Pet izvanrednih albuma koje je mogao da snimi svako od vas…

 

…a nije
 
 
Evo jednog teksta koji nikada nije objavljen u Huperu… Možda zato što je bio… veoma loš???
 
Šta je to što razdvaja nas, obične ljude u publici od pop-zvezda na nedostižnoj bini? Prostodušni bi rekli da je u pitanju muzički talenat, kompozitorsko nadahnuće, izvođačka harizma, stotine sati provedenih u vežbanju, hiljade kilometara pređenih u neljudskim transportnim uslovima samo da bi se zasviralo pred nama… Zapravo… Zapravo, u pravu su.
 
No, to što je neko talentovan za muziku, što ume da komponuje i ne mrzi ga da vežba ne znači da će uvek snimati dobre albume kao što naše potpuno odsustvo talenta i volje za vežbanjem ne znači da ne bismo bili u stanju da stvorimo remek-delo, samo da nas neko pusti u studio na par sati. Kompjuteri i piratski softver za pravljenje muzike prilično su izjednačili snage u stalnoj borbi između ’pravih’ muzičara i napaljenih amatera, ali čak i u okviru ove muzike potrebno je da poznajete tehniku i imate makar minimalna muzička znanja. Evo, međutim spiska ploča kojima je zajedničko da su apsolutna remek-dela a da su nastale uz gotovo euforčan prezir prema muzičkoj tehnici.
 
Nurse With Wound
Chance Meeting on a Dissecting Table of a Sewing Machine and an Umbrella
(United Diaries, 1979.)
 
Steven Stapleton je zarađivao za život ispisujući znakove i uputstva po zidovima zgrada, a u slobodno vreme je slušao opskurne i teške free jazz, free improv, krautrock i musique concrete ploče. Jednog dana je, po završetku svog posla u muzičkom studiju zapodenuo razgovor sa snimateljem Nickom Rogersom koji mu se požalio kako mu je pun kufer snimanja kojekakvih reklama i kako bi voleo da se okuša sa nekim eksperimentalnim muzičkim bendom. Možemo samo da zamislimo kako se Stapletonu u tom trenutku ozarilo lice dok mu je saopštavao da on ima baš takav bend da mu ponudi. Dvojica muškaraca brzo su našla zajednički jezik i termin u studiju je ugovoren.
 
Stapleton je sada imao samo jedan problem. Ne samo da je tvrdnja kako ima eksperimentalni muzički bend bila apsolutna izmišljotina, nego ni sam nije znao da svira i jedan instrument. No, gde ima volje, ima i načina. Obavestivši dvojicu bliskih drugara, Johna Fothergilla i Hemana Pathaka da su oni sada njegov bend i da dođu u studio sa nekim instrumentom, Stapleton je rešio najveći deo problema.
 
Skloni improvizovanju i spremni da se upuste u divljački eksperimentalni blef, trojica muzičara su za šest sati snimili materijal koji je kasnije izmontiran u tri dugačke, šokantne kompozicije. Varvarski pristup udaraljkama, gitari i klavijaturama, primitivni, tribalni ritmovi, psihodelična buka i ritualni krici su snimatelja Nicka Rogersa jako zabavili, mada je insistirao da mu na jednoj pesmi dopuste dosnimavanje ’komercijalne gitare’, kako bi bend bio malo bliži radijskom zvuku. Naravno, Rogersove lenje space-blues solaže su samo još više podvukle onostrani zvuk benda.
 
Jer nadrealizam bez sisa nije nadrealizam
 
Nurse With Wound je posle ovoga postao Stapletonov životni projekat koji je do sada izbacio više od četrdeset ploča, ali Chance Meeting… (nazvan tako po Lautreamontovoj čuvenoj definiciji nadrealizma) će ostati najuticajnija ako već ne najšokantnija od njih. Lista od skoro trista bendova i izvođača koja je dolazila uz album, a koji su po rečima članova benda najviše uticali na NWW postala je neka vrsta referentnog spiska za slušaoce zainteresovane za otpadničku muziku, uprkos tome što je Stapleton posle skoro dve decenije ustvrdio da je neka od imena sa spiska izmislio. Demantovan u ovome od strane Fothergilla, Stapleton će ostati misteriozna figura britanske podzemne scene a Chance Meeting… spomenik muzičkim autsajderima sa više divljeg talenta nego stida.
 
Sun Ra and his Astro Infinity Arkestra
Strange Strings
(El Saturn Records, 1966.)
 
Sun Ra, veliki ezoterik i ekscentrik jazza bio je poznat ne samo po svojim smelim teorijama o nebeskom poreklu crne rase, tvrdnjama da nije rođen na Zemlji i da su Fletcher Henderson i Duke Ellington bili anđeli, već i po muzici koja je apsolutno prkosila kako tradiciji tako i avangardi, kako Americi tako i Africi, kako rigidnoj kompoziciji, tako i slobodnoj improvizaciji, skoro uvek se nalazeći na mestu gde je slušalac nije očekivao. Sa Sonyjem bukvalno nikada niste znali gde ste: očekujući pažljivo orkestriran big-band koncert dobijali ste divlju, atonalnu, zaglušujuće bučnu cirkusku predstavu, a spremni na surovi free jazz, dobijali ste doo-wop hitove od dva minuta.
 
Kako je izdavao ploče za sopstvenu etiketu još od polovine pedesetih, mogao je nesputano da eksperimentiše sa muzičkim pristupima, učeći članove svog ’arkestra’ novim načinima jazz i ne-jazz improvizacije. Jednog dana je, tako, duvačku sekciju okupio u sobi za snimanje i podelio im istočnjačke žičane instrumente koje je sakupljao poslednjih nekoliko godina. ’Sada ću ja da uključim magnetofon, a vi svirajte’, bilo je uputstvo. ’Ali, Sony’, razložno će oni, ’pa mi ne znamo ni kako se ovi instrumenti štimuju, a kamoli da ih sviramo.’ ’Tako je! Ovo će biti vežba iz neznanja!!!’ Da se niko od njih nije bunio zbog nedostatka nota ili barem verbalnog objašnjenja šta bi to trebalo da sviraju dokaz je surove discipline koja je vladala u arkestri tih godina.
 
Op, žica, žica, žica, drma mi se… dobro, ovo je jadno i za moje standarde
 
Ali ta disciplina je upravo i zaslužna za porađanje tako čarobnog komada muzike kao što je Strange Strings. Nakon početne nesigurnosti, koja je sasvim razumljiva kada vam u ruke tutnu instrument o kome nemate pojma ni kako se zove, a nekmoli kako se svira, Sonyjevi vojnici pokazuju zašto su decenijama smatrani jednim od najboljih orkestara iz bilo kog žanra. Muzičke forme, ma koliko neverovatne na početku izgledale izranjaju iz muzičkog haosa i tokom vremena oblikuju se u opčinjujuću, kosmičku simfoniju. Sun Ra je celoj stvari pomogao dirigujući i potapajući snimak u okean reverba, a CD reizdanje ove ploče iz 2007 godine dodaje i kompoziciju gde arkestra improvizuje oko zvuka škripavih vrata kojima se šef benda igra. Nikada pre ovoga diletantizam nije bio pribežište ovako moćnih muzičara niti je dao ovako moćne rezultate.
 
Merzbow
Batztoutai With Memorial Gadgets/ Batztoutai With Material Gadgets: De-Composed Works 1985-1986
(RRR, 1986 i 1994.)
 
 
 
 
Masami Akita kaže da je jedan od njegovih velikih uzora bio baš Sun Ra i da je, misleći da je američki majstor snimio oko pet stotina albuma i sam rešio da dostigne tu cifru. Kada je kasnije saznao da Sun Ra nije prebacio brojku od dvesta ploča, ovo ga je inspirisalo da sa svojom diskografijom stigne barem do hiljadu. S obzirom da kralj japanskog noisea i dalje izdaje po desetak albuma godišnje i da je na striktnoj veganskoj dijeti, plan mu se možda i ostvari.
 
Kada kažemo Merzbow, većina ljudi pomisli pre svega na zastrašujuće glasan zid feedbacka koji ljušti kožu i meso sa lica svakoga ko je imao nesreću da se zatekne u radijusu od petsto metara oko zvučnika. Međutim, Akitini osnovni uzori su uvek bili prog rock bendovi sedamdesetih i akademska kompozicija, japanska umetnost vezivanja (žena, dakako) i dada pokret. I samo ime Merzbow je aluzija na Merzbau, skulpturu Kurta Schwittersa, a prvih desetak godina Akitini albumi su bili više kolekcije soničnog otpada nego brutalan napad fokusiranom mikrofonijom na kakav nas je posle 1990. godine navikao.
 
Brutalan napad fokusiranom žutinom
 
Batztoutai With Memorial Gadgets je snimljen 1986. godine a reizdat u reeditovanoj i remiksovanoj formi 1994. godine i do danas ostaje jedan od najduhovitijih i najmanje bučnih Akitinih radova. Koristeći među noiserima omiljenu tehniku paljenja magnetofona i upotrebe svega što vam se nađe pri ruci u stanu, kombinovano sa isečcima svojih omiljenih ploča, Akita je kreirao jedan neverovatan muzički kolaž koji je sve ideje visoke moderne i njene bezobraznije sestre postmoderne o ’kombinovanju života i umetnosti’ i ’rekontekstualizaciji postojeće umetnosti’ sažeo u 136 minuta prečišćene zvučne nirvane. Igranje komadićima otpada nikada nije zvučalo bolje, dok je Akita stvarao svoju ’lažnu elektroakustičnu muziku’, dajući omaž francuskim i američkim akademskim kompozitorima ali i japanskim saborcima poput Hanatarash. I vinilna i CD verzija ovog albuma danas se teško nalaze i koštaju zastrašujuće sume novca ali su vredne svakog dinara koji ćete na njih potrošiti. Klasik buke koja, za promenu, zavodi iznenađenjima i namigivanjem umesto da nabusito siluje volumenom.
 
Brian Jones Presents the Pipes of Pan at Joujouka
(Rolling Stones records, 1971.)
 
Dobro, šta radite ako ste superbogata i popularna rok zvezda koja svira u najpoznatijem bendu na svetu? Pa, naravno, odlazite u Afriku na hodočašće i spiritualnu potragu i usput izmišljate čitav world music žanr. Dok se svet još oporavljao od vrelog proleća 1968. godine, Jones je spakovao magnetofon i zaputio se u prašnjava sela Maroka, da se tamo lično uveri u priče o nezemaljskoj muzici koje mu je prodavao prekaljeni ezoterik i slikar Brion Gysin. Jones je sa malenom ekipom stigao u selo Jajouka (kako se ispravno transkribuje ime ovog mesta) baš na vreme da zabeleži muziku proslave praznika Aid el Kbir (u nas poznatog i kao Kurban Bajram). Sudar afričkih ritmova i muslimanskog ritualnog pevanja, sufi mistike i vreline crnog kontinenta na Jonesa je ostavio strahovit utisak.
 
Brian Jones: pod utiskom. I, nesumnjivo, pod uticajem.
 
Po povratku u London on je bio prepun planova za uključivanje Jajouka muzike u stvaralaštvo Rolling Stonesa (ove planove prekinula je Jonesova skora smrt, mada se zna da je Charlie Watts vežbao sviranje na afričkim udaraljkama u mesecima koji su dolazili) a album sa snimcima izdao je za etiketu benda. Međutim, Pipes of Pan nije samo dokumentaristički snimak egzotične etničke muzike, jer kao takav ne bi dospeo na ovu listu. Jones je u svom kućnom studiju snimke seckao i lepio manirom iskusnog elektroakustičkog kompozitora i potopio ih u korozivne struje najskupljih studijskih efekata koje su kasne šezdesete godine mogle da ponude. Avetinjski, onostrani glasovi, dlanovi, bubnjevi i duvački instrumenti pomereni su još nekoliko stepeni ka napolje obilnim korišćenjem dileja i fejzera, a Jonesovo objašnjenje da nedirnuti snimak naprosto ’ne bi bio za naše uši’ zvuči više kao pretnja nego hvalisanje.
 
Chris Watson
Weather Report
(Touch, 2003.)
 
Albumi sa zvucima prirode već su par decenija način za uzimanje pare lakovernim new agerima koji veruju da će se uz njih lakše opustiti. Međutim, na polju pomerenije muzike nekoliko kompozitora čini čuda koristeći zvuke prirode (ili još bolje: prostora i mesta) kao instrumente u svojim zapanjujućim kompozicijama. Mogli smo ovde pomenuti i Petera Cusacka ili Francisca Lopeza, ali smo se odlučili za Watsona naprosto zato što je najpoznatiji. Ovaj bivši član uticajnog benda Cabaret Voltaire tokom poslednjih petnaestak godina bavi se snimanjem vrlo impresivnih albuma koji koriste ’zvuke prirode’.
 
Ja se inače dosta ložim na žene koje čitaju vremensku prognozu na RTS-u
 
No, dok su se Stepping into the Dark i Outside the Circle of Fire bavili prevashodno mikrozvucima i izolovanim događajima (na primer, Watson je postavio mikrofon u leš ubijene zebre kako bismo mogli da čujemo zvuk strvinara dok kidaju meso), Weather Report je Watsonov možda najambiciozniji i najimpresivniji album. Na njemu on koristi mikrofone širokog zahvata da bi snimio svu kompleksnost prisustva slušaoca u tri odabrane lokacije, puštajući zvuk da se menja sa vremenom, puštajući muziku da sama nastaje iz složenosti samog slušanja. Snimljen u Norveškoj, Škotskoj i Keniji, Weather Report je muzika primičućih oluja, zabrinutih krika životinja, leda koji klizi niz brdo prema moru… Watson svoje kompozicije oblikuje krećući se kroz ambijente i minimalno ih editujući kod kuće u studiju, proizvodeći muziku koja inspiriše takvo strahopoštovanje prema prirodi u slušaocu da bi je trebalo uvrstiti u školsku lektiru.
 
Bonus album:
 
Pierre Henry
Variations pour une porte et un soupir
(Harmonia Mundi, 1987.)
 
Tek da ne pomislite da smo izostavili akademske muzičare i kompozitore… Pierre Henry je jedan od predvodnika francuske škole konkretne muzike a u ovom setu kompozicija urađenom 1963. godine jedini instrumenti koji se koriste su oni iz naslova: vrata i uzdah. Koliko god ovo zvučalo kao sprdanje sa idejom moderne kompozicije, toliko je Henry ozbiljno pristupio manipulaciji trakom na kojoj su snimljena škripa vrata i disanje. Iako ovo nije muzika za neinicirane i potrebno je dosta koncentracije da bi se u svedenom spektru zvuka prepoznala lepota kompozicije, Henryjev eksperiment je onoliko uspešan koliko i smeo. Muzika je zaista svuda oko nas, kako je učio i John Cage, samo treba da slušamo.

 

A sad svako na svoj radni zadatak!!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: