VŽ mora biti zaustavljen

Ne smem baš da tvrdim da se zdravlje jedne nacije najpre može izmeriti po kvalitetu njene političke satire, ali… nije ni to daleko od istine. 

Žena mi je pre nekoliko dana prosledila mejlom tekst za koji je ustvrdila da je većini njenih kolega bio smešan. Moja reakcija posle nekoliko pročitanih redova bila je „Da li je Voja Žanetić uvek bio ovako neduhovit, ili se AAAHHH MOJE OČI, MOJE PRELEPE OČI!!!!!!!!!!!!!1“ 

Tekst o kome se radi zove se Bajdenov podsetnik i jedna je, skoro četiri meseca stara, od kolumni koje Žanetić piše za Večernje Novosti pod zbirnim nazivom „Gde smo ono stali“. Pretpostavljam da bi stavljanje upitnika na kraj ove rečenice bilo tu kul for skul, pa ga otud i nema.

Da ne bude neke zabune, ja nisam nikakav mrzitelj Vojislava Žanetića, zapravo, nisam ni bio svestan da on danas uopšte piše. Mislio sam da je dane Indeksovog Radio Pozorišta pohranio u dobro čuvanu ruznicu uspomena i da se uspešno bavi svojim marketinškim biznisom. Avaj, izgleda da nismo te sreće i bilo koja simpatija koju sam mogao imati prema Žanetićevoj satiri iz vremena nenarodnog režima osamdesetih godina efikasno je egzorcirana uvidom u to kakve neprerađene svinjarije ovaj čovek danas piše.

Što, opet napominjem, nije ništa strašno. Slobodna je ovo zemlja, neka svako piše ono što ga veseli, sigurno neću ja da mu to zabranjujem. Ali ako je ovo nivo političke satire koji se smatra prihvatljivim za objavljivanje u jednoj od najtiražnijih dnevnih novina – pa makar to bile i Novosti koje su, hvala Alahu uvek postavljale najniže standarde humora i političkog komentara – onda je zaista žalosno što nas Amerika 1999. godine nije temeljnije bombardovala. Ili što nam Rusi češće ne ukidaju snabdevanje gasom – štagod vam je bliže od ta dva.

Žanetićev tekst, napisan pred posetu Džozefa Bajdena Beogradu (za čitaoce sa jeftinijim kartama, u pitanju je američki potpredsednik, prvi od svoje sorte koji je ikada posetio Srbijicu) Maja ove godine je maltene školski primer satiričnog uratka kakvog pišu neobrazovani, priglupi malograđani za još neobrazovanije, još gluplje seljake. Ne znam da li bih Žanetića opisao kao neobrazovanog, priglupog malograđanina – jer čoveka ne poznajem – ali ovim tekstom on dokazuje da svoje čitaoce, dakle jedan reprezentativan segment građana Srbije, smatra za neobrazovane, priglupe seljačine.

Zapravo, skoro da sam šokiran da u ovoj zemlji još postoje ljudi – da ne pominjem urednike – kojima ovako nešto može da deluje duhovito ili makar politički prodorno. Ovaj tekst mi deluje kao da ga je Žanetić pisao sedeći na klozetu dok je drugom rukom igrao Tetris. Ostale tekstove iz njegove kolumne se, za sada nisam ni usudio da pročitam i – ako me Alah dovoljno brzo uzme sebi, nadam se da neću ni morati.

 

Prvi veliki problem je što je u pitanju izrazito neduhovito pisanje. Većinu humora u tekstu Žanetić bazira na ne izlizanoj, ne istrošenoj nego na najstrašnije izraubovanoj premisi da Amerikanci, čak i kad su, eto, potpredsednici nacije, nemaju pojma gde se nalazi ostatak sveta čak i kad im poturite globus pod nos.

Dok je ovakav pristup političkoj satiri bio još nekako jedva legitiman u vreme kada je Buš Junior sedeo u Beloj kući, pa su neki od zapadnih satiričara uspevali da kreiraju relativno efektan humor (na primer ovo, ili onaj čuveni skeč), danas se to doima kao potpuna besmislica. Džo Bajden je čovek koji je svojevremeno imao vrlo grlat stav o Srbiji i ovde ga uostalom ne vole zato što je, vele, sugerisao da su Srbi neprijatno negativna nacija koju bi valjalo čuvati iza rešetaka i bodljikave žice. Bazirati čitav svoj satirični tekst na ideji da Bajden nema pojma gde je Srbija i ko su ti ljudi je u najmanju ruku nezapamćena lenjost.

Razume se, Žanetič ovim želi da sugeriše gorki cinizam naše trenutne povijesne zbilje u kojoj imperijalistička čizma gazi male zemlje, nacije i kulture ne trudeći se čak ni da zapamti ko su one i šta ih čini posebnim, ali je za to odabrao apsolutno pogrešnu metu i ispucao svoje prve ubojite (?) satirične metke na sasvim drugu stranu.

Žanetić ovu ideju o zabludelom Amerikancu koji misli da ceo svet izgleda kao omanje teksaško dvorište čak i ne razrađuje do nivoa koji mu premisa dopušta. Umesto da nas barem razgali nekakvim teranjem priče u apsurd, sugerisanjem da je Bajden skoro pa psihotičan u svom geopolitičkom autizmu, kao recimo u gore linkovanom JuTjub skeču, Voja se lenjo probija kroz oveštale, impresivno neinspirisane opise kako američki potpredsednik mora da utvrdi gde je tačno ta Srbija, da li je stvarno u Evropi ili negde između Irana i Avganistana, kako on misli… ma jel’ nekome tako nešto stvarno smešno?

No, lenjost i oslanjanje na izmučene stereotipove samo je delić problema ovog teksta. Odmah za njima stiže i naredni šamar u lice svakome ko voli makar pristojan humor – Žanetićeva takoreći udžbenička upotreba pasivno-agresivnog nacionalizma. Ovo nije čak ni pošteno Srbovanje sa nožem u zubima i nakrivljenom šubarom na glavi nego onaj najniži oblik salonsko-kafanske lenjosti u kojoj Srbin provodi vreme naslađujući se mišlju o tome da je pripadnik naroda najstarijeg o kome ovi skorojevići američki i evropski ne znaju baš ništa i kako mu to donosi nekakvu moralnu superiornost i duhovnu satisfakciju. Ovo je podloga na kojoj je Momo Kapor tokom devedesetih izgradio svoj novinski (kasnije i knjiški i teatarski) opus „011“, s tim što je Momo Kapor makar solidan stilista. Žanetićevo beskrvno sugerisanje da se srpska sveta tajna krije iza pojmova kao što su „saksija“, „kaca za kupus“ i „štrik za veš“ je, siguran sam jednako razjarujuće za svakog časnog gibaničara zagledanog u Svetu goru Atosku, Vizantiju i svetosavski trag na nebesnom svodu ljudske istorije, kao što je i za mene.

U daljem tekstu, Žanetić makar delimično pogađa temu. Što ga čini još gorim u ukupnom zbiru. Razjasnimo ovo:

Možda sam ja bespomoćni romantik, ali za mene politička satira još uvek treba da bude utemeljena u nekakvoj simboličkoj razmeni između autora i zajednice. Naravno da autor uvek može da tvrdi da je njegova zajednica čitav svet i da je prerastao te praistorijske okvire grada, države, nacije itd. i to je, možda legitimno, ali za moj groš suviše apstraktno. Ako ne možete da osetite smrad đubreta o kom pišete i ako to đubre posle toga ne može da ustane, dođe i polomi vam noge, onda uglavnom ne pišete dobru satiru. Ne tvrdim da ja lično nužno pišem dobru satiru, to nije lako, znam, pokušavao sam par puta. Ali ako satiru ne pokreće lični, direktni, ne apstraktni (intelektualni) ulog u problemu, kao i ako za nju nije vezan nikakav rizik onda ona najčešće nema ni dubinu ni oštricu, baš onako kako je ispao ovaj tekst Vojislava Žanetića.

 

Žanetić pre svega puca na metu toliko laku i toliko veliku da treba uložiti ekstra trud da se ovakav literarni poduhvat uopšte opravda. A onda, valjda iz čiste zlobe u pisanje ulaže manji trud od onog koji ulažu taksisti kada imate drskosti da im tražite da vam ispišu račun. Kada veliki narodi ismevaju male, to je rasizam. Kada mali narodi ismevaju velike to je kompleks male nacije. To svakako nije ni dobar humor ni dobro političko komentarisanje.

No, rekosmo, u daljem tekstu Žanetić makar pogađa temu jer stvari konačno prenosi na domaći teren i, makar nespretno, zaobilaznim putem dolazi do naših sopstvenih protivrečnosti: naše koruptivnosti, našeg odsustva sluha za planiranje, našeg odsustva nacionalnog identiteta u momentima kad, paradoksalno, nacionalizam bogato rađa. Sve veoma legitimne mete i sve veoma izdašne premise za surovu, nepraštajuću satiru.

 Avaj, avaj, Žanetić i ovde pokazuje da svoje čitaoce ceni tek nešto manje od smegme sa tuđeg penisa. Njegov tretman ovih pitanja svodi se na puko nabrajanje kakvo ionako možemo da vidimo na početku skoro svake informativne emisije na skoro svakoj ovdašnjoj televiziji. On se čak ni ne trudi da makar nabaci varijaciju na umornu tezu kojom tekst i započinje – da su Amerikanci neznalice koje zapravo za Srbiju sasvim zabole dupe, a da su Spski političari, valjda za razliku od naroda koji se ponosi svojim saksijama, kacama za kupus i štrikovima za veš, obične korumpirane ulizice koje su tu ionako samo da ljube ruku velikom Štrumpfu iz Amerike – i ostaje na nivou najprostije rekapitulacije humorističkih i satiričnih tema koje su bile istrošene još za vreme administracije Buša starijeg.

Ovo je sasvim dovoljan razlog da ustvrdimo kako Žanetić mora biti zaustavljen. Ne zato, ponavljam, što ja imam nešto lično protiv njega – nemam – nego zato što je ova vrsta pisanja naprosto sramotna čak i za publikaciju kakve su Novosti. Šta god ja mislio o građanima Srbije, a ne mislim puno toga lepog o njima, ne smatram da im treba trošiti vreme i novac na ovakvu humorističku nedonoščad koja valjda samo kod onih intelektualno najlenjijih proizvodi osećaj moralne nadmoći i komedijaške zabave. Ukratko, javno pozivam na ukidanje Žanetićeve kolumne, spaljivanje zgrade Novosti u Beogradu i, ako je nužno, orbitalno bombardovanje Srbije nuklearnim projektilima. To je jedini način da budemo sigurni. Alternativno, okupljanja na gradskim trgovima, blokiranje saobraćaja i zahtevi za boljim, relevantnijim, inspirisanijim i inspirativnijim satiričnim tekstovima dolaze u obzir, ali moram da priznam da mi prva varijanta deluje zabavnije i realističnije.

3 reagovanja to “VŽ mora biti zaustavljen”

  1. rispekt!!
    Valjda Voji neko skrene pažnju na tvoj text,
    pored svih nedaća u zemlji čuda Srbiji najviše umeju da iznerviraju oni koji se prave duhoviti (čitaj pametni) a to nisu,
    aleluja,
    treba širiti kroz narod Mehova zrnca mudrosti, usmeno ili pismeno!

  2. Meni samo nije jasno šta se toliko iščuđavaš? Pa za dnevne novine skoro pa isključivo bagra piše. Zašto su Novosti išta bolje od Kurira, Pravde, Press-a, itd.?

    To je „humor“ koji savršeno ide ruku pod ruku sa tekstom „Sve sise domaće estrade“, i sl.

  3. Da na početku bude jasno: slažem se sa tim da Žanetić treba svojevoljno da prestane da piše kolumne u Novostima.

    Njima neprestano opada kvalitet i treba staviti tačku na njih. Ne zbog mene ili ostalih „kritičara“ sa ovog bloga (stavila sam pod znake navoda zato što ne verujem da je iko od nas školovan za to, ako jeste – ispravite me), nego zbog njega samog.

    Za one koji ne znaju, Voja Žanetić visoko obrazovana osoba (završio je Filozofski fakultet), pronicljiv je i harizmatičan (to će primetiti svako ko je gledao neku emisiju u kojoj je gostovao). Ja ga mnogo cenim, ne kao kolumnistu, već kao ličnost u celini, koja je ozbiljno završavala sve poslove koje bi započela.

    Međutim, trenutno nije ni 10% skoncentrisan na pisanje, za koje je inače talentovan. Verujem da on o svojim poslednjim kolumnama misli isto što i mi (verovatno mu je bilo mučno i da ih napiše). Na njegovu žalost, više ne postoje samo novine koje će se sledećeg dana baciti, već i sajtovi na kojima su njegovi radovi i koji se mogu mesecima kritikovati.

    Zaključak: Najiskrenije mu savetujem da napravi malo veću pauzu i napiše nešto kvalitetno onda kad za to bude spreman, kada nije ograničen rokovima.

    Tek tada ću prva pozdraviti njegov povratak.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: