Slipknot, Beogradska arena, 17 Jun 2009.

 
Kako je u ime Popboksa išao Marko, tako i ovde možete pročitati njegov prikaz. A evo i mog mišljenja koje je… kontroverzno?
 
Bilo je recimo 5-6000 ljudi, što predpubertetlija, što njihovih roditelja, što klasičnih metalaca u tinejdž i ranim dvadesetim godinama.

Predgrupe nisam gledo osim poslednje pesme Killswitch Engage koji su bili jako kilavi i imali loš zvuk.

Slipknot su zato imali KRIMINALAN zvuk. Počeli su sa prve tri pesme sa prvog (Roadrunner) albuma koje spadaju među njihove najbolje pesme ali tu se apsolutno ništa nije čulo. Onda su malo stali da Kori kao nešto ispriča okupljenoj masi, kao mnogo nam je drago da smo tu, vi ste jebeno ludi mamojebi i te fore, i za to vreme tonci su malko doterali ton pa je ostatak koncerta imao samo jako loš zvuk.

Ja odavno slutim da Slipknot uživo nisu ni prismrdeti Slipknotu sa ploče i to sam prilično potvrdio njihovim koncertnim DVD-jem od pre dve (?) godine, a definitivno sinoć. Bez Rossa Robinsona to na kraju ne može da bude to: muzika sastavljena od samih krešenda koji se opet razumeju kristalno jasno do u najsitniji detalj je u živom izvođenju muljava smeša basova, neizjednačenih nivoa i nerealizovanih elemenata. Da ne bude zabune, navežbano je to i Slipknot uživo svira precizno i za nijansu brže nego na ploči ali se muzika jednostavno ne čuje.

Uopšte, uvek sam se pitao zašto bend od devet članova čak i na ploči i dalje zvuči skoro kao bilo koji ‘običan’ metal bend i uživo je ovo samo još više goruće pitanje. Perkusionisti se praktično ne čuju, dok su sempler i gramofon negde na periferiji zvučnog polja. Bek vokali pomažu ali se aranžmanski mogu iskoristiti mnogo bolje.

Možda najgore od svega je Korijevo pevanje. Kori je meni kao neki nu-metalski Axl Rose u smislu da osvaja kao nekom harizmom i karakterom, ali da uživo naprosto ne može da otpeva ono što treba da otpeva. Jedan od velikih Slipknotovih aduta kad su se pojavili na mejnstrim sceni je bilo to što Kori u okviru jednog stiha uzleti od šapata do histeričnog vriska pa sleti u ultramegaemo melodiju, brže i žešće čak i od Kornovog Džonatana Dejvisa. Avaj na pomenutom DVD-ju se već čulo da to na koncertu baš ne ide tako, a sinoć je bilo ispod svakog nivoa. Naravno da ja ne očekujem da Slipknot zvuče BAŠ kao na ploči ali ako je karakterističan pevač zaslužan za barem pola njihovog identiteta onda je problem ako se taj pevač jedno 70% vremena ne čuje. Delom je kriv miks zvuka, ali mnogo većim delom je kriv Kori koji naprosto nije dovoljno dobar za to što treba da uradi.

Bend je vizuelno ipak zanimljiviji od pomenutih Killswitch Engage što zbog maski/ kostima, što zbog velike količine ljudi na bini koji nemaju bogznašta da sviraju pa provode vreme skačući unaokolo, animirajući publiku i blesaveći se, što zahvaljujući hidrauličnim pomagalima i svetlima. Opet, moj utisak je da bi ovde Slipknot trebalo da ode korak dalje i da se pretvori u istinski teatar. Bilo je ovde elemenata teatra sa određenim koreografijama i stage propovima, ali mislim da bi bend koji tekstualno polaže mnogo na koncepte beznađa, otuđenosti, straha, besa, paranoje itd. mogao daleko ozbiljnije da osmisli scensko ponašanje. Hoću da kažem, kao rokenrol bend naprosto nisu dovoljno dobri da se oslanjaju na muziku i spontanost, ali kao nekakav pop-teatar surovosti bi potencijalno bili na tragu nečeg zanimljivog.

Isto tako, sav taj strah, bes, otuđenje itd. su zadržani samo u tekstovima dok bend sa publikom komunicira najizlizanijim prijateljskim diskursom. ‘Vi ste najjači’, ‘Bolji ste od 3/4 američkih publika koje smo videli’, ‘Svima ćemo da pričamo kako ste jebeno dobri’. ‘Vi ste naši prijatelji i porodica’. ‘Hajde napravite buku’. ‘Hajde vrištite’. i tako to… Ovo je generički frontman-speak i voleo bih da bend koji je toliko konfrontirajući u svojim pesmama ovaj stav prenese i u ponašanje na bini, onda bi možda sve to bilo malčice uverljivije.

Što se tiče izbora pesama, mislim da je linija razdvajanja između prva dva i druga dva albuma bila dosta jasna sinoć s obzirom da su novije pesme daleko lakše za sviranje, bolje su se čule (jer su jednostavnije aranžmanski) ali su i decidno lošije i spuštaju Slipknot na nivo ‘običnog’ metal benda sa pozicije na kojoj su bili sa prva dva albuma kada su ipak na neki svež način kombinovali metal, hip-hop i nešto hardkora. Ne mogu da se žalim jer su svirali skoro sve pesme koje smatram vrednim. Dobro, ispustili su My Plague što mi je bizarno, ali su svirali Surfacing koja mi je najomiljenija njihova stvar – jebiga slab sam na taj laki tinejdž bunt – i to je lepo. Mogli su još da ubace i Heretic Anthem, ali i ovako, čuo sam barem 85% pesama koje volim tako da, u redu.

Takođe, drago mi je da sam video Džoija Džordisona uživo, ali i on je bolji na ploči. Pogotovo su mu blastbitovi uživo slabi.

U globalu, Slipknot su se potvrdili kao ponešto leftfield ali i dalje čvsrto u mejnstrim ukorenjena pojava, koja ima problem baš zbog ove pozicije. Naime, u poređenju sa pravim mejnstrim veličinama (recimo Mejdnom koji sam na istom ovom mestu gledao pre nekoliko meseci i koji je bio neizmerno bolji u svakom aspektu, od zvuka, preko komunikacije sa publikom do ponašanja članova benda na bini), Slipknot su treća liga. U poređenju sa zaista agresivnim, brutalnim bendovima (poput recimo Suffocation, Nile ili Cripple Bastards koje sam sve gledao u Beogradu), Slipknot su nejaki, nedovoljno otresiti, nedefinisani.

No, video sam oko sebe dosta četrnaestogodišnjaka koji su iskreno uživali i barem mi je zbog toga bilo toplo oko srca.

JuTjub

4 reagovanja to “Slipknot, Beogradska arena, 17 Jun 2009.”

  1. Kao da sam bila na koncertu. A sad mi i nije mnogo krivo sto nisam:)

  2. mehmetkrljic Says:

    Ma, mislim, uzeti u obzir da sam ja čovek koga je teško u potpunosti zadovoljiti. Većina drugih utisaka je mnogo pozitivnija od mojih.

  3. E, ovaj vrdpres ti je kudikamo bolji od populističkog mojbloga. Radi mu RSS fid super, pa mogu da čtam u rideru.
    Inače, taj Džordison… Bio mi je odbojan još kad je nesrećni Keri King teo da ga dovede u Slejer da uvredi Lombarda….

  4. mehmetkrljic Says:

    Ma, da, vrdpres je majka. Radi RSS, ima interne skripte za statistike, mnogo bolje alatke za uređivanje svega… Progledo sam otkad su me na Tap-Repeatedly naterali da naučim da radim s njim.

    Što se Džoija Džordisona tiče, nisam siguran što ga tolko hajpuje Keri. Mislim, dobar bubnjar i sve to ali daleko od toga da nisam gledao bolje metal bubnjare uživo. Dobro, nisam gledao ni jednog koji to što svira svira okrenut naglavačke ali to je samo stvar navike. Blastbitovi su mu krš i to me je najviše iznenadilo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: