Cannibal Corpse, Dying Fetus, Evocation, Obscura, SKC 18 Oktobar 2009.

E, da… Cannibal Corpse treći put među Srbima. Kako se u našem narodu kaže da je treća sreća, tako sam i ja prostosrdačno ponudio Popboksu da na ovaj koncert odem službeno, a ne iz zabave, te da zatim ponudim svoje službene utiske na uvid čitalačkoj masi ovog našeg najvažnijeg onlajn magazina za popularnu kulturu. Urednik je posle kraćeg premišljanja rekao „Čekaj, isti dan su i ZZ Top? Onda ćemo da izveštavamo sa ZZ Top!!!“ Iskusno. Našem narodu su verovatno zanimljiviji isluženi teksaški hard rokeri od isluženih njujorških death metalaca. Ima tu nečega!!!

 

(Napomena: pošto me je mrzelo da nosim kameru, a još više da jurim tuđe fotografije po Yumetalnet-u, ovaj tekst ilustrujem probranim fotografijama naše zajedničke muze, Danijele Pantić.)

 

Isluženi? Pa, dobro, možda je reč prejaka, ali činjenica je da sam još pre dve i po godine na ovom mestu objašnjavao da su Cannibal Corpse bend koji se „iscrpljuje u pojavnosti“ (ala sam bio arogantan!!!) i koji nema baš ništa da kaže. U međuvremenu su snimili i novi album, Evisceration Plague i… niti su postali išta suštastveniji niti su našli išta specijalno da kažu. Zapravo, Evisceration Plague je još simptomatičniji nego što je bio prethodni album, Kill. Ne da je to i neprijatno za slušanje, ali ovo je sada već jedna kolekcija opštih mesta sa prethodnih ploča benda, raspoređenih ne preterano uzbudljivim redosledom koja istovremeno zvuči vrlo prepoznatljivo, ali i anahrono. Muzika ovog benda prestala je da evoluira još pre petnaestak godina, sa četvrtim albumom The Bleeding i većina novih tendencija u death metalu je uspešno zaobišla ovaj bend.

 

Nije to sad neki preteran greh, zapravo ja cenim Kenibale što se drže sopstvenog zvuka i ne jurcaju za nekakvim trendovima i štajaznam, no činjenica je da su u muzičkom smislu oni danas u velikoj meri izgubili relevantnost, dok su tekstualno to učinili još kada je iz benda otišao originalni pevač Chris Barnes. Barnes nije bio baš najveći filozof i humanista u istoriji Srbije, ali njegova, er, poezija je odisala relativno uverljivim mizantropskim i nihilističkim tonovima. Otkada je bubnjar Paul Mazurkiewicz (a ne novi pevač George Corpsegrinder Fisher) preuzeo tekstopisačke zadatke, pesme ovog benda se svode na ređanje klišea B-horora sa sve manje smisla ili makar ambicije da se po ičemu izdigne iznad blata prosečnosti. Naslovna pesma albuma Evisceration Plague je blatantan primer, pogotovo u možda najglupljem breakdown delu ikada napisanom u death metalu (gde Fisher ponavlja stih „plague leads to death“).

 

Dakle, podvucimo: Cannibal Corpse je bend koji se dobro drži s obzirom da u suštini pripada prošlosti ali gledanje njihovog nastupa u beogradu po treći put u pet godina moglo je, na kraju da bude i jedno neuzbudljivo iskustvo… Moglo je… Takođe, s obzirom da organizator, po mom iskustvu, nije zalepio ni jedan jedini plakat kojim bi se koncert najavio, bilo je diskutabilno koliko će uopšte naroda doći.

 

Iako smo brat glavnog urednika Popboksa (codename: Ambis) i ja nastojali da zakasnimo kako bismo izbegli makar jednu od tri predgrupe, to nam nije uspelo. Ambis je gunđao da bi želeo da omaši Šveđane Evocation a da vidi njemački bend Obscura za čiji aktuelni album Cosmogenesis se šuška da bi mogao biti ovenčan titulom albuma godine na nekim mestima, ali kako se tokom turneje ova dva benda smenjuju na poziciji „otvarača“ koncerta, ovo je bila riskantna kocka. No, kako već rekoh, svejedno smo u SKC ušli pred nastup prvog benda, tako da smo i dobro i zlo konzumirali u istom cugu.

 

Elem, prva je bila Obscura, četiri mlada momka iz Bajerna koji su pre par godina prilično uzburkali duhove svojim prvim albumom i turnejom na kojoj su bili podrška Suffocation. Relapse je brzo reagovao i sada je Obscura njihov bend, sa izvanrednim ocenama za svoj drugi album i, evo, vidimo, turnejom na kojoj sviraju sa zaista velikim imenima.

 

Zapravo sušta je greota što su sinoć oni svirali prvi – i prema tome, pred relativno malo publike – jer je Obscura po mnogim elementima bila najbolji bend koji je tokom večeri nastupio.

 

Za ovako mlad bend, pravo je zadovoljstvo videti koliko Obscura zvuči ubedljivo i usvirano. Znam da sam se posle par minuta okrenuo Ambisu i sa suzom u oku mu rekao da, avaj, ni jedan domaći bend – čak ni veterani poput Sacramental Blood, Amon Din ili The Stone – ne zvuči ni kao da je u istoj klasi sa Obscurom. Naprosto, ovaj bend ne samo što svira brzo i složeno nego je sve, od skoro perfektnog scenskog zvuka, pa do ukusnih ispada u melodičnije vode svedočanstvo jedne neočekivano zaokružene priče. Obscura mi je prijala i na nivou koncepta jer je u pitanju polivački death metal sa mnogo izvrsno odrađenih blastbitova, ali sa ukusnim količinama melodičnih pasaža u rasponu od kasnijih Death do klasičnih Maiden. Vidim da oni sebe svrstavaju u progressive krile ekstremnog metala, mada moram da primetim kako količine arpeđa i nekakvih neoklasičarskih tendencija u njihovoj muzici nisu tolike da bi poštenog čoveka nervirale. Naprotiv, melodičnost kod Obscure se dobro uklapa sa brutalnim prebijanjima, pa je i jedna (nešto sporija – to jest bez blastbitova) pesma koja se završila lepom gitarskom melodijom bila pravi pokazatelj kako dobar bend ume da prepozna momenat kada se treba odreći sinkopiranja i komplikovanja zarad trenutka čiste atmosfere.

 

Pevač i gitarista Steffen je između ostalog pomenuo da im je ovo drugi put da sviraju u Srbijici (eto koliki su ponori mog neznanja) i za to pružio dokaze u vidu fraza kao što su „jebem te u šupak“ i „kurac“ izgovorenih sa solidnim folksdojčerskim naglaskom. Neka niko ne kaže da gosti iz Srbije ne ponesu ono najbolje. U svakom slučaju, Obscura se predstavila u vrlo dobrom svetlu, mada to, nažalost nije pomoglo da njihov štand sa merčandajsom u predvorju glavne sale otme značajniji broj ljudi sa Cannibal Corpse/ Dying Fetus štanda… Ploče su ploče, al pivo je pivo…

 

Kad smo već kod piva, ne znam ko je smislio da flaša od 0.3 treba da košta 125 dinara, ali horor kroz koji su šankerke prolazile u pogledu vraćanja kusura apsolutno se mogao meriti sa grozomornošću majica Dying Fetus.

 

Dobro. Šveđani Evocation su svoj nastup započeli pitanjem „Do you want to hear some Swedish death metalrrrgghhh???“ i, hm, bilo bi zanimljivo videti šta bi se desilo da je onih par stotina okupljenih odgovorilo dobro koordiniranim „Nooooo!!!!“ Naravno, to se nije desilo nigde sem u mojoj glavi (i Ambisovom grlu, zapravo), ali pošto je reakcija publike bila mlitavija nego što standardi kratko ošišanog pevača Thomasa Josefssona dopuštaju, onda smo nažalost morali da trpimo klasične prijave poput „I can’t hear you“, „You can do better than this“ i „Louder!!!“, sa sve ohrabrujućim „motherfuckers“ tokom dobrog dela njihovog nastupa. Ako ikada prestanem da idem na death metal koncerte to neće biti zbog progresivno sve manje inspirisane muzike nego zbog zbilja nepodnošljive banalnosti koju frontmeni ispoljavaju u svojoj komunikaciji sa publikom. Lenjo surfovanje po JuTjubu proteklih nedelja i meseci tokom kojeg sam ispratio određeni broj nastupa sa ovogodišnjeg Brutal Assault festivala uverilo me je da su odmerene i kulturne najave V.I.T.R.I.O.L.-a iz Anaal Nathrakh, avaj, samo izuzeci u jednom, po pravilu i dalje seljačkom diskursu…

 

Dobro, nije da sam ja sad neki građanin. Evocation zaista sviraju udžbenički švedski death metal i to, u ovom slučaju nije pohvala. Ambis se tokom njihovog nastupa hvatao za glavu i govorio kako su nepodnošljivi, što su možda malo preterane reakcije, ali ne može se poreći da je ovaj bend dobro izabrao ime. U smislu da njihova muzika evocira uspomene na klasičan švedski death zvuk, bez toga da oni tu dodaju nešto svoje. Gdegod da ubodete prstom u njihove pesme naići ćete na nešto što su već pre skoro dve decenije isporučili Dismember, Unleashed ili Entombed, a kako Evocation nisu ni mnogo brzi (ugavnom se batrgaju u okolini srednjeg tempa) ni mnogo melodični, ni mnogo kompleksni ni mnogo atmosferični, ovo je neka vrsta instant podsećanja na karakteristične momente drugih, važnijih bendova. Jeste, na najnovijem albumu gostuje im i Dan Swano i Anders Bjorler (At The Gates, The Haunted), ali i to je valjda pokazatelj da su Evocation više sledenici nego lideri…

 

Publika je reagovala… umereno. Niko ih nije, poput Ambisa, otvoreno osuđivao i pozivao na prekid nastupa i karijere, ali nije bilo ni preteranog loma. Mene su, takođe pomalo smorili. Pogotovo je posle uraganskog nastupa Obscure njihova zaravnjena verzija tomasskogsbergovskog zvuka delovala neinspirativno. Mislim, volim ja taj klasični death iz švedske, ali Evocation su u najboljem slučaju – evokacija, a nikako neko novo otkrovenje. Pregledom njihovog majspejsa vidim da su osnovani još 1991. godine i da su se u međuvremenu sto puta raspadali i okupljali što donekle objašnjava vernost prototipskom zvuku, ali ne i neinspirisanost kompozicija…

 

No, preživesmo i njihov nastup i pred izlazak na binu Dying Fetus, sala se već pošteno napunila. Za razliku od mladunaca kao što su Obscura i staraca-ali-ne-baš-veterana kao što su Evocation, Dying Fetus su bend koji ima i kilometražu i pedigre i čija je karijera išla nepobitno uzlaznim tokom u poslednjih osamnaest godina.

 

Ne da ih ja smatram nekim superznačajnim bendom. Mislim, suočimo se sa tim, Dying Fetus su uvek bili drugoligaši, bend koji je započeo maltene isključivo omažirajući splatter estetiku Cannibal Corpse i koji je sa godinama samo tehnički nadograđivao svoju muziku, bez nekog vidljivijeg produbljivanja njene suštine. Da ne budem preterano maliciozan, menjale su se tu i postave i bend je mutirao od ploče do ploče i verovatno nije bilo lako pronaći onaj pravi identitet… John Gallagher je danas jedini originalni član a bend se od petorke ponovo sveo na trio, no aktuelni album Descend Into Depravity je ako ništa drugo u tehničkom smislu moćan i brutalan.

 

Takav je bio i nastup. Kako već rekoh, Dying Fetus je krenuo od splatter metal formule ranih devedesetih i na nju nakačinjao sve više blastbitova, teških brejkova i gitarskih ukrasa, tako da je aktuelni zvuk benda zbilja preteran u svakom smislu. Gallagher, Beasley i Williams su ubistvena, dobro nauljena mašina koja sipa zastrašujuće brze blastbitove ispod kao žilet oštrih gitara a preko svega toga dolaze odljuđeni, zverski vokali. Tamo gde bi neki drugi bend tražio prostora da udene po koju tananu ljudsku emociju, Dying Fetus se trude da dodaju krvareće flažolete, a kombinacija betonski tvrdih blastbitova i gitarskih arpeđa koja se ponavlja u mnogo pesama je baš ona dimenzija preteranosti koja ovaj bend gura sve dublje ka karikiranju.

 

Mislim, death metal je, za moj novac, dosta posrnuo kada je krenuo da koketira sa tim nekim progresivama i klasičarenjima, ali u slučaju Dying Fetus, kada se ovo kombinuje sa splatter nasleđem i određenom političkom dimenzijom njihovih novijih tekstova, dobijamo eksces posebnog reda.

 

No dobro, i eksces ostaje monoton kada se dosledno ponavlja, pa su Gallagher i društvo odsvirali i nekoliko zaista starih pesama koje su u novoj, tehnički doteranoj verziji zvučale ubistveno. Williams je jako dobar bubnjar, međutim činjenica da mu se doboš nije čuo tokom blastbitova podseća na to da je gravity roll lepa stvar ali da ima nečega i u fizičkoj snazi… No, u ovom stadijumu evolucije death metala je očigledno nužno napraviti izbor između brzine i snage i Williams je svoj načinio. Makar su mu bas pedale (moguće trigerovane – zvučale su tako) popunjavale svaki milimetar zvučne slike…

 

Što se priče s publikom tiče, Dying Fetus se ne zamaraju ičim osim najavljivanjem kako se zove sledeća pesma i eventualnim pitanjima „Jel volite staru školu?“, mada, moram da kažem, ako još jednom čujem belog pevača da se publici obrati rečenicom „Whassup motherfuckers?“, zaista ću insistirati da američki crnci počnu da naplaćuju porez na korišćenje svog slenga. Što je mnogo – mnogo je.

 

Konačno je došlo vreme i za zvezde večeri i srećan sam što mogu da saopštim da su Cannibal Corpse uprkos svemu i sinoć prikazali da nisu bez razloga istinske legende death metala (kao i da je sala bila ugodno popunjena). Ovo kažem potpuno svestan činjenice da je bend delovao kao na samrti u pauzama između pesama, kao i da je set lista bila ne sumnjiva nego u nekim delovima otvoreno provokatorska.

 

Naime, još sam u prikazu prošlog koncerta Kanibala u Beogradu (link sam ostavio na početku teksta) konstatovao da bend deluje umorno i da se, osim vrlo korektne svirke, entuzijazam muzičara ne da pronaći ni u tragovima. Sinoć se dalo zaključiti da je ovo hronično stanje. Što i nije toliko iznenađenje. Mislim, iskreno, Cannibal Corpse sviraju praktično jedno isto poslednje dve decenije, sa skoro nepostojećim varijacijama još od 1994. godine i kakva god da je bila kontroverza vezana za njihovu muziku u svoje vreme, to svakako nije dovoljno da održava plamen tokom ovoliko vremena. No, da bi se živelo, mora se svirati, a da bi se sviralo, moraju se izdavati nove ploče i tako u krug… Evisceration Plague je solidno prošao i kod kritike i u prodaji, ali ljudi od ukusa će svakako primetiti nedostatak inspiracije.

 

Na nastupu se dao primetiti isti taj nedostatak životne radosti. Dok se omladina iz benda Obscura, recimo, baš izdašno radovala što svira po Evropi i prži po srpskoj publici, Cannibali su kraj svake pesme (sem kad su spajali po dve ili tri u blok) obeležavali mlitavim okretanjem ka pojačalima i posezanjem za peškirima i flašama sa osvežavajućim napicima. Corpsegrinder je delovao kao da nema snage da stoji i najave su mu bile lenje, generičke i u velikoj meri od reči do reči poznate svakome ko ih je gledao uživo u poslednjih pet godina ili makar video snimak nekog njihovog nastupa.

 

Iskombinujmo ovo sa činjenicom da im je setlista prepuna pesama koje su decidno srednjeg tempa i nema mnogo sumnje u to da su se Kenibali poprilično umorili od svega ovoga.

 

Ali.

 

Što se same svirke tiče ovo sinoć je bila totalna, nemilosrdna i bez ostatka zadovoljavajuća apokalipsa. Da, bend deluje kao da ne može da stoji u pauzama između pesama, kako je to primetio moj gitarista Bacroholia, Corpsegrinder se teško naslanja na sopstvenu butinu i najavljuje pesme rečima „E… pa… sad je na redu ta i ta pesma… ajde da je odsviramo“, ali onog sekunda kada svirka počne, stvari se menjaju iz korena.

 

Name, Cannibal Corpse su i dalje bend koji dok svira uspeva da nas uvuče u svoj prljavi ritual i natera nas da živimo u njihovom svetu užasa i deprivacije, a sve naše opservacije o arhaičnosti njihove muzike i zamoru materijala bivaju udobno potisnute u pozadinu svesti. Pomogao je i izuzetno moćan zvuk pa je muzika bukvalno tresla pod sale i udarala pod pleksus, a da se u svemu tome čulo i soliranje O’Briena i Barretta. Cannibal Corpse su, naravno i sporiji i prostiji od Obscure i Dying Fetus, ali komparativna jednostavnost njihovih kompozicija je rezultat njihove ritualnosti (i, zašto ne reći, hitoidne prirode), a Paul Mazurkiewicz nedostatak brzine trampi za toliko potrebnu snagu, pa sirovi blastbitovi, ali i sporiji brejkdaun delovi zvuče kao da vam se lobanja urušava pod pritiskom kužnog vazduha što u naletima stiže sa bine.

 

Mislim, kada i umereno dosadna pesma kao što je srednjetempaška Evisceration Plague kojom je otvoren nastup zvuči tako da poželite da sebi pokidate kožu sa lica i bacite je u ustalasanu masu, onda je jasno da bend radi nešto dobro. U svoj toj zvučnoj kataklizmi Fisher je zastrašujuće snažan, sa neverovatno sirovim, neljudskim grlenim urlicima i parajućim kricima koje ukusno dodaje na pravim mestima. Njegov glas kao da dolazi sa one strane, obojen iskonskom patnjom i okrutnošću. Pored toga, Fisherovo poslovično zalaganje na bini ni ovoga puta nije izostalo pa je čovek koji između pesama deluje kao da je spreman samo da se sruši u krevet pružio još jednu demonstraciju hedbenginga koju i najveći skeptici moraju da dočekaju sa respektom i divljenjem. Mislim… pitam se na šta li mu mozak liči posle toliko godina udaranja o unutrašnjost lobanje iz večeri u veče… I Cum Blood je najavio pozivajući publiku da prebaci kosu napred i zamahne glavama, te da pokuša da ga prati. „You will fail“, dodao je „But you can still try“. Vaistinu.

 

Što se setliste tiče, kako već rekoh, previše mid-tempo pesama za moj brutalni ukus, ali uz moćan zvuk i ubedljivu izvedbu lakše su se gutali i fileri poput Sentenced to Burn, Pit of Zombies ili The Wretched Spawn. S druge strane, odsvirali su i meni najomiljeniju pesmu sa novog albuma, ubitačni Scalding Hail, pa im tu moram upisati poene, a ubacivanje klasika kao što su A Skull Full of Maggots ili Vomit the Soul je sigurno smišljeno odrađeno baš da zatitraju nostalgične strune u srcima nas, starih fanova. Upalilo je, nije da nije.

 

Ostali hajlajti su meni bili još jedno izvođenje vrhunski mizogine (i vrhunski zabavne) Fucked With a Knife, te završnica u kojoj je kanonska Hammer Smashed Face pretopljena u jednako kanonsku i zabavnu Stripped, Raped and Strangled. To je to, hvala vam, nema bisa, doviđenja.

 

Da budem iskren, nisam očekivao da će Kenibali biti ovako moćni dok sviraju (i ovako polumrtvi dok ne sviraju) i da će mi i manje dobre nove pesme biti ovako prijatne za slušanje. Ispostavlja se da ovaj bend, uprkos svemu napisanom još uvek s pravom drži krunu unutar svog žanra i da je njihova muzika, koliko god sada već bila generička i iskarikirana, uživo zaista ono što želimo da dobijemo od ekstremnog metala: dosledna i nezaustavljiva surovost, sonični teror koji tera intelekt da kolabira a emocije da se resetuju na svoje primalne vrednosti. Ovo je muzika koja u krajnjoj analizi nadilazi priču ili pisanje o njoj i ostalja duboke tragove u čovekovom duhu, tragove koje brižljivo i ljubomorno negujemo i vraćamo im se tokom godina spoticanja kroz ove naše tužne živote. To je lepo. I Danijela bi se sa tim, bez sumnje složila.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: