča kako poput najrođenije braće jedan drugom bacaju kosku pištoljima.
 
’Da sam imao takve poput vas kod Zagreba 1992. godine,’ prošaputao je obhrvan emocijama. ’Ustaše bi nam predale grad za manje od četrdesetosam sati.’
 
***
 
Posle gotovo devet sati opsade improvizovanog studija na Adi Ciganliji, policija je izvestila da je otpor terorista slomljen i da srpske snage ponovo kontrolišu celokupnu teritoriju republike. Privremena autonomna zona na beogradskom moru je izbrisana napalm-bombardovanjem a kratki ustanak ugušen u krvi.
 
Žrtava među civilima, reklo bi se nije bilo. Uplašeni taoci pričali su o tome kako su trojica naoružanih nasilnika uglavnom trošili vreme na vređanje Aleksandra Tijanića (i da je jedan od njih, onaj u papučama, pojeo njegove ćevapčiće) i ponižavanje Dragana Đilasa. Beogradski gradonačelnik je snimljen dok je na nosilima, bled kao krpa unošen u ambulantna kola. Navodno, pucano mu je u kolena, u aluziji na njegove veze sa organizovanim kriminalom. Trojica terorista su svoje pretnje voditeljki emisije, javno izrečene u kameru, uz dementno cerekanje, ipak ostavili samo u domenu verbalne kritike i mentalne gimnastike, što znači da bi, da su preživeli, nažalost mogli da budu optuženi samo za seksualno uznemiravanje, ne i za napastvovanje. Ipak, specijalne policijske snage nisu želele ništa da rizikuju.
 
Istraga će utvrditi da li su trojica gostiju emisije, inače javnih ličnosti sa dokazanim vezama u organizovanom kriminalu i policijskim dosijeima zbog nasilničkog ponašanja, verbalnog delikta i seksualnih napada, delovali organizovano ili spontano, ko im je dostavio oružje i da li je istina da je Dragan Đilas nudio procenat od svojih poslova u Beogradu tokom nastupajućeg mandata u zamenu za goli život i dopuštenje da se ponovo obuče. Aleksandar Tijanić je u prvoj izjavi za javni servis optužio policiju da nije slučajno pucala na njega i da će zahtevati od suda da utvrdi odgovornost ministra Dačića za njegovo ranjavanje u predelu debelog mesa.
 
Ovo su bile vesti. Kosovo je Srbija. Prijatno veče želimo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: