O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Pošto me nekoliko dana neće biti pri Internetu, a ne bih da vas ostavljam bez materijala za svađu, evo moje kolumne iz broja pet fanzina Last Breath koji je izašao, ima tome nekoliko meseci. Ovo je inače meni drag hardcore punk fanzin u kome kolumne pišu ljudi koji su odavno presekli većinu veza sa tom scenom pa je shizofreni ugođaj u njima često veoma izražen. Ja sam umeo za ovu publikaciju da napišem i zabavnije tekstove, ali ovde me valjda uhvatio neki zloduh surovog snobizma, a desilo se i da sam netom završio Levinasovu zbirku eseja pod sugestivnim nazivom „Među nama“ i tako, jedna stvar je povukla drugu, Toma Grobar je upravo bio objavio da napušta najjaču opozicionu stranku u zemlji i moja literarna katastrofa se rodila. Dobro, ako ništa drugo, za razliku od čitalaca ovog fanzina, vi možete oči i intelekt da odmarate na fotografijama Amy Ried. Pazim vas ko svoju decu.

 

O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Svež izliv besmisla Mehmeta krljića

 

 

Svi mi sanjamo o pravednijem društvu, u to skoro da nema sumnje. Bez obzira da li smo anarhisti, fašisti, liberali, monarhisti, demokrate ili nešto sedmo, mi ipak, u načelu delimo jedan isti ideal: društvo pravde u kome će vladati dogovor (formalizovan u vidu zakona ili u vidu neke vrste javnog obreda), a ne gola sila. Bez obzira što neki od nas smatraju da se takvo društvo može ostvariti samo eliminacijom ili ekonomskom eksploatacijom određenih rasa, klasa i populacionih grupa (u zavisnosti od toga u kojem se taboru nalazite, rado biste videli društvo bez kapitalista, Jevreja, Srba, advokata itd.), svi imamo veoma sličnu viziju željene budućnosti ljudske zajednice.

 

Emmanuel Levinas, jedan od najinteresantnijih evropskih filozofa prošlog veka (Jevrejin, razume se) je čak otišao toliko daleko da maltene ustvrdi kako se društvo jedino i može izgraditi na principu pravednosti. Njegove kritike i ekstrapolacije Husserla i Heideggera vele da se onog trenutka kada drugom vidimo lice, dakle kada on prestane da bude samo pojava i pretvori se u neku vrstu identiteta, sa njim uspostavljamo odnos koji nužno vodi ka definiciji pravednosti jer je to prirodan impuls, to jest da se odnos među dvoje ljudi nužno mora graditi kroz pojam pravde (jer inače to ne bi bili ljudi). Što bi moglo da dovede do izjednačavanja pojmova pravde i sile, međutim, Levinas je takođe tvrdio da pravda bez milosrđa nije dovoljna, a da se milosrđe pojavljuje kada se u odnos jednog i drugog uvede i treći, to jest kada imate rudimentarni zametak zajednice, odnosno društva, u kome jedan oseća odgovornost za drugog pred trećim.

 

Ovo sve počinje da zvuči pomalo kao obrazlaganje filozofije Spajdermena, ali je korisno da se podvuče: Levinas praktično definiše društvo kroz čovekovu odgovornost za život drugog, toliko jasno i dosledno da se ne oseća potreba da se doda reč ‘pravedno’ ispred reči ‘društvo’. Levinas ne vidi kako bi društvo zapravo moglo da ne bude zasnovano na pravdi a da se i dalje naziva društvom, dok ta ista pravda povlači za sobom ideju milosrđa (i blagosti koju Levinas takođe pominje) ne po nekoj neizbrisivoj matematičkoj logici, već pre svega jer je to priroda društva kao pojma. Hobs je govorio o prestanku rata svih protiv svih, ali Levinas ide korak dalje i onemogućava ideju rata onog momenta kada drugom (zaista) vidite lice.

 

Levinas je i inače samog sebe opisao kao različitog od svojih prethodnika, koji su čoveka pokušavali da definišu pre svega kroz njegovu individualnost (da izbegnem korišćenje visokoparnog termina ‘jastvo’), time što je čoveka definisao pre svega kroz odnos sa drugim (čovekom), podvlačeći time razliku između tog nekog ‘bivstvovanja’ o kome je Heidegger toliko pričao i, ajde da kažemo ‘čovekovanja’ koje je moguće definisati samo kroz odnos sa drugim (čovekom) ili društvom.

 

Ako odgovornost za život drugog zaista znači osnovu društva, dakle ne samo osnovu porodice, gde to ima objašnjenje u genetskom imperativu, onda to znači da čovek tek svojim društvenim ponašanjem demonstrira onu specifičnu razliku u odnosu na, jelte, životinje. Odnosno da se u prvi plan kod čoveka (=društva) ne stavlja očuvanje (poželjnih) genetskih karakteristika već očuvanje (poželjnih) društvenih obrazaca. Oni društveni obrasci koji se pokazuju kao korisni za zajednicu se čuvaju i repliciraju, sve dok ne budu prevaziđeni ili ih zamene bolji, kao što se u genetici zna za prenos po jedinku i vrstu korisnih gena. Tako društvena evolucija imitira prirodnu evoluciju i princip prirodnog odabiranja korisnih pojava.

 

Šta ovo znači za nas, koji, kako već rekosmo, svi sanjamo o pravednijem društvu?

 

Za mene pre svega zapitanost u vezi toga koliko mi to pričamo a koliko radimo. Nije neko otkriće reći da sam i sam puno puta bio optuživan za jalovo preklapanje i filozofiranje umesto za praktično delanje koje bi proizvelo nekakvu stvarnu vrednost. I sasvim zasluženo, dodao bih. Uostalom, evo, upravo u ovom trenutku kucam tekst kolumne za hardcore fanzin umesto da … ne znam, spasavam planetu, gradim bolje društvo ili barem odnesem svog mačora na klistiranje.

 

Mislim, pank, hardkor, diskutovanje, to je sve lepo, ali šta sam ikad uradio? Ovo je pitanje koje svako od nas treba sebi da postavi svake večeri pre odlaska u krevet, a još je bolje ako na njega nadoveže pitanje ‘i šta ću danas uraditi?’ svakog sledećeg jutra. Zašto? Pa ne samo zato što je, ako sanjate o pravednijem društvu, onda neka vrsta moralnog imperativa da malko podmetnete grbaču ne bi li ono jednom zaista i zakucalo na naša vrata. Ne samo zato, već i zato što ćete na taj način zaista u praksi izgraditi te društveno korisne obrasce koje će neko moći da imitira, čuva i prenosi na mlađe naraštaje, poput nekog korisnog socijalnog DNK.

 

Uzmite na primer Žiku Nikolića, dugogodišnjeg RTS-ovog radio i TV voditelja, danas mladima poznatog pod imenom Žika Šarenica a starim kajlama poznatijeg pod nadimkom Žika Seljak. Žika Nikolić je godinama vodio Poselo Radija 202, a danas vodi televizijsku emisiju koja se davi u romantici srpske provincije i instant-tradicije, što je, verujem, dovoljan razlog da mu se ljudi-što-sanjaju-o-pravednijem-društvu smeju. Možda takve kao što je on nećemo baš odmah pred zid kad naši dođu na vlast, rezonujete vi, ali svakako kreaturama te vrste nema mesta u pokretu za izgradnju pravednijeg društva (TM).

 

Međutim gledajte ovako: ja imam u svojoj ulici jednu komšinicu. Ženu je majka napustila dok je još bila beba, pa je ova provela detinjstvo po domovima. Usput se jako invalidizirala te danas ima dva veštačka kuka i hoda samo pomoću štaka. Čitavog života je bila u potrebi da joj neko pomogne. I tražila majku. Na kraju joj je jedna od mojih koleginica iz Službe traženja Crvenog krsta Srbije našla majku. U Parizu. Moja komšinica je bila jedno vreme oduševljena, pričajući mi kako će njoj ‘njena mama’ sada da pomogne, kupi stan i sve što ide uz to. Mislim, mama ima i novca i svega što je potrebno, računala je.

 

E, prc, rekli bi vam sad mladi. Mama nije demonstrirala neki prevelik entuzijazam za svoju, posle decenija traženja presrećnu mezimicu. Znate ko je umesto toga istupio iz stroja i obezbedio i opremio stan za moju komšinicu, siroče (sa majkom) i invalida (sa veštačkim kukovima koje je zamalo polomila pre nekoliko nedelja kada je pala sa štaka i slomila ruku)? Tako je: Žika Seljak.

 

I znate šta još: kada sam je pitao kako joj je ruka posle skidanja gipsa (pošto je izgledala kao da joj je neko dete vodenim bojama išaralo kožu – uglavnom koristeći žutu i modru) ona mi je rekla da je boli ali da sutra uveče ide na more i da će joj prijati da malo pliva (pretpostavljam da je, kada čitavog života hodate na štakama, osećaj lebdenja u vodi jedno trideset puta lepši nego za običan svet). Znate ko nju i još nekoliko desetina ‘invalida’ (njene reči ne moje, ja bih koristio politički korektan termin ‘ljudi koji žive sa invaliditetom’) vodi na more u radničko odmaralište u Čanju? Žika Seljak, eto ko.

 

I znate šta, nemojmo sad da ovde upadamo u neke malograđanske vodvilje tipa ‘Pa, da, Meho, ali, znaš, ne troši on tu svoje pare!!!’ ili ‘To on radi samo da bi se promovisao!!’. Ovde se, kao i u fudbalu, ne gleda igra već rezultat. Ponašanje koje demonstrira upravo tu odgovornost za život drugog o kojoj Levinas sa suzom u uglu oka govori. Pa šta ako to plaćaju kojekakvi privredni subjekti koji pare zarađuju eksploatacijom radnika? (Ala mi se nešto osladio kurziv, Šejtan da ga nosi…) To i dalje ne oduzima kvalitet apsolutne korisnosti ovome što Žika Seljak radi: kvalitet pomoći ljudima koji mu nisu ni rod ni pomoz’ Bog a kojima je pomoć potrebna i dobrodošla.  I znate šta? Žika ne ide unaokolo pričajući o ovome, piskarajući po Internet forumima ili praveći pesme o tome. On ovo radi.

 

Znate koji mi je još Nikolić pao na pamet? Jer, kada govorimo o društveno korisnom ponašanju koje vredi da se primeti i imitira ne bi li u nekoj dalekoj budućnosti živeli u pravednijem društvu, onda prvo treba da vodimo u političke vođe, od čijeg ponašanja presudno zavise i sadašnjost, ali i budućnost. Tomislav Nikolić, donedavno (barem u trenutku pisanja ovog teksta) zamenik predsednika Srpske Radikalne Stranke, jedini lider stranke u novijoj srpskoj istoriji (faktički ako već ne formalni) koji je, kada se ispostavilo da rukovodstvo stranke ima različit stav po nekim značajnim pitanjima od njegovog stava, podneo ostavku.

 

Hej, mislim, pričamo o Tomislavu Nikoliću, Tomi Grobaru, čoveku koga je maltene bogougodno prezirati ako ste bilo koja vrsta liberala, levičara ili samo građanina, a koji je, kad se sve teorije zavere i priče o mafijaškim ucenama ovim i šešeljevskim ucenama onim stave na stranu, javno demonstrirao veći politički i lični integritet nego bilo koji lider bilo koje stranke na srpskoj političkoj sceni. Možda ovo nije bilo iskreno? Možda u pozadini priče ima mnogo prljavog veša?

 

Pa, možda, ali ostaje da u pogledu ponašanja u javnosti, demonstriranja odgovornosti za život drugog čoveka, u ovom slučaju drugih ljudi – građana koji su glasali, naroda koji očekuje da bude servisiran kroz rad skupštine – da u pogledu ponašanja koje će repliciranjem dovesti do pravednijeg društva, primer Tome Grobara treba posmatrati kao nešto na šta bi drugi ljudi trebalo da se ugledaju. Jer – drugi ljudi pričaju, ali Toma je uradio.

 

I na to bi se svela poenta priče o našem snu o pravednijem društvu i našim pokušajima da ga stvorimo. Nema veće filozofije od činjenja i veće koristi od bivanja onoga što propovedate. Principijelnost i dobrota prema drugim ljudima su stvari koje se čine, ne stvari koje se pričaju. A zgodno je kada nas na to podsete jedan seljak i jedan grobar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: