Chocolate

Konačno sam pronašao vremena u svom zgusnutom itineraru da pogledam Chocolate. I veoma mi je drago da sam uspeo jer ne pamtim kada sam u filmu ovako uživao a da u njemu ne igra Tony Jaa.

Mene inače filmovi o genijalnim autistima principijelno nerviraju. Još od Rejnmena smatrao sam ih za emotivno ucenjivačke jer nam pokazuju u socijalnom smislu bespomoćne osobe i nimalo suptilno u nama izazivaju zaštitničke reflekse, a onda koriste taj štimung da nam podmetnu ideju o tome kako te bespomoćne osobe u društvu dovoljno naprednom da prepozna njihove potencijale mogu da budu kapacitet a ne samo balast. Jes baš. Ideološki ovo mi je uvek smetalo jer se redovno prodaje ideja da „drugi“ (koje simbolišu autistične ili na drugi način duševno abnormalne osobe) zapravo društvu bivaju korisni jer se, eto može desiti da imaju supermoći. Nekako ne vidim da je ovo u političkom smislu ikako unapređivalo percepciju i položaj autističnih osoba (ili bilo kojih osoba sa socijalne margine) i zapravo je pod plaštom humanizma veličalo elitizam.

No, Chocolate ovaj problem uspešno prevazilazi i blista tamo gde su Rejnmen, Beautiful Mind ili Shine posrtali, najpre zato što umesto aritmetike ili muzike u fokus stavlja tajlandski boks. Na ovaj način prevazilazi se pozitivistička zamka po kojoj autista (ili bilo koji „drugi“) potvrđuje svoju ontološku vrednost kroz supertalenat na polju koje je po definiciji društveno korisno (matematika kao osnova inženjerstva, arhitekture, kosmonautike i čega već sve ne, muzika kao kulturno dobro). U Chocolate autista (zapravo autistkinja) nije društveno prihvatljiva jer doprinosi zajednici već je naprotiv, izuzetno snažno podvojena od društva po dva osnova. Autizam je razdvaja od zajednice jer joj oduzima mogućnost socijalne komunikacije (i viših apstrakcija) a muay thai je izdiže iznad zajednice na sasvim individualnu poziciju. Njena supersposobnost nije društveno korisna, naprotiv, sasvim je okrenuta samopotvrđivanju u jednom primalnom smislu. Time ona postaje ne potencijal integracije u zajednicu, već naprotiv, agens dalje izolacije.

Zaplet i priča su prilično generički i pomalo smuljano ispričani, kao da se Prachya Pinkaew žurio da pretrči preko narativa i ostavi više mesta za borbe. Što se mene tiče, sasvim ispravan izbor i Chocolate svoju pričicu o ljubavi, pohlepi, strasti i osveti među jakuzama i tajlandskim gangsterima (od kojih su neki drag queenovi…) svodi na seriju arhetipskih skica od kojih se očekuje da gledaocu daju samo obrise dovoljne da kontekstualizuje postupke likova. Nije ovo rđavo urađeno u smislu pojedinačnih scena, Pinkaew je iskusan zanatlija, ali na nivou celine, to se više drži na okupu zbog poverenja gledaoca u podtekst borbe dobra protiv zla nego zahvaljujući kvalitetnom pripovedanju. Ipak, Pinkaew kao i mnogi istočnoazijski režiseri ume da priča vizuelnim jezikom i njegovo preletanje preko opštih mesta je sasvim prijatno i ni jednog trenutka ne izaziva dosadu.

Kao i u slučaju filmova koje je Pinkaew radio sa Tonyjem Jaaom, Chocolate se jako oslanja na logiku bajke u svojem prikazivanju heroja koji samog sebe izmišlja. Chocolate čak ide korak dalje jer dok je u Ong Bak i Tom Yum Goong lik Tonyja Jaa ima nekakve formalne učitelje i eksplicitne tradicije na koje se oslanja, glavna junakinja ovog filma, autistična devojčica po imenu Zen jedini dodir sa muay thai podukom ima gledajući kako bokseri vežbaju u susednom dvorištu i gledajući Pinkaewove stare filmove sa Jaaom na televiziji (i, dobro, igrajući jednu dosta staru Capcomovu igru za Playstation 2). No, scena u kojoj, posmatrajući boksere na treningu i sama počinje da potkolenicom udara u drveni stub na mansardi je baš onaj nemušti, simbolički momenat u kome heroj samog sebe počinje da stvara i snimljena je savršeno, bez reči i suvišnih objašnjenja. Pinkaew umešno sugeriše njenu drugost kao izvor njene supermoći, ne samo kao paralelni fenomen, kako to postavljaju gorepomenuti filmovi. Zen je nadmoćna u borilačkom smislu baš zato što je bespomoćna u socijalnom i za razliku od junaka pomenutih filmova, nema šta da razmeni sa društvom u zamenu za starateljstvo. Zato je ona automatski tragičniji lik, ali i poštenom čoveku mnogo draži.

Bilo kako bilo, sledeći logiku bajke ili videoigre, Zen samu sebe inicira u heroja time što se bori kada njeno neposredno okruženje bude ugroženo i zatim nastavlja da ga brani suprotstavljajući se predatorskoj politici šire zajednice simbolizovane kroz masu sitnih kriminalaca koji njenoj majci, sada bolesnoj od raka duguju novac. Ova naivna, jednostavna priča zapravo izvrsno funkcioniše jer, na simboličkom planu jednostavno ali efektno razobličuje prirodnu eksploatisanost socijalno nemoćnih, a zatim, na tehničkom prikazuje napredovanje junakinje kroz narativ analogno napredovanju igrača kroz klasičnu borilačku video igru. Tu su jasno odeljeni nivoi, jasno različite topografije borilišta, minibosovi i bosovi. Prema samom kraju, film na silu povezuje niti zapleta sa početka, prkoseći geografskim i vremenskim ograničenjima, čime se u prvi plan još jednom ističe njegova suštinska bajkovitost, ali ovo nimalo ne smeta jer je stvarni narativ filma ionako ispričan kroz borbe.

Zapravo, kao i u slučaju većine dobrih borilačkih filmova (dakle, kineskih, tajlandskih itd.), stvarna simbolička postavka motiva u filmu vidi se tek u borbama a stvarna komunikacija između likova odvija se kroz koreografiju. U tom smislu, iako se Chocolate kao i mnogi drugi borilački filmovi može porediti sa pornografijom (narativ je samo izgovor za elaborirane scene akcije), tačnije poređenje svakako bi bio mjuzikl a najtačnije balet.

Za koreografiju je ovde, kao i obično bio zadužen Panna Rittikrai i ona je naprosto fantastična. Veliki deo njene atraktivnosti naravno odlazi na glavnu glumicu, debitantkinju po imenu Yanin Vismitananda koju je Rittikrai i otkrio i prepoznao u njoj vanserijski talenat. Vismitananda ima punih 25 godina iako u filmu deluje kao da nema više od 16 i njena gluma je vrlo dobra. Priznajem, možda nije toliko teško odigrati stereotipnog autistu koji se povremeno grči i nekoherentno ponavlja određene fraze, ali Vismitananda ovo radi ubedljivo. Njen autizam zbilja sugeriše prebivanje na nekom drugom mestu, bez preglumljivanja i kreveljenja. No, njene borilačke scene su takve da čoveku udari vilica o pod. (Uzgred, blooper reel na kraju filma prilično otrežnjujuće prikazuje koliko leda su glumci upotrebili da se spasu modrica i koliko je krvi proliveno, te nosila iskorišćeno za one koji su izvukli deblji kraj u skoro svakoj sceni.)

Rittikrai je još jednom demonstrirao koliko su dobro osmišljena koreografija i korišćenje topografije borilišta zapravo vizuelno superiorni u odnosu na donedavno popularni wire fu. Njegovi filmovi su kao najbolji elementi filmova Jackiea Chana napumpani steroidima i dvostruko ubrzani, a vitka, brza figura Yanin Vismitanande daje mu materijala da se pokaže. Naravno, ima ovde i manje uverljivih momenata, u kojima protivnici telefoniraju svoje poteze i otvaraju se za Zenine kontre onako kako to ne bi uradio ni apsolutni početnik u borilačkim veštinama, ali većinu vremena ovi elementi su daleko nadjačani lukavim i ubedljivim koreografskim rešenjima. Kako je Zen visoka, ali mršava i lagana, njen stil borbe ne može se oslanjati na snagu i stabilnost i nužno podrazumeva korišćenje laktova i kolena, poluga, udaraca u zglobove, okreta i upotrebe čitave telesne mase u završnicama.

Iako omaža Tonyju Jaau ima na više mesta, iako se muay boran (drevna verzija muay thai stila) umešno citira gde mu je mesto, Vismitananda uspeva da se bori dovoljno ličnim i prirodnim stilom. Blokade protivničkih udaraca koji su tek u fazi pripreme, korišćenje mase protivnika, okreti za 360, 540 i svih 720 stepeni sasvim su logične tehnike za borca koji je lakši i fizički slabiji od većine svojih protivnika, a njeni natprirodni refleksi imaju jako utemeljenje u zapletu i samoj osnovi lika.

Kako to već biva, neki od momenata u borbama izazivaju uzvike kod gledaoca i naprosto zahtevaju da budu ponovljeni. Ovo se odnosi pre svega na smele tehnike u vazduhu, kada Vismitananda koristi delove tela svojih protivnika za oslonac, kako bi dostigla još višu tačku i poentirala udarcem u glavu. U jednoj posebno moćnoj završnici, ona se odbija od butine protivnika i uspeva da ga udari svojim kolenom u glavu odozgo. Tony Jaa je, pogotovo u prvom Ong Bak stavio ogroman naglasak na muay boran tehnike sa poludistance, to jest udarce kolenima i laktovima koje je kombinovao sa izvanredno brzim prilazima protivniku. Vismistananda  radi ovo isto, ali se manje bazira na snazi ili čvrstoći sopstvenih podlaktica/ potkolenica (setimo se da Jaa u prvom filmu blokira napad frižiderom koristeći podlaktice) jer je objektivno slabija i mekša nego Jaa i više pažnje posvećuje gracioznom kretanju kroz protivnike, varkama i zaustavljanju njihovih napada pre nego što razviju punu snagu.

Samo finale filma je izuzetno atraktivno, pa iako je svedenije nego u Ong Bak, Vismitananda uspeva da prikaže poznavanje u borbi sa oružjem u rukama, a poslednja borba na terasama i svetlećim reklamama Bangkoka je remek delo maštovite i brutalne koreografije.

Posle svega, ovo je možda i najkompaktniji muay thai film još od prvog Ong Bak, sa zaokruženim zapletom i čak određenim razvojem likova. Ove godine, bože zdravlje, čeka nas premijera trećeg Ong Bak, a Vismitananda bi takođe trebalo da završi svoj naredni film, Raging Phoenix. Živi bili pa videli.

Chocolate Trejler na JuTjubu

Fight the future!!!

(Uputstvo za borbu protiv mutantske pretnje)

Ako nas je nauka ičemu naučila, to je da prema genetskim mutacijama treba biti u najmanju ruku sumnjičav i sa njima postupati krajnje oprezno. Futurološke studije na temu pojave mutacije u savremenoj ljudskoj zajednici, kao što su Scanners[1] ili X-Men[2] pokazale su najmanje dve stvari:

1. Jedinke sa mutiranim genima neizostavno će gravitirati jedne ka drugima, kreirajući po automatizmu zasebne kulturne celine unutar glavnotokovske kulture društva

2. Bez obzira na to koliko će se neki od mutanata na rečima zalagati za koegzistiranje sa homo-sapiensom, integraciju u društvo i doprinos zajednici, među njima će uvek postojati kritična masa nezadovoljnih koja će bez greške pronalaziti vođe sa prevratničkim ambicijama.

Opasnost ovde preti na više nivoa. Cronenberg u svojoj studiji iznosi smelu pretpostavku da će mutanti, onog momenta kada se pojave među nama ne samo biti u stanju da nam čitaju misli i pomeraju predmete snagom svog uma, već da će i neobično uživati u tome da učine da glave nasumično (ili ciljano)[3] odabranih homo sapiensa eksplodiraju baš u momentima kada to može da nanese najveću političku i moralnu štetu društvenoj zajednici.

Slično tome, istraživači koji su nastavili pionirski rad Leeja i Kirbyja pokazali su da mutantska kultura neizostavno na površinu izbacuje vođe koje gravitiraju političkom ekstremizmu, bez obzira na svoje poreklo ili iskustva u odnosima sa homo sapiensom. Čak i kada mutantski revolucionar Erik Lehnsherr bude uklonjen sa javne scene združenom akcijom organa bezbednosti i mutantskih lojalista, njegovo mesto zauzima novi, još ekstremniji predvodnik mutantskog ustanka, žena po imenu Raven Darkholme čija mutantska sposobnost joj omogućava da menja oblik po želji[4]. Dok je Lehnsherr (pravo ime Max Eisenhard) na ime svog iskustva sa radnim logorom Aušvic makar imao konzistentnu – mada neprihvatljivu – političku platformu za svoju terorističku kampanju, Darkholme (o čijem se pravom identitetu stručnjaci i danas spore) je jedino zainteresovana za porobljavanje, kako je ona vidi, inferiorne ljudske rase i uspostavljanje mutantske diktature u svim državama sveta.

Sada pretpostavimo za trenutak da je budućnost na koju su nas naučnici upozoravali stigla i da se genetski mutanti nalaze među nama i slobodno šetaju po javnim mestima, učestvuju u radu državnih organa ili upisuju sopstvenu decu u škole za normalnu decu. Pretpostavimo, rasprave radi, da su ovi mutanti, recimo,  homoseksualci. Ili Romi. A zašto da ne? Brojni naučnici tokom decenija su strpljivo dokazivali da su seksualna sklonost ka istom polu ali i sklonost ka tamnijoj boji kože posledice određenih genetskih predispozicija. Suočeni sa gnevom korifeja političke korektnosti (bez sumnje mutantima infiltriranim u nevladine organizacije i univerzitetske odbore), ovi istraživači su često nazivani diskriminatorima[5], međutim njihove rezultate ne smemo olako odbacivati.

Jer, da li je rizik od mutantske bune zanemarljiv? Je li nezamislivo da sutra-preksutra neki homoseksualac natera glavu nekog našeg zvaničnika da eksplodira baš u trenutku dok na nekakvom javnom forumu izlaže strategiju za izlazak iz krize ili buduće planove za izgrađivanje glavnog grada Srbije? Šta ako Romi svojom tamnom bojom kože samo prikrivaju činjenicu da su u stanju da budu bilo koje boje kože i tako se nesmetano infiltriraju u sve pore društva? Pomislite koliko je ovo prefinjena strategija koju je priroda na raspolaganje stavila mutantima: takozvani „beli Cigani“[6] mogli bi biti bilo gde u našoj okolini, mogli bi biti vaspitačice u obdaništu u koje smo upisali svoje dete, gradonačelnici naših gradova, čak i oficiri u vojsci Srbije.

Samo je pitanje vremena kada će se neki romski ili homoseksualni Erik Lehnsherr pojaviti da pozove mutante u otvoren izlazak na ulice naših gradova i rušenje ustavnog poretka našeg društva.

Kako bi se opasnost po javni red i mir, ali i prirodan poredak stvari blagovremeno prepoznala i uklonila, predlažemo uvođenje preventivnih mera koje će mutantsku pretnju efikasno prepoznati i neutralisati pre nego što dođe do efekta snežne grudve i sve što je u Srbiji građeno još od Svetog Save i Lazara Hrebeljanovića bude bačeno u prašinu i pogaženo mutantskim tabanima.

Da bismo mutante – nazovimo ih skraćeno romoseksualcima da bismo lakše baratali terminologijom a i da bismo ukazali na nepobitne veze koje spajaju naoko različite subkulturne grupacije – lako prepoznali i na odgovarajući način tretirali, moramo se temeljiti na preciznoj metodologiji.

Problem sa mutantima je, kao što smo videli, u najmanju ruku dvojak. U navedenim studijama istraživači su špekulisali sa raznim početnim premisama, postulirajući da će neki od mutanata biti lako prepoznatljivi na osnovu fizičkih karakteristika,[7] međutim ovo u terenskom radu ne mora da bude slučaj. Romoseksualac može biti tamnije puti, ali ovo nije niti potreban niti dovoljan uslov da bi se dijagnosticirala potencijalno društveno opasna genetska mutacija. Primera radi, mnogi pripadnici mediteranskih naroda, iako dokazani homo sapiensi, nakon dužeg izlaganja sunčevoj radijaciji imaju spontanu melaninsku reakciju u svojoj koži koja ih naoko čini sličnim romoseksualcima iz romskog ogranka. Ovde se ne radi o mutiranim genima već naprosto o u prirodi frekventnom fenomenu promene boje kože u zavisnosti od spoljnih faktora.[8]

Međutim, ovo proizvodi konfuziju u očima posmatrača koji tipično nije opremljen aparaturom za analizu hromozomskog sastava subjekta koji se posmatra. Tako se romoseksualcima mogu proglasiti i oni koji su legitimni (i lojalni!) pripadnici rase homo sapiensa, dok se neki romoseksualci, pak, kreću među običnim ljudima uprkos svojoj tamnijoj boji kože[9].

Drugi deo problema odnosi se na natprirodne sposobnosti kojima romoseksualci raspolažu i koje ih u direktnoj borbi čine nadmoćnim nad prosečnim homo sapiensom. Ako je svaki, pa i najžgoljaviji učesnik parade ponosa u stanju da i fizički najspremnijeg navijača, skinheda ili samo patriotu neutrališe kranijalnom eksplozijom sa udaljenosti od nekoliko koraka, opasnost po stanovništvo je očigledna. Nedostatak političkog razumevanja i finansija za obimnija istraživanja sprečava naučnike da utvrde raspolažu li romoseksualci još nekim uobičajenim mutantskim sposobnostima koje bi ih učinile hodajućim oružjem masovnog uništenja. Natprosečne fizičke karakteristike – opstanak u uslovima ekstremnih temperatura, digestivno procesiranje nejestivih materija i nadljudski snažan telesni imunitet – ukazuju da romoseksualci prate trendove prepoznate od strane istraživača još pre nekoliko decenija[10].

Kako onda prepoznati i savladati romoseksualca a da rizik po zdravlje i imovinu građana bude sveden na minimalnu – ili barem prihvatljivu – meru?

Stručnjaci još uvek debatuju o najefikasnijim metodama. Pretpostavka da romoseksualci raspolažu sposobnošću čitanja misli obavezuje jedinice za borbu protiv terorizma da razmišljaju na najvišem strateškom nivou. Kako psionički štitovi još uvek nisu patentirani[11] predlaže se alternativni pristup postavljanja klopke mutantu koji se sumnjiči za zavereništvo i terorističko organizovanje.

Ovde je srećna okolnost da oba varijeteta romoseksualaca pokazuju gotovo identične obrasce ponašanja kada su u pitanju mladunčad homo sapiensa. Predatorski instinkti mutanata romske i homoseksualne provinijencije snažno dolaze do izražaja kad god u prirodi susretnu dete tradicionalne genetske strukture[12].

Ovo ostavlja spretnim antiterorističkim delatnicima mogućnost dizajniranja zamki koje će uključivati najmanje jedno dete (stručnjaci sugerišu da se bolji rezultati postižu sa decom muškog roda, no moguće je koristiti i ženke) i pomoćna sredstva kao što su lisice ili debeli konopci kojima bi dete bilo pričvršćeno za neki veliki, nepokretni objekat u urbanoj sredini. Veoma je značajno, napomenućemo, da dete ne bude svesno svoje uloge u postavljanju zamke mutantima jer na taj način telepata neće biti u stanju da u njegovom umu prepozna plan specijalnih jedinica vojske i policije i izbegne ga jednostavnim ignorisanjem zgodno postavljenog i nemoćnog plena.

U tom smislu, najprobitačnijim se smatra korišćenje primeraka iz domova za decu bez roditeljskog staranja jer se na ovaj način izbegava kako plaćanje novčane nadoknade roditeljima za korišćenje njihovog mladunčeta, tako i kasniji potencijalni problemi sa tužbama za psihičke traume prouzrokovane kidnapovanjem i navodnim zlostavljanjem dece[13].

Nakon što je dete osigurano vezivanjem za banderu, metalnu ogradu ili hidrant na nekom prometnoj urbanom lokalitetu, raspoređivanje utreniranih snajperista u polukrugu oko „vruće tačke“ je stvar standardne policijske rutine. Dovoljno daleko da ih telepata ne može opaziti – niti da im telekinetičar može nauditi unutrašnjom masažom lobanje – a dovoljno blizu za sigurne pogotke, snajperisti delaju onda kada se mutant približi žrtvi na distancu koja garantuje razbuktalu predatorsku strast. Romoseksualac je, pretpostavka je, najranjiviji kada njegovim venama pokulja adrenalin izazvan pretpostavkom o uspešnom završavanju lova na dete homo sapiensa i kada mu se zbog toga rasuđivanje suzi. U ovom trenutku komandir antiterorističke jedinice treba da naredi paljbu i strelice sa uspavljujućim sredstvima će mutanta neutralisati na dovoljno dugo vremena da bude fizički savladan i transportovan izvan visokorizične urbane sredine.

Posle ovoga, naravno, ostaje problem interniranja uhapšenih mutanata čije posebne sposobnosti podrazumevaju izazove za klasične pritvorske/ zatvorske sisteme ali ovo je tema kojom ćemo se baviti u nekom od narednih radova. Do tada, homo sapiensi, budite na oprezu. Oni bi mogli biti svuda oko vas. Da, baš svuda, možda čak i iza vaših leđa dok čitate ovaj tekst. Okrenite se, ali veoma polako, ne želite da rizikujete (ni kranijalne ni rektalne) povrede.

Napomene:


[1] Cronenberg, 1981.

[2] Lee, Kirby, 1963.

[3] Podvukao M.K.

[4] Claremont, 1981.

[5] Dok je ironija – ta da su sami zbog svog naučnog rada diskriminisani – očigledno izmicala svima

[6] O čijem postojanju naučna zajednica već godinama bruji i nesumnjivo su samo politički razlozi ti koji sprečavaju objavljivanje studija što bi ukazale na opasnost koja od njih preti

[7] Videti „Kurt Wagner“, Wein, Cockrum, 1975.

[8] Upor. istraživanja porodice gmizavaca Chamaelonidae u časopisu New Scientist, E. Young, 2008.

[9] Videti pod „Antonio Banderas“. Neki stručnjaci, doduše, smatraju da romoseksualne političke vođe samo svojataju Banderasa kako bi izazvale konfuziju među homo sapiensima i svojoj grupaciji dale dodatnu težinu

[10] Upor. redom „Robert Louis Drake“, Lee, Kirby, 1963.; „Frederik J. Dukes“, Lee, Kirby, 1964. i „James ’Logan’ Howlett“, Wein, Romita, Tripe, 1974.

[11] Uprkos tome što Lee i Kirby njihovo korišćenje kao efikasnog sredstva protiv telepatski obdarenih mutanata predviđaju još u svojim originalnim radovima

[12] Upor. saopštenja za javnost nevladinih organizacija Obraz ili 1389 kojima se razobličava pederska zavera spram maloletnika Srbije, ali i tradicionalna narodna verovanja usađena u decu o tome kako nedisciplinovane maloletnike Romkinje otimaju i odvode u neodređenom pravcu.

[13] Gotovo je izlišno napomenuti da se kod izbora deteta u domu za nezbrinutu decu valja dobro paziti da se ne odabere romoseksualno dete kojih tamo ima nesrazmerno mnogo. Grabljivci ne nasrću na sopstvenu vrstu!!!