Leningrad Cowboys: Dom Sindikata, Beograd, 9. Maj 2009.

 

 
 
Kada bend koji se zove Leningrad Cowboys već u prvoj pesmi koju izvede na koncertu kaže ’I was born in Moscow, baby’, onda je jasno da se ne radi o baš (pre)visokom konceptu. No, koncept, možda čak i visok je tu, samo od njega ne treba previše očekivati.
 
Da budem iskren, nikada nisam pratio karijeru ovog benda koji je nastao za potrebe filma Akija Kaurismakija još krajem osamdesetih godina. Ideja da finski rokeri i metalci obrađuju klasične rok i pop hitove (sa zapada) u istočnjačko/ rusko/ sovjetskim aranžmanima je, priznajem, delovala sjajno na papiru ali valjda je u meni uvek radila ona snobovska crta koja kaže da bend, ako nema autorski materijal, nekako nije vredan moje pažnje.
 
Na prvi beogradski koncert LC ikad odvukla me je žena koja je i sama mesec dana prolazila kroz dilemu da li ići ili ne ići da se ovo gleda. Na kraju je, posle petstošezdesetog odgledanog klipa na JuTjubu prelomila, a verujem da je presudno bilo što je upitanju bio snimak nastupa sa Ruskim vojnim orkestrom od Novembra prošle godine. Rusi vole kad im neko odaje počast, makar to bilo i preko Lenjina i surove zajevancije.
 
Bilo kako bilo, sinoć nije bilo Ruskog vojnog orkestra, ali je bend od nekih deset ljudi (plus dve žene) odradio binu Doma sindikata kao da je u pitanju najbolji koncert u mesnoj zajednici sa kraja zlatnih sedamdesetih. U Dom sindikata nisam stupio jedno godinu dana i jedan pogled na sedišta, koja deluju kao da se samo od sedenja u njima može dobiti sifilis, je bio dovoljan da me sneveseli. Ali to valjda sve jeste bilo u skladu sa šouom na bini koji je parodirao istočnjačko-komunističko shvatanje zapadnjačkog (preciznije, američkog) glamura.
 
Ne tvrdim da Leningrad Cowboys imaju neku veliku agendu u svemu ovome, mada, ima logike da skandinavci (makar i ti nesolidni skandinavci kao što su Finci) kroz muzičko-humoristički kabare pokazuju da i Ruse i Amerikance smatraju seljacima. Rusi im, na kraju krajeva i dalje drže deo teritorije koji su im uzeli 1940. godine, a Amerikanci su valjda napravili dovoljno sranja da se blagi podsmeh na njihov račun ne mora ničim specijalnim pravdati.
 
Bilo kako bilo, sala nije bila baš prepuna, što je, priznajem i bilo za očekivati. Nisam siguran koja je publika za bend koji izvodi samo obrade, ali to radi na jedan sprdalački način, pa me nije iznenadilo i to što je dosta sedišta ostalo nepopunjeno.
 
Ako ništa drugo, bend je pružio propisan šou i bio dobar deo vremena na nivou koji publika nije zasluživala.
 
Zvučno, beše to na momente mrljavo. Ton-majstor se dosta trudio da stvari u letu popravlja, ali da li zbog akustike Doma sindikata ili zbog nečeg drugog tek, bend sa četiri gitare u postavi povremeno je zvučao kao da nema ni jednu. Duvači i harmonika su bolje prolazili.
 
No, kada se dobro i jasno čuju bubnjevi i bas to je dovoljno za propisan rokenrol, pa su i LC mogli dostojanstveno da zaoru po svojim obradama Lynyrd Skynyrd, Neila Younga, Deep Purple, Loua Reeda, Davida Bowiea, Thin Lizzy, Roberta Johnsona i Kim Wylde. Stradali su tu i Tom Jones i Modern Talking, a bend je šarao po žanrovima, bacajući se iz bluza u fank, iz metala u rege i iz kantrija u swing. Za moje snobovske uši ovo je prijatna mada u krajnjoj liniji populistička interpretacija klasične muzike koja ne pokušava ni da se konfrontira ni da u nekoj ozbiljnijoj meri komentariše, ili ne daj bože dekonstruiše pop-kulturne postulate sadržane u ovim pesmama, ali nema nikakve sumnje da bend to radi vrlo ubedljivo, da je njihov šou savršeno dizajniran u svojoj dobronamernoj ali nikada poseljačenoj sprdnji i da je to proizvelo povoljne reakcije u gledalištu.
 
No, Beograd se obrukao kada je trebalo pevati refrene. Ajde da razumem da se ljudi snebivaju kada treba da pevaju Keep on rockin’ in a free world, to je za Srbiju ipak malčice ezoterično, ali Smoke on the Water??? Šta se desilo sa tim?
 
U još par pesama publika naprosto nije u pravoj meri htela da prihvati igru ’a sad malo vi!!!’, ali je barem bilo plesanja na sve strane, a i pentranja na binu, dranja u mikrofon i grljenja sa članovima benda. Kauboji i njihove dve pomagačice su se vrlo spontano ali profi snašli kako sa decom koja su dobijala kartonske gitare da sviraju ali i sa nametljivim fanovima koji su umislili da svojih pet minuta slave na bini treba da produže u nekakvu mini-karijeru od pola sata.
 
Sam kraj koncerta je video možda i punih trideset članova publike na bini, opšte igranje, dizanje ruku i padanje na kolena od strane aktuelnog predsednika društva Lazar Komarčić, pa je ovaj koncert ipak završen na najbolji moguć način i sa veoma upečatljivim prizorom.
 
Leningrad Cowboys su negde na pola puta između Residents i anonimnog tribjut benda koji četvrtkom za dž svira obrade u kafiću dole na ćošku. Njihova kostimiranost, gluma i zajebancija nemaju preteranog estetskog nauma niti nekakve kulturološko-autopsijske ambicije, no nisu neprijatni za slušanje i rado bih sa njima popio po čašicu votke da samo nisam teški strejter. Kad se podvuče crta, za Subotu uveče – sasvim prihvatljivo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: