Chocolate

Konačno sam pronašao vremena u svom zgusnutom itineraru da pogledam Chocolate. I veoma mi je drago da sam uspeo jer ne pamtim kada sam u filmu ovako uživao a da u njemu ne igra Tony Jaa.

 

Mene inače filmovi o genijalnim autistima principijelno nerviraju. Još od Rejnmena smatrao sam ih za emotivno ucenjivačke jer nam pokazuju u socijalnom smislu bespomoćne osobe i nimalo suptilno u nama izazivaju zaštitničke reflekse, a onda koriste taj štimung da nam podmetnu ideju o tome kako te bespomoćne osobe u društvu dovoljno naprednom da prepozna njihove potencijale mogu da budu kapacitet a ne samo balast. Jes baš. Ideološki ovo mi je uvek smetalo jer se redovno prodaje ideja da „drugi“ (koje simbolišu autistične ili na drugi način duševno abnormalne osobe) zapravo društvu bivaju korisni jer se, eto može desiti da imaju supermoći. Nekako ne vidim da je ovo u političkom smislu ikako unapređivalo percepciju i položaj autističnih osoba (ili bilo kojih osoba sa socijalne margine) i zapravo je pod plaštom humanizma veličalo elitizam.

No, Chocolate ovaj problem uspešno prevazilazi i blista tamo gde su Rejnmen, Beautiful Mind ili Shine posrtali, najpre zato što umesto aritmetike ili muzike u fokus stavlja tajlandski boks. Na ovaj način prevazilazi se pozitivistička zamka po kojoj autista (ili bilo koji „drugi“) potvrđuje svoju ontološku vrednost kroz supertalenat na polju koje je po definiciji društveno korisno (matematika kao osnova inženjerstva, arhitekture, kosmonautike i čega već sve ne, muzika kao kulturno dobro). U Chocolate autista (zapravo autistkinja) nije društveno prihvatljiva jer doprinosi zajednici već je naprotiv, izuzetno snažno podvojena od društva po dva osnova. Autizam je razdvaja od zajednice jer joj oduzima mogućnost socijalne komunikacije (i viših apstrakcija) a muay thai je izdiže iznad zajednice na sasvim individualnu poziciju. Njena supersposobnost nije društveno korisna, naprotiv, sasvim je okrenuta samopotvrđivanju u jednom primalnom smislu. Time ona postaje ne potencijal integracije u zajednicu, već naprotiv, agens dalje izolacije.

Zaplet i priča su prilično generički i pomalo smuljano ispričani, kao da se Prachya Pinkaew žurio da pretrči preko narativa i ostavi više mesta za borbe. Što se mene tiče, sasvim ispravan izbor i Chocolate svoju pričicu o ljubavi, pohlepi, strasti i osveti među jakuzama i tajlandskim gangsterima (od kojih su neki drag queenovi…) svodi na seriju arhetipskih skica od kojih se očekuje da gledaocu daju samo obrise dovoljne da kontekstualizuje postupke likova. Nije ovo rđavo urađeno u smislu pojedinačnih scena, Pinkaew je iskusan zanatlija, ali na nivou celine, to se više drži na okupu zbog poverenja gledaoca u podtekst borbe dobra protiv zla nego zahvaljujući kvalitetnom pripovedanju. Ipak, Pinkaew kao i mnogi istočnoazijski režiseri ume da priča vizuelnim jezikom i njegovo preletanje preko opštih mesta je sasvim prijatno i ni jednog trenutka ne izaziva dosadu.

 

Kao i u slučaju filmova koje je Pinkaew radio sa Tonyjem Jaaom, Chocolate se jako oslanja na logiku bajke u svojem prikazivanju heroja koji samog sebe izmišlja. Chocolate čak ide korak dalje jer dok je u Ong Bak i Tom Yum Goong lik Tonyja Jaa ima nekakve formalne učitelje i eksplicitne tradicije na koje se oslanja, glavna junakinja ovog filma, autistična devojčica po imenu Zen jedini dodir sa muay thai podukom ima gledajući kako bokseri vežbaju u susednom dvorištu i gledajući Pinkaewove stare filmove sa Jaaom na televiziji (i, dobro, igrajući jednu dosta staru Capcomovu igru za Playstation 2). No, scena u kojoj, posmatrajući boksere na treningu i sama počinje da potkolenicom udara u drveni stub na mansardi je baš onaj nemušti, simbolički momenat u kome heroj samog sebe počinje da stvara i snimljena je savršeno, bez reči i suvišnih objašnjenja. Pinkaew umešno sugeriše njenu drugost kao izvor njene supermoći, ne samo kao paralelni fenomen, kako to postavljaju gorepomenuti filmovi. Zen je nadmoćna u borilačkom smislu baš zato što je bespomoćna u socijalnom i za razliku od junaka pomenutih filmova, nema šta da razmeni sa društvom u zamenu za starateljstvo. Zato je ona automatski tragičniji lik, ali i poštenom čoveku mnogo draži.

Bilo kako bilo, sledeći logiku bajke ili videoigre, Zen samu sebe inicira u heroja time što se bori kada njeno neposredno okruženje bude ugroženo i zatim nastavlja da ga brani suprotstavljajući se predatorskoj politici šire zajednice simbolizovane kroz masu sitnih kriminalaca koji njenoj majci, sada bolesnoj od raka duguju novac. Ova naivna, jednostavna priča zapravo izvrsno funkcioniše jer, na simboličkom planu jednostavno ali efektno razobličuje prirodnu eksploatisanost socijalno nemoćnih, a zatim, na tehničkom prikazuje napredovanje junakinje kroz narativ analogno napredovanju igrača kroz klasičnu borilačku video igru. Tu su jasno odeljeni nivoi, jasno različite topografije borilišta, minibosovi i bosovi. Prema samom kraju, film na silu povezuje niti zapleta sa početka, prkoseći geografskim i vremenskim ograničenjima, čime se u prvi plan još jednom ističe njegova suštinska bajkovitost, ali ovo nimalo ne smeta jer je stvarni narativ filma ionako ispričan kroz borbe.

 

Zapravo, kao i u slučaju većine dobrih borilačkih filmova (dakle, kineskih, tajlandskih itd.), stvarna simbolička postavka motiva u filmu vidi se tek u borbama a stvarna komunikacija između likova odvija se kroz koreografiju. U tom smislu, iako se Chocolate kao i mnogi drugi borilački filmovi može porediti sa pornografijom (narativ je samo izgovor za elaborirane scene akcije), tačnije poređenje svakako bi bio mjuzikl a najtačnije balet.

Za koreografiju je ovde, kao i obično bio zadužen Panna Rittikrai i ona je naprosto fantastična. Veliki deo njene atraktivnosti naravno odlazi na glavnu glumicu, debitantkinju po imenu Yanin Vismitananda koju je Rittikrai i otkrio i prepoznao u njoj vanserijski talenat. Vismitananda ima punih 25 godina iako u filmu deluje kao da nema više od 16 i njena gluma je vrlo dobra. Priznajem, možda nije toliko teško odigrati stereotipnog autistu koji se povremeno grči i nekoherentno ponavlja određene fraze, ali Vismitananda ovo radi ubedljivo. Njen autizam zbilja sugeriše prebivanje na nekom drugom mestu, bez preglumljivanja i kreveljenja. No, njene borilačke scene su takve da čoveku udari vilica o pod. (Uzgred, blooper reel na kraju filma prilično otrežnjujuće prikazuje koliko leda su glumci upotrebili da se spasu modrica i koliko je krvi proliveno, te nosila iskorišćeno za one koji su izvukli deblji kraj u skoro svakoj sceni.)

 

Rittikrai je još jednom demonstrirao koliko su dobro osmišljena koreografija i korišćenje topografije borilišta zapravo vizuelno superiorni u odnosu na donedavno popularni wire fu. Njegovi filmovi su kao najbolji elementi filmova Jackiea Chana napumpani steroidima i dvostruko ubrzani, a vitka, brza figura Yanin Vismitanande daje mu materijala da se pokaže. Naravno, ima ovde i manje uverljivih momenata, u kojima protivnici telefoniraju svoje poteze i otvaraju se za Zenine kontre onako kako to ne bi uradio ni apsolutni početnik u borilačkim veštinama, ali većinu vremena ovi elementi su daleko nadjačani lukavim i ubedljivim koreografskim rešenjima. Kako je Zen visoka, ali mršava i lagana, njen stil borbe ne može se oslanjati na snagu i stabilnost i nužno podrazumeva korišćenje laktova i kolena, poluga, udaraca u zglobove, okreta i upotrebe čitave telesne mase u završnicama.

Iako omaža Tonyju Jaau ima na više mesta, iako se muay boran (drevna verzija muay thai stila) umešno citira gde mu je mesto, Vismitananda uspeva da se bori dovoljno ličnim i prirodnim stilom. Blokade protivničkih udaraca koji su tek u fazi pripreme, korišćenje mase protivnika, okreti za 360, 540 i svih 720 stepeni sasvim su logične tehnike za borca koji je lakši i fizički slabiji od većine svojih protivnika, a njeni natprirodni refleksi imaju jako utemeljenje u zapletu i samoj osnovi lika.

Kako to već biva, neki od momenata u borbama izazivaju uzvike kod gledaoca i naprosto zahtevaju da budu ponovljeni. Ovo se odnosi pre svega na smele tehnike u vazduhu, kada Vismitananda koristi delove tela svojih protivnika za oslonac, kako bi dostigla još višu tačku i poentirala udarcem u glavu. U jednoj posebno moćnoj završnici, ona se odbija od butine protivnika i uspeva da ga udari svojim kolenom u glavu odozgo. Tony Jaa je, pogotovo u prvom Ong Bak stavio ogroman naglasak na muay boran tehnike sa poludistance, to jest udarce kolenima i laktovima koje je kombinovao sa izvanredno brzim prilazima protivniku. Vismistananda  radi ovo isto, ali se manje bazira na snazi ili čvrstoći sopstvenih podlaktica/ potkolenica (setimo se da Jaa u prvom filmu blokira napad frižiderom koristeći podlaktice) jer je objektivno slabija i mekša nego Jaa i više pažnje posvećuje gracioznom kretanju kroz protivnike, varkama i zaustavljanju njihovih napada pre nego što razviju punu snagu.

Samo finale filma je izuzetno atraktivno, pa iako je svedenije nego u Ong Bak, Vismitananda uspeva da prikaže poznavanje u borbi sa oružjem u rukama, a poslednja borba na terasama i svetlećim reklamama Bangkoka je remek delo maštovite i brutalne koreografije.

 

Posle svega, ovo je možda i najkompaktniji muay thai film još od prvog Ong Bak, sa zaokruženim zapletom i čak određenim razvojem likova. Ove godine, bože zdravlje, čeka nas premijera trećeg Ong Bak, a Vismitananda bi takođe trebalo da završi svoj naredni film, Raging Phoenix. Živi bili pa videli.

Chocolate Trejler na JuTjubu

4 reagovanja to “Chocolate”

  1. ridiculus Says:

    Ong Bak mi je super, drugi deo malo slabiji, ali još uvek dobar. Ugrabiću da pogledam i ovo.

    Razmišljao sam zašto mi neki korejski i tajlandski filmovi izgledaju kao kada bi preveo mange na filmski jezik. Mnogo više nego japanski filmovi, koji ništa ne prevode, nego robuju. Nisam još ništa pametno zaključio, inače bih već pisao o tome. 😦

  2. mehmetkrljic Says:

    Ja ih nisam ni gledao dovoljno da bih imao formirano mišljenje na tu temu. Dok juriš ovo, svuci sebi i Mercury Man. Dobio je slabe kritike, ali Rittikrai je sigurno vredan truda.

  3. J.Stickman Says:

    Nisam gledao film ali sam naložio torrente. O ovakvom tipu ljudi neću sada jer sam fino raspoložen ali hoću o Ong-Baku.
    To je zapravo genijalan film, i Tony bi se trebao maniti trčanja za saradnjom sa Spilbergom već krenuti u izgrađivanje svoje ikone. A šta mu treba ? Treba mu „U Zmajevog gnijezdu“. Skoro sam imao priliku razgovarati sa nekakvim filmadžijama te sam im zdušno preporučio ovaj naslov. Opirali su se, iako su voljeli recimo Brucea Leea nekad – dok ga danas ne vole jer je otrcan ( wtf? ) – ali su na kraju pristali te svečano izjavili – nakon gledanja – da im se film sviđa. Da je dobar i da ima vrhunsku koreografiju, isto ono što je imalo ono čudo od Aždahinog gnijezda. Da, takvim filmovima ne trebaju matrixoliki efekti, jer ako se podsjetimo starih Azijskih filmova na temu borilačkih vještina, vidjet ćemo da su prije, puno prije koristili scene sa efektima gdje bi curka preskočila kanjon. Pretjerano ? Jašta radi. Dražesno? Jok. Ima taj sada kultni trash šarm ? Ima.
    Kao veliki ljubitelj Azijske kulture, prvenstveno ljubitelj i to ponajviše Japana i ninji ( ali ne i poznavatelj ), mogao bih se zakleti da će Jaa napraviti finu karijeru ako se bude držao ovakvih filmova. Ali, ako krene sa filmovima tipa Ong-Bak 2: The Begininig otići će u pogrešnom smjeru. Da se razumijemo, nije to toliko loš film ( više je čudan ), koliko me iznervirala izjava da će se u trećem dijelu filma Tien ( glumi ga Jaa ) boriti sa polomljenim ksotima pa da trenutno razmišljaju o koreografiji scena sa tučom ali bez korištenja ruku i nogu. Iskreno, e jebi ga. 🙂
    Izvini na dugačkom postu, ponuka me tekst kao onaj sa video-igrama da napišem štogod pa – nadam se – idući put se neću otvoriti sa ovoliko riječi. A sad, da pogledam film. Ovaj naravno o kome pišeš pa se javim sa svojim utiscima. 🙂

  4. […] Pre neka dva meseca prijatno sam se iznenadio filmom Chocolate, prikazanim na ovom mestu. Njegov režiser, iskusni Prachya Pinkaew snimio je još jednu pitku urbanu bajku, koreograf […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: