Pero Defformero u SKC-u, 25. April 2009.

 

(za fotografije ćete izvoleti da skoknete do Dunjine galerije na Popboksu a ovde, samo za fanove, probrane slike diva naše scene) 
 
 
Moja oduševljenost novosadskim bendom Pero Defformero već je dobro dokumentovana. Nije neko iznenađenje da se meni dopada bend koji spaja ekscese metala i (neo)narodnjaka i da tu smešu svira dosledno i disciplinovano, ali jeste iznenađenje bilo videti koliko publike (i kakve publike) je došlo na njihov veliki beogradski koncert, promociju albuma Undergrand u Subotu uveče.
 
Dosta sam dugo vremena proveo razmišljajući o tome da li Pero Defformero zapravo mogu da napune veliku salu SKC-a. Naravno, s obzirom na to ko im je menadžer, to je za njih takoreći domaći teren, ili barem najprijateljskiji teren u Beogradu, ali opet… Novi Sad i Beograd ma koliko geografski bili blizu, po duhu se, za moj groš, primetno razlikuju i samo najveća imena poput Obojenog Programa, Ateista, Darkwooda, Brejkersa itd. uživaju uporedivu popularnost u oba grada. Razlike u smislu za humor, stavovima prema kulturi, pop-muzici, jeziku i svemu drugom takođe ne mogu da se prenebregnu, mada je ovde uputno i primetiti da bend koji spaja hardcore duh ibarske magistrale sa tvrdim savremenim metalom dolazi iz srpske Atine i da to nije baš najočekivanija kombinacija na svetu. Možda ja malo previše ovo analiziram i odlazim predaleko u pretpostavkama i hipotetisanju, ali to je, na kraju krajeva usud ljudi sa previše vremena da misle i premalo vremena da rade u životu. Nezdravo.
 
Elem, koncert je otvoren nastupom benda čije ime ne bih ni znao da DušMan nije odradio potreban research za svoj prikaz na Popboksu. Zapravo, ni sad nisam siguran da li je puno ime benda The Burning Circle of Life ili samo Burning Circle, kako je on napisao, ali sam suviše lenj da bih kliktao na ovaj link i razrešio dilemu posetom njihovoj MySpace stranici. Što verovatno dovoljno rečito govori o tome kakav su neizbrisiv utisak na mene ostavili simpatični momci iz Rume (ako su uopšte iz Rume, kako je DušMan napisao. Ja sam sve vreme svirke mislio da su iz Novog Sada, ali verovatno samo po inerciji…).
 
Burning Circle, kako ćemo ih na dalje zvati zbog udobnosti koju želim da priuštim svojim prstima, nisu rđav bend u smislu da čovek posle pet minuta njihove svirke želi da polije stejdž benzinom i zapali ih, ali upravo odsustvo izazivanja bilo kakve jače emocije ili duhovnog titraja kao posledice njihovog nastupa je možda najveća prepreka koju će daljim radom morati da savladaju. To i ono što je i DušMan pomenuo u svom prikazu: ima li smisla da nastupate ispred benda koji agresivno parodira muziku kojom se bavite i da pružite jedan ozbiljan, entuzijazmom nadeven nastup? Ne ispadate li time samo veći papci nego što se metalcima i inače pripisuje?
 
Zapravo, možda i ne. Slutim da je ovde problem ipak pre svega u nedovoljnoj ubedljivosti Burning Spear Circle (eeeh, Burning Spear, kakva je TO bendčina), a ne u tenziji između parodije i pravoverne interpretacije žanrovskih uzusa. Burning Witch Circle sviraju knjiški heroj-metal, muzički se oslanjajući na prog formule kakve su proslavili recimo Dream Theater (beše tu i najmanje jedna njihova majica), sa sve apsurdno elaboriranim instrumentalnim deonicama i pevanjem koje je epsko na onaj način kako zamišljaju da epsko pevanje zvuči samo najdosledniji tolkinovi sikofanti. Greše, ali kako ih ubediti? Njih je mnogo, a ja sam jedan.
 
Stoja: sve što o životu zna, naučila je u kafani.
 
Da se razumemo, sve to zvuči više nego korektno a to što bubnjar istovremeno i peva i obe stvari radi dobro je stvar za aplauz, ali problem Burning Hot Chilli Peppers Circle je u tome što tehnička korektnost treba da bude samo osnov za građenje muzičkog identiteta i prenošenje nekakvog duhovnog sadržaja, a ne svrha svirke. Ovo su mladi momci i uvažavam da kad si mlad ovo deluje OK, što je i radost jednog dela još uvek relativno malobrojne publike potvrdila, no ovaj bend, onako kako zvuči i izgleda samo perpetuira stereotip o (prog) metalcima kao o nezrelim geekovima koji u pauzama igranja D&D igara i pisanja patuljačke poezije vežbaju skale i kvaziopersko pevanje i uspelu emulaciju tuđe muzike smatraju vrhuncem svoje. Da sam mlađi dvadeset i kusur godina, verovatno bih imao znatno povoljniji utisak o njihovom nastupu, ali da sam mlađi dvadeset godina možda bih mislio i da su Pero Defformero nekakav ideološki zločin…
 
Mladost, ludost… Bilo kako bilo, kada su Pero Defformero izašli na binu, sala jeveć bila popunjena a prisustvo obilnih količina tehnike za beleženje slike (i zvuka) nadam se znači da će ovaj nastup doživeti i imortalizaciju u vidu nekakvog DVD izdanja jer je količina entuzijazma i na bini i ispred nje bila takva da su obe strane delovale prijatno iznenađene onom drugom.
 
Posebno je bend delovao zatečeno ne samo količinom publike (oko četiri ili pet puta većom nego kada su prošli put nastupali u prestonici) već i horskim pevanjem refrena i generalno, glasnim i vidljivim reakcijama na muziku, koje su se manifestoavle kroz šutke, ozloglašeni crowdsurfing i, u mom slučaju, povremeno tapkanje nogom.
 
Sa svoje strane, bend je pružio apsolutni maksimum u tehničko-izvođačkom smislu i, voleli ih ili ne, smatrali da su smešni ili neukusni, ne možete poreći da su Pero Defformero jedan vrhunski proizvod u najboljem mogućem smislu. Kako već negde rekoh, parodija je najbolja kada se radi dosledno, bez kompromisa, a kako se i metal i narodnjaci uglavnom zasnivaju na fetišizaciji tehnike onda je zbilja važno da bend koji ih spaja bude tehnički briljantan.
 
Nema razočarenja na tom polju: trojica instrumentalista sviraju kao mašina, prelazeći iz tvrdih nu-metal ubadanja u prozračne atmosferične deonice (bez sintisajzera koji su na nekoliko mesta zbilja oplemenili aranžmane na albumu) a iz njih u klasične elemente metala osamdesetih godina. U poređenju sa bendom koji smo pre njih gledali, lako je videti jednu zrelost aranžiranja i izvođenja, bez suvišnih tonova i sa dobro odmerenom dinamikom. Plus, kako je to Nikola Kinovia primetio a posle ga Cripple citirao, svirati muziku sličnog tempa, volumena i raspoloženja preko sat i po i ne biti dosadan nije mala stvar.
 
Goran Biševac – Biške ipak odnosi šnjur na svim poljima. Ne samo što je on jedina naglašeno kostimirana pojava na bini (ne računajući dve devojčice metalke koje su služile kao ilustracija u dve pesme od kojih jednu već izvesno vreme stalkujem sa puno odobravanja posmatram po koncertima), već je i njegova interpretacija, od pevanja, preko maestralnih metamuzičkih improvizacija pa do ponašanja na sceni naprosto vrhunska. Plus, vrlo solidno svira akustičnu gitaru.
 
Bend je odsvirao praktično čitav Undergrand, dodajući još i delove iz odabranih, a popularnih neofolk hitova, plus obradu Jaroslave sa ĐB tribute albuma, kao i spoj pesama Are you gonna go my way Lennyja Kravitza (muzika) i Ne pitaj me zašto živim u kafani ja Hali Gali Halida (tekst). Ovo poslednje je i pomalo čudan izbor s obzirom da bih ga pre očekivao od nekog benda koji tek pažljivo ispipava mutne vode parodije umesto od benda koji njima radosno gaca zaronjen do vrata, no dobro, u smislu posvete nekome ko je to radio na sličan način još pre dve decenije, i ovo je OK. Ne Lenny, nego Bare, dakako.
 
Uzgred, prateći kako svirku tako i reakcije publike sinulo mi je šta je to što Pera Defformera zaista razdvaja od bendova koji su im u određenom smislu prethodili. Dok sam sa ranim Rambom i Hali Gali Halidom raskrstio još u prikazu albuma za Popboks, razlika između PD i Nervoznog Poštara iskristalisala mi se pred očima tokom svirke kroz spoznaju da dok Poštari zapravo rade krosover, svirajući, esencijalno, narodnjake filovane bluz/ hard rok vinjetama, Pero Defformero zapravo ne radi krosover i njihova muzika zapravo nije spoj dve muzike već naprotiv, jedan duhovni prostor u kome se dve muzike događaju istovremeno, bez pokušaja da se spoje u jednu.
 
Zaista, lako je zamisliti muziku Pera Defformera sa konvencionalnim metal pevanjem i u njoj onda ne bi bilo ni prisenka narodnjačkog melosa. Isto tako, Biške bi svoje vokalne deonice sasvim lako mogao da raspali preko harmonika, ritam mašina i maničnih tremolo efekata Casio sintova i niko ne bi uspeo da ostane dovoljno trezan da u njima prepozna bilo metal, bilo parodijsku nameru.
 
Ova šizma u srcu muzike Pera Defformera je sa jedne strane manifestacija one doslednosti o kojoj sam pričao u vezi sa albumom, discipline da se onaj ko priča vic ne smeje sopstvenom vicu jer time slabi njegovu ubedljivost i poentu, a sa druge je autentični savremeni eksces jer bez obzira na intuitivnu spoznaju da je ovo muzika kojoj treba da se smejemo (i reakciju koja je sledi), na nivou značenja mi nikada ne uspevamo da dokučimo njenu poentu. Dok se, dakle, smejemo (ili prezrivo odmahujemo rukom, jer nam šala nije smešna), naš duh istovremeno mahnito osciluje između značenja, jednog sugerisanog muzikom, sa svim nediskurzivnim nivoima simbolike i slika koje ona može da isposreduje i gde metal grmljavina priča jednu priču, i drugog sugerisanog tekstovima i pevanjem koje priča sasvim drugu priču. Obe priče imaju u sebi mnogo više mračnog nego što na prvi pogled deluje jer, naravno, taj prvi pogled je uglavnom zamagljen suzama od smeha koje ne možemo da zaustavimo, a mislim da je Ghoul u svom napisu o albumu rekao malo više o tome.
 
Portret tipičnog posetiocaGhoulovog bloga
 
 
No, dok se na albumu ova napetost između dve nijanse tmine nameće posle malo dužeg slušanja, na koncertu Bišketova interpretacija ipak je naglašeno pomerena u smeru burleske i činjenica da mi to nije ni malo smetalo, naprotiv, je potvrda njegovog vanserijskog komedijaškog talenta.
 
Ovde neću da kažem da je Biške nekakav novi Minimaks, naprotiv, njegova priča i šale između pesama su vrlo očigledno još u nascentnoj fazi razvoja i, da kažemo to ovako, ako ikada bude želeo da nastupa kao stand up comedian, imaće tu dosta da se radi. Ali u okviru samih pesama nije preterano reći da smo u Subotu prisustvovali najfinijoj muzičkoj komediji koju Srbija ima da ponudi.
 
Biške se na koncertu krevelji nešto više nego na snimcima, ali ovo je zato što na koncertima on odlazi korak ili dva u dekonstrukciji narodnjačke drame koja je na snimcima utemeljena. I ne samo to, pored narodnjačkih i metal elemenata koji se ovde teraju u sudaranje do međusobnog uništenja, Biške celom nastupu dodaje i perfektno odmerenu MC komponentu kombinujući pravoverne hip-hop prijave sa simultanom parodijom i ovog segmenta pop kulture. Kao i u slučaju metala i narodnjaka i ta je parodija odrađena tehnički dosledno a bez upadanja u nekakvu malicioznost i, možda najviše iznenađujuće, savršeno se uklapa uz ostatak muzike. Ovome treba dodati još jedan sloj koji donekle prirodno proističe iz hip-hop/ beatboxing elemenata, a to je Bišketovo maestralno poigravanje idejom procesovanja vokala kroz elektronske efekte i na taj način parodiranjem ne samo sveprisutnog ’narodnjačkog dileja’ već i dublje, same ideje ’šminkanja’ muzike efektima kao zamene za njenu suštinsku sadržinu.
 
Dobro, reći će neko, ovaj opet malo luta i vidi stvari kojih tu nema, ali čak i da je tako, Bišketovo imitiranje dilej efekata je urnebesno zabavno a beatboxovanje/ skrečovanje ga prati u stopu pogotovo jer je tehnički izvedeno vrhunski.
 
Dodajte na to i njegovu glumu na sceni. Svako može da obuče belo odelo i okači kilo zlata oko vrata, ali Biške bukvalno tokom samo nekoliko stihova na bini uspeva da promeni ne samo nekoliko ličnosti (narodnjački pevač koji umire od tuge, pimp koji odmerava omladinke, džentlmen koji ih kulturno ispraća, emsi na nekakvoj garage žurci, metalac koji svira vazdušnu gitaru, narodnjak koji, er, svira vazdušnu harmoniku…) već i u svakoj od tih ličnosti ume da pređe put od strejt-ap portreta do izvanredno pogođene karikature. Njegova telesna i facijalna mimika su izvanredno precizne, sa perfektno pogođenim izrazima lica, pozama, tajmingom i dovoljnom dozom parodije same parodije da sve ne ispadne nadmeno i bez duše.
 
Ukratko, koliko god Pero Defformero uživo imao dimenziju raspojasane burleske koja ih definitivno razdvaja od bendova poput Let 3 (ili čak i Laibach) i njihovih studioznih i ozbiljnih satira, toliko ih Bišketova fantastična scenska pojava čini još originalnijim i zavodljivijim nego što su na snimcima.
 
Svetlana R.: jedina autentična diva domaće scene. za druge se navija, Ceca se voli.
 
Reč-dve i o publici. Pored starijih metalaca i dekadentnih geekova sa kojima sam ja tu bio, SKC je bio napunjen delom Novosađanima, delom mlađim metalcima, ali upadljivo su odsustvovali, sem u retkim časnim izuzecima, ti neki, kako bih rekao, versatilniji muzički slušaoci i pregaoci, potvrđujući moju tezu da su Pero Defformero svojom doslednom vernošću necerebralnom muzičkom izrazu, estetski, ako već ne tehnički primitivnom, uspeli da izgrade muziku kojoj je u središtu prevashodno nelagoda, iako naoko imamo posla sa euforijom. S druge strane, DušMan je u svom prikazu opservirao kako ’opasni metalci’ znaju napamet Cecine stihove i kako je to nekakva kulturna aberacija, ali mislim da u Americi nikoga ne bi iznenadilo ako fan Cannibal Corpse zna stihove Whitney Houston i zapeva ih uz bend koji ih parodira.
 
I uostalom, sreća i radost koju Pero Defformero uživo izazivaju definitivno je vredna svih mogućih aberacija a pogled na ljude koji istovremeno učestvuju u čistom metalskom šutiranju od pojasa na dole, a od pojasa na gore svadbarski dižu ruke i pevaju trilerima opterećene stihove je dovoljan da me greje u dugim zimskim noćima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: